Autsajder - Stephen King

„U redu, znači, reći ćeš da idemo u Tipit da proverimo trag i da
ćemo odleteti u Flint Siti, ako ne bude vodio nikuda. Da li to dobro
zvuči?”

„Dobro zvuči”, reče Ralf. „Samo se postarajte da Klod ne vidi
baterijske lampe i šlemove.”

15

Ralf je posle jedanaest ležao na rašljombanom krevetu u motelskoj
sobi. Znao je da bi trebalo da ugasi svetla, ali nije to uradio. Pozvao je
Džini i razgovarao s njom gotovo pola sata. Pričali su o slučaju, Dereku
i ko zna čemu još. Posle toga je uključio televizor. Nadao se da će neko
od propovednika Lavi Bolton poslužiti kao pilula za spavanje - ali je sve
što je dobio kad ga je uključio bila poruka NAŠ SATELIT JE TRENUTNO
VAN FUNKCIJE, HVALA VAM NA STRPLJENJU.

Posegnuo je za lampom kad je začuo tiho kucanje na vratima.
Prišao im je i posegnuo za kvakom. Predomislio se i pokušao da proviri
kroz ključaonicu. Ispostavilo se da je zapušena prljavštinom ili ko zna
čim.

„Koje?”
„Ja sam”, reče Holi. Glas joj je bio tih, kao kucanje.
Otvorio je vrata. Majica joj je bila raspasana, a sako odela koji je
navukla zbog svežeg noćnog vazduha komično je visio na jednu stranu.
Sve jači vetar podizao joj je kratku, sedu kosu. Držala je ajped. Ralf je
shvatio da je u boksericama sa šlicem bez dugmadi, koji je sigurno
malčice zevao. Setio se nečeg što su pričali kad je bio mali: Dokle ti radi
radnja?
„Probudila sam te”, rekla je.
„Nisi. Uđi.”
Posle kraćeg oklevanja ušla je u sobu i sela na jedinu stolicu, dok je
on oblačio pantalone.
„Moraš da se malo naspavaš, Holi. Izgledaš veoma umorno.”
„Umorna sam. Ali mi se ponekad čini da mi je sve teže da zaspim,
što sam umornija. Pogotovo ako sam zabrinuta i nervozna.”
„Jesi li pokušala s ambijenom?”
„Ne preporučuje se ljudima koji su na antidepresivima.”

„Shvatam.”
„Istraživala sam. Ponekad mi to pomaže da zaspim. Počela sam s
pregledom novinskih članaka o tragediji o kojoj nam je pričala Klodova
majka. Bilo ih je mnogo. Mislila sam da bi želeo da čuješ neke od njih.”
„Hoće li nam pomoći?”
„Mislim da hoće.”
„U tom slučaju želim da ih čujem.”
Seo je na krevet. Holi se pomerila na ivicu stolice, skupljenih kolena.
„Dobro. Lavi je dosta pričala o Ahiga strani. Rekla je da je jedan od
blizanaca Džejmisonovih ispustio plastičnog poglavicu Ahiga iz džepa.”
Otvorila je ajped. „Ovo je snimljeno 1888. godine.”
Na žućkastomrkoj fotografiji video se američki starosedelac
plemenitog izraza, iz profila. Nosio je perjanicu koja mu se spuštala do
polovine leđa.
„Poglavica je neko vreme živeo s manjom grupom Navahoa u
Rezervatu Tig, pored El Pasa. Oženio se belkinjom i preselio u Ostin.
Tamo je loše primljen, pa se doselio u Marisvil, gde je prihvaćen u
zajednicu, nakon što je skratio kosu i primio hrišćanstvo. Njegova žena
je imala nešto novca. Otvorili su trgovačku postaju Marisvil, koja je
prerasla u Indijan motel i kafe.”
„Dome, slatki dome”, reče Ralf. Osvrtao se po zapuštenoj sobi.
„Da. Evo poglavice Ahiga iz 1926. godine, dve godine pre smrti.
Prekrstio se u Tomasa Higinsa.” Pokazala mu je drugu fotografiju.
„Svetog mu sveca!”, uskliknuo je Ralf. „Zaista se prilagodio
okruženju.”
Imao je isti plemeniti profil, ali je obraz okrenut kameri bio pun
bora i nije bilo perjanice. Nekadašnji poglavica Navahoa nosio je
naočari bez ratna, belu košulju i kravatu.
Holi je rekla: „Poglavica Ahiga, ili Tomas Higins, nije samo vodio
jedini uspešni posao u Marisvilu, već je pronašao Rupu i vodio prve
ture posetilaca. Mesto je postalo prilično popularno.”
„Ali pećina je nazvana po gradu umesto po njemu”, reče Ralf. „To
nije iznenađenje. Možda je postao hrišćanin i uspešan poslovni čovek,
ali je u očima zajednice ostao crvenokožac. Ipak, verujem da su se
meštani bolje odnosili prema njemu od hrišćana u Ostinu. Mora im se
odati izvesno priznanje na tome. Samo nastavi.”
Pokazala mu je još jednu fotografiju. Na njoj je bio drveni putokaz, s
naslikanom glavom poglavice Ahiga s perjanicom. Ispod njega je pisalo
NAJBOLJI PIKTOGRAFI OVIM PUTEM. Prstima je povećala sliku. Ralf je

video stazu koja je vodila kroz stenje.
„Pećina je nazvana po gradu”, rekla je, „ali je poglavica ipak nešto

dobio - ulaz Ahiga, mnogo manje glamurozan od dvorane zvuka, ali
direktno vodi do nje. Zalihe su dovožene kroz ulaz Ahiga. Služio je i kao
izlaz u slučaju nužde.”

„Timovi za spašavanje ulazili su na toj strani, u potrazi za
alternativnim putem koji će ih odvesti do dece?”

„Tako je.” Nagnula se napred, blistavih očiju. „Glavni ulaz nije samo
zatarabljen, Ralfe. Zabetoniran je. Nisu hteli da još neko dete nastrada.
Ulaz Ahiga - zadnja vrata - takođe je zatarabljen, ali ni u jednom članku
ne piše da je zabetoniran.”

„To ne znači da nije.”
Nestrpljivo je zavrtela glavom. „Znam, ali ako nije...”
„U tom slučaju je tako ušao. Autsajder. Veruješ u to.”
„Trebalo bi da prvo odemo tamo i ako primetimo znake provale...”
„Kapiram”, rekao je, „i to zvuči kao plan. Dobro si to smislila. Ti si
đavolski dobar detektiv, Holi.”
Zahvalila mu je oborene glave, stidljivim glasom žene nenavikle na
komplimente. „Ljubazno od tebe što si mi to rekao.”
„Nije reč o ljubaznosti. Bolja si od Betsi Rigins, i mnogo bolja od
onog zgubidana Džeka Hoskinsa. Uskoro će se penzionisati. Zaposlio
bih te, da se ja pitam.”
Sa osmehom je odmahnula glavom. „Hvatanje begunaca od kaucije,
vraćanje automobila i nestalih pasa mi je dovoljno. Nikad nisam želela
da učestvujem u istrazi ubistva.”
Ustao je. „Vreme je da se vratiš u sobu i malo odmoriš. Sutradan
ćemo imati Džon Vejn dan, ako si u pravu u vezi s bilo čim o čemu si
govorila.”
„Uskoro ću otići. Došla sam ovamo iz još jednog razloga. Biće bolje
da sedneš.”

16

Holi je bila mnogo snažnija osoba nego onog dana kad je imala veliku
sreću da upozna Bila Hodžiza, ali nije navikla da govori ljudima kako
moraju da promene svoje ponašanje ili kako u potpunosti greše. Njena

mlađa verzija bila je prestrašeni, šćućureni miš, koji je ponekad
pomišljao da bi samoubistvo moglo biti najbolje rešenje za hronični
strah, nesigurnost i sramotu. Onog dana kad je Bil seo kraj nje ispred
pogrebnog zavoda u koji nije mogla da uđe, najviše joj je smetalo
saznanje da je izgubila nešto značajno, ne torbu ili kreditnu karticu, već
život koji je mogla imati da je situacija bila za nijansu drugačija, ili da je
bog smatrao uputnim da stavi samo malo više neke važne hemikalije u
njen organizam.

Mislim da si ovo izgubila, rekao je Bil, iako to nikad nije saopštio. Evo
ti, stavi to u džep.

Bila više nema. Ona stoji pred ovim čovekom, koji mu je toliko
sličan: inteligencijom, povremenim bleskovima dobrog raspoloženja i
ponajviše upornošću. Bila je sigurna da bi se dopao Bilu, zato što je i on
verovao u rad na slučaju do kraja.

Ali po nečemu su se razlikovali. Ralf nije samo bio trideset godina
mlađi od Bila kad je ovaj umro, već je napravio strašnu grešku kad je
uhapsio Terija Mejtlanda na javnom mestu, pre nego što se upoznao sa
svim aspektima slučaja.

Bože, pomozi mi da smognem snage da mu kažem ono što je
neophodno, zato što mi se druga prilika neće ukazati. I dopusti mu da me
čuje. Molim ti se, Bože, dopusti mu da me čuje.

Rekla je: „I ti i svi ostali uvek govorite o autsajderu u kondicionalu.”
„Nisam siguran da sam te razumeo, Holi.”
„Mislim da si me razumeo. ’Ako on postoji. Pod pretpostavkom da
postoji. Pod uslovom da postoji.’”
Ćutao je.
„Ne marim za druge, ali neophodno je da ti veruješ, Ralfe.
Neophodno mi je da i ti veruješ. Ja verujem, ali nisam dovoljna.”
„Holi...”
„Nemoj”, presekla ga je. „Nemoj. Slušaj me. Znam da je to ludo. Ali da
li je ideja o El Kuku teže objašnjiva od nekih strašnih stvari koje se
dešavaju u svetu? Ne govorim o prirodnim katastrofama i nesrećama,
već o onom što neki ljudi rade drugim ljudima. Zar Ted Bandi nije samo
verzija El Kuka, menjača lika, s jednim licem pred javnošću, a drugim
pred ženama koje je ubio? Poslednje što su te žene videle bilo je
njegovo drugo lice, ono unutrašnje, lice El Kuka. A on nije bio jedini.
Takvi hodaju među nama. Znaš da je tako. Oni su tuđini, čudovišta koja
se ne daju razumeti. Ipak veruješ u njih. Neke od njih lišio si slobode.
Možda si gledao njihova pogubljenja.”

Ćutke je razmišljao.
„Dopusti mi da ti postavim pitanje”, rekla je. „Pretpostavimo da je
Teri Mejtland ubio to dete, iskidao mu meso i nabio granu u njega? Da
li bi to bilo manje neobjašnjivo od stvari koja se možda krije u toj
pećini? Da li bi mogao da kažeš: ’Razumem tamu i zlo koje se krilo iza
maske trenera dečjih sportskih timova i vrlog građanina. Tačno znam
šta ga je navelo na gnusni čin?’”
„Ne bih. Uhapsio sam muškarce koji su radili strašne stvari - i ženu
koja je udavila kćerkicu u kadi - i nikada nisam mogao da ih razumem.
Najčešće ne razumeju ni sami sebe.” -
„Baš kao što ni ja nisam razumela zašto je Brejdi Hartsfild naumio
da se ubije u koncertnoj dvorani i povuče najmanje hiljadu nevine dece
u smrt. Imam jednostavan zahtev. Veruj u ovo. Makar samo dvadeset
četiri časa. Možeš li to?”
„Hoćeš li makar malo odspavati kad bih rekao da?”
Klimnula je. Neprestano ga je gledala u oči.
„U tom slučaju verujem. El Kuko postoji, makar u sledeća dvadeset
četiri časa. Videćemo da li je u Marisvilskoj rupi, ali postoji.”
Uzdahnula je i ustala, s raspasanom košuljom, sakoom koji je visio
na jednu stranu i kosom koju kao da je zaneo vetar. Ralf je pomislio da
izgleda božanstveno i nepodnošljivo krhko. „Dobro je. Idem u krevet.”
Otpratio ju je do vrata. Otvorio ih je i rekao: „Vaseljena nema kraj.”
Odmerila ga je ozbiljnim pogledom. „Tako je. Prokleta stvar nema
kraja. Laku noć, Ralfe.”

MARISVILSKA RUPA

27. jul

1

Džek se probudio u četiri ujutru.
Vetar je duvao, i to jako. Sve ga je bolelo. Ne samo vrat već i ruke,

noge, stomak, zadnjica. Bol je ličio na onaj od opekotine od sunca.
Zbacio je pokrivače, seo na ivicu kreveta i uključio lampu kraj uzglavlja.
Bacala je bledu svetlost od šezdeset vati. Spustio je pogled na sebe i
nije video ništa na svojoj koži, ali je bol bio tu. Bio je unutra.

„Učiniću sve što želiš”, rekao je posetiocu. „Dajem reč da ću ih
zaustaviti.”

Nije bilo odgovora. Posetilac nije odgovarao ili nije bio tu. Makar ne
sada. Ali bio je. U prokletom ambaru. Samo jedan jedva primetan dodir,
sličan milovanju, bio je dovoljan. Sada je pun otrova. Pun je raka. Sedeo
je u usranoj motelskoj sobi, daleko od jutra. Više nije bio siguran da
posetilac može da ukloni ono što mu je dao, ali da li je imao izbora?
Morao je da pokuša. Ako to ne upali...

„Ustreliću se?” Malo mu je laknulo od te ideje. Majka nije imala tu
mogućnost. Ponovio je to, odlučnijim tonom: „Ustreliću se.”

Mamurluci će prestati. Više neće morati da se vozi kući kilometar-
dva sporije od ograničenja brzine i da staje na svakom semaforu, da ne
bi bio zaustavljen. Strahovao je da će alkomer pokazati 1, možda 1,2.
Prestaće pozivi od bivše supruge, u kojima ga je podsećala da kasni s

alimentacijom. Kao da nije znao. Šta bi radila kad bi njegovi čekovi
prestali da stižu? Morala bi da se zaposli. Videla bi kako drugi ljudi žive,
o-ho-hooo. Ne bi mogla da povazdan sedi kod kuće, i gleda Elen i Sudiju
Džudi. Kakva grehota.

Obukao se i izašao. Vetar nije bio baš hladan, već svež. Činilo mu se
da ga prolazi skroz-naskroz. Bila je vrućina kad je napustio Flint Siti.
Nije mu palo na pamet da ponese jaknu, preobuku ili četkicu za zube.

To si ti, dušo, čuo je reči starog kamena oko vrata. To si ti skroz-
naskroz. Uvek kasniš jedan dan i uvek si kratak za dolar.

Automobili, kamioneti i nekoliko kamp kućica sjatili su se oko
zgrade motela, kao štenad oko kujinih sisa. Džek je išao po
natkriljenom prolazu, dovoljno dugo da vidi kako je plavi džip pačala
još tu. Svi su nesumnjivo spavali u svojim sobama i sanjali prijatne,
bezbolne snove. Na trenutak se zaneo fantazijom da krene od sobe do
sobe i da ih poubija. Ideja je bila privlačna, ali neizvodljiva. Nije znao u
kojim su sobama. Pre ili kasnije neko bi - možda ne Glavno Pačalo -
uzvratio vatru. Naposletku, ovo je Teksas, gde ljudi veruju da još žive u
danima goniča stoke i dvoboja.

Bolje je da ih sačeka na mestu na koje će možda doći, po rečima
posetioca. Ustreliće ih tamo, s dobrim šansama da prođe nekažnjeno.
Nikog nije bilo kilometrima unaokolo. Sve će biti u redu, ako posetilac
može da ukloni otrov kad obavi svoj deo pogodbe. Džek će zagristi kraj
službenog gloka i povući obarač, ako ne bude mogao. Fantazije o bivšoj
supruzi koja kelneriše ili radi u fabrici rukavica sledećih dvadeset
godina bile su zabavne, ali ne i najvažnije. Neće umreti kao majka, s
ranama koje su se otvarale pri svakom pokretu. To je bilo najvažnije.

Drhteći je seo za volan i krenuo ka Marisvilskoj rupi. Mesec se
približavao horizontu. Ličio je na hladnu stenu. Drhtanje je preraslo u
trzanje tako snažno da je nekoliko puta skrenuo u suprotnu traku. Nije
bilo posledica; svi veliki kamioni koristili su Auto put 190 ili
međudržavnu magistralu. Bio je sam u ovo nedoba na Rural staru.

Uključio je grejanje kad se motor kamioneta zagrejao. Bilo je mnogo
bolje. Bol u donjem delu tela počeo je da se smanjuje. Zadnji deo vrata
još ga je boleo, i to veoma jako. Protrljao ga je. Na dlanu su mu ostale
ljuspe mrtve kože. Pomislio je da bi bol u zadnjem delu vrata mogao
biti samo obična opekotina od sunca, a da je sve ostalo tvorevina
njegovog uma. Da je psihosomatski, kao tobožnja migrena starog
kamena oko vrata. Da li psihosomatski bol može da vas probudi iz
čvrstog sna? Nije znao, ali je znao da je posetilac koji se krio iza zavese

tuša u njegovoj kući bio stvaran i da ne želi da se zajebava s njim. S
takvima ste mogli samo jedno, da radite ono što vam kažu.

Tu je bio i Ralf Jebeni Anderson, koji je uvek pratio svaki slučaj do
kraja. Gospodin Nemam Mišljenje, koji ga je svojom suspenzijom
dovukao s pecaroškog odmora... Ralfi je sad bio na jebenom
administrativnom odsustvu. Ralf Jebeni Anderson bio je razlog zbog
kog je on, Džek Hoskins, morao da ode u Kaning, umesto da sedi u
kolibi, gleda DVD-jeve i pije votku s tonikom.

Iznenadna spoznaja prožela ga je od glave do pete kad je skrenuo
kod reklamnog panoa (ZATVORENO DO DALJNJEG): Ralf Jebeni
Anderson možda ga je namerno poslao tamo! Možda je znao da ga
posetilac čeka i šta će mu učiniti. Ralfi je godinama želeo da ga se reši.
Svi delići nalazili su mesto u slagalici kad se pođe od te premise. Logika
je bila neupitna. Jedino na šta Ralfi nije računao bilo je da će ga čovek s
tetovažama namagarčiti.

Džek je video tri ishoda. Možda će posetilac uspeti da ukloni otrov
koji kola njegovim organizmom. To je bio prvi. Nestaće sam od sebe
ako je uzrok bio psihosomatski. To je bio drugi. Ili je možda stvaran, a
posetilac neće moći da ga ukloni. To je treći.

Gospodin Nemam Jebeno Mišljenje otići će u istoriju u svakom od
pomenutih ishoda. Džek je to obećao, ne posetiocu, već samom sebi.
Anderson će pasti, i ostali s njim. Počistiće ih. Džek Hoskins, američki
snajper.

Stigao je do napuštene biletarnice i obišao oko lanca. Vetar će
verovatno utihnuti kad sunce izađe i kad temperatura počne da se diže,
ali je još duvao, dižući oblake prašine. To je bilo dobro. Nije morao da
brine da će pačala videti tragove guma. Ako dođu, naravno.

„Možeš li da me središ, iako ne dođu?”, pitao je. Dobio je odgovor,
kom se nije nadao.

O da, bićeš kao nov.

2

Džek se provezao pored propalih bungalova. Pitao se zašto bi iko želeo
da potroši dobre pare da bi odseo pored nečeg što je u suštini
predstavljalo rupu u zemlji (makar je ime ovog mesta bilo istinito). Je li

moguće da nisu znali za kvalitetnije turističke destinacije? Josemiti?
Veliki kanjon? Čak je i Najveće klupko vunice na svetu bilo bolje od rupe
u zemlji, nasred suve teksaske pustopoljine.

Parkirao se pored šupe, kao i prethodnog puta. Izvadio je baterijsku
lampu iz odeljka za rukavice i vinčesterku i kutiju municije iz sefa.
Napunio je džepove mecima i krenuo ka stazi. Vratio se i osvetlio jedan
prašnjavi prozor na garažnim vratima šupe, da bi video da li u njoj ima
ičeg korisnog. Nije bilo, ali se nasmejao zbog onog što je video:
prašnjavi gradski automobil, verovatno honda ili tojota. Na zadnjem
prozoru bila je nalepnica MOJ SIN JE NAJBOLJI ĐAK SREDNJE ŠKOLE U
FLINTU! Džekove detektivske sposobnosti su, uprkos otrovu, bile
netaknute. Posetilac je ovde. Dovezao se iz Flint Sitija u ukradenom
automobilu.

Bilo mu je bolje. Po prvi put otkad se istetovirana šaka išunjala iza
zavese za tuširanje bio je istinski gladan. Vratio se do kamioneta.
Pronašao je paketić keksa s puterom i polupraznu kutiju ljutih
bombonica, posle kraćeg preturanja po odeljku za rukavice. Nije baš
doručak za šampione, ali bolje išta nego ništa. Krenuo je uzbrdo,
grickajući keks. Nosio je pušku u levoj ruci. Imala je kaiš, ali bi ga
doticao po vratu ako bi ga prebacio preko ramena. Možda bi ga
raskrvario. Džepovi, otežali od metaka, ljuljali su se udarajući ga po
nogama.

Zaustavio se pored izbledelog putokaza s Indijancem (stari
poglavica Purpurni Žbun hvalio se da mu je Kerolin Alen popušila
crvenokožni kurac), zbog iznenadne misli. Ko god da krene putem ka
turističkim bungalovima, videće njegov kamionet, parkiran pored
šupe. Zapitaće se šta tamo traži. Hteo je da se vrati i da ga preparkira,
ali se predomislio. Zalud se brinuo. Pačala će se parkirati blizu glavnog
ulaza, ako naiđu. Otvoriće vatru s vrha litice, čim izađu iz vozila.
Smaknuće dvoje, možda čak i troje, pre nego što shvate šta ih je snašlo.
Preživeli će se razleteti okolo, kao kokoške u oluji s grmljavinom.
Ucmekaće ih pre nego što stignu do zaklona. Nije važno šta bi mogli da
vide pored bungalova. Gospodin Nemam Mišljenje i njegovi prijatelji
nikad neće izaći živi s parkirališta.

3

Staza uz liticu bila je opasna u mraku, čak i uz svetlost baterijske
lampe. Džek je polako napredovao. Imao je dovoljno problema i bez
pada i eventualnih lomova. Prvi, stidljivi nagoveštaji zore počeli su da
se pojavljuju na nebu kad je stigao do osmatračnice. Osvetlio je vile
koje je juče tu ostavio. Posegnuo je za njima i ustuknuo. Nadao se da
ostatak dana neće biti ovakav. Nije mu promakla izvesna ironija u
prizoru koji je imao pred očima.

Doneo je vile da bi se branio od zmija. Jedna je ležala kraj njih, i
delimično na njima. Nimalo sitna zvečarka. Pravi monstrum. Nije
mogao da puca u nju. Metak bi verovatno samo ranio prokletinju, koja
bi ga zatim napala. Bio je u patikama. Zaboravio je da kupi čizme u
Tipitu. I strahovao je od potencijalno opasnog rikošeta.

Uhvatio je pušku za kraj kundaka. Polako je pružio cev, što je dalje
mogao. Gurnuo ju je ispod usnule zmije. Prebacio ju je visoko preko
ramena, pre nego što je otpuzala. Ružno kopile poletelo je i palo sedam
metara dalje. Sklupčalo se i razgalamilo. Zvuk je podsećao na zveckanje
kamička u suvoj tikvi. Podigao je vile, zakoračio napred i zamahnuo ka
reptilu, koji je šmugnuo u procep između dve kamenčine. Nestao je.

„Gubi se”, rekao je Džek. „I ne vraćaj se. Ovo je moje mesto.”

4

Ništa pre devet, rekao je Ralf, ali su u osam i petnaest svi bili u kafeu
Indijan motela. Ralf, Haui i Alek naručili su odreske i jaja. Holi nije
naručila odrezak već omlet od tri jaja, s krompirićima. Ralf se
odobrovoljio kad je video da je pojela svaki zalogaj. Ponovo je obukla
sako preko majice i farmerki.

„Biće ti vrućina”, rekao je Ralf.
„Hoće i izgužvan je, ali ima velike džepove za moje stvari. Poneću i
torbu. Ostaviću je u kolima ako budemo morali da pešačimo.” Nagnula
se napred i nastavila tišim glasom. „Sobarice ponekad kradu u ovakvim
motelima.”
Haui je pokrio usta. Da bi prigušio podrigivanje, ili sakrio osmeh.

5

Odvezli su se do Boltonovih i zatekli Juna i Kloda na verandi. Pili su
kafu. Lavi je bila u malom vrtu. Čupala je korov iz invalidskih kolica, s
bocom kiseonika u krilu, cigaretom u ustima i velikim slamnatim
šeširom na glavi.

„Je li sinoć sve bilo dobro?” pitao je Ralf.
„Jeste”, rekao je Jun. „Vetar je bio malo glasan pozadi, ali sam
spavao kao beba.”
„Kako je bilo s tobom, Klode? Je li bilo nekih problema?”
„Ako me pitate da li sam osetio da se nešto ponovo šunja oko kuće,
nisam. Ni mama.”
„Pa, možda postoji razlog”, reče Alek. „Policija u Tipitu sinoć je
intervenisala zbog provale u kuću. Domaćin je čuo lomljavu stakla,
potegao sačmaricu i oterao uljeza. Rekao je policiji da je imao crnu
kosu, kozju bradicu i mnogo tetovaža.”
Klod se razbesneo. „Sinoć nisam ni mrdnuo iz sobe!”
„Ne sumnjamo da je tako bilo”, reče Ralf. „Ali to bi mogao biti tip za
kojim tragamo. Otići ćemo u Tipit da proverimo. Vratićemo se za Flint
Siti ako je otišao - što je verovatno slučaj. Pokušaćemo da smislimo
sledeći korak.”
„Iako mi nije jasno šta bismo još mogli da uradimo”, dodao je Haui.
„Mogao bi biti bilo gde ako nije ovde ili u Tipitu.”
„Nemate drugih tragova?”, pitao je Klod.
„Nijedan”, rekao je Alek.
Lavi se dokotrljala do njih. „Svratite kod nas na putu za aerodrom
ako odlučite da se vratite kući. Napraviću vam sendviče od preostale
piletine. Ako vam ne smeta da je jedete dva puta uzastopce, naravno.”
„Svratićemo”, reče Haui. „Hvala vam.”
„Trebalo bi da ja vama zahvalim”, reče Klod.
Rukovao se sa svima. Lavi je raširila ruke da bi zagrlila Holi, koja joj
je dozvolila da to učini, nakon što je zapanjeno ustuknula. „Vrati se”,
Lavi joj je šapnula u uvo.
„Hoću”, odvratila je Holi. Nadala se da će održati to obećanje.

6

Ralf je sedeo pored Hauija, koji je vozio. Ostali su bili na zadnjem
sedištu. Sunce se diglo. Biće to još jedan vreli dan.

„Pitam se kako su policajci u Tipitu stupili u kontakt s vama”, rekao
je Jun. „Mislio sam da niko od njih ne zna da smo ovde.”

„I ne znaju”, odvratio je Alek. „Nismo hteli da se Boltonovi zapitaju
zašto idemo u pogrešnom pravcu, ako autsajder stvarno postoji.”

Ralf nije morao da bude čitač misli da bi znao o čemu Holi
razmišlja: I ti i svi ostali uvek govorite o autsajderu u kondicionalu.

Ralf se okrenuo i obratio onima na zadnjem sedištu. „Slušajte me.
Više neću da čujem ako i možda. Autsajder danas postoji. Danas je u
stanju da pročita misli Kloda Boltona, kad god to zaželi. I nalazi se u
Marisvilskoj rupi, što se nas tiče. Prestanite da pretpostavljate i
prihvatite to. Jeste li sposobni za tako nešto?”

Neko vreme svi su ćutali. Haui je rekao: „Ja sam advokat odbrane,
sinko. Mogu da poverujem u bilo šta.”

7

Stigli su do reklamnog panoa sa zadivljenom porodicom, s gasnim
lampama u rukama. Haui je polako vozio po ispucalom asfaltu. Ulagao
je silan trud da bi izbegao rupčage. Temperatura koja je na polasku bila
trinaest stepeni dostigla je dvadeset jedan. I dalje će rasti.

„Vidite li ono brdašce?”, pokazala je Holi. „Glavni ulaz u pećinu je u
njegovom podnožju. Ili je bio, dok nije zatvoren. Predlažem da prvo
ispitamo to mesto. Možda ćemo naići na neki trag ako je pokušao da
uđe u pećinu tim putem.”

„Slažem se”, reče Jun dok se osvrtao oko sebe. „Bože, koja je ovo
pustinja.”

„Gubitak dečaka i spasilačke ekipe koja je krenula za njima bio je
strahovit udarac za njihove porodice”, rekla je Holi, „ali je bio i
katastrofa za Marisvil. Rupa je bila jedini izvor radnih mesta. Veliki broj
meštana je otišao posle njenog zatvaranja.”

Haui je prikočio. „Ono je garantovano biletarnica. Vidim i lanac,
razapet preko druma.”

„Obiđi ga”, reče Jun. „Poteraj ovu bebicu po grubom terenu.”
Haui je obišao oko lanca. Putnici su poskakivali ispod pojaseva.
„Dobro je, narode. Upravo smo upali na privatni posed.”
Kojot je klisnuo iz zaklona kad su se približih. Dao se u beg po
pustinji. Vitka sen jurila je za njim. Ralf je opazio tragove širokih guma i
pretpostavio da lokalni klinci - sigurno ih još ima u Marisvilu - obilaze
ovo mesto ATV-ima. Uglavnom je gledao na stenovitu liticu pred njima,
u kojoj je bila jedina turistička atrakcija Marisvila. Njen raison d’etre,
otmenije rečeno.
„Svi smo naoružani”, rekao je Jun. Sedeo je uspravno u sedištu,
pogleda uprtog ispred sebe. „Imam li pravo?”
Muškarci su potvrdno odgovorili. Holi Gibni je ćutala.

8

Džek ih je opazio mnogo pre nego što su stigli do parkirališta, sa svog
vidikovca na vrhu litice. Proverio je oružje - bilo je puno, s metkom u
cevi. Postavio je ravni kamen na ivicu litice. Ispružio se koliko je dug i
naslonio cev na njega. Pogledao je kroz nišan i poravnao krstić sa
staklom na vozačkim vratima. Sunce ga je na trenutak zaslepilo. Trgao
se, povukao i protrljao oči, dok lebdeća tačka nije nestala. Ponovo je
pogledao kroz nišan.

Hajde, pomislio je. Stani nasred parkirališta. To bi bilo savršeno.
Stani i izađi.

Džip se umesto toga zaputio dijagonalno preko parkirališta i
zaustavio ispred zatarabljenog ulaza u pećinu. Sva vrata su se otvorila.
Petoro ljudi izašlo je napolje, četiri muškarca i jedna žena. Pet malih
pačala. Lepo su se poredali. Nažalost, nije imao čistu situaciju. Ulaz u
pećinu bio je u senci. Zanemario bi to - nišan je bio prokleto dobar - ali
mu je džip pravio problem. Pokrivao je najmanje tri od pet meta,
uključujući i gospodina Nemam Mišljenje.

Ležao je obraza naslonjenog na kundak. Puls mu je bio spor i
ujednačen, u grudima i grlu. Zaboravio je na bol u vratu; razmišljao je
samo o grupi pačala, koji su stajali ispod znaka na kom je pisalo DOBRO
DOŠLI U MARISVILSKU RUPU.

„Raspršite se”, prošaptao je. „Raspršite se i osmotrite okolinu.

Želite to.”
Čekao je da to učine.

9

Dvadesetak drvenih dasaka zaprečavalo je ulaz u Rupu. Golemi, zarđali
ekseri povezivali su ih s betonskim zidom. Znaci zabrane prilaska
jedva da su bili potrebni s takvom preprekom uljezima. Bilo ih je
nekoliko. Ralf je opazio i izbledele natpise sprejom, verovatno
rukotvorine balavurdije na ATV-ima.

„Misli li iko da je neko petljao oko ove prepreke?” pitao je Jun.
„Jok”, reče Alek. „Nije mi jasno zašto su se trudili da zakivaju daske.
Samo bi gomila dinamita napravila rupu u ovom betonu.”
„Ta eksplozija verovatno bi završila posao koji je zemljotres
započeo”, dodao je Haui.
Holi se okrenula i pokazao preko haube džipa. „Vidite li onaj put s
druge strane prodavnice suvenira? Vodi do ulaza Ahiga. Turisti nisu
smeli da ulaze u pećinu tim putem, ali tamo ima mnogo zanimljivih
piktografa.”
„Otkud vi to znate?”, pitao je Jun.
„Mapa koja je deljena turistima još je na internetu. Danas je sve na
njemu.”
„To se zove istraživanje, amigo”, rekao je Ralf. „Niko ti ne brani da
se okušaš.”
Vratili su se u džip. Haui je ponovo seo za volan. Ralf je seo pored
nega. Polako su krenuli preko parkirališta. „Taj put izgleda vrlo loše”,
rekao je.
„Savladaćeš ga”, reče Holi. „Turistički bungalovi su s druge strane
uzvišenja. U novinama je pisalo da ih je druga spasilačka ekipa koristila
kao štab. Došlo je mnogo novinara i zabrinutih rođaka kad se vest o
nesreći proširila.”
„Da i ne govorimo o uobičajenim radoznalcima”, reče Jun.
„Verovatno su...”
„Stani, Haui”, reče Alek. „Auh.” Prešli su polovinu parkirališta.
Zatupasti nos džipa bio je okrenut putu koji vodi do bungalova i
verovatno zadnjeg ulaza u Rupu.

Haui je zakočio. „Šta je bilo?”
„Možda gađamo suviše visoko. Autsajder možda nije u pećini - u
Kaningu se krio u ambaru.”
„Šta to znači?”
„To znači da bi trebalo da proverimo prodavnicu suvenira. Da
vidimo ima li znakova provale.”
„Ja ću to učiniti”, reče Jun.
Haui je otvorio vrata. „Zašto ne bismo krenuli zajedno?”

10

Pačala su ispitala zatarabljeni ulaz. Vratila su se u džip. Džek ih je imao
kao na dlanu. Poravnao je krstić s licem mete, udahnuo i zadržao
vazduh pa pritisnuo obarač. Nije se pomerio. U jednom groznom
trenutku pomislio je da nešto nije u redu s vinčesterkom. Shvatio je da
je zaboravio da otkoči pušku. Kako je mogao da bude toliko glup?
Pokušao je da je otkoči, ne skidajući pogled s mete. Palac mu je kliznuo,
mastan od znoja. Zdepasti ćelavko seo je za volan i zalupio vratima, kad
je otkočio pušku. I ostali su ušli u automobil.

„Sranje!”, promrsio je. „Sranje, sranje, sranje!”
S narastajućom panikom posmatrao je kako džip vozi preko
parkirališta, ka pomoćnom putu, koji će ga odvesti van linije vatre.
Zajahaće prvo brdo, ugledaće bungalove, šupu i njegov kamionet,
parkiran pored nje. Hoće li Ralf Anderson znati kome pripada? Naravno
da hoće. Ako ne zbog nalepnica riba koje skaču iz vode na boku, onda
zbog one na zadnjem braniku - JAŠEM TVOJU MAMU, KAD NE JAŠEM
OVU MAŠINU.
Ne smeš im dopustiti da se uspnu uz taj put.
Nije znao da li je to posetiočev ili njegov glas, niti je to smatrao
bitnim, zato što je u oba slučaja imao pravo. Morao je da zaustavi džip.
Dva ili tri moćna zrna u motoru obaviće posao. Zatim će zapucati kroz
prozore. Zbog sunca koje je obasjavalo stakla, verovatno neće
smaknuti sve njih, ali će se preostali prosuti po praznom parkiralištu,
možda ranjeni, i svakako ošamućeni.
Stegnuo je prst oko obarača. Džip se zaustavio pored napuštene
prodavnice suvenira pre nego što je stigao da ispali hitac. Vrata su se

otvorila.
„Hvala ti, bože”, promrmljao je i pogledao kroz nišan. Čekao je

gospodina Nemam Mišljenje. Sve će ih potamaniti, ali će glavno pačalo
prvo otići.

11

Krupna zvečarka ispuzala je iz pukotine u kojoj se krila. Kliznula je ka
Džekovim raširenim nogama. Zastala je i okušala topli vazduh
palacavim jezikom. Nastavila je da puzi. Nije imala nameru da napada,
ali je podigla rep i zazvečala kad je Džek ispalio prvi hitac. Zaboravio je
da ponese čepiće za uši, kao i četkicu za zube. Nije je čuo.

12

Haui je prvi izašao iz džipa. Stajao je s rukama na bokovima i osmatrao
palu firmu na kojoj je pisalo SUVENIRI I AUTENTIČNE INDIJANSKE
RUKOTVORINE. Alek i Jun izašli su sa zadnjeg sedišta na vozačkoj
strani. Ralf je izašao sa suvozačkoj sedišta i otvorio zadnja vrata za
Holi, koja se mučila s ručkom. Nešto na izlomljenom pločniku privuklo
mu je pogled.

„Prokletstvo”, rekao je. „Pogledaj to.”
„Šta je to?”, pitala je Holi kad se sagnuo. „Šta, šta?”
„Mislim da je vrh st...”
Tečni prasak moćne puške sličan pucnju džinovskog biča razlegao
se po parkiralištu. Ralf je osetio prolazak taneta, koje je promašilo vrh
njegove glave za nekoliko centimetara. Suvozačko staklo džipa se
raspršilo. Krhotine su pale na ispucali asfalt. Zakotrljale su se,
proizvodeći niz sjajnih bleskova.
„Puškar, povikao je Ralf. Zgrabio je Holi oko ramena i bacio je na
kolena. „Puška, puška, puška!”
Haui se zapanjeno i zbunjeno osvrtao oko sebe. „Šta si rekao? Da li
si...” Začuo se drugi pucanj. Vrh glave Hauija Golda je nestao. Advokat je
stajao na mestu na kom je pogođen. Krv mu je tekla po obrazima i čelu.

Strovalio se na ispucali asfalt. Alek je potrčao ka njemu. Treći pucanj
odbacio ga je na haubu džipa. Krv je briznula kroz košulju, odmah iznad
pojasa. Jun se zaputio ka njemu. Razlegao se četvrti pucanj. Ralf je
video kako metak čepa Alekov vrat. Hauijev istražitelj pao je iza auta.
„Lezir, povikao je Ralf Junu. „Lezi dole, na litici je!”

Jun se spustio na kolena i počeo da puzi. Strelac je ispalio tri brza
hica. Jedna guma džipa je zašištala. Šoferka je pukla, zamutila se i
ugnula oko rupe iznad volana. Treći hitac je probušio zadnji deo
vozačkog stakla i napravio izlazni otvor veličine teniske loptice na
suvozačkoj strani, blizu mesta na kom su Ralf i Jun klečali, zaklanjajući
Holi. Novi plotun se razlegao posle kratke pauze. Ovog puta ispaljena
su četiri hica. Zadnji prozor je pukao, prosipajući grumenje
bezbednosnog stakla. Na zadnjem delu pojavila se još jedna rupa
nepravilnih ivica.

„Ne možemo ostati ovde”, reče Holi. Zvučala je savršeno pribrano.
„Pogodiće rezervoar, čak i ako ne pogodi nas.”

„U pravu je”, reče Jun. „Šta mislite o Aleku i Goldu? Imaju li šanse?
Bilo kakve šanse?”

„Nemaju”, reče Ralf. „On...”
Usledio je novi pucanj biča. Svi su se trgli kad je još jedna guma
zašištala.
„Gotovi su”, Ralf je završio rečenicu. „Moramo da otrčimo do
prodavnice suvenira. Ti ćeš prvi. Pokrivaču te.”
„Ja ću vas pokrivati”, reče Jun. „Ti i Holi ćete trčati.”
Vrisak se zaorio sa strelčevog položaja. Ralf nije mogao reći da li je
to bio izraz bola ili besa.
Jun je ustao, raširenih nogu, s pištoljem u rukama. Zapucao je po
vrhu brežuljka. „Kreni!”, povikao je. „Odmah! Kreni, kreni, kreni!”
Ralf je ustao. Holi je stala pokraj njega. Činilo mu se da sve vidi, kao
na dan pogibije Terija Mejtlanda. Obgrlio je Holi oko struka. Ptica je
kružila po nebu, raširenih krila. Gume su šištale. Džip se naginjao na
vozačku stranu. Na vrhu brežuljka video je isprekidani blesak, nišan
kopilanove puške. Ralf nije znao zašto se tako kreće, i nije mario za to.
Čuo je drugi, a zatim i treći vrisak. Poslednji je ličio na kreštanje. Holi je
uhvatila Juna za ruku. Cimnula ga je. Začuđeno ju je pogledao, kao da je
grubo probuđen iz sna. Ralf je video da je spremna da umre. Da to
očekuje. Trojka je potrčala ka zaklonu iza prodavnice suvenira, na
sedamdesetak metara od smrtno ranjenog džipa. Činilo im se da trče
kao na usporenom snimku, kao trio najboljih prijatelja na kraju glupe

romantične komedije. Samo što u tim komedijama niko nije trčao
pored izmrcvarenih leševa dva čoveka, koji su pre dvadesetak sekundi
bili živi i zdravi. U tim filmovima niko nije morao da gazi po baricama
sveže krvi i ostavlja velike crvene tragove za sobom. Jun je dreknuo
posle novog pucnja.

„Pogođen sam! Nitkov me je pogodio!” Pao je.

13

U Džekovim ušima je zvonilo dok je punio pušku. Zvečarka je odlučila
da izgna drskog uljeza sa svoje teritorije. Kidisala je na desni list. Njeni
zubi lako su probili Džekove platnene pantalone. Kesice s otrovom bile
su pune. Džek se okrenuo i visoko podigao pušku. Vrištao je - ne od
bola, koji je tek počinjao, već zbog zmije koja mu je puzala uz butinu,
palacajući račvastim jezikom i streljajući ga sitnim, crnim očima.
Gnušao se njenog klizavog dodira. Ponovo ga je napala. Ovog puta
zarila je zube u butinu. Nastavila je da se uspinje ka sledećoj meti,
jajcima.

„Skidaj se! JEBENO SE SKIDAJ S MENE!”
Znao je da mu puška neće pomoći. Lako bi je izbegla. Ispustio je
oružje i dohvatio zmiju obema rukama. Kidisala je na desni zglob i prvi
put promašila. Pogodila ga je iz drugog puta. Ostavila je rupe veličine
tačaka u novinskom naslovu, ali su vrećice s otrovom presahle. Džek
nije znao, niti je mario. Uvrtao ju je šakama, kao da cedi peškir. Video je
kako joj koža puca. Neko je pucao odozdo - iz pištolja, zaključio je po
zvuku - ali je razdaljina bila prevelika i zrna nisu stizala do njega.
Zavitlao je zvečarku. Video je kako pada na kamenjar i puzi ka
najbližem skloništu.
Sredi ih, Džek.
„Da, važi, u redu.”
Da li je govorio, ili je samo razmišljao? Nije mogao da kaže.
Zvonjava u ušima prerasla je u prodorno zujanje, slično vibriranju
zategnute čelične žice.
Zgrabio je pušku, okrenuo se na stomak i posadio cev na pljosnati
kamen. Pogledao je kroz nišan. Preostala trojka trčala je ka skloništu
iza prodavnice suvenira. Žena je bila u sredini. Pokušavao je da

nanišani Andersona, ali su mu ruke - zmija ga je više puta ujela za jednu
od njih - drhtale. Nanišanio je tipa maslinaste puti na kraju kratke
kolone.

Pogodio ga je iz drugog pokušaja. Ruke su mu poletele iznad glave,
kao bacaču koji se sprema da zavitla najbolju brzu loptu. Pao je u
stranu. Ostali su stali da mu pomognu. To mu je bila najbolja, a možda i
poslednja prilika. Zamaknuće iza zgrade ako ih ne pogodi.

Bol mu se peo uz nogu, s mesta prvog ujeda. Meso na listu mu se
nadimalo, ali to nije bilo najgore. Najgora je bila vrelina koja se širila
kao groznica ili paklena opekotina od sunca. Opalio je još jedan hitac.
Isprva je mislio da je pogodio ženu, ali se ona samo trgla i uhvatila
maslinastoputog muškarca za nepovređenu ruku. Anderson ga je
obuhvatio oko struka i podigao na noge. Džek je ponovo povukao
obarač. Umesto pucnja se čuo suvi škljocaj. Potražio je metke po
džepovima. Ugurao je dva, a ostale ispustio. Šake su mu trnule, baš kao
i izujedana noga. Jezik mu se nadimao u ustima. Ponovo je vrisnuo,
ovog puta od muke. Nije ih bilo kad je pogledao kroz nišan. Video je
samo njihove senke. I one su nestale.

14

Jun je uspeo da se domogne zaklona prodavnice suvenira, uz Ralfovu i
Holinu pomoć. Skljokao se, leđima naslonjen na zid zgrade. Dahtao je.
Lice mu je bilo pepeljasto, a čelo istačkano kapljicama znoja. Levi rukav
košulje bio mu je krvav sve do zgloba.

Zaječao je. „Jebeno smo mu umakli.” Strelac je ponovo zapucao s
brežuljka. Zrno se odbilo o asfalt.

„Koliko je ozbiljno?”, rekao je Ralf. Daj da vidim.”
Otkopčao je Junovu manžetnu. Ranjenik je jeknuo i stisnuo zube,
iako je pažljivo podigao rukav. Holi je uključila mobilni.
Rana nije izgledala onoliko loše koliko je Ralf strahovao; metak ga je
verovatno samo okrznuo. Jun bi na filmu bio spreman da nastavi da se
bori, ali je ovo bio pravi život. Moćni metak sredio mu je lakat. Meso
oko njega već je počelo da se nadima i poprima ljubičastu boju, kao da
je smrskano palicom.
„Reci mi da je lakat samo iščašen”, reče Jun.

„To bi bilo lepo, ali mislim da je slomljen”, reče Ralf. „Imao si sreće,
čoveče. Još malo pa bi ti otkinuo podlakticu. Ne znam šta ima, ali je u
pitanju veliki kalibar.”

„Siguran sam da mi je rame iščašeno”, rekao je Jun. „To se desilo
kad mi je ruka poletela unazad. Jebiga! Šta ćemo sad, amigo? Nemamo
kud.”

„Holi?”, pitao je Ralf. „Imaš li neku ideju?”
Odmahnula je glavom. „Kod Boltonovih sam imala četiri linije, a
ovde nemam nijednu. Povikao je: ’Skidaj se s mene!’ Da li ga je iko od
vas ču...”
Strelac je ponovo opalio. Telo Aleka Pelija je poskočilo. Zatim se
umirilo. „Srediću te, Andersonet, dolebdelo je do njih, s vrha brežuljka.
„Srediću te, Ralfil Sve ću vas srediti/”
Jun je zapanjeno pogledao Ralfa.
„Uprskali smo stvar”, reče Holi. „Autsajder ipak ima Renfilda.
Poznaje te, ko god da je. Da li ga ti poznaješ?”
Ralf je odmahnuo glavom. Strelac je vikao iz sveg glasa, gotovo da je
urlao. Bilo je eha. Mogao je biti bilo ko.
Jun je osmatrao ranjenu ruku. Krvarenje se usporilo, ali ne i
nadimanje. „Ovo boli gore nego kad su mi umnjaci otišli dođavola. Reci
mi da imaš neku ideju, Ralfe.”
Ralf je otrčao do suprotnog kraja zgrade. Skupio je šake oko usta i
povikao. „Policija je na putu, nitkove! Drumska patrola! Ti tipovi neće
čekati da se predaš. Ubiće te kao besnog psa! Beži, ako ti je život mio!”
Usledila je pauza, a zatim novi urlik. Mogao je biti bol, smeh ili i
jedno i drugo. Odjeknula su dva nova pucnja. Jedan je pogodio zgradu
iznad Ralfove glave i izbio dasku, uz kišu iverja.
Ralf se povukao i pogledao drugo dvoje preživelih. „Mislim da je to
bio negativan odgovor.”
„Zvučao je histerično”, reče Holi.
„Kao da je poludeo”, složio se Jun. Naslonio se glavom na zid.
„Hriste, koliko je ovaj asfalt vreo. Biće mnogo vreliji oko podneva. Muy
caliente. Ispeći ćemo se ako još budemo ovde.”
Holi je rekla: „Pucate li desnicom, poručniče Sablo?”
„Da. Zašto me ne biste zvali Jun, kao ovde prisutni el jefe, pošto nas
luđak s puškom drži prikovanim za ovo mesto?”
„Morate da odete do drugog kraja zgrade, na kom je Ralf. Ti ćeš,
Ralfe, morati da dođeš kod mene. Potrčaćemo ka putu koji vodi do
turističkih bungalova i ulaza Ahiga kad poručnik Sablo zapuca.

Moraćemo da pretrčimo sedamnaestak metara po otvorenom terenu,
za petnaest, u najboljem slučaju dvanaest sekundi.”

„Za dvanaest sekundi mogao bi pogoditi jednog od nas, Holi.”
„Mislim da ćemo uspeti.” Bila je hladna kao vetrić koji duva preko
činije ledenih kocki. To je bilo čudesno. Bila je tako napeta kad je pre
dve noći ušla u Hauijevu sobu za sastanke, da bi je i jači kašalj naterao
da skoči do plafona.
I ranije je bila u ovakvim situacijama, pomislio je Ralf. Možda prava
Holi Gibni dolazi do izražaja u ovakvim situacijama.
Začuli su joj jedan pucanj i cepanje metala. Zatim još jedan.
„Puca da bi pogodio rezervoar džipa”, reče Jun. „Onima iz agencije
za rentiranje kola to se neće dopasti.”
„Moramo da krenemo, Ralfe.” Holi ga je gledala pravo u oči - još
jedna stvar koja joj je ranije zadavala probleme, ali ne više. Ne, ne sad.
„Pomisli na sve Frenkove Patersone koje će ubiti ako ga pustimo da
pobegne. Poći će s njim zato što će misliti da ga poznaju ili zato što
izgleda prijateljski, kao što je izgledao devojčicama Hauard. Ne mislim
na onog na brežuljku, već na onog koga on štiti.”
Još tri pucnja su se razlegla, u brzom sledu. Ralf je video rupe, nisko
na zadnjem delu džipa. Da, strelac je tragao za rezervoarom.
„A šta ćemo ako gospodin Renfild siđe dole do nas?”, pitao je Ralf.
„Možda neće. Možda će ostati na uzvisini. Biće dovoljno da
stignemo do staze koja vodi do ulaza Ahiga. Ubij ga ako siđe pre nego
što stignemo tamo.”
„Učiniću to vrlo rado, ako on ne ubije mene.”
„Mislim da nešto nije u redu s njim”, rekla je Holi. „Vrištao je.”
Jun je klimnuo. „’Skidaj se s mene!’ I ja sam to čuo.”
Sledeći hitac pocepao je rezervoar džipa. Gorivo se prosipalo po
asfaltu. Nije odmah eksplodirao, ali će se to sigurno dogoditi ako tip na
brežuljku ponovo pogodi rezervoar.
„U redu”, reče Ralf. Jedina alternativa bila je čučanje i čekanje da
autsajderov saučesnik počne da buši prodavnicu suvenira moćnim
zrnima da bi smakao nekog od njih. „June? Pokrivaj nas koliko budeš
mogao.”
Jun je prišao ivici zgrade. Pri svakom koraku siktao je od bola.
Desnicom je držao glok na grudima. Holi i Raf otišli su na drugu stranu
zgrade. Ralf je ugledao drum koji je zavijao uzbrdo i turističke
bungalove. Prolazio je između dve kamenčine. Američka zastava bila je
naslikana na jednom, a teksaska Usamljena zvezda na drugom.

Bićemo bezbedni kad prođemo pored onog s američkom zastavom.
To je gotovo sigurno bila istina, ali pedeset metara nikad nije toliko
ličilo na pet stotina. Mislio je na to kako Džini kod kuće vežba jogu ili
kako kupuje u centru grada. Mislio je na Dereka u kampu, koji možda s
novim ortacima priča o televizijskim serijama, video-igricama ili
devojčicama. Imao je vremena da se zapita o kome Holi razmišlja.
O njemu, očigledno. „Jesi li spreman?”
Strelac je ispalio još jedan hitac. Rezervoar goriva u džipu
eksplodirao je u kugli narandžaste vatre. Jun je izvirio iza ugla i počeo
da puca po vrhu brežuljka.
Holi je potrčala. Ralf je krenuo za njom.

15

Džek je video kako plamenovi gutaju džip. Oteo mu se trijumfalni, ali
besmisleni krik. U vozilu nije bilo nikoga. Kretanje mu je privuklo
pažnju. Video je kako dva pačala trče ka zavojitom drumu. Žena je išla
ispred, a Anderson odmah iza nje. Okrenuo je pušku prema njima i
pogledao kroz nišan. Metak je prozujao pored njega pre nego što je
stigao da povuče obarač. Kamene krhotine udarile su ga po ramenu.
Onaj koji je ostao iza kuće je pucao. Razdaljina je bila prevelika da bi
bio precizan s pištoljem, ali je poslednji hitac prošao preblizu da bi
mogao da ga zanemari. Zaklonio se. Spustio je bradu do natečenih i
bolnih žlezda na vratu, koje kao da su bile pune gnoja. Glava ga je
bolela, koža ga je pekla. Činilo mu se da su mu oči za nekoliko brojeva
veće.

Pogledao je kroz nišan, na vreme da vidi kako Anderson zamiče iza
kamenčine. Izgubio ih je. I to nije sve. Crni dim dizao se iz izgorelog
džipa. Razdanilo se, pa nije bilo vetra koji bi ga razvejao. Šta će biti ako
ga neko ugleda i pozove dobrovoljno vatrogasno društvo iz zabitog
gradića?

Kreni dole.
Ovog puta nije morao da se pita čiji je to glas.
Moraš da ih presretneš pre nego što stignu do staze Ahiga.
Džek nije znao šta je Ahiga, ali je znao o čemu posetilac u njegovoj
glavi govori: o stazi obeleženoj putokazom sa slikom poglavice

Purpurnog Žbuna. Trgao se kad je novi metak onog nitkova odozdo
prosuo kamene krhotine s obližnje stene. Pao je na prvom koraku koji
je načinio na stazi kojom je došao. Bol mu je na trenutak zbrisao sve
misli. Uhvatio se za žbun koji je virio između dva kamena i ustao.
Spustio je pogled na noge. Isprva nije mogao da poveruje svojim očima.
Noga za koju ga je zmija ujela bila je dvostruko veća od one druge.
Platnene pantalone zategle su se preko nadutog mesa. Da stvar bude
gora, i međunožje mu se nadimalo. Izgledalo je kao da ima jastuče u
gaćama.

Siđi dole, Džek. Sredi ih, pa ću ukloniti rak.
Ali sad je imao krupnijih briga, zar ne? Nadimao se kao vodom
natopljeni sunđer.
Pobrinuću se i za zmijski otrov. Izlečiću te.
Džek nije znao može li da veruje Tetoviranom Čoveku, ali je znao da
nema izbora. Takođe, tu je bio i Anderson. Gospodin Nemam Mišljenje
neće otići odavde. On je za sve kriv, i neće otići odavde.
Požurio je niza stazu, trapavim kasom. Stiskao je cev vinčesterke.
Koristio je kundak kao štap. Drugi put je pao kad mu je leva noga
kliznula niz sitno kamenje. Bolna, naduvena desna noga nije mogla da
ponese čitavu težinu. Nogavica pantalona se pocepala prilikom
sledećeg pada, otkrivajući mrtvo ljubičastocrno meso. Ustao je,
hvatajući se za stenje. Oznojeno lice mu se nadimalo. Bio je prilično
siguran da će umreti na zabitom komadu stene obraslom korovom, ali
je bio prokleto rešen da ne umre sam.

16

Ralf i Holi trčali su sporednim putem, pognute glave. Zastali su da
povrate dah, na vrhu prvog brda. Na levoj strani padine ugledali su
krug trošnih bungalova. Desno je bila duga zgrada, verovatno skladište
za opremu i zalihe, u doba u kom je Marisvilska rupa primala
posetioce. Kamionet je bio parkiran pored nje. Ralf ga je pogledao,
okrenuo glavu i ponovo pogledao na njega.

„O, moj bože.”
„Šta je bilo? Šta je bilo?”
„Nije ni čudo što me poznaje. To je kamionet Džeka Hoskinsa.”

„Hoskinsa? Drugog detektiva iz Flint Sitija?”
„Da, njegov je.”
„Zašto bi on...” Zavrtela je glavom, dovoljno jako da joj se šiške
razlete. „Nije bitno. Prestao je da puca, što verovatno znači da dolazi
ovamo. Moramo da krenemo.”
„Možda ga je Jun sredio”, reče Ralf. Pogledala ga je s nevericom:
„Dobro, požurimo.”
Žurno su prošli pored dugačke šupe. Ugledali su drugu stazu.
Uspinjala se uz sledeći brežuljak. „Ići ću prvi”, rekao je Ralf. „Imam
pištolj.” Holi se nije protivila.
Kasali su uzbrdo. Uska staza oštro je vijugala. Sitno kamenje
kotrljalo se i klizalo ispod njihovih nogu. Ralf je, dva ili tri minuta
kasnije, čuo kotrljanje i poskakivanje kamenja iznad njih. Hoskins im je
išao u susret.
Zaobišli su stenovitu izbočinu. Ralf je držao glok. Holi je bila iza, i
malo desno od njega. Staza je sledećih sedamnaest metara bila prava.
Jasnije su čuli Hoskinsa, ali nisu mogli da procene koliko je daleko,
zbog stenovitog lavirinta oko njih.
„Gde je prokleta staza koja vodi do zadnjeg ulaza?”, pitao je Ralf.
„Približava se. Ovo previše liči na igru hrabrosti iz filma s Džejmsom
Dinom.”
„Da, na Buntovnika bez razloga. Ne znam gde je, ali ne može biti
daleko.”
„Doći će do pucnjave ako naletimo na njega pre nego što skrenemo
s Glavne ulice. Biće rikošeta. Baci se na tle, čim ga vi...”
Potapšala ga je po leđima. „Neće biti pucnjave ako pre njega
stignemo do staze. Neću morati da se bacam. Požuri!”
Potrčao je po pravom delu staze, govoreći sebi da je pronašao
drugu brzinu. To nije bila istina, ali je dobro biti optimista. Holi je bila
iza njega. Lupkala ga je po leđima, da bi išao brže ili da bi mu stavila do
znanja da je tu. Stigli su do sledećeg zavijutka. Ralf je provirio,
očekujući da vidi cev Hoskinsove puške. Umesto nje je ugledao drveni
putokaz s izbledelim portretom poglavice Ahiga.
„Hajde”, rekao je. „Požuri.”
Potrčali su ka znaku. Ralf je čuo kako se Hoskins bori za vazduh. To
je ličilo na hripanje. Čuli su kotrljanje kamenja i bolni krik. Pretpostavili
su da je Hoskins pao.
Dobro je! Ostani dole!
Ali trapavi, bučni koraci su se nastavili. Bili su sve bliži. Ralf je

zgrabio Holi. Gurnuo ju je na stazu Ahiga. Znoj je oblio njeno sitno lice.
Čvrsto je stisnula usne i zavukla ruke u džepove prašnjavog i krvlju
poprskanog sakoa.

Ralf je spustio prst na usne. Klimnula je. Stao je iza putokaza. Suva
teksaska jara povila je daske, što mu je omogućilo da viri između njih.
Hoskins se iskobeljao na stazu. Pomislio je da je Jun imao sreće i da ga
je pogodio, ali to nije objašnjavalo pocepane pantalone i groteskno
naduvenu desnu nogu. Nije ni čudo što je pao, pomislio je Ralf. Nije mu
bilo jasno kako je s takvom nogom sišao niz ovako strmu stazu. Držao
je pušku kojom je ubio Golda i Pelija, ali ju je koristio kao štap. Prsti su
mu bili daleko od obarača. Ralf nije verovao da bi išta pogodio, čak i na
tako maloj razdaljini. Ne, ako je suditi po drhtavim rukama.
Zakrvavljene oči utonule su mu u duplje. Kamena prašina preobrazila
mu je lice u kabuki masku. Koža mu je bila crvena kao da je upaljena, na
mestima ogoljenim znojem.

Ralf je istupio iza putokaza. Držao je glok obema rukama. „Ne
mrdaj, Džek, i pusti pušku.”

Džek je posrnuo i zastao, desetak metara od njega, ali je nastavio da
stiska cev puške. To nije bilo u redu, ali je Ralf mogao da živi s tim.
Hoskins će umreti ako pokuša da je podigne.

„Ne bi trebalo da budeš ovde”, rekao je Džek. „Jesi li rođen glup ili si
to postao, govorio je moj deda.”

„Ne želim da slušam tvoja proseravanja. Ubio si dva čoveka i ranio
još jednog. Upucao si ih iz zasede.”

„Nije trebalo da dolaze ovamo”, reče Džek. „Dobili su šta su zaslužili
zbog pačanja u ono što ih se ne tiče.”

„A šta bi to moglo biti, gospodine Hoskinse?”, pitala je Holi.
Hoskinsove usne su se razdvojile. Nekoliko kapljica krvi ukrasilo
mu je osmeh. „Tetovirani Čovek. Što ti je dobro poznato, radoznala
kučko.”
„Dobro, izbacio si to iz sebe”, rekao je Ralf. „Pusti tu pušku.
Napravio si dosta štete. Samo je pusti. Pašćeš ničice ako se nagneš
napred. Da li te je ujela zmija?”
„Zmija je bila samo dodatni problem. Moraš da odeš, Ralfe. To važi
za oboje. Ili će vas otrovati, kao mene. To je mudar savet.”
Holi je zakoračila ka njemu. „Kako te je otrovao?” Ralf ju je uhvatio
za rame.
„Dodirnuo me je za zadnji deo vrata. To je bilo dovoljno.” Umorno je
zavrteo glavom, „To se desilo u ambaru u Kaningu.” Glas mu se digao.

Drhtao je od ogorčenja. „U koji si me ti poslao!”
Ralf je odmahnuo glavom. „Otišao si tamo po šefovom naređenju. Ja

nisam ni znao za to. Neću da se ponavljam. Spusti pušku. Igra je
gotova.”

Džek je razmišljao... ili je tako izgledalo. Polako je podizao pušku.
Spuštao je šaku preko šake niz cev, ka obaraču. „Neću otići kao majka.
Ne, gospodine, neću. Prvo ću ustreliti tvoju prijateljicu, Ralfe, a zatim i
tebe. Ako me ne zaustaviš.”

„Nemoj, Džek. Ovo ti je poslednje upozorenje.”
„Nabij upozorenje u svoju...”
Pokušao je da uperi pušku u Holi. Nije se pomerila. Ralf je stao
ispred nje i ispalio tri hica. Zaglušujuće su odjeknuli u uskom prostoru.
Jedan za Hauija, jedan za Aleka, jedan za Juna. Razdaljina je bila malčice
prevelika za pištolj, ali je glok bio valjano oružje, a Ralf nikad nije imao
problema na strelištu. Džek Hoskins je pao. Ralfu se činilo da je uočio
izraz olakšanja na njegovom umirućem licu.

17

Ralf je seo na izbočinu u steni, preko puta putokaza. Teško je disao.
Holi je prišla Hoskinsu. Kleknula je kraj njega. Prevrnula ga je.
Pregledala ga je i prišla Ralfu. „Ujeden je više puta.”

„Sigurno je bila zvečarka, i to krupna.”
„Nešto drugo ga je otrovalo pre toga. Nešto gore od bilo koje zmije.
Pomenuo je Tetoviranog Čoveka. Mi ga zovemo autsajder. El Kuko.
Moramo da obavimo posao do kraja.”
Ralf je pomislio na Hauija i Aleka. Ležali su mrtvi s druge strane ove
stenčuge. Imali su porodice. I Jun - još je živ, ali je ranjen, pati,
verovatno u šoku - i on ima porodicu.
„Pretpostavljam da imaš pravo. Hoćeš li pištolj? Uzeću njegovu
pušku.”
Holi je odmahnula glavom.
„U redu. Hajdemo.”

18

Staza Ahiga se širila posle sledećeg zavijutka. Spuštala se. Piktografi su
bili na obe strane. Neki drevni prizori bili su oskrnavljeni ili u
potpunosti prekriveni bojom iz sprejeva.

„Znaće da dolazimo”, rekla je Holi.
„Jasno mi je. Trebalo je da ponesemo baterijsku lampu.”
Posegnula je u duboki džep - onaj koji je visio - i izvukla zdepastu,
ultraljubičastu baterijsku lampu iz Houm depoa.
„Zaista si čudesna”, reče Ralf. „Pretpostavljam da si ponela i dva
šlema.”
„Ne ljuti se, ali ti je smisao za humor pomalo manjkav, Ralfe.
Trebalo bi da ga unaprediš.”
Posle sledećeg zavijutka stigli su do prirodnog udubljenja u steni,
na nekih metar i dvadeset od tla. Iznad njega je bio natpis od izbledelih
crnih slova: NIKAD NEĆEMO ZABORAVITI. U niši je bila prašnjava vaza
s tankim grančicama, sličnim prstima kostura. Latice koje su ih nekad
krasile odavno su nestale. Nešto drugo je ostalo. Oko vaze je bilo pola
tuceta igračaka poglavica Ahiga, sličnih onoj koja je ispala blizancima
Džejmisonovih kad su upuzali u utrobu zemlje, da iz nje nikad ne izađu.
Igračke su požutele od starosti. Sunce je načelo plastiku.
„Ljudi su dolazili ovamo”, reče Holi. „Deca, rekla bih, na osnovu
crteža načinjenih sprejom. Ali nisu vandalizovala ovo mesto.”
„Ništa nisu dirala”, rekao je Ralf. „Hajdemo. Jun je s druge strana.
Ranjen je. Lakat mu je raznesen.”
„Jeste. Sigurna sam da trpi užasne bolove. Ali moramo biti pažljivi.
To podrazumeva sporo napredovanje.”
Ralf ju je uhvatio za lakat. „Jun će ostati sam ako nas ovaj tip sredi.
Možda bi trebalo da se vratiš.”
Pokazala je na nebo i na sve viši stub crnog dima, koji se dizao sa
zapaljenog džipa. „Neko će ga videti. Doći će ovamo. Jun će jedini znati
zašto smo stradali, ako se to desi.”
Stresla je njegovu ruku i krenula stazom. Ralf je bacio još jedan
pogled na malo, godinama neoskrnavljeno svetilište, pre nego što je
krenuo za njom.

19

Staza Ahiga oštro je skretala ulevo, baš kad je Ralf pomislio da će ih
odvesti nazad, do prodavnice suvenira. Završavala se ispred nečeg što
je ličilo na ulaz u baštensku kućicu. Zelena boja ljuštila se s dasaka, a
vrata bez prozora u centru bila su odškrinuta. Znaci upozorenja stajali
su s obe strane ulaza. Bili su čitljivi, uprkos zamućenoj plastici. PROLAZ
JE APSOLUTNO ZABRANJEN, pisalo je na levom, i PRISTUP JE
ZABRANJEN PO UKAZU MARISVILSKIH GRADSKIH VLASTI, na desnom
znaku.

Ralf je prišao vratima, s naperenim glokom. Pokazao je Holi da
stane pored staze i otvorio vrata. Sagnuo se u kolenima i podigao
pištolj. Naišao je na malo predsoblje. Bilo je prazno, izuzev odbačenih
dasaka, iskidanih s dva metra široke pukotine koja je vodila u tamu.
Ostaci dasaka bili su pričvršćeni za stenu velikim zarđalim klinovima.

„Ralfe, pogledaj ovo. Izgleda zanimljivo.”
Držala je vrata. Sagnula se da bi ispitala bravu, koja je bila prilično
temeljito uništena. Ralfu se činilo da provala nije izvedena pajserom
već kamenom. Neko je lupao po bravi dok nije popustila.
„Šta je bilo, Holi?”
„Vidiš li da je jednosmema? Zaključava se samo spolja. Neko se
nadao da su blizanci Džejmisonovih ili neki od članova ekipe za
spašavanje živi. Hteli su da budu sigurni da neće ostati zaključani ako
nađu put do izlaza.”
„Ali niko nikad nije našao taj put.”
„Nije.” Ušla je u predsoblje i prišla pukotini u steni. „Osećaš li taj
miris?”
Ralf ga je osetio. Znao je da stoje na ulazu u drugi svet. Namirisao je
ustajalu vlagu i još nešto - slatku aromu istrulelog mesa. Bila je
slabašna, ali prisutna. Podsetila ga je na izvesnu dinju i insekte koji su
se migoljili u njoj.
Zakoračili su u tamu. Ralf je bio visok, ali je pukotina bila viša od
njega. I nije morao da saginje glavu. Holi je uključila lampu i osvetlila
prostor ispred njih, kameni hodnik koji je vodio naniže, a zatim i
predeo ispod njihovih nogu. Videli su niz bleštavih kapljica. Gubile su
se u tami. Poštedela ga je opaske da su istu materiju otkrili pod
improvizovanim crnim svetlom u njegovoj dnevnoj sobi.

Išli su naporedo samo prvih šezdeset metara. Dodala mu je
baterijsku lampu kad se prolaz suzio. Držao ju je levom, a pištolj
desnom rukom. Sa zidova su se iskrile utvarne mineralne žile. Bilo je
crvenih, ljubičastih i zelenkastožutih. Povremeno je upravljao svetlost
nagore, kako bi bio siguran da El Kuko nije tamo, da ne puže duž
grbavog svoda, između stalaktita. Vazduh je bio hladan - negde je čitao
da pećine održavaju prosečne temperature u oblasti u kojoj se nalaze -
ali je ovde bilo svežije nego napolju. Oboje su, da stvar bude
neprijatnija, bili obliveni znojem. Odozdo je duvala promaja. Milovala
im je lica i donosila blago truležni miris.

Zaustavio se i poskočio kad je Holi naletela na njega. „Šta je bilo?”,
prošaptala je.

Nije odgovorio, već je osvetlio pukotinu u steni levo od njih. Pored
nje su bile sprejom ispisane reći: PROVERENA i NIŠTA.

Napredovali su polako, polako. Ralf nije znao kako se Holi oseća, ali
je njega pritiskala sve jača strepnja, izvesnost da više nikada neće
videti ženu i sina. Ili dnevnu svetlost. Neverovatno je koliko brzo se
zaželeo dnevne svetlost. Pio bi je kao vodu kada bi izašli odatle.

Holi je prošaputala: „Ovo je grozno mesto, zar ne?”
„Jeste. Trebalo bi da se vratiš.”
Blago ga je gurnula posred leđa. To je bio njen odgovor.
Prošli su još nekoliko raskrsnica u podzemnom hodniku. Sve su bile
označene istim rečima. Koliko vremena je prošlo otkad su te reći
ispisane sprejom? Je li Klod Bolton tad bio tinejdžer? Odonda je prošlo
najmanje petnaest, možda i svih dvadeset godina. I ko je bio ovde posle
toga - izuzev autsajdera? Je li iko bio? I zašto bi dolazili? Holi je imala
pravo, mesto je bilo grozno. Posle svakog koraka imao je sve jači utisak
da je živ sahranjen. Naterao je sebe da se seti čistine u Parku Figis. I
Frenka Patersona. I štrčeće grane, obeležene krvavim otiscima prstiju,
s izguljenom korom posle niza divljih udaraca. I Terija Mejtlanda, koji
ga u samrtnom času pita kako će oprati svoju savest.
Nastavio je dalje.
Prolaz se naglo sužavao, ne zato što su se zidovi približili već zbog
krša na obe strane. Osvetlio je svod i otkrio duboki otvor na kamenoj
tavanici. Podsetio ga je na prazninu koja ostaje posle izvađenog zuba.
„Holi - ovde se svod obrušio. Druga spasilačka ekipa verovatno je
iznela najkrupnije komade. Sitnije krhotine...” Prešao je svetlosnim
snopom preko gomila krša i pronašao još nekoliko svetlucavih tačaka.
„Nisu se trudili oko njih”, Holi je završila rečenicu. „Samo su ih

gurnuli u stranu.”
„Tako je.”
Nastavili su put. Sporo su odmicali. Krupni Ralf išao je postrance.

Dodao je baterijsku lampu Holi i podigao pištolj do obraza. „Osvetljavaj
predeo ispred nas, ispod moje ruke. Ne želim iznenađenja.”

„U-u redu.”
„Zvučiš kao neko kome je hladno.”
„Hladno mi je. Trebalo bi da ćutiš. Čuće nas.”
„Pa šta? Zna da dolazimo. Misliš da će ga metak ubiti, zar ne? Ti...”
„Stani, Ralfe, stani! Staćeš u to!”
Zaustavio se u mestu. Srce mu je tuklo. Osvetlila je prostor ispred
njegovih nogu. Telo psa ili kojota bilo je na poslednjoj gomili krša,
posle koje se prolaz širio. Više je ličilo na kojota, ali nisu mogli biti
sigurni, zato što lešina nije imala glavu. Stomak mu je bio otvoren, a
utroba izvađena.
„To smo namirisali”, rekla je.
Ralf je pažljivo zakoračio preko crkotine. Zaustavio se posle tri
metra. To je bio kojot. Našao je glavu. Zurila je u njih s krajnjim
iznenađenjem. Isprva nije mogao da shvati zašto je tako izgledala.
Holi je razmišljala nešto brže. „Nema očiju”, rekla je. „Pojeo mu je
utrobu, ali mu to nije bilo dosta. Pojeo mu je i oči iz glave. Bljak.”
„Znači da autsajder ne jede samo ljudsko meso i krv.” Nastavio je,
posle kraće pauze. „Ili tugu.”
Progovorila je tihim glasom. „Nama zahvaljujući, bio je neobično
aktivan u vreme hibernacije - najviše zahvaljujući tebi i poručniku
Sablou. I nije mogao da dođe do hrane koju voli. Sigurno je veoma
gladan.”
„I slab. Rekla si da mora biti slab.”
„Nadajmo se da je tako”, reče Holi. „Ovo je krajnje užasavajući
prizor. Mrzim teskobna mesta.”
„Uvek možeš da...”
Ponovo ga je munula u leđa. „Samo nastavi. I pazi gde ideš.”

20

Trag od blago svetlucavih kapljica se nastavljao. Ralf je počeo da

razmišljao o njima kao o znoju stvorenja. Znoji li se od straha, kao oni?
Nadao se da je tako. Nadao se da se nitkov užasnuo i da se još plaši.

Nailazili su na pukotine, ali ne i na natpise sprejom. Bile su veoma
uske. Ni dete ne bi moglo da se uvuče ili izvuče iz njih. Holi je mogla da
hoda naporedo s njim, iako jedva. Čuli su kapanje vode. Ralf je u jednom
trenutku osetio svežu vazdušnu struju na levom obrazu. Učinilo mu se
da je pomilovan avetinjskim prstima. Dopirala je iz jedne pukotine.
Proizvodila je šuplji jauk, sličan pisku koji se javlja pri duvanju u bocu
piva. Podzemlje je odista bilo grozno. Nije mogao da veruje da su ljudi
plaćali da istražuju kamenu kriptu, ali oni, naravno, nisu znali ono što
je on znao i u šta je odskora verovao. Čudesno je kako je boravak u
utrobi zemlje pomagao ljudima da poveruju u ono što su smatrali ne
samo nemogućim već smešnim.

„Pažljivo”, reče Holi. „Eno ih još.”
Ovog puta naišli su na nekoliko raskomadanih glodara. Iza njih su
bili ostaci zvečarke. Od životinja je ostalo samo malo kožnih dronjaka.
Ubrzo su stigli do vrha strmog nagiba. Glatka i svetlucava površina
podsećala je na pod balske dvorane. Ralf je pomislio da posmatraju
delo drevne podzemne reke, koja je tekla u doba dinosaura i presahla
mnogo pre nego što je Isus hodao zemljom. S jedne strane bile su rđom
istačkane čelične stepenice. Holi ih je osvetlila. Videli su ne samo
razbacane kapi svetlucave materije već i otiske dlanova i prstiju. Ralf
nije sumnjao da bi se pokapali s otiscima Kloda Boltona.
„Kučkin sin je bio oprezan, zar ne? Nije hteo da ostavlja mnogo
tragova.”
Holi je klimnula glavom. „Mislim da je ovo prolaz koji je Lavi zvala
Đavolji nagib. Pazi gde sta...”
Negde iza i ispod sebe čuli su muklu škripu stenja, praćenu jedva
čujnim udarcem, koji su više osetili pod stopalima nego čuli. Ralfa je to
podsetilo na pomeranje naizgled čvrstog leda. Holi ga je pogledala,
raširenih očiju.
„Mislim da nam ništa neće faliti. Stara pećina eonima razgovara
sama sa sobom.”
„Da, ali se kladim da je razgovor postao življi posle zemljotresa o
kom nam je Lavi govorila. Onog iz 2007.”
„Možeš uvek da se...”
„Prestani da me podsećaš na to. Želim da idem do kraja.”
Pretpostavljao je da je tako.
Spuštali su se niz nagib. Držali su se za ogradu, ali su izbegavali

otiske onog ko je pre njih prošao ovuda. Na dnu je bio natpis:

DOBRO DOSLI U ĐAVOLJI NAGIB
DRZITE SE ZA OGRADU, SIGURNOSTI RADI

Prolaz se posle nagiba još širio. Naišli su na još jedan lučni ulaz, ali
je deo drvene ograde pao, otkrivajući još jedno vajarsko delo prirode:
krezavu kamenu čeljust.

Holi je skupila šake oko usta i tiho rekla: „Zdravo!”
Njen glas joj se vratio savršeno jasno, u nizu preklapajućih odjeka:
Zdravo... avo... avo...
„To sam i mislila”, rekla je. „Ovo je Dvorana zvuka. To je ona velika,
koju je Lavi...”
„Zdravo.”
Avo... vo... vo...
Tiho izgovorena reč presekla je Ralfov dah. Holi ga je stisnula za
podlakticu, šakom sličnom kandži.
„Zašto ne uđete, kad ste stigli...”
Stigli... igli... igli...
„... i kad ste me pronašli posle toliko nedaća?”

21

Zakoračili su ispod luka. Holi je stiskala Ralfa za ruku, kao stidljiva
mlada. Držala je baterijsku lampu, a Ralf pištolj. Nameravao je da ga
upotrebi čim vidi metu. Jedan pucanj biće dovoljan. Samo što je nije
primećivao.

Iza luka je bila isturena stena, prirodni balkon, dvadesetak metara
iznad dna pećine. Metalne stepenice spuštale su se spiralno. Holi se
zavrtelo u glavi kad je podigla pogled. Stepenice su se uzdizale još
sedamdeset metara. Prolazile su pored otvora koji je verovatno služio
kao glavni ulaz. Sezale su sve do stalaktitima načičkanog svoda. Čitava
litica bila je šuplja, kao lažni kolač u izlogu pekare. Stepenice ispod njih
izgledale su dobro. Jedan deo iznad njih se odvojio, od kao pesnica
debelih klinova koji su ih pridržavali. Pijano se naginjao ka ambisu.

Autsajder ih je čekao na dnu, u svetlosti sobne lampe na visokom

stalku. Njen kabl je sezao do crvene zujeće kutije s oznakom HONDA.
Na drugom kraju svetlosnog kruga bio je krevet s ćebetom zgužvanim
pri dnu.

Ralf je nailazio na mnogo begunaca na svom poslu. Stvar na koju su
naišli, po upalim očima, mršavosti i umoru nije se razlikovala od njih.
Nosila je farmerke, jaknu od jelenske kože preko prljave bele košulje i
iskrzane kaubojske čizme. Činilo se da je nenaoružana. Imala je lice
Kloda Boltona: crnu kosu, istaknute jagodice, koje su ukazivale na
starosedelačku krv i kozju bradicu. Ralf nije video mastilo na njegovim
prstima sa svoje osmatračnice, ali je znao šta na njima piše.

Hoskins ga je nazvao Tetoviranim Čovekom.
„Moraćete da okušate sreću sa stepenicama ako želite da
razgovarate sa mnom. Izdržale su me, ali moram da vam kažem istinu -
nisu sasvim pouzdane.”
Njegove reći, iako izgovorene razgovornim tonom, preklapale su se,
udvostručavale i utrostručavale, kao da nemaju posla s jednim, već s
mnoštvom autsajdera, čitavim tajnim udruženjem koje se krije u
senima i pukotinama, do kojih svetlost podne lampe ne dopire.
Holi je krenula ka stepenicama. Ralf je zaustavio. „Idem prvi.”
„Ja bi trebalo da idem prva, lakša sam.”
„Idem prvi”, ponovio je. „Krenućeš kad se spustim dole - ako se
spustim.”
Govorio je tiho, ali je pretpostavljao da autsajder, zahvaljujući
akustici, može da čuje svaku reč. Makar se nadam, pomislio je. „Ali
stani na desetoj stepenici odozdo. Moram da porazgovaram s njim.”
Posmatrao ju je dok je ovo govorio. Pomno ju je posmatrao.
Pogledala je glok. Neprimetno je klimnuo. Ne, neće biti priče, neće biti
prostora za objašnjavanje. Gotovo je s tim. Otići će odavde posle jednog
pucnja u glavu. Pod pretpostavkom da im pećinski svod ne padne na
glavu, naravno.
„U redu”, rekla je. „Budi oprezan.”
Nije mogao da bude. Stare spiralne stepenice izdržaće ili neće. Ipak
je pokušao da misli kako je lakši dok je išao dole. Stepenice su stenjale,
cvilele i drhtale.
„Dosad ti je dobro išlo”, reče autsajder. „Hodaj bliže zidu, to je
verovatno najsigurnije.”
Gurni je... je... je...
Stigao je do dna. Autsajder je nepomično stajao pored svoje
neobično obične lampe. Da li ju je kupio - i generator i krevet - u Houm

depou u Tipitu? Ralf je mislio da je najverovatnije tako bilo. To je po
svoj prilici bilo glavno mesto za snabdevanje u ovom od boga
zaboravljenom delu države Usamljene zvezde. To sad nije bilo bitno.
Stepenice su ponovo zacvilele i zastenjale ispod Holi.

Ralf je bio na istom nivou sa autsajderom. Zurio je u njega s gotovo
naučničkom radoznalošću. Izgledao je kao ljudsko biće, ali je bilo
neobično teško gledati ga, kao kad posmatrate fotografiju blago
ukrštenim očima. Znate šta gledate, ali je sve iskrivljeno i blago
iščašeno. To je bilo lice Kloda Boltona, ali je brada izgledala pogrešno,
nije bila obla već četvrtasta, s rupicom. Desna strana vilice bila je duža
od leve. Lice je zbog svega toga izgledalo iskošeno, gotovo groteskno.
Kosa je bila Klodova, crna i blistava kao svračje krilo, ali je u njoj bilo
svetlijih, crvenkastosmeđih pramenova. Oči su bile najupečatljivije.
Jedno je bilo smeđe, poput Klodovih, ali je drugo bilo plavo.

Ralf je poznavao rupicu na bradi, crvenkastosmeđu kosu i plave oči.
Ove poslednje bolje od svih. Gledao je kako se svetlost gasi u njima, kad
je Teri Mejtland izdahnuo na ulici, ne tako davnog toplog julskog jutra.

„Još se preobražavaš, zar ne? Projekcija koju je moja žena videla
možda je u potpunosti izgledala kao Klod, ali u stvarnosti nisi odmakao
tako daleko. Je li tako? Još nisi na cilju.”

To će biti poslednje reči koje će autsajder čuti. Zlovoljno stenjanje
stepenica je prestalo, što je značilo da Holi stoji dovoljno visoko da
bude bezbedna od rikošeta. Podigao je glok. Pridržavao je desnicu
levicom.

Autsajder je podigao obe ruke. „Ubij me ako želiš, detektive, ali ćeš
ubiti sebe i svoju prijateljicu. Nemam pristup tvojim mislima, kao
Klodovim, ali mogu da zamislim šta ti je na umu. Misliš da je jedan
pucanj prihvatljiv rizik. Imam li pravo?”

Ralf je ćutao.
„Siguran sam da imam pravo. I moram da ti kažem da će to biti
veliki rizik.” Podigao je glas i povikao: „ZOVEM SE KLOD BOLTONE
Odjek kao da je bio jači od povika. Holi je iznenađeno kriknula kad
se verovatno već načeti komad stalaktita visoko gore odvojio od svoda
i pao kao kameni bodež. Nije ugrozio nikoga od njih. Tresnuo je na dno,
daleko van slabašnog svetlosnog kruga. Ralf je shvatio poruku.
„Pošto ste saznali dovoljno da me ovde pronađete, znate i sledeće”,
rekao je autsajder i spustio ruke, „ali za slučaj da ne znate, dva dečaka
su se izgubila u pećinama i prolazima ispod nas i, kad je ekipa za
spašavanje pokušala da ih pronađe...”

„Neko je ispalio hitac i deo svoda se obrušio”, rekla je Holi sa
stepenica. „Da, to nam je poznato.”

„To se desilo u prolazu Đavolski nagib, u kom je pucanj bio
prigušen.” Osmehivao se. „Ko zna šta bi se dogodilo ako bi detektiv
Anderson ispalio hitac na ovom mestu? Sigurno bi nekoliko najvećih
stalaktita palo s pećinskog svoda. Smrvili bi vas, ako ne biste uspeli da
ih izbegnete. Da i ne govorimo o mogućnosti obrušavanja čitavog vrha
litice. Klizište bi nas sve sahranilo. Želite li da se upustite u taj rizik,
detektive? Siguran sam da si s tom mišlju sišao niz stepenice, ali
moram da ti kažem da se to ne bi dobro završilo.”

Stepenice su prodorno škripnule kad je Holi sišla niz jedan, možda i
dva stepenika.

Održavaj odstojanje, pomislio je Ralf, ali nije imao načina da je
natera na to. Znao je da ta dama radi po svome.

„Takođe nam je poznato zašto ste ovde”, rekla je. „Klodov ujak i
rođaci su ovde. U podzemlju.”

„Naravno da su tu.” On - to - šire se osmehivao. Zlatni zub u tom
osmehu bio je Klodov, kao i slova na prstima. „I nisu jedini. Ima ih
mnogo. Tu su i deca čijem spasenju su se nadali. Osećam ih u zemlji.
Neki su blizu. Rodžer Bolton i njegovi sinovi su tamo, nepunih sedam
metara ispod Zmijskog trbuha.” Pokazao je. „Osećam ih najjače, ne
samo zato što su blizu već zato što su krv u koju se pretvaram.”

„Pretpostavljam da nisu dobri za jelo”, reče Ralf. Posmatrao je još
jednu, teško uočljivu neurednu gomilu kože i kostiju, pored
kamperskog frižidera, nadohvat ležaja.

„Nisu, naravno da nisu.” Nervozno će autsajder. „Ali njihovi ostaci
isijavaju. To je nešto kao... ne znam, obično ne govorim o ovakvim
stvarima... nešto kao emanacija. Čak i ti budalasti dečaci je odaju, iako
je slabašna. Duboko su dole. Moglo bi se reći da su umrli istražujući
nepoznate predele Marisvilske rupe.” Osmeh mu je ponovo zaigrao na
licu. Pokazao je ne samo zlatni zub već gotovo sve njih. Ralf se pitao da
li se ovako osmehivao dok je ubijao Frenka Patersona, jeo njegovo
meso i dok se naslađivao dečakovom agonijom i krvlju.

„Da li svetlost koju odaju podseća na noćne lampe?”, pitala je Holi
iskreno radoznalim glasom. Stepenice su cvilele kad se spustila
stepenik ili dva. Ralf je želeo da ide u drugom pravcu: gore i napolje, ka
vrelom teksaskom suncu.

Autsajder je samo slegnuo ramenima.
Vrati se, pomislio je. Okreni se i vrati se. Pucaču kad procenirn da je

prošlo dovoljno vremena da izađeš na sunčevu svetlost. Učiniću to, iako će
moja žena postati udovica, a moj sin odrastati bez oca. Pucaču. Dugujem
to Teriju i svima koji su stradali pre njega.

„Noćna lampa”, ponovila je i sišla još jednu stepenicu. „Znaš, ona
koja hrabri uplašenu decu. Imala sam je u detinjstvu.”

Autsajder je gledao gore, ne nju, preko Ralfovog ramena. Bio je
okrenut leđima lampi, s licem u senkama. Ralf je video neobičan sjaj u
neskladnim očima. Samo što to nije bilo sasvim tačno. Nije bio u njima,
već je dopirao iz njih. Shvatio je šta je Grejs Mejtland imala na umu kad
je rekla da je stvar koju je videla imala slamu umesto očiju.

„Svetlost koja hrabri?” Autsajder kao da je razmišljao o toj reći, „Da,
pretpostavljam da je tako, iako nikad nisam razmišljao o tome. Odaju
svetlost, ali i informacije. Čak i mrtve, pune su boltonstva.”

„Misliš na sećanja?” Još korak bliže. Ralf je pustio desnicu. Levicom
joj je dao znak da se vrati, iako je znao da ga neće poslušati.

„Ne, ne mislim na njih.” Ponovo ga je učinila nestrpljivim, ali je tu bil
o još nečeg. Izvesne žudnje s kojom se Ralf mnogo puta sreo u sobama
za saslušanje. Nije svaki osumnjičeni želeo da govori, ali je većina htela,
zato što su bili sami u sobi bez vrata i prozora, ozidanoj mislima. A ova
stvar bila je sigurno veoma dugo sama sa svojim mislima. Nesumnjivo
sama. To je bilo tako očigledno.

„Pa, šta je u pitanju?” Ostala je na istom mestu. Hvala bogu na
sitnim blagoslovima, pomislio je Ralf.

„Krvna loza. Nešto u krvnoj lozi prevazilazi sećanje ili fizičke
sličnosti koje se prenose s kolena na koleno. To je način bitisanja,
pogled na svet. To nije hrana, ali jeste snaga. Njihove duše su otišle,
njihove ka, ali je nešto ostalo, čak u mrtvim mozgovima i telima.”

„Neka DNK”, rekla je. „Plemenska ili rasna.”
„Pretpostavljam. Ako vam se ta pomisao dopada.” Zakoračio je ka
Ralfu, ispruživši ruku s rečima MORAM na prstima. „Slična je ovim
tetovažama. Nisu žive, ali nose izvesnu infor...”
„Stani!”, povikala je. Ralf je pomislio: Bože, još je bliža. Kako je mogla
da mi priđe a da je ne čujem?
Odjeci su se širili dvoranom. Još nešto je palo. Ovog puta nije bio
stalaktit, već komad stene s grbavog zida.
„Ne čini to”, reče autsajder. „Ne diži glas, izuzev ako ne želiš da nam
se brdo obruši na glavu.”
Holi je ponovo progovorila tišim, ali uzbuđenim glasom. „Sećaš li se
šta je učinio detektivu Hoskinsu, Ralfe? Njegov dodir je otrovan.”

„Samo kad sam u fazi preobražaja”, tiho će autsajder. „To je oblik
prirodne zaštite, i retko je fatalan. Više Uči na dodir otrovnog bršljana
nego na zračenje. Detektiv Hoskins se, naravno, pokazao... podložnim. I
kad jednom nekog dodirnem, mogu često - ne uvek, ali često - da
prodrem u njegov um. Ili u umove njegovih bližnjih. To sam učinio s
porodicom Frenka Patersona. Malčice sam ih gurnuo u pravcu u kom
su krenuh.”

„Ostani gde si”, rekao je Ralf.
Autsajder je podigao istetovirane šake. „Naravno. Kao što sam
rekao, ti si čovek s pištoljem. Ali ne mogu vas pustiti da živite. Znate,
previše sam umoran za seljakanje. Morao sam da se dovezem ovamo
mnogo ranije nego što sam planirao i da kupim zalihe, što me je još
više iscrpio. Izgleda da smo u pat-poziciji.”
„Sam si se u ovo uvalio”, reče Ralf. „To ti je jasno, zar ne?”
Na autsajderovom licu još su se zapažali ostaci crta Terija
Mejtlanda. Ćutke je posmatrao Ralfa.
„Hit Holms bio je dobro obavljen posao, kao i drugi pre njega. Ali
Mejtland je bio greška.”
„Pretpostavljam da je tako.” Autsajder je izgledao zbunjeno, ali
raspoloženo. „Ipak, upropaštavao sam i druge ljude sa jakim alibijem i
besprekornim ugledom. Alibi i ugled ne pomažu protiv dokaza i
svedočenja očevidaca. Ljudi su slepi za objašnjenja koja odstupaju od
njihovog poimanja stvarnosti. Nije trebalo da me tražite, niti da
naslutite moje postojanje, ma kako njegov alibi bio jak. Ipak ste to
učinili. Da li se to desilo zato što sam došao pred sudnicu?”
Ralf je ćutao. Holi se spustila niz poslednju stepenicu. Stala je pored
njega.
Autsajder je uzdahnuo. „To je bila greška. Trebalo je da ozbiljnije
shvatim prisustvo televizijskih kamera, ali sam bio gladan. Mogao sam
da ostanem po strani. Bio sam alav.”
„I preterano samouveren, kad smo već kod toga”, reče Ralf. „A
preterana samouverenost je majka nemarnosti. Pajkani se čestu
susreću s njom.”
„Pa, možda sam napravio sve nabrojane greške. Ali mislim da bih se
provukao, njima uprkos.” Zamišljeno je posmatrao bledu, sedokosu
ženu pored Ralfa. „Tebi mogu da zahvalim zato što sam se našao u ovoj
situaciji, zar ne? Holi. Klod kaže da se zoveš Holi. Šta ti je omogućilo da
poveruješ? Kako si mogla da ubediš grupu savremenih ljudi koji
verovatno ne veruju ni u šta što prevazilazi čulno iskustvo da dođu

ovamo? Jesi li negde videla nekog sličnog meni?” Glas mu je čeznutljivo
drhtao.

„Nismo došli ovamo da odgovaramo na tvoja pitanja”, rekla je Holi.
Jednu ruku je zavukla u džep sakoa. U drugoj je stiskala ultraljubičastu
baterijsku lampu. Nije bila uključena. Podna lampa bila je jedini izvor
svetlosti u dvorani. „Došli smo da te ubijemo.”

„Ne vidim kako ćete to izvesti... Holi. Tvoj prijatelj bi možda
rizikovao da upotrebi pištolj, da smo ovde samo nas dvojica. Ne
verujem da bi rizikovao i tvoj život. Možda biste pokušali da me
napadnete, ali biste smesta shvatili da sam iznenađujuće snažan i
pomalo otrovan. Da, čak i u sadašnjem oslabljenom slanju.”

„Zasad smo u pat-poziciji”, reče Ralf, „ali ne zadugo. Hoskins je
ranio Državnog policajca poručnika Junela Sabloa, ali ga nije ubio.
Dosad je već upoznao vlasti s incidentom.”

„To je dobar pokušaj, ali nije mogao da ih obavesti odavde”, reče
autsajder. „Deset kilometara na istok i dvadeset na zapad nema signala
mobilne mreže. Mislite li da nisam proveravao?”

Ralf se zalud nadao da nije. Ipak, imao je još jedan adut u rukama.
„Hoskins je takođe digao u vazduh vozilo kojim smo se dovezli. Ima
dima. Mnogo dima.”

Po prvi put je video uznemirenje na autsajderovom licu.
„To menja situaciju. Moram da bežim. To će, u ovom stanju, biti
težak i bolan poduhvat. Uspeo si, detektive, ako si hteo da me
razbesniš...”
„Pitao si me da li sam se susrela s nekim od tvoje vrste”, prekinula
ga je Holi. „Nisam - pa, ne baš - ali sam sigurna da Ralf jeste. Ti si
običan seksualni sadista i pedofil, ako se izuzmu blistave oči,
sposobnost pramena oblika i usisavanja sećanja.”
Autsajder je ustuknuo, kao da je ošamaren. Izgleda da je na trenutak
u potpunosti zaboravio na zapaljeni džip koji je slao dimne signale s
napuštenog parkirališta. „To je uvredljivo, smešno i netačno. Jedem da
bih preživeo, to je sve. Vaša vrsta čini to isto kad kolje svinje i krave. Za
mene ste samo stoka.”
„Lažeš.” Holi je koraknula napred. Otresla je Ralfa, koji je pokušao
da je uhvati za ruku. Crvene ruže rascvetale su se na njenim bledim
obrazima. „Tvoja sposobnost da izgledaš kao neko drugi - nešto što nisi
- obezbeđuje ti poverenje. Mogao si da uzmeš bilo kog od prijatelja
gospodina Mejtlanda. Mogao si da uzmeš njegovu ženu. Umesto toga
uzeo si dete. Uvek uzimaš decu.”

„Ona su najjača, najslađa hrana! Jesi li jela teletinu? Ili teleću
džigericu?”

„Ti ih ne jedeš, već ejakuliraš po njima.” Usne su joj se gadljivo
zgrčile. „Prosipaš seme po njima. Bljak!”

„Da bih ostavio DNK!”, povikao je.
„Možeš da je ostaviš i na druge načine!”, uzvratila mu je jednako
snažnim glasom. Još nešto je palo s pećinskog svoda, kao s ljuske jajeta.
„Ali ne stavljaš svoju stvar u njih, zar ne? Da li zato što si impotentan?”
Podigla je i savila prst. „To je u pitanju, zar ne?”
„Umukni!”
„Uzimaš decu zato što si silovatelj koji ne može to da uradi svojim
penisom, moraš da koristiš...”
Pojurio je na nju. Iskrivljeno lice svedočilo je o mržnji. Nije nimalo
ličilo na Kloda Boltona ili Terija Mejtlanda. Predstavljalo je njegovu
suštinu, crnu i gnusnu kao ambisi u kojima su blizanci Džejmisonovih
satrunuli. Ralf je podigao pištolj, ali je Holi stala ispred njega, pre nego
što je stigao da ispali hitac.
„Ne pucaj, Ralfe, ne pucaj!”
Neto drugo je palo, nešto veliko. Smrskalo je autsajderov ležaj i
frižider. Po glatkom podu prosule su se kamene krhotine, svetlucave od
minerala.
Holi je izvadila nešto iz džepa sakoa, na strani koja je upadljivo
visila. Stvar je bila duga, bela i rastegnuta, kao da sadrži nešto teško.
Uključila je ultraljubičastu baterijsku lampu i osvetlila autsajderovo
lice. Trgao se, zarežao i okrenuo glavu. Nastavio je da poseže ka njoj
tetoviranim šakama Kloda Boltona. Podigla je belu stvar preko sitnih
grudi i ramena i zamahnula svom snagom. Teški kraj tresnuo je
autsajdera po čelu, odmah ispod linije kose.
Ralf je zatim video nešto što će ga godinama proganjati u snovima.
Leva strana autsajderove glave se ugnula, kao da je od papirmašea.
Smeđe oko iskočilo je iz duplje. Stvar je pala na kolena. Lice joj se
rastočilo. Ralf je gledao kako se, u nekoliko sekundi, na njegovom licu
smenjuje stotine crta. Pojavljivala su se i nestajala: visoka, niska čela;
žbunaste, tamne i plave, retke obrve koje su se jedva razaznavale;
duboko usađene i izbuljene oči, široke i tanke usne. Istureni zubi, koji
su se smesta povukli; isturene i nejake brade. Poslednje lice, ono koje
se najduže zadržalo, gotovo sigurno autsajderovo istinsko lice, bilo je
krajnje neupadljivo. Pored takvog lica prošli biste na ulici, smesta ga
zaboravivši.

Ponovo je zamahnula. Ovog puta udarila ga je po jagodici.
Oblikovala je neupečatljivo lice u grozni polumesec. Izgledalo je kao
nešto iz luđačke knjige za decu.

Na kraju se sveo na ništa, pomislio je Ralf. Na nikoga. Ono što je ličilo
na Kloda, Terija, Hita Holmsa... svelo se na ništa. Na lažnu fasadu,
scensku šminku.

Crvenkaste crvolike stvari prosipale su se iz rupe na autsajderovoj
glavi, iz nosa, iz zgužvane vlažne mase, na mestu drhtavih usta. Crvi su
padali na kameni pod Dvorane zvuka kao gmizava plima. Telo Kloda
Boltona počelo je da drhti, da se bacaka i trese ispod odeće.

Holi je ispustila baterijsku lampu i podigla belu stvar iznad glave
(Ralf je video da je to čarapa, duga muška bela sportska čarapa). Držala
ju je obema rukama. Zamahnula je poslednji put. Tresnula je autsajdera
po temenu. Lice mu je puklo po sredini, kao trula tikva. U praznini nije
bilo mozga, samo gmizavo gnezdo crva, koji su Ralfa podsetili na
ljigava stvorenja u dinji rasečenoj u njegovom detinjstvu. Već
oslobođene gnusobe gmizale su po podu, ka Holinim stopalima.

Uzmakla je od njih, potrčala ka Ralfu i pala na kolena. Uhvatio ju je i
podigao. Načisto je prebledela. Suze su joj tekle po obrazima.

„Spusti čarapu”, šapnuo joj je u uvo.
Zbunjeno ga je posmatrala.
„Neke od tih stvari su na njoj.”
Pokušao je da joj iščupa čarapu iz ruke kad je nastavila zbunjeno da
zuri u njega. Stiskala ju je svom snagom. Navalio je na njene prste.
Nadao se da neće morati da ih slomi, da bi je naterao da pusti čarapu.
Učiniće to ako to bude neophodno. Te stvari biće mnogo gore od
otrovnog bršljana ako je dotaknu. A ako bi joj se uvukle pod kožu...
Izgleda da je došla sebi - makar malo. Otvorila je šaku. Peta čarape
tresnula je o pod. Uzmakao je od crva, koji su naslepo bauljali (ili
možda ne naslepo, išli su pravo na njih). Cimnuo je Holi za ruku. Još je
čvrsto stiskala pesnicu, kao da drži čarapu. Spustila je pogled, uočila
opasnost i duboko udahnula.
„Nemoj da vrištiš”, rekao je. „Ne smemo da rizikujemo novo
obrušavanje. Samo se penji.”
Počeo je da je vuče uza stepenice. Posle četiri-pet stepenika bila je
sposobna da se penje sama. Išli su unatraške, da bi motrili crve, koji su
se još prosipali iz autsajderove rascepljene glave. I iz razjapljenih usta.
„Stani.” Prošaputala je. „Stani, gledaj kako gamižu okolo. Ne mogu
da se penju uz stepenice. Crkavaju.”

Imala je pravo. Usporavali su. Gomila pored autsajdera nije se
micala. Ali telo jeste. Životna snaga nije ga napuštala. Bolton-stvar
trzala se i poskakivala. Mahala je rukama kao semafor. Vrat mu se
smanjivao pred njihovim očima. Ostaci glave uranjali su u okovratnik
košulje. Crna kosa Kloda Boltona nakostrešila se i nestala.

„Šta je to?”, prošaputala je Holi. „Šta su oni?”
„Ne znam i baš me briga”, rekao je Ralf. „Znam samo jedno, da do
kraja života u mom društvu više nećeš morati da plaćaš piće.”
„Retko pijem alkohol”, rekla je. „Ne slaže se s mojim lekom. Mislim
da sam ti to re...”
Presamitila se preko ograde i povratila. Držao ju je dok je to radila.
„Žao mi je”, rekla je.
„Nema razloga da se izvinjavaš. Hajde...”
„Da se gubimo odavde”, dovršila je rečenicu.

22

Sunčeva svetlost nikad im nije toliko prijala.
Stigli su do putokaza poglavice Ahiga kad se Holi požalila na

vrtoglavicu i rekla da mora da sedne. Ralf je pronašao pljosnati kamen,
dovoljno veliki za oboje i seo kraj nje. Posmatrala je ispruženo telo
Džeka Hoskinsa. Otegnuto je zacvilela i zaplakala. Ispuštala je
prigušene, iskidane jecaje, kao da joj je rečeno da je plakanje u nečijem
prisustvu strahoviti greh. Ralf je spustio ruku na njena tužno mršava
ramena. Zarila je lice u njegovu košulju i još jače zaplakala. Morali su da
stignu do Juna, čija rana je mogla biti ozbiljnija nego što se činilo -
naposletku, bili su pod puščanom vatrom, što nije pogodovalo
postavljanju tačne dijagnoze. U najboljem slučaju prošao je sa
slomljenim laktom i iščašenim ramenom. Trebalo joj je još malo
vremena da se povrati. Zaslužila ga je, uradivši ono što on, veliki
detektiv, nije mogao.

Oluja je za četrdeset sekundi počela da se stišava. Za minut se
okončala. Osećala se dobro. Snažno. Podigla je crvene i vlažne oči ka
njemu. Ralf nije bio u potpunosti siguran da ona zna gde je, ili ko je on.

„Ne mogu to da ponovim, Bile. Nikada. Nikada, nikada, nikada! I
ubiću se, ako se i ovaj vrati kao Brejdi. Da li me čuješ?”

Nežno ju je prodrmao. „Neće se vratiti, Holi. Dajem ti reč da neće.”
Zatreptala je. „Ralfe. Htela sam da kažem Ralfe. Jesi li video šta je
izašlo iz njegove... jesi li video one crve?”
„Jesam.”
„Bljak! Bljak! Pokrila je usta kad je počela da podriguje.
„Ko te je naučio da praviš pendrek od čarape? I da jače udara, ako je
čarapa duža? Da li je to bio Bil Hodžiz?”
Klimnula je.
„Šta je bilo u njoj?”
„Kuglageri, baš kao i u Bilovoj. Kupila sam ih u Volmartu, na
odeljenju auto-delova, u Flint Sitiju, zato što ne koristim pištolje.
Mislila sam da neću morati da upotrebim nežni razbijač. To je bila
impulsivna odluka.”
„Ili intuitivna.” Bio je jedva svestan osmeha. Neprestano se osvrtao,
da bi se uverio da crvi ne gamižu za njima, nestrpljivi da pronađu
novog domaćina i prežive. „Da li ga tako zoveš? Nežni razbijač?”
„Tako ga je Bil zvao. Ralfe, moramo da krenemo. Jun...”
„Znam. Ali pre toga moram nešto da uradim. Sedi tu.”
Prišao je Hoskinsovom telu i pretražio džepove mrtvaca. Pronašao
je ključeve kamioneta. Vratio se do Holi. „U redu je.”
Krenuli su niza stazu. Holi se jednom saplela. Uspeo je da je uhvati.
Zatim je na njega došao red da zamalo padne. Ona ga je pridržala.
Podsećamo na par prokletih bogalja, pomislio je. Ali posle onog što
smo videli...
„Toliko toga ne znamo”, rekla je. „Odakle je došao. Da li su one bube
bile bolest, ili neki oblik vanzemaljskog života. Ko su bile njegove žrtve
- ne samo ubijena deca već i oni koje je navodio na ubistvo. Sigurno ih
je bilo mnogo. Mnogo. Jesi li video njegovo lice na kraju? Kako se
menjalo?”
„Jesam”, reče Ralf. Nikad ga neće zaboraviti.
„Ne znamo koliko dugo je živeo. Kako se projektovao. Šta je bio.”
„To nam je poznato”, reče Ralf. „On - ono - bio je El Kuko. A znamo
još nešto: kučkin sin je mrtav.”

23

Savlađivali su poslednje metre staze kad su čuli isprekidano zavijanje
automobilske sirene. Holi je zastala. Ugrizla se za usne, koje su već
svašta pretrpele.

„Opusti se”, reče Ralf. „Mislim da je to Jun.”
Staza se proširila. Nagib se smanjio, pa su mogli da požure. Obišli
su šupu i videli Juna. Sedeo je u Hoskinsovom kamionetu i pritiskao
sirenu desnicom. Naduta, krvava levica ležala mu je u krilu kao
cepanica. „Prestani”, reče Ralf. „Mama i tata su se vratili. Kako si?”
„Ruka me đavolski boli. Inače sam dobro. Jeste li ga sredili? El
Kuka?”
„Sredili smo ga”, reče Ralf. „Holi ga je sredila. Nije bio čovek, ali je
ipak umro. Više neće ubijati decu.”
„Holi ga je sredila? Kako ste to učinili?”
„Kasnije ćemo o tome”, rekla je. „Sada sam zabrinuta zbog vas. Jeste
li se onesvestili? Imate li vrtoglavicu?”
„Zavrtelo mi se u glavi dok sam išao ovamo. Činilo mi se da
beskrajno dugo putujem do kamioneta. Nekoliko puta sam zastajao, da
bih se odmorio. Nadao sam se da ću videti kako izlazite. Bolje reći,
molio sam se. Tada sam ugledao ovaj kamionet. Sigurno je pripadao
čoveku s puškom. Na saobraćajnoj dozvoli piše da se zove Džon P.
Hoskins. Je li to onaj koji mislim da jeste?”
Ralf je klimnuo. „Radi u policiji Flint Sitija. Radio je. I on je mrtav.
Ustrelio sam ga.”
Junove oči su se raširile. „Šta je kog đavola radio ovde?”
„Autsajder ga je regrutovao. Ne znam kako mu je to uspelo.”
„Mislio sam da je ostavio ključeve u vozilu, ali ih nisam našao. I nije
imao ništa za bolove u odeljku za rukavice. Samo saobraćajnu, karticu
osiguranja i neka sranja.”
„Imam ključeve”, reče Ralf. „Bili su mu u džepu.”
„A ja imam nešto protiv bolova”, reče Holi. Gurnula je ruku u veliki
džep prljavog sakoa i izvadila veliku smeđu bocu pilula, bez nalepnice.
„Šta još imaš u tim džepovima?”, pitao je Ralf. „Kamperski šporet?
Lonče za kafu? Kratkotalasni radio?”
„Moraš da poradiš na svom smislu za humor, Ralfe.”
„Nisam ti se podsmevao, iskreno ti se divim.”
„U potpunosti se slažem s njim”, reče Jun.
Otvorila je priručnu apoteku i istresla raznovrsne pilule na dlan.
Pažljivo je odložila bocu na upravljačku tablu kamioneta. „Ovo je
zoloft... paksil.... valijum, koji retko uzimam... a ovo...” Pažljivo je vratila

sve pilule u bočicu, izuzev dve narandžaste. „Motrin. Koristim ga zbog
glavobolja izazvanih napetošću, kao i zbog škrgutanja zubima u snu,
iako mi je bolje otkad koristim gumeni štitnik. Skup je, ali je najbolja...”
Osetila je njihove poglede na sebi. „Šta je bilo?”

Jun je rekao: „Još više vam se divim, querida. Volim žene koje su
spremne za sve situacije.” Uzeo je pilule. Progutao ih je nasuvo. „Hvala.
Veliko. Nek vas gumeni štitnik uvek dobro služi.”

Sumnjičavo ga je posmatrala dok je vraćala bocu u džep. „Imam još
dve, ako vam zatrebaju. Jeste li čuli sirene vatrogasnih kola?”

„Nisam”, reče Jun. „Počinjem da mislim da neće doći.”
„Doći će”, rekao je Ralf, „ali ti nećeš biti ovde kad stignu. Moraš da
ideš u bolnicu. Plejnvil je malo bliži od Tipita. I kuća Boltonovih je
usput. Moraćete da svratite kod njih. Holi, da li ćeš moći da voziš ako
ostanem ovde?”
„Da, ali zašto...” Zatim se blago udarila dlanom po čelu. „Gospodin
Gold i gospodin Peli.”
„Da. Nemam nameru da ih ostavim tamo gde su pali.”
„Mislim da znaš da policija ne gleda blagonaklono na one koji
petljaju po mestu zločina”, rekao je Jun.
„Znam, ali ne želim da dopustim da se dvojica dobrih ljudi kuvaju na
vrelom suncu, pored zapaljenog automobila. Je li to problem?”
Jun je odmahnuo glavom. Kapljice znoja blistale su na njegovoj
vojničkoj frizuri. „Por supuesto no.”
„Odvešću vas do parkirališta. Holi će sesti za upravljač. Da li ti je
išta bolje od tog motrina, amigo?”
„Jeste. Nije sjajno, ali je bolje.”
„Dobro je. Zato što moramo da popričamo pre nego što krenete.”
„O čemu?”
„O objašnjenju koje ćemo ponuditi za sve ovo”, reče Holi.

24

Ralf je izašao iz kamioneta kad su stigli do parkirališta. Sreo se sa Holi
koja je obilazila haubu. Ovog puta ga je ona zagrlila, kratko ali snažno.
Rentirani džip uglavnom je izgoreo. Dim iznad olupine se proređivao.

Jun se pomerio - pažljivo, sikćući i trzajući se od bola - na

suvozačko mesto. Kad se Ralf nagnuo prema njemu, rekao je: „Jesi li
siguran da je mrtav?” Ralf je znao da ne pita za Hoskinsa. „Jesi li
siguran?”

„Da. Nije se baš istopio kao Zla veštica zapada, ali je skončao na
jako sličan način. Nači će samo odeću i možda gomilu lipsalih crva, kad
pukne glas o ovom užasu.”

„Crva?”, Jun se namrštio.
„Mislim da će se crvi veoma brzo raspasti, ako je suditi po brzini
kojom crkavaju”, rekla je Holi. Ali na odeći će biti DNK i, ako je uporede
s Klodovom, moglo bi doći do poklapanja.”
„Ili do mešanja Klodove i Terijeve DNK, zbog nedovršenog
preobražaja. Videla si to, zar ne?”
Holi je klimnula.
„To bi je učinilo bezvrednom. Mislim da Klodu ništa neće faliti.” Ralf
je izvadio mobilni iz džepa. Stavio ga je u Junovu zdravu ruku. „Zovi čim
dobiješ signal.”
„Claro.”
„Jesi li zapamtio redosled poziva?”
Začuli su sirene iz pravca Tipita dok se Jun glasno preslišavao.
Izgleda da je neko primetio dim, ali se nije potrudio da dođe i izvidi
stvar. To je verovatno bilo dobro. „Okružni tužilac Bil Samjuels. Zatim
tvoja žena. Šef Geler, posle nje. I na kraju kapetan Horas Kini iz
teksaske drumske patrole. Svi brojevi su u imeniku. S Boltonovima
ćemo lično razgovarati.”
„/a ću porazgovarati s njima”, reče Holi. „Ti ćeš sedeti u kamionetu
i odmarati ruku.”
„Veoma je važno da Klod i Lavi podrže priču”, rekao je Ralf.
„Krenite. Nećete moći ako budete ovde kad stignu vatrogasna kola.”
Holi se obratila Junu i Ralfu koji se još naslanjao na suvozačka vrata,
kad je podesila sedište i retrovizor. Izgledala je umorno, ali ne i
iscrpljeno. Prestala je da plače. Na njenom licu nije bilo ničeg izuzev
usredsređenosti i rešenosti.
„Sve mora biti jednostavno”, rekla je. „Jednostavno i što bliže
istini.”
„Već ste preturili ovako nešto preko glave”, reče Jun. „Ili nešto
slično. Zar ne?”
„Jesam. I verovaće nam, uprkos pitanjima bez odgovora. Obojica
znate zašto. Ralfe, sirene su sve bliže. Moramo da krenemo.”
Ralf je zatvorio suvozačka vrata. Gledao je kako odlaze u kamionetu

mrtvog detektiva iz Flint Sitija. Verovao je da će Holi uspeti da zaobiđe
lanac razapet preko druma i da će umeti da izbegne najgore rupe i
pukotine, da bi poštedela Junovu povređenu ruku. Mislio je da divljenje
koje oseća prema njoj ne može biti veće... ali se prevario.

Prvo je prišao Alekovom telu, zato što se nalazilo na nedostupnijem
mestu. Vatra na vozilu skoro se ugasila, ali je ono i dalje isijavalo
žestoku toplotu. Alekovo lice i ruke su pocrnele. Glava mu je izgorela.
Uhvatio ga je za kaiš i povukao ka prodavnici suvenira. Pokušavao je da
ne misli ne izgorele i istopljene komade koji su ostajali za njim. I na to
koliko je Alek sad ličio na čoveka koji je onog dana bio ispred sudnice.
Fali mu samo žuta košulja na glavi, pomislio je. To je bilo previše.
Pustio je kaiš i uspeo da se otetura dvadeset koraka, pre nego što se
presavio, uhvatio za kolena i izrigao sve što je imao u stomaku. Vratio
se i završio započeti posao. Odvukao je Aleka, a zatim i Hauija Golda u
hlad prodavnice suvenira.

Odmorio se i povratio dah. Zatim je pogledao vrata prodavnice. Bila
su zaključana, ali su delovala trošno i propalo. Popustila su posle
drugog udarca. Unutrašnjost je bila senovita i nepodnošljivo vrela.
Police nisu bile sasvim prazne. Preostalo je nekoliko majica s natpisom
ISTRAŽIO SAM MARISVILSKU RUPU. Uzeo je dve. Potrudio se da otrese
prašinu s njih. Sirene su zavijale iz sve veće blizine. Ralf je pomislio da
skupoceni vatrogasni kamioni neće zaobilaziti lanac. Preseći će ga.
Imao je još malo vremena.

Kleknuo je i pokrio lica dvojice dobrih ljudi, koji su s pravom
očekivali da će još dugo živeti. Jedina dobra stvar (ako je u tome bilo
ičeg dobrog) bila je što njihov bol neće postati obrok čudovišta.

Seo je kraj njih, s podlakticama na kolenima i bradom na grudima.
Je li odgovoran i za njihovu smrt? Možda delimično, zato što je lanac
tragičnih događaja počinjao katastrofalnim, nepromišljenim javnim
hapšenjem Terija Mejtlanda. Čak i ovako iscrpljen, osećao je da nije
odgovoran za sve što se desilo.

Verovaće nam, rekla je Holi. Oboje znate zašto.
Ralf je znao. Poverovaće čak i klimavoj priči, zato što tragovi
stopala u pesku ne nestaju iznenada i zato što se crvi ne legu unutar
zrele dinje, netaknute kore. Poverovaće zato što bi razmatranje drugih
mogućnosti ugrozilo njihovu sliku sveta. Ironija je bola oči: ono što je
štitilo autsajdera u dugom, ubistvima ispunjenom životu, sada će štititi
njih.
Vaseljena nema kraj, pomislio je dok je čekao dolazak vatrogasnih

kamiona, u senci prodavnice suvenira.

25

Holi se dovezla do doma Boltonovih, uspravnih leđa i s rukama na
volanu. Usput je slušala kako Jun telefonira. Bil Samjuels se užasnuo
kad je čuo da su Haui Gold i Alek Peli mrtvi. Jun nije odgovarao na
njegova pitanja. Moraće da pričeka, pošto nije imao vremena za priču.
Samjuels će morati ponovo da ispita sve ranije saslušane svedoke,
počevši od Vrbe Kišnice. Moraće da joj saopšti kako su se pojavile
ozbiljne sumnje u vezi s identitetom čoveka kog je povezla iz striptiz
kluba do železničke stanice u Dubrouu. Je li još sigurna da je ta osoba
bio Teri Mejtland?

„Pokušajte da je ispitate na način koji će posejati seme sumnje”,
reče Jun. „Možete li to?”

„Naravno”, reče Samjuels. „Poslednjih pet godina radim to pred
porotama. Gospođa Kišnica ionako sumnja, ako je suditi po njenom
iskazu. Baš kao i drugi svedoci, pogotovo nakon pojave Terijevog
snimka s konvencije u Kep Sitiju. Ima pola miliona pregleda samo na
Jutjubu. Pričajte mi o Hauiju i Aleku.”

„Kasnije. Nemam vremena, gospodine Samjuelse. Porazgovarajte sa
svedocima, počevši od Kišnice. I još nešto što se tiče sastanka od
preksinoć. Dobro me slušajte, ovo je muy importante.”

Samjuels je slušao. Samjuels se složio. Jun je zatim pozvao Džini
Anderson. Taj razgovor je duže trajao, zato što je joj je opširnije
objašnjenje bilo neophodno i zato što ga je zasluživala. Rasplakala se
kad je završio.. Uglavnom od olakšanja. Bilo je strašno što su ljudi
izginuli, što je Jun ranjen, ali je njen čovek - i otac njenog sina - bio
dobro. Jun joj je rekao šta mora da uradi. Obavezala se da će to odmah
učiniti.

Spremao se za treći poziv, šefu policije Flint Sitija, kad su čuli još
sirena. Dvoja patrolna kola teksaske drumske patrole projurila su kraj
njih, u pravcu Marisvilske rupe.

„Ako imamo sreće, jedan od policajaca biće tip koji je razgovarao s
Boltonovima”, rekao je Jun. „Mislim da se zvao Stejp.”

„Sajp”, ispravila ga je Holi. „Oven Sajp. Kako vam je ruka?”

„Još me đavolski boli. Progutaću još dva motrina.”
„Nemojte. Prevelika količina mogla bi da vam ošteti jetru. Obavite
sve pozive. Ali prvo obrišite razgovore s gospodinom Samjuelsom i
Andersonom.”
„Bili biste đavolski dobra lopuža, senjorita
„Budite oprezni. Prudente.” Nije skretala pogled s druma. Bio je
prazan, ali je ona tako vozila. „Uradite to, a zatim obavite ostale
pozive.”

26

Ispostavilo se da Lavi Bolton čuva stare lekove za bol u leđima. Jun je
popio dve pilule, umesto motrina. Klod - koji je završio kurs prve
pomoći, prilikom trećeg i poslednjeg boravka u zatvoru - povezao mu
je ranu dok je Holi pričala. Govorila je brzo, ne samo zato što je htela da
što pre odveze poručnika Sabloa do nekog mesta u kom će mu ukazati
stručnu pomoć, već i da bi Boltonovi shvatili svoju ulogu u predstojećoj
predstavi, pre nego što ih neko od zvaničnika poseti. To će se desiti
čim policajci iz drumske patrole ispitaju Ralfa. Nije se susrela s
nevericom. Lavi i Klod su preksinoć osetili prisustvo autsajdera. Klod
je i pre toga osećao da ga neko motri. Bio je nemiran i nespokojan.

„Naravno da si ga osećao”, smrknuto će Holi. „Pljačkao ti je um.”
„Videla si ga”, reče Klod. „Krio se u toj pećini. Ti si ga videla.”
„Jesam.”
„I izgledao je kao ja.”
„Gotovo u potpunosti.”
Lavi je progovorila stidljivim glasom. „Da li bih mogla da ih
razlikujem?”
Holi se osmehnula. „Na prvi pogled. Bez po muke. Poručniče Sablo -
June - da li si spreman da kreneš?”
„Jesam.” Ustao je. „Jaki lekovi tako deluju - još me sve boli, ali me je
baš briga.”
Klod je prasnuo u smeh i uperio prstom u njega, kao pištolj. „Lepo
rečeno, brate.” Video je kako se majka mršti na njega i dodao. „Oprosti,
mama.”
„Jesi li razumeo priču koji moraš da ispričaš?”, pitala je Holi.

„Da, gospođo”, reče Klod. „Previše je jednostavna da bih uprskao.
Okružni tužilac iz Flint Sitija hteo je da nanovo otvori Mejtlandov
slučaj. Došli ste ovamo da me ispitate.”

„I šta si nam rekao?”, pitala je Holi.
„Da sam sve sigurniji da te noći nisam video trenera Terija, već
nekog ko liči na njega.”
„I šta još?”, pitao je Jun. „Ovo je veoma važno.”
Lavi je odgovorila na to pitanje. „Jutros ste svratili da se oprostite i
da pitate jesmo li nešto zaboravili. Neko vas je pozvao dok ste se
spremali da krenete.”
„Na vaš fiksni telefon”, dodala je Holi. Pomislila je: Hvala bogu što ga
još imaju.
„Tako je, na fiksni. Čovek je rekao da je radio s detektivom
Andersonom.”
„Koji je razgovarao s njim”, rekla je Holi.
„Tako je. Rekao je detektivu Andersonu, vašem vođi, da se pravi
ubica za kojim tragate krije u Marisvilskoj rupi.”
„Držite se te priče”, reče Holi. „I hvala vam.”
„Trebalo bi da mi vama zahvalimo”, reče Lavi. Pružila je ruke. „Hodi
k meni, gospođice Holi Gibni, i zagrli staru Lavi.”
Holi je prišla invalidskim kolicima. Nagnula se prema starici.
Zagrljaj Lavi Bolton bio je divno iskustvo posle Marisvilske rupe. Čak
neophodno. Potrudila se da potraje što duže.

27

Marsi Mejtland zazirala je od posetilaca otkad joj je suprug uhapšen
pred očima čitavog grada, da i ne pominjemo njegovo ubistvo. Stoga je,
posle kucanja na ulaznim vratima, prvo prišla prozoru, malčice
razgrnula zavese i gvirnula napolje. Supruga detektiva Andersona
stajala je na njenom kućnom pragu. Učinilo joj se da plače. Žurno je
otvorila vrata. Da, to su bile suze. Ponovo se rasplakala čim je videla
Marsino zabrinuto lice.

„Šta je bilo? Šta se desilo? Jesu li dobro?”
Dženet je ušla unutra. „Gde su tvoje devojčice?”
„Pozadi su, ispod velikog drveta. Igraju kribidž na Terijevoj tabli.

Igrale su se čitave noći, i nastavile rano jutros. Šta nije u redu?”
Džini ju je uhvatila podruku i povela u dnevnu sobu. „Biće bolje da

sedneš.”
Marsi je ostala uspravna. „Samo reci!”
„Imam dobre, ali i strahovito loše vesti. Ralf i Gibnijeva su dobro.

Poručnik Sablo je ranjen, ali ne smrtonosno. Haui Gold i gospodin Peli
pak... oni su mrtvi. Kolega tvog muža ih je ustrelio iz zasede. Detektiv.
Džek Hoskins.”

„Mrtvi? Mrtvi? Kako je to moguće...” Marsi se sručila u nekadašnju
Terijevu fotelju. Pala bi na pod da to nije učinila. S nerazumevanjem je
zurila u Džini. „Kako to misliš, dobre vesti? Kako ovo mogu biti... Bože,
sad je još gore”

Pokrila je lice rukama. Džini je kleknula pored stolice. Nežno ali
odlučno raskrilila joj je ruke. „Moraš da se pribereš, Marsi.”

„Ne mogu. Moj suprug je mrtav, a sad i ovo. Mislim da se nikad neću
pribrati. Ni Grejs i Sare radi.”

„Prestani.” Džinin glas bio je tih, ali je Marsi zatreptala kao da je
ošamarena. „Ništa neće vratiti Terija, ali dva dobra čoveka su poginula
da bi iskupila njegovo ime i da bi tvoje devojčice i ti dobile priliku da
nastavite život u ovom gradu. I oni imaju porodice. Moram da
razgovaram s Elejn Gold kad odem odavde. To će biti grozno iskustvo.
Jun je ranjen. Moj suprug je rizikovao život. Znam da si u žalosti, ali se
ovaj deo priče ne tiče tebe. Ralfu je potrebna tvoja pomoć. Baš kao i
ostalima. Priberi se i poslušaj šta imam da ti kažem.”

„Dobro. U redu.”
Džini je podigla Marsinu ruku. Stisnula ju je. Prsti su joj bili hladni.
Džini je pretpostavljala da ni njeni nisu mnogo topliji.
„Sve što nam je Holi Gibni rekla bila je istina. Autsajder je postojao. I
nije bio čovek. Bio je... nešto drugo. Zovi ga El Kuko, zovi ga Drakula,
zovi ga Semov Sin ili Satana. To nije važno. Bio je tamo, u pećini.
Pronašli su ga i ubili. Ralf mi je rekao da je ličio na Kloda Boltona, iako
je pravi Klod Bolton bio kilometrima daleko. Razgovarala sam s Bilom
Samjuelsom pre dolaska ovamo. On misli da neće biti problema ako svi
ispričamo istu priču. Verovatno ćemo oprati Terijevo ime. Ali samo ako
svi ispričamo istu priču. Možeš li to?”
Džini je gledala kako nada ispunjava oči Marsi Mejtland kao voda
bunar.
„Da... Da, mogu ja to. Ali o kakvoj priči se radi?”
„Sastanak od pre dva dana ticao se isključivo pranja Terijevog