Autsajder - Stephen King

Posmatrale su Sarin mini-tablet. Terijev kućni kompjuter ili neki od
laptopova bio bi bolji, ali ih je policija odnela. Pokazalo se da je tablet
dovoljno dobar. Ubrzo su se smejale i vrištale od sreće, dajući jedna
drugoj petake.

Ovo nije samo svetlost na kraju tunela, pomislila je Marsi, ovo je
čitava prokleta duga.

10

Kuc-kuc-kuc.
Merl Kasidi je isprva mislio da to čuje u snu, u nekoj od noćnih

mora u kojima se očuh spremao da ga isprebija. Ćelavi kopilan kuckao
je po kuhinjskom stolu, prvo člancima, a zatim čitavom pesnicom, dok
je postavljao pitanja koja su vodila ka večernjem batinanju: Gde si bio?
Zašto nosiš taj sat ako uvek kasniš na večeru? Zašto nikad ne pomažeš
majci? Zašto se trudiš da donosiš te knjige kući, ako nikad ne radiš jebeni
domaći? Majka bi ponekad pokušala da negoduje, ali bi je on ignorisao.

Odgurnuo bi je ako bi pokušala da interveniše. Pesnica koja je sve
jače lupala po stolu tada bi počela da ga udara.

Kuc-kuc-kuc.
Merl je otvorio oči da bi pobegao od sna. Imao je veoma malo
vremena da oseti ukus ironije. Bio je dve i po hiljade kilometara od tog
nasilničkog nitkova... a opet samo jedan san daleko. Nije se naspavao;
retko je spavao otkad je pobegao od kuče.
Kuc-kuc-kuc.
To je bio pajkan. Strpljivo je kuckao pendrekom po prozoru.
Mahnuo je slobodnom rukom: spusti staklo.
Merl na trenutak nije znao gde je. Setio se kad je pogledao kroz
šoferku na veliku prodavnicu s druge strane uglavnom praznog
parkirališta. El Paso. U El Pasu je. Bjuik koji je vozio uskoro će ostati
bez goriva, a on bez para. Parkirao se pored Volmart supercentra da bi
kratko odspavao. Nadao se da će ujutru smisliti sledeći korak. Samo
što ga sad verovatno neće biti.
Kuc-kuc-kuc.
Spustio je prozor. „Dobro jutro, policajče. Vozio sam do kasno u noć
i stao da bih malo odspavao. Mislio sam da nikom neće smetati ako

malo odremam ovde. Izvinjavam se ako sam pogrešio.”
„Hm-hmm, to je za svaku pohvalu”, reče pandur. Merl se ponadao

kad se pajkan nasmejao. To je bio prijateljski osmeh. „Mnogo ljudi to
radi. Samo što ne izgledaju kao četrnaestogodišnjaci.”

„Imam osamnaest, samo sam sitan za svoje godine.” Stigao ga je
neizmerni umor, koji nije imao nikakve veze s neispavanošću u
proteklih nekoliko nedelja.

„Hm-hmm, a mene ljudi stalno mešaju s Tomom Henksom. Neki su
mi tražili autogram. Da vidim tvoju dozvolu i saobraćajnu.”

Odlučio se za još jedan napor, slabašan kao poslednji trzaj
mrtvačkog stopala. „Ostale su u kaputu. Neko mi ga je ukrao dok sam
bio u toaletu. To se desilo u Mekdonaldsu.”

„Hm-hmm, hm-hmmm, u redu. A odakle si?”
„Iz Finiksa”, neubedljivo će Merl.
„Hm-hmm, pa zašto onda imaš tablice iz Oklahome na ovoj
lepotici?”
Merl je ćutao. Ponestalo mu je odgovora.
„Izađi iz auta, sinko. I drži ruke tako da mogu da ih vidim, iako
izgledaš opasno kao žuto psetance koje kaki u kišnoj oluji.”
Merl je izašao iz auta, pomiren sa sudbinom. Bilo je dobro dok je
trajalo. Trebalo je da bude upecan desetak puta otkad je napustio kuću
krajem aprila, ali nije. Sad je upecan, pa šta? Kuda je krenuo? Nigde.
Bilo gde. Što dalje od ćelavog kopilana.
„Kako se zoveš, klinac?”
„Merl Kasidi. Merl je skraćenica od Merlin.”
Nekoliko ljudi ih je posmatralo, na putu ka
dvadesetčetvoročasovnim čudesima Volmarta.
„Baš kao čarobnjak, hm-hmm. Dobro. Imaš li neku legitimaciju,
Merle?”
Posegnuo je u zadnji džep i izvadio jeftini novčanik od iskrzane
jelenske kože, mamin poklon za osmi rođendan. Tada je bilo samo njih
dvoje, i svet je imao nekog smisla. U novčaniku je bila jedna novčanica
od pet i dve od jedan dolar. Iz odeljka u kom je čuvao nekoliko majčinih
fotografija izvadio je plastificiranu karticu s fotografijom.
„Religiozna omladinska grupa Pokipsija”, glasno je razmišljao
pajkan. „Jesi li iz Njujorka?”
„Da, gospodine.” Ono gospodine očuh mu je batinama uterao u
glavu.
„Jesi li odande?”

„Ne, gospodine, iz okoline sam. Iz malog grada Spajtenkila. To znači
’jezero s virom’. Tako mi je majka rekla.”

„Hm-hmm, u redu, zanimljivo. Čovek svakoga dana nauči nešto
novo. Koliko dugo si u bekstvu, Merle?”

„Nešto duže od tri meseca.”
„I ko te je naučio da voziš?”
„Ujka Dejv. Uglavnom u seoskim predelima. Dobro vozim. Svejedno
mi je da li je običan ili automatski menjač. Ujka Dejv je umro od
srčanog udara.”
Pajkan je razmišljao, kuckajući noktom po plastificiranoj kartici. To
više nije bilo kuc-kuc-kuc, već tik-tik-tik. Merlu se dopadao. Makar
dosad.
„Dobar si vozač, hm-hmm. Morao si da budeš kad si od Njujorka
stigao do ove prašnjave, pogranične vukojebine. Koliko automobila si
ukrao, Merle?”
„Tri. Ne, četiri. Ovaj je četvrti. 1 prvi je bio kombi. Ukrao sam ga od
suseda, malo dalje niz drum.”
„Četiri”, reče pandur. Razmišljao je o štrokavom detetu koje je
stajalo pred njim. „I kako si finansirao safari na jug, Merle?”
„Hm?”
„Kako si jeo? Gde si spavao?”
„Uglavnom sam spavao u onom što sam vozio. I krao sam.” Oborio
je glavu. „Uglavnom iz damskih tašni. Ponekad me ne bi videle, ali, kad
bi me videle... brzo trčim.” Rasplakao se. Prilično je plakao na onom što
je pajkan nazvao safarijem na jug, uglavnom noću, ali te suze nisu
donosile pravo olakšanje. Ove jesu. Nije znao zašto, niti je mario.
„Tri meseca, četiri automobila”, reče pajkan. Nastavljao je da kucka
po Merlovoj crkvenoj legitimaciji. „Od čega si bežao, klinac?”
„Od očuha. Pobeći ću opet, prvom prilikom, ako me pošaljete nazad
tom kučkinom sinu.”
„Hm-hmm, hm-hmm, počinjem da shvatam. I koliko zaista imaš
godina, Merle?”
„Dvanaest. Sledećeg meseca napuniću trinaest.”
„Dvanaest. Ne mogu da verujem. Pođi sa mnom, Merle. Da vidimo
šta ćemo s tobom.”
Dok je čekao na nekog iz socijalne službe u pajkanskoj stanici na
Aveniji Harison, Merl Kasidi je fotografisan i otrebljen od vašaka. Uzeti
su mu i otiske prstiju. Ubačeni su u sistem. To je bio rutinski postupak.

11

Ralf je stigao u mnogo manju pajkansku stanicu u Flint Sitiju, s
namerom da pozove Deboru Grant pre nego što sedne za volan
patrolnih kola i krene za Kep Siti. Bili Samjuels ga je čekao. Izgledao je
bolesno. I Alfalfin čuperak se ispeglao.

„Šta nije u redu?”, pitao ga je Ralf. To je značilo šta još?
„Alek Peh mi je poslao poruku. S linkom.”
Otvorio je aktovku i izvadio ajped (veliki, naravno, Pro). Uključio ga
je. Kucnuo je nekoliko puta po njemu, pre nego što ga je predao Ralfu.
Pelijeva poruka je glasila: Jesi li siguran da želiš da otvaraš slučaj protiv
T. Mejtlanda? Prvo pogledaj ovo. Link je bio ispod. Ralf ga je ukucao.
Otvorio je veb-sajt Kanala 81: VLASNIŠTVO KEP SITIJA! Ispod je bio
blok video-snimaka sa sednica gradske vlade, ponovnog otvaranja
mosta, uputstvo nazvano VAŠA BIBLIOTEKA I KAKO DA JE KORISTITE,
i PRINOVE U LOKALNOM ZOOLOŠKOM VRTU. Ralf je upitno pogledao
Samjuelsa.
„Idi dole.”
Ralf ga je poslušao i pronašao prilog HARLAN KOBEN GOVORI
PROFESORIMA ENGLESKOG IZ TRI DRŽAVE. Ikona PLAY počivala je na
ženi s naočarima s toliko natapiranom kosom da bi se lopta za bejzbol
odbila od nje ne povredivši joj lobanju. Stajala je na bini. Iza nje je bio
logo Hotela Šeraton. Ralf je proširio sliku na čitav ekran.
„Zdravo svima! Dobro došli! Ja sam Džozefina Makdermot,
ovogodišnji predsednik udruženja profesora engleskog iz tri države.
Tako mi je drago što sam ovde. Želim vam dobrodošlicu na godišnjem
saboru umova. Takođe i na nekoliko pića za odrasle.” Ova upadica je
izazvala učtiv smeh. „Ove godine okupili smo se u naročito velikom
broju, i iako bih volela da mislim kako moja šarmantna malenkost ima
neke veze s tim”, još učtivog smeha, „držim da to u mnogo većoj meri
dugujemo prisustvu našeg čudesnog gosta...”
„Mejtland je imao pravo što se jedne stvari tiče”, reče Samjuels.
„Jebeno uvodno obraćanje nema kraja. Nabrojala je svaku knjigu koju je
tip ikad napisao. Traje devet minuta i trideset sekundi. Tek tad joj je
ponestalo vazduha.”
Ralf je kliznuo prstom preko brojača i na dnu videa. Znao je šta će
videti. Nije želeo to da vidi, a ipak će tako biti. Bio je fasciniran.

„Dame i gospodo, molim vas da poželite toplu dobrodošlicu
današnjem govorniku, gospodinu Harlanu Kobenu!”

Kamera se usmerila na ćelavog gospodina koji je koračao s ivice ka
središtu bine. Bio je tako visok da je morao da se sagne kako bi se
rukovao s gospođom Makdermot. Izgledao je kao tip koji pozdravlja
dete u odeći odrasle osobe. Kanal 81 je procenio da je ova priredba
dovoljno značajna da bude pokrivena s dve kamere. Slika se sad
premestila na publiku koja je stojećki aplaudirala Kobenu. Za stolom
blizu pročelja bila su tri muškarca i žena. Ralfov stomak pojurio je dole
ekspresnim liftom. Kucnuo je po videu. Pauzirao ga je.

„Bože”, rekao je. „To je on. Teri Mejtland s Raundhilom, Kvejdom i
Grantovom.”

„Nije mi jasno kako je to moguće, na osnovu dokaza kojim
raspolažemo, ali prokleto liči na njega.”

„Bile...” Ralf je na trenutak zaćutao. Bio je potpuno zatečen. „Bile, taj
tip je trenirao mog sina. Nije da liči na njega, to je on.”

„Koben je govorio nekih petnaest minuta. Kamera je uglavnom
snimala njega na bini, ali je ponekad pokazivala publiku; koja se
smejala nekoj od govornikovih dosetki - moram priznati da je duhovit -
ili ga je sa zanimanjem slušala. Mejtland je - ako je to bio Mejtland - na
većini tih snimaka. Ali poslednji ekser u kovčegu je na pedeset šestom
minutu. Prebaci se tamo.”

Ralf se za svaki slučaj prebacio na pedeset četvrti minut. Koben je
odgovarao na pitanja iz publike. „Nikad ne koristim prostote u mojim
knjiga prostote radi”, govorio je, „ali pod izvesnim okolnostima su
neophodne. Čovek koji se udari čekićem po palcu neće reći: ’Sto mu
muka.’” Čuo se smeh iz publike. „Imam vremena za još jedno ili dva
pitanja. Kako bi bilo da čujemo vas, gospodine?”

Kamera se pomerila od Kobena ka čoveku sa sledećim pitanjem. To
je bio Teri Mejtland, u širokom, krupnom planu. Isparila je Ralfova
poslednja nada da imaju posla s dvojnikom, kao što je Džini predložila.
„Znate li uvek ko je zločinac, kad sednete da pišete, gospodine Kobene,
ili vas to ponekad iznenadi?”

Kamera se usmerila ka Kobenu, koji je sa osmehom rekao: „To je
veoma dobro pitanje.”

Ralf je vratio snimak na Terija, koji je ustajao da postavi pitanje na
koje će Koben dati veoma dobar odgovor. Posmatrao je ekran dobrih
dvadeset sekundi. Zatim je vratio ajped okružnom tužiocu.

„Puf!”, reče Samjuels. „Ode naš slučaj.”

„Još čekamo rezultate DNK ispitivanja”, reče Ralf... ili bolje reći, čuo
je vlastite reći. Osećao se rastavljeno od vlastitog tela. Pretpostavljao je
da se bokseri tako osećaju pre nego što sudija prekine borbu. „I još
moram da govorim s Deborom Grant. Posle toga ću otići u Kep Siti, da
odradim nešto staromodnog detektivskog posla na terenu. Krenuću od
vrata do vrata. Razgovaraću s ljudima u hotelu i u Ognjištu, gde su
večerali.” Setio se Džini: „Želim da potražim forenzičke dokaze.”

„Znaš li koliko je malo verovatno da ćeš ih pronaći u velikom
gradskom hotelu, gotovo nedelju dana posle njihovog boravka?”

„Znam.”
„Što se restorana tiče, verovatno neće biti otvoren.” Samjuels je
zvučao kao dete koje je izgrebalo kolena kad ga je neko veće dete
gurnulo na pločnik. Ralf je počeo da shvata kako mu tip nije mnogo
simpatičan. Sve više mu je ličio na slabića.
„Možda su otvoreni za rani ručak, pošto su blizu hotela.”
Samjuels je odmahnuo glavom. Još je zurio u zamrznuti kadar Terija
Mejtlanda. „Čak i ako se DNK uzorci budu poklapali... u šta počinjem da
sumnjam... dovoljno dugo radiš ovaj posao kako bi znao da porote
retko osuđuju na osnovu DNK i otisaka prstiju. Suđenje O-Džeju je
sjajan primer.”
„Očevic...”
„Gold će ih rasturiti na unakrsnom ispitivanju. Stanhoupova? Stara i
poluslepa. ’Zar nije istina da ste pre tri godine digli ruke od vožnje,
gospođo Stanhoup?’ Džun Moris? Dete koje je videlo okrvavljenog
čoveka s druge strane ulice. Skoukroft je pio, baš kao i njegov ortak.
Klod Bolton je osuđivan zbog droge. Vrba Kišnica je tvoj najjači adut, i
imam vesti za tebe, drugar, ljudi u ovoj državi još ne zarezuju Indijance.
Niti im mnogo veruju.”
„Preduboko smo u ovome da bismo se povukli”, reče Ralf.
„To je neprijatna istina.”
Neko vreme sedeli su ćutke. Vrata Ralfove kancelarije behu
otvorena. Glavna prostorija policijske stanice bila je gotovo pusta, kao
što obično biva u nedelju ujutru u ovom gradiću na jugozapadu. Ralf je
mislio da kaže Samjuelsu da im snimak skreće pažnju s očigledne
činjenice: dete je ubijeno, i svi dokazi kojima su raspolagali ukazuju na
to da imaju počinitelja tog zločina. To što izgleda da je Mejtland u to
vreme bio sto deset kilometara daleko nešto je što mora biti istraženo
i razjašnjeno. Za njih neće biti odmora, dok to ne bude učinjeno.
„Pođi sa mnom za Kep Siti, ako hoćeš.”

„To se neće desiti”, reče Samjuels. „Vodim bivšu suprugu i decu na
jezero Okoma. Idemo na izlet. Konačno smo se pomirili. Ne želim da
ugrožavam postignuto.”

„U redu.” Ponuda je ionako bila kurtoazna. Hteo je da bude sam, da
pokuša da shvati kako je naizgled jasan slučaj, postao kolosalni zajeb.

Ustao je. Bil Samjuels je vratio ajped u aktovku. I on je ustao.
„Mislim da nas ovo može koštati radnih mesta, Ralfe. Mejtland će nas
tužiti ako se nađe na slobodi. Znaš da hoće.”

„Idi na izlet. Jedi sendviče. Ovo nije gotovo.”
Samjuels je izašao iz kancelarije pre njega. Nešto u njegovom
koraku - obešenim ramenima, akten-tašni koja ga snuždeno lupka po
kolenu - razgnevilo je Ralfa. „Bili?”
Samjuels se okrenuo.
„Dete iz našeg grada je najbestijalnije silovano. Pre ili odmah posle
toga možda je na smrt izgrizeno. Još pokušavam da shvatim šta se
dogodilo. Misliš li da njegovim roditeljima puca prsluk da li ćemo nas
dvojica izgubiti radna mesta ili da li će grad biti tužen?”
Samjuels je samo ćutke prešao preko opustele prostorije i izašao na
rano jutarnje sunce. Biće divan dan za izlet, ali je Ralf znao da okružni
tužilac neće mnogo uživati u njemu.

12

Fred i Oli stigli su u čekaonicu hitne, u Bolnici Mersi, malo pre nego što
je subota uveče postala nedelja ujutru, samo tri minuta posle
ambulantnih kola koja su dovezla Arlin Paterson. Velika prostorija je u
to doba bila puna izubijanih i okrvavljenih, pijanih, onih koji kukaju,
plaču i krkljaju. Hitna služba u Mersiju je, kao i većina sličnih, u subotu
uveče vrvela. Čekaonica se u nedelju ujutru oko devet gotovo
ispraznila. Neki čovek je držao improvizovani zavoj na krvavoj ruci.
Neka žena je sedela s detetom, koje je gorelo od temperature, u krilu.
Gledali su lutkarsku emisiju na televizoru visoko u uglu. Tinejdžerka s
rastresitom kosom sedela je zabačene glave i zatvorenih očiju, s
rukama na grudima.

U čekaonici su bili i oni. Ostaci porodice Paterson. Fred je zatvorio
oči i utonuo u san oko šest, ali je Oli samo sedeo, zureći u lift koji je

progutao majku, siguran da će ona umreti ako zadrema. „Zar ne
mogoste jedan čas postražiti sa mnom?” pitao je Isus Petra. I to je bilo
veoma dobro pitanje, na koje niste mogli da odgovorite.

Vrata lifta su se otvorila u devet i deset. Iz njega je izašao doktor s
kojim su kratko porazgovarali po dolasku. Nosio je plavu odeću i plavu
hiruršku kapu, s mrljama od znoja, ukrašenu razigranim crvenim
srcima. Izgledao je veoma umorno. Malčice je uzmakao kad ih je
ugledao, kao da bi se najradije povukao. Oli je shvatio, čim je video taj
nevoljni trzaj.

Poželeo je da ostavi oca da prespava prvi udar loših vesti, ali bi to
bila greška. Tata je naposletku poznavao i voleo duže no što je on bio
živ.

„Uh!”, reče Fred. Uspravio se na stolici, kad ga je Oli prodrmao. „Šta
je bilo?”

Tada je video doktora, koji je skinuo kapu i otkrio znojavu, smeđu
kosu. „Gospodo, žao mi je što moram da vam kažem da je gospođa
Paterson preminula. Dali smo sve od sebe da je spasemo. Isprva sam
mislio da ćemo imati uspeha, ali je šteta jednostavno bila prevelika. Još
jednom vam kažem da mi je jako, jako žao.”

Fred ga je posmatrao u neverici. Zatim je urliknuo. Devojka s
rastresitom kosom otvorila je oči. Zagledala se u njega. Bolesna bebica
zgrčila se u majčinom krilu.

Žao mi je, pomislio je Gli. To je parola dana. Prošle nedelje smo bili
porodica, sad smo ostali samo tata i ja. Pravi izraz za to je: Žao mi je. I
jedini, pošto drugih nema.

Fred je ridao s rukama preko lica. Oli ga je uhvatio za ruke i stisnuo.

13

Marsi je, posle ručka koji su devojčice i ona jedva pipnule, otišla u
spavaću sobu da istraži Terijevu stranu plakara. Bio je polovina
partnerstva, ali je njegova odeća zauzimala samo četvrtinu mesta u
plakaru. Bio je profesor engleskog, trener bejzbola i fudbala, skupljač
sredstava, kad bi se za njima ukazala potreba - što će reći neprestano -
suprug i otac. Bio je dobar u svim pomenutim poslovima, ali je samo
podučavanje donosilo novac, što znači da nije imao mnogo elegantne

odeće. Plavo odelo bilo je najbolje. Isticalo je boju njegovih očiju, ali se
na njemu videlo da je dugo nošeno i nijedan znalac muške mode ne bi
rekao da je prestižne marke. Radilo se o četiri godine staroj konfekciji.
S uzdahom ga je izvadila iz plakara. Odabrala je belu košulju i
tamnoplavu kravatu. Pakovala ih je u torbu za odelo kad se oglasilo
zvono na ulaznim vratima.

To je bio Haui, u mnogo boljem odelu od onog koje je upravo
spakovala. Užurbano je zagrlio devojčice i poljubio Marsi u obraz.

„Hoćeš li da dovedeš tatu kući?”, pitala je Grejsi.
„Ne danas, ali uskoro”, rekao je kad je uzeo torbu za odelo. „Gde su
cipele, Marsi?”
„O, bože”, rekla je. „Baš sam kreten.”
Crne će biti dobre, ali će morati da ih izglanca. Nije imala vremena
za to. Stavila ih je u kesu i požurila u dnevnu sobu. „U redu, spremna
sam.”
„Dobro je. Žustro koračaj i ne obraćaj pažnju na kojote. Devojke,
zaključajte vrata dok se mama ne vrati i ne odgovarajte na telefonske
pozive ako ne prepoznate broj. Jeste li me razumele?”
„Bićemo dobro”, rekla je Sara. Nije izgledala dobro, baš kao ni njena
sestra. Marsi se pitala da li devojčice njihovog uzrasta mogu da preko
noći izgube na težini. Sigurno ne mogu.
„Hajdemo”, reče Haui. Zvučao je veselo.
Izašli su iz kuće. Haui je nosio odelo, a Marsi cipele. Novinari su se
sjatili na rubu travnjaka. Gospođo Mejtland, jeste li razgovarali sa
suprugom? Šta vam je policija rekla? Gospodine Golde, je li Teri Mejtland
odgovorio na optužbe? Hoćete li tražiti kauciju?
„Nemamo šta da izjavimo u ovom trenutku”, reče Haui, kamenog
lica. Dopratio je Marsi do džipa kroz zaslepljujuće televizijsko
osvetljenje (savršeno nepotrebno ovog blistavog julskog dana,
pomislila je Marsi). Haui je na kraju prilaznog puta spustio staklo da bi
porazgovarao s jednim od dva pajkana na dužnosti. „Devojčice su
unutra. Niko ne smeđa ih uznemirava, je l’ jasno?”
Nisu odgovorili. Samo su odmerili Hauija na ravnodušan ili
neprijateljski način. Marsi nije mogla da proceni koji je u pitanju, ali je
naginjala ka ovom drugom.
Radost i olakšanje koje je osetila kad je odgledala snimak - bog nek
blagoslovi Kanal 81 - nisu je napuštali, ali su televizijska vozila i
novinari s mikrofonima još dežurali ispred kuće. Teri je još bio zatočen
- „u okružnom”, kako ga je Haui zvao. To je bila užasavajuća fraza,

slična stihu iz kantri pesme. Nepoznati ljudi pretražili su im kuću i
odneli sve što su hteli. Drvena lica policajaca i odsustvo reakcije
verovatno su joj najteže padali. Potresli su je mnogo više od
televizijskog osvetljenja i napadnih pitanja. Džinovska mašina
progutala je njihovu porodicu. Haui je rekao da će se izvući
nepovređeni, ali se to još nije desilo.

Ne, ne još.

14

Žena policajac snenih očiju hitro je ispipala Marsi. Naložila joj je da
isprazni torbicu u plastičnu korpu i da prođe ispod detektora za metal.
Oduzela im je vozačke dozvole. Stavila ih je u kesicu i obesila o oglasnu
tablu, s gomilom drugih. „Odelo i cipele, gospođo.”

Marsi ih je predala.
„Želim da ga, kad sutra ujutru dođem po njega, vidim u tom odelu, u
najboljem izdanju”, rekao je Haui. Prošao je kroz detektor za metal, koji
je zapištao.
„Pobrinuću se da obavestim batlera”, rekao je policajac s druge
strane detektora. „Otarasite se onog što vam je ostalo u džepovima i
probajte ponovo.”
Ispostavilo se da je zaboravio ključeve. Predao ih je policajki i još
jednom prošao kroz detektor. „Bio sam ovde najmanje pet hiljada puta,
i uvek zaboravim ključeve”, požalio se Marsi. „To je sigurno nešto
frojdovsko.”
Nervozno se osmehnula, ali nije odgovorila. Grlo joj se osušilo. Sve
što bi rekla zvučalo bi kao krkljanje.
Policajac ih je proveo kroz jedna, pa druga vrata. Marsi je čula smeh
dece i razgovor odraslih. Prošli su kroz prostor za posete sa smeđim
itisonom na podu. Deca su se igrala, a zatvorenici u smeđim
kombinezonima razgovarali su sa suprugama, draganama, majkama.
Krupni čovek s purpurnim belegom na jednoj strani lica i posekotinom
na drugom pomagao je kćerkici u razmeštanju nameštaja u kućici za
lutke.
Sve ovo je san, pomislila je Marsi. Neverovatno živopisan. Probudiću
se s Terijem pored sebe. Reći ću mu da sam imala noćnu moru u kojoj je

uhapšen zbog ubistva. Smejaćemo se.
Neki zatvorenik je pokazao na nju. Nije ni pokušao da sakrije taj

gest. I žena pored njega zagledala se u nju. Šapnula je nešto onoj do
sebe. Policajac koji ih je sprovodio imao je neke probleme s karticom
koja je otvarala vrata na drugom kraju prostorije za posete. Marsi nije
mogla da ne pomisli da namerno odugovlači. Svi su zurili u njih, pre
nego što je brava škljocnula da ih propusti. Svi, čak i deca.

Na drugoj strani vrata bio je hodnik oivičen sobicama, podeljenim
nečim što je ličilo na mutno staklo. Teri je sedeo u jednoj od njih. Marsi
se rasplakala kad je videla kako pliva u prevelikom, smeđem
kombinezonu.

Zakoračila je u svoju stranu sobice i pogledala supruga, ne kroz
staklo već kroz debelu plastiku. Prislonila je šaku na nju, raširenih
prstiju. On je prislonio svoju. Na plastici je bio krug sa sitnim rupama,
poput onih na staromodnim telefonskim slušalicama. „Prestani da
plačeš, draga. I ja ću se rasplakati ako ne budeš mogla da se suzdržiš.
Sedi.”

Sela je. Haui se spustio na klupu, pored nje.
„Kako su devojčice?”
„Dobro. Zabrinute su za tebe, ali im je danas bolje. Imamo jako
dobre vesti. Dragi, jesi li znao da je gradski kanal snimao čitav govor
gospodina Kobena?”
Teri je neko vreme zevao u nju. Zatim se nasmejao. „Znaš šta,
mislim da je žena koja ga je predstavila rekla nešto o tome, ali je
govorila predugo da bih je pažljivo slušao. Svetog mu sveca.”
„Da, zaista svetog mu sveca”, sa osmehom će Haui.
Teri se nagnuo napred, tako da mu je čelo gotovo dodirivalo
plastičnu prepreku. Oči su mu bile blistave, budne. „Marsi... Haui...
postavio sam pitanje Kobenu, posle njegovog obraćanja. Ne smem da
se nadam, ali možda postoji audio-snimak. Mogu upotrebiti opremu za
prepoznavanje glasa, ili nešto slično da ga uporede, ako je to slučaj!”
Marsi i Haui su se zgledali. Počeli su da se smeju. Taj zvuk se retko
čuo u odeljenju za posete maksimalnog nivoa bezbednosti. Stražar na
kraju kratkog hodnika mrko ih je pogledao.
„Šta je bilo? Šta sam rekao?”
„Teri, snimljen si kako postavljaš pitanje”, reče Marsi. „Da li me
razumeš? Nalaziš se na video-snimku.”
Teri na trenutak nije razumeo šta mu govori. Podigao je pesnice do
slepoočnica. Protresao ih je. Često je viđala taj pobedonosni gest kad bi

neki od njegovih timova postigao gol ili izveo dobru defanzivnu akciju.
Podigla je ruke i učinila isto što i on.

„Jeste li sigurni? Sto posto? Vest je suviše dobra da bi bila istinita.”
„Istinita je”, sa osmehom će Haui. „U stvari, pojavljuješ se na
snimku pet-šest puta, gotovo pri svakom premeštanju kamere s
Kobena na publiku, radi beleženja njenih reakcija. Pitanje koje si
postavio samo je šlag na torti, slatka pavlaka, na banana splitu.”
„Znači da je slučaj završen, je li tako? Sutra ću izaći na slobodu?”
„Ne trčimo pred rudu.” Hauijev osmeh je izbledeo do nivoa
sumornog osmejka. „Sutra idemo na raspravu. Raspolažu gomilom
forenzičkih dokaza, kojima se veoma ponose...”
„Kako je to moguće?” prekinula ga je Marsi. „Kako mogu da ih imaju
kad je Teri očigledno bio tamo? Snimak to dokazuješ
Haui je podigao ruku da bi je zaustavio. „Brinućemo se zbog toga
kasnije, iako vam mogu reći da ono čime raspolažemo nadmašuje ono
čime oni raspolažu. Nadmašuje ih bez problema. Ali pokrenuta je
golema mašinerija.”
„Mašinerija”, reče Marsi. „Da. Poznajemo tu mašineriju, zar ne,
Ter?”
Klimnuo je. „Čini mi se da se nalazim u Kafkinom romanu. Ili u
1984. I da sam povukao tebe i devojčice za sobom.”
„Polako, polako”, reče Haui. „Nisi povukao nikoga. Uspećemo. Ujka
Haui vam daje reč da će tako biti, a on ne krši obećanja. Sutra u devet
izaći ćeš pred sudiju, Teri, preciznije pred sudiju Hortona. Izgledaćeš
elegantno i pristojno u lepom odelu koje je tvoja supruga spakovala i
donela i koje sad visi u zatvoreničkom plakaru. Nameravam da se
dogovorim o kauciji s Bilom Samjuelsom - večeras, ako pristane na
susret, ili sutra ujutru, ako ne pristane. To mu se neće dopasti. Tražiće
kućni pritvor, ali ćemo je dobiti, zato što će neko u medijima otkriti
snimak Kanala 81, pa će se svi upoznati s problemima optužbe.
Pretpostavljam da ćeš morati da založiš kuću da bi dobio kauciju, ali to
nije preveliki rizik, izuzev ako ne planiraš da precvikaš nanogicu i
pobegneš u brda.”
„Ne idem ja nikuda”, kiselo će Teri. Obrazi su mu se zacrveneli. „Šta
je ono rekao neki general iz Građanskog rata? ’Nameravam da se čitavo
leto borim na ovom frontu, ako je to neophodno.’”
„Dobro, a šta će biti sledeća bitka?” pitala je Marsi.
„Reći ću okružnom tužiocu da nije pametno iznositi slučaj pred
veliku porotu. Izaći ćeš na slobodu, ako naši argumenti prevagnu.”

Ali hoće li? Zapitala se Marsi. Hoćemo li? Zato što tvrde da imaju
njegove otiske prstiju, zato što ljudi tvrde da su ga videli kako otima
mališana i kako izlazi iz Parka Figis prekriven krvlju? Hoćemo li se
osloboditi sumnji dok god pravi ubica ne bude uhvaćen?

„Marsi.” Teri joj se osmehivao. „Smiri se. Znaš šta govorim
dečacima - bazu po bazu.”

„Želim da te nešto pitam”, reče Haui. „Ovo je samo nagađanje.”
„Pitaj.”
„Tvrde da imaju svakakve forenzičke dokaze, iako još čekaju
rezultate ispitivanja DNK...”
„Uzorci se neće poklopiti”, reče Teri. „To nije moguće.”
„Isto bi se moglo reći i za otiske prstiju”, reče Haui.
„Možda mu je neko namestio igru”, umešala se Marsi. „Znam da to
zvuči paranoično, ali...” Slegnula je ramenima.
„Ali zašto bi?”, pitao je Haui. „To je moje pitanje. Može li iko od vas
da se seti nekog ko bi uložio toliki trud da ti ovo napakuje?”
Mejtlandovi su, posle kraćeg razmišljanja, odmahnuli glavom s obe
strane rupičaste plastične barijere.
„Ne mogu ni ja”, reče Haui. „Život retko oponaša romane Roberta
Ladlama. Ipak, sakupili su dovoljno jakih dokaza da se odluče na brzo
hapšenje. Siguran sam da se sad kaju zbog toga. Plašim se da ću te
izbaviti iz mašine, ali da će te njena sen progoniti.”
„Razmišljao sam o tome najveći deo prošle noći”, reče Teri.
„Meni to ne izlazi iz glave”, reče Marsi.
Haui se nagnuo napred, prepletenih prstiju. „Pomoglo bi mi kad bih
imao fizičke dokaze koje bih suprotstavio njihovim. Traka Kanala 81 je
dobra. Verovatno nam ništa drugo neće biti potrebno, kad pridodamo
svedočenja tvojih kolega, ali sam alav. Hoću još.”
„Hoćeš fizičke dokaze iz jednog od najzauzetijih hotela u Kep Sitiju,
posle četiri dana?” glasno je razmišljala Marsi, nesvesna da ponavlja
nedavno izgovorene reči Bila Samjuelsa. „Mala je verovatnoća da ćeš ih
naći.”
Teri je zurio ispred sebe, skupljenih obrva. „Nije sasvim
neverovatno.”
„Teri?” pitao je Haui. „Šta ti je na pameti?”
Obratio im se sa osmehom. „Možda bi nečeg moglo biti. Možda.”

15

Ognjište je bilo otvoreno za rani ručak. Ralf je prvo njega posetio.
Zatekao je dvoje ljudi koji su radili u noći ubistva: recepcionerku i
kelnera s vojničkom frizurom, koji kao da je juče stekao pravo da
kupuje pivo. Recepcionerka nije bila od pomoći („Te noći bili smo
opsednuti gostima, detektive”), dok se kelner nejasno sećao da je
uslužio veću grupu profesora, ali je bio nesiguran kad mu je Ralf
pokazao Terijevu fotografiju iz prošlogodišnjeg srednjoškolskog
godišnjaka. Rekao je da se „možda” seća tipa koji je tako izgledao, ali da
ne bi mogao da se zakune da je to ovaj s fotografije. „Hej, čoveče,
možda sam mu servirao poslužavnik ljutih krilaca za barom.”

Toliko o tome.
Isprva ni u Šeratonu nije bolje prolazio. Potvrdio je da su Mejtland i
Vilijam Kvejd odseli u sobi 644, u utorak uveče. Menadžer hotela mu je
pokazao račun, ali je na njemu bio samo Kvejdov potpis. Platio je
karticom. Menadžer mu je rekao da je soba 644 bila zauzeta svake
večeri od Mejtlandovog i Kvejdovog odlaska i da je čišćena svakog
jutra.
„Nudimo uslugu nameštanja kreveta”, rekao je menadžer, utrljavši
so na istražiteljevu ranu. „To znači da je soba najčešće čišćena dva puta
dnevno.”
Da, detektiv Anderson može da pregleda snimke nadzornih kamera.
Ralf je to učinio. Nije se žalio što je i Aleku Peliju dozvoljeno da to učini.
(Ralf nije bio pripadnik lokalne policije, što znači da je morao da
nastupa krajnje diplomatski.) Snimci su bili u boji i oštri - u Kep Siti
Šeratonu nisu imali zastarele kamere iz samoposluga. Video je čoveka
u predvorju koji je ličio na Terija. Bio je i u prodavnici poklona. U sredu
ujutru vežbao je u hotelskoj teretani. Video ga je i ispred balske
dvorane kako čeka u redu za autogram. Osoblje iz predvorja i
prodavnice poklona bilo je nesigurno, ali nije bilo mnogo sumnji -
makar za Ralfa - da je tip koji se potpisao pre upotrebe opreme za
vežbanje i onaj koji je čekao u redu autogram bio sinovljev nekadašnji
trener. Onaj koji je naučio Dereka da bantuje i promenio njegov
nadimak od Fijukala u Gurnile.
Ralf je u svom umu čuo kako mu supruga govori da je forenzički

dokaz iz Kep Sitija nedostajuća karika, zlatna karta. Ako je Teri bio ovde,
rekla je - u Flint Sitiju, u kom je počinio ubistvo - onda je tamo morao
biti njegov dvojnik. Samo to ima smisla.

„Ništa od toga nema smisla”, promrmljao je, gledajući monitor. Na
njemu je bila zamrznuta slika čoveka koji je nesumnjivo izgledao kao
Teri Mejtland. Smejao se nečemu dok je stajao u redu za autograme,
pored šefa katedre Raundhila.

„Šta ste rekli?”, pitao je službenik hotelskog obezbeđenja koji mu je
pokazivao snimke.

„Ništa.”
„Hoćete li da vam još nešto pokažem?”
„Ne, ali hvala vam.” Ovo je bilo gubljenje vremena. Traka Kanala 81
s predavanja je manje-više učinila pregled hotelskog materijala
izlišnim, zato što je Teri bio prisutan u sali za vreme postavljanja
pitanja. Niko to nije mogao sporiti.
Samo što je Ralf to i dalje činio, u nekom zabačenom delu uma.
Način na koji je Teri ustao da postavi pitanje... bio je tako prokleto
savršen, kao da je znao da će ga kamera snimiti. Je li moguće da je sve
bila nameštaljka? Čudesna ali objašnjiva opsenarska predstava? Ralfu
nije bilo jasno kako bi to bilo moguće, ali nije znao ni kako je Dejvid
Koperfild prošao kroz Veliki kineski zid, iako je to gledao na televiziji.
Teri Mejtland nije bio samo ubica već ubica koji im se podsmeva, ako je
to tačno.
„Detektive, skrećem vam pažnju”, rekao je hotelski bezbednjak, „da
sam dobio obaveštenje od Harlija Brajta - mog šefa - da svi materijali
koje ste pregledali moraju biti sačuvani za advokata Hauarda Golda.”
„Ne zanima me šta ćete uraditi s tim materijalima”, reče Ralf.
„Pošaljite ih Sari Pejlin u Visldik, Aljaska, što se mene tiče. Idem kući.”
Da. To je dobra ideja. Idi kući i sedi u zadnje dvorište s Džini. Podeli
pakovanje piva s njom - četiri za tebe, dva za nju. I pokušaj da ne
poludiš razmišljajući o prokletom paradoksu.
Hotelski bezbednjak otpratio ga je do vrata kancelarije. „Na vestima
kažu da ste uhvatih ubicu onog deteta.”
„Na vestima ćete svašta čuti. Hvala vam na vašem vremenu,
gospodine.”
„Uvek mi je zadovoljstvo da pomognem policiji.”
Bilo bi lepo da si pomogao, pomislio je Ralf.
Zastao je na drugom kraju predvorja. Spremao se da gurne obrtna
vrata, kad se nečeg setio. Postoji još jedno mesto koje može da obiđe,

kad je već ovde. Teri je rekao da je Debi Grant otišla u ženski toalet po
završetku Kobenovog govora i da se dugo zadržala u njemu. Otišao sam
do kioska s novinama s Evom i Bilijem, rekao je. Tamo nas je našla.

Ispostavilo se da je kiosk s novinama još jedna radnja s poklonima.
Preterano našminkana žena sede kose redala je komade jeftinog nakita
iza šaltera. Ralf je pokazao legitimaciju. Zamolio je da mu kaže je li
radila prošlog utorka po podne.

„Dušo”, rekla je, „radim svakog dana, izuzev kad sam na bolovanju.
Ne dobijam ništa za knjige i časopise, ali bolje prolazim s ovim nakitom
i šoljama za kafu.”

„Sećate li se ovog čoveka? Bio je ovde prošlog utorka, s gomilom
profesora engleskog, na predavanju.” Pokazao je Terijevu fotografiju.

„Naravno da ga se sećam. Pitao je za knjigu o Okrugu Flint. Ne
pamtim kad se poslednji put neko za nju zanimao. Nisam naručila te
knjige, prokletinje su bile ovde kad sam počela da radim 2010. godine.
Trebalo je da ih poskidam s polica, ali čime bih ih zamenila? Sve što je
iznad ili ispod nivoa očiju se ne prodaje. To brzo naučite kad radite na
ovakvom mestu. One stvari dole su makar jeftine. Gore su skupi artikli
s fotografijama na sjajnom papiru.”

„O kojoj knjizi govorimo, gospođo...” Pogledao je njenu pločicu.
„Gospođo Level?”

„O onoj”, rekla je, pokazavši je. „Slikovna istorija Okruga Flint,
Okruga Duri i Grada Kaninga. Dugačak naslov, jelda?”

Okrenuo se i ugledao redove knjiga pored ukrasnih šolja i tanjira.
Na jednoj polici bili su časopisi; druga je sadržala mešavinu džepnih
izdanja i novije beletristike u tvrdom povezu. Na vrhu police su bili
veći tomovi, koje je Džini zvala knjige za stočić za kafu. Bili su u
plastičnim povezu, da radoznalci ne bi zaprljali stranice ili ih savili na
ćoškovima. Ralf je prišao knjigama. Teri je bio dobrih osam
centimetara viši od njega. Ne bi morao da diže glavu, niti da se
propinje na prste da bi dohvatio neku od njih.

Posegnuo je za knjigom koju je prodavačica pomenula, pa se
predomislio. Obratio se gospođi Level. „Recite mi sve što ste
zapamtili.”

„Šta, o tom tipu? Nemam mnogo toga da kažem. Sećam se da su u
prodavnici za poklone imali mnogo posla, posle predavanja, ali je kod
mene došlo malo ljudi. Znate zašto, zar ne?”

Ralf je odmahnuo glavom. Pokušavao je da bude strpljiv. Ovde je
bilo nečeg, mislio je - nadao se - da zna šta je to.

„Nisu hteli da izgube svoje mesto u redu, naravno. Svi su imali novu
knjigu gospodina Kobena. Čitali su je dok su čekali. Ali ova tri
gospodina ušla su ovamo. Jedan - onaj debeli - kupio je novu knjigu
Lise Gardner u tvrdom povezu. Druga dvojica su samo razgledala. Otišli
su kad je gospođa provirila u kiosk i rekla da je spremna.
Pretpostavljam da su stali u red za autograme.”

„Ali jedan od njih - onaj visoki - zanimao se za knjigu o Okrugu
Flint.”

„Da, ali ja mislim da mu je deo naslova o gradu Kaningu privukao
pažnju. Je li rekao da je njegova porodica dugo živela u tom mestu?”

„Ne znam”, reče Ralf. „Recite mi.”
„Prilično sam sigurna da jeste. Skinuo ju je s police, ali ju je vratio
kad je video cenu - sedamdeset devet devedeset devet.”
I eto ga. „Da li je odonda iko pogledao tu knjigu? Da li ju je skinuo s
police i razgledao?”
„Tu knjigu? Da li se šalite?”
Ralf je prišao polici, propeo se na prste i skinuo knjigu u plastičnom
omotaču. Držao ju je sa strane, dlanovima. Na prednjoj strani bila je
žućkasta fotografija davnašnje pogrebne povorke. Šestorica kauboja sa
starim šeširima i pištoljima za pojasom nosili su daščani kovčeg ka
prašnjavom groblju. Sveštenik (takođe s pištoljem za pojasom) čekao
ih je iznad otvorenog groba s Biblijom u rukama.
Gospođa Level se ozarila. „Hoćete li da je kupite?”
„Da.”
„Pa, dajte mi je da je očitam.”
„Mislim da neću.” Pružio je knjigu s nalepnicom bar-koda prema
njoj. Očitala je podatke dok ju je držao.
„Dugujete mi osamdeset četiri četrnaest s porezom. Zaokružiću na
osamdeset četiri.”
Ralf je pažljivo odložio knjigu, dok je pružao kreditnu karticu.
Gurnuo je račun u džep na grudima i ponovo podigao knjigu dlanovima,
kao putir.
„On ju je držao”, rekao je, ne toliko da bi bio siguran koliko da bi
dobio potvrdu apsurdne sreće koja ga je snašla. „Jeste li sigurni da je
čovek s fotografije koju sam vam pokazao razgledao ovu knjigu?”
„Skinuo ju je s police i rekao da je fotografija s korica snimljena u
Kaningu. Zatim je pogledao cenu i vratio knjigu nazad. Baš kao što sam
rekla. Je li ona dokaz ili nešto slično?”
„Ne znam”, reče Ralf, gledajući davnašnje ožalošćene na koricama.

„Ali doznaću.”

16

Telo Frenka Patersona predato je pogrebnom zavodu Braće Doneli u
četvrtak po podne. Arlin Paterson se pobrinula za to i sve drugo,
uključujući čitulju, cveće, memorijalnu službu u petak ujutru, sam
pogreb, službu pored groba i okupljanje prijatelja i porodice u subotu
uveče. Morala je da to uradi. Fred je i u najsrećnijim prilikama bio
beskoristan kao organizator društvenih skupova.

Ali ovog puta moraću da se potrudim, govorio je sebi kad se vratio
kući s Olijem iz bolnice. Moram, pošto nema nikog drugog. I onaj tip iz
Donelija će mi pomoći. Oni su stručnjaci za ovakve stvari. Samo, kako
ću platiti drugi pogreb, tako brzo posle prvog? Da li će osiguranje i to
pokriti? Nije znao. Arlin je vodila računa i o tome. Imali su dogovor: on
je zarađivao novac, ona je plaćala račune. Moraće da pretraži njen sto
da bi našao papire od osiguranja. Sama pomisao na to ga je umarala.

Sedeli su u dnevnoj sobi. Oli je uključio televizor. Igrala se fudbalska
utakmica. Gledali su je neko vreme, iako ih ta igra nije zanimala. Više su
voleli američki fudbal. Fred je konačno ustao i izašao u hodnik. Vratio
se s Arlininim starim crvenim adresarom. Okrenuo je slovo D, i da,
našao je braću Doneli. Njen obično uredni rukopis bio je nesiguran, a
kako i ne bi? Sigurno nije napisala broj pogrebnog zavoda pre Frenkove
smrti, zar ne? Patersonovi su mislili da ih godine dele od korišćenja
njihovih usluga. Godine.

Fred je posmatrao adresar, uvezan u izbledelu crvenu kožu. Setio se
koliko puta ga je viđao u njenim rukama. U starim danima prepisivala
je povratne adrese s koverata, a u novije vreme s interneta. Zaplakao je.

„Ne mogu”, rekao je. „Jednostavno ne mogu. Ne tako brzo posle
Frenkija.”

Sportski komentator na televiziji je zavrištao: „GOL!” Igrači u
crvenim dresovima počeli su da skaču jedan na drugog. Oli je isključio
televizor i podigao ruku.

„Ja ću.”
Fred ga je pogledao crvenih, vlažnih očiju.
Oli je klimnuo. „U redu je, tata. Zaista. Pobrinuću se za to, za sve to.

Kako bi bilo da se popneš na sprat i legneš?”
Fred je znao da verovatno greši kad polaže toliki teret na

sedamnaestogodišnjakova pleća. Obećao je sebi da će poneti svoj deo
kad za to dođe vreme, ali mu je sad bio potreban san. Bio je zaista
veoma umoran.

17

Alek Peli te nedelje nije mogao da se oslobodi porodičnih obaveza sve
do pola četiri. Stigao je u Kep Siti Šeraton posle pet. Popodnevno sunce
još je gorelo na nebu. Parkirao se ispred hotela i gurnuo deseticu
poslužitelju na parkingu. Zamolio ga je da kola ne budu daleko. Loreta
Level je raspoređivala nakit na kiosku za novine. Alek se kratko
zadržao. Brzo je izašao iz hotela, naslonio se na džip i pozvao Hauija
Golda.

„Pretekao sam Andersona oko nadzornih kamera - kao i kod
televizijskog snimka - ali je on prvi došao do knjige. Kupio ju je.
Pretpostavljam da taj promašaj ide na moju dušu.”

„Jebiga”, reče Haui. „Kako je doznao za nju?”
„Mislim da nije znao za njeno postojanje, već da je se domogao
zahvaljujući kombinaciji sreće i staromodnog policijskog rada.
Prodavačica iz kioska kaže da je neki tip razgledao knjigu na dan
Kobenovog predavanja i da ju je vratio na policu kad je video cenu -
gotovo osamdeset zelembaća. Pretpostavljam da ne gleda vesti, pošto
po svemu sudeći nije znala da je tip bio Mejtland. Rekla je Andersonu.
On je kupio knjigu. Kaže da je izašao držeći je sa strane, dlanovima.”
„Sa nadom da će pronaći otiske koji ne odgovaraju Terijevim”,
rekao je Haui. „Što bi značilo da onaj koji je držao tu knjigu nije bio Teri.
Od tog posla neće biti ništa. Bog sveti zna koliko ljudi je u
međuvremenu razgledalo tu knjigu.”
„Žena koja radi u kiosku ne bi se složila s tobom. Kaže da je
mesecima stajala nedirnuta.”
„Nije važno.” Haui nije zvučao zabrinuto, što je nateralo Aleka da se
zabrine za obojicu. Nije bilo mnogo, ali je bilo nešto. Mala pukotina u
slučaju koji je izgledao lepo kao slika u muzeju. Moguća pukotina,
podsetio je sebe, koju Haui može lako da zatvori; porote ne mare za

ono čega nema.
„Samo sam hteo da znaš šta se dešava, šefe. Za to me plaćaš.”
„U redu je. Obavešten sam. Hoćeš li biti tu sutra, pri izlasku pred M

uliju?”
„Neću to propustiti”, reče Alek. „Jesi li razgovarao o kauciji sa

Samjuelsom?”
„Jesam. Razgovor je bio kratak. Rekao je da će se svakim atomom

svog bića boriti protiv toga. Tako mi je rekao.”
„Isuse, ima li taj tip dugme za gašenje?”
„To je dobro pitanje.”
„Hoćeš li je dobiti?”
„Imam dobre izglede. Ništa nije sigurno, ali sam poprilično uveren

da će tako biti.”
„Reci Mejtlandu da se ne šeta po komšiluku, ako se to desi. Mnogo

ljudi drži oružje kod kuće. On je sad najnepopularniji čovek u Flint
Sitiju.”

„Kretanje će mu biti ograničeno na njegovu kuću. Budi siguran da
će je policija nadgledati.” Haui je uzdahnuo. „Šteta za knjigu.”

Alek je prekinuo vezu. Žurno je ušao u automobil. Hteo je da stigne
kući na vreme da ispeče kokice pre Igre prestola.

18

Ralf Anderson i detektiv državne policije Junel Sablo sreli su se te
večeri s okružnim tužiocem Okruga Flint, u njegovoj kući na severnoj
kraju grada, prilično otmenom susedstvu, s velikim zdanjima koja su
stremila statusu rezidencija, ne domašujući ga. Dve Bilove devojčice
jurile su se između prskalica u zadnjem dvorištu, dok se sumrak lagano
rastakao u tamu. Samjuelsova bivša supruga ostala je da spremi
večeru. Tužilac je bio dobro raspoložen za vreme obroka. Često je
tapšao bivšu po ruci. Nekoliko puta nakratko ju je stiskao za nju. Nije se
protivila. Prilično su bliski za razvedeni par, pomislio je Ralf. To je dobro
za njih. Bivša je posle večere spakovala dečje stvari. Ralf je pomislio da
dobro raspoloženje okružnog tužioca neće potrajati.

Slikovna istorija Okruga Flint, Okruga Duri i Grada Kaninga počivala
je na stočiću za kafu. Bila je u providnoj plastičnoj kesi, izvađenoj iz

neke od Ralfovih kuhinjskih fioka i pažljivo navučenoj preko knjige.
Pogrebna povorka izgledala je nejasno, zbog zaštitne plastike posute
prahom za uzimanje otisaka. Pronađen je jedan otisak - palac. Isticao
se na prednjem omotu, pored hrbata. Bio je jasan kao datum na sveže
iskovanom novčiću.

„Još četiri dobra otiska su pozadi”, reče Ralf. „Tako se dižu teške
knjige - palac napred, prsti pozadi, blago rašireni radi snažnijeg
oslonca. Mogao sam da je ispitam u Kep Sitiju, ali nisam imao Terijeve
otiske za poređenje. Uzeo sam ono što mi je bilo potrebno u stanici i
obavio posao kod kuće.”

Samjuels je podigao obrve. „Uzeo si njegovu karticu s otiscima iz
sobe s dokazima?”

„Nisam, kopirao sam je.”
„Ne drži nas u neizvesnosti”, reče Sablo.
„I neću”, reče Ralf. „Poklapaju se. Otisci na ovoj knjizi pripadaju
Teriju Mejtlandu.”
Gospodin Sunčev Zrak koji je na večeri sedeo pored supruge je
nestao. Njegovo mesto zauzeo je gospodin Padaće Jaka Kiša. „Ne
možeš biti siguran bez kompjuterskog poređenja.”
„Bile, radio sam ovaj posao pre nego što su te stvarčice izmišljene.”
U doba u kom si ti pokušavao da gvirneš curama ispod suknje u
hodnicima srednje. „To su Mejtlandovi otisci. Kompjutersko poređenje
će to potvrditi. Pogledaj ih.”
Izvadio je paketić kartica iz unutrašnjeg džepa sakoa. Poredao ih je
u dva reda po stočiću za kafu. „Evo Terijevih otisaka uzetih posle
sinoćnog hapšenja. A ovo su Terijevi otisci sa zaštitne plastike. Recite
mi da nisu isti.”
Samjuels i Sablo nagnuli su se napred. Pogledali su kartice na levoj i
desnoj strani. Sablo se prvi povukao. „Slažem se.”
„Neću to reći bez kompjuterske provere”, oglasio se Samjuels.
Zvučao je ukočeno, zato što mu se vilica zgrčila. To bi u drugim
okolnostima bilo smešno.
Ralf nije odmah odgovorio. Bio je radoznao u pogledu Bila
Samjuelsa i pun nade (bio je takve prirode) da su njegovi raniji sudovi
o njemu - da će podviti rep i zbrisati čim zagusti - bili pogrešni.
Očigledno je uživao poštovanje bivše supruge. I devojčice su ga jako
volele, ali su ti dokazi govorili samo o jednoj strani njegovog karaktera.
To što je bio dobar kod kuće nije značilo da će biti takav na poslu,
pogotovo ako je ambiciozan i suočen sa iznenadnim preprekama koje

bi mogle u korenu saseći njegove velike planove. Pomenute osobine
Ralfu su bile važne, pošto su Samjuels i on bili vezani ovim slučajem,
pobedili ili izgubili.

„To je nemoguće”, reče Samjuels. Krotio je nepostojeći čuperak
rukom. Večeras je bio pokoran. „Nije mogao da bude na dva mesta
istovremeno.”

„A ipak tako izgleda”, reče Sablo. „Do danas nije bilo forenzičkih
dokaza iz Kep Sitija. Jedan je pronađen.”

Samjuels se naglo oraspoložio. „Možda je držao knjigu pre toga, da
bi pripremio alibi. To bi značilo da je ovo nameštaljka.” Očigledno je
zaboravio na prethodnu procenu da je ubistvo Frenka Patersona bilo
impulsivni čin čoveka nesposobnog da kontroliše svoje nagone.

„Ta ideja ne može biti unapred odbačena”, reče Ralf, „ali video sam
mnogo otisaka, a ovi izgledaju prilično sveže. Kvalitet rubnih detalja
veoma je dobar. Ne bi bilo tako da su napravljeni nedeljama ili
mesecima ranije.”

Sablo je, jedva čujnim glasom, dodao: „Mano, kao da si povukao na
dvanaest i dobio štih.”

„O čemu govoriš?”, Samjuels je naglo okrenuo glavu.
„O ajncu”, reče Ralf. „Kaže da bi bilo bolje da je nismo našli. Da
nismo ništa učinili.”
Razmišljali su o tome. Samjuels je zvučao gotovo raspoloženo kad
je progovorio - kao čovek koji samo ubija vreme. „Evo jedne
pretpostavke. Šta bi bilo da si posuo zaštitni omot prahom za uzimanje
otisaka ne našavši ništa? Ili samo beskorisne mrlje?”
„Ne bismo bili u boljem položaju”, reče Sablo, „ali ni u gorem.”
Samjuels je klimnuo. „U tom slučaju - hipotetično govoreći - Ralf bi
bio čovek koji je kupio prilično skupu knjigu. Ne bi je bacio, rekao bi da
je to dobra ideja i stavio pomenutu knjigu na policu. Nakon što bi
pocepao i bacio plastični omot.”
Sablo je posmatrao Samjuelsa i Ralfa, bezizražajnog lica.
„A kartice s otiscima prstiju?”, pitao je Ralf „Šta bismo radili s
njima?”
„Koje kartice?”, pitao je Samjuels. „Ne vidim nikakve kartice. Vidiš li
ih ti, June?”
„Ne znam da li ih vidim ili ne vidim”, reče Sablo.
„Govoriš o uništavanju dokaza”, rekao je Ralf.
„Ni u kom slučaju. Ovo je samo hipotetična priča.” Samjuels je
ponovo podigao ruku da smiri nepostojeći čuperak. „Ali imaš o čemu

da razmišljaš, Ralfe. Bio si u stanici, ali si poređenje obavio kod kuće.
Jesi li to uradio u prisustvu supruge?”

„Džini je bila na sastanku književnog kluba.”
„Hm-hmm. I znaš, ta knjiga je u običnoj kesi, umesto u službenoj.
Nije uvedena među dokaze.”
„Nije još”, reče Ralf, ali je sad bio primoran da razmišlja o različitim
stranama vlastitog, umesto karaktera Bila Samjuelsa.
„Samo hoću da kažem kako je ista hipotetična mogućnost mogla
biti i u pozadini tvog urna.”
Je li bila? Ralf nije mogao da kaže. I ako jeste, zašto je bila? Je li želeo
da poštedi sebe ružne crne mrlje na karijeri, u trenutku kom kola nisu
samo pošla nizbrdo, već su svakog časa mogla da se prevrnu?
„Ne”, rekao je. „Ovo će biti zavedeno kao dokaz. Postaće deo
procesa. Zato što je ono dete mrtvo, Bili. Naša sudbina je nebitna u
poređenju s tom činjenicom.”
„Slažem se”, reče Sablo.
„Naravno da se slažeš”, reče Samjuels. Zvučao je umorno. „Poručnik
Jun Sablo će preživeti, ma šta se desilo.”
„Kad govorimo o preživljavanju”, reče Ralf, „šta je s Terijem
Mejtlandom? Šta ćemo ako stvarno imamo pogrešnog čoveka?”
„Nemamo ga”, reče Samjuels. „Dokazi kažu da ga nemamo.”
Sastanak se tako završio. Ralf se vratio u stanicu. Stavio je Slikovnu
istoriju Okruga Flint, Okruga Duri i Grada Kaninga među dokaze. Bilo
mu je drago što se rešio te knjige.
Njegov mobilni je zazvonio dok je obilazio zgradu da bi stigao do
svog automobila. Na ekranu je bila fotografija njegove žene. Uznemirio
ga je zvuk njenog glasa kad je prihvatio poziv. „Dušo? Jesi li plakala?”
„Derek je zvao. Iz kampa.”
Srce mu je preskočilo. „Je li dobro?”
„Dobro je. Fizički je dobro. Prijatelji su ga imejlom obavestili o
Teriju. Uznemiren je. Rekao je da je sigurno u pitanju greška, da Trener
T. nikad ne bi uradio tako nešto.”
„Tako znači. Je li to sve?” Pokrenuo se. Tražio je ključeve slobodnom
rukom.
„Ne, to nije sve”, žestok je odvratila. „Gde si?”
„U stanici sam. Krenuću kući.”
„Možeš li da odeš do Okružnog zatvora? I porazgovaraš s njim?”
„S Terijem? Pretpostavljam da bih mogao ako pristane da me vidi,
ali zašto?”

„Na trenutak zaboravi na sve dokaze kojima raspolažu obe strane.
Odgovori mi na jedno pitanje, iskreno, iz srca. Hoćeš li to učiniti?”

„Hoću...” Čuo je daleko zujanje kamiona na auto-putu. Iz blizine je
dopirala smirujuća letnja pesma cvrčaka. Oglašavali su se iz trave oko
zgrade od cigle, u kojoj je radio tolike godine. Znao je šta će ga pitati.

„Da li ti misliš da je Teri Mejtland ubio tog dečačića?”
Pomislio je kako je čovek kog je Vrba Kišnica odvezla taksijem do
Dubroua nju nazvao gospođom, umesto po imenu, koje je trebalo da
zna. Pomislio je kako je čovek koji je parkirao beli kombi iza Šortijevog
paba pitao kako da dođe do najbližeg mesta za ukazivanje hitne
medicinske pomoći, iako je Teri Mejtland živeo u Flint Sitiju čitavog
života. Pomislio je na profesore koji su bili spremni da se zakunu da je
Teri bio s njima, kako u vreme otmice, tako i u vreme ubistva. Zatim je
pomislio koliko je bilo zgodno što Teri nije samo postavio pitanje
gospodinu Harlanu Kobenu, već je ustao sa stolice, kao da želi da bude
siguran da će biti viđen i snimljen. Čak i otisak na knjizi... koliko
savršeno je sve to bilo?
„Ralfe? Jesi li na vezi?”
„Ne znam”, rekao je. „Možda bih znao da sam trenirao klince s njim
kao Haui... ali sam samo gledao kako je trenirao Dereka. Odgovor na
tvoje pitanje - iskren, iz srca - jeste da jednostavno ne znam.”
„U tom slučaju, idi tamo”, rekla je. „Pogledaj ga u oči i pitaj ga.”
„Samjuels će mi otvoriti novi čmar, ako sazna za to.”
„Baš me briga za Bila Samjuelsa, ali me je briga za mog sina. Baš kao
i tebe. Učini to zbog njega, Ralfe. Zbog Dereka.”

19

Ispostavilo se da je Arlin Paterson imala osiguranje za slučaj smrti. To
je bilo dobro. Oli je pronašao važne papire u donjoj fioci njenog stočića
u fascikli između UGOVORA O KUPOVINI KUĆE (kredit je bio gotovo
otplaćen) i RAČUNA ZA KOMUNALIJE. Pozvao je pogrebni zavod, gde
mu je muškarac s glasom profesionalnog ožalošćenog - možda neko od
braće Doneli, a možda i ne - zahvalio i rekao da je „vaša majka
pristigla”. Kao da se sama dovezla, možda uberom. Profesionalni
ožalošćeni je pitao Olija da li mu je potreban formular za čitulju u

novinama. Oli je rekao da nije. Imao je dva prazna formulara pred
sobom na stolu. Majka je - oprezna, čak i u žalosti - sigurno
fotokopirala onaj koji je dobila za Frenka, ako slučajno pogreši. Znači
da je i to sređeno. Želi li da dođe sutra kako bi se dogovorili oko
pojedinosti za pogreb i sahranu? Oli je rekao da neće. Mislio je da bi
njegov otac trebalo da se time pozabavi.

Oborio je glavu i neko vreme plakao, nakon što je rešio pitanje
majčinog pogreba. Ridao je tiho, da ne probudi oca. Popunio je
formular za čitulju kad su suze presahle. Otkucao ga je, zbog groznog
rukopisa. Otišao je u kuhinju posle obavljenog posla. Pogledao je haos u
njoj: pasta na linoleumu, leš pileta ispod sata, staklene činije i
pokriveni sudovi na radnim površinama. Prizor ga je podsećao na
majčine reči posle velikih porodičnih obroka - ovde su jele svinje. Uzeo
je kantu za smeće ispod sudopere i izručio sve u nju. Počeo je s lešom
pileta, koji je najužasnije izgledao. Oprao je pod. Shvatio je da je gladan
kad je sve bilo čisto kao suza (kako je majka govorila). Glad mu se činila
nepriličnom, ali je bila neporeciva. Ljudi su u suštini životinje. Moraš
da jedeš i isereš ono što si jeo, čak i ako su ti majka i mlađi brat mrtvi.
Sve se moralo namiriti. Otvorio je frižider i otkrio da je od vrha do dna
pun tepsija, staklenih sudova, mesa. Odabrao je pitu s mesom,
pokrivenu snežnobelim krompir-pireom. Gurnuo ju je u rernu na 350
stepeni. Tata je dolutao u kuhinju, dok je stajao naslonjen na radnu
površinu i čekao da se jelo zagreje. Osećao se kao gost u sopstvenoj
glavi. Očeva frizura bila je neuredna. Rašljombana, rekla bi Arlin
Paterson. Trebalo bi da se obrije. Oči su mu bile podnadule i mutne.

„Progutao sam jednu od majčinih pilula. Predugo sam spavao”,
rekao je.

„Ne brini, tata.”
„Očistio si kuhinju. Trebalo je da ti pomognem.”
„U redu je.”
„Tvoja majka... sahrana...” Fred kao da nije znao šta da kaže. Oli je
primetio da mu je šlic otkopčan. To ga je ispunilo dubokim sažaljenjem.
Ali nije mogao da plače, kao da je isplakao sve suze. Moraće da uradi
nešto drugo. Podsetiću se svojih blagoslova, pomislio je.
„Dobro je”, rekao je tati. „Imala je osiguranje u slučaju smrti, oboje
ga imate i... tamo je. Na tom mestu. Znaš, u zavodu.” Nije smeo da kaže
pogrebnom, da ne bi potresao rovitog oca. A ta reč bi ga potresla.
„O, bože.” Fred je seo i naslonio se čelom na šaku. „Trebalo je da ja
to uradim. To je bio moj posao. Moja dužnost. Nisam hteo da toliko

dugo spavam.”
„Idi sutra. Izaberi kovčeg i sve drugo.”
„Gde da idem?”
„U Braća Doneli. Kao i za Frenka.”
„Mrtva je”, čudio se Fred. „Ne znam šta da mislim o tome.”
„Da”, reče Oli, iako nije mogao da razmišlja ni o čemu drugom. Do

samog kraja je pokušavala da se izvini. Kao da je sve ovo bila njena
krivica, iako ništa nije bilo. „Pogrebnik kaže da moraš da odlučiš o
nekim stvarima. Hoćeš li moći?”

„Naravno da ću moći. Sutra će mi biti bolje. Nešto lepo miriše?”
„Pita s mesom.”
„Da li ju je majka spremila ili ju je neko doneo?”
„Ne znam.”
„Pa, lepo miriše.”
Jeli su za kuhinjskim stolom. Oli je stavio posuđe u sudoperu, pošto
je mašina za pranje sudova bila puna. Otišli su u dnevnu sobu. Na
sportskom kanalu je bio bejzbol, Filiji protiv Metsa. Ćutke su gledali
utakmicu, obilazeći ivicu rupe koja im se otvorila u životu, da ne bi
upali u nju. Oli je posle izvesnog vremena izašao na stepenice iza kuće i
podigao pogled ka zvezdama. Bilo ih je mnogo. Video je i meteor,
zemaljski satelit i nekoliko aviona. Mislio je kako mu je majka mrtva i
kako nikad neće videti ništa od toga. Takve stvari bile su totalno
apsurdne. Bejzbol utakmica bližila se napetom kraju kad se vratio u
kuću. Otac je zaspao u fotelji. Nije se mrdnuo kad ga je poljubio u teme.

20

Ralf je dobio poruku na putu ka Okružnom zatvoru. Poslao ju je
Kinderman iz kompjuterske forenzike državne policije. Stao je pored
puta. Pozvao ga je. Kinderman je odgovorio posle prvog zvona,..

„Zar se vi ne odmarate u nedelju uveče?”, pitao je Ralf.
„Šta da vam kažem, mi smo zaluđenici.” Ralf je čuo praštanje hevi-
metal benda u pozadini. „Sem toga, oduvek sam mislio da dobre vesti
mogu da čekaju, ali da bi loše trebalo da budu što pre prosleđene.
Nismo završili s ispitivanjem Mejtlandovih hard-diskova, a neki od
zlostavljača dece znaju da budu prilično dosetljivi u skrivanju

dokumenata, ali je površinski gledano sve čisto. Nema dečje niti bilo
koje druge pornografije. Nema je na njegovom kućnom, niti na
prenosnom kompjuteru, kao ni na ajpedu ili telefonu. Izgleda kao
gospodin Beli Šešir.”

„Šta je sa istorijom?”
„Ima je mnogo, ali su to očekivane stvari - sajtovi za kupovinu kao
Amazon, oni s vestima kao Hafington post i pola tuceta sportskih
sajtova. Prati prvu ligu. Izgleda da je navijač Tampa Bej Rejsa. To je
dovoljno za zaključak da mu nešto fali ispod skalpa. Gleda Ozark na
Netfliksu i Amerikance na ajtjunu. I ja to gledam.”
„Nastavite da kopate.”
„Plaćen sam za to.”
Ralf je parkirao u prostoru predviđenom SAMO ZA SLUŽBENA
VOZILA iza Okružnog zatvora. Uzeo je policijsku karticu iz odeljka za
rukavice. Postavio ju je na upravljačku tablu. Čekao ga je čuvar - L. KIN,
pisalo je na njegovoj pločici s imenom. Otpratio ga je do sobe za
saslušanje. „Ovo nije po propisima, detektive. Još malo pa će deset.”
„Svestan sam toga. I nisam došao zabave radi.”
„Je li okružni tužilac obavešten o ovome?”
„To je iznad vašeg platnog razreda, čuvaru Kine.”
Ralf je seo za sto. Čekao je da vidi hoće li Teri pristati na susret. Na
Terijevim kompjuterima i u kući nije bilo pornića. Makar dosad ništa
nije nađeno. Pedofili znaju da budu dosetljivi, kao što je rekao
Kinderman.
Koliko je dosetljivo bilo što je svuda pokazivao lice? I ostavljao otiske
prstiju?
Znao je šta bi Samjuels rekao: „Teri je pomahnitao.” Nekada
(nekada davno) činilo mu se da to ima smisla.
Kin je doveo Terija. Nosio je smeđi kombinezon i jeftine plastične
papuče. Ruke su mu bile u lisicama.
„Skinite mu lisice, čuvaru.”
Kin je odmahnuo glavom. „Propisi.”
„Preuzimam odgovornost.”
Kin se nevoljno osmehnuo. „Ne, detektive, nećete. Ovo je moja kuća.
Ja ću biti odgovoran ako mu padne na pamet da đipi preko stola i da
vas udavi. Evo kako ćemo. Neću ga privezati za jezičak na stolu. Šta
kažete na to?”
Teri se osmehnuo, kao da je hteo da kaže: Vidiš s čim moram da se
nosim?

Ralf je uzdahnuo. „Ostavite nas, čuvaru Kine. I hvala vam.”
Kin je izašao. Posmatraće ih kroz jednosmerno staklo. Verovatno će
ih i slušati. Ralf nije sumnjao da će Samjuels biti obavešten o ovoj
poseti.
Obratio se Teriju. „Ne stoj tu. Sedi, za boga miloga.”
Teri je seo i sklopio šake na stolu. Lanac od lisica je zazvečao. „Haui
Gold ne bi dozvolio ovaj sastanak.” Nije skidao osmeh s lica.
„Baš kao ni Samjuels, što znači da smo u istom položaju.”
„Šta želiš?”
„Odgovore. Zašto imam pola tuceta svedoka koji su te prepoznali,
ako si nevin? Zašto su tvoji otisci prstiju na grani kojom je dečak
sodomizovan i svuda po kombiju korišćenom u otmici?”
Teri je zavrteo glavom. Osmeh je iščezao. „Začuđen sam koliko i ti.
Zahvaljujem se bogu, njegovom prvorođenom sinu i svim svecima što
mogu da dokažem da sam u to vreme bio u Kep Sitiju. Šta bi se desilo
da ne mogu, Ralfe? Mislim da obojica znamo odgovor na to pitanje. Do
kraja leta čekao bih u redu za smrt u Makalisteru. Posle dve godine
zajahao bih iglu. Možda i ranije, pošto sudovi naginju udesno sve do
najviših instanci, a tvoj drugar Samjuels rasturao bi sve moje žalbe kao
buldožer dečji zamak od peska.”
Ralf je hteo da kaže on nije moj drugar. Umesto toga je rekao:
„Kombi me zanima. Onaj s njujorškim tablicama.”
„Ne mogu ti pomoći oko toga. U Njujprku sam poslednji put bio pre
šesnaest godina, na medenom mesecu.”
Na Ralfu je bio red da se osmehne. „Nisam to znao, ali znam da u
skorije vreme nisi bio tamo. Proverili smo tvoje kretanje u poslednjih
šest meseci. U aprilu si bio u Ohaju.”
„Da, u Dejtonu. Devojčice su bile na prolećnom raspustu. Hteo sam
da obiđem oca. One su htele da idu. I Marsi je htela.”
„Tvoj otac živi u Dejtonu?”
„Ako bi se ono što tamo radi moglo nazvati životom. To je duga
priča i nema nikakve veze s ovim. Nikakav zlokobni beli kombi nije u
nju umešan, pa čak ni porodični auto. Putovali smo avionom na
jugozapad. Baš me briga koliko mojih otisaka si pronašao u kombiju
kojim je taj tip oteo Frenka Patersona. Nisam ga ukrao. Nikad ga nisam
video. Ne očekujem da poveruješ u to, ali je to istina.”
„Niko ne misli da si ukrao kombi u Njujorku”, reče Ralf.
„Samjuelsova teorija je da je onaj koji ga je ukrao ostavio negde u
blizini, s ključevima u bravi. Ti si ga ukrao i sakrio negde. Krio si ga dok

nisi bio spreman da... da uradiš ono što si uradio.”
„Prilično proračunato za čoveka koji radi ono što radi, ne skrivajući

lice.”
„Samjuels će reći porotnicima da si bio ponesen ubilačkim žarom.

Oni će mu poverovati.”
„Da li će mu verovati i posle Evovog, Bilijevog i Debinog

svedočenja? I kad im Haui pokaže snimak s Kobenovog predavanja?”
Ralf nije želeo da načinje tu temu. Ne još. „Jesi li poznavao Frenka

Patersona?”
Teri se promuklo nasmejao. „To je jedno od pitanja na koje Haui ne

bi želeo da odgovorim.”
„Znači li to da nećeš odgovoriti?”
„Zapravo, hoću. Znao sam ga iz viđenja - poznajem većinu dece na

Vest sajdu - ali ga nisam dobro poznavao, ako shvataš šta želim da
kažem. Još je išao u osnovnu. Nije se bavio sportom. Iako nisam mogao
da ne zapazim njegovu crvenu kosu. Ličila je na znak stop. Imao je i
njegov brat. Oli je igrao u Ligi petlića, ali nije prešao u Gradsku ligu kad
je napunio trinaest. Nije bio loš u polju, i mogao je malo da udari, ali je
izgubio zanimanje za bejzbol. Dešava se.”

„Znači da nisi pratio Frenkija?”
„Ne, Ralfe. Nisam seksualno zainteresovan za decu.”
„Jesi li ga slučajno video kako ide preko parkinga Džeraldsove
bakalnice gurajući bicikl i rekao: ’Aha, ovaj je moj?’”
Ralf se osećao neprijatno dok ga je Teri posmatrao s tihim
prezirom. Ali nije oborio pogled. Teri je ubrzo uzdahnuo, podigao ruke
u lisicama ka jednosmernom staklu i rekao: „Gotovi smo.”
„Ne još”, reče Ralf. „Moraš da mi odgovoriš na još jedno pitanje.
Želim da me pogledaš pravo u oči, dok to budeš činio. Jesi li ubio
Frenka Patersona?”
Terijev pogled se nije pokolebao. „Nisam.”
Čuvar Kin je odveo Terija. Ralf se nije mrdao sa svog mesta. Čekao
je da se Kin vrati i da ga provede kroz troja vrata između sobe za
saslušanje i slobode. Sad je imao odgovor na pitanje koje mu je Džini
rekla da postavi. Odgovor je bio: Nisam.
Želeo je da mu veruje.
I nije mogao.

IZLAZAK PRED SUDIJU

16. jul

1

„Ne”, rekao je Haui Gold. „Ne, ne, ne.”
„To je za njegovu zaštitu”, rekao je Ralf. „Sigurno vidi...”
„Vidim fotografiju na naslovnoj strani novina. Vidim udarni prilog

na svim kanalima, u kom moj klijent ulazi u okružni sud s pancirnim
prslukom preko odela. Drugim rečima, izgleda kao neko ko je već
osuđen. Lisice su dovoljno loše.”

U sobi za posete okružnog zatvora bilo je osmoro ljudi. Igračke su
bile u šarenim plastičnim kutijama, a stolice na stolovima. Teri
Mejtland je stajao pored Hauija. Okružni šerif Dik Dulin, Ralf Anderson i
pomoćnik okružnog tužioca Vernon Gilstrap stajali su nasuprot njima.
Samjuels ih je čekao u okružnom sudu. Šerif Dulin je još držao pancirni
prsluk, s optužujućim jarkožutim slovima KOOF - skraćenicom od
Korektivnog odeljenja Okruga Flint. Tri trake - po jedna za ruke i jedna
za pojas - mlitavo su visile s prsluka.

Dva zatvorska čuvara (neće vas ispraviti ako ih nazovete
stražarima) stajala su pored vrata, s prekrštenim rukama na prsima.
Jedan je nadzirao Terija dok se brijao; drugi je pretresao džepove odela
i košulje koju je donela Marsi. Nije zaboravio da opipa zadnji deo plave
kravate.

Gilstrap se obratio Teriju. „Šta kažeš, ortak? Hoćeš li da rizikuješ da

budeš upucan? Nemam ništa protiv. Prištedećeš troškove rešavanja
brojnih žalbi pre nego što dobiješ iglu.”

„To su neprikladne reči”, reče Haui.
Gilstrap, tip s dugim iskustvom, koji će se gotovo sigurno
penzionisati (s debelom penzijom) ako Bil Samjuels izgubi na
predstojećim izborima, samo se nacerio.
„Hej, Mičele”, reče Teri. Čuvar koji je motrio Terijevo brijanje da bi
se uverio da zatvorenik neće prerezati grlo plastičnim nožićem,
podigao je obrve, ali nije pomerio ruke. „Koliko ima stepeni napolju?”
„Dvadeset devet, kad sam ušao”, rekao je prozvani stražar. „Radio
javlja da će do podneva biti preko trideset.”
„Neću prsluk”, rekao je Teri šerifu. Široki osmeh primetno ga je
podmladio. „Ne želim da stanem pred sudiju Hortona u znojavoj
košulji. Trenirao sam mu sina u petlićima.”
Gilstrap se uznemirio kad je to čuo. Izvukao je notes i nešto žurno
pribeležio.
„Hajdemo”, reče Haui. Uhvatio je Terija za ruku.
Ralfov mobilni se oglasio. Uzeo ga je s leve strane pojasa (oružje mu
je bilo na desnoj) i pogledao ekran. „Čekajte, čekajte, moram da
odgovorim.”
„Ma, hajde”, reče Haui. „Šta je ovo, izlazak pred sud ili smotra kuca i
konjića?”
Ralf nije obraćao pažnju na advokatovu upadicu. Otišao je na drugi
kraj prostorije, pored mašina za prodaju grickalica i sokića. Stao je
ispod znalci na kom je pisalo SAMO ZA POSETIOCE. Razgovor nije dugo
trajao. Prekinuo je poziv i prišao ostalima. „U redu. Idemo.”
Čuvar Mičel stao je između Hauija i Terija, dovoljno dugo da mu
namakne lisice. „Da li su previše stegnute?”, pitao je.
Teri je odmahnuo glavom.
„Idemo.”
Haui je prebacio sako preko lisica. Dva čuvara izvela su Terija iz
sobe. Gilstrap je išao ispred njih. Koračao je kao mažoretkinja.
Haui je išao pored Ralfa. Govorio je tihim glasom. „Ovo je
katastrofalna greška.” Dodao je kad se Ralf nije oglasio: „U redu, dobro,
ćuti koliko ti je drago, ali ćemo do izlaska pred veliku porotu morati da
sednemo - ti, ja i Samjuels. I Peli, ako želite. Činjenice o ovom slučaju
neće biti obelodanjene danas, ali će izaći na videlo. Tada nećete brinuti
samo o državnim i regionalnim medijima. CNN, Foks, MSNBC, internet
blogovi - svi će se ovde sjatiti, privučeni neobičnostima slučaja. To će

biti u stilu O-Džej sreće Isterivača đavola.”
Imao je pravo. I Ralf je znao da će Haui dati sve od sebe da se baš to

desi. Ako navede novinare da se usredsrede na pitanja čoveka koji je
naizgled istovremeno bio na dva različita mesta, neće morati da se
brine da će se usredsrediti na dečaka koji je silovan i ubijen, a možda i
delimično pojeden.

„Znam o čemu razmišljaš, ali ja nisam tvoj neprijatelj, Ralfe. Izuzev
ako ti puca prsluk za sve, izuzev da Teri bude osuđen. Ne verujem u to.
To je Samjuels, a ne ti. Zar ne želiš da znaš šta se desilo?”

Ralf nije odgovorio.
Marsi Mejtland je čekala u predvorju. Izgledala je sitno između
goleme, trudne Betsi Rigins i Juna Sabloa iz državne policije. Riginsova
je pokušala da je zadrži kad je videla supruga i krenula napred. Marsi je
se lako oslobodila. Sablo ju je samo posmatrao. Imala je dovoljno
vremena da pogleda muževljevo lice i da ga poljubi u obraz, pre nego
što ju je čuvar Mičel uhvatio za ramena i nežno ali odlučno odgurnuo ka
šerifu, koji je još držao pancirni prsluk, kao da nije znao šta će s njim
otkad je zatvorenik odbio da ga navuče.
„Nemojte, gospođo Mejtland”, reče Mičel. „To nije dozvoljeno.”
„Volim te, Teri”, rekla je Marsi kad su ga čuvari poveli ka vratima. „I
devojčice te vole.”
„Volim i ja vas, dva puta jače”, reče Teri. „Reci im da će sve biti u
redu.”
Zatim je izašao napolje na vrelo jutarnje sunce i baražnu vatru
desetina novinarskih pitanja izgovorenih u isto vreme. Ralfa, koji je još
bio u predvorju, nerazgovetni uzvici više su podsećali na uvrede nego
na pitanja.
Morao je da oda priznanje Hauiju na upornosti. Nije se predavao.
„Ti si jedan od dobrih momaka. Ne uzimaš mito, ne petljaš s
dokazima, ne skrećeš s pravog puta.”
Mislim da sam sinoć bio veoma blizu petljanju s dokazima, pomislio
je Ralf. Mislim da jesam. Da Sablo nije bio tamo, da sam bio sam sa
Samjuelsom...
Hauijev izraz bio je gotovo molećiv. „Nikad nisi imao ovakav slučaj.
Niko od nas nije. I ne radi se više samo o mališanu. I njegova majka je
mrtva.”
Ralf, koji tog jutra nije uključio televizor, zaustavio se u mestu.
Obratio se Hauiju. „Šta si rekao?”
Advokat je klimnuo. „Juče je umrla. Od srčanog udara. To je čini

žrtvom broj dva. Pa, reci mi - zar ne želiš da znaš šta se desilo? Zar ne
želiš da obaviš posao na valjan način?”

Ralf više nije mogao da izdrži. „Želim. Stoga ću ti isporučiti sledeću
informaciju bez naknade, Haui. Upravo sam razgovarao s doktorom
Boganom, iz odeljenja patologije i serologije u Opštoj. Još nije dobio
sav DNK materijal, i neće za naredne dve nedelje, ali su obradili uzorak
semena, uzet sa zadnjeg dela dečakovih nogu. Odgovara uzorcima s
obraza od subote uveče. Tvoj klijent je ubio i naguzio Frenka
Patersona. Zubima mu je iskidao komade mesa. I sve to ga je toliko
uzbudilo da je svršio po lešu.”

Hitro je pružio korak. Ostavio je Hauija Golda za sobom, nemoćnog
da se pokrene ili progovori. To mu je odgovaralo, zato što je središnji
paradoks slučaja opstajao. DNK ne laže. Ali ni Terijeve kolege nisu
lagale. Ralf je bio siguran u to. Isto je važilo za otiske na knjizi iz
novinskog kioska i za snimak Kanala 81.

Ralf Anderson je bio čovek podeljena uma. Dvostruka vizija ga je
izluđivala.

2

Sud Okruga Flint je do 2015. godine bio pored zatvora. To je bilo
praktično rešenje. Zatvorenici su, da bi stigli pred sudiju, prelazili put
od jedne do druge kamene zgrade u gotskom stilu kao deca na
ekskurziji (izuzev što su deca na ekskurziji retko nosila lisice). Sad je
pored zatvora bio poluzavršeni Gradski centar. Zatvorenici su
transportovani šest blokova dalje u novu sudnicu, osmospratnu
staklenu kutiju, koju su šaljivdžije prozvale Kokošinjcem.

Na ulici ispred zatvora bila su dva policijska automobila s
upaljenim svetlima, kratki plavi autobus i Hauijev blistavi crni džip.
Alek Peli stajao je pored poslednjeg vozila. Izgledao je kao šofer u
tamnom odelu i s tamnim naočarima. S obe strane ulice, iza policijskih
prepreka bili su novinari, kamermani i gomila radoznalaca. Nekolicina
je nosila parole. Na jednoj je pisalo POGUBITE DECOUBICU. Na drugoj
je pisalo GOREĆEŠ U PAKLU, MEJTLANDE. Marsi je zastala na najvišem
stepeniku. Zbunjeno je posmatrala parole.

Čuvari okružnog zatvora zastali su u podnožju stepenica. Obavili su

svoj posao. Šerif Dulin i pomoćnik okružnog tužioca Gilstrap, čovek
odgovoran za pravni deo procesa, dopratili su Terija do prvih
policijskih kola. Ralf i Junel Sablo krenuli su ka onima iza njih. Haui je
uhvatio Marsi za ruku. Poveo ju je ka eskaladu. „Ne diži glavu. Tako će
fotografi moći da snime samo tvoje teme.”

„Te parole... Haui, te parole...”
„Ne obraćaj pažnju na njih. Samo požuri.”
Prozori plavog autobusa bili su otvoreni zbog vrućine. Zatvorenici,
uglavnom vikend-prekršioci koji su izlazili pred sudiju zbog sitnijih
prekršaja, ugledali su Terija. Naslonili su se licem na žičanu ogradu,
podvriskujući.
„Hej, pederčino!”
„Jesi li savio kurac da bi ušao?”
„Igla ti je suđena, Mejtlande!”
„Jesi li mu popušio kurac, pre nego što si ga odgrizao?”
Alek je zaobišao džip da bi otvorio suvozačka vrata, ali je Haui
odmahnuo glavom i pokazao na zadnja vrata bliža pločniku. Hteo je da
zadrži Marsi što dalje od gomile s druge strane ulice. Oborila je glavu.
Kosa joj je sakrila lice. Čuo je kako jeca, uprkos galami, dok ju je vodio
ka vratima koje je Alek otvorio.
„Gospođo Mejtland!” To je bio novinar snažnih glasnih žica. Vikao je
iza policijskih prepreka. „Je li vam rekao da će to učiniti? Jeste li pokušali
da ga sprečite?”
„Ne diži glavu, ne odgovaraj”, reče Haui. Želeo je da joj kaže da ne
sluša. „Sve je pod kontrolom. Samo uđi u zgradu.”
Alek mu je promrmljao u uvo, dok ju je smeštao u džip. „Divno, zar
ne? Polovina gradske policije je na odmoru, a neustrašivi šerif jedva
kontroliše gomilu.”
„Samo nas odvezi do tamo”, reče Haui. „Voziću se pozadi, s Marsi.”
Alek je seo za volan. Sva vrata su se zatvorila. Povici iz gomile i
autobusa čuli su se znatno slabije. Policijska kola ispred džipa kretala
su se polako, kao da su u pogrebnoj povorci. Alek se prilagodio toj
brzini. Haui je video kako novinari trče po trotoaru, ne mareći za
vrućinu, samo da bi bili ispred Kokošinjca kad Teri stigne. Televizijska
vozila već su bila tamo, parkirana u nizu, kao krdo mastodonata na
paši.
„Mrze ga”, reče Marsi. Otrlo joj se ono malo šminke oko očiju -
nanete da sakrije podočnjake. Zbog nje je ličila na rakuna. „Činio je
samo dobro ovom gradu, a sad ga mrze.”

„To će se promeniti kad velika porota odbije da ga optuži”, reče
Haui. „A hoće. Znam to, baš kao i Samjuels.”

„Jesi li siguran?”
„Jesam. U nekim slučajevima, Marsi, moraš se mučiti da pronađeš
makar jedan razlog za osnovanu sumnju. Ovaj slučaj je sačinjen od njih.
Nema šanse da ga velika porota osudi.”
„Nisam to mislila. Jesi li siguran da će ti ljudi promeniti mišljenje?”
„Naravno da hoće.”
U retrovizoru je video Alekovu grimasu, ali je znao da je laž
ponekad neophodna i da je ovo jedan od takvih slučajeva. Žitelji Flint
Sitija verovaće da je Teri Mejtland ubica na slobodi koji je nadmudrio
sistem, dok god pravi ubica Frenka Patersona ne bude nađen - ako se
to ikada desi. Ponašaće se prema njemu u skladu s tim uverenjem. Haui
je sad mogao samo jedno, da se usredsredi na izlazak pred sudiju.

3

Ralf je bio manje-više dobro, dok god se bavio svakodnevnim
zadacima, poput spremanja večere, odlaska u nabavku s Džini,
razgovorima s Derekom (pozivi iz kampa su se proredili, otkad je
nostalgija za domom počela da jenjava). Uključila bi se neka vrsta
nadsvesti, kad bi pomislio na Terija - kao da se njegov um upinjao da
uveri samog sebe da je sve onako kao što je uvek bilo: gore je gore, dole
je dole, a on se znoji ispod nosa samo zbog lošeg klima-uređaja u
policijskim kolima na letnjoj sparini. Znao je da bi trebalo da uživa u
svakom danu života, zato što je tako kratak, ali previše je previše.
Filteri vuna su se rastakali, zajedno s velikom slikom. Nije bilo šume,
samo drveća. U najgorim slučajevima nije bilo ni drveća. Samo kore.

Ralf se primakao šerifu kad je kratka povorka stigla do okružne
sudnice. Izbrojao je sjajne tačke na zadnjem braniku Dulinovih
patrolnih kola: bilo ih je četiri. Novinari koji su bili ispred okružnog
zatvora već su stizali. Umešali su se u gomilu, dva puta veću od one
ispred zatvora. Tiskali su se na trotoaru levo i desno od stepeništa.
Video je imena raznih stanica na majicama novinara i tamne krugove
znoja ispod njihovih ruku. Lepa plavuša s Kanala 7 iz Kep Sitija stigla je
s pokvarenom frizurom i linijama znoja na debelom sloju šminke.

Prepreke su postavljene i ovde, ali je gomila već pomerila nekoliko.
Desetak policajaca, polovina ukupnog ljudstva i polovina ljudi iz
šerifske kancelarije davali su sve od sebe da očiste stepenište i pločnik.
Nije ih bilo dovoljno za taj zadatak, procenio je Ralf, ni izbliza, ali leto je
uvek proređivalo redove gradskih službenika.

Novinari su se gurali za najbolja mesta na travnjaku. Nemilosrdno
su se laktali. Plavuša s Kanala 7 pokušala je da se izbori za mesto u
prvom redu. Neštedimice je koristila najbolji osmeh u regionu. Ipak je
dobila udarac po glavi parolom, na kojoj je bila nevešto nacrtana
injekcija ispod natpisa MEJTLANDOV LEK. Njen kamerman odgurnuo
je tipa s parolom unazad. Usput je ramenom zakačio staricu. Neka žena
je prihvatila posrnulu baku i tresnula kamermana po glavi tašnicom.
Ralf je uočio da je torbica crvena, od lažne aligatorske kože.

„Kako su lešinari tako brzo stigli ovamo?” čudio se Sablo. „Čoveče,
trče brže od bubašvaba kad neko uključi svetlo.”

Ralf je samo odmahnuo glavom. Posmatrao je gomilu sa sve većom
zabrinutošću. Zalud je pokušavao da je sagleda kao celinu, u trenutnom
stanju hiperopreznosti. Šerif Dulin je izašao iz automobila (smeđa
košulja mu je na jednoj strani bila raspasana, iznad sem braun kaiša;
ružičasto salo virilo je ispod nje) i otvorio zadnja vrata, da bi Teri
mogao da izađe. Neko je u taj mah povikao: „Igla, igla!”

Gomila je prihvatila slogan. Klicali su kao navijači na fudbalskoj
utakmici.

„IGLA! IGLA! IGLA!”
Teri je zurio u njih. Uvojak uredno počešljane kose pao mu je preko
leve obrve. (Ralf je imao osećaj da može prebrajati svaku vlas.) Izraz
njegovog lica svedočio je o mučnoj zbunjenosti. U gomili su ljudi koje
poznaje, pomislio je Ralf. Ljudi čiju decu je podučavao, ljudi čiju decu je
trenirao, ljudi koji su mu dolazili ugoste na roštilj na kraju sezone. I svi
navijaju da umre.
Jedna prepreka zakloparala je po ulici. Ograda je popustila.
Nekoliko novinara s mikrofonima i beležnicama i meštana spremnih
da obese Terija Mejtlanda za najbližu banderu pohrlilo je na pločnik.
Dva policajca pojurila su prema pukotini. Nimalo nežno odgurnuli su
ljude nazad. Jedan policajac je namestio ogradu, što je gomili dalo
priliku da je probije na drugom mestu. Ralf je video kako dvadesetak
mobilnih telefona fotografiše i snima haos.
„Hajdemo”, rekao je Sablou. „Odvedimo ga unutra, pre nego što
zakrče stepenište.”

Izašli su iz automobila i požurili ka stepeništu sudnice. Sablo je dao
znak Dulinu i Gilstrapu da krenu. Ralf je ugledao Bila Samjuelsa. Stajao
je iza vrata sudnice. Izgledao je zaprepašćeno... ali zašto? Kako je
moguće da nije ovo očekivao? Ni on nije bio bez odgovornosti - zašto
nije tražio da se Teri odveze do zadnjih vrata, koje je koristilo osoblje
sudnice?

„Vratite se nazad, ljudi!”, povikao je Ralf. „Ovo je deo procedure, ne
ometajte je!”

Gilstrap i šerif su poveli Terija ka stepenicama. Držali su ga za ruke.
Ralf je imao vremena da (ponovo) opazi Gilstrapov grozni karirani
sako i da se zapita je li ga njegova supruga odabrala. Sigurno ga mrzi,
ako jeste. Zatvorenici u malom autobusu - koji su čekali na letnjoj
vrućini, kuvajući se u vlastitom znoju, dok je zvezda među njima
izvođena pred sudiju - pridodali su svoje glasove halabuci. Neki su
klicali Igla, Igla, dok su drugi lajali kao psi ili zavijali kao kojoti,
treskajući pesnicama po žičanoj ogradi na otvorenim prozorima.

Ralf se okrenuo prema džipu i podigao dlan da bi ga zaustavio. Hteo
je da Haui i Alek Peli zadrže Marsi dok Teri ne uđe u sudnicu i dok se
gomila ne smiri. Nije uspeo. Zadnja vrata prema ulici su se otvorila.
Izašla je i lako izbegla ruku Hauija Golda, kao što je izmakla Betsi Rigins
u predvorju okružnog zatvora. Potrčala je ka suprugu. Ralf je primetio
da ima niske potpetice i posekotinu od brijanja na listu. Ruke su joj
sigurno drhtale, pomislio je. Kamere su se upravile ka njoj kad je
uzviknula Terijevo ime. Bilo ih je pet. Njihova sočiva podsećala su na
staklaste oči. Neko je zamahnuo knjigom. Ralf nije mogao da pročita
naslov, ali je prepoznao zeleni omot. Idi postavi stražara, pomislio je.
Njegova žena pročitala ju je pred sastanak književnog kluba. Omot se
rastvorio, a stranice zalepršale. Knjiga ju je pogodila u rame. Odbila se
od nje. Nije to opazila.

„Marsi!”, povikao je Ralf. Napustio je svoje mesto pored stepenica.
„Marsi, ovamo!”

Osvrnula se oko sebe. Možda je tragala za njim, a možda i nije.
Kretala se kao u snu. Teri je zastao. Okrenuo se na pomen ženinog
imena. Pružio je otpor kad je šerif Dulin pokušao da ga odvuče ka
stepenicama.

Haui je stigao do Marsi pre Ralfa. Uhvatio ju je za ruku. Zdepasti
čovek u radnom odelu oborio je prepreku i potrčao ka njoj. „Jesi li ga
štitila, zla pičko? Jesi li?”

Haui je imao šezdeset godina, ali je bio u dobroj formi i nije bio

snebivljiv. Pred Ralfovim očima čučnuo je i zario se ramenom u
zdepastog tipa. Oborio ga je.

„Pusti da ti pomognem”, reče Ralf.
„Mogu da se pobrinem za nju”, odvratio je Haui. Lice mu se
zacrvenelo sve do korena proređene kose. Obuhvatio je Marsi oko
struka. „Ne želimo tvoju pomoć. Samo idi unutra. Odmah! Bože, čoveče,
šta ti je bilo na pameti? Ovo je cirkus!”
Ralf je hteo da kaže: To je šerifov cirkus, a ne moj, samo što je
delimično bio i njegov. A šta je sa Samjuelsom? Dali je predvideo ovo?
Možda se tome i nadao, zbog široke medijske pažnje, koju će svakako
privući?
Okrenuo se na vreme da vidi čoveka u kaubojskoj košulji. Šmugnuo
je pored policajca i potrčao preko pločnika. Ispraznio je puna usta
pljuvačke po Terijevom licu. Ralf je pružio nogu pre nego što je pljuvač
zbrisao. Prostro se po ulici. Raf je pročitao natpis na njegovim
farmerkama. LEVISKE ŠIRE ISPOD KOLENA.
Video je izbledeli krug od konzerve duvana za žvakanje na zadnjem
desnom džepu. Dao je znak jednom policajcu. „Namakni mu lisice i
ubaci ga u patrolna kola.”
„Naša kola su pozadi”, reče pandur. Bio je sa sela. Ralfu se činilo da
je jedva nešto stariji od njegovog sina.
„Ubaci ga u autobus!”
„I da pustim ove ljude da...”
Ralf nije čuo ostatak rečenice zato što je video nešto čudesno. Teri
je pomogao čoveku u kaubojskoj košulji da ustane, dok su Dulin i
Gilstrap zurili u gomilu. Rekao je nešto Kaubojskoj Košulji. Ralf ga nije
čuo, iako su mu uši bile povezane s čitavom vaseljenom. Kaubojska
Košulja je klimnuo i počeo da se udaljava. Počešao se ramenom po
obrazu. Ralf će se sećati kratke epizode u mnogo dužoj predstavi.
Duboko će razmišljati o tome u dugim noćima, u kojima nije mogao da
zaspi: Teri pomaže tipu da ustane, rukama sputanim lisicama, iako mu
pljuvačka curi niz obraz. Scena je podsećala na prizor iz jebene Biblije.
Znatiželjnici su postali gomila, na korak od preobražaja u rulju.
Neki su se popeli uz dvadesetak granitnih stepenica koje su vodile do
ulaznih vrata sudnice, uprkos naporima policajaca da ih odgurnu
nazad. Dva sudska poslužitelja - gojazni muškarac i mršava žena - izašli
su iz zgrade, da bi pomogli u raščišćavanju stepeništa. Neki ljudi su se
povukli, ali su drugi zauzeli njihova mesta.
Nek bog spase kraljicu, tek Gilstrap i Dulin su se prepirali.

Pomoćnik okružnog tužioca hteo je da se Teri vrati u automobil, dok
policija ne uspostavi red. Dulin je hteo da ga odmah uvedu u sudnicu.
Ralf je znao da šerif ima pravo.

„Hajdemo”, rekao im je. „Jun i ja ćemo vam pomoći.”
„Potegnite oružje”, prostenjao je Gilstrap. „To će ih naterati da
oslobode put.”
Ova ideja ne samo da je bila protiv propisa već se graničila s
ludilom. Dulin i Ralf su to znali. Šerif i Gilstrap ponovo su krenuli
napred, držeći Terija za ruke. Pločnik u podnožju stepeništa bio je
prohodan. Ralf je video tačkice liskuna u betonu. Igraće mi pred očima
kao malo sazvežđe kad uđemo, pomislio je.
Plavi autobus zaljuljao se na amortizerima. Razulareni zatvorenici
bacali su se s jedne na drugu stranu, kličući Igla, Igla, zajedno s
gomilom. Oglasio se auto-alarm kad su dvojica mladića zaigrala na
parkiranom kamaru. Jedan je skakao po haubi, a drugi po krovu. Ralf je
gledao kako kamere snimaju gomilu. Znao je kakva slika o ljudima ovog
grada će biti predstavljena na vestima u šest. Izgledaće kao hijene. Svi
su se isticali veselom neobuzdanošću, koja je stremila grotesknom.
Video je kako parola s injekcijom ponovo obara plavu voditeljku s
Kanala 7 na kolena. Gledao je kako se podiže i kako joj se kez neverice
širi po lepom licu kad je dodirnula glavu i ugledala kapljice krvi na
prstima. Video je muškarca s tetovažama po rukama, žutom maramom
na glavi i fizionomijom verovatno pokrivenom starim ožiljcima od
opekotina, koje hirurzi nisu mogli da otklone. Opekla ga je zapaljena
mast, pomislio je Ralf, možda dok je pijan pokušavao da ispeče odreske.
Video je čoveka koji maše kaubojskim šeširom kao da je na rodeu u
Kep Sitiju. Video je kako Haui vodi Marsi ka stepeništu. Koračali su
pognute glave, kao da hodaju nasuprot snažnom vetru. Neka žena se
nagnula napred da bi joj pokazala srednji prst. Video je muškarca s
platnenim džakom za novine preko ramena i kapom nabijenom na
glavu, uprkos sparini. Video je gojaznog sudskog poslužitelja, gurnutog
otpozadi. Plećata crnkinja uhvatila ga je za pojas, spasavši ga gadnog
pada. Video je tinejdžera s devojkom na ramenima. Mahala je
pesnicama, smejući se. Traka grudnjaka skliznula joj je niz lakat. Bila je
drečavožute boje. Video je dečaka sa zečjom usnom. Nosio je majicu sa
osmehnutim licem Frenkija Patersona. SETITE SE ŽRTVE, pisalo je na
njoj. Video je parole. Video je otvorena, urlajuća usta, bele zube i crvene
pozadine. Čuo je kako neko pritiska biciklističku sirenu. Pogledao je
Sabloa, koji je stajao raširenih ruku, da bi zadržao ljude. Pročitao je

izraz lica detektiva državne policije: Situacija je tako sjebana.
Dulin i Gilstrap konačno su stigli do stepenica s Terijem između

sebe. Haui i Marsi su im se pridružili. Haui je nešto povikao pomoćniku
okružnog tužioca, i još nešto šerifu. Ralf nije mogao da ga čuje zbog
klicanja. Advokatove reči su ih pokrenule. Marsi je prišla suprugu. Dulin
ju je odgurnuo nazad. Neko je povikao: „Umri, Mejtlande, umri!” Gomila
je prihvatila taj poklič, kad je Teri krenuo uz stepenice sa svojim
pratiocima.

Čovek s jutenim džakom za novine ponovo je privukao Ralfov
pogled. ČITAJTE FLINT SITI KOL, pisalo je na njemu, izbledelim
slovima, kao da je džak dugo boravio na kiši. Čovek je nosio pletenu
kapu u letnjem jutru, na temperaturi od preko dvadeset pet stepeni.
Upravo je posegnuo u džak. Ralf se setio ispitivanja gospođe Stanhoup,
starice koja je videla kako se Frenk Paterson ukrcava u beli kombi s
Terijem. Jeste li sigurni da ste videli Frenka Patersona? pitao ju je. O, da,
rekla je, bio je Frenk. Patersonovi imaju dva dečaka, obojica su
crvenokosa. I da li je ispod kape virila crvena kosa?

Raznosio je novine, rekla je gospođa Stanhoup.
Ruka Pletene Kape pojavila se iz torbe i nije držala novine.
Ralf je udahnuo dok je potezao glok. „Pištolj! PIŠTOLJ!”, dreknuo je.
Ljudi oko Olija su vrisnuh i počeli da beže. Gilstrap je držao Terija
za ruku. Pustio ga je kad je video starinski kolt duge cevi. Čučnuo je kao
žabac i krenuo unatraške. Šerif je pustio Terija, da bi potegao oružje...
tačnije, da bi pokušao da to uradi. Nije otkopčao sigurnosnu traku.
Pištolj je ostao u futroli.
Ralf nije imao čist hitac. Između njega i Olija Patersona stajala je
plava voditeljka s Kanala 7, još ošamućena od udarca u glavu. Krv joj je
tekla po levom obrazu.
„Ležite dole, gospođice, dole!”, povikao je Sablo. Klečao je na
kolenu, s glokom u desnici, koju je pridržavao levicom.
Teri je uhvatio suprugu za podlaktice - koliko mu je lanac od lisica
dozvoljavao. Gurao ju je od sebe, kad je Oli ispalio hitac preko
plavušinog ramena. Vrisnula je i pokrila rukom, nesumnjivo zaglušeno
uvo. Tane je očešalo Terija po glavi. Kosa mu je poletela uvis, a krv
prsnula po ramenu odela, koje mu je Marsi brižno ispeglala.
„Moj brat nije bio dovoljan, morao si da mi ubiješ i majku?”, povikao
je Oli i ispalio još jedan hitac. Ovog puta je pogodio kamaro preko puta.
Mladići koji su igrali po njemu urlajući su poskakali s njega.
Sablo je poleteo uz stepenice. Zgrabio je plavu novinarku. Povukao

ju je tle i pao preko nje. „Ralfe, Ralfe, učini tor, povikao je.
Ralf je sad mogao da nacilja, ali je jedan od radoznalaca u bekstvu

naleteo na njega, baš kad je ispalio hitac. Metak nije pogodio Olija, već
kameru na ramenu snimatelja. Raspala se. Kamerman ju je ispustio.
Zateturao se unazad s rukama na licu. Krv mu je tekla kroz prste.

„Kopilanu!”, vrištao je Oli. „Ubico!”
Ispalio je i treći hitac. Teri je zastenjao i zakoračio unazad, na
pločnik. Prineo je ruke u lisicama bradi, kao da je duboko zamišljen.
Marsi se zateturala ka njemu. Obgrlila ga je oko struka. Dulin je još
potezao traku na futroli službenog automatika. Gilstrap je trčao niz
ulicu. Peševi groznog sportskog sakoa lepršali su za njim. Ralf je
pažljivo nanišanio i ponovo opalio. Ovog puta niko ga nije gurnuo.
Dečakovo čelo se ugnulo, kao da je udareno čekićem. Oči su mu se
izbuljile, u izrazu iznenađenja iz crtaća, kad mu je tane kalibra devet
milimetara eksplodiralo u mozgu. Kolena su mu popustila. Pao je na
džak za novine. Revolver mu je kliznuo iz prstiju. Zazvečao je niz tri
stepenika pre nego što se zaustavio.
Sad možemo da se popnemo stepenicama, pomislio je Ralf, u stavu za
pucanje. Nema problema, sve je jasno. Samo što je Marsin krik - „Nek mu
neko pomogne! O bože, molim vas da neko pomogne mom čoveku!” -
poručivao da nema potrebe da se penju. Ne danas, a možda i nikada.

4

Prvi metak Olija Patersona samo je okrznuo glavu Terija Mejtlanda.
Rana je obilno krvarila, ali je bila površinska. Ostavila bi mu ožiljak i
priču za pripovedanje. Treći metak je prošao kroz levu stranu grudi.
Košulja se bojila u ljubičasto dok je krv iz šikljala iz rane.

Metak bi pogodio pancirni prsluk da nije odbio da ga obuče, pomislio
je Ralf.

Teri je ležao na pločniku, otvorenih očiju. Usne su mu se pomerale.
Haui je pokušao da čučne pored njega. Ralf je snažno odgurnuo
advokata, koji je pao na leđa. Marsi je prionula uz supruga, buncajući:
„Nije loše, Ter, dobro si, ostani s nama.” Ralf joj je prislonio ivicu šake
na meku gipku dojku. Odvojio ju je od njega. Teri Mejtland je još bio pri
svesti, ali mu nije ostalo mnogo vremena.

Senka je pala preko njega. Pripadala je prokletom kamermanu iz
jedne od prokletih televizijskih stanica. Jun Sablo ga je zgrabio oko
struka i zavrteo. Kamerman se zateturao, ukrstio noge i pao. Podigao je
kameru uvis, da se ne bi oštetila.

„Teri”, reče Ralf. Gledao je kako kapljice znoja padaju po Terijevom
licu. Mešale su se s krvlju od rane na glavi. „Umrećeš, Teri. Da li me
razumeš? Udesio te je i to dobro. Umrećeš.”

„Ne!”, vrisnula je Marsi. „Ne, ne može! Devojčicama treba njihov tata!
Ne može!”

Pokušavala je da dopre do njega. Bledi i smrknuti Alek Peli zadržao
ju je ovog puta. Haui se podigao na kolena, ali nije pokušao da se
umeša.

„Gde me je... pogodio?”
„U grudi, Teri. Pogodio te je u srce ili odmah iznad njega. Moraš da
izgovoriš poslednje reči, jel’ važi? Moraš da mi kažeš da si ubio Frenka
Patersona. Ovo ti je prilika da rasteretiš savest.”
Teri se osmehnuo. Iz uglova usana potekli su mu potočići krvi. „Ali
nisam”, rekao je. Glas mu je bio tih, tek nešto jači od šapata, ali
savršeno razumljiv. „Nisam. Reci mi, Ralfe... kako ćeš ti rasteretiti
svoju?”
Sklopio je oči. S mukom ih je ponovo otvorio. Na trenutak ili dva u
njima je bilo nečeg. Zatim je to iščezlo. Ralf je stavio prste ispred
Terijevih usta. Ništa.
Okrenuo se prema Marsi Mejtland. Učinio je to uz krajnji napor, kao
da mu glava teži pet stotina kilograma. „Žao mi je”, rekao je. „Tvoj muž
je izdahnuo.”
Šerif Dulin je žalostivo prozborio, „Da je nosio prsluk...” Zavrteo je
glavom.
Tek obudovela žena s nevericom je posmatrala Dulina. Skočila je na
Ralfa Andersona. Komad njene bluze je ostao u Alek Pelijevoj levici. „Ti
si kriv! Ovi ljudi nikada ne bi bili ovde da ga nisi uhapsio na javnom
mestu! Kao da si ga ubio svojim rukama!”
Ralf je pustio da zarije prste u levu stranu njegovog lica, pre nego
što ju je uhvatio za zglob. Dozvolio je da ga raskrvari, zato što je možda
to zaslužio... i možda nije bilo nikakvog možda u vezi s tim.
„Marsi”, rekao je. „Brat Frenka Patersona je pucao, a on bi bio ovde
bez obzira na to gde je Teri uhapšen.”
Alek Peli i Haui Gold pomogli su Marsi da ustane. Pazili su da ne
stanu na leš njenog supruga dok su to činili. Haui je rekao: „To je možda

istina, detektive Andersone, ali ne bi bio okružen gomilom ljudi. Neko
bi ga sigurno primetio.”

Alek je samo odmerio Ralfa s dubokim prezrenjem. Detektiv se
okrenuo ka Junelu, ali je i on skrenuo pogled. Sagnuo se da pomogne
uplakanoj plavuši s Kanala 7 da ustane.

„Pa, dobio si svoje poslednje reči, zar ne?”, reče Marsi. Podigla je
dlanove ka Ralfu, crvene od muževljeve krvi. „Zar nisi?” Okrenula mu je
leđa kad je odgovor izostao. Ugledala je Bilija Samjuelsa. Konačno je
izašao iz sudnice. Stajao je između sudskih poslužitelja, na vrhu
stepeništa.

„Rekao je da nije to učinio!”, vrisnula je u njegovom pravcu. „Rekao je
da bio nevin! Svi smo to čuli, kučkin sine! Moj suprug je u samrtnom času
REKAO DA JE NEVIN!”

Samjuels nije odgovorio. Samo se okrenuo i vratio u zgradu.
Sirene. Auto-alarm kamara. Uzbuđeni žamor ljudi koji su se vraćali
posle prestanka pucnjave. Želeli su da vide leš. Želeli su da ga
fotografišu i da ga okače na Fejsbuk stranice. Hauijev sako, koji je
prebacio preko Terijevih ruku da bi prikrio lisice od medija i kamera,
sad je ležao na ulici, prljav i krvav. Ralf ga je podigao i pokrio Terijevo
lice. Izmamio je grozni krik sa usana njegove supruge. Odšetao je do
stepeništa, seo i oborio glavu na kolena.

OTISCI STOPALA I DINJA

18-20. jul

1

Ralf nije rekao Džini za najmračniju sumnju u vezi s tužiocem Okruga
Flint, da se možda nadao gomili opravdano gnevnih građana pred
sudnicom. Stoga je pustila Bila Samjuelsa u kuću kad se pojavio na
njenom pragu u sredu uveče. Ipak mu je nedvosmisleno dala do znanja
da ne oseća nikakvu potrebu za njegovim društvom.

„Pozadi je”, rekla je. Okrenula se i otišla u dnevnu sobu, u kojoj je
Aleks Trebek vodio večernje izdanje kviza. „Možeš da se snađeš bez
mene.”

Samjuels je večeras nosio farmerke, patike i sivu majicu. Posle
kratkog oklevanja krenuo je za njom. Dve fotelje gospodarile su
prostorom ispred televizora. Ona veća i češće korišćena bila je prazna.
Podigao je daljinski sa stočića između njih i utišao zvuk. Džini je
nastavila da posmatra ekran, na kom su takmičari razbijali glavu o
kategoriji književnih negativaca. Na ekranu je pisalo Tražila je Alisinu
glavu.

„To je lako pitanje”, reče Samjuels. „Crvena kraljica. Kako je on,
Džini?”

„Šta misliš, kako je?”
„Žao mi je zbog onog što se dogodilo.”
„Naš sin je doznao da mu je otac suspendovan”, rekla je, gledajući u

ekran. „Vest se pojavila na internetu. Veoma je potresen zbog toga. To
je razumljivo, ali je potresen i zbog ubistva najdražeg trenera pred
sudnicom. Želi da se vrati kući. Rekla sam mu da sačeka nekoliko dana i
vidi da li će se predomisliti. Nisam htela da mu kažem istinu, da njegov
otac još nije spreman da ga vidi.”

„Nije suspendovan. Na odsustvu je. Plaćenom. I ono je obavezno,
posle pucnjave.”

„Ti kažeš jedno, a ja drugo.” Na ekranu je sad pisalo Pokvarena
bolničarka. „Kaže da bi moglo da potraje šest meseci, ako pristane na
psihijatrijsku procenu.”

„Zašto ne bi to učinio?”
„Razmišlja o napuštanju posla.”
Samjuels je podigao ruku na teme, ali je čuperak te noći bio krotak -
makar zasad. Spustio ju je. „U tom slučaju možda bismo mogli da
zajedno započnemo posao. Ovom gradu bi dobro došla valjana
perionica automobila.”
Konačno mu se obratila. „O čemu govoriš?”
„Odlučio sam da se ne kandidujem za reizbor.”
Počastila ga je jedva vidljivim, jetkim osmehom, koji verovatno ni
njena majka ne bi prepoznala. „Hoćeš da daš otkaz pre nego što te
otpuste?”
„Ako želiš da se poslužiš tim rečima.”
„Želim”, reče Džini. „Idi pozadi, gospodine Zasad Tužioče. Slobodno
mu predloži ortakluk. Ali budi spreman da se sagneš.”

2

Ralf je sedeo u baštenskoj stolici s pivom u ruci i kamperskim
frižiderom pored sebe. Okrenuo se kad je komarnik na vratima kuhinje
udario u dovratak. Ugledao je Samjuelsa i okrenuo glavu ka drvetu
koprivića iza zadnje ograde.

„Video sam plavog brgljeza”, rekao je pokazujući na drvo. „Ne
pamtim kad sam ga poslednji put ugledao.”

Nije bilo druge stolice, pa se Samjuels spustio na klupu pored dugog
izletničkog stola. Nekoliko puta je sedeo na tom mestu, u srećnijim
vremenima. Pogledao je u krošnju. „Ne vidim ga.”

„Eno ga”, reče Ralf, kad je ptičica poletela.
„Mislim da je to vrabac.”
„Vreme je da posetiš očnog.” Ralf je posegnuo u frižider. Dodao je
pivo Samjuelsu.
„Džini kaže da razmišljaš o povlačenju.”
Ralf je slegnuo ramenima.
„Ako se brineš zbog psihološke procene, proći ćeš je s najboljim
uspehom. Učinio si ono što je bilo neophodno.”
„Nije to u pitanju. Čak ni kamerman. Znaš li za njega? Kad je tane
pogodilo kameru - prvo koje sam ispalio - komadi su se razleteli u svim
pravcima. Jedan je završio u njegovom oku.”
Samjuels to nije znao. Ćutke je pijuckao pivo, iako je mrzeo ovu
marku.
„Verovatno će ga izgubiti”, nastavio je Ralf. „Doktori u Din Makgiju u
Oki Sitiju pokušavaju da ga spasu, ali će ga verovatno izgubiti. Misliš li
da jednooki kamerman može da radi? Verovatno, možda ili ni u kom
slučaju?”
„Ralfe, neko je skočio na tebe dok si pucao. Da tip nije držao kameru
u visini lica, verovatno danas ne bi bio među živima. To je bila sreća u
nesreći.”
„Jebi se s tvojom srećom u nesreći. Pozvao sam njegovu suprugu da
bih se izvinio. Rekla je: ’Tužićemo policiju Flint Sitija za deset miliona
dolara. Tužićemo i tebe, kad se obračunamo s njima.’ Zatim je
prekinula vezu.”
„To neće proći. Paterson je imao pištolj. Radio si svoj posao, u
okviru zakonskih ovlašćenja.”
„Baš kao što je kamerman radio svoj.”
„To nije isto. On je imao izbor.”
„Ne, Bile.” Ralf se okrenuo u stolici. „Imao je posao. I ono je bio plavi
brgljez, dođavola.”
„Ralfe, moraš da me saslušaš. Mejtland je ubio Frenka Patersona.
Patersonov brat je ubio Mejtlanda. Većina ljudi to tumači kao
zapadnjačku pravdu, i zašto ne bi? Ova država je ne tako davno bila
granično područje.”
„Teri je rekao da nije to učinio. To su mu bile poslednje reči.”
Samjuels je ustao i nervozno pružio korak. „§ta je mogao da kaže,
dok je njegova žena plačući klečala kraj njega? Da libi rekao: ’O da, tako
je, naguzio sam i izujedao klinca’, ne nužno tim redom, ’a zatim sam
svršio po njemu?’”

„Mnogo dokaza govori u prilog onome što je Teri rekao na kraju.”
Samjuels je krenuo ka Ralfu. Zaustavio se ispred njega. „Njegov
jebeni DNK je pronađen u uzorku sperme, a DNK je jači od svega. Teri
ga je ubio. Ne znam kako je izrežirao sve ostalo, ali sam siguran da
jeste.”
„Jesi li došao ovamo da uveriš mene ili sebe?”
„Ne moram da uveravam bilo koga. Došao sam ovamo kako bih ti
rekao da smo saznali ko je prvi ukrao onaj beli ekonolajn kombi.”
„Je li to sad bitno?” pitao je Ralf, ali je Samjuels uočio tračak
zanimanja u njegovim očima.
„Ako pitaš može li to baciti imalo svetlosti na ovu zbrku, odgovor je
ne. Alije priča očaravajuća. Hoćeš li da je čuješ?”
„Naravno.”
„Ukrao ga je dvanaestogodišnji dečak.”
„Dvanaestogodišnji? Da li me zavitlavaš?”
„Jok. Mesecima je bio u bekstvu. Stigao je sve do El Pasa, pre nego
što ga je policajac uhvatio na parkingu Volmarta. Spavao je u
ukradenom bjuiku. Ukrao je četiri vozila, ali je kombi bio prvo. Odvezao
ga je sve do Ohaja, pre nego što ga je napustio i ukrao drugo vozilo.
Ostavio je ključeve u bravi, baš kao što smo mislili.” Izgovorio je to s
izvesnim ponosom. Ralf je pretpostavio da ima prava na njega; lepo je
što se makar jedna od njihovih teorija pokazala tačnom.
„Ali još ne znamo kako je ovde dospeo, zar ne?” pitao je Ralf. Nešto
ga je grizlo. Neka sitnica.
„Ne znamo”, složio se Samjuels. „Ali rešili smo delić zagonetke.
Mislio sam da ćeš hteti da znaš.”
„Sad znam.”
Samjuels je otpio gutljaj piva. Spustio je konzervu na izletnički sto.
„Neću se kandidovati za reizbor.”
„Nećeš?”
„Neću. Prepustiću posao onom lenjom nitkovu Ričmondu. Videću
koliko će biti popularan kad odbije da goni osamdeset procenata
slučajeva koji stignu na njegov sto. Upoznao sam tvoju suprugu s tom
odlukom, i nije me obasula simpatijama.”
„Varaš se ako misliš da sam joj rekao kako si za sve ti kriv. Nisam
rekao ni reč protiv tebe. Zašto bih? Hapšenje na jebenoj utakmici bilo
je moja ideja. Biću veoma jasan povodom toga kad u petak budem
davao zvaničnu izjavu.”
„Ništa drugo nisam očekivao.”

„Ali, kao što sam ti već pomenuo, nisi ni pokušao da me odgovoriš
od toga.”

„Verovali smo da je kriv. Ja još verujem u to, uprkos poslednjim
recima. Nismo proveravali njegov alibi zato što je poznavao sve u
prokletom gradu. Plašili smo se da će glas o tome stići do njega...”

„I mislili smo da to nije potrebno. Bože, koliko smo pogreši...”
„Dobro, u redu, tvoja jebena poruka je jebeno prenesena. Verovali
smo i da je izuzetno opasan, pogotovo po dečake. A prošle subote
uveče bio je okružen njima.”
„Trebalo je da ga odvezemo na zadnji ulaz kad smo da prebacivali u
sudnicu”, reče Ralf. „Trebalo je da zahtevam da se tako postupi.”
Samjuels je odlučno zavrteo glavom. Neposlušni čuperak ponovo
mu se nakostrešio. „Ne muči sebe. Prebacivanje iz Okružnog zatvora do
sudnice je u nadležnosti šerifa, a ne grada.”
„Dulin bi me poslušao.” Ralf je spustio praznu konzervu u frižider.
Zagledao se u Samjuelsa. „Baš kao što bi poslušao i tebe. Mislim da ti je
to jasno.”
„To je sad lanjski sneg. Bilo pa prošlo. Ili kako god da se kog đavola
kaže. Gotovi smo. Mislim da je slučaj tehnički još otvoren, ali...”
„Administrativni termin je ONE, otvoren ali neaktivan. Zadržaće taj
status čak i ako Marsi Mejtland pokrene građansku parnicu protiv
policije, tvrdeći da je njen suprug ubijen zbog nemarnosti. Tu parnicu
bi mogla da dobije.”
„Je li rekla da će to uraditi?”
„Ne znam. Još nisam skupio dovoljno hrabrosti za razgovor s njom.
Haui bi mogao da bude upoznat s njenim planovima.”
„Možda ću porazgovarati s njim. Pokušaću da razmrsim ovaj
Gordijev čvor.”
„Večeras si vrelo mudrih izreka, savetniče.”
Samjuels je podigao konzervu piva. Spustio je, blago se namrštivši.
Video je Džini Anderson na kuhinjskom prozoru. Posmatrala ih je, s
nedokučivim izrazom lica. „Moja majka je bila pretplaćena na Fejt.”4
„I ja”, zlovoljno će Ralf, „ali nisam tako siguran nakon onog što se
desilo Teriju. Mali Paterson se pojavio niotkuda. Niotkuda.”
Samjuels se bledo osmehnuo. „Ne govorim o predodređenosti, već
o časopisu malog formata punom priča o duhovima, krugovima na
usevima, NLO-ima i bog te pita čemu sve ne. Majka mi je čitala te priče
kad sam bio mali. Jedna me je naročito fascinirala. Zvala se Otisci
stopala u pesku. Opisivala je par koji je otišao na medeni mesec u

pustinju Mohave. Na kampovanje. Pa, jedne noći su razapeli šatorčić u
šumarku topola. Mlada se sutradan ujutru probudila i shvatila da je
njen muž nestao. Izašla je iz šumarka, do granice peska i ugledala
otiske stopala. Dozivala ga je, ali on nije odgovarao.”

Ralf je ispustio otegnuti zvuk, dostojan horor filma.
„Sledila je otiske preko prve dine, pa preko druge. Bili su sve svežiji.
Sledila ih je preko treće...”
„I četvrte i pete!”, rekao je Ralf, povišenim glasom. „I sledi ih do
dana današnjeg! Bili, žao mi je što sam skratio tvoju strašnu priču, ali
moram da pojedem parče pite, da se istuširam i legnem.”
„Nemoj, saslušaj me do kraja. Stigla je do treće dine. Otisci stopala
su prestajali na polovini suprotne padine. Jednostavno su prestajali,
iako u okolini nije bilo ničega izuzev nepreglednog peščanog
prostranstva. Nikad više nije videla svog muža.”
„Veruješ li u tu priču?”
„Ne, siguran sam da je budalaština, ali suština nije u verovanju. To
je metafora.” Samjuels je pokušao da ukroti nepokorni čuperak
„Sledimo Terijeve otiske u pesku, zato što je to naš posao. Naša
dužnost, ako više voliš. Sledili smo ih dok nisu prestali u ponedeljak
uveče. Imamo li posla s misterijom? Imamo. Da li će pitanja bez
odgovora uvek postojati? Postojaće, ako nam neka nova i čudesna
informacija ne padne šaka. To se ponekad događa. Ljudi se zbog toga
još pitaju šta se dogodilo s Džimijem Hofom. Zbog toga pokušavaju da
doznaju šta se desilo s posadom broda Meri Selest. Zbog toga
raspravljaju da li je Osvald sve učinio sam kad je pucao na Kenedija.
Otisci stopala ponekad jednostavno prestaju, a mi moramo nastaviti
da živimo.”
„Previđaš bitnu razliku”, reče Ralf. „Žena u tvojoj priči o otiscima
stopala u pesku može da veruje da je njen muž negde živ. Može da
nastavi da veruje u to do svoje starosti. Ali, kad je Marsi stigla na kraj
muževljevih otisaka, Teri je bio tamo, mrtav na pločniku. U čitulji u
današnjim novinama piše da će ga sutra sahraniti. Pretpostavljam da
će tamo biti samo ona i devojčice. Kao i pedeset medijskih lešinara s
one strane ograde, naravno. Dovikivaće pitanja i snimati.”
Samjuels je uzdahnuo. „Dosta je bilo. Idem kući. Rekao sam ti za
klinca - inače, zove se Merlin Kasidi - i vidim da te ništa drugo ne
zanima.”
„Ne, čekaj, sedi još malo”, reče Ralf. „Ispričao si mi priču, pa ću ti se
revanširati istom merom. Samo što moja priča nije iz časopisa o

natprirodnom. Predstaviću ti lično iskustvo, istinito do poslednje reči.”
Samjuels se vratio na klupu.
„Majka mi je donosila dinje s pijace kad sam bio mali”, reče Ralf,

„kad sam imao deset ili jedanaest godina - kao Frenk Paterson. Voleo
sam dinje. Imale su slatki, snažni ukus, kome lubenice nisu mogle da se
približe. Jednog dana je donela tri ili četiri u mrežastom cegeru. Pitao
sam je mogu li da dobijem krišku. ’Naravno’, rekla je. ’Samo ne zaboravi
da sastružeš seme u sudoperu.’ Nije morala da mi to priča, zato što
sam već odavno rasecao dinje. Da li me pratiš?”

„Hm-hmm. Pretpostavljam da si se posekao, je l’ tako?”
„Ne, ali je majka mislila da jesam, zato što sam vrisnuo tako jako da
su me verovatno čuli u komšiluku. Dotrčala je. Ja sam samo pokazao na
dinju, koja je ležala na radnoj površini, razrezana napola. Bila je puna
crva i mušica. Bube su gmizale jedna preko druge. Majka je donela sprej
protiv insekata. Pokupila je sve u krpu, zavila je i bacila u kantu za
smeće iza kuće. Odonda ne mogu ni da vidim krišku dinje, a kamoli da
je pojedem. To je moja Teri Mejtland metafora, Bile. Dinja je lepo
izgledala. Nije bila meka. Kora joj je bila čitava. Te bube nikako nisu
mogle da uđu unutra, ali su nekako uspele.”
„Zajebi dinje”, reče Samjuels, „i zajebi metafore. Odoh ja kući.
Razmisli pre nego što napustiš posao, Ralfe, jel’ važi? Tvoja supruga je
rekla da dajem otkaz da ne bih bio otpušten. Verovatno ima pravo, ali ti
ne moraš da se suočavaš s glasačima, već s tri penzionisana policajca
koji glume službu za kontrolu organa reda u ovom gradu i sa
psihijatrom koji radi za okrug da bi održao posustalu privatnu praksu u
životu. I ne zaboravi da će još više ljudi misliti da smo zajebali stvar
ako daš otkaz.”
Ralf je zurio u njega. Počeo je da se smeje, glasno i od srca. „Ali
upravo smo to uradili! Zar ti to još nije jasno, Bili? Zajebali smo stvar.
Do daske. Kupili smo dinju zato što je dobro izgledala. Bila je skroz
crvljiva kad smo je rasekli naočigled čitavog grada. Gamad nikako nije
mogla da prodre u nju, ali je bila tamo.”
Samjuels je krenuo ka kuhinjskim vratima. Otvorio je komarnik.
Okrenuo se. Čuperak mu je prkosno štrcao. Pokazao je na koprivić.
„Ono je bio vrabac, dođavola!”

3