Autsajder - Stephen King

Teri se nagnuo napred sa slabašnim osmehom.
„Tako mali dečak obično dobija mnogo šetnji3 - u stvari, tome sam
se nadao večeras, kad sam ostavio Trevora Majklsa da udara - ali Derek
nije dozvoljavao da ga prevare. Mahao je na sve - unutrašnje,
spoljašnje, one iznad glave ili one na zemlji. Neka deca počela su da ga
zovu Fijukalo Anderson. Taj nadimak je opstao. Neko vreme.”
„Veoma zanimljivo”, reče Samjuels, „ali zašto ne bismo
porazgovarali o Frenku Patersonu?”
Teri nije skidao pogled s Ralfa.
„Da skratim dugu priču. Naučio sam ga da bantuje kad sam video da
ne može da izbori šetnju. Mnogo dečaka njegovih godina - deset,
jedanaest - neće to da radi. Padne im na pamet, ali ne vole da spuste
palicu preko kućne baze, pogotovo protiv klinca koji zna da baca.
Stalno misle koliko će ih prsti boleti ako ih lopta udari po golim
šakama. Ne i Derek. Tvoj dečak je imao petlju od metar dužine. Sem
toga, zaista je znao da potrči. Često je osvajao bazu umesto da
ispadne.”
Ralf nije klimnuo niti je ičim pokazao da ga se ovo dotiče, ali je znao
o čemu Teri govori. Klicanjem je pozdravio veliki broj tih bantova i
gledao kako njegov klinac grabi duž linije, kao da mu kosa gori i plamen
zahvata guzu.
„Naučio sam ga držanju palice pod odgovarajućim uglovima”,
nastavio je Teri. Podigao je ruke da bi pokazao šta je radio. Još su bile
prljave od zemlje, verovatno od treninga za večerašnju utakmicu.
„Ugao ulevo, i loptica leti gore do linije treće baze. Ugao udesno, linija
prve baze. Ne guraj lopticu, to najčešće samo daje dobru priliku bacaču,
samo je malo muni u poslednjem deliću sekunde. Brzo je učio. Deca su
prestala da ga zovu Fijukalo. Dobio je novi nadimak. Kad bi u završnici
imali trkača nj. prvoj ili trećoj bazi, protivnici su znali da će je položiti -
nije bilo foliranja, spustio bi palicu preko baze čim bi bacač započeo
pokret. Klinci na klupi bi uglas povikali: ’Gurni je, Dereče, gurni je!’ I
Gavin i ja smo vikali s njima. I tako su ga zvali čitave prošle godine, kad
smo pobedili na okružnom. Gurni Je Anderson. Znaš li to?”
Ralf nije znao, možda zato što je to bila strogo timska stvar. Znao je
da je Derek mnogo izrastao tog leta. Češće se smejao i želeo da se druži
posle utakmica, umesto da krene ka automobilu, oborene glave.
„Većinu toga je sam uradio - vežbao je kao šašav dok nije naučio -
ali sam ga ja nagovorio da proba.” Zastao je i dodao, veoma tihim
glasom: „A ti si mi ovo uradio, pred očima čitavog grada.”

Ralf je naglo pocrveneo. Otvorio je usta da odgovori, ali ga je
Samjuels izveo napolje. Gotovo ga je vukao za sobom. Zastao je na
trenutak da bi se obratio uhapšeniku preko ramena. „Ralf ti nije ništa
uradio, Mejtlande. A nisam ni ja. Sam si kriv za sve što te je snašlo.”

Ponovo su stajali iza jednosmernog stakla. Samjuels je pitao Ralfa
da li je dobro.

„Dobro sam”, reče Ralf. Obrazi su mu još plamteli.
„Neki su pravi majstori kad treba da ti se zavuku pod kožu. To ti je
poznato, zar ne?”
„Jeste.”
„I znaš da je to učinio, zar ne? Nikad nisam imao ovako čvrst slučaj.”
To mi smeta, pomislio je Ralf. Ranije nije, ali mi sad smeta. Ne bi
trebalo, pošto Samjuels ima pravo, ali mi smeta.
„Jesi li video njegove šake?”, pitao je Ralf. „Jesi li ih video kad mi je
pokazivao kako je učio Dereka?”
„Jesam. Šta je s njima?”
„Nema dugi nokat na malom prstu”, reče Ralf. „Ni na jednoj ruci.”
Samjuels je slegnuo ramenima. „Znači da ga je skratio. Jesi li
siguran da ti je dobro?”
„Dobro mi je”, reče Ralf. „Samo...”
Vrata između kancelarija i pritvorskog krila su zazujala. Širom su se
otvorila. Kroz njih je prošao muškarac u odeći za nedeljno opuštanje
kod kuće - izbledelim farmerkama i TCU majici sa Superžabom na
prednjoj strani. Grabio je hodnikom s advokatskom aktovkom u
rukama.
„Zdravo, Bile”, rekao je. „I zdravo i tebi, detektive Andersone. Da li
bilo ko od vas želi da mi kaže zašto ste uhapsili čoveka godine 2015.
Flint Sitija? Je li to samo greška koju ćemo zajedno otkloniti, ili ste
jebeno pošandrcali?”
Hauard Gold je stigao.

18

Za: Okružnog tužioca Vilijama Samjuelsa
Šefa policije Flint Sitija Rodnija Gelera
Šerifa Okruga Flint Ričarda Dulina

Kapetana Ejverija Rudolfa, Državna policija stanica 7
Detektiva Ralfa Andersona, policija Flint Sitija

Od: Detektiva poručnika Junela Sabloa, Državna policijska stanica
7
Datum: 13. jul
Predmet: Transportni centar Vogel, Dubrou

Stigao sam u Transportni centar Vogel u 14.30, gorenavedenog
datuma po zahtevu okružnog tužioca Samjuelsa i detektiva
Andersona. Vogel je glavna tačka zemaljskog transporta u južnom
delu države. Koriste ga tri najveća autobuska prevoznika
(Grejhaund, Trejlvejs i Midstejt) kao i železnička mreža Amtrak. Tu
su i uobičajene agencije za iznajmljivanje automobila (Herc, Avis,
Enterprajs, Alamo). Otišao sam pravo u kancelariju obezbeđenja,
pošto su svi prostori Transportnog centra dobro pokriveni
nadzornim kamerama. Dočekao me je Majki Kemp, direktor
obezbeđenja. Bio je obavešten o mom dolasku. Snimci sigurnosnih
kamera se čuvaju trideset dana. Sav nadzor je kompjuterizovan.
Pregledao sam sav materijal od noći desetog jula. Sniman je sa
šesnaest kamera.

Prema gospodinu Klintonu Elenkvistu, dispečeru Taksi
kompanije Flint Siti, koji je dežurao u noći desetog jula, vozač Vrba
Kišnica pozvala ga je u 21.30 da bi izvestila da je odvezla
mušteriju. Sautern limitid, kog je gospođa Kišnica navela kao voz
na koji je subjekt pod istragom hteo da se ukrca, ušao je u stanicu
Vogel u 21.50. Putnici su se iskrcali na trećem peronu. Putnici za
Dalas-Fort Vort sedam minuta kasnije, u 21.57, dobili su dozvolu
za ukrcavanje na trećem peronu. Sautern limitid je krenuo u 22.12.
Vreme je precizno utvrđeno, pošto se svi dolasci i polasci nadziru i
beleže kompjuterom.

Direktor obezbeđenja Kemp i ja pregledali smo snimke svili 16
kamera, počevši od 21.00 časova desetog jula (da bismo bili
sigurni) zaključno sa 23.00, približno pedeset minuta nakon
polaska Sautern limitida iz stanice. Svi bitni snimci su na mom
ajpedu, ali zbog naglašene (od strane tužioca Samjuelsa) hitnosti
slučaja, nudim kratki pregled u preliminarnom izveštaju.

21.33: Subjekt ulazi u stanicu na severni ulaz, koji je
uobičajeno mesto za iskrcavanje putnika iz taksija i preko kog

većina putnika ulazi u stanicu. Prelazi preko glavne stanične
dvorane. Na sebi ima žutu košulju, farmerke. Nema prtljaga. Lice
mu se Jasno vidi 2 do 4 sekunde, kad diže glavu ka velikom zidnom
satu (snimak je prosleđen tužiocu Samjuelsu i detektivu
Andersonu).

21.35: Subjekt se zaustavlja na novinskom kiosku, u središtu
stanične dvorane. Kupuje džepnu knjigu mekih korica. Plaća je u
gotovom. Naslov je nečitljiv. Prodavač se ne seća, ali verovatno
možemo da dobijemo taj podatak ako je to neophodno. Na ovom
snimku vidi se kopča na kaišu u obliku konjske glave (snimak je
prosleđen tužiocu Samjuelsu i detektivu Andersonu).

21.39: Subjekt napušta stanicu preko vrata za Aveniju
Montrouz (južni ulaz). Ovaj ulaz/izlaz otvoren je za sve, ali ga
najčešće koriste zaposleni, pošto je njihovo parkiralište na toj
strani zgrade. Dve kamere pokrivaju to parkiralište. Subjekt se ne
pojavljuje na snimljenom materijalu pomenutih kamera, ali smo
Kemp i ja uočili senku za koju verujemo da bi mogao biti subjekt.
Išla je udesno, ka uličici za dostavu.

Subjekt nije kupio kartu za Sautern limitid, za gotovinu ili
kreditnom karticom na stanici. Posle višestrukog pregleda
snimaka s trećeg perona, koji su jasni i po mom mišljenju
kompletni, mogu da s razumnom sigurnošću izjavim da subjekt
nije ponovo ušao u stanicu i da se nije ukrcao na voz.

Moj zaključak je da je subjektov put do Dubroua možda bio
pokušaj stvaranja lažnog traga, zbog zavaravanja progonilaca.
Pretpostavljam da se subjekt vratio u Flint Siti, uz pomoć
saučesnika ili auto-stopom. Možda je ukrao automobil. Policija iz
Dubroua nema podataka o ukradenim kolima u blizini
Transportnog centra Vogel od te noći. Direktor obezbeđenja Kemp
rekao je da su možda ukradena s parkirališta na kom se
automobili duže zadržavaju. To znači da takva krađa neće biti
prijavljena nedelju dana, a možda i duže od toga.

Snimci s tog parkirališta su dostupni. Mogu biti pregledani po
zahtevu, ali je pokrivenost daleko od potpune. Direktor
obezbeđenja Kemp predočio mi je da su te kamere zrele za
zamenu i da često ne funkcionišu. Mislim da bi, kako stvari stoje,
bilo bolje da sledimo druge pravce istrage.

S POŠTOVANJEM PROSLEĐUJE
Detektiv poručnik J. Sablo

Pogledajte priloge

19

Haui Gold se rukovao sa Samjuelsom i Ralfom Andersonom. Zatim je
pogledao kroz jednosmerno staklo na Terija Mejtlanda u dresu Zlatnih
zmajeva i srećnoj kapi. Sedeo je uspravno, uzdignute glave, s upletenim
prstima na stolu. Nije se trzao, meškoljio, niti nervozno gledao u
stranu. Ralf je morao priznati da nije bio slika i prilika krivca.

Gold se konačno okrenuo prema Samjuelsu. „Govori”, rekao je. Kao
da nalaže psu da izvede trik.

„Nemam mnogo toga da kažem u ovom trenutku, Hauarde”,
Samjuels je položio šaku na potiljak. Poravnao je čuperak. Neko vreme
je ostao na mestu, ali se ponovo digao. Ralf se setio Alfalfine
poštapalice zbog koje su se brat i on kikotali u detinjstvu: Prijatelj
kakav se sreće jednom u životu, sreće se samo jednom u životu. „Samo što
ovo nije greška, i ne, nismo jebeno pošandrcali.”

„Šta Teri kaže?”
„Do sada nije rekao ništa”, reče Ralf.
Gold se okrenuo prema njemu. Plave oči su blesnule, blago uvećane
okruglim staklima naočara. „Nisi me razumeo, Andersone. Ne mislim
na večeras. Znam da ti nije rekao ništa večeras, pametan je on. Mislim
na inicijalni razgovor. Mogao bi da mi kažeš šta ti je tom prilikom
rekao, pošto će mi on sigurno reći.”
„Nije bilo inicijalnog razgovora”, reče Ralf. I nije bilo razloga da se
oseća neugodno zbog toga, ne sa slučajem koji su sastavili za samo
četiri kratka dana, ali se upravo tako osećao. Delimično i zato što mu se
Haui Gold obratio prezimenom, kao da nikad nisu čašćavali jedan
drugog u Vagon Vilu, preko puta okružne sudnice. Osetio je smešnu
potrebu da kaže Hauiju: Ne gledaj u mene, već u ovog pored mene. On je
nagazio pedalu gasa do daske.
„Šta? Čekaj. Čekaj jebeni minut.”
Gold je zavukao ruke u prednje džepove i počeo da se ljulja napred-
nazad na petama. Ralf je to mnogo puta video u okružnom i oblasnom
sudu. Pripremio se za ono što sledi. Unakrsno ispitivanje Hauija Golda
nikad nije bilo prijatno iskustvo. Ralf mu nikad nije prebacivao zbog

toga. Bilo je sastavni deo advokatovog posla.
„Hoćeš li da mi kažeš kako si ga uhapsio pred dve hiljade ljudi a da

mu nisi dao priliku da objasni svoje postupke?”
Ralf je rekao: „Ti si sjajan advokat odbrane, ali ni sam bog ne bi

mogao da izvadi Mejtlanda iz ovog čabra. I uzgred, na stadionu je bilo
hiljadu dvesta, najviše hiljadu i po ljudi. Na Estelu Barga ne može da
stane dve hiljade duša. Tribine bi se obrušile da ih je bilo toliko.”

Gold je ćutke prešao preko Ralfovog slabašnog pokušaja da raskravi
atmosferu. Zurio je u detektiva kao da je nova vrsta insekta. „Ali si ga
uhapsio na javnom mestu, u trenutku koji bi se mogao nazvati
njegovom apoteozom...”

„Apota... šta si rekao?”, sa osmehom reče Samjuels.
Gold je zanemario i tužiočev pokušaj. Još je posmatrao Ralfa.
„Učinio si to iako si mogao da neupadljivo rasporediš policajce oko
igrališta i da ga uhapsiš kod kuće, posle utakmice. Učinio si to ispred
njegove supruge i kćerki. Nesumnjivo si to uradio namerno. Šta te je
poselo? Šta te je za boga miloga poselo?”
Ralf je osećao da mu lice ponovo crveni. „Zaista želiš da znaš,
savetniče?”
„Ralfe”, upozorio ga je Samjuels. Spustio je ruku na detektivovu.
Detektiv ju je otresao sa sebe. „Nisam ga ja uhapsio. Naložio sam to
dvojici policajaca, zato što sam se bojao da bih mu sklopio ruke oko
vrata i da bih ga davio dok ne poplavi. To bi dalo previše materijala
pametnom advokatu poput tebe.” Zakoračio je napred i zašao u Goldov
prostor da bi ga naterao da prestane da se ljulja napred-nazad. „Oteo je
Frenka Patersona. Odveo ga je u Park Figis, u kom ga je silovao granom.
Ubio ga je. Hoćeš li da znaš kako ga je ubio?”
„Ralfe, to su zaštićene informacije!” zavapio je Samjuels.
Ralf nije obraćao pažnju na tužioca. „U preliminarnom forenzičkom
izveštaju piše da je zubima rastrgao dečakov grkljan. Možda je i
progutao nešto mesa. Sve to ga je toliko uzbudilo da je spustio
pantalone i prosuo seme po zadnjem delu dečakovih butina. To je
najgnusnije, najpokvarenije i najnečuvenije ubistvo koje je bilo ko od
nas ikada video. I sigurno se dugo kuvalo u njemu. Niko od onih koji su
bili na mestu zločina ga nikada neće zaboraviti. I Teri Mejtland je to
učinio. Trener T. je to učinio. Ne tako davno držao je mog sina za ruke,
pokazujući mu kako da bantuje. Upravo mi je to ispričao, kao da će ga
to osloboditi optužbe ili ko zna šta već.”
Gold više nije zurio u njega kao da je insekt. Na njegovom licu bilo je

i čuđenja, kao da je nabasao na zaostali artefakt tajanstvene
vanzemaljske rase. Ralfa nije bilo briga. Prevazišao je taj stadijum.

„I ti imaš dečaka - Tomija, zar ne? Zar nisi počeo da treniraš Pop
Vorner s Terijem, zato što je Tomi igrao u njemu? Pipao je i tvog sina. A
sad ga braniš?”

Samjuels je rekao: „Umukni, za boga miloga.”
Gold je prestao da se ljulja, ali nije uzmicao. Nastavio je da zuri u
Ralfa s gotovo antropološkim čuđenjem. „Nisi ga saslušao”, prostenjao
je. „Nisi. Čak. Nikad nisam... nikad nisam...”
„Ma hajde”, reče Samjuels sa usiljenom veselošću. „Nema tog što
nisi video, Haui. I većinu toga si video najmanje dva puta.”
„Želim da porazgovaram s njim”, odlučno će Gold, „pogasite audio-
sranja i navucite zavesu.”
„Dobro”, reče Samjuels. „Dobićeš petnaest minuta. Potom ćemo
vam se pridružiti. Videćemo da li trener ima išta da kaže.”
Gold je rekao: „Razgovaraću jedan sat, gospodine Samjuelse.”
„Pola sata. Zatim ćemo dobiti njegovo priznanje - koje može značiti
razliku između Makalistera i igle - ili će otići u ćeliju do izlaska pred
sudiju u ponedeljak. To zavisi od tebe. Napravio si najveću grešku u
životu ako si pomislio da smo doneli neosnovanu odluku.”
Ralf je prošao karticom preko brave kad je Gold prišao vratima. Čuo
je otključavanje dvostruke reze i stao ispred jednosmernog stakla da bi
video ulazak advokata u sobu za saslušavanje. Samjuels se ukočio kad
je Mejtland ustao sa stolice i krenuo ka Goldu raširenih ruku, ali je na
uhapšenikovom licu bio izraz olakšanja, a ne agresije. Zagrlio je Golda,
koji je spustio kožnu aktovku i uzvratio zagrljaj.
„Drugarski zagrljaj”, reče Samjuels. „Zar nisu slatki.”
Gold se okrenuo, kao da ga je čuo. Pokazao je na kameru s crvenim
svetlom. „Ugasi je”, obratio im se preko zvučnika. „Baš kao i zvuk.
Zatim navucite zavesu.”
Komande su bile na zidnoj konzoli, zajedno s video i audio
snimačem. Ralf ih je isključio. Crvena svetlost na kameri u uglu sobe za
ispitivanje se upalila. Klimnuo je Samjuelsu, koji je navukao zavesu.
Putovala je po staklu, proizvodeći zvuk koji je prizvao neprijatno
sećanje. Tri puta - pre nego što je upoznao Bila Samjuelsa -
prisustvovao je pogubljenjima u Makalisteru.
Slična zavesa (možda proizvod iste kompanije!) prekrivala je
dugački stakleni prozor između odaje za pogubljenje i sobe za
posmatrače. Otvorila bi se kad bi svedoci ušli u sobu za posmatrače.

Zatvorila bi se čim bi zatvorenik bio proglašen mrtvim. Pravila je isti
neprijatni, reski zvuk.

„Idem preko puta u Zuni na sok i pljeskavicu”, reče Samjuels. „Bio
sam previše nervozan da bih večerao. Hoćeš li išta?”

„Popio bih kafu. Bez mleka, s malo šećera.”
„Jesi li siguran? Pio sam kafu iz Zunija. Ne zovu je džabe crna smrt.”
„Rizikovaću”, reče Ralf.
„U redu. Vratiću se za petnaest minuta. Ne počinji bez mene, ako
završe pre toga.”
To se neće dogoditi. Ovo je, što se Ralfa tiče, sad bio šou Bila
Samjuelsa. Pustiće ga da uživa u slavi, ako je bude u ovom užasu. Ralf je
seo na stolicu u hodniku pored aparata za foto-kopiranje, koji je
dremljivo zujao. Zurio je u navučenu zavesu, pitajući se šta Teri
Mejtland govori u sobi za saslušanje iza nje, kakav iščašeni alibi
pokušava da proda čoveku s kojim je trenirao Pop Vorner.
Setio se krupne Indijanke koja je povezla Mejtlanda od Džentlmena
do stanice u Dubrouu. I radila sam kao trener u prerijskoj košarkaškoj
ligi, pod upravom Udruženja mladih hrišćana. Mejtland je dolazio - ne
svake subote, ali često - sedeo bi na tribinama s roditeljima i gledao decu
kako igraju. Rekao mi je da lovi talente za bejzbol tim Gradske lige...
Poznavala ga je i on je morao poznavati nju. Žena takve veličine i
etničkog porekla se ne zaboravlja lako. Ipak ju je u taksiju nazvao
gospođo. Zašto je to učinio? Zato što je možda znao njeno lice, ali nije
mogao da se seti imena? To je bilo moguće, ali malo verovatno. Ni ime
Vrba Kišnica nije se lako zaboravljalo.
„Pa, bio je pod stresom”, promrmljao je Ralf, sebi ili usnuloj mašini
za foto-kopiranje. „Takođe...”
Setio se još jednog, ubedljivijeg razloga za Mejtlandovo gospođo.
Njegov tri godine mlađi brat Džoni nije bio naročito dobar u igri
žmurke. Mnogo puta bi utrčao u spavaću sobu i prebacio čaršave preko
glave. Mislio je da ga Ralli ne vidi, ako on ne vidi Ralfija. Je li moguće da
bi čovek koji je upravo počinio strahovito ubistvo mogao biti sklon
takvom magičnom razmišljanju? Ne poznaješ me, ako ja ne poznajem
tebe. To je nesumnjivo luđačka logika, ali je ovo bio luđački zločin. Ova
teorija mogla bi da objasni više od Terijeve reakcije na Kišnicu; mogla
bi da objasni zašto je mislio da će se izvući, iako je bio dobro poznat u
Flint Sitiju, iako je bio slavna ličnost među ljubiteljima sporta.
Tu je bio i Karlton Skoukroft. Ralf je, kad bi zatvorio oči, mogao da
zamisli kako Gold podvlači ključne pasuse u Skoukroftovom

svedočenju, pre obraćanja poroti. Možda će ukrasti ideju od advokata
O-Džeja Simpsona. Morate ga osloboditi, ako rukavica ne pristaje, rekao
je Džoni Kokrejn. Goldova jednako pamtljiva replika bi mogla biti:
Morate ga pustiti, pošto nije znao.

Neće upaliti, nije bila ni blizu, ali...
Mejtland je, prema Skoukroftovom svedočenju, objasnio krv na licu
i odeći krvarenjem u nosu. Šiknula je kao Stari Verni. Ima li dežurni doca
u blizini?
Samo što Teri Mejtland čitavog života, s izuzetkom četiri godine u
koledžu, nije mrdnuo iz Flint Sitija. Oglasna tabla Brze brige pored Koni
Forda ne bi mu bila potrebna kao putokaz; ne bi morao ni da pita gde
je. Pa zašto je to učinio?
Samjuels se vratio s koka-kolom, pljeskavicom u foliji i kafom koju
je dodao Ralfu. „Je li tamo mirno?”
„Naravno. Imaju još dvadeset minuta, po mom satu. Pokušaću da ga
nagovorim da nam da DNK bris, kad završe.”
Samjuels je otpakovao pljeskavicu. Oprezno je podigao zemičku da
bi je osmotrio. „O moj bože”, rekao je. „Izgleda kao nešto što su
bolničari sastrugali sa žrtve požara.” Ipak ju je zagrizao.
Ralf je hteo da pomene Terijev razgovor s Kišnicom i njegovo
neobično pitanje o dežurnom doci, ali nije. Hteo je da mu skrene pažnju
na lo da Teri nije ni pokušao da se maskira ili da sakrije lice naočarima
za sunce. Prećutao je i to. I nije da nisu govorili o tome. Samjuels je
odbacio te rezerve, govoreći - s pravom - da nisu bitne, kad se upare sa
svedočenjima očevidaca i forenzičkim dokazima.
Kafa je bila grozna, sasvim u skladu sa Samjuelsovim
predviđanjima, ali ju je Ralf ipak pio. Šolja je bila gotovo prazna kad je
Gold zazujao da bi bio pušten iz sobe za saslušanje. Ralfu Andersonu
zgrčio se stomak kad je video advokatov izraz. Nije se brinuo, ljutio,
niti je pokazivao teatralno ogorčenje, kome neki pravni zastupnici
pribegavaju kad procene da im se klijent duboko zaglibio.
„Auh”, rekao je. „Vas dvoje ste u velikoj nevolji.”

20

OPŠTA BOLNICA FLINT SITI

ODELJENJE PATOLOGIJE I SEROLOGIJE

Za: Detektiva Ralfa Andersona
Poručnika Junela Sabloa
Okružnog tužioca Villjama Samjuelsa
Od: doktora Edvarda Bogana
Datum: 14. jul
Predmet: Krvna grupa i DNK

Krv:
Nekoliko predmeta ispitano je zbog krvne grupe.

Prvi je grana korišćena za sodomiziranje žrtve, Frenka
Patersona, belog muškog deteta, od jedanaest godina. Ova grana je
približno dužine 56 cm i prečnika 7,5 om. Labava kora je oguljena
gotovo do polovine, verovatno zbog grubog rukovanja od strane
počinioca zločina (pogledajte priloženu fotografiju). Otisci prstiju
pronađeni su na glatkom delu grane; fotografisani su i predati
državnoj kriminalistici pre nego što mi je dokaze prosledio
detektiv Ralf Anderson (policija Flint Sitija) i policajac Junel Sablo
(Državna policijska stanica 7). Stoga potvrđujem da je lanac
dokaza neprekinut.

Krv na poslednjih trinaest centimetara grane je 0+, što
odgovara krvnoj grupi žrtve. Tu činjenicu potvrdio je Horas
Konoli, porodični lekar Frenka Patersona. Ima još mnogo tragova
0+ na grani, izazvanih fenomenom zvanim „povratno brizganje” ili
„uspinjanje”. Krv je verovatno pohrlila nagore dok je žrtva
seksualno zlostavljana. Razumno je pretpostaviti da je žrtvina krv
prisutna na koži i odeći izvršioca.

Na uzorku je pronađena i krv druge krvne grupe. AB+, mnogo
ređa (poseduje je 3% stanovništva). Verujem da je to krv
počinioca i pretpostavljam da je posekao ruku dok je baratao
granom, što je sigurno činio velikom snagom.

Velika količina 0+ krvi pronađena je na vozačkom sedištu,
volanu i upravljačkoj tabli ekonolajn kombija iz 2007. godine,
ostavljenog na parkiralištu za zaposlene, iza Šortijevog paba
(1124 Glavna ulica). I mrlje AB+ krvi pronađene su na volanu
kombija. Te uzorke dobio sam od Elmera Stentona i Ričarda
Spensera iz državnog kriminalističkog odeljenja. Stoga
potvrđujem da je lanac dokaza neprekinut.

Velika količina krvi 0+ grupe pronađena je na odeći (košulji,
pantalonama, čarapama, adidas patikama, boksericama), iz
subarua iz 2011. godine, ostavljenog pored pristana za čamce,
nedaleko od Puta 72 (zvanog i Old Fordž roud). Pronađena je i
mrlja AB+ krvi na levoj manžetni košulje. Prethodno pomenute
uzorke predali su mi Džon Korita (stanica 7) i Spenser iz DKO-a,
stoga potvrđujem da je lanac dokaza neprekinut. U subaruu dosad
nisu pronađeni tragovi AB+ krvi. Takva krv možda će biti nađena,
ali je moguće da su se ogrebotine koje je pretrpeo počinilac pri
izvršenju zločina zgrušale pre nego što je napustio subaru.
Moguće je da ih je povezao, iako su uzorci tako mali da mislim da
je to malo verovatno. To su u najboljem slučaju sitne posekotine.

Preporučujem da krvna grupa svih osumnjičenih bude što pre
identiflkovana, zbog relativne retkosti AB+.

DNK:
Veliki broj uzoraka čeka na DNK ispitivanje u Kep Sitiju. Rezultati
se pod uobičajenim okolnostima ne bi mogli dobiti nedeljama, ili
čak mesecima. Uzorci s mesta ovog zločina dobili su status „na
početku spiska za čekanje”, zbog ekstremne brutalnosti zločina i
uzrasta žrtve.

Najvažniji od njih je seme pronađeno na žrtvinim butinama i
zadnjici. Uzeti su i komadići kože s grane korišćene za
sodomiziranje malog Patersona. Tu su i uzorci krvi koje sam već
pomenuo. DNK izveštaj iz semena pronađenog na mestu zločina
trebalo bi da bude spreman za potencijalno poređenje iduće
nedelje. Narednik Stenton rekao mi je da bi izveštaj mogao biti
gotov i ranije, ali sam ja mnogo puta baratao DNK uzorcima. Na
osnovu tog iskustva, rekao bih da je sledeći petak verovatniji
datum, iako slučaj ima najveći prioritet.

Znam da ovo nije po protokolu, ali sam prinuđen da dopišem i
vlastito zapažanje. Baratao sam dokazima povezanim s velikim
brojem žrtava ubistva, ali je ovo bez konkurencije najgori zločin na
kom sam radio. Osoba koja je ovo učinila mora biti što pre
uhvaćena.

Dokument je diktiran u 23.00
Doktor Edvard Bogan

21

Haui Gold je u 20.40 završio razgovor s Terijem, punih deset minuta
pre isteka dozvoljenih pola sata. Troj Remidž i Stefani Guld, policajka
koja je počela da radi u osam, u međuvremenu su se pridružili Ralfu i
Bilu Samjuelsu. Policajka je nosila komplet za uzimanje DNK uzoraka, u
plastičnoj kesi. Ralf je zanemario advokatov komentar o veoma velikoj
nevolji. Pitao ga je da li je njegov klijent voljan da da DNK bris.

Haui je nogom pridržavao vrata sobe za saslušanje, da se ne bi
ponovo zaključala. „Žele da uzmu briseve s tvojih obraza, Teri. Slažeš li
se s tim? Uzeće ih u svakom slučaju, a ja moram da obavim nekoliko
telefonskih razgovora.”

„U redu”, reče Teri. Tamni kolutovi počeli su da mu se obrazuju
ispod očiju, ali je zvučao pribrano. „Učinićemo sve što možemo da bih
izašao odavde pre ponoći.”

Zvučao je sasvim uvereno da će se to dogoditi. Ralf i Samjuels samo
su izmenjali poglede. Tužilac je podigao obrve, zbog čega je više nego
ikad zaličio na Alfalfu.

„Pozovi moju suprugu”, reče Teri. „Reci joj da sam dobro.”
Haui se nacerio. „Ona je prva na spisku.”
„Idi na kraj hodnika”, reče Ralf. „Tamo je domet najbolji.”
„Znam”, reče Haui. „Bio sam ovde i ranije.” Obratio se Teriju: „Ništa
im ne govori dok se ne vratim.”
Policajac Remidž je uzeo briseve, po jedan s unutrašnje strane oba
obraza. Podigao ih je prema kameri pre nego što ih je stavio u
epruvetice. Policajka Guld stavila je epruvetice u kesu. Podigla ju je
prema kameri, dok ju je pečatila crvenom nalepnicom za dokaze. Zatim
je potpisala formular. Dva policajca preuzeće uzorke, da bi ih ostavili u
sobici koja je služila kao skladište za dokaze u policijskoj stanici Flint
Sitija. Tamo će ponovo biti pokazani kameri, pre nego što budu
zavedeni. Dva policajca, verovatno iz državne policije, odneće ih sutra
u Kep Siti. Lanac dokaza tako će ostati neprekinut, kao što bi rekao
doktor Bogan. Procedura možda izgleda preterano kruto, ali je jako
bitna. Neće biti iskliznuća. Neće biti grešaka. Ne u ovom slučaju.
Okružni tužilac Samjuels krenuo je ka sobi za saslušanje, dok je
Haui telefonirao pored vrata glavne kancelarije. Ralf ga je zaustavio.
Hteo je da čuje advokata. Haui je kratko razgovarao s Terijevom
suprugom - Ralf je čuo kako govori Sve će biti u redu, Marsi - pre nego

što je obavio drugi, još kraći razgovor. Objasnio je nekom gde su
Terijeve kćerke. Podsetio ga je na novinare na Barnam Kortu i zamolio
da se odmah da na posao. Posle toga se vratio u sobu za saslušanje. „U
redu, da vidimo možemo li da uvedemo red u ovu zbrku.”

Ralf i Sarnjuels seli su preko puta Terija. Stolica između njih je
ostala prazna. Haui je odlučio da stane pored klijenta. Spustio mu je
ruku na rame.

Sarnjuels je progovorio sa osmehom.
„Volite dečake, zar ne, Treneru?”
Teri je odgovorio bez oklevanja. „Veoma. Volim i devojčice. Imam ih
dve kod kuće.”
„Siguran sam da se vaše kćerke bave sportom. Kako i ne bi, kad im
je Trener T. otac? Ali ne trenirate nijedan tim s devojčicama, zar ne? Ne
trenirate nijednu ekipu evropskog fudbala, softbola, lakrosa. Držite se
dečaka. Bejzbol u leto, Pop Vorner u jesen i basket zimi u organizaciji
Udruženja mladih hrišćana, iako ovo poslednje samo posmatrate. Ta
subotnja popodneva nazivate izviđačkim ekspedicijama, zar ne?
Tražite brze i okretne dečake. A možda gledate kako izgledaju u
šortsevima, kad ste već tamo.”
Ralf je poželeo da Haui ućutka tužioca. Advokat je ćutao. Lice mu je
bilo nečitljivo. Samo mu je pogled šetao, s jednog na drugog
sagovornika. Verovatno je đavolski dobar pokeraš, pomislio je Ralf.
Teri je, pak, počeo da se osmehuje. „Siguran sam da ste to čuli od
Vrbe Kišnice. Ona je posebna cura, zar ne? Trebalo bi da je čujete kako
u subotu po podne urla: ’Promašaj, promašaj, diži noge, TRČI POD
OBRUČ!” Kako je ona?”
„Recite vi meni”, odvratio je Sarnjuels. „Naposletku, videli ste je u
utorak uveče.”
„Nisam...”
Haui je stisnuo Terijevo rame, pre nego što je stigao da još nešto
kaže. „Zašto ne bismo prekinuli s agresivnim načinom ispitivanja, jel’
važi? Recite nam zašto je Teri ovde. Predočite to.”
„Recite nam gde ste bili u utorak”, nastavio je Sarnjuels. „Počnite i
završite.”
„Bio sam...”
Ali Haui Gold je ponovo stisnuo Terija za rame, ovog puta nešto
jače, da bi ga utišao. „Ne, Bile, neće moći tako. Predočite nam šta imate,
ili ću se obratiti medijima. Reći ću im da ste uhapsili jednog od
najuglednijih žitelja Flint Sitija zbog ubistva Franka Patersona, da ste

oblatili njegov ugled, isprepadali njegovu suprugu i kćerke, a da ne
želite da kažete zašto ste to uradili.”

Samjuels je pogledao Ralfa, koji je slegnuo ramenima. Da okružni
tužilac nije bio tu, Ralf bi već predstavio dokaze da bi se domogao
brzog priznanja.

„Samo napred, Bile”, reče Haui. „Ovaj čovek želi da se vrati kući i da
bude sa svojom porodicom.”

Samjuels se osmehnuo, ali u njegovom pogledu nije bilo ni trunke
veselja. Samo je pokazao zube. „Upoznaće se s njima na sudu, Hauarde.
U ponedeljak, kad bude izveden pred sudiju.”

Ralf je osećao kako se veo uljudnosti para. Pripisao je to Bilu i
njegovom iskrenom gnevu prema zločinu i čoveku koji ga je počinio.
Svako bi se tako osećao na njegovom mestu... ali gnev se ne sipa u
traktore, kao što je govorio Ralfov deda.

„Imam pitanje, pre nego što počnemo”, reče Ralf. Trudio se da zvuči
veselo. „Samo jedno. Slažete li se, savetniče? Ionako ćemo to saznati.”

Izgledalo je da Hauiju prija skretanje pažnje sa Samjuelsa. „Čujmo
ga.”

„Koja je tvoja krvna grupa, Teri? Znaš li je?”
Teri je pogledao Hauija, koji je slegnuo ramenima. Obratio se Ralfu.
„Trebalo bi da znam. Dajem krv šest puta godišnje u Crvenom krstu,
pošto je prilično retka.”
„AB pozitivna?”
Teri je zatreptao. „Kako ste znah?” Nastavio je kad je shvatio šta bi
mogao biti odgovor. „Ali nije toliko retka. AB negativna bila bi zaista
retka krvna grupa. Ima je jedan procenat populacije. Crveni krst ima
ljude s tom krvnom grupom na stalnoj vezi.”
„Kad se pomene retkost, prvo pomislim na otiske prstiju”,
napomenuo je Samjuels, tonom čoveka koji ubija vreme.
„Pretpostavljam da je to zbog toga što se često pojavljuju kao dokaz na
sudu.”
„Samo što oni retko presudno utiču na odluku porote”, reče Haui.
Samjuels nije obraćao pažnju na advokatovu upadicu. „Nema dva
ista. Male razlike postoje i u otiscima jednojajčanih blizanaca. Vi
nemate brata blizanca, je li tako, Teri?”
„Nećete valjda da kažete kako ste našli moje otiske na mestu na
kom je mali Paterson ubijen?” Terijev izraz svedočio je o nepatvorenoj
neverici. Ralf je morao da mu oda priznanje. Bio je đavolski dobar
glumac. Shvatio je da će se do kraja držati svoje uloge.

„Imamo toliko otisaka prstiju da se jedva mogu izbrojati”, rekao je
Ralf. „Svuda su po belom kombiju koji su upotrebio pri otmici malog
Patersona. Nalaze se na dečakovom biciklu, pronađenom u zadnjem
delu kombija. Ima ih i na kutiji za alat u kombiju. Svuda su po subaruu,
koji te je čekao iza Šortijevog paba.” Nastavio je, posle kraće pauze. „I
nalaze se na grani kojom si sodomizovao malog Patersona. Taj napad
je bio tako nemilosrdan da bi umro od unutrašnjih povreda koje si mu
tom prilikom naneo.”

„I nije nam trebalo ultraljubičasto svetlo ili prašak za uzimanje
otisaka”, reče Samjuels. „Otisnuti su dečakovom krvlju.”

Većina počinilaca - devedeset pet procenata - slomila bi se na ovom
mestu, bez obzira na prisustvo advokata. Ne i ovaj. Na njegovom licu
bilo je šoka i čuđenja, ali ne i krivice.

Haui se umešao. „Imate otiske. Dobro. Ovo neće biti prvi put da su
podmetnuti.”

„Možda nekoliko”, reče Ralf. „Ali sedamdeset? Osamdeset? Krvavi
otisci na samom oružju?”

„Imamo lanac svedoka”, reče Samjuels. Počeo je da ih broji na
prstima. „Viđeni ste kako prilazite Patersonu na parkiralištu
Džeraldove bakalnice. Viđeni ste kako tovarite njegov bicikl u zadnji
deo kombija koji ste koristili. Dečak je viđen dok se ukrcavao u kombi
pored vas. Viđeni ste kako izlazite iz šume u kojoj se desilo ubistvo,
pokriveni krvlju. Mogao bih da nabrajam i dalje, ali mi je majka uvek
govorila da sačuvam nešto za kasnije.”

„Očevici su retko pouzdani”, reče Haui. „Otisci prstiju su nesigurni,
ali očevici...” Odmahnuo je glavom.

Ralf je progovorio. „Slažem se da je tako, u najvećem broju
slučajeva. Ali ne i u ovom. Nedavno sam ispitivao nekog ko je rekao da
je Flint Siti uistinu malo mesto. Ne znam da li se u potpunosti slažem s
njim, ali je Vest sajd prilično tesno povezana zajednica, a ovde prisutni
gospodin Mejtland znan je svima. Teri, žena koja vas je prepoznala kod
Džeraldsa, vaša je susetka, a devojčica koja vas je videla kako izlazite iz
šume u Parku Figis poznaje vas veoma dobro, ne samo zato što živi
nedaleko od vas, u Ulici Barnum, već zato što ste joj vratili izgubljenog
psa.”

„Džun Moris?” Teri je s nevericom posmatrao Ralfa. „Džuni?”
„Ima i drugih”, reče Samjuels. „Mnogo njih.”
„Vrba?” Teri je zvučao kao neko kome ponestaje daha posle udarca
u stomak. „I ona?”

„Svi su te izdvojili u kompletu od šest fotografija”, reče Ralf. „Bez
oklevanja.”

„Je li moj klijent na fotografiji možda nosio kapu Zlatnih zmajeva i
dres s velikim C na njemu?” pitao je Haui. „Je li policajac koji je ispitivao
svedoke kuckao prstima po njoj?”

„Znaš da nije tako bilo”, reče Ralf. „Nadam se da znaš.”
Teri je rekao: „Ovo je noćna mora.”
Samjuels se saosećajno osmehnuo. „Očigledno. Recite nam zašto
ste to učinili, pa ćete staviti tačku na sve ovo.”
Kao da bi ijedna razumna osoba na kugli zemaljskoj razumela taj
razlog, pomislio je Ralf.
„To bi moglo biti bitno.” Samjuels se gotovo ulagivao. „Ali samo ako
to učinite pre nego što dobijemo DNK rezultate. Raspolažemo s mnogo
toga, a kad se podaci s briseva obraza poklope...” Slegnuo je ramenima.
„Recite nam šta se desilo”, oglasio se Ralf. „Ne znam da li se radi o
privremenoj neuračunljivosti, o nečem što ste učinili pomračenog
uma, o seksualnoj prinudi ili ko zna čemu, ali nam recite.” Čuo je kako
mu se glas podiže. Hteo je da ga utiša, ali je pomislio, dođavola, zašto
da ne. „Budite čovek pa nam recite!”
Teri je progovorio. Obraćao se više sebi nego ljudima s druge
strane stola: „Ne znam kako je išta od toga moguće. U utorak nisam ni
bio u gradu.”
„A gde ste bili?”, pitao ga je Samjuels. „Samo napred, izložite nam to.
Znam da uživam u dobroj priči. Još u srednjoj sam pročitao najveći deo
opusa Agate Kristi.”
Teri se okrenuo prema Goldu, koji je klimnuo. Ralf je pomislio da
Haui izgleda zabrinuto. Priča o krvnoj grupi i otiscima žestoko ga je
uzdrmala, a pominjanje očevidaca još više. Najviše ga je, po svoj prilici,
uzdrmala mala Džuni Moris, kojoj je dobri stari pouzdani Trener T.
vratio izgubljenog psa.
„Bio sam u Kep Sitiju. Otišao sam u utorak u deset ujutru. Vratio
sam se u sredu kasno uveče. Preciznije, oko pola deset, što je kasno za
moje pojmove.”
„Pretpostavljam da niko nije bio s vama”, reče Samjuels. „Krenuli
ste sami, da biste izluftirali mozak u miru i tišini, zar ne? Spremali ste
se za veliku utakmicu?”
Ja...”
„Jeste li vozili vaša kola ili beli kombi? Kad smo već kod toga, gde
ste uštekali kombi? I kako ste ukrali vozilo s njujorškim tablicama?

Imam teoriju o tome, ali bih voleo da je potvrdite ili osporite...”
„Hoćete li da me čujete ili nećete?”, pitao je Teri. Neverovatno je što

se ponovo osmehnuo. „Možda se plašite da me čujete. I možda bi
trebalo da se plašite. U govnima ste do guše, gospodine Samjuelse, i
tonete sve dublje.”

„Zaista? Zato što ću ja otići kući posle ovog razgovora, ako ste vi u
pravu.”

„Smiri se”, tiho će Ralf.
Samjuels se okrenuo prema njemu. Čuperak mu je igrao na potiljku.
Kalfu više nije izgledao nimalo smešno. „Ne govorite mi da se smirim,
detektive. Sedimo s čovekom koji je silovao dete granom i koji mu je
zatim otkinuo grkljan kao... kao jebeni ljudožder!”
Gold je govorio gledajući pravo u kameru u uglu. Obraćao se još
neimenovanom sudiji i poroti. „Prestanite da izigravate gnevno dete,
gospodine okružni tužioče, ili ću smesta prekinuti ovaj razgovor.”
„Nisam bio sam”, reče Teri, „i ne znam ništa o belom kombiju. Bio
sam s Everetom Raundhilom, Bilijem Kvejdom i Debi Grant, drugim
rečima s čitavom engleskom katedrom Srednje škole Flint. Moj auto je
bio na popravci, zbog klime. Išli smo Evovim kolima. On je šef katedre i
vozi be-em-vea, prilično prostranu limuzinu. Pošli smo u deset iz
škole.”
Samjuels je izgledao previše zbunjeno da bi postavio očigledno
pitanje. Ralf je to učinio. „Šta je bilo u Kep Sitiju, kad su četiri profesora
engleskog otišla tamo usred letnjeg raspusta?”
„Harlan Koben”, reče Teri.
„Ko je Harlan Koben?” pitao je Bil Samjuels. Očigledno je da je
njegovo zanimanje za kriminalističke romane doživelo vrhunac s
Agatom Kristi.
Ralf je znao; nije mnogo čitao beletristiku, ali njegova žena jeste.
„Pisac krimića?”
„Pisac krimića”, složio se Teri. „Znate, postoji udruženje koje se
zove Profesori engleskog iz tri države. Svake godine održavaju
trodnevnu konvenciju usred leta. To je jedina prilika da se okupimo.
Organizuju se seminari i panel-diskusije, takve stvari. Skup se svake
godine priređuje u drugom gradu. Ove godine došao je red na Kep Siti.
Profesori engleskog ne razlikuju se od ostalih ljudi. Teško je okupiti ih
svakog leta, zbog brojnih obaveza - kreče, popravljaju stvari koje nisu
stigli da poprave za vreme školske godine, idu na porodične odmore i
bave se kojekakvim letnjim aktivnostima. Ja se bavim Ligom petlića i

Gradskom ligom. Zbog toga organizatori uvek pokušavaju da se
domognu velikog imena, da bi privukli publiku usred dana, kad dolazi
najviše učesnika.”

„Tako je bilo i prošlog utorka?”, pitao je Ralf.
„Tako je. Konvencija je ove godine bila u Šeratonu. Trajala je od
devetog jula u ponedeljak do jedanaestog jula u sredu. Pet godina ih
nisam posećivao. Dogovorio sam se sa Gavinom Frikom i ocem Bajbira
Patela da preuzmu treninge u utorak i sredu kad mi je Ev rekao da će
Koben biti gost na konvenciji. To je bila teška odluka, zbog
predstojećeg polufinala. Znao sam da ću se vratiti na treninge u
četvrtak i petak, a nisam hteo da propustim Kobena. Pročitao sam sve
što je napisao. Sjajan je u građenju zapleta i ima smisla za humor. Tema
ovogodišnje konvencije bila je predavanje popularne beletristike za
odrasle u višim razredima srednje. To je dugogodišnji problem,
pogotovo u ovom delu zemlje.”
„Poštedite nas detalja”, reče Samjuels. „Držite se suštine.”
„Dobro. Otišli smo na konvenciju. Stigli smo na svečani ručak.
Prisustvovali smo Kobenovom govoru i večernjoj panel-diskusiji u
osam uveče. Prespavali smo u hotelu. Ev i Debi uzeli su jednokrevetne
sobe, ali sam ja podelio trošak dvokrevetne s Bilijem Kvejdom. To je
bila njegova ideja. Rekao je da proširuje kuću i da mora da štedi.
Jemčiće za mene.” Pogledao je Ralfa i podigao ruke, dlanovima nagore.
„Bio sam tamo. To je suština.”
U sobi je zavladala tišina. Samjuels je prvi progovorio: „Kad je bio
Kobenov govor?”
„U tri sata”, reče Teri. „U utorak, u tri po podne.”
„Baš fino”, kiselo će Samjuels.
Haui Gold se široko osmehnuo. „Ne za vas.”
Tri sata, pomislio je Ralf. Gotovo u isto vreme kad je Arlin Stanhoup
tvrdila da je videla Terija kako stavlja bicikl Frenka Patersona u zadnji
deo ukradenog belog kombija i kako odlazi s dečakom na suvozačkom
sedištu. Ne, ne gotovo već tačno tada. Gospođa Stanhoup je rekla da je
čula kako zvono na gradskoj kući otkucava sate.
„Govor je održan u velikoj dvorani Šeratona?”, pitao je Ralf.
„Da. Odmah preko puta dvorane za banket.”
„I sigurni ste da je počeo u tri?”
„Pa, tad je predsednica udruženja počela uvodno izlaganje. Koje je
trajalo najmanje deset minuta.”
„Hm-hmm, a koliko dugo je govorio Koben?”

„Nekih četrdeset pet minuta. Posle toga je odgovarao na pitanja.
Verovatno je završio oko četiri i četrdeset.”

Ralfove misli kovitlale su se kao vetrom zahvaćeni papirići. Nije
mogao da se seti kad je bio ovako zatečen. Trebalo je da provere
Terijevo kretanje, ali je sad bilo prekasno. On, Samjuels i Jun Sablo iz
državne policije složili su se da bi raspitivanje o Mejtlandu pre
njegovog hapšenja predstavljalo preveliki rizik. Nisu hteli da upozore
tako opasnog čoveka. Da i ne govorimo da se taj posao činio
nepotrebnim, s obzirom na broj i čvrstinu prikupljenih dokaza. Sada
pak...

Pogledao je Samjuelsa, ali nije dobio nikakvu pomoć; tužiočev izraz
otkrivao je mešavinu sumnje i zbunjenosti.

„Napravili ste veliku grešku”, reče Gold. „To vam je sad jasno,
gospodo.”

„Nismo pogrešili”, reče Ralf. „Imamo otiske, očevice koji ga poznaju,
a uskoro ćemo imati i prve DNK rezultate. Poklapanje će biti konačna
potvrda.”

„Aha, ali i mi ćemo prilično brzo nešto imati”, reče Gold. „Moj
istražitelj je već na terenu. Veoma je optimističan.”

„O čemu se radi?”, planuo je Samjuels.
Gold se osmehnuo. „Zašto bih kvario iznenađenje, pre nego što
saznam šta će Alek pronaći? Mislim da će to biti još jedna rupa u vašem
čamcu, Bile, ako moj klijent ima pravo. A vaš čamac je i bez toga i te
kako bušan.”
Alek je bio Alek Peli, penzionisani detektiv državne policije, koji je
sad radio isključivo za advokate u kriminalnim slučajevima. Bio je skup
i umešan. Ralf ga je jednom, dok su pili, pitao zašto je prešao na mračnu
stranu. Peli je odgovorio da se za najmanje četiri čoveka koje je strpao
iza brave ispostavilo da su bili nevini i da mora da okaje mnogo
grehova. „I penzija je sranje, ako ne igraš golf.”
Nije bilo svrhe nagađati čime se Peli sad bavi... pod uslovom da ovo
nije neka obmana ili advokatski blef. Ralf je zurio u Terija. Ponovo je
potražio krivicu i uočio samo brigu, gnev i zbunjenost, izraz čoveka
koji je uhapšen zbog nečeg što nije učinio.
Izuzev što je počinio ovaj zločin. Svi dokazi su to potvrđivali, a DNK
analiza biće poslednji ekser u njegovom kovčegu. Njegov alibi je bio
opsena stvorena zarad zametanja tragova, priča preuzeta iz zapleta
nekog romana Agate Kristi (ili Harlana Kobena). Ralf će sutra ujutru
početi s demontažom magičnog trika. Ispitaće Terijeve kolege i preći

na proveru podataka s konvencije. Usmeriće se na početak i kraj
Kobenovog govora.

Video je jednu moguću pukotinu u Terijevom alibiju i pre nego što
se posvetio tom zadatku. Arlin Stanhoup videla je kako Frenk Paterson
ulazi u beli kombi s Terijem u tri po podne. Džun Moris je videla Terija
u Parku Figis, pokrivenog krvlju, oko šest i trideset - devojčicina majka
je rekla da su lokalne vesti izveštavale o vremenskim prilikama kad je
Džun otišla, zahvaljujući tome je znala tačno vreme. To je stvaralo
prostor od tri i po sata. Više nego dovoljno vremena da se odveze sto
deset kilometara od Kep do Flint Sitija.

A šta ako gospođa Stanhoup nije videla Terija Mejtlanda na
parkiralištu Džeraldsove bakalnice? Šta ako je to bio saučesnik koji je
ličio na Terija? Ili je možda bio obučen kao Teri, s kapom i dresom
Zlatnih zmajeva? To je izgledalo malo verovatno, dok god se ne uzmu u
obzir njene godine... i debele naočari koje je nosila...

„Jesmo li završili, gospodo?”, pitao je Gold. „Zato što imam mnogo
posla ako ste čvrsto rešili da zadržite gospodina Mejtlanda u pritvoru.
Razgovor sa medijima je visoko na spisku mojih prioriteta. To nije
moja najdraža zanimacija, ali...”

„Lažete”, osorno će Samjuels.
„Ali mogao bih da ih odmamim od Terijeve kuće i dam njegovoj
deci priliku da uđu u nju, a da ne budu lovljena i fotografisana. Tako ću
toj porodici obezbediti malo mira, koji ste im tako nepromišljeno
oduzeli.”
„Sačuvajte tu priču za televizijske kamere”, reče Samjuels. Pokazao
je na Terija. I tužilac se ponašao kao da nastupa pred sudijom i
porotom. „Vaš klijent je mučio i ubio dete, on je odgovoran za sve
nedaće koje će snaći njegovu porodicu.”
„Neverovatni ste”, reče Teri. „Niste me ni ispitali pre hapšenja.
Niste mi postavili nijedno pitanje.”
Ralf je rekao: „Šta ste radili posle govora, Teri?”
Teri je odmahnuo glavom, da bi razbistrio misli, a ne zato što nije
hteo tla odgovori. „Posle? Stao sam u red, kao i svi drugi. Ali bili smo
daleko pozadi, zahvaljujući Debi. Morala je u toalet. Tražila je da je
pričekamo, da bismo bili zajedno. Dugo se zadržala. Mnogo momaka je
požurilo u klonju čim je pisac prestao da odgovara na pitanja. Ali
ženama uvek treba više vremena, zato... pa, znate, broj kabina je isti.
Otišao sam do kioska za štampu s Evom i Bilijem. Muvali smo se tamo.
Red se protekao u predvorje, kad je došla.

„Kakav red?”, pitao je Samjuels.
„Živite li pod kamenom, gospodine Samjuelse? Red za autograme.
Svi su imali primerak njegove nove knjige Rekao sam ti da hoću. Svi
akreditovani posetioci konvencije dobili su je u paketu. Moj primerak
je potpisan, s datumom. Rado ću vam ga pokazati. Pod uslovom da ga
već niste odneli iz kuće, s mojim stvarima, naravno. Do stola za
potpisivanje knjiga stigli smo nešto posle pola šest.”
Ako je to tačno, pomislio je Ralf, zamišljena pukotina u Terijevom
alibiju upravo se suzila na veličinu vrha igle. Teoretski je bilo moguće
odvesti se od Kepa do Flinta za jedan sat - ograničenje brzine na auto-
putu je bilo sto deset, a panduri vas neće dva puta pogledati ako ne
vozite sto trideset pet ili sto četrdeset pet na sat - ali kako bi Teri
našao vremena da počini ubistvo? Izuzev ako ono nije bilo delo
saučesnika koji je ličio na njega. A kako je to moguće kad su Terijevi
otisci prstiju svuda, pa i na grani? Odgovor je: nije moguće. I zašto bi
Teri želeo da ima saučesnika koji izgleda kao on, oblači se kao on ili i
jedno i drugo? Odgovor je: ne bi želeo da ga ima.
„Jesu li kolege profesori engleskog bile sa vama sve vreme dok ste
stajali u redu?”, pitao je Samjuels.
„Jesu.”
„I potpisivanje je obavljeno u velikoj dvorani?”
„Da, mislim da su je zvali balskom salom.”
„Šta ste uradili kad ste dobili autograme?”
„Otišli smo na večeru s nekim profesorima engleskog iz Brouken
Eroua, s kojima smo se upoznali dok smo čekali u redu.”
„Gđe ste otišli na večeru?” pitao je Ralf.
„U Ognjište. To je roštiljarnica tri ćoška od hotela. Stigli smo oko
šest, popili nekoliko pića pre jela i naručili desert. Lepo smo se
proveli.” Izgovorio je to gotovo čežnjivim tonom. „Mislim da nas je bilo
devetoro. Zajedno smo se vratili u hotel i otišli na večernji panel,
posvećen hvatanju ukoštac s izazovima upućenim knjigama kao što su
Ubiti pticu rugalicu i Klanica pet. Ev i Debi otišli su pre kraja, ali smo
Bili i ja ostali.”
„Do koliko sati ste ostali?” pitao je Ralf.
„Do pola deset.”
„A zatim?”
„Bili ja popili smo pivo u baru, otišli u sobu i legli.”
Slušao je govor čuvenog pisca kriminalističkih romana kad je mali
Paterson otet, pomislio je Ralf. Bio je na večeri s osmoro ljudi kad je

mah Paterson ubijen. Prisustvovao je panel-diskusiji o zabranjenim
knjigama kad ga je Vrba Kišnica vozila u svom taksiju od Džentlmena,
do železničke stanice u Dubrouu. Sigurno je znao da ćemo kontaktirati
s njegovim kolegama, da ćemo pronaći profesore iz Brouken Eroua i da
ćemo porazgovarati s barmenom u predvorju Šeratona. Sigurno je
znao da ćemo proveriti snimke hotelskih nadzornih kamera i
autogram na njegovom primerku, poslednje i izuzetno uspešne knjige
Harlana Kobena. Morao je znati sve te stvari. Nije glup.

Zaključak - da će se njegova priča posle provere pokazati tačnom -
bio je jednako neizbežan i neverovatan.

Samjuels se nagnuo napred preko stola, sa isturenom vilicom.
„Očekujete li da poverujemo da ste u utorak između tri po podne i
osam uveče sve vreme bili s drugim ljudima? Sve vreme?”

Teri ga je odmerio pogledom iskusnog srednjoškolskog učitelja:
Oboje znamo da ste idiot, ali ne želim da to kažem da vas ne bih obrukao
pred odeljenjem. „Naravno da nisam. Bio sam u klonji pre početka
Kobenovog govora. I još jednom u restoranu. Možda možete da ubedite
porotu da sam se vratio u Flint, ubio sirotog Frenkija Patersona i da
sam se vratio u Kep Siti za minut i po, koliko mi je bilo potrebno da
ispraznim bešiku. Mislite li da će iko kupiti tu priču?”

Samjuels je pogledao Ralfa i slegnuo ramenima.
„Mislim da zasad nemamo više pitanja”, reče Samjuels. „Gospodin
Mejtland biće sproveden u sudski pritvor, u kom će ostati do izlaska
pred sudiju u ponedeljak.”
Terijeva leđa su se povila.
„Ustrajaćete u svojoj odluci”, reče Gold. „Zaista ćete to učiniti.”
Ralf je očekivao novu eksploziju negodovanja od Samjuelsa, ali ga je
on iznenadio. Zvučao je umorno, kao što je Mejtland izgledao. „Hajde,
hajde, Haui. Znaš da nemam izbora, s obzirom na dokaze i na to da će
igra biti završena kad dobijemo rezultate DNK ispitivanja, koji će se
poklapati.”
Ponovo se nagnuo napred, napadajući Terijev prostor.
„Još imate priliku da izbegnete iglu, Teri. Ponuda nije bogzna kakva,
ali je pred vama. Pozivam vas da je prihvatite. Manite se
nadmudrivanja i priznajte. Učinite to zbog Freda i Arlin Paterson, koji
su izgubili sina na najgori mogući način. Bolje ćete se osećati.”
Teri se nije povukao, kao što je Samjuels možda očekivao. Umesto
loga se nagnuo napred. Okružni tužilac je uzmakao, kao da se boji da je
čovek s druge strane stola zarazan. „Nemam šta da vam priznam,

gospodine. Nisam ubio Frenkija Patersona. Nikad ne bih naudio detetu.
Imate pogrešnog čoveka.”

Samjuels je uzdahnuo i ustao. „U redu. Imali ste priliku. Od sada pa
nadalje... nek vam je bog u pomoći.”

22

OPŠTA BOLNICA FLINT SITI
ODELJENJE PATOLOGIJE I SEROLOGIJE

Za: Detektiva Ralfa Andersona
Poručnika državne policije Junela Sabloa
Okružnog tužioca Vilijama Samjuelsa

Od: doktora E Akermana, šefa patologije Datum: 12. jul
Predmet: Dopuna autopsije / LIČNO I POVERLJIVO

Predstavljam svoje mišljenje, po zahtevu.
Iako bi Frenk Paterson možda preživeo čin sodomije, pomenut

u izveštaju s autopsije (izvedene 11. jula, uz asistenciju doktora
Alvina Barklanda), nema sumnje da je ekssangvinacija (obimni
gubitak krvi) bila neposredni uzrok smrti.

Tragovi zuba pronađeni su na ostacima Patersonovog lica,
grla, ramena, grudi, desne slabine i torza. Povrede, uparene s
fotografijama sa mesta ubistva, ukazuju na sledeći tok događaja.
Paterson je snažno bačen na tle, na leđa i ujeden najmanje šest,
možda i svili dvanaest puta. To je luđačko ponašanje. Zatim je
okrenut i sodomiziran. Paterson je tada gotovo sigurno bio bez
svesti. Počinilac je ejakulirao, tokom sodomije ili odmah, posle nje.

Označio sam ovaj dodatak izveštaja ličnim i poverljivim zbog
izvesnih aspekata slučaja. Mišljenja sam da će neke činjenice, ako
budu objavljene, biti senzacionalistički obrađivane u medijima, ne
samo na lokalnom već i na nacionalnom nivou. Delovi
Patersonovog tela, preciznije desna ušna školjka, desna bradavica
i delovi traheje i ezofagus, nedostaju. Počinilac ih je možda poneo
sa sobom, zajedno s pozamašnim komadom mesa s vrata, kao

trofeje. To je najpovoljniji scenario. Alternativna hipoteza je da ih
je počinilac pojeo.

Uradićete ono što smatrate uputnim, pošto ste zaduženi za
ovaj slučaj. Najsvesrdnije vam preporučujem da ove činjenice i
moj na osnovu njih izvedeni zaključak ne objavljujete u medijima,
kao ni na suđenju, izuzev ako to ne bude neophodno za
obezbeđenje osuđujuće presude. Reakcija roditelja na iznošenje
takvih podataka je predvidljiva, ali ko bi želeo da do toga dođe?
Izvinjavam se ako sam prešla stroge profesionalne granice, ali
sam to u ovom slučaju smatrala neophodnim. Ja sam doktor,
okružni patolog, ali sam i majka.

Molim vas da uhvatite muškarca koji je oskrnavio i ubio ovo
dete, i to što pre. Gotovo sigurno će ponoviti gnusni zločin, ako to
ne učinite.

Doktor medicine Felisiti Akerman
Opšta bolnica Flint Siti
Šef patologije

Glavni forenzičar Okruga Flint

23

Glavna prostorija policijske stanice Flint Sitija bila je velika, ali su je
četvorica ljudi koja su čekala Terija Mejtlanda naizgled ispunjavala -
dva državna policajca i dva čuvara iz okružnog zatvora, odreda krupni i
plećati ljudi. Teriju je taj prizor bio malčice smešan, iako je još bio
zaprepašćen onim što mu se dogodilo (što mu se još događalo).
Okružni zatvor bio je samo četiri ćoška dalje. Mnogo ljudi je
angažovano da bi ga otpratilo do zgrade udaljene nekoliko stotina
metara.

„Pružite ruke”, reče jedan od čuvara.
Teri ga je poslušao. Gledao je kako mu navlače lisice. Pogledom je
potražio Hauija. Bio je nervozan, kao kad je imao pet godina i kad ga je
majka prvi put dovela u obdanište. Advokat je sedeo na uglu slobodnog
stola i razgovarao telefonom. Prekinuo je razgovor i požurio ka Teriju,
kad je presreo njegov pogled.
„Ne dodirujte zatvorenika, gospodine”, rekao je čuvar koji je Teriju

namakao lisice.
Gold nije obraćao pažnju na njega. Zagrlio je Terija i promrmljao:

„Sve će biti u redu.” Zatim je - na vlastito, koliko i klijentovo
iznenađenje - poljubio Terija u obraz.

Teri je poneo taj poljubac sa sobom, kad su ga četvorica ljudi povela
ka stepenicama na čijem dnu je čekao okružni kombi, iza patrolnih kola
državne policije, s rotacionim svetlima. Poneo je i reči. Njih naročito,
dok su blicevi sevali, televizijski reflektori blistali, a pitanja letela ka
njemu kao meci: Jeste li optuženi, jeste li to učinili, jeste li nevini, jeste li
priznali, šta imate da kažete roditeljima Frenka Patersona?

Sve će biti u redu, rekao mu je Gold. Teri mu je verovao.
Ali, naravno, nije bilo.

IZVINI

14. jul - 15.jul

1

Trepćuće svetlo koje je Alek Peli čuvao u središnjoj konzoli džipa
predstavljalo je iskorak u sivu zonu. Možda nije bilo sasvim zakonito
otkad se penzionisao posle službe u državnoj policiji, ali je možda i
bilo, pošto je bio uvaženi rezervista policije Kep Sitija. Bilo kako bilo,
smatrao je neophodnim da ga postavi na upravljačku tablu i uključi.
Pomoću njega je u rekordnom roku prevalio put između Kep i Flint
Sitija. U devet i petnaest pokucao je na vratima kuće broj 17 na Barnum
Kortu. Ovde nije bilo novinara, ali je nešto dalje niz ulicu video
zaslepljujući sjaj televizijskih reflektora ispred doma Mejtlandovih.
Nisu sve muve poletele ka svežem mesu, u obliku Hauijeve na brzinu
sazvane konferencije za štampu. Nije to ni očekivao.

Vrata je otvorio živahni, niski muškarac, kose boje peska. Čelo mu
je bilo namršteno, a usne toliko stisnute da su gotovo iščezle. Spremao
se da započne ididođavola govor. Iza njega je stajala zelenooka plavuša,
deset centimetara viša od supruga i mnogo zgodnija, čak i bez šminke i
nadutih očiju. Nije plakala, ali je neko plakao negde u kući. Neko dete.
Alek je pretpostavio da je Mejtlandovo.

„Gospodin i gospođa Metingli? Ja sam Alek Peli. Je li vas Haui Gold
pozvao?”

„Jeste”, reče žena. „Uđite, gospodine Peli.”

Alek je zakoračio preko praga. Petnaest centimetara niži domaćin
presekao mu je put. „Možemo li da vidimo neku legitimaciju, molim
vas?”

„Naravno.” Alek je mogao da mu pokaže vozačku dozvolu, ali se
odlučio za legitimaciju rezervnog policajca. Nisu morali da znaju da je
to uglavnom počasna funkcija. Obično je statirao kao čuvar na rok
koncertima, rodeo predstavama, rvačkim nadmetanjima i tri puta
godišnje na smotri Čudovišnih kamiona u Koloseumu. Radio je i u
poslovnoj četvrti Kep Sitija kao kontrolor parkiranja, kad se jedna od
zaposlenih žena razbolela. To je bilo ponižavajuće iskustvo za čoveka
koji je nekad zapovedao odeljenjem od četiri detektiva državne
policije. Nije mu smetalo; dopadalo mu se da bude napolju na suncu.
Dobro je poznavao Bibliju, a u šestom stihu četvrtog poglavlja
Poslanice Jakovljeve stoji: „Gospod suproti se ponositima, a
poniženima daje blagodat.”

„Hvala vam”, reče gospodin Metingli. Stao je u stranu i pružio ruku.
„Tom Metingli.”

Alek se rukovao s njim. Očekivao je snažan stisak Domaćin ga nije
razočarao.

„Obično nisam sumnjičav. Ovo je pristojan tihi kraj, ali sam rekao
Džejmi da moramo biti veoma oprezni dok su Sara i Grejs pod našim
krovom. Mnogo ljudi je ljuto na Trenera T. i, verujte mi, ovo je samo
početak. Biće mnogo gore kad se vest o onom što je učinio proširi.
Drago mi je što ste došli da preuzmete devojčice od nas.”

Džejmi Metingli ga je prekorno odmerila. „Nisu one krive za ono što
je njihov otac učinio - ako je išta učinio.” Aleku je rekla: „Skrhane su,
pogotovo Grejsi. Gledale su kako im oca odvode u lisicama.”

„O gospode, pričekaj dok saznaju zašto je odveden”, reče Metingli.
„A hoće. Deca danas gotovo uvek doznaju. Prokleti internet, prokleti
Fejsbuk, prokleti Tviter.” Odmahnuo je glavom. „Džejmi ima pravo,
nevin je dok se ne dokaže da je kriv, to je američki način, ali kad nekog
uhapse tako javno...” Uzdahnuo je. „Hoćete li nešto da popijete,
gospodine Peli? Džejmi je napravila ledeni čaj pre utakmice.”

„Hvala vam, ali je bolje da što pre odvedem devojčice kući. Majka ih
čeka.” Odvođenje dece bio je najpreči, ali ne i jedini posao ove večeri.
Haui mu je izdiktirao spisak obaveza brzinom mitraljeske paljbe, pre
nego što je zakoračio pred televizijske reflektore. Obaveza broj dva bila
je odlazak u Kep Siti, telefonski razgovori (i pozivanje na usluge) usput.
Radio je ozbiljan posao, stoje bilo dobro - mnogo bolje od obeležavanja

nepropisno parkiranih automobila na Ulici Midland - ali će ovaj deo
biti težak.

Devojčice su bile u sobi koja je, ako je suditi po trofejnim ribama na
zidovima od borovine, bila Tomovo muško utočište. Sunđer Bob je na
velikom ravnom ekranu zbijao šalu s Bikini Dolinom. Ali ton je bio
utišan. Devojčice koje je Alek došao da pokupi bile su šćućurene na
kauču. Još su nosile majice Zlatnih zmajeva, bejzbol kape i crno-zlatnu
boju na licu - verovatno ju je majka nanela nekoliko sati pre nego što se
nekad prijateljski raspoloženi svet nije propeo na zadnje noge i
progrizao rupu u njihovoj porodici - ali je mlađa suzama sprala najveći
deo boje s lica.

Starija devojčica videla je nepoznatog muškarca na vratima i čvršće
zagrlila uplakanu sestricu. Alek nije imao dece, ali ih je voleo.
Instinktivni pokret Sare Mejtland duboko ga je dirnuo - dete je štitilo
dete.

Stao je nasred sobe i pružio ruke prema njima. „Saro? Ja sam
prijatelj Hauija Golda. Poznaješ ga, zar ne?”

„Da. Je li moj otac dobro?” Glas joj je bio jedva nešto jači od šapata i
promukao od plača. Grejs ga nije ni pogledala; zarila je lice u rame
starije sestre.

„Da. Zamolio me je da vas odvedem kući.” To nije bila prava istina,
ali nije bilo vremena za poštovanje finesa.

„Je li on tamo?”
„Nije. Vaša majka jeste.”
„Možemo da pešačimo”, slabašno će Sara. „To nije daleko. Držaču
Grejsi za ruku.”
Grejsina glava pokrenula se napred-nazad, na sestrinom ramenu.
To je bio izraz nemog neslaganja.
„Nećete pešačiti zato što je pao mrak, dušo”, reče Džejmi Metingli.
I ne večeras, pomislio je Alek. Niti sledećih noći ili dana.
„Hajdemo, devojčice”, rekao je Tom s izveštačenom (i prilično
jezivom) veselošću. „Otpratiću vas napolje.”
Džejmi Metingli je na pragu, pod svetiljkom na tremu, izgledala
bleđe nego ikad; za tri kratka sata prešla je put od mlade mame do
bolesnice od raka. „Ovo je grozno”, rekla je. „Kao da je čitav svet
okrenut naopako. Hvala bogu što je naša devojčica u kampu. Danas
smo bili na utakmici samo zato što su Sara i Morin najbolje drugarice.”
Sara Mejtland se rasplakala na pomen najbolje drugarice. I njena
sestra je ponovo briznula u plač. Alek je zahvalio Metinglijevima i

poveo devojčice ka džipu. Koračale su polako, oborene glave. Držale su
se za ruke kao dečica u bajkama.

Očistio je prednje sedište obično zatrpano raznim smećem. Sele su
na njega zajedno. Grejs je ponovo zarila lice u sestrino rame.

Alek nije ni pokušao da prebaci pojas preko njih. Svetlosni krug na
pločniku i travnjaku Mejtlandovih bio je dvestotinak metara daleko.
Ispred kuće je dežurala samo jedna televizijska ekipa, dopisništvo ABC-
ja iz Kep Sitija. Četvoro-petoro ljudi pilo je kafu za poneti, u senci
kombija sa satelitskom antenom. Pokrenuli su se čim su videli kako
džip skreće na prilazni put Mejtlandovih.

Alek je spustio prozor. Obratio im se svojim najboljim
nemrdajteipodigniterukeuvis glasom. „Da nisam video nijednu kameru!
Neću da snimate decu!”

Zaustavio ih je na samo nekoliko sekundi. Govoriti medijskim
lešinarima da ne snimaju isto je što i govoriti komarcima da ne
ujedaju. Alek se sećao drugačijih, davno prohujalih vremena (drevne
epohe u kojoj su džentlmeni još otvarah vrata damama). Jedini novinar
koji je ostao na Barnum Kortu - Hispanoamerikanac, čitač vremenske
prognoze, sklon leptir-mašnama, koji se Aleku činio neodređeno
poznat - već je dograbio mikrofon i proveravao baterije za pojasom.

Ulazna vrata kuće Mejtlandovih su se otvorila. Sara je videla majku i
počela da izlazi iz džipa. „Čekaj malo, Saro”, rekao je Alek. Posegnuo je
iza sebe. Uzeo je dva peškira iz kupatila u prizemlju, pre nego što je
izašao iz kuće. Dodao ih je devojčicama.

„Prebacite ih preko lica, ali ne i preko očiju.” Osmehnuo se. „Kao
banditi u filmovima, jel’ važi?”

Grejs je samo zurila u njega, ali ga je Sara razumela. Obmotala je
peškir oko sestrine glave. Alek ga je prebacio preko Grejsinih usta i
nosa, dok je Sara vezivala svoj. Izašli su i požurili kroz oštru svetlost s
televizijskog vozila. Pridržavale su peškire ispod brade. Nisu ličile na
bandite; već na patuljaste beduine u peščanoj oluji. Ličile su i na
najtužnije, najočajnije klince koje je Alek ikad video.

Marsi Mejtland nije skrivala lice peškirom. Kamerman se
usredsredio na njega.

„Gospođo Mejtland!” Leptir-Mašna je povikao u njenom pravcu.
„Imate li neki komentar na hapšenje vašeg supruga? Jeste li razgovarali
s njim?”

Alek je stao ispred kamere (vešto je pratio njeno kretanje kad je
kamerman pokušao da pronađe bolji ugao). Pokazao je na Leptir-

Mašnu. „Ne staj na travnjak, ermano, ili ćeš postavljati usrana pitanja
Mejtlandu iz susedne ćelije.”

Leptir-Mašna ga je ljutito odmerio. „Zašto me zoveš ermano? Radim
svoj posao.”

„Maltretiraš ucveljenu ženu i dvoje dece”, reče Alek „Sjajan posao,
nema šta.”

Ali njegov posao na ovom mestu bio je okončan. Gospođa Mejtland
je obgrlila kćerke. Uvela ih je u kuću. Bile su na bezbednom - koliko je to
moguće. Imao je osećaj da se dve devojčice dugo neće osećati
bezbedno, ni na kom mestu.

Leptir-Mašna je potrčao pločnikom. Dao je znak kamermanu da ga
sledi, dok je Alek prilazio svojim kolima. „Ko ste vi, gospodine? Kako se
zovete?”

„Baš tako. Pitaj me još jednom, pa ću ti isto reći. Tvoja priča nije
ovde, stoga ostavi ove ljude na miru, jel’ važi? Oni nemaju ništa s ovim.”

Znao je da bi isti uspeh požnjeo i da je govorio ruski. Susedi su već
izašli na travnjake, željni nove epizode drame na Barnum Kortu.

Krenuo je unazad po prilaznom putu i pošao na zapad. Znao je da će
kamerman uslikati njegove registarske tablice. Uskoro će znati ko je i
za koga radi. To neće biti epohalne novosti, ali će biti šlag na torti koju
će servirati gledaocima vesti u jedanaest. Nakratko je pomislio na ono
što se događa u kući Mejtlandovih - na smetenu i užasnutu majku koja
pokušava da uteši dve smetene i užasnute kćerke, sa ostacima
navijačke šminke na licu.

„Je li on to učinio?”, pitao je Hauija kad ga je ovaj pozvao da bi mu
izrecitovao skraćenu verziju događaja. Nije bilo važno, posao je posao,
ali je uvek hteo da zna. „Šta misliš?”

„Ne znam šta da mislim”, odvratio je Haui, „ali znam šta će biti tvoj
sledeći potez, čim odvedeš Saru i Grejs kući.”

Pozvao je Kep Siti Šeraton, čim je video prvi putokaz ka auto-putu.
Tražio je recepcionera, s kojim je često sarađivao.

Dođavola, sarađivao je s većinom recepcionera.

2

Ralf i Bil Samjuels sedeli su u Ralfovoj kancelariji, opuštenih kravata i

raskopčanih okovratnika. Televizijska svetla ispred stanice pogasila su
se pre deset minuta. Sva četiri dugmeta na službenom telefonu su
treperila. Sendi Makgil odgovarala je na pozive. Tako će biti dok je Geri
Molden ne odmeni u jedanaest. Svi zainteresovani dobijali su isti
jednostavni odgovor: Policija Flint Sitija nema komentar. Istraga je u
toku.

Ralf je u međuvremenu koristio svoj telefon. Vratio ga je u džep
kaputa.

„Jun Sablo i njegova supruga otišli su u posetu tazbini. Rekao mi je
da je dva puta odlagao put i da više nije imao izbora, inače bi nedelju
dana spavao na kauču, što nije nimalo lepo. Vratiće se sutra i
prisustvovati izlasku osumnjičenog pred sudiju.”

„Poslaćemo nekog drugog u Šeraton”, reče Samjuels. „Šteta što je
Džek Hoskins na odmoru.”

„Ne, nije šteta”, reče Ralf. Ova opaska je nasmejala Samjuelsa.
„U redu. Naš Džeki-boj možda nije najgori detektiv u državi, ali
priznajem da je tu negde. Poznaješ sve detektive u Kep Sitiju. Zovi ih,
dok ne pronađeš nekog ko bi mogao da nam pomogne.”
Ralf je odmahnuo glavom. „To je bio posao za Sabloa. Poznaje slučaj
i on je naš čovek za vezu sa državnom policijom. Nije vreme da
rizikujemo da nekog naljutimo, s obzirom na ono što se večeras desilo.
A nismo prošli onako kao što smo očekivali.”
To je bio eufemizam godine, ako ne i veka. Terijevo zaprepašćenje i
odsustvo osećanja krivice uzdrmali su Ralfa više od nemogućeg alibija.
Je li moguće da je čudovište u njemu ubilo tog dečaka i izbrisalo svako
sećanje na ono što je učinilo? A zatim... šta? Popunilo prazninu lažnom
pričom o profesorskoj konvenciji u Kep Sitiju?
„Ako ne pošalješ nekog što pre možeš, taj tip kog Gold plaća...”
„Alek Peli.”
„Da, on. Preteći će nas u pregledanju snimaka hotelskih kamera.
Ako ih još imaju, naravno.”
„Imaju ih. Čuvaju sve materijale trideset dana.”
„Siguran si u to?”
„Jesam. Ali Peli nema nalog.”
„Zaista. Misliš li da mu je neophodan?”
Ralf nije mislio da mu je neophodan. Alek Peli je više od dvadeset
godina bio detektiv državne policije. Za to vreme je stekao brojna
poznanstva. Rad za uspešnog advokata poput Hauarda Golda
omogućio mu je da ih sačuva.

„Tvoja ideja o hapšenju na javnom mestu ne izgleda najbolje iz ove
perspektive”, reče Samjuels.

Ralf ga je oštro odmerio. „Složio si se s njom.”
„S nevelikim entuzijazmom”, reče tužilac. „Predlažem da govorimo
istinu, pošto su svi otišli kući, a ostali smo samo mi pilići. Shvatio si to
lično.”
„To je prokleto tačno”, reče Ralf. „I još je tako. I pošto smo ovde
samo mi pilići, dopusti mi da te podsetim da se nisi samo složio. Izbori
za mesti) okružnog tužioca biće ujesen. Procenio si da tako dramatično
i značajno hapšenje neće naškoditi tvojim izgledima za reizbor.”
„Ni na trenutak nisam pomislio na to”, reče Samjuels.
„Dobro. Ni na trenutak nisi pomislio na to, samo si se prepustio
matici. Moraćeš da još jednom pogledaš fotografije sa mesta zločina i
da pomisliš na dopunu autopsije koju je izvršila Felisiti Akerman, ako
misliš da je odluka da ga uhapsim na stadionu imala veze isključivo s
mojim sinom. Takvi tipovi nikad se ne zaustavljaju najednom ubistvu.”
Crvenilo je osvajalo Samjuelsove obraze. „Misliš li da nisam to imao
na umu? Bože, Ralfe, ja sam ga nazvao jebenim ljudožderom pred
kamerama. I ta izjava je ušla u zapisnika
Ralf je kliznuo dlanom uz obraz. Strugao je po čekinjama. „Rasprava
o onom što smo rekli ili učinili bila bi besmislena. Nije bitno ko će prvi
doći do snimaka nadzornih kamera. Peli neće moći da ih ćušne u džep i
odnese, zar ne? Niti ih može izbrisati.”
„To je istina”, reče Samjuels. „Ionako je malo verovatno da će biti
presudni. Na nekim snimcima mogli bismo da vidimo čoveka koji liči
na Mejtlanda...”
„Tako je. Ali dokazati da je to on, na osnovu nekoliko kratkotrajnih
nejasnih snimaka biće sasvim druga stvar. Pogotovo kad se to
predstavi nasuprot našim očevicima i otiscima prstiju.” Ralf je ustao i
otvorio vrata. „Možda snimci nisu najvažniji. Moram da telefoniram.
Ozbiljno kasnim s tim pozivom.”
Samjuels je krenuo za njim u predvorje. Sendi Makgil dežurala je
pored telefona. Ralf joj je prišao i prešao dlanom preko grla. Prekinula
je vezu. Znatiželjno ga je odmerila.
„Everet Raundhil”, rekao je. „Šef srednjoškolske katedre za engleski.
Pronađite ga i pozovite.”
„Lako ću ga pronaći, pošto već imam njegov broj”, reče Sendi. „Zvao
je dva puta i tražio da razgovara s glavnim istražiteljem. Rekla sam mu
da stane u red.” Podigla je papir s natpisom DOK SI BIO ODSUTAN i

mahnula njime. „Mislila sam da ga ostavim na vašem stolu za sutra.
Znam da je sutra nedelja, ali svima govorim kako sam prilično sigurna
da ćete biti na poslu.”

Bili Samjuels je progovorio, veoma tiho i gledajući u pod umesto na
čoveka pored sebe: „Raundhil je zvao. Dva puta. To mi se ne dopada. To
mi se nimalo ne dopada.”

3

Ralf je stigao kući u subotu uveče, u petnaest do jedanaest. Udario je po
dugmetu za otvaranje garaže, uvezao automobil u nju i ponovo udario
po istom dugmetu. Vrata su se poslušno i bučno spustila. Makar jedna
stvar na svetu ostala je razumna i normalna. Pritisni dugme A, pa će se
garažna vrata C otvoriti i zatvoriti, pod uslovom da su baterije B na
svom mestu i relativno sveže.

Isključio je motor i odlučio da neko vreme sedi u mraku. Kuckao je
burmom po volanu. Sećao se stiha iz raspusnih tinejdžerskih dana:
Brijanje i šišanje... do jaja! Ovo je pesma kvarteta iz... kupleraja!

Vrata su se otvorila. Pojavila se Dženet, u kućnoj haljini. U svetlosti
iz kuhinje video je da nosi papuče u obliku zeca, lažni poklon za prošli
rođendan. Pravi poklon bio je putovanje na Ki Vest, za dvoje. Divno su
se proveli. To putovanje sad je bilo samo bleda uspomena, kao što biva
sa svim odmorima. Nema veću težinu od odjeka ukusa šećerne vune.
Smešne papuče su pretrajale, ružičaste papuče iz radnje sve za sto, sa
smešnim očicama i obešenim ušima. Oči su ga zapeckale, kad je video
u njima. Osećao se dvadeset godina stariji otkad je stupio na čistinu
Parka Figis i ugledao okrvavljene ostatke dečačića, koji je verovatno
obožavao Betmena i Supermena.

Izašao je iz automobila i snažno zagrlio suprugu. Prislonio je svoj
čekinjavi na njen glatki obraz. Potiskivao je suze.

„Dušo”, rekla je. „Uhvatio si ga, dušo. Uhvatio si ga. Pa, šta ne valja?”
„Možda ništa”, rekao je. „A možda sve. Trebalo je da ga privedem na
ispitivanje. Ali, bože, bio sam toliko siguran!”
„Uđi”, rekla je. „Skuvaću čaj, pa ćeš mi sve ispričati.”
„Neću moći da zaspim posle čaja.”
Povukla se. Pogledala ga je tamnim očima. I u pedesetoj su bile

divne, kao u dvadeset petoj. „Hoćeš li spavati bez njega?” Dodala je, kad
nije odgovorio: „Toliko o tome.”

Derek je bio u kampu u Mičiganu. Kuća je pripadala samo njima.
Pitala ga je da li želi da gleda vesti u jedanaest na kuhinjskom
televizoru. Odmahnuo je glavom. Desetominutni prilog o hvatanju
Čudovišta iz Flint Sitija bio je poslednje što bi želeo da vidi. Džini je
poslužila tost sa svim grožđem s čajem. Seo je za kuhinjski sto, spustio
pogled na šake i sve ispričao. Sačuvao je Evereta Raundhila za kraj.

„Bio je besan na sve nas”, rekao je. „Ja sam primio svu vatru
njegovog nezadovoljstva, pošto sam mu uzvratio poziv.”

„Hoćeš li da kažeš da je potvrdio Terijevu priču?”
„Do poslednje reči. Raundhil je povezao Terija i ostale profesore -
Kvejda i Granta - iz srednje škole. To se desilo u utorak u deset ujutru.
St igli su u Šeraton u Kep Sitiju oko 11.45, na vreme da uzmu
konvencijske bedževe i da se pogoste svečanim ručkom. Raundhil kaže
da je izgubio Terija iz vida na jedan sat, posle ručka, ali misli da je
Kvejd bio s njim. U svakom slučaju svi su bili zajedno oko tri, kad je
gospođa Stanhoup videla kako ukrcava bicikl Frenka Patersona - i
samog Frenka - u prljavi beli kombi, sto deset kilometara južnije.”
„Jesi li razgovarao s Kvejdom?”
„Jesam. Na povratku kući. Nije bio ljut - Raundhil je bio toliko
naoštren da je pretio kako će pokrenuti temeljnu istragu tužilaštva - ali
nije mogao da veruje. Bio je zabezeknut. Rekao je da je posle svečanog i
lička otišao u prodavnicu starih knjiga Drugo izdanje, s Terijem. I da su
se posle toga vratili u hotel da bi slušali Kobena.”
„A Grant? Šta je bilo s njim?”
„On je ona - Debi Grant. Još je nisam dobio. Njen suprug kaže da je
izašla s prijateljicama i da u takvim prilikama uvek isključuje telefon.
Pozvaću je sutra ujutru. Ne sumnjam da će potvrditi ono što su mi
Raundhil i Kvejd rekli.” Gricnuo je tost, pa ga je spustio na tanjir. „Ja
sam kriv. Da sam priveo Terija na ispitivanje u utorak uveče, nakon što
su ga Stanhoupova i devojčica Moris iđentifikovale, znao bih da imamo
problem i ovo sad ne bi bilo na televiziji i internetu.”
„Ali tada ste već znali da otisci prstiju pripadaju Teriju Mejtlandu,
zar ne?”
„Tako je.”
„Govorim o otiscima prstiju u kombiju, na ključevima kombija, u
napuštenom automobilu pored reke i na grani kojom je...”
„Da.”

„Pojavili su se i novi očevici. Čovek iza Šortijevog paba i njegov
drug. Kao i žena vozač taksija. I izbacivač u striptiz klubu. Svi su ga
poznavali.”

„Hm-hmm. Ne sumnjam da ćemo posle hapšenja pronaći još
nekoliko očevidaca iz Džentlmena. Većina će biti neženje, koje neće
morati da suprugama objašnjavaju šta su tamo radili. Ipak je trebalo da
pričekam ili da pozovem srednju školu da bih proverio njegovo
kretanje na dan ubistva, samo što to nije imalo smisla, zbog letnjeg
raspusta. Šta bi mogli da mi kažu, izuzev ’Nije ovde’?”

„I strahovao si da će saznati da se raspituješ.”
To je u tom trenutku bilo očigledno, ali je sad izgledalo glupo. Još
gore, izgledalo je kao propust. „Napravio sam neke greške u karijeri, ali
nijedna ne može da se poredi s ovom. Postupio sam kao slepac.”
Oštro je odmahnula glavom. „Sećaš li se šta sam ti rekla kad si mi
saopštio kako planiraš da ga uhapsiš?”
„Da.”
Samo napred. Udalji ga od tih dečaka što pre možeš.
To mu je rekla.
Sedeli su i posmatrali jedno drugo preko stola.
„Ovo je nemoguće”, konačno će Džini.
Pokazao je prstom na nju. „Mislim da si se upravo dotakla suštine.”
Zamišljeno je pijuckala čaj dok ga je posmatrala preko ivice šolje.
„Stara poslovica kaže da svako ima dvojnika. Mislim da je Edgar Alan
Po čak napisao priču o tome. Zove se Vilijam Vilson.”
„Po je napisao priču pre otisaka prstiju i DNK. Još nemamo
rezultate ispitivanja DNK - čekamo ih - ali, ako se pokaže da je njegova,
to je on, pa će verovatno sve biti u redu. Ako se pokaže da je nečija
druga, zatvoriće me u ludaru. Nakon isterivanja s posla i suđenja zbog
neopravdanog hapšenja, naravno.”
Podigla je i spustila tost. „Imate njegove otiske prstiju odavde. I
imaćete njegovu DNK odavde. Ali - Ralfe... nemate otiske prstiju ili DNK
odande, od posetioca konvencije u Kep Sitiju. Šta ako je Teri Mejtland
ubio dečaka, dok je njegov dvojnik bio na konvenciji?”
„Ako tvrdiš da Teri Mejtland ima izgubljenog identičnog blizanca sa
istim otiscima prstiju i DNK, to nije moguće.”
„Ne tvrdim to. Kažem da nemaš nikakve forenzičke dokaze da je
Teri bio u Kep Sitiju. Ako je Teri bio ovde, a forenzički dokazi kažu da
jeste, dvojnik je morao biti tamo. Samo to ima smisla.”
Razumeo je njenu logiku. I u detektivskim romanima koje ona voli

da čita - Agate Kristi, Reksa Stauta, Harlana Kobena - ona bi bila težište
poslednjeg poglavlja, u kom bi gospođica Marpl, Nero Vulf ili Majron
Holitar sve otkrili. Postojala je jedna kao kamen čvrsta činjenica,
neporeciva kao gravitacija. Čovek ne može istovremeno biti na dva
mesta.

Ali, ako je Ralf imao poverenja u očevice ovde, morao je imati
jednako poverenje u očevice koji su rekli da su bili u Kep Sitiju s
Mejtlandom. Kako bi mogao da sumnja u njih? Raundhil, Kvejd i
Grantova predavali su na istoj katedri. Svakodnevno su viđali
Mejtlanda. Da li bi on, Ralf, trebalo da veruje da je troje srednjoškolskih
profesora učestvovalo u silovanju i ubistvu deteta? Ili da su proveli dva
dana s tako savršenim dvojnikom da nijednom ne posumnjaju u njega?
Možda bi i mogao da poveruje u tako nešto, ali da li će Bil Samjuels
ubediti porotu, pogotovu što će Teri imati namazanog i veštog
advokata odbrane poput Hauija Golda pored sebe?

„Hajdemo u krevet”, reče Dženet. „Daću ti jedan ambijen i istrljaću ti
leđa. Ujutru će sve biti bolje.”

„Sigurna si?”, pitao je.

4

Dok je Dženet Anderson trljala muževljeva leđa, Fred Paterson i njegov
stariji sin (i jedini otkad je Frenki otišao) kupili su sudove i spremali
dnevnu sobu. Ostataka hrane bilo je u izobilju kao posle svake velike i
dugotrajne kućne zabave, iako je kuća bila puna ožalošćenih.

Oli je iznenadio Freda. Dečak je bio tipični tinejdžer opsednut
samim sobom. Ne bi podigao čarape ispod stočića za kafu bez dve ili tri
usmene opomene. Večeras je, nakon što je Arlin oko deset ispratila
poslednjeg iz naizgled nepresušne struje gostiju, bio delotvorni i
raspoloženi pomagač. Prijatelji i komšije počeli su da odlaze oko
sedam. Fred se ponadao da će sve biti gotovo do osam - bože, bio je
tako umoran od klimanja glavom kad bi mu rekli da je Frenki sad u raju
- ali je tad javljeno da je Terens Mejtland uhapšen zbog Frenkijevog
ubistva. To je ulilo novu energiju okupljenima. Drugi ciklus je opasno
zaličio na zabavu, iako sumornu. Fred je iznova slušao: a) kako je to
neverovatno; b) kako je Trener T. uvek izgledao tako normalan; i c)

kako je igla u Makalisteru predobra za njega.
Oli je špartao između dnevne sobe i kuhinje. Nosio je čaše i gomile

sudova. Punio je mašinu za sudove iznenađujuće spretno. Uključio ju je
kad se napunila i počeo da ispira sudove. Slagao ih je u sudoperi, za
sledeću turu. Fred je doneo još sudova. Pronašao ih je i na stolu za
piknik u zadnjem dvorištu, u kom su neki posetioci pušili. Pedeset ili
šezdeset ljudi je tog dana prošlo kroz njihovu kuću. Bili su svi susedi i
dobronamerni ljudi iz drugih delova grada, da i ne pominjem oca
Brikstona i njegovu svitu (njegove navijačice, pomislio je Fred) iz Sent
Antonija. Struja ožalošćenih i znatiželjnika dugo je protkala kroz kuću.

Fred i Oli ćutke su čistili, zaneti vlastitim mislima i vlastitim bolom.
Satima su primali izraze saučešća - i pošteno je reći da su čak i oni od
potpunih neznanaca bili iskreni - ali nisu mogli da teše jedan drugog.
Možda je to bilo neobično. Možda je bilo tužno. Možda je to bilo ono što
knjiški ljudi zovu ironijom. Fred je bio previše umoran i tužan da bi
razmišljao o tome.

Majka mrtvog dečaka sedela je na kauču u najboljoj svilenoj haljini,
skupljenih kolena i šaka položenih na zdepaste podlaktice, kao da joj je
hladno. Nije prozborila ni reč otkad poslednji večernji gost - stara
gospođa Gibson iz susedne kuće, koja je predvidljivo opstajala do
gorkog kraja - nije odlučio da ode.

Sad može da ode, sve je upila i sačuvala, rekla je Arlin Paterson
suprugu, kad je zaključala ulazna vrata i kad se naslonila krupnim
telom na njih.

Arlin Keli je bila vitka vizija u beloj čipki kad ih je prethodnik oca
Brikstona venčao. Bila je vitka i lepa nakon što je rodila Olija, ali je
odonda prošlo sedamnaest godina. Počela je da se goji nakon što je
rodila Frenka.

Bila je na ivici gojaznosti... iako je Fredu još bila lepa. Nije imao srca
da prihvati savet doktora Konolija na poslednjem zdravstvenom
pregledu: Izguraćeš još pedeset godina, Frede, ako ne padneš sa zgrade ili
ne staneš pred kamion, ali tvoja žena ima dijabetes. Mora da izgubi
dvadeset pet kila ako želi da ostane zdrava. Moraš da joj pomogneš.
Naposletku, imate mnogo razloga za život.

Samo što je Frenki sad bio ne samo mrtav već ubijen. Većina stvari
za koje su živeli sad je izgledala glupo i beznačajno. Samo je Oli sačuvao
nekadašnju važnost. Čak i u žalosti znao je da Arlin i on moraju da budu
pažljivi prema njemu u narednim nedeljama i mesecima. I Oli je bio u
žalosti. Nosio je svoj teret (i više od toga, zaista) u uklanjanju ostataka

posle bdenja u čast Frenklina Viktora Patersona, ali koliko sutra
moraju mu dozvoliti da se vrati mladosti. Uspeće, samo će mu za to biti
potrebno vreme.

Radovaću se kad sledeći put vidim Olijeve čarape ispod stočića za
kafu, obećao je Fred samom sebi. I prekinuću ovu užasnu, neprirodnu
tišinu čim smislim ono što ću reći.

Ali nije mogao ništa da smisli. Pomislio je da stvari makar ne mogu
biti gore, dok je Oli korakom mesečara prolazio pored njega ka sobici,
vukući usisivač. Nije znao koliko greši.

Prišao je vratima sobice. Gledao je kako Oli počinje da usisava sivu
gomilu, istom jezivom, iznenađujućom delotvornošću. Izvodio je duge,
ujednačene pokrete, na jednu, pa na drugu stranu. Mrvice keksa su
nestajale, kao da nikad nisu bile tu. Fred je konačno smislio šta će reći.
„Srediću dnevnu sobu.”

„Nije mi teško”, reče Oli. Oči su mu bile crvene i nadute. Braća su
bila čudesno bliska, s obzirom na razliku u godinama - punih sedam
godina. Možda to i nije bilo tako čudesno, možda je upravo ta razlika u
godinama svela rivalstvo među braćom na minimum. Frenk je zbog nje
doživljavao Olija kao drugog oca.

„Znam”, reče Fred, „ali podelimo posao na ravne časti.”
„U redu. Samo nemoj da kažeš ’Frenki bi tako hteo’. Morao bih da te
udavim crevom usisivača.”
Fred se osmehnuo. To verovatno nije bio njegov prvi osmeh otkad
je policajac prošlog utorka zakucao na njihova vrata, ali je verovatno
bio pi vi iskreni. „Dogovorili smo se.”
Oli je završio s tepihom i predao usisivač ocu. Arlin je ustala, kad je
Fred odvukao usisivač u dnevnu sobu i počeo da usisava tepih.
Nesigurnim korakom krenula je ka kuhinji. Fred i Oli izmenjali su
poglede. Momčič je slegnuo ramenima. Fred mu je uzvratio istom
merom i nastavio da usisava. Ljudi su poželeli da im se nađu u žalosti.
Fred je pretpostavljao da je to lepo, ali, sunce mu poljubim, kakav nered
su ostavili za sobom. Utešio se mišlju kako bi sve bilo mnogo gore da je
ovo bilo irsko bdenje. Ostavio je piće posle Olijevog rođenja. U domu
Patersonovih od tada nije bilo alkohola.
Iz kuhinje je dopro najneočekivaniji zvuk; smeh.
Fred i Oli ponovo su izmenjali poglede. Oli je požurio u kuhinju, u
kojoj je majčin smeh, spočetka prirodan i opušten, počeo da se diže ka
histeričnim visinama. Fred je stao na dugme usisivača. Isključio ga je i
krenuo za sinom.

Arlin Paterson stajala je leđima okrenuta sudoperi. Držala se za
pozamašni stomak i gotovo vrištala od smeha. Lice joj je poprimilo
jarkocrvenu boju, kao da ima visoku temperaturu. Suze su joj tekle niz
obraze.

„Mamice?”, pitao je Oli. „Šta se kog đavola dešava s tobom?”
Sudovi su bili odneti iz dnevne sobe i sobice, ali je u kuhinji ostalo
mnogo posla. Dve radne površine opkoljavale su sudoperu. U
kuhinjskoj niši bio je sto na kom su Patersonovi najčešće obedovali.
Ništa od pomenutog nije se videlo od delimično pojedenih tepsija,
staklenih činija i ostataka hrane u aluminijumskoj foliji. Na šporetu je
bio leš delimično pojedenog pileta i činija za moču, puna zgrušanog
smeđeg taloga.
„Imamo dovoljno ostataka za sledećih mesec dana!” prozborila je
Arlin. Presamitila se, urlajući od smeha. Naglo se uspravila. Obrazi su
joj poprimili ljubičastu boju. Crvena kosa, koju je nasledio sin zagledan
u nju, i onaj koji je sad bio pod zemljom, oslobodila se šnala kojima ju je
privremeno zauzdala. Padala je u talasastoj koroni oko gojaznog lica.
„Loša vest, Frenki je mrtav! Dobra vest, neću morati da idem u
kupovinu dugo... dugo... vremena!”
Zaurlala je. Taj zvuk je pripadao ludnici, a ne njihovoj kuhinji. Fred
je naredio svojim nogama da se pomere, da joj priđu da bi je zagrlio, ali
nisu htele da ga poslušaju. Oli se pokrenuo. Arlin je podigla pile, pre
nego što je stigao do nje. Bacila ga je. Oli se sagnuo. Preletelo je preko
njega sejući punjenje i udarilo o zid sa zlokobnim krc-sploć. Ostavilo je
kružni, masni trag na tapetama ispod sata.
„Mama, prestani. Prestani.”
Oli je pokušao da je uhvati za ramena i da je zagrli. Ali je Arlin
kliznula ispod njegovih ruku i jurnula ka radnoj površini. Smejala se i
urlala. Zgrabila je poslužavnik s lazanjama obema rukama - donela ga je
jedna od navijačica oca Brikstona. Prosula ga je po glavi. Hladna pasta
pala joj je po kosi i ramenima. Zavitlala je poslužavnik u dnevnu sobu.
„Frenki je mrtav, a mi imamo jebenu italijansku klopu!”
Fred se pokrenuo, ali je Arlin uzmakla od njega. Smejala se kao
preterano uzbuđena devojčica koja igra šugice. Zgrabila je staklenu
činiju punu kolača. Podigla ju je i ispustila između nogu. Smeh je
utihnuo. Jednom rukom stiskala je krupnu levu dojku. Druga je mlitavo
počivala na grudima, iznad nje. Pogledala je supruga raširenim,
uplakanim očima.
Te oči, pomislio je Fred. U njih sam se zaljubio.

„Mama? Mama, šta nije u redu?”
„Ništa”, rekla je, a zatim: „Mislim da je srce.” Sagnula se da pogleda
pile i kolače. Pasta joj je padala s kose. „Vidi šta sam uradila.”
Uzdahnula je dugo, otegnuto, treperavo. Fred ju je uhvatio, ali je bila
preteška. Kliznula mu je kroz ruke. Fred je video da joj boja nestaje s
obraza, pre nego što je pala na stranu.
Oli je vrisnuo i pao na kolena kraj nje. „Mama! Mama! Mama!”
Podigao je pogled na oca. „Mislim da ne diše!”
Fred je gurnuo sina u stranu. „Zovi 911.”
Fred nije gledao da li ga je Oli poslušao. Gurnuo je ruku oko ženinog
vrata, da bi osetio puls. Napipao ga je, ali je bio neujednačen, haotičan.
Opkoračio ju je, obuhvatio joj levi zglob desnicom i počeo da joj
pritiska grudi ujednačenim ritmom. Postupa li ispravno? Je li to
procedura oživljavanja? Nije znao. Srce mu je poskočilo u grudima kad
je otvorila oči. Tu je, vratila se.
Nije to bio srčani udar. Previše se umorila, to je sve. Onesvestila se,
mislim da to zovu sinkopa. Počećeš dijetu, draga moja, za rođendan ćeš
dobiti onu narukvicu za merenje...
„Napravila sam rusvaj”, prošaptala je. „Izvini.”
„Ne pokušavaj da govoriš.”
Oli je stajao pored telefona na kuhinjskom zidu. Govorio je brzo i
glasno, gotovo je vikao. Diktirao je adresu. Govorio im je da požure.
„Moraćeš ponovo da očistiš dnevnu sobu”, rekla je. „Žao mi je,
Frede, tako mi je žao.”
Još jednom je otegnuto, treperavo uzdahnula, pre nego što je Fred
stigao da joj ponovo kaže da ne govori, da miruje dok joj ne bude bolje.
Ispustila je vazduh i zakolutala očima. Zakrvavljene beonjače su se
izbečile, preobrazivši je u posmrtnu masku iz horor filma, koju če Fred
neuspešno pokušavati da izbriše iz svog uma.
„Tata? Dolaze. Je li dobro?”
Fred nije odgovorio. Bio je previše zauzet malodušnom
procedurom oživljavanja. Žalio je što nije bio na kursu - zašto nikad
nije imao vremena za to? Žalio je zbog mnogo čega. Trampio bi
besmrtnu dušu kad bi mogao da se vrati jednu vašljivu nedelju unazad.
Pritisni i pusti. Pritisni i pusti.
Biće ti dobro, govorio joj je. Moraće da ti bude dobro. Žao mi je ne
mogu da budu tvoje poslednje reci na kugli zemaljskoj. Neću to dopustiti.
Pritisni i pusti. Pritisni i pusti.

5

Marsi Mejtland rado je primila Grejs u svoju postelju kad ju je zamolila
da spava s njom. Starija čerka samo je odmahnula glavom kad ju je
pitala da li želi da im se pridruži.

„U redu”, reče Marsi, „ali biću ovde ako se predomisliš.”
Prošao je jedan, pa još jedan sat. Najgora subota njenog života
postala je najgora nedelja. Mislila je na Terija, koji bi trebalo da čvrsto
spava pored nje (možda da sneva o predstojećem šampionatu Gradske
lige, otkad su Medvedi gotovi), umesto da čami u zatvorskoj ćeliji. Je li i
on budan? Naravno da jeste.
Znala je da im predstoje teški dani, ali će Haui srediti stvar. Teri joj
je jednom rekao da je njegov stari trener saradnik u Pop Vorneru
najbolji advokat odbrane na jugozapadu i da će jednog dana možda
sedeti u Vrhovnom sudu države. Haui nije mogao da omane, s obzirom
na Terijev neoboriv alibi. Kad god bi se utešila ovom mišlju i
zadremala, pomislila bi na Ralfa Andersona, Judu, kučkinog sina kog je
smatrala prijateljem.
Ponovo bi se razbudila. Tužiće policiju Flint Sitija čim ovo bude
gotovo. Tužiće ih zbog neosnovanog hapšenja, narušavanja ugleda,
svega što Haui Gold bude mogao da smisli. I postaraće se da se Ralf
Anderson nađe u epicentru borbenih dejstava, kad Haui počne da ih
bombarduje pametnim bombama. Mogu li da povedu parnicu protiv
njega lično? Mogu li da ga ostave bez igde ičega? Nadala se da je tako.
Nadala se da će moći da istera njega, njegovu suprugu i sina, oko kog se
Teri toliko trudio, na ulicu, bosonoge i u ritama, i s činijama za prošnju
u rukama. Pretpostavljala je da to nije moguće u ovo napredno i
navodno prosvećeno doba, ali je mogla da ih jasno vidi - kao prosjake
na ulicama Flint Sitija. Ta vizija probudila bi je svaki put. Treptala bi,
trepereći od gneva i zadovoljstva.
Na satu na noćnom stočiću bilo je dva i petnaest kad se starija
kćerka pojavila na vratima. Samo su njene noge bile jasno vidljive
ispod prevelike majice Oki Siti Tandera, koje je nosila kao pidžamu.
„Mama? Jesi li budna?”
„Jesam.”
„Mogu li da legnem s tobom i Grejsi?”
Marsi je podigla čaršav. Pomerila se u stranu. Sara je legla pored

nje. Rasplakala se kad ju je majka zagrlila i poljubila u vrat.
„Pssst, probudićeš sestru.”
„Ne mogu da prestanem. Stalno mislim na lisice. Žao mi je.”
„Tiho, onda. Tiho, dušice.”
Marsi ju je grlila dok se nije sita isplakala. Pomislila je da je zaspala

kad pet minuta nije ispustila ni glasa. Ponadala se da će i ona zaspati,
uokvirena devojčicama. Sara se baš tada okrenula i pogledala u nju.
Vlažne oči blistale su joj u tami.

„Neće otići u zatvor, je li tako, mama?”
„Neće”, rekla je. „Ništa nije učinio.”
„Ali nevini ljudi završavaju u zatvoru. Ponekad robijaju godinama,
dok neko ne dokaže da su nevini. Zatim izađu, ali su stari.”
„Takva sudbina neće zadesiti tvog oca. Bio je u Kep Sitiju kad su se
desile stvari zbog kojih je uhapšen...”
„Znam zašto je uhapšen”, reče Sara. Obrisala je oči. „Nisam glupa.”
„Znam da nisi, dušo.”
Sara se nervozno promeškoljila. „Sigurno su imali razlog za
hapšenje.”
„Verovatno tako misle, ali su ti razlozi pogrešni. Gospodin Gold će
im objasniti gde je bio, pa će morati da ga puste.”
„U redu.” Oglasila se posle duge pauze. „Ali ne želim da se vraćam u
kamp dok ovo ne bude gotovo, a mislim da ni Grejsi neće hteti.”
„Nećete morati. U jesen će sve ovo biti samo uspomena.”
„Loša uspomena”, šmrcajući reče Sara.
„Slažem se. Vreme je za spavanje.”
Sara ju je poslušala. Zaspala je, baš kao i Marsi između svojih
devojčica, koje su je grejale. Njeni snovi bili su od loše vrste. Teri je u
njima koračao između dva policajca, pred očima gomile. Bajbir Patel je
plakao, a Gavin Frik zaprepašćeno zurio.

6

Okružni zatvor zvučao je do ponoći kao zoološki vrt u vreme hranjenja
- pijanci su pevali, pijanci su plakali, pijanci su visili na rešetkama ćelija
i preglasno razgovarali. Čulo se i nešto što je zvučalo kao tuča
pesnicama. Teri nije mogao da shvati kako je to moguće izuzev ako se

dva tipa nisu pesničila kroz rešetke, pošto su sve ćelije bile samice.
Neko na drugom kraju hodnika urlajući je ponavljao prvi redak iz
Jovana 3:16. Ponavljao ga je iz sveg glasa: „Jer Bogu tako omile svet! Jer
Bogu tako omile svet! Jer Bogu tako omile JEBENI ČITAV SVETf Zatvor je
zaudarao je na pišaćku, govna, sredstva za dezinfekciju i na ko zna
kakvu sosom natopljenu pastu posluženu za večeru.

Moj prvi boravak u zatvoru, čudio se Teri. Posle četrdeset godina
života zaglavio sam u ćuzi, bajboku, tamnici, starom kamenom hotelu.
Zamisli samo.

Hteo je da se razgnevi, da raspiri pravednički gnev u sebi.
Pretpostavljao je da će se taj osećaj javiti s dnevnim svetlom, koje će
izoštriti svet. U subotu u tri ujutru pesme i krici sveli su se na hrkanje,
prdeže i sporadično stenjanje. Nije osećao ništa izuzev stida. Kao da je
zaista nešto učinio. Samo što nikad ne bi osetio ništa slično da je
stvarno učinio ono što mu se stavlja na teret. Ne bi osećao ništa izuzev
očaja lukave životinje saterane u zamku, spremne da kaže ili učini bilo
šta da bi se iz nje izvukla, da je bio dovoljno bolestan i zao da počini
tako gnusni čin nad detetom. Ali, da je to bila istina? Kako je znao kako
bi takav čovek razmišljao i šta bi osećao? Sa istim uspehom mogao bi
pokušati da sledi način razmišljanja vanzemaljca.

Nije sumnjao da će ga Haui Gold izbaviti odavde; nije sumnjao u to ,
čak ni sada, u najdubljim predelima noći, dok se njegov um upinjao da
shvati kako mu se čitav život promenio za nekoliko minuta. Ali znao je
da se sva govna neće sprati. Pustiće ga s izvinjenjem. Ako ne sutradan,
a onda kad izađe pred sudiju, ako ne pred sudijom, onda u sledećoj
etapi procesa, verovatno posle saslušanja pred velikom porotom u Kep
Sitiju. Znao je šta će videti u očima đaka kad sledeći put bude stao
ispred odeljenja. I njegova karijera sportskog trenera mlađih kategorija
verovatno je gotova. Razna regulatorna tela pronaći će neki izgovor da
ga se otarase ako ne da ostavku, koja će biti smatrana časnim činom.
Znao je da će t ako biti zato što više nikad neće biti potpuno nevin, ne u
očima suseda na Vest sajdu ili Flint Sitiju. Uvek će biti čovek koji je
uhapšen zbog ubistva Frenka Patersona. Ljudi će večito govoriti: Gde
ima dima, ima i vatre.

Izborio bi se s tim, da je sam. Šta je govorio momcima kad bi
zakukali zbog nepoštenih sudijskih odluka? Progutajte to i vratite se na
teren. Igrajte. Ali neće samo on morati da sve ovo proguta, neće samo
on morati da igra. Marsi će biti žigosana. Na poslu i u bakalnici pratiće
je šapati i pogledi iz prikrajka. Prijateljice će prestati da je zovu. Džejmi

Metingli možda će biti izuzetak, ali je i u to sumnjao.
Tu su i devojčice. Sara i Grejs postaće predmet zlobnog ogovaranja i

bojkota karakterističnog za decu njihovog uzrasta. Pretpostavio je da
će Marsi imati dovoljno razuma da ih drži pored sebe, dok se ovo
klupko ne raspetlja. Tako će ih sačuvati od novinara, koji će ih opsedati.
Ali biće žigosane čak i u jesen, čak i kad njihov otac bude oslobođen
krivice. Vidiš li onu devojčicu? Njen otac je uhapšen zbog ubistva deteta i
guranja štapa u njegovo dupe.

Ležao je u svojoj ćeliji. Zurio je u tamu. Upijao je tamnički vonj.
Razmišljao je. Moraćemo da se preselimo. Možda u Talsu, možda u Kep
Siti, možda dole u Teksas. Neko će me zaposliti, i neće mi dozvoliti da
priđem na kilometar bejzbol, fudbalskim ili košarkaškim timovima u
mlađim kategorijama. Imam dobre preporuke, neće smeti da me odbiju,
zbog tužbe.

Samo što će ih hapšenje - i razlog hapšenja - pratiti kao tamnički
vonj. Pogotovo devojčice. Fejsbuk bi bio dovoljan da ih obeleži i izdvoji.
To su devojčice čiji otac se izvukao posle ubistva.

Morao je da prestane da misli na taj način i da se naspava. I morao
je da prestane da se stidi zato što je neko drugi - Ralf Anderson, da
budem precizniji - načinio strahovitu grešku. Ovakve stvari uvek
izgledaju gore u sitne sate. Strahovi su narastali do veličine balona u
prazničnoj paradi, dok je ležao u ćeliji, u smeđoj zatvoreničkoj odori sa
slovima DOC na leđima. Ujutru će sve biti bolje. Bio je siguran u to.

Da.
Ali stid ga nije napuštao.
Pokrio je oči.

7

Haui Gold kliznuo je iz kreveta u nedelju ujutru u pola sedam, ne zato
što je u to doba mogao nešto da uradi i ne zato što je to želeo. Prostata
mu je, kao kod većine muškaraca u ranim šezdesetim, rasla naporedo
sa penzionim fondom, a bešika smanjivala u skladu s opadanjem
seksualnih aspiracija. Um mu se prebacio iz režima parkiranja na
vožnju, kad se probudio. Od spavanja nije bilo ništa.

Ostavio je Elejn da sanja lepe snove i otapkao bosonog u kuhinju, da

pristavi kafu i proveri telefon. Utišao ga je i ostavio na radnoj površini
pre odlaska na spavanje. Dobio je tekstualnu poruku od Aleka Pelija, u
1.12 ujutru.

Popio je kafu i pojeo činiju cerealija, kad je Elejn ušla u kuhinju.
Zevajući je vezala kaiš na kućnoj haljini. „Šta ima, slatkišu?”

„Vreme će reći. Hoćeš li kajganu?”
„Ponudio mi je doručak.” Nasula je kafu. „Imam li razloga za sumnju,
pošto nije Dan zaljubljenih, ni moj rođendan?”
„Ubijam vreme. Dobio sam poruku od Aleka, ali ne mogu da ga
zovem pre sedam.”
„Dobre ili loše vesti?”
„Nemam pojma. Pa, hoćeš li jaja?”
„Hoću. Dva. Na oko, a ne kajganu.”
„Znaš da uvek uprskam sa žumancima.”
„Neću te kritikovati, pošto ću samo sedeti i gledati. I tost, molim
te.”
Za divno čudo, uprskao je samo s jednim žumancem. „Svet je
poludeo, ako je Teri Mejtland ubio to dete”, rekla je, kad je spustio
tanjir pred nju.
„Svet je lud”, reče Haui, „ali on to nije učinio. Ima alibi jak kao slovo
S na Supermenovim grudima.”
„Zašto su ga uhapsili?”
„Zato što veruju da imaju dokaze jake kao slovo S na
Supermenovim grudima.”
Razmišljala je. „Nezaustavljiva sila sreće se s nepomičnim
predmetom?”
„Tako nešto ne postoji, draga moja.”
Pogledao je na sat. Pet do sedam. Nije mogao da čeka. Pozvao je
Aleka.
Njegov istražitelj odazvao se posle trećeg zvona. „Poranio si. Brijem
se. Možeš li da me pozoveš za pet minuta? Drugim rečima u sedam, kao
što sam ti predložio?”
„Ne mogu”, reče Haui, „ali sačekaću dok obrišeš penu za brijanje s
telefonske strane lica. Šta kažeš na to?”
„Strog si šef”, reče Alek. Zvučao je raspoloženo, mada je bilo rano i
mada je bio prekinut u poslu u kom većina muškaraca ne voli da bude
prekidana. Haui se ponadao. Čekalo ga je mnogo posla, ali od viška ne
boli glava.
„Dobre ili loše vesti?”

„Daj mi sekundu, molim te. Ovo sranje je na čitavom telefonu.”
Prošlo je najmanje pet sekundi dok se Alek nije javio. „Vesti su
dobre, šefe. Dobre su za nas, a loše za okružnog tužioca. Veoma loše.”
„Pogledao si snimke nadzornih kamera? Šta je snimljeno i s koliko
kamera?”
„Pogledao sam snimke. Ima mnogo materijala.” Alek se ućutao.
Haui je znao da se osmehuje kad je ponovo progovorio. Čuo je to u
njegovom glasu. „Ali imamo nešto bolje. Mnogo bolje.”

8

Dženet Anderson probudila se u sedam i petnaest i videla da je
muževljeva strana kreveta prazna. Kuhinja je mirisala na svežu kafu, ali
Ralf nije bio u njoj. Pogledala je kroz prozor. Sedeo je za izletničkim
stolom u zadnjem dvorištu, u prugastoj pidžami. Pio je iz šolje koju mu
je Derek kupio prošlog Dana očeva. Na njoj je velikim plavim slovima
pisalo I MATE PRAVO DA ČUTITE DOK NE POPIJEM SVOJU KAFU. Uzela
je svoju, izašla i poljubila muža u obraz. Dan će biti vreo, ali je rano
jutro bilo sveže, tiho i prijatno.

„Ne možeš da prestaneš da misliš o tome, zar ne?”, pitala je.
„Niko od nas neće prestati da misli o ovome”, rekao je. „Tako će biti
neko vreme.”
„Nedelja je”, rekla je. „Dan za odmor. Potreban ti je. Ne sviđa mi se
kako izgledaš. Zakoračio si u zemlju srčanog udara, ako je verovati
članku iz odeljka o zdravlju Njujork tajmsa.”
„To je ohrabrujuće saznanje.”
Uzdahnula je. „Šta ti je prvo na spisku?”
„Porazgovaraću s profesorkom Deborom Grant. To je formalnost.
Ne sumnjam da će potvrditi kako je Teri bio na ekskurziji u Kep Sitiju,
iako je možda primetila nešto što je Raundhilu i Kvejdu promaklo. Žene
su bolji posmatrači.”
Džini se ova misao činila sumnjivom, možda i seksističkom, ali ovo
nije bio trenutak za takvu priču. Vratila se razgovoru od prethodne
noći. „Teri je bio ovde. On je to učinio. Potreban ti je neki forenzički
dokaz odande. Pretpostavljam da DNK ne dolazi u obzir, ali otisci
prstiju?”

„Mogli bismo da pretražimo sobu u kojoj je odseo s Kvejdom, ali
otišli su u sredu ujutru. Soba je od tada čišćena i korišćena. Gotovo
sigurno više nego jedanput.”

„Ali mogućnost postoji, zar ne? Neke sobarice su temeljne, ali veliki
broj samo namesti krevete, obriše prstenaste otiske i mrlje sa stočića
za kafu i izađe. Šta ako pronađemo otiske prstiju gospodina Kvejda, ali
ne i Terija Mejtlanda?”

Dopadalo mu se rumenilo mladog detektiva na njenom licu. Nije
hteo da gasi plamen njenog entuzijazma. Morao je da kaže: „To ne bi
predstavljalo nikakav dokaz. Haui Gold rekao bi poroti da ne mogu
osuditi nekoga zbog odsustva otisaka. I imao bi pravo.”

Razmišljala je o tome. „U redu, ali ipak mislim da bi trebalo da
sakupiš otiske iz te sobe i da identifikuješ najveći mogući broj. Možeš li
to?”

„Mogu. I to je dobra ideja.” To je bila još jedna obaveza. „Saznaću u
kojoj sobi su bili i pokušati da navedem upravu Šeratona da izbaci one
koji su sad u njoj. Mislim da će sarađivati, s obzirom na to da ovaj slučaj
izaziva veliku medijsku pažnju. Temeljno ćemo je ispitati. Najviše me
zanimaju snimci nadzornih kamera, načinjeni na dan konvencije. Otići
ću tamo, pošto će detektiv Sablo - pripadnik državne policije zadužen
za ovaj slučaj - doći tek kasno po podne. Biću u višesatnom zaostatku
za Goldovim istražiteljem, ali se tu ništa ne može.”

Spustila je ruku na njegovu. „Samo mi obećaj da ćeš povremeno
zastati da bi uživao u ovom danu, dušo. Drugi nećeš imati, sve do
sutra.”

Osmehnuo se. Stisnuo ju je i pustio. „Razmišljam o vozilima koje je
upotrebio, o onom kojim je oteo malog Patersona i o onom koje je
ostavio u gradu.”

„O ekonolajn kombiju i subaruu.”
„Hm-hmm. Subaru mi je jasan. Ukraden je s opštinskog parkirališta.
Od 2012. bilo je mnogo sličnih krađa. Novi sistemi paljenja bez ključa
najbolji su prijatelji kradljivaca automobila. Ne vidite da vam ključevi
vise iz brave kad se negde zaustavite, misleći o svemu što bi trebalo da
uradite i o svemu što vam je potrebno da biste spremili večeru.
Elektronski privezak se lako zaboravlja, pogotovo ako nosite slušalice
ili razgovarate telefonom, pa ne čujete da vas automobil upozorava da
ih ponesete. Vlasnica subarua - Barbara Niring - ostavila je privezak u
držaču za kafu, a karticu za parkiranje na upravljačkoj tabli, kad je u
osam otišla na posao. U pet po podne nije zatekla automobil na

parkiralištu.”
„Portir se ne seća ko ga je izvezao?”
„Ne, i to me ne iznenađuje. To je velika garaža od pet nivoa. Ljudi

stalno dolaze i odlaze. Kamera je na izlazu, ali se snimci brišu svakih
četrdeset osam časova. Kombi pak...”

„Šta je s kombijem?”
„Pripadao je stolaru i majstoru Karlu Dželisonu, koji živi u
Spajtenkilu, Njujork, gradiću između Pokipsija i Nju Palca. Poneo je
ključeve, ali je imao rezervne u namagnetisanoj kutijici ispod zadnjeg
branika. Neko ih je pronašao i odvezao kombi. Bil Samjuels smatra da
ga je lopov odvezao od Njujorka do Kep Sitija... ili Dubroua... ili možda
do FS-a... i da ga je ostavio s rezervnim ključevima u bravi. Teri ga je
pronašao, ukrao i negde sakrio. Možda u napuštenom ambaru ili šupi
van grada. Dobri bog zna da ima mnogo napuštenih imanja, otkad je
2008. sve otišlo dođavola. Ostavio je kombi iza Šortijevog paba s
ključevima u bravi, s nadom - nimalo neosnovanom - da će ga neko po
treći put ukrasti.”
„Samo što niko nije”, rekla je Džini. „Pa, sad imaš kombi i ključ, s
otiscima palca Terija Mejtlanda.”
Ralf je klimnuo. „Imamo tonu otisaka. Ta stvar je deset godina stara
i nije prana najmanje pet godina, možda i nikada. Neke otiske smo
eliminisali - Dželisonove, njegovog sina, njegove supruge, dva tipa koji
rade za njega. Dobili smo ih u četvrtak uveče, zahvaljujući njujorškoj
državnoj policiji. Bog ih blagoslovio. Još bismo ih čekali da su iz neke
druge države, iz najvećeg broja država. Imamo i otiske Terija Mejtlanda
i Frenka Patersona. Četiri Patersonova bila su na unutrašnjoj strani
suvozačkih vrata. To je masna površina. Jasni su kao sveže iskovani
novčići. Mislim da su načinjeni na parkiralištu Parka Figis, kad je Teri
pokušavao da ga izvuče sa suvozačkog sedišta. Klinac se opirao.”
Džini se trgla.
„Čekamo i druge otiske iz kombija. Prosleđeni su prošle srede.
Možda ćemo nešto pronaći, a možda i nećemo. Pretpostavljamo da
neki pripadaju prvobitnom kradljivcu vozila u Spajtenkilu. Ostali mogu
pripadati svima, od Dželisonovih prijatelja do auto-stopera koje je
kradljivac vozila povezao usput. Mejtlandovi su najsvežiji pored
dečakovih. Prvobitni kradljivac nije bitan, ali bih želeo da znam gde je
ostavio kombi.” Dodao je, posle kraćeg oklevanja: „Znaš, to nema
smisla.”
„Što nije izbrisao otiske?”

„Ne samo to. Šta kažeš za krađu kombija i subarua? Zašto bi krao
vozilo da bi obavio prljavi posao, ako pokazuješ lice svima koji mogu
da te vide?”

Džini ga je slušala sa sve većom smetenošću. Kao njegova supruga,
nije mogla da mu postavi pitanja koja su proizlazila iz sledećeg: zašto si
za boga miloga tako postupio, ako si sumnjao? I zašto si toliko žurio?
Istina je da ga je ohrabrivala u toj odluci, pa je možda i ona malo
doprinela ovoj nevolji, ali nije imala sve podatke. Nije neki, al’ je moj,
pomislila je... i ponovo se trgla.

Rekao je, kao da joj čita misli (verovatno je to i mogao, posle
dvadeset pet godina braka), „Znaš, ovo nije zakasnelo kajanje - nije to u
pitanju. Razgovarao sam o tome s Bilom Samjuelsom. Kaže da ne mora
imati smisla. Kaže da je Teri to uradio zato što je poludeo. Da je poriv
da to učini - potreba da to učini, iako nikad to neću tako reći na sudu -
neprestano rastao. Bilo je sličnih slučajeva. Bil kaže: ’O da, planirao je
da nešto uradi i učinio neke predradnje, ali svi planovi su otišli
dođavola kad je u utorak video Frenka Patersona kako gura bicikl, s
puknutim lancem. Pukao je. Doktor Džekil se preobrazio u gospodina
Hajda.’”

„U pomahnitalog seksualnog sadistu”, promrmljala je. „Teri
Mejtland. Trener T.”

„To je imalo smisla tada, a ima i sada”, rekao je pomalo ratobornim
tonom.

Možda, mogla je da mu kaže, ali šta ćemo s onim posle, dušo? Šta
ćemo s onim što se desilo kad se iživeo i kad se zadovoljio? Jeste li Bili i ti
razmišljali o tome? Kako je moguće da nije obrisao otiske prstiju i da nije
zazirao od pokazivanja svog lica?

„Nešto je pronađeno ispod vozačkog sedišta u kombiju”, reče Ralf.
„Zaista? Šta?”
„Komadić papira. Možda deo jelovnika restorana brze hrane.
Verovatno je beznačajan, ali bih voleo da ga pogledam. Prilično sam
siguran tla je među dokazima.” Prosuo je ostatak kafe u travu i ustao.
„Još važnije mi je da pogledam snimke nadzornih kamera iz Šeratona
od prošlog utorka i srede, kao i sve snimke iz restorana u koji je
navodno otišao s gomilom profesora na večeru.”
„Pošalji mi snimke, ako se na njima dobro vidi njegovo lice.”
Nastavila je kad je podigao obrve: „Poznajem Terija koliko i ti. Znaću da
lije on na snimcima iz Kep Sitija.” Osmehnula se. „Naposletku, žene su
bolji posmatrači od muškaraca. Tako si malopre rekao.”

9

Sara i Grejs Mejtland gotovo da nisu dirnule doručak. Marsi je to manje
potreslo od nesvakidašnjeg odsustva telefona i mini-tableta iz njihove
neposredne blizine. Policija im je dopustila da zadrže elektroniku. Sara
i Grejs ostavili su elektronske spravice u spavaćim sobama kad su ih
nekoliko puta pogledale. Devojčice se nisu zanimale za društvena
zbivanja, kakva god da su bila. Marsi je navukla zavese nakon što je
kroz prozor dnevne sobe bacila pogled na dva televizijska kombija i
policijska kola na ivičnjaku. Koliko će ovaj dan trajati? I šta joj je, za ime
božje, činiti?

Haui Gold joj je ponudio odgovor na to pitanje. Pozvao je u osam i
petnaest. Zvučao je čudesno raspoloženo.

„Posetićemo Terija ovog popodneva. Zajedno. Posetioci se u
uobičajenim prilikama moraju najaviti dvadeset četiri časa unapred i
njihova poseta mora biti odobrena. Uspeo sam da zaobiđem te
prepreke, ali ne i zabranu kontakta. Smešten je u odeljenje maksimalne
bezbednosti. To znači da ćeš razgovarati s njim kroz staklo. Videćeš,
bolje je nego što izgleda u filmovima.”

„U redu.” Ostala je bez daha. „Kada?”
„Doći ću po tebe u pola dva. Ponesi njegovo najbolje odelo i lepu
tamnu kravatu. Za izlazak pred sudiju. Možeš da poneseš i nešto za jelo.
Orahe, voće, kolače. Stavi to u providnu kesu, važi?”
„Važi. Šta je s devojčicama? Da li bi...”
„Ne, devojčice će ostati kod kuće. Okružni zatvor nije mesto za njih.
Pronađi nekog da ih pričuva, za slučaj da novinari preteraju. I reci im
da je sve u redu.”
Nije znala može li ikog da pronađe - ne bi volela da se nameće
Džejmi posle onog sinoć. Policajac u patrolnim kolima sigurno će držati
predstavnike medija daleko od travnjaka, ako ga zamoli. Hoće li?
„Je li sve u redu? Je li zaista?”
„Mislim da jeste. Alek Peli je upravo razrezao golemu pinjatu u Kep
Sitiju, Svi darovi su nam pali u krilo. Poslaću ti link ka nečemu. Na tebi
je da odlučiš hoćeš li to podeliti s decom. Ja bih to učinio da sam na
tvom mestu.”
Marsi je pet minuta kasnije sedela na kauču, između Sare i Grejs.