Autsajder - Stephen King

Nedugo posle ponoći (otprilike kad je poslednji pripadnik porodice
Paterson učio kako da napravi čvor za vešanje, pomoću Vikipedije),
Marsi Mejtland se probudila zbog vriske iz spavaće sobe starije kćerke.
Isprva je čula samo Grejs - mama uvek zna - ali joj se Sara pridružila, u
nepodnošljivoj dvoglasnoj harmoniji. To im je bila prva noć izvan
roditeljske spavaće sobe. Deca su, naravno, spavala zajedno. Mislila je
da će tako biti još neko vreme. Što je bilo u redu.

Vrisci nisu bili u redu.
Marsi se nije sećala trčanja niz hodnik do Sarine spavaće sobe.
Sećala se samo da je ustala iz kreveta i zastala na otvorenim vratima
Sarine sobe. Gledala je kćerke kako ukočeno sede u krevetu, grleći se
pod svetlošću punog julskog meseca, koja je navirala kroz prozor.
„Šta je bilo?”, pitala je, dok je pogledom tragala za uljezom. Isprva je
mislila da on (sigurno se radilo o muškarcu) čuči u uglu, ali je to bila
samo gomila odbačenih džempera, majica i patika.
„To je bila ona!”, kriknula je Sara. „To je bila Grejs! Rekla je da je
videla čoveka! Bože, mama, tako me je uplašila!”
Marsi je sela na krevet. Uzela je mlađu kćerku iz Sarinog naručja u
svoje. Još se osvrtala. Je li u ormanu? Mogao bi biti. Harmonika vrata
bila su zatvorena. Mogao je da se tamo sakrije, kad je čuo da dolazi. Ili
je ispod kreveta? Svi strahovi iz detinjstva su oživeli. Čekala je da je
ruka ščepa za članak. U drugoj će biti nož.
„Grejs? Grejsi? Koga si videla? Gde je bio?”
Grejs nije mogla da odgovori od plača, ali je pokazala na prozor.
Marsi mu je prišla. Strahovala je da će je kolena izdati pri svakom
koraku. Da li policija još nadzire kuću? Haui je rekao da će neko vreme
redovno prolaziti pored nje, ali to nije isto što i stalno prisustvo. Sem
toga, prozor Sarine spavaće sobe - prozori na svim spavaćim sobama -
gledali su na zadnje dvorište ili na ono između njih i Gandersonovih.
Komšije su bile na odmoru.
Prozor je bio zaključan. Dvorište - svaka vlat trave bacala je sen na
mesečini - bilo je prazno.
Vratila se u krevet, sela i pomazila Grejs po glavi, vlažnoj od znoja.
„Saro! Jesi li išta videla?”
„Ja...” Sara je razmišljala. Još je držala Grejs, koja je jecala. „Nisam.
Možda sam mislila da jesam, samo na sekundu, ali je to bilo zbog njene
vriske. ’Čovek, čovek’ Nikog nije bilo.” Grejsi je rekla: „Nije bilo nikoga,
Grejs. Zaista.”

„Ružno si sanjala, dušo”, reče Marsi. Razmišljala je. To je verovatno
prvi u nizu loših snova.

„Bio je tamo”, prošaptala je Grejsi.
„U tom slučaju je lebdeo”, reče Sara. Govorila je sa zadivljujućom
razložnošću za nekog ko se pre nekoliko minuta probudio od straha.
„Znaš, mi smo na prvom spratu.”
„Baš me briga. Videla sam ga. Imao je kratku, crnu kosu. Stajao je.
Lice mu je bilo mlohavo, kao da je od plastelina. Imao je slamu umesto
očiju.”
„To je bila noćna mora”, pribrano će Sara, kao da želi da što pre
stavi tačku na tu priču.
„Pođite za mnom”, reče Marsi. Tragala je za istim pribranim tonom.
„Ostatak noći prespavaćete kod mene.”
Krenule su za njom bez negodovanja. Pet minuta kasnije ih je
ušuškala. Ležale su levo i desno od nje. Desetogodišnja Grejsi je ponovo
zaspala. „Mama?”, prošaptala je Sara.
„Šta je bilo, dušo?”
„Strah me je od tatinog pogreba.”
„Baš kao i mene.”
„Ne želim da idem, baš kao ni Grejs.”
„To znači da nas je tri, draga moja. Ipak ćemo ići. Bićemo hrabre.
Tata bi to hteo.”
„Toliko mi nedostaje da ne mogu da mislim ni na šta drugo.”
Marsi je nežno poljubila blago udubljenje na ćerkinoj slepoočnici.
„Spavaj, dušo.”
Sara ju je posle izvesnog vremena poslušala. Marsi je ležala između
kćerki. Posmatrala je tavanicu i razmišljala o Grejs koja se okreće ka
prozoru, u snu koji je tako stvaran da je mislila da je budna.
Imao je slamu umesto očiju.

4

Nedugo posle tri ujutru (otprilike kad je Fred Paterson otišao u zadnje
dvorište s hoklicom iz dnevne sobe u levoj ruci i konopcem za vešanje
preko desnog ramena), Dženet Anderson se probudila da bi piškila.
Druga strana kreveta bila je prazna. Obavila je svoj poslić i sišla u

prizemlje. Pronašla je Ralfa u njegovoj fotelji. Zurio je u ekran ugašenog
televizora. Osmotrila ga je okom supruge i zaključila da je smršao posle
pronalaženja tela Frenka Patersona.

Nežno mu je spustila ruku na rame.
Nije se osvrnuo. „Bil Samjuels je rekao nešto što mi ne da mira.”
„Šta ti je rekao?”
„Problem je u tome što ne znam. To je kao kad ti reč zapne navrh
jezika.”
„Ima li neke veze s dečakom koji je ukrao kombi?”
Ralf joj je prepričao razgovor sa Samjuelsom dok su ležali u krevetu,
pre nego što su ugasili svetlo. Nije to učinio zato što se radilo o
značajnim podacima, već zato što je dvanaestogodišnjak prešao
razdaljinu od države Njujork do El Pasa u nekoliko ukradenih vozila,
što je bilo čudesno ostvarenje. Možda ne čudesno u stilu časopisa Fejt,
ali ipak veoma upečatljivo. Sigurno je mnogo mrzeo očuha, rekla je
Džini, pre nego što je ugasila svetlo.
„Mislim da ima neke veze s dečakom”, oglasio se Ralf. „U tom
kombiju bio je komad papira. Hteo sam da ga proverim, ali sam
zaboravio u haosu koji je nastao. Mislim da ti ga nisam pomenuo.”
Osmehnula se i prošla rukom kroz njegovu kosu, koja se - baš kao i
telo ispod pidžame - nekako proredila u odnosu na proleće. „Jesi. Rekao
si da je možda komad jelovnika restorana brze hrane.”
„Prilično sam siguran da je među dokazima.”
„I to si mi rekao, srculence.”
„Možda ću sutra svratiti do stanice da bih ga pogledao. Možda će mi
to pomoći da se setim onog što mi je Bili rekao.”
„Mislim da je to dobra ideja. Vreme je da prestaneš da mozgaš i
nešto učiniš. Znaš, ponovo sam pročitala Poovu priču. Pripovedač kaže
da je bio glavni u školi. Tada je došao drugi dečak, istog imena.”
Ralf je uhvatio za ruku. Odsutno ju je poljubio. „Priča ima smisla.
Vilijam Vilson nije uobičajeno ime kao Džo Smit, možda, ali nije ni
Zbignjev Brežinski.”
„Da, ali je pripovedač otkrio da su rođeni istog datuma, i da nose
sličnu odeću. Još gore je što su izgledom podsećali jedan na drugog.
Ljudi su ih stalno mešali. Zvuči li ti to poznato?”
„Da.”
„Pa, Vilijam Vilson Broj Jedan sretao je Vilijama Vilsona Broj Dva, i ti
susreti bi se uvek loše završili za Broja Jedan, koji se odao kriminalu. Za
tu svoju odluku je krivio Broja Dva. Da li me slušaš?”

„Mislim da sam prilično pažljiv, s obzirom na to da je tri i petnaest
ujutru.”

„Pa, Vilijam Vilson Broj Jedan na kraju probada Vilijama Vilsona
Broj Dva mačem, samo da bi shvatio da je probo samog sebe, kad se
pogledao u ogledalu.”

„Zato što drugi Vilijam Vilson nikada nije postojao.”
„Ali jeste. Mnogo ljudi ga je videlo. Vilijam Vilson Broj Jedan je na
kraju postao žrtva halucinacije i počinio samoubistvo. Pretpostavljam
zato što više nije mogao da podnese pomisao o dvojniku.”
Očekivala je da će se namrštiti, ali je on klimnuo. „Dobro, to ima
smisla. To je uistinu prilično prokleto dobra psihologija. Pogotovo za...
koje doba? Sredinu devetnaestog veka?”
„Tako nešto, da. U koledžu sam odslušala predmet Američka gotika.
Pročitali smo mnogo Poovih priča, uključujući i ovu. Profesor je rekao
da ljudi greše kad misle da je Po pisao fantastične priče o
natprirodnom. Pisao je realistične pripovesti o nenormalnoj
psihologiji.”
„Ali pre otisaka prstiju i DNK”, sa osmehom će Ralf. „Hajdemo u
krevet. Mislim da ću sad moći da zaspim.”
Zadržala ga je. „Nešto ću te pitati, mužu moj. Verovatno zato što je
kasno i zato što smo sami. Niko neće čuti ako počneš da se smeješ, ali
molim te, nemoj, zato što ćeš me rastužiti.”
„Neću se smejati.”
„Možda hoćeš.”
„Neću.”
„Ispričao si mi Bilijevu priču o otiscima stopala u pesku koji naglo
prestaju. I ispričao si mi svoju priču o crvima koji su se nekako uvukli u
dinju, ali ste obojica govorili u metaforama. Baš kao što su Poove priče
metafore za podeljenu ličnost... ili je tako govorio moj profesor na
koledžu. Ali šta ostaje kad se rešiš metafora?”
„Ne znam.”
„Neobjašnjivo”, rekla je. „Stoga je moje pitanje prilično jednostavno.
Šta ako je jedini odgovor na zagonetku o dva Terija natprirodan?”
Nije se nasmejao. Nije osećao nikakav poriv za smehom. Bilo je
prekasno ili prerano za smeh. Previše ovo ili ono. „Ne verujem u
natprirodno, niti u duhove, anđele, ili božansku prirodu Isusa Krista.
Idem u crkvu, naravno, ali samo zato što je to mirno mesto u kom
ponekad mogu da oslušnem sebe. Takođe i zato što se to očekuje od
mene. Mislim da i ti zato ideš tamo. Ili zbog Dereka.”

„Volela bih da verujem u Boga”, rekla je, „zato što ne bih želela da
verujem da tek tako nestajemo, iako bi to uravnotežilo jednačinu -
pošto dolazimo iz tame, logično je pretpostaviti da ćemo se vratiti u
nju. Ali verujem u zvezde i u beskrajnost vaseljene. U Veliko Tamo
Negde. Ovde dole verujem da postoji mnogo vaseljena u svakoj šaci
peska, zato što je beskraj dvosmerna ulica. Verujem da postoji još
deset misli u mojoj glavi iza svake koje sam svesna. Verujem u vlastitu
svest i podsvest, iako ne znam šta su. I verujem u ono što je Artur
Konan Doji rekao kroz usta Šerloka Holmsa: ’Kad odstranite nemoguće,
ono što ostane, koliko god bilo neverovatno, mora biti istinito.’”

„Zar taj tip nije verovao u vile?” pitao je Ralf.
Uzdahnula je. „Hajdemo gore da budemo nevaljali. Posle toga ćemo
možda zaspati.”
Ralf je krenuo na sprat s dovoljno elana, ali je čak i dok su vodili
ljubav (izuzev u trenutku vrhunca, kad su sve misli zbrisane)
razmišljao o Dojlovoj maksimi. Bila je pametna. Logična. Ali može li se
preinačiti u Kad odstranite prirodno, ono što ostaje mora biti
natprirodno? Ne. Nije mogao da veruje u objašnjenje koje prekoračuje
pravila prirodnog sveta, ne samo kao policijski detektiv već i kao
čovek. Frenka Patersona ubila je stvarna osoba, a ne utvara iz stripa. Pa
šta ostaje, bez obzira kako neverovatno bilo? Samo jedna stvar. Frenka
Patersona je ubio sada pokojni Teri Mejtland.

5

Julski mesec te srede uveče uzdigao se širok i narandžast, kao
džinovska tropska voćka. Do četvrtka rano ujutru, kad je Fred Paterson
stajao u zadnjem dvorištu, na hoklici na kojoj je odmarao noge
gledajući fudbalske utakmice u nedelju posle podne, sveo se na hladni
srebrni novčić visoko na nebesima.

Namakao je omču oko vrata. Potezao ju je dok nije doterao čvor
ispod vilice, kao što je pisalo u članku na Vikipediji (zajedno s
korisnom ilustracijom). Vezao je drugi kraj za granu koprivića, sličnog
onom iza ograde Ralfa Andersona, samo što je ovaj bio prilično stariji
predstavnik flore Flint Sitija. Iznikao je u doba kad je američki
bombarder izručio svoj tovar na Hirošimu (Japanci koji su to gledali, s

dovoljno velike razdaljine da se ne pretvore u paru, to su sigurno
smatrali natprirodnim događajem).

Hoklica ispod njegovih nogu zaljuljala se napred-nazad. Osluškivao
je cvrčke i osećao noćni povetarac - hladan i umirujući, posle niza
toplih dana - na znojavim obrazima. Nada da Frenk, Arlin i Oli nisu
otišli predaleko bila je jedan od razloga zbog kojih je odlučio da stavi
tačku na Patersonove u Flint Sitiju. Možda će ih stići. Nepodnošljiva
pomisao da će ujutru biti na dvostrukom pogrebu, u istoj mrtvačnici -
braća Doneli - u kojoj će tog popodneva biti sahranjen i čovek
odgovoran za njihovu smrt, bila je još jači razlog. Nije to mogao.

Poslednji put je pogledao oko sebe. Zapitao se da li zaista želi da
ovo uradi. Odgovor je bio da. Prevrnuo je hoklicu. Očekivao je da će čuti
krckanje vrata duboko u glavi, pre nego što se tunel svetlosti otvori
pred njim - tunel na čijem kraju će biti njegova porodica. Pozvaće ga da
stupi u drugi, bolji život, u kom bespomoćni dečaci ne bivaju silovani i
ubijani.

Nije bilo krckanja. Preskočio je ili zanemario deo članka u Vikipediji
o neophodnosti postojanja izvesnog pada, da bi se slomio vrat čoveka
od stotinu kilograma. Nije umro, već je počeo da se guši. Dušnik mu se
zatvorio, a oči izbuljile u dupljama. Uspavani instinkt samoodržanja
probudio se uz zvonjavu alarmnih zvona i bleštanje unutrašnjih
bezbednosnih svetala. Telo je za tri sekunde pregazilo mozak. Želja za
smrću preobrazila se u brutalnu volju za životom.

Podigao je ruke. Napipao je uže. Povukao ga je iz sve snage.
Opustilo se dovoljno da udahne - plitko, zato što ga je omča još čvrsto
stezala. Čvor se nabijao u grlo, kao otečena žlezda. Držao se jednom,
dok je drugom rukom posezao za granom za koju je vezao konopac.
Prstima je prešao po njenoj donjoj strani. Zgulio je nešto kore, koja mu
je pala po kosi, ali to je bilo sve.

Nije bio u dobroj kondiciji za sredovečnog čoveka. Njegovo
vežbanje uglavnom se svodilo na putovanje do frižidera zbog još
jednog piva, za vreme utakmica njemu tako dragih Dalaskih Kauboja.
Pet sklekova mu je i u srednjoj školi bilo maksimalan domet na
fizičkom. Osećao je kako mu ruka na užetu popušta. Zgrabio ga je
drugom rukom. Držao ga je dovoljno dugo da još jednom plitko udahne,
ali nije mogao da se podigne. Bacakao se nogama dvadesetak
centimetara iznad travnjaka. Papuče su mu spale. Pokušao je da pozove
pomoć, ali je samo hrapavo zvižduknuo... i ko bi ga čuo u ovo doba
noći? Ljubopitljiva stara gospođa Gibson u susednoj kući? Sigurno

spava u svojoj postelji s brojanicom u ruci, sanjajući oca Brikstona.
Šake su mu kliznule. Grana je krenula. Prestao je da diše. Osećao je

kako mu zarobljena krv pulsira u glavi, kao da se sprema da mu razvali
mozak. Čuo je zvuk paranja i pomislio: Nije trebalo da bude ovako.

Hvatao se za uže, kao davljenik za površinu jezera u koje je upao.
Velike crne spore zaigrale su mu pred očima. Eksplodirale su,
pretvorivši se u ekstravagantne crne pečurke. Video je čoveka kako
stoji u mesečinom osvetljenom zadnjem dvorištu, pre nego što su mu
prekrile čitav vidokrug. Spustio je jednu ruku na roštilj na kom Fred
više neće ispeći nijedan odrezak. Možda to i nije bio čovek. Crte su mu
bile nedovršene, kao da ih je oblikovao slepi vajar. Imao je slamu
umesto očiju

6

Džun Gibson napravila je lazanju koju je Arlin Paterson prosula sebi po
glavi pre nego što je doživela srčani udar. I nije spavala. Niti je
razmišljala o ocu Brikstonu. I ona je patila, i to mnogo. Prošle su tri
godine od poslednjeg napada išijasa. Ponadala se da se sasvim
povukao, ali se ponovo javio, kao gnusni nezvani gost koji je upao u
kuću i naselio se u njoj. Posle okupljanja kod Patersonovih nakon
pogreba osetila je preteču ukočenost iza levog kolena. Znala je šta
najavljuje i zamolila doktora Ričlanda za oksikodon, koji joj je
oklevajući prepisao. Pilule su malo pomagale. Bol se spuštao levom
stranom leđa, do članka, samo da bi je stisnuo kao bodljikavim
kleštima. Jedna od najokrutnijih osobina išijasa - makar njenog - bio je
što je ležanje povećavalo bol, umesto da ga smanjuje. Stoga je sedela u
dnevnoj sobi, obučena u haljinu i pidžamu, gledala reklame za seksi
stomačne mišiće na televizoru i igrala pasijans na ajfonu, koji joj je sin
poklonio za Dan majki.

Leđa su je bolela, a oči sklapale, ali je utišala zvuk na televizoru. Uši
su je dobro služile. Lepo je čula pucanj u susedstvu. Skočila je na noge,
ne razmišljajući o streli bola koji će sevnuti levom stranom tela.

Blagi bože, Fred Paterson se upucao.
Zgrabila je štap i othramala do zadnjih vrata, pognuta u struku,
nalik staroj veštici. Izašla je na verandu i na bezdušnoj srebrnoj

mesečini videla Patersona, sklupčanog na travnjaku. Znači da nije čula
pucanj. Oko vrata je imao uže, koje je vijugalo do obližnje slomljene
grane, za koju je bilo vezano.

Ispustila je štap, koji bi je samo usporio. Postrance se spustila
stepenicama s verande. Prevalila je desetak metara između dva zadnja
dvorišta, grčevitim kasom, nesvesna bolnih krikova, zbog išijatičnog
nerva koji je eksplodirao snagom nuklearke, cepajući je od mršavih
guzova do pete na levom stopalu.

Kleknula je pored gospodina Patersona. Osmotrila je njegovo
naduto ljubičasto lice, iskežen jezik i uže do polovine zaronjeno u vrat.
Ugurala je prste ispod njega. Povukla ga je svom snagom, što je
pokrenulo novu eksploziju agonije. Ovog puta bila je svesna krika:
prodornog, dugog urlika narikače. Svetla su se palila duž ulice, ali ih
gospođa Gibson nije videla. Uže se konačno olabavilo. Hvala Bogu,
Isusu, Mariji i svim svecima. Čekala je da gospodin Paterson udahne
vazduh.

To se nije desilo.
Gospođa Gibson je u prvoj etapi karijere bila blagajnica u Flint Siti
Ferst nešenelu. Otišla na kurs pomoći u kući kad se povukla s tog
radnog mesta u šezdeset drugoj. Radila je taj posao sve do sedamdeset
četvrte, da bi dopunila prihode od penzije. Jedna od lekcija ticala se
oživljavanja.
Kleknula je pored krupnog gospodina Patersona. Podigla mu je
glavu, stisnula nozdrve, otvorila usta i pritisnula usne na njih.
Bila je na desetom udisaju i prilično ošamućena, kad je gospodin
Džeger od preko puta kucnuo po koščatom ramenu. „Je li mrtav?”
„Neće umreti, ako se ja pitam”, rekla je gospođa Gibson. Stisnula je
džep kućne haljine i napipala pravougaonik mobilnog telefona. Izvukla
ga je i bacila iza sebe. „Zovi hitnu. I nastavi oživljavanje ako se
onesvestim.”
Ali nije se onesvestila. Fred Paterson je načinio veliki, isprekidani,
samostalni udisaj, posle njenog petnaestog - kad je stigla na ivicu
gubitka svesti. A zatim još jedan. Gospođa Gibson čekala je da mu se
otvore oči. Podigla mu je kapak, kad se to nije desilo. Ispod njega nije
bilo ničeg izuzev beonjača, samo što nisu bile bele, već crvene od
ispucalih krvnih sudova.
Fred Paterson je načinio treći udisaj i ponovo prestao da diše.
Gospođa Gibson se upustila u kompresiju grudnog koša, najbolju za
koju je bila sposobna. Nije bila siguran da li mu pomaže, ali je znala da

njeni napori ne mogu da škode. U nekom trenutku je shvatila da se bol
u leđima i nozi smanjio. Da li šokantno iskustvo može da izgna išijas iz
tela? Naravno da ne može. Ideja je bila smešna. U pitanju je bio
adrenalin. Biće joj gore nego ikad, kad adrenalin izvetri.

Zvuk sirene zaparao je ranu jutarnju tamu. Bio je sve bliži.
Gospođa Gibson je nastavila da izdiše u grlo Freda Patersona (to je
bio njen najintimniji dodir s muškarcem od muževljeve smrti 2004.
godine). Zaustavljala se kad god bi procenila da je na ivici pada u sivilo.
Gospodin Džeger se nije ponudio da je zameni, niti ga je pitala. Borila
se za Patersona do dolaska hitne pomoći.
Gospodin Paterson bi ponekad, kad bi prestala, načinio jedan
krupni, isprekidani udisaj. A ponekad ne bi. Jedva da je bila svesna
pulsirajućih crvenih svetala ambulantnih kola, koja su se pružala preko
dva zadnja dvorišta i drveta koprivića o koje je njen sused pokušao da
se obesi. Jedan bolničar joj je pomogao da ustane. Mogla je da stoji,
gotovo bez bola. To je bilo čudesno. Prihvatala je to čudo sa
zahvalnošću, ma kako kratkotrajno bilo.
„Preuzećemo ga, gospođo”, rekao je bolničar. „Obavili ste đavolski
dobar posao.”
„Nego šta si‘rekao je gospodin Džeger. „Spasla si ga, Džun! Spasla si
život tom jadničku!”
Gospođa Gibson je obrisala toplu pljuvačku s brade - mešavinu
svoje i Patersonove - i rekla: „Možda jesam. A možda bi bilo bolje da
nisam.”

7

Ralf je u utorak u osam ujutru šišao travu u zadnjem dvorištu. Danas
nije imao šta da radi, pa je šišanje trave bilo jedini način da ubije
vreme. Njegov um nije učestvovao u tom poslu. Trčao je u točku kao
hrčak; izmrcvareno telo Frenka Patersona, svedoci, snimljeni materijal,
DNK, gomila ispred sudnice. Eto čime se bavio. Opuštena traka
devojčinog grudnjaka bila mu je iz nekog razloga neprestano pred
očima - jarkožuta traka igrala je gore-dole, dok je sedela na momkovim
ramenima i mahala pesnicama.

Jedva je čuo ksilofonski signal mobilnog telefona. Ugasio je kosilicu

i prihvatio poziv. Patike i goli članci zeleneli su mu se od trave.
„Anderson.”

„Troj Remidž, šefe.”
Jedan od dva policajca koji su uhapsili Terija. Činilo mu se da je to
bilo davno, u drugom životu.
„Šta se dešava, Troju?”
„U bolnici sam, s Betsi Rights.”
Ralf se osmehnuo. Taj izraz je u poslednje vreme tako retko koristio
da se na jedvite jade odomaćio na njegovom licu. „Porađa se.”
„Ne, ne još. Šef ju je zamolio da dođe ovamo zato što si ti na
odsustvu, a Džek Hoskins još peca na jezeru Okoma. Poslao me je da joj
pravim društvo.”
„U čemu je stvar?”
„Hitna pomoć je pre nekoliko sati dovezla Freda Patersona.
Pokušao je da se obesi u zadnjem dvorištu, ali se grana za koju je vezao
konopac slomila. Susetka, gospođa Gibson, davala mu je pomoć usta na
usta i kompresiju grudnog koša. Pretrajao je njoj zahvaljujući. Došla je
da vidi kako je. Šef hoće njenu izjavu. To je u skladu s propisima, ali mi
sve izgleda kao jasna stvar. Bog sveti zna da je jadničak imao mnoštvo
razloga da se odluči za ovakav korak.”
„U kakvom je stanju?”
„Doktori kažu da mu mozak radi na minimumu i da su mu izgledi da
se povrati jedan prema sto. Betsi je mislila da bi hteo da znaš.”
Ralf je tog trenutka pomislio da će povratiti činiju cerealija
pojedenu za doručak. Odmakao se od kosilice, da je ne bi poškropio
povraćkom.
„Šefe? Jeste li tu?”
Ralf je progutao kiselu mešavinu mleka i pahuljica. „Ovde sam. Gde
je Betsi?”
„U Patersonovoj sobi s Gibsonovom. Detektivka Rigins mi je
naložila da vas pozovem, zbog bolničke zabrane upotrebe mobilnih
telefona. Doktori su im ponudili sobu u kojoj mogu da razgovaraju, ali
je Gibsonova rekla da želi da odgovara na pitanja Riginsove pored
Patersona, kao da misli da može da je čuje. Ona je fina stara dama,
samo što je leđa ubijaju, što se vidi po načinu na koji hoda. Nije mi
jasno zašto je ovde. Ovo nije epizoda Dobrog doktora, neće biti
nikakvog čudesnog oporavka.”
Ralf je znao razlog. Pomenuta gospođa Gibson izmenjivala je
recepte s Arlin Paterson i gledala kako Oli i Fren rastu. Možda je Fred

Paterson očistio njen prilazni put, posle neke od retkih snežnih oluja u
Flint Sitiju. Bila je tamo iz tuge i poštovanja, možda i zbog krivice, koja
ju je morila zato što je osudila Patersona na ko zna koliko dugi boravak
u bolničkoj sobi, na aparatima, umesto da ga je pustila da ode.

Svest o užasu koji se desio u poslednjih osam dana zapljusnula je
Ralfa kao snažni talas. Ubica se nije zadovoljio dečakom, već je zatro
čitavu porodicu. Čista pobeda, moglo bi se reći.

Ne „ubica”. Nije bilo potrebe za anonimnošću. Teri. Ubica je bio Teri.
Nikog drugog nije bilo na radaru.

„Mislio sam da biste hteli da znate”, ponovio je Remidž. „I nije sve
tako crno. Možda će Betsi dobiti trudove, dok je ovde. Tako ona i muž
neće morati da dolaze ovamo.”

„Reci joj da ide kući”, rekao je Ralf.
„Primljeno. I... Ralfe? Žao mi je zbog onog što se desilo u sudnici. To
je bilo veliko sranje.”
„To je prilično tačan opis”, reče Ralf. „Hvala na pozivu.”
Vratio se šišanju travnjaka. Hodao je polako iza razdrndane stare
kosilice (trebalo bi da kupi novu; više nije imao opravdanja za
odlaganje tog čina; imao je više nego dovoljno slobodnog vremena).
Upravo je završavao poslednji deo travnjaka kad se telefon ponovo
oglasio. Mislio je da ga Betsi zove. Prevario se, iako je i ovaj poziv
stigao iz Opšte bolnice.
„Još nemamo sve DNK rezultate”, rekao je doktor Edvard Bogan, „ali
smo dobili rezultate s grane kojom je dečak sodomiziran. Krv i delići
kože s počiniteljeve ruke, kad je... znaš, zgrabio granu i...”
„Znam”, reče Ralf. „Ne morate da me držite u neizvesnosti.”
„Nema nikakve neizvesnosti, detektive. Uzorak s grane poklapa se s
Mejtlandovim brisevima.”
„U redu, doktore Bogane. Hvala vam. Prosledite rezultate šefu
Geleru i poručniku Sablou u državnoj policiji. Ja sam na
administrativnom odsustvu, na kom ću najverovatnije ostati do kraja
leta.”
„To je smešno.”
„Takvi su propisi. Ne znam kome će Geler poveriti saradnju s Junom
- Džek Hoskins je na odmoru, a Betsi Rigins bi svakog časa mogla da
donese na svet prvo dete - ali će pronaći nekoga. Otkad je Mejtland
ubijen, nema slučaja. Samo popunjavamo praznine.”
„Praznine su važne”, reče Bogan. „Mejtlandova supruga mogla bi da
se odluči na građansku parnicu. DNK dokazi mogli bi navesti njenog

advokata da odustane od tužbe. Takva parnica bi po mom mišljenju
bila skarednost. Njen suprug je ubio tog dečaka na najokrutniji mogući
način, i ako nije znala za to... za njegove sklonosti... to samo znači da
nije obraćala pažnju. Kod seksualnih sadista uvek postoje znaci
upozorenja. Uvek. Po mom mišljenju trebalo bi da dobijete medalju
umesto administrativnog odsustva.”

„Hvala vam zbog toga.”
„Samo govorim svoje mišljenje. Čekamo i druge rezultate. Mnogo
njih. Hoćete li da vas obaveštavam o njihovom prispeću?”
„Hoću.” Geler će možda pozvati Hoskinsa da dođe s odmora. Taj
čovek je bio beskoristan čak i kad je bio trezan, što se nije često
događalo.
Ralf je prekinuo vezu, podšišao poslednji deo travnjaka i odgurao
kosilicu u garažu. Setio se još jedne Poove priče dok je čistio kosilicu.
Ticala se čoveka koji je živ zazidan u vinskom podrumu. Nije je
pročitao, ali je gledao film.
Za ljubav božju, Montrezore! Vrištao je zazidani čovek. Njegov
mučitelj se složio: Za ljubav božju.
U ovom slučaju Teri Mejtland je bio zazidan, samo što su cigle bile
DNK uzorci, i što je već bio mrtav. Tačno je da je bilo suprotstavljenih
dokaza. To je bilo uznemirujuće. Imali su DNK iz Flint Sitija i nijedan
uzorak iz Kep Sitija. Imali su otiske prstiju na knjizi iz kioska sa
štampom, ali oni mogu biti podmetnuti. To nije bilo lako izvodljivo kao
u kriminalističkim serijama, ali je bilo moguće.
Šta je sa svedocima, Ralfe? Tri profesora koji su ga godinama
poznavali.
Nisu bitni. Misli na DNK. To su čvrsti dokazi. Najčvršći mogući.
Montrezora u filmu razotkriva crna mačka, koju je slučajno zazidao
sa žrtvom. Njeno mjaukanje uzbunilo je posetioce vinskog podruma.
Mačka je, pretpostavljao je Ralf, bila samo još jedna metafora; glas
ubičine savesti. Samo što je cigara nekad samo dim, a mačka samo
mačka. Nije imao razloga da se seća Terijevih umirućih očiju ili
njegovih poslednjih reči. Samjuels je rekao da je Marsi klečala pored
njega kad je otišao. Držala ga je za ruku.
Ralf je seo na klupu za vežbanje. Bio je preterano umoran za čoveka
koji je ošišao neveliki travnjak u zadnjem dvorištu. Utisci iz poslednjih
minuta pre pucnjave nisu ga napuštali. Auto-alarm. Ružni kez plave
voditeljke, kad je videla vlastitu krv koja će povećati gledanost -
verovatno od sitne posekotine. Čovek sa opekotinama i tetovažama na

rukama. Dečak sa zečjom usnom. Sunce koje otkriva složena sazvežđa
liskuna u trotoaru. Žuta traka devojčinog grudnjaka, koja igra gore-
dole. Ona mu je najčešće bila pred očima. Kao da je želela da ga odvede
na drugu stranu, ali ponekad je traka grudnjaka samo traka grudnjaka.

„A čovek ne može da bude na dva mesta istovremeno”, promrmljao
je.

„Ralfe? Govoriš li sam sa sobom?”
Trgao se i podigao pogled. Ugledao je Džini. Stajala je na vratima.
„Očigledno, pošto sam sam.”
Ja sam ovde”, rekla je. „Jesi li dobro?”
„Ne baš”, rekao je. Ispričao joj je o Fredu Patersonu. Vidno se
snuždila.
„Moj bože. Ta porodica je zatrta ako se ne oporavi.”
„Zatrta je, bez obzira na njegov oporavak.” Ustao je. „Uskoro ću otići
do stanice. Pogledaću taj papirić. Jelovnik ili šta god da je u pitanju.”
„Prvo se istuširaj. Mirišeš na benzin i travu.”
Sa osmehom joj je salutirao. „Da, gospodine.”
Podigla se na prste, da bi ga poljubila u obraz. „Ralfe? Preguraćeš
ovo. Hoćeš. Veruj mi.”

8

Ralf nije znao mnogo toga u vezi s administrativnim odsustvom, pošto
mu je ovo bilo prvo. Recimo, nije znao da li mu je dozvoljen pristup
stanici. S tom mišlju na umu čekao je do sredine popodneva da pođe
tamo. Odabrao je trenutak u kom u stanici ima najmanje posla. U
velikoj središnjoj prostoriji nije bilo nikog izuzev Stefani Guld, kad je
stigao. Bila je u civilki. Popunjavala je izveštaje na starom kompjuteru
koje gradske vlasti nisu stizale da zamene, uprkos brojnim obećanjima.
Sendi Makgil je sedela za recepcijom i čitala Pipi. Gelerova kancelarija
bila je prazna.

„Hej, detektive”, reče Stefani, kad je podigla glavu. „Šta radite ovde?
Čula sam da ste na plaćenom odmoru.”

„Pokušavam da ne dangubim.”
„Rado bih vam pomogla s tim”, rekla je i potapšala gomilu dosijea
pored kompjutera.

„Možda neki drugi put.”
„Žao mi je zbog onog što se desilo. Svima nam je žao.”
„Hvala.”
Prišao je recepciji i zamolio Sendi za ključ sobe s dokazima. Dala
mu ga je bez oklevanja. Jedva da je digla pogled s časopisa. Na kuki
pored vrata sobe s dokazima bio je papir s hemijskom olovkom. Hteo
je da preskoči potpisivanje. Ipak se potpisao i naveo ime, datum i
vreme: 15.30. Zaobilaženje procedure ne bi imalo smisla, pošto su
Guldova i Makgilova znale da je ovde i razlog njegovog dolaska. Reći će
im istinu, ako ga iko zapita zašto je došao. Nije suspendovan, već je na
administrativnom odsustvu.
Zagušljiva i vrela soba nije bila mnogo veća od ormana.
Fluorescentne svetiljke su zatreperile. Bile su zrele za zamenu, baš kao
i prastari kompjuteri. Flint Siti je, potpomognut federalnim fondovima,
osigurao sve neophodno naoružanje i više od toga. Zašto se
infrastruktura raspadala?
Da je ubistvo Frenka Patersona počinjeno u doba kad je Ralf stupio
u policiju, bilo bi četiri, možda i svih šest kutija dokaznog materijala.
Kompjutersko doba je učinilo čuda u štednji prostora. Bile su samo
dve, pored kutije za alat, pronađene u zadnjem delu kombija, sa
uobičajenim kompletom ključeva, čekićima i šrafcigerima. Terijevi
otisci nisu pronađeni na alatu, niti na samoj kutiji. Ralf je zaključio da je
kutija za alat bila u kombiju kad je ukraden, a da Teri nikad nije
proverio njen sadržaj nakon što je ukrao kombi za svoje potrebe.
Na jednoj kutiji za dokaze pisalo je KUĆA MEJTLANDOVIH. Na
drugoj je pisalo KOMBI/SUBARU. Ona ga je zanimala. Prerezao je traku.
Teri je bio mrtav, pa nije bilo razloga da to ne uradi.
Posle kratkog preturanja pronašao je plastičnu kesicu s komadom
papira kog se sećao. Bio je plav i skoro trouglast. Na vrhu je bio natpis
crnim slovima, TOMII TAP. nestalo je ono što je pisalo nakon TAP. U
gornjem uglu bio je mah crtež pite, s koje se dizala para. Ralf se nije
sećao pojedinosti, ali je to verovatno bio razlog zbog kog je mislio da je
papirić deo jelovnika. Šta je Džini rekla rano jutros? Verujem da postoji
desetak misli u nizu, iza svake koje sam svesna. Ralf bi dao debele pare
kako bi se domogao one koja se šunjala iza trake žutog prslučeta, ako je
to tačno. Bio je gotovo siguran da takva postoji.
Bio je gotovo siguran da zna kako je ovaj papir završio na podu
kombija. Neko je gurao jelovnike ispod brisača, na svim vozilima u
kraju u kom je kombi bio parkiran. Vozač - možda dečak koji ga je

ukrao u Njujorku, možda neko ko ga je ukrao kada ga je dečak napustio
- iscepao ga je, umesto da podigne brisač. Trouglasti ćošak se tako
zadržao. Vozač ga nije primetio, ali ga je ugledao na drumu. Možda je
pružio ruku iz kabine da bi ga dohvatio. Bacio ga je na pod, umesto da
ga pusti da odleti. Verovatno zato što nije voleo da baca đubre, iako je
bio lopov. Možda je iza njega bio policajac, pa nije hteo da učini ništa
što bi moglo da privuče njegovu pažnju. A možda je pokušao da ga baci
kroz prozor, pa ga je nalet vetra vratio u kabinu. Ralf je istraživao
saobraćajne nesreće. Jedna, prilično gadna, desila se zbog opuška.

Izvadio je notes iz zadnjeg džepa - nosio ga je, uprkos
administrativnom odsustvu, zato što mu je to prešlo u naviku - i
napisao TOMI ITAR Vratio je kutiju s natpisom KOMBI/SUBARU na
policu na kojoj je našao, izašao iz sobe za dokaze (nije zaboravio da
napiše ime) i zaključao vrata. Vratio je ključ Sendi. Pokazao joj je notes.
Digla je pogled s najnovijih dogodovština Dženifer Aniston, da bi ga
pogledala.

„Da li ti to išta govori?”
„Jok.”
Vratila se svom časopisu. Ralf je prišao Guldovoj, koja je još punila
neku bazu podataka. Opsovala bi sebi u bradu kad god bi udarila po
pogrešnom tasteru, što se često dešavalo. Bacila je pogled na notes.
„Tap je najverovatnije stari britanski izraz za karanje - kao ’Sinoć
sam tapnuo curu, ortak’ - ništa drugo mi ne pada na pamet. Da li je
bitno?”
„Ne znam. Verovatno nije.”
„Zašto ga ne izguglaš?”
Odlučio je da proveri bazu podataka kojom se oženio, dok je čekao
da se njegov prepotopski kompjuter uključi. Džini se javila posle prvog
zvona. Odgovorila je bez razmišljanja. „Moglo bi biti Tomi i Tapens. Bili
su detektivi u delima Agate Kristi, kad nije pisala o Erkilu Poarou ili
gospođici Marpl. Verovatno ćeš pronaći restoran koji vode britanski
doseljenici, specijalizovan za njihova jela, ako imam pravo.”
„Taj trag verovatno ne vodi nikuda”, rekao je. Ali možda i vodi.
Čovek sledi svakakva sranja da bi bio siguran, na ovaj ili onaj način;
sleđenje sranja bilo je glavni deo detektivskog posla, da izvini Šerlok
Holms.
„Probudio si moju radoznalost. Pričaćeš mi kad se vratiš kući. I
nestalo nam je soka od pomorandže.”
„Svratiću do Džeraldsa”, rekao je i prekinuo vezu.

Otvorio je Gugl i otkucao TOMI I TAPENS, zatim je dodao
RESTORAN. Policijski kompjuteri bili su stari, ali je vaj-faj bio nov i brz.
Za nekoliko sekundi dobio je ono što je tražio. Tomi i Tapens pab i kafe
bio je na Bulevaru Nortvuds u Dejtonu, Ohajo.

Dejton. Šta je bilo u Dejtonu? Zar taj grad nije pomenut u ovoj tužnoj
istrazi? I ko ga je pomenuo, ako je uopšte pomenut? Zavalio se u stolicu
i sklopio oči. Nije pronašao vezu sa žutom trakom grudnjaka, ali je
uspeo da se poveže s najsvežijim podatkom. Dejton je pomenut u
poslednjem razgovoru s Terijem Mejtlandom. Razgovarali su o
kombiju. Teri je rekao da nije bio u Njujorku od medenog meseca.
Jedino putovanje koje je u skorije vreme obavio je bilo u Ohaju. Bio je u
Dejtonu.

Devojčice su bile na prolećnom raspustu. Hteo sam da vidim oca. Teri
je rekao: Ako bi se ono što tamo radi moglo nazvati životom, kad ga je
Ralf pitao da li njegov otac tamo živi.

Nazvao je Sabloa. „Halo, June, ja sam.”
„Halo, Ralfe, kako je u penziji?”
„Dobro je. Trebalo bi da vidiš moj travnjak. Čuo sam da si pohvaljen
zbog skakanja na onu glupavu novinarku zamamnog tela.”
„Tako se priča. Znaš šta, život je bio blagonaklon prema ovom sinu
sirotih meksičkih zemljoradnika.”
„Mislio sam da si mi rekao da je tvoj otac vodio najveće
predstavništvo za prodaju automobila u Amarilu.”
„Možda sam to rekao. Ali prodaj legendu, kad si u prilici da se
odlučiš između istine i legende, ese. To je mudrost Džona Forda iz
Čoveka koji je ubio Liberti Valansa. Šta mogu da uradim za tebe?
„Je li ti Samjuels rekao za klinca koji je prvi ukrao kombi?”
„Jeste. Kakva priča. Jesi li znao da se dečko zove Merlin? Sigurno je
neki čarobnjak, kad je stigao sve do južnog Teksasa.”
„Možeš li da dosegneš do El Pasa? Tamo se njegov beg okončao, ali
mi je Samjuels rekao da je klinac ostavio kombi u Ohaju. Hteo bih da
znam da li ga je ostavio blizu paba i kafea Tomi i Tapens, na Bulevaru
Nortvuds u Dej tonu.”
„Mogao bih da pokušam.”
„Samjuels mi je rekao da je Čarobnjak Merlin dugo bio na drumu.
Možeš li da saznaš kada se ratosiljao kombija? Da li se to desilo u
aprilu?”
„Videću šta mogu da učinim. Hoćeš li da mi kažeš zašto?”
„Teri Mejtland je u aprilu bio u Dejtonu. Posetio je oca.”

„Zaista?” Jun je zvučao veoma zainteresovano. „Je li bio sam?”
„Bio je s porodicom”, priznao je Ralf, „došli su i otišli avionom.”
„Toliko o tome.”
„Verovatno, ali me taj detalj neprekidno opseda.”
„Moraćeš da mi to objasniš, detektive, pošto sam ja samo sin
sirotih meksičkih zemljoradnika.”
Ralf je samo uzdahnuo.
„Videću šta mogu da saznam.”
„Hvala ti, June.”
Šef policije Geler je stigao baš kad je Ralf završio razgovor. Nosio je
sportsku torbu i bio sveže istuširan. Ralf mu je mahnuo. Šef mu je
smrknuto poručio: „Ne bi trebalo da budete ovde, detektive.”
Znači to je odgovor na ono pitanje.
„Idi kući. Šišaj travnjak ili nešto slično.”
„Ošišao sam ga”, reče Ralf dok je ustajao. „Čišćenje podruma je
sledeći zadatak.”
„Dobro, prihvati se posla.” Geler je zastao nadomak svoje
kancelarije. „I, Ralfe... Žao mi je zbog svega. Đavolski mi je žao.”
Ljudi mi stalno to govore, pomislio je Ralf, dok je koračao u susret
popodnevnoj jari.

9

Jun ga je pozvao u devet i petnaest te večeri, dok se Džini tuširala. Ralf
je sve zapisao. Nije saznao mnogo, ali je imao dovoljno materijala za
istraživanje. Sat kasnije legao je u krevet. Mirno je zaspao, prvi put od
Terijevog ubistva u podnožju stepeništa sudnice.

Probudio se u petak u četiri izjutra, iz sna o tinejdžerki koja sedi na
momkovim ramenima i maše pesnicama put neba. Naglo se uspravio u
sedeći položaj, više sanjiv nego budan i nesvestan da viče, sve dok se
uplašena žena nije uspravila u sedeći položaj pored njega, uhvativši ga
za ramena.

„Šta je bilo? Ralfe, šta je bilo?”
„Nije traka! Boja je važna!”
„O čemu govoriš?” Protresla ga je. „Je li to bio san, dušo? Loš san?”
Verujem da ima deset misli u mojoj glavi iza svake koje sam svesna.

Eto šta je rekla. San - koji se već rastakao, kao što sa snovima biva - bio
je baš to. Jedna od tih misli.

„Imao sam je”, rekao je. „Imao sam je u snu.”
„Šta si imao, srce? Nešto u vezi s Terijem?”
„U vezi s devojkom. Njena traka grudnjaka bila je jarkožuta. I još
nešto je bilo takvo. U snu sam znao šta je to, ali sad...” Prebacio je noge
preko ivice kreveta i spustio ruke na kolena ispod širokih bokserica u
kojima je spavao. „Nestalo je.”
„Vratiće se. Lezi. Nasmrt si me preplašio.”
„Žao mi je.” Ralf je polegao.
„Možeš li da ponovo zaspiš?”
„Ne znam.”
„Šta ti je poručnik Sablo saopštio?”
„Nisam ti rekao?” Znao je da nije.
„Nisi, a ja nisam htela da te pritiskam. Bio si zamišljen.”
„Reći ću ti ujutru.”
„Mogao bi da mi odmah kažeš, pošto si me preplašio i razbudio.”
„Priča je kratka. Jun je pronašao dečaka preko policajca koji ga je
uhapsio - pajkanu se dečak dopao. Zainteresovao se za njega. Mladi
gospodin Kasidi zasad je u hraniteljskom sistemu u El Pasu. Izaći će na
neko saslušanje na sudu za maloletnike zbog krađe automobila, ali niko
ne zna kada će se to desiti. Biće saslušan u okrugu Dačis u Njujorku, ali
se oni preterano ne trude da ga se dočepaju. Sad je u nekoj vrsti
pravnog limba. Jun kaže da mu to i te kako odgovara. Očuh ga je
prilično često tukao. Mama se pravila da to ne vidi. Prilično uobičajeni
slučaj zlostavljanja u porodici.”
„Siroti dečak. Nije ni čudo što je pobegao. Šta će mu se desiti?”
„U jednom trenutku biće poslat nazad. Točkovi pravde okreću se
sporo, ali izuzetno precizno. Dobiće uslovnu kaznu, ili će mu
obračunati vreme provedeno u hraniteljskom sistemu. Policajci u
njegovom gradu biće obavešteni o situaciji u njegovoj kući, ali će se na
kraju sve vratiti na staro. Zlostavljači dece ponekad pritisnu dugme za
pauzu, ali retko kad komandu stop.”
Sklopio je šake na potiljku i pomislio na Terija, koji nije pokazivao
nikakvu sklonost ka nasilju. Nikada nije gurnuo bejzbol sudiju.
„Klinac je bio u Dejtonu, to znamo”, rekao je Ralf. „Kombi ga je činio
sve nervoznijim. Ostavio ga je na javnom parkiralištu, zato što je bilo
besplatno, zato što je bilo bez čuvara i zato što je video Zlatne lukove
nekoliko ćoškova dalje. Ne seća se da je prošao pored Tim i Tapens

kafea, ali se seća mladića u majici na kojoj je pisalo Tomi i još nešto na
leđima. Momak je nosio gomilu plavih letaka. Gurao ih je ispod brisača
parkiranih automobila. Primetio je dečaka - Medina. Ponudio mu je dva
dolara da gurne jelovnike ispod brisača svih vozila na parkiralištu.
Dečak je odbio i krenuo u Mekdonalds da ruča. Tip s lecima nije bio tu
kad se vratio, ali su jelovnici bili na svakom automobilu i kamionu na
parkiralištu. Dečko se uplašio. Protumačio je to kao loš znak. Bog te
pitaj zašto. Bilo kako bilo, zaključio je da je kucnuo pravi čas za
promenu vozila.”

„Uhvatili bi ga mnogo ranije, da nije bio strašljiv”, napomenula je
Džini.

„Imaš pravo. Bilo kako bilo, prošetao se po parkiralištu, u potrazi za
nezaključanim kolima. Rekao je Junu da ih je bilo iznenađujuće mnogo.”

„Kladim se da ti ne bi bio iznenađen.”
Ralf se osmehnuo. „Ljudi su nemarni. Našao je pet ili šest
nezaključanih automobila i rezervni ključ ispod štitnika za sunce. Auto
je bio savršen za njega - obična crna tojota. Hiljade sličnih juri
drumovima.
Gurnuo je ključeve kombija u bravu, pre nego što je nastavio put.
Rekao je Junu da se nadao da će ga neko ukrasti. Citiram: ’Nadao sam
se da će skrenuti murkane s mog traga.’ Govorio je kao da nije klinac
koji beži od kuće i nikad ne zaboravlja da koristi pokazivače pravca, već
ubica tražen u šest država.”
„Rekao je to?” Zvučala je veselo.
„Da. I uzgred budi rečeno, morao je da se vrati do kombija zbog
gomile kartona na kojima je sedeo, da bi izgledao viši za upravljačem.”
„Taj klinac mi se dopada. Dereku to nikad ne bi palo na pamet.”
Nikad mu nećemo dati razloga za to, pomislio je Ralf.
„Je li on ostavio jelovnik ispod brisača?”
„Jun ga je pitao. Dečak je rekao da jeste, zašto bi ga dirao?”
„Znači da je tip koji ga je iscepao - i ostavio komadić koji je završio
u kolima - isti onaj koji ga je ukrao s parkinga u Dejtonu.”
„To je gotovo sigurno. Zbog toga sam bio zamišljen. Klinac je rekao
da je mislio kako je to bilo u aprilu. Nisam bezrezervno poverovao u taj
podatak, zato što sumnjam da je u bekstvu vodio računa o datumima,
ali je rekao Junu da je bilo proleće, sa olistalim drvećem, i da još nije
bilo vruće. Znači da je verovatno bio april. Tada je Teri bio u Dejtonu, u
poseti ocu.”
„Samo što je bio s porodicom. I što su došli i otišli avionom.”

„Znam. To bi se moglo nazvati slučajnošću. Samo što je isti kombi
završio ovde, u Flint Sitiju. Teško mi je da poverujem u dve slučajnosti
koje se tiču istog forda ekonolajna. Jun je pomenuo da je Teri možda
imao saučesnika.”

„Koji je ličio na njega?” Džini je podigla obrvu. „Možda brata
blizanca koji se zove Vilijam Vilson?”

„Znam da je ideja smešna. Ali uviđaš koliko je sve ovo čudno, zar
ne? Teri je u Dejtonu, kombi je u Dejtonu. Teri se vraća kući u Flint Siti,
i kombi se pojavljuje u Flint Sitiju. Postoji reč za to, ali ne mogu da je se
setim.”

„Podudarnost bi mogla biti ta reč?”
„Hteo bih da razgovaram s Marsi, da bih doznao više o putovanju
Mejtlandovih za Dejton. Zanima me sve čega se seća. Samo što neće
želeti da priča sa mnom, a ja ne mogu da je privolim na to.”
„Hoćeš li pokušati?”
„Da, pokušaću.”
„Hoćeš li sad moći da zaspiš?”
„Mislim da hoću. Volim te.”
„I ja tebe.”
Tonuo je u san kad mu je odlučnim i gotovo grubim glasom
prošaptala u uvo: „Šta je, ako nije traka grudnjaka?” Pokušala je da ga
iznenadi i izvuče neuhvatljivu misao iz njega.
Na trenutak jasno video reči NE MOGU. Samo što su slova bila
plavozelena, a ne žuta. Nešto je bilo tamo. Posegnuo je za njim, ali se
ono povuklo.
„Ne mogu”, rekao je.
„Ne još”, odvratila je Džini, „ali hoćeš. Znam da hoćeš.”
Zaspali su. Ralf se probudio u osam. Sve ptice su pevale.

10

Sara i Grejs su, do deset sati tog petka ujutru, stigle do albuma A Hard
Day’s Night. Marsi je pomislila da će izgubiti razum.

Devojčice su pronašle Terijev gramofon - uveravao je Marsi da ga je
pazario za džabe na Ibeju - u garaži radionice, zajedno sa zbirkom
albuma Bitlsa. Odnele su gramofon i albume u Grejsinu sobu i počele s

Meet The Beatles! „Pustićemo ih sve”, rekla je Sara majci. „U znak
sećanja na tatu. Ako je to u redu.”

Marsi im je rekla da je to u redu. Šta je mogla da im kaže kad su
izgledale tako bledo, i ozbiljno, s očima uokvirenim crvenilom? Samo
što nije znala koliko teško će je te pesme pogoditi. Devojčice su ih
znale, naravno; gramofon se stalno vrteo kad je Teri bio u garaži,
ispunjavajući radionicu zvucima britanske invazije. Bio je zamalo
prekasno rođen da bi ih čuo iz prve ruke. Uprkos tome ih je voleo.
Serčerse, Zombize, Dejv Klark fajv, Kinkse, Tirekse i - naravno - Bitlse.
Njih je voleo najviše.

Curice su volele te bendove i pesme zato što ih je otac voleo, ali
pratio ih je čitav emocionalni spektar o kom ništa nisu znale. Nisu
slušale „I Call Your Name”, mazeći se na zadnjem sedištu automobila
Terijevog oca, nisu osećale njegove usne na vratu, i ruke ispod
džempera. Nisu slušale „Can’t Buy Me Love”, pesmu koja se sad orila sa
sprata, dok su sedele na kauču prvog stana u kom su živeli zajedno,
držeći se za ruke. i gledajući A Hard Day’s Night na ulubljenom videu
koji su pazarili na rasprodaji za dvadeset dolara. Mladići iz Fantastične
četvorke blesavih su se u crnobelom filmu. Marsi je znala da će se udati
za mladića koji je sedeo pored nje, iako on to nije znao. Da li je Džon
Lenon već bio mrtav kad su gledali tu staru kasetu? Ubijen je na ulici,
baš kao njen suprug?

Nije znala, nije mogla da se seti. Znala je samo da su ona, Sara i
Grejs pregurale pogreb s besprekornim dostojanstvom. Označio je
početak života samohrane majke (auh, ta grozna fraza); Ludela je od
tuge, slušajući vesele taktove. Svaki usklađeni vokal, svaki pametni rif
Džordža Harisona, otvarali su novu ranu. Dva puta se dizala sa svog
mesta za kuhinjskim stolom, sa šoljom hladne kafe pred sobom. Dva
puta je stigla do podnožja stepenica i udahnula vazduh da bi povikala:
„Dosta! Isključite gaf, i dva puta se vratila u kuhinju. I one su tugovale.

Odšetala je do fioke s posuđem kad je po treći put ustala. Izvukla ju
je do kraja. Mislila je da tamo neće biti ničega, ali je napipala paklicu
vinstona. U njoj je pronašla tri cigarete. Ne, četiri - jedna se sakrila
sasvim pozadi. Nije pušila od petog rođendana mlađe ćerke, kad je
dobila napad kašlja, dok je pravila fil za Grejsinu tortu. Zakida se da će
zauvek prestati. Nije bacila poslednje vojnike raka u vatru, već ih je
gurnula u fioku s escajgom, kao da je neki mračni i dalekovidi deo nje
znao da će joj jednom zatrebati.

Stare su pet godina i đavolski ustajale. Verovatno ćeš kašljati, dok se

ne onesvestiš.
Dobro je. To će joj dobro doći.
Izvukla je jednu iz paklice, nestrpljiva da je zapali. Pušači nikad ne

prestaju, samo pauziraju, pomislila je. Prišla je stepenicama i nakrivila
glavu. „And I Love Her” je prešla u „Tell Me Why” (večito pitanje).
Zamišljala je kako njene curice sede na Grejsinom krevetu i ćutke
slušaju. Možda se drže za ruke. Pričešćuju se tatom. Neki albumi su
kupljeni u radnji Vratimo kazaljke u Kep Sitiju, a neki preko interneta. I
jedne i druge držao je rukama, kojima je nekad držao kćerke.

Prišla je maloj peći na drugom kraju sobe, koju su palili u
najhladnijim zimskim noćima. Naslepo je posegnula za kutijom šibica
na obližnjoj polici, zato što su na njoj bile fotografije koje sad nije
mogla da gleda. Možda će moći za mesec dana, a možda nikada. Koliko
će joj trebati vremena da se oporavi od prve, najsirovije etape žalosti?
Mogla je pronađe prilično tačan odgovor na internetu, ali se plašila da
ga potraži.

Novinari su se makar raspršili posle pogreba. Požurili su u Kep Siti,
da prate svežiji politički skandal. Neće morati da rizikuje s pušenjem
na zadnjoj verandi, gde su devojčice kroz prozor mogle da vide njen
povratak starom poroku. Ili u garaži, gde bi mogle namirisati dim, ako
siđu po novu porciju longplejki.

Otvorila je ulazna vrata i ugledala Ralfa Andersona, s podignutom
rukom. Spremao se da pokuca.

11

Užas s kojim je zurila u njega - kao da je ugledala čudovište, možda
zombija s televizije - pogodio je Ralfa kao udarac u grudi. Imao je
vremena da zapazi neurednu kosu, mrlju na reveru kućne haljine
(prevelike za nju, verovatno Terijeve), blago savijenu cigaretu između
njenih prstiju. I još nešto. Uvek je bila lepa žena, ali je ubrzano gubila
lepotu. Rekao bi da je to nemoguće.

„Marsi...”
„Ne. Ovde ti nije mesto. Moraš da ideš odavde.” Glas joj je bio tih,
slabašan, kao da je upravo dobila udarac u stomak.
„Moram da razgovaram s tobom. Molim te da mi dopustiš da

razgovaram s tobom.”
„Ubio si mog supruga. Nemam šta da ti kažem.”
Počela je da zatvara vrata. Ralf ih je pridržao rukom. „Nisam ga

ubio, ali da, igrao sam ulogu u njegovoj pogibiji. Zovi me saučesnikom,
ako to želiš. Nije trebalo da ga uhapsim na onaj način. To je bila greška
na bog te pitaj koliko nivoa. Imao sam svojih razloga, ali oni nisu bili
dobri. Ja...”

„Skidaj ruku s vrata. Učini to odmah, ili ću tražiti da te uhapse.”
„Marsi...”
„Ne zovi me tako. Nemaš prava da me tako zoveš, posle onog što si
učinio. Moje kćerke, koje slušaju očeve ploče na spratu, jedini su razlog
zbog kog ne vrištim iz sveg glasa.”
„Molim te.” Hteo je da kaže: Ne teraj me da te molim, ali bi to bilo
pogrešno, zato što ne bi bilo dovoljno. „Molim te. Molim te da
razgovaraš sa mnom.”
Podigla je cigaretu. Njen smeh je grozno zvučao. „Pomislila sam da
mogu da na miru popušim cigaretu na kućnom pragu, kad su vašljivci
otišli. Kad ono, evo velike vaške, vaške nad vaškama. Poslednje
upozorenje, gospodine Vaško zbog koje je moj suprug ubijen. Jebeno
se... gubi... s mog kućnog praga.”
„A šta ako nije to učinio?”
Oči su joj se raširile, a pritisak ruke na dovratak oslabio, makar
nakratko.
„Čemu to ako... Gospode bože, rekao ti je da nije! Rekao ti je dok je
izdisao! Šta još hoćeš, telegram od arhanđela Gavrila?”
„Ako nije, onaj ko je to učinio još je tamo negde. Odgovoran je za
uništenje porodice Paterson, kao i vaše.”
Oglasila se, posle kraćeg razmišljanja. „Oliver Paterson je mrtav
zbog cirkusa koji si priredio s onim kučkinim sinom Samjuelsom. I ti si
ga ubio, je li tako, detektive Andersone? Upucao si ga u glavu. Sredio si
svog čoveka. Izvini, svog dečaka.”
Zatvorila mu je vrata ispred nosa. Ralf je ponovo podigao ruku da
pokuca. Predomislio se, okrenuo i otišao.

12

Marsi je drhtala s druge strane vrata. Kolena su joj popuštala. Uspela je
da stigne do klupe pored vrata, na kojoj su sedeli dok su skidali čizme i
blatnjave cipele. Na spratu je ubijeni Bitls pevao o svim stvarima koje
će raditi kad se vrati kući. Pogledala je cigaretu među prstima, kao da
ne zna kako je tamo dospela. Pokidala ju je napola i gurnula komade u
džep kućne haljine (bila je Terijeva). Spasao me je od ponovnog
petljanja s tim sranjem, ako ništa drugo, pomislila je. Možda bi trebalo
da mu zahvalim pismenim putem.

Kad samo pomisli da je imao petlje da dođe na njena vrata, nakon
što se obrušio na njenu porodicu s kuglom za rušenje i nije stao dok ih
nije ostavio usred gomile šuta. Koliko okrutnosti je bilo u njegovoj
odluci da stane pred nju. Samo...

Ako nije, onaj koje to učinio još je tamo negde.
I kako će izaći s tim na kraj, kad nije imala snage da ode na internet
i pronađe podatke o dužini trajanja prve faze žalosti? I zašto bi trebalo
da išta uradi? Zašto bi to bila njena dužnost? Policija je uhvatila
pogrešnog čoveka. Tvrdoglavo su istrajavali u toj grešci i posle provere
Terijevog alibija, iako su znali da je čvrst kao Gibraltar. Nek pronađu
pravog ubicu, ako imaju petlje da se time pozabave. Njen posao je da
pregura današnji dan a da ne poludi, i da zatim - u nekoj budućnosti o
kojoj nije mogla ni da razmišlja - smisli šta će da učini u svom životu.
Da li bi trebalo da živi u gradu, u kom polovina žitelja veruje da je čovek
koji je ubio njenog muža bio nadahnut proviđenjem? Da li bi trebalo da
osudi svoje kćerke na boravak u ljudožderskoj sredini poznatoj kao
srednja škola, u kojoj je i nošenje pogrešnih patika moglo da ih izloži
podsmehu i ostrakizmu?
Dobro je učinila kad je oterala Andersona s kućnog praga. Nije mogla
da ga primi u kuću. Da, osetila je iskrenost u njegovom glasu - makar je
mislila da jeste - ali kako je mogla da ga pusti u kuću, posle onog stoje
uradio?
Ako nije, onaj koji je to učinio...
„Umukni”, prošaptala je sebi. „Samo umukni, molim te, umukni.”
...još je tamo negde.
I šta ako ponovo to učini?

13

Većina imućnijih građana Flint Sitija mislila je da je Hauard Gold rođen
u bogatoj ili u najmanju ruku dobrostojećoj porodici. Nije se nimalo
stideo skromne polazne životne pozicije, ali se nije trudio da suzbije te
pogrešne predstave. Bio je sin nomadskog nadničara, po potrebi
stočara i povremenog jahača rodea, koji je putovao po jugozapadu u
prikolici sa ženom i dva sina, Hauardom i Edvardom. Hauard je
sopstvenim snagama završio koledž i pomogao Ediju da stekne
diplomu. Pomagao je penzionisanim roditeljima (Endru Gold nije
uštedeo ni cvonjka), i opet živeo u izobilju.

Bio je član Rotari i Roling Hil kantri kluba. Vodio je važne klijente na
večeru u najbolje restorane u Flint Sitiju (postojala su dva) i podržavao
desetak dobrotvornih organizacija, uključujući i sportske terene u
Parku Estel Barga. Naručivao je najbolja vina i slao raskošne božićne
„hari i dejvid” poklon-pakete najkrupnijim klijentima. Ipak je, kad bi bio
sam u kancelariji, kao ovog petka posle podne, najviše voleo da jede
ono što je mazisao u detinjstvu, na drumu između Huta, Oklahome i
Holera, Nevada, i natrag, slušajući Klinta Bleka na radiju i učeći lekcije
pored majke, kad nije pohađao neku školu. Pretpostavljao je da će
njegova žučna kesa jednog dana staviti tačku na usamljeničke, mašću
natopljene obroke, ali je doterao do šezdeset i neke a da se ona nije
oglasila. Bog nek blagoslovi nasledni faktor. Telefon je zazvonio dok je
jeo sendvič s jajetom, s dosta majoneza i krompirića, napravljenih po
njegovom ukusu, prženih dok nisu pocrneli i preplavljenih kečapom.
Na rubu stola čekao ga je komad pite od jabuka, s kuglom sladoleda
koja se topila na vrhu.

„Hauard Gold.”
„Marsi ovde, Haui. Ralf Anderson me je jutros posetio.”
Advokat se namrštio. „Zakucao je na tvoja vrata? Nema on šta da
traži kod tebe. Na administrativnom je odsustvu. Neko vreme neće biti
aktivni policajac, ako uopšte odluči da se vrati na posao. Hoćeš li da
pozovem šefa Gelera i da opletem po njemu?”
„Ne. Zatvorila sam mu vrata ispred nosa.”
„Svaka čast!”
„Ne osećam se naročito dobro posle toga. Rekao je nešto što ne
mogu da izbacim iz glave. Reci mi istinu, Hauarde. Misliš li da je Teri
ubio onog dečaka?”
„Gospode, ne. Rekao sam ti. Neki dokazi govore tome u prilog. To
nam je poznato. Ali još više njih kazuje da se to nije desilo. Izašao bi na
slobodu. Ali to nije najhitnije. Teri jednostavno nije imao tako nešto u

sebi. Da i ne govorimo o poslednjim rečima.”
„Ljudi će reći da ih je izgovorio zato što nije želeo da prizna svoje

nedelo preda mnom. Verovatno već pričaju takve stvari.”
Dušo, pomislio je, nisam siguran da je znao da si tu.
„Mislim da je govorio istinu.”
„Baš kao i ja. I ako jeste, počinitelj tog zlodela još je na slobodi. Pre

ili kasnije ubiće još neko dete.”
„Znači, Anderson ti je usadio tu ideju”, reče Haui. Odgurnuo je

ostatak sendviča. Izgubio je apetit. „Nisam iznenađen. Igranje na kartu
krivice je stari policijski trik. Ali pogrešio je kad je pokušao da ga
upotrebi na tebi. I mora da snosi posledice te greške. U najboljem
slučaju dobiće oštru opomenu, koja će naći trajno mesto u njegovom
dosijeu. Upravo si sahranila supruga, za boga miloga.”

„Ali rekao je istinu.”
Možda i jeste, pomislio je Haui, ali to nas dovodi do pitanja - zašto ju
je rekao tebi?
„I to nije sve”, rekla je. „Ako pravi ubica nije pronađen, devojčice i ja
moraćemo da napustimo grad. Možda bih mogla da istrpim šapate i
govorkanja da sam sama, ali ne bi bilo pošteno zahtevati tako nešto od
devojčica. Jedino mesto na koje bih mogla da odem je kod sestre u
Michigan, a to ne bi bilo fer prema Debri i Semu. Imaju dvoje dece i
neveliku kuću. To bi značilo da bih morala da počnem iz početka.
Previše sam umorna za to. Osećam... Haui, osećam se slomljeno.”
„To mi je jasno. Šta želiš da učinim?”
„Zovi Andersona. Reci mu da ćemo se večeras ovde sastati. Ali hoću
da i ti budeš prisutan. Ti i tvoj istražitelj, ako je slobodan i voljan da
dođe. Hoćeš li to učiniti?”
„Naravno. Biću tu, ako ti to želiš. Siguran sam da će i Alek doći. Ali
želim... ne da te upozorim, već da te nagnam da povedeš računa.
Siguran sam da se Ralf oseća grozno zbog onog što se desilo.
Pretpostavljam da se izvinio...”
„Rekao je da me moli.”
To je bilo začuđujuće, ali ne sasvim neočekivano.
„On nije loš”, rekao je Haui. „On je dobar čovek koji je počinio veliku
grešku. Ali, Marsi, njemu bi veoma odgovaralo ako bi dokazao da je
Teri ubio malog Patersona. Spašće karijeru, ako mu to pođe za rukom.
Njegova karijera ostaće neuzdrmana i ako se slučaj ne reši na ovaj ili
onaj način. Biće gotov kao policajac, ako se pravi ubica pojavi. Njegov
sledeći posao mogao bi biti čuvarski u Kep Sitiju, za polovinu današnje

plate. A da i ne govorimo o parnicama s kojima bi se mogao suočiti.”
„To mi je jasno, ah...”
„Nisam završio. Svako pitanje koje će ti postaviti sigurno će se

ticati Terija. Možda samo nagađam, ali je moguće da misli kako ima
nešto što na drugi način povezuje Terija s ubistvima. Želiš li još da
ugovoriš sastanak?”

Neko vreme vladala je tišina. Marsi je rekla: „Đžejmi Metingli je
moja najbolja prijateljica na Barnum Kortu. Prihvatila je devojčice kad
je Teri uhapšen na igralištu, ali više ne odgovara na moje telefonske
pozive. Ukinula mi je status prijateljice na Fejsbuku. Moja najbolja
prijateljica zvanično je prekinula prijateljstvo sa mnom.”

„Predomisliće se.”
„Hoće, ako pravi ubica bude uhvaćen. U tom slučaju dopuzaće do
mene na sve četiri. Možda ću joj oprostiti za popuštanje pred
suprugom - zato što se upravo to dogodilo - a možda neću. Ali tu
odluku ne mogu doneti dok se situacija ne poboljša. Ako se to ikad desi.
Zbog toga ti kažem, samo napred, ugovori sastanak. Prisustvovaćeš mu
da bi me zaštitio. Baš kao i gospodin Peli. Želim da znam zašto je
Anderson prikupio dovoljno snage da se pojavi na mom kućnom
pragu.”

14

Stari dodž pikap tandrkao je u četiri po podne po seoskom putu,
dvadeset pet kilometara južno od Flint Sitija. Podizao je visoki oblak
prašine. Prošao je pored napuštene vetrenjače slomljenih krila, prazne
seoske kuće sa zjapećim rupama umesto prozora, odavno napuštenog
groblja zvanog Kaubojsko i kamenčine s natpisom TRAMP JE PONOVO
UČINIO AMERIKU VELIKOM ispisanim izbledelim slovima.
Pocinkovane gajbe za mleko kotrljale su se po tovarnom prostoru i
lupkale po stranicama pikapa. Za volanom je sedeo
sedamnaestogodišnji Dagi Elfman. Često je gledao na mobilni u vožnji.
Imao je dve linije kad je stigao do Puta 79. Procenio je da će biti
dovoljne. Zaustavio se na raskršću, izašao i pogledao iza sebe. Ništa
nije video. Naravno da ništa nije video. Ipak mu je laknulo. Pozvao je
tatu. Klark Elfman je odgovorio posle drugog zvona.

„tešu li kante bile u ambaru?”
„Jašta su”, reče Dagi. „Našao sam dvadesetak, ali će morati da se
operu. Još zaudaraju na ukvareno mleko.”
„Šta je s konjskom opremom?”
„Nema je, tata.”
„Pa, to nisu najbolje vesti ove nedelje, ali nisu ni neočekivane. Zašto
si me zvao, sinko? I gde si? Zvučiš kao neko ko zove s tamne strane
Meseca.”
„Na sedamdesetdevetki sam. Slušaj, tata, neko je sedeo u ambaru.”
„Šta? Misliš neka skitnica ili hipik?”
„Nije to. Nema đubreta - konzervi piva, kesa ili boca pića - i niko se
nije iskenjao, izuzev ako nije pešačio pet stotina metara do najbližeg
žbunja. Nema ni tragova paljenja vatre.”
„Hvala bogu”, rekao je Elfman, „znaš koliko je tamo suvo. Šta si
našao? Iako ne verujem da je to bitno. U toj polusrušenoj, bezvrednoj
zgradi nema šta da se ukrade.”
Dagi se neprestano osvrtao. Put je izgledao prazno, ali se nadao da
će se prašina što pre slegnuti.
„Pronašao sam nove farmerke, gaće i neke skupe patike. I sve to je
poprskano nečim, baš kao i slama u kojoj sam ih našao.”
„Je li to krv?”
„Ne, nije krv. Slama je pocrnela od toga, šta god da je u pitanju.”
„Da nije nafta? Motorno ulje? Tako nešto?”
„Ne, nije ta stvar bila crna, već samo slama na koju je palo. Ne znam
šta je to.”
Znao je na šta te krute mrlje na farmerkama i gaćicama liče; od
četrnaeste je masturbirao tri, ponekad četiri puta dnevno. Štrcao je
seme u stari peškir. Ispirao ga je na česmi u dvorištu, kad bi roditelji
otišli. Na poprskanom delu nahvatala bi se korica, kad bi zaboravio da
to uradi.
Samo što je tamo bilo mnogo te stvari, mnogo. I ko bi svršavao po
novim patikama, finoj obuči koja ni u jeftinijim radnjama ne košta
manje od sto četrdeset dolara? Dagi bi u drugačijim okolnostima
razmišljao o tim patikama, ali nije mogao da ih uzme s tim sranjem na
njima i zbog drugih stvari koje je video.
„Pusti sad to i dođi kući”, rekao je Elfman. „Imaš kante.”
„Ne, tata, moraš da pozoveš policiju. Na tim farmerkama je bio kaiš,
s kopčom u obliku konjske glave.”
„To mi ništa ne znači, sine, ali izgleda da tebi znači.”

„Na vestima su rekli da je Teri Mejtland nosio takvu kopču kad je
viđen na železničkoj stanici u Dubrouu. Nakon što je ubio onog
dečaka.”

„Tako su rekli?”
„Da, tata.”
„Pa to je sranje. Čekaj na raskrsnici dok te ne pozovem.
Pretpostavljam da će pajkani hteti da dođu. I ja ću doći.”
„Reci im da ćemo se sastati u Bidlovoj radnji.”
„Bidlovoj... Dagi, to je osam kilometara dalje ka Flintu!”
„Znam. Ali ne želim da ostanem ovde.” Prašina se slegla. Na putu
nije bilo ničeg, ali se Dagi još nije dobro osećao. Nijedna kola nisu
prošla glavnim drumom otkad je započeo razgovor s ocem. A hteo je da
bude među ljudima.
„Šta nije u redu, sinko?”
„Uzeo sam kante kad sam bio u ambaru u kom sam našao odeću.
Tražio sam konjsku opremu za koju si rekao da bi mogla biti tamo.
Odjedared sam počeo da se osećam neprijatno. Imao sam utisak da me
neko posmatra.”
„Samo si se uplašio. Ubica dečaka je mrtav i pokopan.”
„Znam, ali reci pajkanima da ćemo se sresti kod Bidla. Odvešću ih
tamo, ali ne idem sam u taj ambar.” Prekinuo je razgovor, da otac ne bi
pokušao da ga odgovori.

15

Sastanak s Marsi zakazan je za osam uveče, u domu Mejtlandovih. Haui
Gold obavestio je Ralfa o tome. Rekao mu je da će i Alek Peli biti tamo.
Ralf je pitao može li povesti Juna Sabloa, ako bude raspoloživ.

„Ni u kom slučaju”, odvratio je Haui. „Smatraj da je sastanak
otkazan ako povedeš poručnika Sabloa ili bilo kog drugog, čak i tvoju
ljupku suprugu.”

Ralf je prihvatio taj uslov. Nije imao izbora. Neko vreme muvao se
po podrumu. Uglavnom je premeštao kutije s jedne na drugu stranu.
Zatim je večerao. Ustao je od stola, svestan da ga još dva sata dele od
sastanka. „Idem u bolnicu da posetim Freda Patersona.”

„Zašto?”

„Nešto mi govori da bi trebalo.”
„Poći ću s tobom, ako želiš.”
Odmahnuo je glavom. „Odande ću otići u Barnum Kort.”
„Iscrpljuješ se. Lipsaćeš ako se ne pripaziš, rekla bi moja baba.”
„Dobro sam.”
Osmehom mu je poručila da joj je sve jasno. Propela se na prste da
bi ga poljubila. „Pozovi me. Zovi me, šta god da se desi.”
Osmehnuo se. „Ma kakvi. Vratiću se, pa ću ti sve potanko ispričati.”

16

Ralf je sreo odsutnog detektiva na ulazu u bolničko predvorje. Džek
Hoskins je bio zdepasti, prerano osedeli muškarac, s podočnjacima i
nosem prošaranim crvenim kapilarima. Još je nosio ribolovačku odeću
- kaki košulju i pantalone s mnogo džepova - ali je okačio značku o kaiš.

„Otkud ti ovde, Džek? Mislio sam da si na odmoru.”
„Zvali su me da se vratim tri dana ranije”, rekao je. „Pre manje od
sata dovezao sam se u grad. Mreža, gumene pantalone, štapovi i kutija
s mamcima su mi u kamionetu. Šef je hteo da ima makar jednog
detektiva na raspolaganju. Betsi Rigins se porađa na četvrtom spratu.
Trudovi su joj počeli kasno po podne. Razgovarao sam s njenim
suprugom. Rekao je da neće skoro. Kao da on nešto zna o tome. Što se
tebe tiče...” Zastao je, efekta radi. „Ti su u paprenom sosu, Ralfe.”
Džek Hoskins nije ni pokušao da sakrije zadovoljstvo. Ralf i Betsi
Rigins prošle godine bili su zamoljeni da ispune rutinske formulare za
procenu kad se Džek kvalifikovao za povišicu. Betsi, najmlađi detektiv
po činu, navela je samo dobre stvari. Ralf je vratio svoj formular šefu
policije Geleru sa samo dve reči u ponuđenom prostoru: Nemam
mišljenje. Hoskins je dobio povišicu, ali je saznao za Andersonovu
evaluaciju. I odsustvo mišljenja je mišljenje. Pravila su zabranjivala da
Hoskins vidi formulare. Možda i nije, ali je priča o sadržini Ralfovog
svakako stigla do njega.
„Jesi li obišao Preda Patersona?”
„Jesam.” Džek je isturio donju usnu i oduvao neposlušni pramen s
čela. „Ima mnogo monitora u sobi. Linije na svakom od njih stoje nisko.
Mislim da se neće oporaviti.”

„Pa, dobro došao kući.”
„Zajebi tu priču, Ralfe. Imao sam još tri dana odmora. Grgeča je bilo
kao pleve, a nisam imao vremena da promenim košulju koja zaudara
na riblje iznutrice. Geler i šerif Dulin su me zvali. Naloženo mi je da se
odvezem do prašnjave vukojebine zvane Kaning. Rečeno mi je da je
tvoj ortak Sablo već tamo. Verovatno neću biti kod kuće pre deset ili
jedanaest uveče.”
Ralf je mogao da kaže Ne krivi mene, ali koga bi ovaj uglavnom
beskorisni tip mogao da krivi? Betsi, zato što je zatrudnela prošlog
novembra? „Šta se dešava u Kaningu?”
„Farmerke, gaće i patike. Klinac ih je pronašao u šupi ili ambaru,
dok je tražio kante za mleko po očevom nalogu. Našao i je kaiš s
konjskom glavom na kopči. Mobilna kriminalistička laboratorija je već
tamo. Biću im od koristi kao peti točak, ali šef...”
„Na kopči će biti otisaka”, prekinuo ga je Ralf. „Možda će u okolini
biti tragova guma kombija ili subarua ili oba vozila.”
„Ne pokušavaj da podučavaš veterana”, reče Džek. „Nosio sam
detektivsku značku dok si ti bio u uniformi.” Ralf je protumačio poruku.
I još čuje nositi dok ti budeš radio kao čuvar u tržnom centru u Sautgejtu.
Otišao je. Ralfu je laknulo kad mu je video leđa. Voleo bi kad bi
mogao da ode do tog ambara. Sveži dokazi bi u ovom trenutku mogli
biti dragoceni. Najbolja vest bila je da je Sablo već bio na licu mesta i da
će nadzirati forenzičare. Obaviće najveći deo posla pre Džekovog
dolaska. On bi mogao nešto da zabrlja, kao što se desilo najmanje dva
puta, po Ralfovom saznanju.
Prvo je otišao do čekaonice porodilišta, ali tamo nije bilo nikoga.
Porođaj će možda biti brži nego što je nervozni Bil Rigins očekivao. Ralf
je pozvao babicu. Zamolio ju je da prenese njegove najlepše želje Betsi.
„Učiniću to prvom prilikom”, rekla je babica, „ali sad je veoma
zauzeta. Mališanu se žuri da izađe.”
Ralfu se pred očima pojavilo oskrnavljeno telo Frenka Patersona.
Pomislio je: Da mališa zna na šta ovaj svet liči, borio bi se da ostane
unutra.
Spustio se liftom do intenzivne nege. Poslednji pripadnik porodice
Paterson ležao je u sobi 304. Vrat mu je bio ufalčovan zavojima. Imao je
i vratnu protezu. Veštačka pluća zviždukala su pored njega. Mala
spravica slična harmonici dizala se i spuštala. Linije na monitorima
oko njegovog kreveta su, baš kao što je Džek Hoskins rekao, bile veoma
niske. Nije bilo cveća (Ralf je mislio da je zabranjeno u sobama na

intenzivnoj), ali je nekoliko šarenih balona bilo vezano za nogu kreveta.
Lebdeli su nadomak tavanice. Na njima su bile ohrabrujuće poruke,
koje Ralf nije želeo da čita. Slušao je zvižduk mašine koja je disala
umesto Freda. Setio se Džekovih reči: Mislim da se neće oporaviti, dok je
posmatrao pesimistične linije.

Sedeo je pored kreveta sećajući se srednjoškolskih dana u kojima
su se današnje studije o čovekovoj sredini zvale nauka o dobroj staroj
Zemlji. Učili su o zagađenju. Gospodin Grir pokazao im je bocu izvorske
vode. Sipao ju je u čašu. Pozvao je jednog đaka - Misti Trenton, u divnoj
kratkoj suknji - da popije gutljaj. Učinila je to. Gospodin Grir je gurnuo
pipetu u bocu mastila. Ispustio je kap u čašu. Učenici su fascinirano
posmatrali kako kapljica tone, ostavljajući plavičasti pipak za sobom.
Profesor je nežno zaljuljao čašu. Voda u njoj ubrzo je zadobila
bledoplavu nijansu. Da li bije sad popila? Pitao je Misti. Odmahnula je
glavom tako energično da je ostala bez jedne šnale. Svi su se nasmejali,
zajedno s Ralfom. Sad mu nije bilo do smeha.

Porodica Paterson je pre manje od dve nedelje bila savršeno dobro.
Tada se u njihovom životu pojavila kapljica mastila. Moglo bi se reći da
je to bio lanac na biciklu Frenkija Patersona, da bi dečak stigao do kuće
neozleđen, da nije pukao. Ali stigao bi kući neozleđen - samo što bi
gurao bicikl umesto da ga vozi - i da ga Teri Mejtland nije čekao na
parkiralištu bakalnice. Teri je bio kapljica mastila, a ne lanac bicikla.
Teri koji je prvo zagadio, a zatim i uništio čitavu porodicu Paterson.
Teri, ili ko god da je nosio njegovo lice.

Odstrani metafore, rekla je Džini, pa će ti ostati neobjašnjivo.
Natprirodno.

Samo što to nije moguće. Neobjašnjivo možda postoji u knjigama i
bioskopima, ali ne i u stvarnom svetu.

Ne, ne postoje u stvarnom svetu, u kom pijani nesposobnjakovići
poput Džeka Hoskinsa dobijaju povišicu. Sve što je Ralf iskusio u svom
gotovo pedesetogodišnjem životu obesmišljavalo je tu ideju. Poricalo
je i mogućnost postojanja toga. Ipak, morao je da prizna, dok je sedeo i
posmatrao Freda (ili ono što je od njega ostalo), da ima nečeg
đavolskog u načinu na koji se dečakova smrt proširila, uzimajući ne
samo jednog ili dvoje ljudi iz njegove najuže porodice već sve njih. I zlo
se nije zaustavilo na Patersonovima. Marsi i njene kćerke nesumnjivo
će nositi ožiljke do kraja života, verovatno će biti zauvek žigosane i
osujećene.

Ralf se mogao tešiti mišlju da slične kolateralne žrtve prate svako

zlodelo - zar to nije video toliko puta? Da. Jeste. Ipak, ovo je zbog nečeg
bilo lično. Kao da je neko hteo da baš ovi ljudi pate. A šta je s njim? Zar i
on nije pogođen? A Džini? Čak i Derek, koji će se vratiti kući iz kampa
da bi otkrio kako je mnogo toga što je uzimao zdravo za gotovo - na
primer očev posao - sad pod velikim znakom pitanja.

Veštačka pluća su zviždala, a grudi Freda Patersona dizale su se i
spuštale. Ponekad bi ispustio zvuk koji je neobično podsećao na
cerekanje. Kao da je sve ovo bila kosmička šala, ali morate biti u komi
kako biste je razumeli.

Ralf više nije mogao da podnese sve to. Otišao je. Do lifta je stigao
gotovo trčećim korakom.

17

Izašao je iz bolnice, seo na klupu u hladu i pozvao stanicu. Sendi Makgil
je prihvatila poziv. Ućutala se kad ju je Ralf pitao je li išta čula o
Kaningu. Zvučala je postiđeno kad je konačno rekla: „Ne bi trebalo da
razgovaram s tobom o tome, Ralfe. To su naređenja šefa Gelera. Žao mi
je.”

„U redu”, reče Ralf. Ustao je. Bacao je dugu sen obešenog čoveka.
Nagnala ga je da se seti Freda Patersona. „Naređenje je naređenje.”

„Hvala ti na razumevanju. Džek Hoskins se vratio. Poslat je tamo.”
„Nema problema.” Prekinuo je vezu i krenuo ka parkiralištu za
posetioce; Jun će ga obaveštavati.
Verovatno.
Otključao je automobil. Seo je za volan i uključio klimu. Sedam i
petnaest. Prekasno je za odlazak kući, prerano za Mejtlandove. Mogao
je da se vozika po gradu kao samoživi tinejdžer i da razmišlja kako je
Teri nazvao Vrbu Kišnicu gospođom i kako je tražio da mu se pokaže
put do najbližeg lekara, iako je čitavog života živeo u FS-u. Kako je delio
sobu s Bilijem Kvejdom i kako je to bilo podesno. Kako je ustao sa
stolice da bi pitao gospodina Kobena, što je bilo još podesnije.
Razmišljao je o kapljici mastila u čaši vode koja ju je obojila u
bledoplavo, o otiscima stopala u pesku koji su se naglo prekidali, o
crvima što se migolje u dinji koja je spolja lepo izgledala. Mislio je da
osoba koja počne da razmišlja o natprirodnom više ne može da se

smatra razumnom, i kako razmišljanje o vlastitom razumu možda nije
dobra stvar, da liči na razmišljanje o otkucajima srca: nije dobro ako
vam se takve stvari vrzmaju po glavi.

Uključio je radio u kolima i potražio glasnu muziku. Pronašao je
Animalse koji su prašili „Boom Boom”. Vozio se, čekajući da prođe
vreme do sastanka u domu Mejtlandovih na Barnum Kortu. Čekao je i
dočekao.

18

Alek Peli mu je otvorio vrata. Proveo ga je kroz dnevnu sobu do kuhinje.
Sa sprata je ponovo čuo Animalse. Ovog puta su pevali najveći hit.
Mnogo ljudi je tamo propalo, siroti dečače, zapevao je Erik Berdon, i
bože, znam da sam jedan od njih.

Podudarnost, pomislio je. Džinina reč.
Marsi i Haui Gold sedeli su za kuhinjskim stolom. Pili su kafu. Šolja
je bila pred Alekom, ali niko nije ponudio Ralfa. Došao sam u protivnički
tabor, pomislio je pre nego što je seo.
„Hvala što si pristala da me vidiš.”
Marsi nije odgovorila. Podigla je solju, ne sasvim mirnom rukom.
„Moja klijentkinja teško podnosi vaše prisustvo”, rekao je Haui,
„stoga budimo kratki. Rekli ste da želite da razgovarate s njom...”
„Rekao je da mu je potrebno”, prekinula ga je Marsi. „Rekao je da mu
je potrebno da razgovara sa mnom, eto šta je rekao.”
„Shvatio sam. O čemu ste hteli da razgovarate s njom, detektive
Andersone? Ako ste hteli da se izvinite, samo napred, ali morate znati
da se ne odričemo nijedne pravne mogućnosti.”
Uprkos svemu, Ralf nije bio sasvim spreman za izvinjenje. Niko od
njih troje nije video krvavu granu koja štrči iz zadnjice Frenka
Patersona, ali on jeste.
„Pojavile su se nove informacije. Možda nisu najhitnije, ali ukazuju
na nešto, iako mi nije sasvim jasno na šta. Moja žena to naziva
podudarnošću.”
„Možete li da budete malo određeniji?”, pitao je Haui.
„Ispostavilo se da je kombi korišćen za otmicu malog Patersona
ukrao dečak malo stariji od same žrtve. Zove se Merlin Kasidi. Bežao je

od nasilnog očuha. Ukrao je nekoliko vozila u bekstvu od Njujorka od
južnog Teksasa, gde je konačno uhvaćen. U aprilu je ostavio kombi u
Dejtonu, Ohajo. Marsi - gospođo Mejtland - u aprilu ste bili u Dejtonu s
porodicom.”

Marsi je podigla šolju za novi gutljaj. Tresnula je njome o sto. „O, ne.
Nećete to prišiti Teriju. Leteli smo u oba pravca. Bili smo zajedno sve
vreme, izuzev kad je Teri posećivao oca. Nemam šta drugo da kažem.
Mislim da je vreme da odete.”

„Auh”, reče Ralf. „Znamo da ste putovali porodični i da ste leteli u
oba pravca, još otkad je Teri postao osumnjičeni. Stvar je u tome... zar
ne vidite koliko je to čudno? Kombi je tamo, baš kad i vaša porodica.
Zatim se pojavljuje ovde. Teri mi je rekao da ga nikad nije video, a da i
ne govorimo o tome da ga je ukrao. Želim da verujem u to. Imamo
njegove otiske po čitavoj prokletoj stvari, ali i dalje želim da mu
verujem. I gotovo da mogu.”

„Sumnjam da je tako”, reče Haui. „Prestanite da nas zavlačite.”
„Hoće li vam pomoći da mi poverujete i da mi možda poklonite
nešto poverenja, ako bih vam rekao da imamo fizički dokaz da je Teri
bio u Kep Sitiju? Njegov otisak na knjizi iz hotelske novinarnice?
Svedočenje da je ostavio te otiske, otprilike u isto vreme kad je mali
Paterson otet?”
„Šalite li se?”, pitao je Alek Peli. Zvučao je gotovo šokirano.
„Ne.” Slučaj je možda bio mrtav poput Terija, ali bi se Bil Samjuels
razgnevio kad bi doznao da je Ralf rekao Marsi i njenom advokatu za
Slikovnu istoriju Okruga Flint, Okruga Duri i Grada Kaninga. Reći će im
zato što je bio rešen da ne dozvoli da se ovaj sastanak okonča a da ne
dobije neki odgovor.
Alek je zviznuo. „Svetog mu sveca.”
„Znači da ste znali da je bio tamo!”, kriknula je Marsi. Crvene tačke
izbile su joj po obrazima. „Morali ste da znate!”
Ali Ralf nije hteo da ide u tom pravcu, u kom je već proveo previše
vremena. „Teri je prilikom našeg poslednjeg razgovora pomenuo put
za Dejton. Rekao je da je hteo da poseti oca, ali je izrekao reč želeo s
neobičnom grimasom na licu. Rekao je: Ako se tako nešto može nazvati
življenjem’, kada sam ga pitao da li njegov otac živi tamo. Možete li mi
objasniti o čemu se tu radi?”
„Radi se o tome da Piter Mejtland pati od uznapredovale
Alchajmerove bolesti”, reče Marsi. „Nalazi se u Hajsman memori junitu.
To je objekat u kompleksu Bolnice Kindred.”

„Znači da je to bila teška poseta za Terija.”
„Veoma teška”, složila se Marsi. Malčice se otkravila. Ralf je sa
zadovoljstvom konstatovao da nije izgubio sve svoje veštine, ali ovo
nije ličilo na boravak u sobi za saslušanje sa osumnjičenim. Haui i Alek
Peli bili su veoma oprezni, spremni da ga zaustave ako osete da joj
preti opasnost da stane na skrivenu minu. „Ali ne samo zato što ga otac
više nije prepoznavao. Dugo nisu bili u dobrim odnosima.”
„Zašto?”
„Zašto je to bitno, detektive?” pitao je Haui.
„Ne znam. Možda i nije. Ali zašto je ne biste pustili da odgovori na
prokleto pitanje, pošto više nismo u sudnici, savetniče?”
Haui je pogledao Marsi i slegnuo ramenima. Kako hoćeš.
„Teri je sin jedinac Pitera i Melinde”, reče Marsi. „Odrastao je u Flint
Sitiju, kao što znate. Živeo je ovde čitavog života, izuzev boravka na
univerzitetu.”
„Na kom ste se sreli?” pitao je Ralf.
„Tako je. Bilo kako bilo, Piter Mejtland je radio za preduzeće Čeri
petroleum kad se u ovoj oblasti crpla značajna količina nafte. Zaljubio
se u sekretaricu i razveo. To je bio bolan razvod. Teri je stao na majčinu
stranu. Za Terija... to je bilo pitanje odanosti, čak i kad je bio dečak. U
ocu je video prevaranta, što je i bio. Svi Piterovi napori da se opravda
samo su pogoršavali situaciju. Da skratim priču, Piter se oženio
sekretaricom - zvala se Dolores - i zatražio premeštaj u sedište
preduzeća.”
„Koje je bilo u Dejtonu?”
„Tako je. Piter nije pokušao da dobije zajedničko starateljstvo, niti
išta slično. Poštovao je Terijev izbor. Melinda je zahtevala da sin
povremeno obilazi oca, da se ne bi odrodili. Teri ga je obilazio, ali samo
da bi ugodio majci. Otac je za njega zauvek ostao pacov koji je napustio
brod.”
Haui je rekao. „To liči na Terija kog sam poznavao.”
„Melinda je umrla 2006. godine, od srčanog udara. Piterova druga
žena umrla je dve godine kasnije, od raka pluća. Teri je nastavio da
posećuje Dejton jednom ili dva puta godišnje, iz poštovanja prema
majci. Pretpostavljam da je iz istog razloga ostao u razumno pristojnim
odnosima s ocem. Mislim da je Piter počeo da zaboravlja oko 2011.
godine. Ostavljao bi cipele ispod tuša, umesto ispod kreveta, ključeve
od kola u frižideru, takve stvari. Pošto je Teri - bio - jedini bliski rođak,
sredio je da bude smešten u Hajsman memori junitu. To je bilo 2014.

godine.”
„Takva mesta su skupa”, reče Alek. „Ko to plaća?”
„Osiguranje. Piter Mejtland ima veoma dobro osiguranje. To je

Doloresina zasluga. Čitavog života je mnogo pušio. Verovatno je mislila
da će dobiti lepu svoticu posle njegove smrti. Ali umrla je pre njega.
Verovatno od pasivnog pušenja.”

„Govorite kao da je Piter Mejtland mrtav”, reče Ralf. „Je li to slučaj?”
„Ne, još je živ.” Namerno je ponovila reči svog supruga. „Ako želite
da to nazovete životom. Čak je prestao da puši. To nije dozvoljeno u
HMU-u.”
„Koliko dugo ste ostali u Dejtonu poslednji put?”
„Pet dana. Teri je za to vreme posetio oca tri puta.”
„Vi ili devojčice nikad niste išle s njim?”
„Nismo. Teri to nije hteo, baš kao ni ja. Piter nije mogao da se
ponaša kao Sarin i Grejsin deda. Grejs to ne bi razumela.”
„Šta ste radile dok je on posećivao oca?”
Marsi se osmehnula. „Govorite kao da je Teri provodio silno vreme
s ocem, a to nije bio slučaj. Njegove posete bile su kratke. Nisu trajale
duže od sat-dva. Uglavnom smo bile zajedno. Bile smo u hotelu, dok je
Teri bio u Hajsmanu. Devojčice su plivale u bazenu. Posetile smo
Umetnički institut. Jednog popodneva odvela sam decu na Diznijev
matine. Nedaleko od hotela bio je kompleks bioskopa. Išli smo dva ili
tri puta u bioskop, ali u kompletnom izdanju. Porodično smo posetili i
muzej vazduhoplovstva i Bunšoft, muzej nauke. Devojčicama se svideo.
To je u suštini bio porodični odmor, detektive Andersone, na kom je
Teri odvojio nekoliko sati da bi obavio sinovljevsku dužnost.”
I da bi možda ukrao kombi, pomislio je Ralf.
To je bilo moguće. Merlin Kasidi i porodica Mejtland mogli su
istovremeno boraviti u Dejtonu, ali je to bilo nategnuta pretpostavka.
Čak i da se to desilo, postavlja se pitanje kako je Teri odvezao kombi do
Flint Sitija. Ili zašto bi to radio. U Flint Sitiju je bilo dovoljno vozila koja
su se mogla ukrasti; subaru Barbare Niring je to dokazivao.
„Verovatno ste nekoliko puta jeli napolju, zar ne?”, pitao je Ralf.
Haui se nagnuo napred, ali ništa nije rekao.
„Dosta puta smo naručivali hranu u sobi. Sara i Grejs su uživale u
tome, ali da, jeli smo i napolju. Ako se hotelski restoran računa kao
napolje.”
„Jeste li jeli u Tomiju i Tapensu?”
„Nismo. Zapamtila bih restoran s takvim imenom. Jedne noći jeli

smo u IHOP-u i mislim dva puta u Kreker Barelu. Zašto?”
„Bez naročitog razloga”, rekao je Ralf.
Haui mu je osmehom poručio da mu ne veruje. Alek je sedeo s

prekrštenim rukama na grudima, bezizražajnog lica.
„Je li to sve?”, pitala je Marsi. „Zato što sam se umorila od ovoga.

Kao i od vas.”
„Da li se za vreme vašeg boravka u Dejtonu desilo išta neobično?

Bilo šta? Da li se neka od kćerki nakratko izgubila, da li je Teri rekao da
je sreo starog prijatelja, da li ste vi sreli starog prijatelja, možda ste
dobili paket...”

„Ili videli leteći tanjir?”, pitao je Haui. „A jeste li sreli čoveka u
kišnom kaputu sa šifrovanom porukom? Ili plesnu grupu Rokits na
parkiralištu?”

„Ne pomažete mi, savetniče. Pokušavam da budem deo rešenja,
verovali ili ne.”

„Ništa se nije desilo.” Marsi je ustala i počela da skuplja šolje kafe.
„Teri je posetio oca, imali smo lep odmor i odleteli kući. Nismo jeli u
tom Tomiju, kako god da se zvaše, niti smo ukrali kombi. Volela bih
da...”

„Tata se posekao.”
Svi su se okrenuli prema vratima i ugledali Saru Mejtland. Izgledala
je bledo, izmoreno i premršavo u farmerkama i majici Rendžersa.
„Saro, šta radiš ovde?” Marsi je spustila šolje na radnu površinu i
krenula ka devojčici. „Rekla sam tebi i sestri da ostanete na spratu, dok
ne završimo s pričom.”
„Grejs je već zaspala”, reče Sara. „Probdela je prošlu noć zbog glupih
noćnih mora o čoveku sa slamnatim očima. Nadam se da ih večeras
neće imati. Trebalo bi da joj daš pilulu benadrila, ako se probudi.”
„Sigurna sam da će prespavati ovu noć. Hajde na spavanje.”
Ali Sara nije odstupala. Posmatrala je Ralfa, ne s majčinim
nepoverenjem i netrpeljivošću, već s radoznalošću koja ga je
onespokojavala. Jedva je izdržao njen pogled.
„Majka kaže da ste vi ubili mog oca”, rekla je Sara. „Je li to istina?”
„Nije.” Konačno se izvinio. Učinio je to iznenađujuće lako, gotovo
bez ikakvog napora. „Ali doprineo sam njegovoj pogibiji. Duboko žalim
zbog toga. Pogrešio sam. S tom greškom ću živeti do kraja života.”
„To je verovatno dobro”, reče Sara. „Verovatno to i zaslužujete.”
Majci je rekla: „Idem gore, ali ću spavati u Grejsinoj sobi, za slučaj da
počne da se dere usred noći.”

„Možeš li da mi ispričaš o posekotini, pre nego što odeš, Saro?”,
pitao je Ralf.

„Posekao se kad je posetio oca”, reče Sara. „Bolničarka ga je odmah
zbrinula. Dala mu je neki betadin i flaster. Bilo je dobro. Rekao je da ga
ne boli.”

„Idi gore”, reče Marsi.
„U redu.” Gledali su kako tapka uz stepenice bosim nogama.
Okrenula se kad se uspela uz njih. „Taj restoran Tomi i Tapens bio je
malo niz ulicu od hotela. Videla sam kako se zove kad smo išli u muzej.”

19

„Pričajte mi o posekotini”, pitao je Ralf.
Marsi je spustila ruke na bokove. „Zašto? Da biste od toga napravili

nešto važno? Nije bilo.”
„Pita zato što je to jedino što ima”, rekao je Alek. „Ali i ja bih hteo da

čujem tu priču.”
„Ako si previše umorna...” oglasio se Haui.
„Ne, u redu je. To nije bila velika stvar, samo ogrebotina. Da li se

posekao prilikom druge posete ocu?” Smrknuto je spustila glavu. „Ne,
to se desilo prilikom poslednje posete, pošto smo sledećeg jutra
poleteli kući. Teri je naleteo na bolničara kad je izlazio iz očeve sobe.
Rekao je da nisu pazili kuda idu. To bi bio bezazleni sudar, posle kog bi
usledilo izvinjenje, da domar nije upravo završio s čišćenjem poda.
Bolničar se okliznuo na mokrom podu i uhvatio Terija za ruku, ali je
ipak pao. Teri mu je pomogao da ustane i pitao da li je dobro. Tip je
rekao da jeste. Teri je bio na pola puta niz hodnik kad je video da mu
zglob krvari. Bolničar ga je posekao noktom kad ga je uhvatio da bi se
zadržao na nogama. Bolničarka mu je dezinfikovala ranu i stavila
flaster, kao što je Sara rekla. Jeste li sad rešili slučaj?”

„Nisam”, rekao je Ralf. Ali ovo nije bilo isto kao žuta traka
grudnjaka. Uspostavio je vezu - podudarnost, da se posluži Džininom
rečju. Uspeće, ali ne bez pomoći Juna Sabloa. Ustao je. „Hvala vam na
vašem vremenu, Marsi.”

Počastila ga je hladnim osmehom. „Za vas sam gospođa Mejtland.”
„Razumem. I, Hauarde, hvala ti što si ugovorio ovaj susret.” Pružio

je ruku advokatu. Neko vreme je visila u vazduhu. Haui ju je na kraju
protresao.

„Ispratiću vas”, reče Alek.
„Mislim da ću se snaći i bez vaše pomoći.”
„Siguran sam da hoćete, ali valja se da vas ispratim, pošto sam vas i
dopratio.”
Prošli su kroz dnevnu sobu i krenuli kratkim hodnikom. Alek je
otvorio vrata. Ralf je prekoračio preko praga. Iznenadio se kad je
istražitelj krenuo za njim.
„Zašto je posekotina bitna?”
Ralf ga je odmerio. „Ne znam o čemu govorite.”
„Mislim da znate. Izraz vam se promenio.”
„Promenio se zbog problema s varenjem. Sklon sam im. Sastanak
nije bio nimalo prijatan, ali mi je lakše pao od devojčicinog pogleda.
Osećao sam se kao buba pod mikroskopom.”
Alek je zatvorio ulazna vrata. Ralf se spustio niz dva stepenika. Bili
su gotovo u istoj ravni pošto je Ralf bio viši. „Nešto ću vam reći”,
progovorio je Alek.
„U redu.”
„To hapšenje je bilo zajeb. Neviđen zajeb. Siguran sam da vam je to
jasno.”
„Mislim da mi večeras nije potrebno još jedno ribanje.” Ralf je
počeo da se okreće.
„Nisam gotov.”
Ralf se okrenuo, oborene glave i blago raširenih nogu, kao da se
sprema za borbu.
„Nemam dece. Mari nije mogla da ih ima. Ali možda bih učinio istu
ili goru stvar da sam imao sina koji je vršnjak vašem, i da sam
posedovao čvrsti dokaz da je ubica, seksualni perverznjak, bio važna
osoba u njegovom životu, na koju se ugledao. Hoću da kažem da
razumem zašto ste izgubili perspektivu.”
„U redu”, reče Ralf. „Hvala, iako mi to ne olakšava stvar.”
„Zovite me ako se predomislite i odlučite da mi kažete zašto je
posekotina važna. Možda smo svi na istoj strani.”
„Laku noć, Alek.”
„Laku noć, detektive. Čuvajte se.”

20

Prepričavao je sastanak Džini kad mu je telefon zazvonio. To je bio Jun.
„Možemo li sutra da popričamo, Ralfe? U ambaru u kom je klinac našao
odeću koju je Mejtland nosio na železničkoj stanici bilo je nešto čudno.
U stvari, koješta čudno.”

„Ispričaj mi šta ste pronašli.”
„Neću. Idem kući. Umoran sam. Moram da o svemu razmislim.”
„U redu, naći ćemo se sutra. Gde?”
„Na nekom tihom, zabačenom mestu. Ne mogu da dozvolim da
budem viđen s tobom. Ti si na administrativnom odsustvu, a ja više ne
radim na slučaju. U stvari, više nema slučaja. Ne posle Mejtlandove
smrti.”
„Šta će se desiti s odećom?”
„Biće odneta u Kep Siti na forenzičko ispitivanje. Posle toga će biti
vraćena u šerifovu kancelariju u Okrugu Flint.”
„Šališ li se? Trebalo bi da bude s ostalim dokazima o Mejtlandu. Sem
toga, dobro znaš da Dik Dulin ne ume ni nos da obriše bez knjige s
podrobnim uputstvima.”
„To je možda istina, ali Kaning pripada okrugu, a ne gradu, zbog
toga je u šerifovoj nadležnosti. Čuo sam da je šef Geler poslao
detektiva, ali samo reda radi.”
„Poslao je Hoskinsa.”
„Da, tako se zove. Još nije došao i nikog neće zateći kad stigne.
Možda se izgubio.”
Verovatnije je da je svratio negde na pićence, pomislio je Ralf.
Jun je nastavio: „Ta odeća će završiti u kutiji s dokazima u
šerifovom uredu. Biće tamo u smiraj dvadeset prvog veka. Nikoga nije
briga. Svi misle da je Mejtland to učinio. On je mrtav i idemo dalje.”
„Nisam spreman na to”, reče Ralf. Osmehnuo se kad je Džini na
kauču stisnula pesnice i podigla palčeve. „A ti?”
„Da li bih razgovarao s tobom da jesam? Gde ćemo se sutra naći?”
„Znam mali kafe pored železničke stanice u Dubrouu. O’Malijeva
irska kašika. Možeš li da ga nađeš?”
„Nesumnjivo.”
„U deset?”

„Važi. Zvaću te da se ponovo dogovorimo, ako nešto iskrsne.”
„Imaš sva svedočenja, jeli tako?”
„Na laptopu.”
„Postaraj se da budu kod tebe. Sve moje stvari su u stanici. Ne mogu
da idem tamo. Imam mnogo toga da ti kažem.”
„I ja tebi”, reče Jun. „Možda ćemo rešiti ovo, Ralfe, ali ne znam hoće
li nam se ono što budemo saznali svideti. Ovo je prilično duboka
šuma.”
U stvari, pomislio je Ralf, dok je prekidao vezu, ovo je dinja. I
prokletinja je puna crva.

21

Džek Hoskins je skoknuo do Džentlmena, na putu do imanja
Elfmanovih. Naručio je votku-tonik. Zaslužio je piće zato što je ranije
pozvan s odmora. Iskapio ga je u jednom gutljaju i naručio još jedno,
koje je pijuckao. Na bini su bile dve striptizete. Obe su još bile potpuno
obučene (što je u Džentlmenu značilo da su nosile grudnjake i gaćice) i
lenjo su se mazile. Džek je dobio pristojnu erekciju.

Barmen je samo odmahnuo rukom kad je izvadio novčanik da plati.
„Na račun kuće.”

„Hvala.” Džek je ostavio napojnicu na baru i otišao, u za nijansu
boljem raspoloženju. Nastavio je put. Uzeo je pakovanje bombonica za
osvežavanje daha iz kutije za rukavice. Progutao je nekoliko. Ljudi
govore kako votka nema miris. To je proseravanje.

Seoski put bio je preprečen žutom policijskom trakom - okružnom,
a ne gradskom. Hoskins je izašao iz vozila. Iščupao je jedan kočić s
trakom. Vratio ga je na mesto kad se provezao. Jebena zezancija,
pomislio je. Zezancija je postala još gora kad je stigao do skupine
trošnih zdanja - ambara i tri šupe - samo da bi shvatio da nema nikoga.
Pozvao je stanicu, da bi podelio nezadovoljstvo s nekim, čak i sa Sendi
Makgil, koju je smatrao glupom kokoškom. Dobio je samo statiku na
radiju. U Južnoj Vukojebini je naravno bio van dometa.

Dohvatio je baterijsku lampu duge drške i izašao iz auta, uglavnom
da bi protegao noge. Ništa nije mogao da uradi. Zalud je dolazio ovamo.
Duvao je topli, jaki vetar, najbolji prijatelj šumskih požara. Šumarak

koprivića dizao se oko stare pumpe. Lišće se lelujalo i šuštalo na
granama. Seni su jurcale po mesečinom obasjanom tlu.

Mnogo žute trake bilo je rastegnuto na ulazu u ambar, oko mesta na
kom je pronađena odeća. Spakovana je i poslata za Kep Siti, naravno.
Naježio se kad je pomislio da je Mejtland dolazio ovamo, nakon što je
ubio dete.

Na neki način, pomislio je Džek, idem njegovim stopama. Prošao sam
pored pristana za čamce, gde se oslobodio krvave odeće, bio sam u
Džentlmenu. Otišao je u Dubrou, iz striptiz bara, ali se odande vratio...
ovamo.

Otvorena vrata ambara nalikovala su razjapljenim ustima. Hoskins
nije hteo da im priđe, ne u ovoj nedođiji, dok je sam. Mejtland je bio
mrtav, a duhovi ne postoje, ali ipak nije želeo da im se približi. Naterao
je sebe da baš to učini. Koračao je sporo dok nije došao do mesta s kog
je mogao da osvetli unutrašnjost ambara.

Neko je stajao na zadnjem kraju ambara.
Oteo mu se tihi krik. Posegnuo je za oružjem i shvatio da ga nije
poneo. Glok je ostao u sefu, u kamionetu. Ispustio je baterijsku lampu.
Nagnuo se da bi je podigao. Osećao je kako mu votka udara u glavu.
Nije je bilo dovoljno da se napije, ali je osećao vrtoglavicu. Ljuljao se na
nogama.
Nasmejao se kad je ponovo upravio snop svetla u ambar. Nije bilo
nikoga, samo stara konjska oprema.
Vreme je da krenem. Možda ću svratiti u Džentlmen, na još jedno piće,
a onda kući i pravo u k...
Neko je bio iza njega i to nije bila iluzija. Video je senku, dugu i
tanku. I... je li to disanje?
Za sekundu će me zgrabiti. Moram da se bacim i zakotrljam.
Samo što nije mogao. Ukočio se. Zašto se nije okrenuo i otišao kad
je video da je mesto pusto? Zašto nije uzeo pištolj iz sefa? Zašto je
izlazio iz kamioneta? Shvatio je da će umreti na kraju seoskog puta u
Kaningu.
Tada je dodirnut. Pomilovan je po potiljku, šakom vrelom kao boca
vruće vode. Pokušao je da vrisne, ali nije mogao. Grudi su mu bile
zaključane kao glok u sefu. Druga šaka će se pridružiti prvoj. Počeće da
ga dave.
Samo što se šaka povukla. Ne i prsti. Kretali su se napred-nazad -
samo vrhovi - igrali su po njegovoj koži i ostavljali vreli trag.
Nije znao koliko dugo je stajao u ambaru, nesposoban da se

pokrene. Moglo je biti dvadeset sekundi ili dva minuta. Vetar je dunuo.
Nosio mu je kosu i milovao vrat kao oni prsti. Senke koprivića pružale
su se po zemlji i korovu kao ribe u bekstvu. Osoba - ili stvar - stajala je
iza njega. Senka joj je bila duga i tanka. Dodirivala ga je i milovala.

Senka i vrhovi prstiju su nestali.
Džek se okrenuo. Ovog puta je ispustio otegnut i jasan krik. Kraj
sportskog sakoa lepršao je za njim, na vetru. Zurio je u...
Ništa.
Samo nekoliko napuštenih zgrada i komad zemlje.
Nikog nije bilo. Bio je sam. U ambaru nije bilo ničega, izuzev stare
konjske opreme. Nije bilo prstiju na zadnjem delu znojavog vrata; samo
vetar. Krupnim koracima prišao je kamionetu. Jedom, dva puta, tri puta
se osvrnuo preko ramena. Seo je za volan. Trgao se kad je vetrom
progonjena senka jurnula preko retrovizora i upalio motor. Jurio je
seoskim putem osamdeset na sat. Prošao je pored starog groblja i
napuštenih seoskih kuća. Ovog puta nije stao ispred žutih traka, već se
provezao kroz njih. Oštro je skrenuo na Put 79, uz cviljenje guma. Jurio
je ka Flint Sitiju. Ubedio je sebe da se ništa nije desilo kod napuštenog
ambara, kad je zašao u gradsko područje. I pulsiranje na zadnjem delu
vrata nije ništa značilo.
Ništa živo.

ŽUTA

21-22. jul

1

O’Malijeva irska kašika u subotu u deset ujutru bila je skoro pusta. Dva
starca sedela su pored izloga s kafama i šahovskom tablom između
sebe. Jedina kelnerica u lokalu zurila je u mali televizor na šanku kao
opčinjena. Na ekranu je bila reklama za posebnu vrstu štapova za golf.

Junel Sablo sedeo je za stolom u zadnjem delu restorana. Nosio je
izbledele farmerke i majicu dovoljno usku da pokaže još upečatljive
mišiće (Ralf nije imao upečatljive mišiće od 2007). I on je gledao
televizor. Podigao je ruku i mahnuo Ralfu kad ga je video.

Obratio mu se čim je seo. „Ne znam zašto se kelnerica toliko zanima
za ovaj štap.”

„Zar žene ne igraju golf? U kakvom muškom šovinističkom svetu
živiš, amigo?”

„Znam za ženski golf, ali je ovaj štap šupalj. Napravljen je tako da bi
mogao da piškiš ako se zaglaviš na četrnaestoj rupi. Uz njega ide i
kecelja za prebacivanje preko alatke. Takav proizvod ženi ne može biti
od koristi.”

Kelnerica je prišla da bi uzela porudžbinu. Ralf se odlučio za
kajganu i raženi tost. Gledao je u jelovnik umesto u nju, da se ne bi
nasmejao. Nije očekivao da će se ovog jutra nositi s takvim porivom.
Načas se zacerekao, pri pomisli na kecelju.

Kelnerica nije morala da bude čitač misli. „Da, možda je smešno”,
rekla je. „Izuzev ako vaš suprug nije zaluđenik za golf s prostatom
veličine grejpfruta, a vi ne znate šta da mu kupite za rođendan.”

Ralf je ukrstio pogled s Junom. To ih je gurnulo preko ivice. Prasnuli
su u zdrav smeh. Igrači šaha prekorno su ih odmerili.

„Hoćeš li išta naručiti, dušo”, pitala je kelnerica Juna, „ili ćeš se
samo smejati na račun gvozdenog utešitelja broj devet i piti kafu?”

Jun je naručio huevos rančeros. Kad je otišla, rekao je: „Ovo je
neobičan svet, ese, pun neobičnih stvari. Zar ne misliš tako?”

„Ne mogu da se ne složim, kad pomislim zašto smo ovde. Šta je bilo
neobično u Kaningu?”

„Mnogo toga.”
Jun je imao kožnu torbicu kakvu je Džek Hoskins ponekad zvao
pederuša. Izvadio je mini-ajped, iskrzanog kućišta. Ralf je zapazio da
sve više pajkana nosi ove spravice. Pretpostavljao je da će do 2020,
najkasnije 2025. u potpunosti istisnuti tradicionalne beležnice. Pa, svet
napreduje. Napredujete s njim, ili zaostajete. Što se njega tiče, više bi se
obradovao jednoj takvoj spravici za rođendan nego gvozdenom
utešitelju broj devet.
Jun je udario po nekoliko dugmića i otvorio beleške. „Momak po
imenu Daglas Elfman pronašao je juče po podne odbačenu odeću.
Prepoznao je glavu konja na kopči kaiša iz medijskih izveštaja. Pozvao
je oca, koji je odmah obavestio državnu policiju. Stigao sam na lice
mesta oko petnaest do šest, zajedno s policijskim kombijem. Farmerke
kao farmerke, svuda ih ima, ali sam odmah prepoznao kopču. Pogledaj
je.”
Kucnuo je po ekranu, koji se ispunio fotografijom kopče. Ralf nije
sumnjao da je ista kao ona koju je Teri nosio na snimku nadzorne
kamere iz Transportnog centra Vogel u Dubrouu.
Rekao je, sebi koliko i Junu: „U redu, to je još jedna karika u lancu.
Napustio je kombi iza Šortijevog paba. Odvezao se subaruom. Ostavio
ga je pored Gvozdenog mosta i obukao novo odelo.”
„Leviske, gaćice, bele sportske čarape i prokleto skupe patike. Kao i
kaiš s upadljivom kopčom.”
„Naručio je taksi od Džentlmena kad se otarasio krvave odeće.
Otišao je do Dubroua, ali nije seo na voz. Zašto nije?”
„Možda je hteo da se ostavi lažni trag. U tom slučaju je vraćanje deo
plana. Ili... imam ludu ideju. Jesi li raspoložen da je čuješ?”
„Naravno”, reče Ralf.

„Mislim da je Mejtland hteo da beži. Da je hteo da otputuje vozom
do Dalasa - Fort Vorta i da nastavi dalje, do Meksika, ili Kalifornije.
Zašto bi ostao u Flint Sitiju nakon ubistva malog Patersona, kad je znao
da ga je toliko ljudi videlo? Samo...”

„Samo šta?”
„Samo što nije mogao da ode zbog velike utakmice. Hteo je da
predvodi klince do još jedne pobede. Da ih dovede do finala.”
„To je stvarno ludo.”
„Luđe od ubistva dečaka?”
Jun ga je zatekao u raskoraku. Hrana je stigla, pa Ralf nije morao da
odgovori. Rekao je: „Ima li otisaka na kopči?” čim je kelnerica otišla.
Jun je prešao rukom preko ajpeda i pokazao Ralfu još jedan snimak
konjske glave. Srebrnkasti sjaj kopče na ovom snimku bio je zamućen
belim praškom za uzimanje otisaka. Ralf je mogao da vidi prikaz
otisaka na dijagramu sa strane.
„Forenzička jedinica imala je Mejtlandove otiske prstiju u
kompjuteru”, reče Jun. „Program ih je odmah uporedio. Ali ovo je prva
čudna stvar, Ralfe. Linije i zavijuci na kopči su bledi i izlomljeni na
nekoliko mesta. Ima ih dovoljno za poklapanje koje bi opstalo na sudu,
ali tehničar koji ih je obrađivao - a uradio je hiljade sličnih - kaže da liče
na otiske osobe od osamdeset ili devedeset godina. Pitao sam ga da li
bi to moglo biti zato što je Mejtland žurio da bi obukao drugu odeću i
što pre otišao odande. Tehničar je rekao da je to moguće, ali mi je iz
njegovog izraza bilo jasno da ne veruje u to.”
„Auh”, reče Ralf. Posvetio se kajgani. Apetit je, baš kao i iznenadna
provala smeha zbog višenamenske palice za golf, bio dobrodošlo
iznenađenje. „To je otkačen, ali verovatno nebitan podatak.”
Zapitao se koliko dugo će moći da zanemaruje odstupanja koje su
neprestano iskrsavala u ovoj istrazi, proglašavajući ih nebitnim?
„Pronašli smo još jedan komplet otisaka”, reče Jun. „I oni su nejasni
- previše nejasni da bi ih kompjuterski tehničar slao u FBI-jevu
nacionalnu bazu podataka - ali je imao sve otiske iz kombija, i one s
kopče... pogledaj, pa mi reci šta misliš.”
Dodao je ajped Ralfu. Na ekranu su bila dva kompleta otisaka, jedan
s oznakom KOMBI NEPOZNATI SUB i drugi KOPČA NA KAIŠU
NEPOZNATI SUB. Izgledali su slično, u najmanju ruku. Ne bi mogli da
posluže kao dokaz na sudu, pogotovo kad bi ih osporavao advokat
kalibra Hauija Golda. Ralf nije bio na sudu. Mislio je da ih je načinio isti
nepoznati subjekat, zato što je to odgovaralo onom što je prošle noći

čuo od Marsi Mejtland. Otisci se nisu savršeno poklapali, ali su bili
dovoljno slični za detektiva na administrativnom odsustvu koji nije
morao da postupa u skladu s očekivanjima nadređenih... ili okružnog
tužioca naloženog za reizbor.

Jun je jeo huevos rančeros, dok mu je Ralf pripovedao o susretu s
Marsi. Jedan podatak je zadržavao za kasnije.

„Tiče se kombija”, rekao je na kraju. „Forenzičari će možda naći
nekoliko otisaka od klinca koji ga je prvobitno ukrao...”

„Već su to učinili. Dobili smo otiske Merlina Kasidija od policije El
Pasa. Informatičar ih je uporedio s nekim od nepoznatih otisaka u
kombiju - većinom na kutiji za alat, koju je Kasidi sigurno otvarao, da bi
video ima li u njoj nečeg vrednog. Jasni su, ali nisu ovi.” Vratio se
NEPOZNATI SUB otiscima s oznakama KOMBI i KOPČA NA KAIŠU.

Ralf se nagnuo napred i odgurnuo tanjir u stranu. „Vidiš li kako se
sve uklapa, zar ne? Znamo da Teri nije ukrao kombi u Dejtonu, zato što
se vratio kući avionom. Ali, ako su nejasni otisci iz kombija i oni s
kopče zaista isti...”

„Misliš da je ipak imao saučesnika. Nekog ko je dovezao kombi iz
Dejtona u Flint Siti.”

„Morao ga je imati”, reče Ralf. „Nema drugog objašnjenja.”
„Nekog ko je izgledao kao on?”
„Vratili smo se na to”, s uzdahom će Ralf.
„I oba kompleta otisaka su na kopči”, nastavio je Jun. „Što znači da
su Mejtland i njegov dvojnik nosili istu kopču, možda i odeću, koja
odgovara i jednom i drugom. Braći blizancima, razdvojenim na
rođenju. Izuzev što dokumenti tvrde da je Teri Mejtland bio sin
jedinac.”
„Imaš li još nešto?”
„Da. Naišli smo na stvarno otkačeno sranje.” Premestio je stolicu i
seo pored Ralfa. Na fotografiji na ajpedu videle su se farmerke, čarape,
gaće i patike na neurednoj gomili, pored plastičnog markera za dokaze
s brojem 1. „Vidiš li ove mrlje?”
„Da. Kakva je to gadost?”
„Ne znam”, reče Jun. „Baš kao ni forenzičari, ali je jedan rekao da mu
liči na spermu. Složio bih se s njim. Na fotografiji se ne vidi najbolje,
ali...”
„Izdrkotina? Šališ li se?”
Kelnerica se vratila. Ralf je okrenuo ajped.
„Želi li neko od vas još kafe, gospodo?”

Obojica su tražila još. Ralf se vratio na fotografiju odeće kad je
otišla. Raširio je prste na ekranu da bi povećao sliku.

„June, ima je između nogu na farmerkama, na obe nogavice, na
manžetnama...”

„Kao i na gaćicama i čarapama”, rekao je Jun. „Da i ne govorimo o
patikama. Ima je na njima i u njima. Pokrivene su sjajnom glazurom
kao grnčarija. Te materije, ma o čemu da se radi, ima dovoljno da se
napuni vojnički šlem.”

Ralf se nije smejao. „To ne može biti sperma. Ni Džon Holms u
najboljim...”

„Znam. I sperma ne radi ovakve stvari.”
Mahnuo je iznad ekrana. Nova fotografija pokazivala je pod ambara.
Još jedna oznaka za dokaz, s brojem 2, počivala je pored gomile slame.
Ralf je mislio da je u pitanju slama. Na desnoj strani fotografije bila je
oznaka za dokaz s brojem 3. Nalazila se na blago ugnutoj bali koja je
najverovatnije dugo bila na tom mestu. Najveći deo bio je crn. I bok je
bio crn, kao da je nešto sluzi palo na pod.
„Je li to ista stvar?” pitao je Ralf. „Jesi li siguran?”
„Devedeset posto. Na tavanu je ima još više. Ako je to sperma,
količina je dostojna Ginisove knjige rekorda.”
„Ne može biti”, tiho će Ralf. „To je sigurno nešto drugo. Kao prvo,
slama ne crni od sperme. To nema smisla.”
„Ni meni, ali ja sam samo sin siromašnih meksičkih zemljoradnika.”
„Forenzičari je analiziraju.”
Jun je klimnuo. „To im je prioritet.”
„Javićeš mi rezultate analize.”
„Da. Vidiš šta sam mislio kad sam rekao da ovo postaje sve
otkačenije.”
„Džini to naziva neobjašnjivim.” Ralf je pročistio grlo. „Koristila je
reč natprirodno.”
„Moja Gabrijela ima isto mišljenje”, reče Jun. „Možda je to ženska
stvar. Ili meksička.”
Ralf je podigao obrve.
„Si, senjor”, reče Jun. Nasmejao se. „Moja tašta rano je umrla.
Odrasla je na abuelinom kolenu. Starica joj je punila uši legendama.
Ispripovedala mi je onu o meksičkom bauku, kad sam je upoznao s
ovom pričom. Neki tip je umirao od tuberkuloze. Stari mudrac koji je
živeo u pustinji, ermitano, rekao mu je da če se izlečiti ako bude pio krv
dece i utrljavao njihovo salo po grudima i intimnim predelima. Bauk je

to i uradio. Postao je besmrtan. Navodno otima samo nevaljalu decu.
Trpa ih u veliku crnu torbu koji nosi sa sobom. Gabi mi je rekla da je u
sedmoj imala napad vrištanja kad je doktor došao u njihov dom da bi
pregledao njenog brata obolelog od šarlaha.”

„Zato što je doktor imao crnu torbu.”
Jun je klimnuo. „Kako se taj bauk zove? Navrh mi je jezika, ali ne
mogu da se setim. Zar to nije neprijatno?”
„Misliš li da ovde imamo posla s baukom?”
„Jok. Možda sam sin siromašnih meksičkih zemljoradnika, ese, ili
prodavca automobila u Amarilu, ali u oba slučaja nisam atontado.
Čovek koji je ubio Frenka Patersona je smrtnik poput nas i gotovo
sigurno se zove Teri Mejtland. Sve će doći na svoje mesto ako shvatimo
šta se dogodilo, a ja ću početi da spavam noću, zato što od ovog
prokletog slučaja ne mogu oka da sklopim.” Pogledao je na sat. „Moram
da krenem. Obećao sam ženi da ću je voditi na sajam zanatstva u Kep
Sitiju. Imaš li još neko pitanje? Trebalo bi da imaš najmanje jedno,
pošto jedno zaista bode oči.”
„Je li u ambaru bilo tragova guma?”
„Nisam na to mislio, ali bilo ih je, kad smo već kod toga. Nisu
upotrebljivi - vide se otisci, i ima nešto ulja, ali uzorci nisu dovoljno
dobri za poređenje. Pretpostavljam da ih je ostavio kombi kojim je
Mejtland oteo dečaka. Bili su previše razmaknuti za subaru.”
„Hm-hmm. Nego, imaš li sve razgovore sa svedocima na toj
magičnoj spravici? Pronađi onaj koji sam obavio s Klodom Boltonom,
pre nego što se rastanemo. On je izbacivač u Džentlmenu. Iako mu ta
reč smeta, koliko se sećam.”
Jun je otvorio dokument. Odmahnuo je glavom, pa potražio drugi i
dodao ajped Ralfu. „Idi dole.”
Ralf ga je poslušao. Došao je do onog što ga je zanimalo. „Evo ga.
Bolton je rekao: ’Sećam se još jedne stvari. Nije značajna, ali je malčice
jeziva, ako je zaista on ubio dečaka’ Bolton je rekao da ga je tip
posekao. Kad sam ga pitao šta je hteo da kaže, rekao je da je zahvalio
Mejtlandu zato što je radio s nećacima njegovog prijatelja i da se
rukovao s njim. Tom prilikom ga je posekao. Posekotina je bila plitka.
Bolton je rekao da ga je podsetila na narkomanske dane, zato što su
neki reperi s kojima se družio puštali nokat na malom prstu, da bi
njime uzimali kokain. To je očigledno bio modni detalj u tom miljeu.”
„A zašto je to važno?” Jun je prilično napadno pogledao na sat.
„Verovatno nije. Verovatno je...”