Autsajder - Stephen King

„Rekao sam mu da mu preti opasnost od podmetanja zločina, ako
se to dogodilo Mejtlandu. Pogotovo što je čovek s dosijeom.”

„Kako je reagovao na to?”
„Dobro. Nije se branio, ili ništa slično. Pomenuo je nešto veoma
zanimljivo. Pitao me je jesam li siguran da je video Terija Mejtlanda u
klubu, u noći ubistva malog Patersona.”
„Rekao je to? Zašto?”
„Zato što se Mejtland ponašao kao da ga prvi put vidi, i zato što je
odgovorio krajnje neodređeno kad ga je pitao kako prolazi bejzbol tim.
Nije ponudio nikakav podatak, iako se tim spremao za odlučnu
utakmicu u doigravanju. Pažnju mu je privuklo i što je Mejtland nosio
fensi patike. ’Kao one za koje klinci štede da bi ličili na gang-bangere’,
rekao je. Nikada nije video Mejtlanda u sličnoj obući.”
„To su patike koje smo pronašli u ambaru.”
„Nemamo načina da to dokažemo, ali sam siguran da imaš pravo.”
Ralf je čuo otegnuti, škripavi zvuk oživljavanja starog štampača.
Pitao se šta Džini radi na spratu.
Jun je rekao: „Sećaš li se kako nam je Gibnijeva pričala o kosi
pronađenoj u sobi Mejtlandovog oca u domu? Kosi jedne od ubijenih
devojčica?”
„Naravno.”
„Hoćeš li da se opkladiš da bismo našli trag o kupovini tih patika,
kad bismo pretresli Mejtlandove transakcije preko kreditne kartice? I
da bismo našli račun s potpisom, koji u potpunosti odgovara
Mejtlandovom?”
„Pretpostavljam da bi hipotetični autsajder to mogao da učini”,
reče Ralf, „ali samo ako je maznuo neku od Terijevih kartica.”
„Ne bi morao da uradi čak ni to. Mejtlandovi odvajkada žive u Flint
Sitiju. Verovatno imaju račune u desetak prodavnica u centru. Tom
tipu bilo bi dovoljno da se pojavi na odeljenju za sport, da odabere
šljašteće patike i da se potpiše. Ko bi ga propitivao? Svi ga znaju. Zar ne
vidiš da su patike isto što i kosa i donji veš devojčica? Nije mu dovoljno
što obavlja prljave poslove s njihovim ukradenim licima, već plete uže
kojim će ih obesiti. Čini to zato što se hrani tugom. Hrani se tugom!”
Ralf se ućutao i pokrio oči rukom. Pritisnuo je prste na jednu, a
palac na drugu slepoočnicu.
„Ralfe? Jesi li tu?”
„Jesam. Ali, June... krenuo si u pravcu u kom ne želim da idem.”
„Razumem te. Ni ja nisam sto posto siguran, ali moraš da ostaneš

otvoren za tu mogućnost.”
Ali to nije mogućnost, pomislio je Ralf. To je nemogućnost.
Pitao je Juna je li rekao Boltonu da se čuva.
Jun se nasmejao. „Jesam. Nasmejao se. Rekao je da ima dve puške i

pištolj u kući. I da je njegova majka bolji strelac od njega, uprkos
emfizemu. Čoveče, kako bih voleo da krenem dole s vama.”

„Pokušaj da to i uradiš.”
„Hoću.”
Džini je sišla niz stepenice kad je prekinuo vezu. Nosila je debeo
svežanj papira. „Istraživala sam Holi Gibni. Zna šta, koješta je uradila,
za smernu damu koja nema pojma o odevanju.”
Farovi su blesnuli na prilaznom putu kad je Ralf uzeo odštampane
stranice. Džini je zgrabila papire, tako da je stigao da vidi samo
novinski naslov na prvoj strani: PENZIONISANI POLICAJAC SA JOŠ
DVOJE LJUDI SPASAO HILJADE POSETILACA NA KONCERTU U
DVORANI MINGO. Pretpostavio je da je gospođa Holi Gibni jedna od to
dvoje ljudi.
„Idi da joj pomogneš s prtljagom”, reče Džini. „Čitaćeš ih u krevetu.”

16

Holin prtljag sastojao se od torbe za laptop i još jedne, dovoljno male
da stane u prostor iznad avionskog sedišta. Imala je i plastičnu kesu iz
Volmarta. Dala je veću torbu Ralfu, ali se nije rastajala od manje i kese.

„Lepo od vas što ste me primili”, rekla je Džini.
„To nam je zadovoljstvo. Mogu li da vas zovem Holi?”
„Da, molim vas. To bi bilo lepo.”
„Gostinska soba je na kraju hodnika na spratu. Posteljina je čista, i
ima odvojeno kupatilo. Samo nemojte da se sapletete o sto s mašinom
za šivenje, ako vam zatreba toalet usred noći.”
Izraz olakšanja prešao je Holinim licem kad je to čula. Osmehnula
se. „Pokušaću.”
„Jeste li za kakao? Mogu da ga spremim. Ili možda želite nešto jače?”
„Mislim da ću odmah otići u krevet. Ne želim da budem neljubazna,
ali ovaj dan je bio veoma naporan za mene.”
„Potpuno vas razumem. Otpratiću vas do sobe.”

Ali Holi nije odmah krenula. Posmatrala je luk i dnevnu sobu
Andersonovih. „Uljez je sedeo na tom mestu kad ste sišli niz stepenice.”

„Da. Na kuhinjskoj stolici.” Pokazala je na to mesto. Prekrstila je
ruke i stisnula laktove. „Isprva sam ga videla samo od kolena nadole. A
zatim i istetoviranu reč na njegovim prstima. MORAM. Videla sam mu i
lice, kad se nagnuo napred.”

„Boltonovo lice.”
„Da.”
Holi je posle kraćeg razmišljanja razvukla usne u blistav osmeh koji
je iznenadio Ralfa i njegovu ženu. Izgledala je mnogo mlađe. „Krenula
bih u zemlju snova, ako nemate ništa protiv.”
Džini ju je povela na sprat. Čavrljale su usput. Smiruje je na meni
nedostupan način, pomislio je Ralf. Ima taj dar. Verovatno će delovati i
na ovu izuzetno neobičnu ženu.
Možda je bila neobična, ali je bila neobično draga, uprkos luđačkim
idejama o Teriju Mejtlandu i Hitu Holmsu.
Luđačkim idejama koje tako dobro odgovaraju činjenicama.
Ali bile su nemoguće.
Savršeno odgovaraju.
„Ipak su nemoguće”, promrmljao je.
Osmehnuo se, čuvši smeh sa sprata. Nepomično je čekao, dok nije
čuo kako Džini korača ka njihovoj sobi. Zatim se popeo uz stepenice.
Vrata gostinske sobe na kraju hodnika već su bila zatvorena. Gomila
papira - plod Džininog žurnog istraživanja - ležala je na njegovom
jastuku. Svukao se, legao i počeo da čita materijale o gospođi Holi
Gibni, suvlasnici firme za traženje begunaca od kaucije Ko nađe -
njegovo.

17

Džek je iz svog vozila parkiranog nešto niže od doma Andersonovih
video kako je žena u poslovnom kostimu skrenula na njihov prilazni
put. Anderson je izašao da joj pomogne sa stvarima. Putovala je s malo
prtljaga. Jedna torba bila je iz Volmarta. Znači, tamo je otišla.
Verovatno da bi kupila spavaćicu i četkicu za zube. Spavaćica će biti
ružna, a čekinje na četkici za zube toliko tvrde da će joj raskrvariti

desni, ako je suditi po njenom izgledu.
Potegao je iz pljoske. Zatvarao je poklopac, misleći da je vreme da

krene kući (zašto da ne, sva dobra mala deca su u sobama i spremaju
se za spavanje), kad je shvatio da više nije sam u kamionetu. Neko je
sedeo na suvozačkom mestu. Upravo se pojavio na rubu vidokruga. To
je naravno bilo nemoguće. Sigurno nije odavno bio tu, zar ne?

Hoskins je upro pogled ispred sebe. Opekotina od sunca na vratu,
koja je bila relativno mirna, zapulsirala je veoma bolno.

Šaka se pojavila na obodu vidnog polja. Lebdela je. Činilo mu se da
vidi sedište ispod nje. Na prstima su bila izbledela plava slova MORAM.
Zažmurio je. Pomolio se u sebi, da ga posetilac ne dodirne.

„Moraš da kreneš na put”, rekao je posetilac. „Ako ne želiš da umreš
kao tvoja majka, naravno. Sećaš li se kako je vrištala?”

Da, sećao se. Sve dok više nije mogla da vrišti.
„Sve dok više nije mogla da vrišti”, rekao je putnik. Jedva primetno
ga je dodirnuo po butini. Džek je znao da će ga koža na tom mestu
ubrzo zapeći, kao ona na potiljku. Pantalone ga neće zaštititi, otrov će
proći kroz njih. „Da, sećaš se. Kako bi mogao da zaboraviš?”
„Gde da idem?”
Putnik mu je rekao, nakon čega se gnusna ruka povukla. Džek je
otvorio oči. Obazreo se oko sebe. Sedište do njegovog bilo je prazno, a
svetla u kući Andersonovih pogašena. Pogledao je na sat i video da je
petnaest do jedanaest. Uspavao se. Želeo je da veruje kako je ono
malopre bio san. Veoma loš. Poverovao bi u to da nije bilo jedne stvari.
Upalio je kamionet i ubacio menjač u brzinu. Zaustaviće se da bi
natočio gorivo na Haj pumpi na Putu 17, izvan grada. To je dobro
mesto, zato što tip koji radi u noćnoj smeni - Kodi - uvek ima male bele
pilule u šteku. Prodaje ih kamiondžijama koji putuju na sever ka Čikagu
ili na jug ka Teksasu. Džeku Hoskinsu iz policije Flint Sitija neće
naplatiti.
Upravljačka tabla kamioneta bila je prašnjava. Na prvom znaku stop
nagnuo se napred i udesno, da bi je očistio. Učinio je to da bi se rešio
reči ispisane prstom njegovog putnika.
MORAM.

VASELJENA BEZ KRAJA

26. jul

1

Ono malo Ralfovog sna od te noći bilo je plitko i iskidano noćnim
morama. U jednoj od njih držao je umirućeg Terija Mejtlanda u naručju.
Rekao je: „Orobio si mi decu.”

Probudio se u pola pet. Znao je da više neće zaspati. Nalazio se na
ranije nepoznatoj ravni postojanja. Ubeđivao je sebe da se svi tako
osećaju, u sitne sate. Ta misao je bila dovoljno dobra da ga dotera do
kupatila, u kom je oprao zube.

Džini je spavala, kao i uvek, s posteljinom navučenom tako visoko
da se od nje videla samo kosa. U njoj je bilo sedina, baš kao i u njegovoj.
Nije ih bilo mnogo, ali će se umnožiti. To je bilo u redu. Proticanje
vremena je misterija, ali normalne vrste.

Vazdušna struja iz klima-uređaja rasula je nekoliko stranica koje je
Džini odštampala po podu. Vratio ih je na noćni stočić, podigao
farmerke, procenio da će i sutra poslužiti (pogotovo u prašnjavom
južnom Teksasu) i prišao prozoru s njima u ruci. Prva siva svetlost
šunjala se iza horizonta. Dan će biti topao. Biće još topliji na mestu na
koje idu.

Primetio je - nije bio iznenađen, iako nije mogao reći zašto - da je
Holi Gibni tamo dole, u farmerkama i da sedi u baštenskoj stolici u
kojoj on sedeo pre manje od nedelju dana, kada ga je Bil Samjuels

posetio.
Bil mu je te večeri ispričao priču o otiscima stopala koji iščezavaju,

a on njemu o crvljivoj dinji.
Navukao je pantalone i majicu Oklahoma Tandera, još jednom bacio

pogled na Džini i izašao iz sobe, sa starim iskrzanim mokasinama koje
je koristio kao papuče, na prstima leve ruke.

2

Pet minuta kasnije izašao je na zadnja vrata. Holi se okrenula kad je
čula da dolazi. Njeno sitno lice bilo je oprezno i budno, ali ne i
neprijateljsko. Videla je šolje na starom koka-kola poslužavniku.
Blistavi osmeh ponovo joj je oplemenio lice. „}e li to ono što se nadam
da jeste?”

„Jeste, ako se nadate kafi. Pijem je bez dodataka, ali sam ih doneo
ako vi imate drugačiji ukus. Moja žena je pije belu i slatku. Kaže da sam
ja takav”, osmehnuo se.

„Pijem crnu. Veliko hvala.”
Spustio je poslužavnik na sto za piknik. Sela je preko puta njega.
Podigla je šolju i gucnula kafu. „Uh, dobra je. Ukusna je i jaka. Nema
ničeg boljeg od jake crne kafe ujutru. To je moje mišljenje.
„Koliko dugo ste budni?”
„Malo spavam”, rekla je, elegantno izbegavši odgovor. „Ovde je
veoma prijatno. Vazduh je tako čist.”
„Verujte mi da nije tako čist kad zaduva zapadnjak. Donosi vonj
rafinerija u Kep Sitiju, koji izaziva glavobolju.”
Ućutao se, pogleda uperenog u nju. Okrenula je glavu i prinela šolju
licu, kao da želi da ga zakloni. Setio se kako je prethodne večeri
izgledalo da se libi svakog rukovanja. Imao je utisak da teško podnosi
veliki broj običnih gestova i interakcija. Ipak je uradila neke čudesne
stvari.
„Noćas sam čitao o vama. Alek Peli je imao pravo. Imate
impozantan rezime.”
Nije ništa rekla.
„Vi i vaš partner Hodžiz ne samo da ste sprečili Hartsfilda da digne
u vazduh gomilu dece već ste...”

„Detektiv Hodžiz”, ispravila ga je. „Penzionisani.”
Nastavio je. „Vi i detektiv Hodžiz ste pored toga spasli devojku koju
je kidnapovao ludi Moris Belami, ubijen prilikom spašavanja. Upustili
ste se u vatreni okršaj s doktorom koji je sišao s uma i upucao suprugu.
Prošle godine razotkrili ste gomilu tipova koji su krali retke pse da bi ih
vratili vlasnicima ili prodali, ako bi vlasnici odbili da plate. Niste se
šalili kad ste rekli da se bavite i pronalaženjem nestalih kućnih
ljubimaca.”
Ponovo je pocrvenela od korena vrata do čela. Bilo je očigledno da
joj je više nego neprijatno zbog nabrajanja njenih uspeha.
„Zasluge za sve pomenuto uglavnom pripadaju Bilu Hodžizu. On je
to uradio.”
„Nije raskrinkao otmičare pasa. Upokojio se godinu dana pre tog
slučaja.”
„Da, ali sam tada sarađivala s Pitom Hantlijem. Bivšim detektivom
Hantlijem.” Gledala je pravo u njega. Nagnala je sebe na to. Oči su joj
bile bistre i plave. „Pit je dobar. Bez njega ne bih mogla da radim, ali Bil
je bio bolji. Šta god da sam, Bil me je stvorio. Sve mu dugujem. Dugujem
nm život. Volela bih da je ovde.”
„Umesto mene, hoćete da kažete?”
Nije odgovorila. I to je bio odgovor.
„Da li bi on verovao u tog El Kuka, menjača lika?”
„O, da”, rekla je bez oklevanja. „Zato što smo on... ja... i naš prijatelj
Džerom Robinson... doživeli izvesno iskustvo koje vama nedostaje.
Iako biste ga mogli steći, u zavisnosti od razvoja događaja narednih
dana. Možda ćete ga doživeti pre večerašnjeg zalaska sunca.”
„Mogu li da vam se pridružim?”
To je bila Džini, sa svojom šoljom kafe.
Ralf joj je dao znak da sedne.
„Veoma mi je žao ako smo vas probudili”, reče Holi. „Bili ste tako
ljubazni da me primite pod svoj krov.”
„Ralf me je probudio, dok je hodao na prstima kao slon”, rekla je
Džini. „Možda bih ponovo zaspala da nisam namirisala kafu. Ne mogu
da joj odolim. Dobro je, doneo si mleko i šećer.”
Holi je rekla: „To nije bio doktor.”
Ralf je podigao obrve. „Šta ste rekli?”
„Zvao se Babino, i sišao je s uma, to je tačno, ali je primoran na to, i
nije ubio gospođu Babino. Brejdi Hartsfild je to učinio.”
„Hartsfild je, prema onom što sam pročitao u novinama koje je

moja supruga pronašla na internetu, umro u bolnici pre nego što ste vi
i Hodžiz pronašli Babina.”

„Poznat mi je sadržaj novinskih članaka, ali oni ne odgovaraju istini.
Mogu li da vam predstavim pravu priču? Ne volim da je pripovedam.
Ne volim ni da se sećam tih događaja, ali bi vi možda trebalo da je
čujete. Zato što idemo u susret opasnosti. Biće još veća, ako nastavite
da verujete da gonimo čoveka - izopačenog, perverznog ubicu - ali
samo čoveka.”

„Opasnost je ovde”, negodovala je Džini. „Ovde... sam videla
autsajdera, koji izgleda kao Klod Bolton. Rekla sam to sinoć, na
sastanku!”

Holi je klimnula. „Mislim da je autsajder bio ovde. Možda bih mogla
da vam to dokažem, ali mislim da nije bio sasvim ovde. I ne mislim da je
još ovde. U Teksasu je, zato što je Bolton tamo. Mora da mu bude blizu,
zato što je...” Zastala je, grickajući usnu. „Mislim da je iscrpljen. Nije
navikao da ga iko goni. Da neko zna ko je on.”

„Ne razumem”, reče Džini.
„Mogu li da vam ispričam priču o Brejdiju Hartsfildu? Mogla bi vam
pomoći.” Okrenula se ka Ralfu. Ponovo se upinjala da ga pogleda u oči.
„Možda mi nećete poverovati, ali će vam pomoći da shvatite zašto ja
mogu da verujem.”
„Samo izvolite”, reče Ralf.
Holi je započela priču. Crveno sunce rađalo se na istoku kad je
završila.

3

„Auh”, rekao je Ralf. Niša drugo nije mogao da smisli.
„To je istina?” pitala je Džini. „Brejdi Hartsfild je... šta? Nekako

uskočio u um svog doktora?”
„Da. To se možda desilo zbog eksperimentalnih lekova, kojim ga je

Babino kljukao, ali nikad nisam mislila da je to bio jedini razlog zbog
kog je bio sposoban za tako nešto. U njemu je već bilo nečega. Udarac u
glavu koji sam mu zadala samo je to pokrenuo. Verujem da je tako
bilo.” Obratila se Ralfu. „Ne verujete u to, zar ne? Mogla bih da pozovem
Džeroma. On bi vam rekao istu stvar... ali ni njemu ne biste poverovali.”

„Ne znam u šta da verujem”, rekao je. „Plima samoubistava
izazvana podsvesnim porukama u video-igrici... i novine su pisale o
tome?”

„Novine, televizija, internet. Sve je tamo.”
Holi se ućutala i spustila pogled na svoje šake. Nokti su joj bili
neizlakirani, ali prilično uredni. Prestala je da ih gricka, baš kao što je
prestala da puši. Raskrstila je s tom navikom. Ponekad je mislila da je
njeno putešestvije ka nečem što je makar izdaleka ličilo na mentalnu
stabilnost (ako ne na pravo mentalno zdravlje) obeleženo ritualnim
odbacivanjem loših navika. Bilo je teško odreći ih se. Bile su prijatelji.
Govorila je, pogleda uprtog u daljinu. „Bilu je dijagnostikovan rak
pankreasa, dok je istraga o Babinu i Hartsfildu bila u punom jeku. Posle
toga je neko vreme proveo u bolnici. Vratio se kući. Svi smo znali kako
će se to završiti... uključujući i njega, iako nikad to nije rekao. Do samog
kraja borio se protiv prokletog raka. Posećivala sam ga gotovo svake
noći, da bih se uverila da je nešto jeo i da bih sedela s njim. Da bih mu
pravila društvo, ali i da bih... ne znam...”
„Da biste se ispunili njime?”, rekla je Džini. „Dok ste ga još imali?”
Ponovo ih je počastila blistavim osmehom, koji ju je osetno
podmlađivao. „Da, tako je. Upravo tako. Jedne noći - nedugo po
povratku u bolnicu - nestalo je struje u njegovom kraju grada. Drvo je
palo na vodove ili nešto slično. Zatekla sam ga na stepenicama ispred
kuće, zagledanog u zvezde. „Nikad se ne vide ovako, kad ima svetla”,
rekao je. „Pogledaj koliko ih je, i kako su svetle.”
„Te noći činilo nam se da vidimo čitav Mlečni put. Izvesno vreme -
nekih pet minuta - sedeli smo ćutke. Samo smo gledali u nebo. Rekao
je: ’Naučnici počinju da veruju da vaseljena nema kraj. Prošle nedelje
sam to pročitao u Njujork tajmsu. Lako mi je da poverujem u to kad
vidim ovolike zvezde i kad znam da ih ima još mnogo više.’ Nikada
nismo mnogo govorili o Brejdiju Hartsfildu i onom što je učinio
Babinu, otkad se Bil stvarno razboleo, ali mislim da je tada govorio o
tome.”
„Ima više stvari na zemlji i nebu nego što se i sanja u vašoj
filozofiji”, reče Džini.
Holi se osmehnula. „Mislim da je Šekspir to najbolje sročio i da
nema onog što nije najbolje sročio.”
„Možda nije govorio o Hartsfildu i Babinu”, reče Ralf. „Možda je
pokušavao da se pomiri sa svojom... situacijom.”
„Naravno da jeste”, reče Holi. „S njom i sa svim misterijama. Baš

kao što bi i mi trebalo da...”
Njen mobilni je zazvonio. Izvadila ga je iz zadnjeg džepa i pogledala

ekran. Pročitala je tekst.
„Poruka je od Aleka Pelija”, rekla je. „Avion koji je gospodin Gold

unajmio biće spreman da poleti u pola deset. Planirate li još da
putujete, gospodine Andersone?”

„Naravno. I pošto smo zajedno u ovome - ma šta to bilo - bilo bi
bolje da počnete da me zovete Ralf.” Dovršio je kafu u dva gutljaja i
ustao. „Želim da sredim da nekoliko policajaca drži ovu kuću pod
prismotrom tokom mog odsustva, Džini. Hoće li ti to smetati?”

Koketno je zatreptala. „Samo se pobrini da budu zgodni.”
„Pokušaću da se dogovorim s Trojem Remidžem i Tomom Jejtsom.
Ne liče na filmske zvezde, ali su uhapsili Terija Mejtlanda na igralištu.
Trebalo bi da odigraju neku ulogu u ovome.”
Holi je rekla: „Moram nešto da proverim. Volela bih da to učinim
odmah, pre svitanja. Možemo li da se vratimo u kuču?”

4

Ralf je na Holin zahtev navukao zastore u kuhinji. Džini je navukla
zavese u dnevnoj sobi. Holi je sela za kuhinjski sto s markerima i
kolutom lepljive trake, kupljenim na odeljenju za kancelarijsku opremu
u Volmartu. Otkinula je dva kratka komada trake. Prilepila ih je preko
blica na ajfonu. Obojila ih je u plavo. Otkinula je i treći komad. Prilepila
ga je preko plavih traka. Obojila ga je ljubičasto.

Ustala je i pokazala na stolicu najbližu luku. „Je li u njoj sedeo?”
„Jeste.”
Dva puta je fotografisala sedište. Pomerila se u pravcu luka i
ponovo pokazala. „A ovde je sedeo.”
„Da. Baš tamo. Ali ujutru nije bilo tragova na tepihu. Ralf je
proveravao.”
Holi se spustila na koleno i četiri puta fotografisala tepih. Ustala je.
„U redu. To će biti dovoljno.”
„Ralfe?”, pitala je Džini. „Znaš li šta ona radi?”
„Preobrazila je telefon u improvizovano crno svetlo.” I ja sam
mogao to da uradim, da sam verovao svojoj ženi - već četiri godine znam

za taj trik. „Tragate za mrljama, je l’ tako? Za talogom, poput one
materije u ambaru?”

„Da, ali, ako ga ima, prisutan je u mnogo manjoj količini, ili biste ga
videli golim okom. Na internetu možete kupiti komplet za ovu vrstu
eksperimenta - zove se Šah-mat - ali i ovo će poslužiti. Bil me je tome
naučio. Da vidimo šta imamo. Ako išta.”

Okružili su je s obe strane. Holi to ovog puta nije smetalo. Bila je
previše zaokupljena i uzbuđena. Imam Holi nadu, govorila je sebi.

Mrlje su bile na fotografijama. Nejasni žućkasti tragovi na sedištu
stolice, na kom je Džinin uljez sedeo i još nekoliko - sličnih kapljicama
boje - na tepihu i na ivici luka.

„Svetog mu sveca”, promrmljao je Ralf.
„Pogledajte ovaj snimak”, reče Holi. Raširila je prste da bi povećala
mrlju na tepihu. „Da li vidite kako obrazuje prav ugao? To je kapalo niz
nogu stolice.”
Otišla je do stolice i napravila još jednu fotografiju, samo dosta
niže. Ponovo su se okupili oko ajfona. Holi je još jednom raširila prste.
Noga stolice iskočila je u prvi plan.
„Kapalo je niz nju. Rasklonite zavese i zastore, ako želite.”
Ralf je uzeo Holin telefon kad se kuhinja ponovo ispunila jutarnjom
svetlošću. Pregledao je sve fotografije, jednom pa još jednom, u
obrnutom smeru. Zid neverice počeo je da se kruni. Fotografije na
malom ekranu ajfona zadale su mu odsudni udarac.
„Šta ovo znači?”, pitala je Džini. „Hoću reći, u praktičnom smislu? Je
li bio ovde, ili nije?”
„Rekla sam vam da nisam imala dovoljno vremena da se pozabavim
istraživanjem koje bi me dovelo do pouzdanog odgovora. Ali, ako bih
morala da pogađam, rekla bih... i jedno i drugo.”
Džini je odmahnula glavom, kao da pokušava da razbistri misli. „Ne
razumem.”
Ralf je mislio na zaključana vrata i uključeni alarm, koji se nije
oglasio. „Hoćete li da kažete da je taj tip bio...” Duh je bila reč koja mu je
prvo pala na pamet, ali nije bila prava.
„Ništa nisam rekla”, odvratila je Holi. Ralf je pomislio: Ne, nisi. Zato
što si htela da je ja izgovorim.
„Mislite da je bio projekcija? Ili avatar, kao u video-igricama našeg
sina?”
„To je zanimljiva ideja”, reče Holi. Oči su joj zaiskrile. Ralf je
pomislio (prilično gnevno), da s mukom suzbija osmeh.

„Talog postoji, ali stolica nije ostavila tragove na tepihu”, reče
Džini. „Ako je bio ovde u fizičkom smislu, bio je... lak. Verovatno nije bio
teži od perjanog jastuka. I kažete da ga izvođenje tih... projekcija...
iscrpljuje?”

„Izgleda mi logično - makar meni”, reče Holi. „U jedno možemo biti
sigurni, a to je da je nešto bilo ovde, kad ste se juče ujutru spustili niz
stepenice. Slažete li se s tim, detektive Andersone?”

„Da. I, Holi, moraću da te uhapsim ako ne počneš da me zoveš Ralf.”
„Kako sam se vratila na sprat?”, pitala je Džini. „Da li me je on...
molim te, reci mi da me nije odneo gore, nakon što sam se onesvestila.”
„Sumnjam u to”, reče Holi.
Ralf je rekao: „Možda se poslužio nekom vrstom... samo nagađam...
hipnotičke sugestije?”
„Ne znam. Mnogo toga možda nikad nećemo saznati. Istuširaću se
na brzinu, ako vam to ne smeta?”
„Samo izvoli”, reče Džini. „Ja ću napraviti kajganu.” Otelo joj se: „O
moj bože”, kad je Holi krenula.
Holi se okrenula.
„Svetlo iznad šporeta. Bilo je uključeno. Ono iznad ringli. Postoji
dugme.” Džini je izgledala uzbuđeno, dok je posmatrala fotografije. Sad
je izgledala uplašeno. „Morate da ga pritisnete, da biste uključili svetlo.
Bilo ga je dovoljno da to izvede.”
Holi nije ništa rekla. Baš kao ni Ralf.

5

Holi se posle doručka povukla u gostinsku sobu. Navodno da bi
spakovala stvari. Ralf je pretpostavljao da mu je pružila priliku da se
oprosti sa suprugom. Holi Gibni je imala svojih bubica, ali nije bila
glupa.

„Remidž i Jejts će te čuvati”, rekao je Džini. „Obojica su uzeli
nekoliko dana slobodno.”

„Učinili su to zbog tebe?”
„Mislim da su to učinili i zbog Terija. Mislim da ih ono hapšenje
pritiska tek malo manje nego mene.”
„Jesi li poneo pištolj?”

„U torbi je. Pripasaću ga čim sletimo. I Alek će poneti svoj. Hoću da
izvadiš svoj iz sefa za oružje. Nek ti bude pri ruci.”

„Misliš li zaista...”
„Ne znam šta da mislim. Slažem se s Holi u tom pogledu. Samo nek
ti bude pri ruci. I nemoj da upucaš poštara.”
„Slušaj, možda bih mogla da krenem s vama.”
„Mislim da to nije dobra ideja.”
Nije želeo da danas budu na istom mestu, ali nije hteo da kaže
zašto, da se ne bi još više zabrinula. Morali su da razmišljaju o sinu, koji
je igrao bejzbol, gađao metu strelom na bali slame, ili izrađivao pojas
od perlica u kampu. Na Dereka, ne mnogo starijeg od pokojnog Frenka
Patersona. Dereka, koji je pretpostavljao, kao većina dece, da su mu
roditelji besmrtni.
„Možda imaš pravo”, rekla je. „Neko bi trebao da bude ovde ako
Derek pozove, zar ne?”
Klimnuo je glavom i poljubio ju je. „Upravo to sam mislio.”
„Čuvaj se.” Posmatrala ga je raširenih očiju. Setio se kako su ga te
oči jednom gledale na isti zaljubljeni, zabrinuti način, pune nade. Tako
su izgledale na venčanju, dok su stajali ispred prijatelja i rođaka,
izmenjujući zavete.
„Hoću. Uvek se čuvam.”
Privukla ga je sebi kad je počeo da se odmiče od nje. Snažno ga je
stiskala za nadlaktice.
„Da, ali ovaj slučaj razlikuje se od svih na kojima si radio. To je
očigledno. Uhvati ga, ako možeš. Ako ne možeš... ako naletiš na nešto s
čim ne možeš da izađeš na kraj... povuci se. Povuci se i dođi kući, meni,
razumeš li me?”
„Čuo sam te.”
„Nemoj da mi pričaš da si me čuo, reci da ćeš tako uraditi.”
„Hoću.” Ponovo je mislio na dan u kom su izrekli zavete.
„Nadam se da si iskren.” I dalje ga je posmatrala prodornim
pogledom, punim ljubavi i brige. Onim koji je poručivao Sve nade
polažem u tebe, učini sve da ne zažalim zbog te odluke. „Moram da ti
nešto kažem, nešto važno. Slušaš li me?”
„Da.”
„Dobar si čovek, Ralfe. Dobar si čovek, koji je grdno pogrešio. Nisi
prvi kome se to desilo, i nećeš biti poslednji. Moraš da živiš s tim, i ja ću
ti pomoći. Poboljšaj situaciju, ako možeš, ali te molim da je ne
pogoršavaš. Molim te.”

Holi je prilično bučno silazila niz stepenice, kako bi bila sigurna da
će je čuti. Ralf je još malo postojao na istom mestu. Gledao je u Džinine
raširene oči - divne kao što su bile pre toliko godina. Poljubio ju je i
ustuknuo. Čvrsto ga je stisnula za ruke i pustila.

6

Ralf i Holi odvezli su se do aerodroma u njegovim kolima. Sedela je s
torbom u krilu, uspravnih leđa, skupljenih kolena. „Je li tvoja žena
naoružana?”, pitala je.

„Jeste. I pucala je u policijskoj streljani. Ženama i kćerkama je to
ovde dozvoljeno. Šta je s tobom, Holi?”

„Naravno da nisam naoružana. Ne zaboravi da nisam doletela
ovamo u iznajmljenom mlažnjaku.”

„Siguran sam da možemo pronaći neko oružje za tebe. Naposletku,
idemo u Teksas, a ne u Njujork.”

Odmahnula je glavom. „Nisam pucala iz pištolja još otkad je Bil bio
živ. To se desilo na poslednjem slučaju na kom smo zajedno radili. I
nisam pogodila ono što sam ciljala.”

Ćutao je dok nisu napustili zakrčeni auto-put i krenuli put
aerodroma u Kep Sitiju. Progovorio je tek kad je obavio teški zadatak:
„Uzorci iz ambara su u forenzičkoj laboratoriji državne policije. Šta
misliš šta će pronaći, kad ih konačno provuku kroz skupocenu opremu?
Imaš li pojma?”

„Na osnovu onog što se pokazalo na stolici i tepihu, pretpostavljam
da će uglavnom naći vodu s visokom pH vrednošću. Pretpostavljam da
će biti tragova sluzavog fluida kakav proizvode bulbouretralne žlezde,
zvane Kuperove žlezde, po anatomu Vilijamu Kuperu koji...”

„Znači da misliš da je to sperma.”
„Više preejekulaciona tečnost.” Nagoveštaj crvenila pojavio joj se
na obrazima.
„Znaš znanje.”
„Odslušala sam kurs forenzičke patologije posle Bilove smrti. U
stvari, odslušala sam ih nekoliko. Tako sam... ubijala vreme.”
„Sperma je pronađena na zadnjem delu butina Frenka Patersona.
Prilično velika, ali ne i nenormalna količina. DNK nalaz poklapao se s

uzorkom Terija Mejtlanda.”
„Talog iz ambara i onaj iz kuće nije sperma, a ni preejekulaciona

tečnost, ma kako im sličan bio. Mislim da će laboratorijsko ispitivanje
materije iz Kaninga pronaći nepoznate sastojke i da će ih forenzičari
odbaciti kao kontaminaciju. Biće im drago što neće morati da koriste
uzorke na sudu. Neće ni pomisliti da imaju posla s potpuno
nepoznatom supstancom: sa materijom koju izlučuje - ili iznojava - dok
se preobražava. Što se tiče sperme pronađene na malom Patersonu...
sigurna sam da ju je autsajder ostavio kad je ubio i devojčice
Hauardovih. Da je pronađena na njihovoj odeći ili telima. To je bila
samo još jedna posetnica, kao uvojak kose u kupatilu gospodina
Mejtlanda i svi otisci prstiju koje ste pronašli.”

„Ne zaboravi očevice.”
„Da”, složila se. „Ovo stvorenje voli svedoke. Zašto i ne bi, ako može
da nosi tuđe lice?”
Ralf je sledio njena uputstva i stigao do čarter-kompanije čije
usluge koristi Hauard Gold. „Znači da ne misliš kako su ti zločini
pokretani seksualnim motivom, već da samo liče na njih?”
„Ne bih mogla to da kažem, ali...” Okrenula se ka njemu. „Sperma je
pronađena na zadnjem delu dečakovih nogu, ali je nije bilo... znaš... u
njemu?”
„Nije. Došlo je penetracije. Silovanje granom.”
„Auuuh.” Namrštila se. „Sumnjam da je postmortem devojčica
otkrio bilo kakvu spermu u njima. Mislim da ova ubistva sadrže
seksualni element, ali je počinilac verovatno nesposoban za stvarni
odnos.”
„To je slučaj s mnogo normalnih serijskih ubica.” Nasmejao se.
Izjava je bila oksimoron kao džambo škamp, ali je nije povukao zato što
je jedina zamena koju je mogao da smisli bila ljudski serijski ubica.
„Ako se hrani tugom, sigurno jede i bol svojih žrtava dok umiru.”
Crvenilo se povuklo s njenih obraza, ostavivši bledilo. „Verovatno ga
doživljava kao izuzetno bogat ukus, kao gurmansku hranu ili stari viski.
I da, to ga možda i seksualno uzbuđuje. Ne volim da mislim na te stvari,
ali verujem da je važno poznavati neprijatelja. Mi... mislim da bi trebalo
da skrenete levo, detektive Andersone.” Pokazala je.
„Ralfe.”
„Da. Skreni levo, Ralfe. To je put ka Regal eru.”

7

Haui i Alek već su bili tamo. Haui se smešio. „Poletanje je malčice
odloženo”, rekao je. „Sablo je na putu ovamo.”

„Kako mu je to pošlo za rukom?” pitao je Ralf.
„Nije. Ja sam to učinio. Pa, obavio sam polovinu posla. Sudija
Martinez je u bolnici zbog čira i to je bilo božje delo. Ili je preterivao s
ljutim sosom. I ja sam ljubitelj tog sosa, ali se stresem od jeze kad god
vidim koliko ga sipa. Što se drugog slučaja na kom je poručnik Sablo
trebalo da svedoči tiče, pomoćnik državnog tužioca duguje mi uslugu.”
„Mogu li da pitam zašto?”, zanimao se Ralf.
„Ne možeš”, reče Haui. Smešio se dovoljno široko da pokaže zadnje
zube.
Četvorka je sedela u maloj čekaonici - koja se ni izdaleka nije mogla
porediti s aerodromskim predvorjem. Posmatrali su avione koji su
uzletali i sletali. Haui je rekao: „Sinoć, po povratku kući, izašao sam na
internet i čitao o dvojnicima. Zato što je autsajder upravo to, zar ne?”
Holi je slegnula ramenima. „Taj izraz je dobar kao bilo koji.”
„Najčuveniji izmišljeni dvojnik je onaj iz priče Edgara Alana Poa
Vilijam Vibon.”
„Džini je znala za njega”, reče Ralf. „Pričali smo o tome:”
„Ali bilo ih je mnogo u stvarnom životu. Na stotine. Uključujući i
jednog na Luzitaniji. Na brodu je bila putnica Rejčel Viders. Putovala je
prvom klasom. Nekoliko ljudi je videlo drugu ženu koja je izgledala kao
ona. Imale su iste sedine u kosi. Govorili su da njena dvojnica putuje u
potpalublju. Neki su govorili da radi na brodu. Gospođica Viders i
džentlmen u njenoj pratnji su je tražili. Navodno su je ugledali nekoliko
sekundi pre nego što je nemački torpedo pogodio bok plovila.
Gospođica Viders je poginula, ali je njen pratilac preživeo. Zvao je
dvojnicu Vesnicom pogibelji’. Francuski pisac Gi de Mopasan sreo je
svog dvojnika dok se šetao ulicama Pariza. Bio je iste visine i imao istu
kosu, oči, brkove, naglasak.”
„Pa, on je Francuz”, reče Alek, slegnuvši ramenima. „Šta si očekivao?
De Mopasan ga je verovatno častio čašom vina.”
„Najčuveniji slučaj desio se 1845. godine, u ženskoj gimnaziji u
Litvaniji. Profesorka je pisala po tabli, kad je njena dvojnica ušla u
učionicu.
Stala je pored profesorke i ponavljala svaki njen pokret, samo bez

krede. Zatim je izašla. Devetnaest učenica je to videlo. Zar to nije
čudesno?”

Niko nije odgovorio. Ralf je razmišljao o crvljivoj dinji, otiscima
stopala u pesku koji iščezavaju i o rečima Holinog pokojnog prijatelja:
Vaseljena nema kraj. Pretpostavljao je da neki ljudi smatraju tu ideju
ohrabrujućom. Za Ralfa, čoveka uvek utemeljenog na činjenicama, bila
je užasavajuća.

„Pa, mislim da je to čudesno”, reče Haui, malčice nevoljno.
Alek je rekao: „Recite mi nešto, Holi. Kako je moguće da taj tip nije
mogao da pronađe najbližeg doktora, ako upija misli i sećanja svojih
žrtava kad preuzima njihova lica - mističnom transfuzijom krvi? Tu je i
Vrba Kišnica. Mejtland ju je poznavao s košarkaškog programa, ali
čovek kog je odvezla do Dubroua ponašao se kao da je prvi put vidi.
Nije rekao Vrbo ili gospođo Kišnice. Zvao ju je samo gospođo.”
„Možda to podseća na brzo čitanje”, reče Ralf. „Oni koji vladaju tom
veštinom veoma su ponosni na svoju sposobnost da pređu debelu
knjigu od korica do korica odjednom, ali zapamte samo srž. Obično ne
mogu da odgovore, ako ih pitate za detalje.” Nastavio je posle kraće
pauze. „Tako makar kaže moja supruga. Ona je članica književnog
kluba. U njemu je i jedna dama koja se ponekad hvali veštinom brzog
čitanja. Izluđuje Džini.”
Gledali su kako zemaljska posada puni rezervoare King era i kako
dva pilota proveravaju avion pre leta. Holi je potegla ajped i počela da
čita (Ralf je pomislio da odmiče prilično brzo). Subaru forester se u
četvrt do deset dovezao do malenog parkirališta. Jun Sablo se iskrcao.
Prebacio je ranac s kamuflažnim šarama preko ramena, dok je pričao
mobilnim. Prekinuo je vezu pre nego što je stigao do njih.
„Amigos! Como estan?”
„Fino”, reče Ralf dok je ustajao. „Vreme je da krenemo na put.”
„Razgovarao sam s Klodom Boltonom. Dočekaće nas na Aerodromu
Plejnvil, devedesetak kilometara od Marisvila, u kom živi.”
Alek je podigao obrve. „Zašto bi to učinio?”
„Zabrinut je. Kaže da sinoć nije mnogo spavao. Deset puta je
ustajao. Imao je osećaj da neko motri na kuću. Kaže da ga je podsetio
na zatvorske dane, kad su svi znali da će se nešto dogoditi, ali niko nije
znao šta i koliko loše će biti. Rekao je da su pundravci počeli da marišu
i njegovu majku. Pitao me je šta se dešava. Rekao sam mu da ćemo mu
objasniti kad stignemo.”
Ralf se obratio Holi. „Ako autsajder postoji i ako je blizu Boltonu,

može li on da oseti njegovo prisustvo?”
Nije se bunila zato što je od nje ponovo traženo da nagađa.

Odgovorila je tihim, ali čvrstim glasom. „Sigurna sam u to.”

BIENVENIDOS A TEJAS

26. jul

1

Džek Hoskins je 26. jula oko dva ujutru prešao u Teksas. Odseo je u
buvari zvanoj Indijan motel, kad se na istoku pojavilo prvo svetlo.
Platio je pospanom recepcioneru za nedelju dana, jedinom aktivnom
karticom. Zatražio je sobu na drugom kraju trošne zgrade.

Soba je zaudarala na cugu i ustajali dim od cigareta. Pokrivači su
bili otrcani, a jastučnica klimavog kreveta žuta od starosti, znoja ili i
jednog i drugog. Seo je u jedinu stolicu u prostoriji i brzo i bez
posebnog zanimanja pregledao tekstualne poruke i govornu poštu
(ove druge prestale su da stižu oko četiri ujutru, kad se poštansko
sanduče napunilo). Sve poruke su bile iz stanice, najviše od šefa Gelera.
Došlo je dvostrukog ubistva na Vest sajdu. Ralf Anderson i Betsi Rigins
bili su van stroja, pa je on bio jedini detektiv na dužnosti, gde je,
potreban je na sceni zločina, bla-bla-bla.

Legao je na postelju, poleđuške, ali ga je opekotina od sunca previše
bolela u tom položaju. Okrenuo se na stranu. Federi su zlovoljno
škripali pod njegovom nezanemarljivom težinom. Oslabiću kad rak
uzme maha, pomislio je. Mama je pri kraju bila samo kožom obavijeni
skelet. Vrištavi skelet.

„To se neće desiti”, rekao je praznoj sobi. „Potreban mi je jebeni
san. Ovo će se srediti.”

Četiri sata biće dovoljno. Pet, ako bude imao sreće. Ali njegov
mozak nije hteo da se isključi. Ponašao se kao motor u leru. Kodi,
balavi valjač droge na benzinskoj pumpi Haj, imao je male bele pilule,
kao i pristojnu količinu navodno gotovo čiste koke. Govorio je istinu,
ako je suditi po načinu na koji se Džek osećao, ležeći na jadnom
izgovoru za krevet (nije ni pokušao da se pokrije, bog te pita šta je
gmizalo po toj posteljini). Nekoliko kratkih dremki je sve što je
prikupio u satima posle ponoći, kad se činilo da nikad neće prestati da
vozi. Osećao je kao da nikad neće zaspati - kao da može pre pokriti
krov i istrčati osam kilometara. San je ipak stigao, mada tanušan i
opterećen majčinim prisustvom.

Kad se probudio, podne je već bilo prošlo. Soba je bila smrdljiva i
vrela, uprkos jadnom izgovoru za klima-uređaj. Otišao je u kupatilo.
Piškio je i pokušao da osmotri zadnji deo bolnog vrata. Nije mogao.
Možda je tako i najbolje. Vratio se u sobu i seo na krevet, da bi se obuo,
ali je pronašao samo jednu cipelu. Pipajući je tragao za drugom, dok mu
je neko nije gurnuo u šaku.

„Džek.”
Ukočio se. Dlake na rukama i vratu su mu se naježile. Čovek koji je
bio pod njegovim tušem u Flint Sitiju sad je bio ispod kreveta, baš kao
čudovište kog se plašio u ranom detinjstvu.
„Slušaj me, Džek. Reći ću ti šta ćeš uraditi.”
Shvatio je da je bol u vratu (što je smešno, pošto je uvek tako zvao
kamen oko vrata) nestao. Pa... gotovo da jeste. Dobio je jednostavan
iako ekstreman zadatak. To je bilo u redu, zato što je bio prilično
siguran da će pobeći, a stavljanje tačke na Andersonovu priču pričiniće
mu apsolutno zadovoljstvo. Anderson je naposletku bio glavno pačalo;
stari gospodin Nemam Mišljenje sam je kriv za sudbinu koja će ga
snaći. Šteta za ostale, ali oni neće ići na Džekovu već na Andersonovu
dušu.
„Šteta velika”, promrmljao je.
Obuo se i spustio na kolena, da bi pogledao ispod kreveta. Tamo
nije bilo ničeg izuzev obilja prašine. I to je bilo dobro. Laknulo mu je.
Nije sumnjao da je njegov posetilac bio ovde, niti da su na prstima koji
su mu gurnuli cipelu u šaku istetovirane reči: NE MOGU.
Um mu se razbistrio, a bol od opekotine sveo na daleki žamor.
Pomisli je da bi mogao nešto da pojede. Možda odrezak i jaja. Mora da
se snabde energijom za predstojeći zadatak. Ljudi ne mogu da žive
samo od belog i pilula. Bez hrane će se onesvestiti i izgoreti na vrelom

suncu.
Kad već govorimo o suncu, tresnulo ga je kao pesnicom po licu, kad

je izašao. Vrat ga je upozoravajuće zaboleo. Setio se da nema kreme za
sunce i da je zaboravio onu s alojom. Možda prodaju nešto slično u
kafeu pored motela, s gomilom drangulija koje na takvim mestima drže
pored kase: majicama, kapama, kantri CD-ovima i Navaho suvenirima
napravljenim u Kambodži. Moraju da prodaju i nekoliko praktičnih
potrepština pored tog sranja, zato što je najbliži grad...

Zaustavio se u mestu, s rukom ispruženom ka vratima kafea. Zurio
je kroz prašnjavo staklo. Unutra su. Anderson i vesela družina
vucibatina, uključujući i mršavu ženu sa sedim šiškama. Video je staru
vešticu u invalidskim kolicima i mišićavog muškarca kratke crne kose,
s kozjom bradicom. Matora se nasmejala i zakašljala. Džek je čuo i
napolju. Zvučala je kao prokleti bager u najnižem stepenu prenosa.
Covek s kozjom bradicom udario ju je nekoliko puta po leđima. Svi su
se smejali.

Smejaćete se na drugoj strani glave, kad završim s vama, pomislio je
Džek. Ali dobro je što se smeju. Inače bi ga videli.

Okrenuo se. Pokušavao je da shvati šta je video. Nije mislio na
gomilu koja bučno rže u restoranu, ona mu nije smetala, već na
tetovaže na prstima Kozje Bradice. Video ih je kad je pružio ruku da
udari Ženu u Kolicima po leđima. Staklo je bilo prašnjavo, a plavo
mastilo bledunjavo, ali je znao šta na njima piše: NE MOGU. Kako se
izvukao ispod njegovog kreveta i ušao u restoran tako brzo? To je bila
misterija o kojoj nije smeo da razmišlja. Čekao ga je posao, to je bilo
dovoljno, i uklanjanje raka koji je rastao na njegovoj koži bio je samo
polovina. Uklanjanje Ralfa Andersona bilo je druga polovina, ona koja
će mu pružiti zadovoljstvo.

Starog gospodina Nemam Mišljenje.

2

Aerodrom Plejnvil bio je zakorovljena poljana na obodu posustalog
gradića, čijim potrebama je služio. Imao je jednu pistu, koja se Ralfu
činila strahovito kratkom. Pilot je počeo da koči iz sve snage čim su
točkovi dodirnuli tle. Svi neprivezani predmeti su poleteli. Zaustavili

su se na žutoj liniji, na kraju uske asfaltne pruge, desetak metara od
polja s korovom, barama i konzervama piva.

„Dobro došli ko zna gde”, napomenuo je Alek, dok se king er kotrljao
ka montažnoj zgradi, koju će najverovatnije odneti prvi jači vetar.
Čekao ih je prašnjavi dodž kombi. Ralf je prepoznao kompanion model,
prilagođen potrebama invalidskih kolica, i pre nego što je video tablice
za hendikepirane. Pored njega je stajao visoki i mišićavi Klod Bolton, u
izbledelim farmerkama, plavoj radnoj košulji, iskrzanim kaubojskim
čizmama i kapi teksaskih rendžera.

Ralf se prvi iskrcao iz aviona. Pružio je ruku Klodu koji je prodrmao,
posle kratkotrajnog oklevanja. Ralf nije mogao da ne gleda izbledela
slova na čovekovim prstima: NE MOGU.

„Hvala vam što ste nam olakšali posao”, reče Ralf. „Niste morali,
stvarno cenim vaš trud.” Predstavio je saputnike.

Holi se poslednja rukovala s Klodom. Rekla je: „Tetovaže na vašim
prstima... da li se tiču pića?”

Tako je, pomislio je Ralf. Evo još jednog delića slagalice koji sam
zaboravio da izvadim iz kutije.

„Da, imate pravo.” Bolton je govorio kao neko ko predaje omiljenu i
dobro naučenu lekciju. „To na sastancima AA ovde dole zovu velikim
paradoksom. Prvi put sam čuo za njega u zatvoru. Moraš da piješ, ali ne
možeš da piješ.”

„Cigarete u meni bude takva osećanja.”
Bolton se nacerio. Ralf je pomislio kako je čudno stoje baš
najnesnalažljivija osoba u njihovoj maloj družini pomogla Boltonu da
se opusti. Tip nije delovao istinski zabrinuto, već oprezno. „Da,
gospođo, cigarete su tvrd orah. Kako vam ide?”
„Skoro godinu dana nisam nijednu popušila”, rekla je Holi, „ali
napredujem dan po dan. Ne mogu i moram. Baš tako.”
Je li sve vreme znala značenje tetovaža na prstima? Ralf nije mogao
da proceni.
„Paradoks ne mogu - moram može se razrešiti samo pomoću više
sile. Pribavio sam je. Medaljon trezvenosti uvek mi je pri ruci. Naučili
su me da ga gurnem u usta, ako poželim piće. Rekli su mi da ga
popijem, ako se istopi.”
Holi se osmehnula - na blistav način, koji se Ralfu svaki put sve više
dopadao.
Bočna vrata kombija su se otvorila. Zarđala rampa je uz škripu
izašla napolje. Krupna dama s ekstravagantnom ćubom sede kose

zakotrljala se niz nju, u invalidskim kolicima. Držala je kratku, zelenu
bocu s kiseonikom u krilu. Od nje se pružala plastična cevčica do kanile
na nosu. „Klode! Zašto stojiš s tim ljudima na vrućini? Trebalo bi da
pođemo što pre. Uskoro će podne.”

„Ovo je moja majka”, reče Klod. „Mama, ovo je detektiv Anderson,
koji me je ispitao o onom o čemu sam ti govorio. Ne poznajem ljude
koji su doputovali s njim.”

Haui, Alek i Jun predstavili su se staroj dami. Holi je bila poslednja.
„Veoma mi je drago što sam vas upoznala, gospođo Bolton.”

Lavi se nasmejala. „Pa, videćemo kako ćete se osećati kad me bolje
upoznate.”

„Idem da potražim rentirano vozilo”, reče Haui. „Mislim da je to ono
pored vrata.” Pokazao je na tamnoplavi džip srednje veličine.

„Voziću se ispred vas u kombiju”, reče Klod. „Lako ćete me slediti,
put za Marisvil nije prometan.”

„Zašto ne kreneš s nama, dušo?” pitala je Lavi Bolton Holi. „Pravi
društvo starici.”

Ralf je očekivao da će Holi odbiti poziv, ali ga je ona smesta
prihvatila. „Samo minut, molim vas.”

Pozvala je Ralfa pogledom. Krenuo je za njom ka King eru, dok je
Klod gledao kako majka okreće stolicu i kako se penje uz rampu. Mali
avion je uzletao, pa Ralf nije mogao da čuje šta ga Holi pita. Nagnuo se
bliže.

„Šta da im kažem, Ralfe? Sigurno će me pitati zašto smo došli.”
Odgovorio je, posle kraćeg razmišljanja: „Zašto ne bi izložila
najvažnije činjenice?”
„Neće mi poverovati!”
Naterala ga je da se osmehne. „Holi, mislim da prilično dobro izlaziš
na kraj s nevericom.”

3

Klod Bolton je, kao veliki broj bivših robijaša (makar onih koji nisu
hteli da rizikuju povratak na robiju), vozio kombi dodž kompanion
tačno pet kilometara na sat sporije od ograničenja brzine. Posle pola
sata vožnje skrenuo je na parkiralište Indijan motela i kafea. Izašao je iz

vozila. Obratio se Hauiju, koji je sedeo za volanom rentiranog auta.
Zvučalo je kao da se izvinjava. „Nadam se da vam neće smetati, ako
nešto prezalogajimo”, rekao je. „Mama ponekad ima problema ako ne
jede redovno, a jutros nije imala vremena da pripremi sendviče.
Strahovao sam da ne zakasnimo.” Spustio je glas, kao da odaje
sramotnu tajnu. „U pitanju je njen šećer. Gubi svest kad se spusti.”

„Siguran sam da bismo mogli nešto prezalogajiti”, reče Haui.
„Priča koju je dama ispričala...”
„Predlažem da porazgovaramo o tome kad stignemo do tvoje kuće,
Klode”, reče Ralf.
Klod je klimnuo. „Slažem se, verovatno će tako biti najbolje.”
Kafe se - ne na neprijatan način - osećao na mast, pasulj i pečenje.
Nil Dajmond je pevao iz džuboksa: „Ja sam, rekao sam”, na španskom.
Specijaliteti (kojih nije bilo mnogo) bili su iza šanka. Iznad prolaza u
kuhinju je bila oskrnavljena fotografija Donalda Trampa. Plava kosa mu
je obojena u crno; dobio je zalizak i brkove. Ispod toga je neko napisao
Yanqui vete a casa - Jenki idi kući. Ralf je isprva bio iznenađen - Teksas
je naposletku bio vatrenocrvena država - ali se setio da belci možda
nisu manjina ovako blizu južne granice, ali da nisu daleko od toga.
Raskomotili su se na drugom kraju prostorije. Alek i Haui seli su za
sto za dvoje, a ostali na veći sto pored njih. Ralf je naručio pljeskavicu;
Holi je naručila salatu; Jun i Boltonovi opredelili su se za kompletnu
meksičku ponudu od takosa, burita i empanade. Kelnerica je donela
bokal slatkog čaja, pre nego što ga je iko zatražio.
Lavi Bolton je proučavala Juna, očima sjajnim poput ptičjih. „Rekli
ste da se zovete Sablo? To je neobično ime.”
„Tako je, nema nas mnogo”, reče Jun.
„Došli ste s one strane ili ste ovde rođeni?”
„Ovde sam rođen, gospođo”, reče Jun. Smazao je polovinu punjenog
takosa u jednom zalogaju. „Druga generacija.”
„Pa, svaka čast! Napravljen u SAD! Poznavala sam Augustina Sabloa
kad sam živela dole na jugu, pre nego što sam se udala. Vozio je kamion
s hlebom u Laredu i Nuevo Laredu. Sestre i ja naručivale smo churro
eclairs, kad bi se provezao pored naše kuće. Da niste nekim slučajem u
rodu?”
Junova maslinasta put malčice je potamnela - nije pocrveneo - ali je
Ralfu dobacio veseli pogled. „Da, gospođo, to je bio moj papi.”
„Pa, zar svet nije mali?” reče Lavi, pre nego što se nasmejala. Njen
smeh preobrazio se u kašljanje, a ono u grcanje. Klod ju je udario po

leđima, tako snažno da joj je kanila izletela iz nosa i pala u tanjir. „O,
sine, gledaj ovo”, rekla je kad je povratila dah. „Imam slince na buritu.”
Namestila je kanilu. „Pa, šta ću. Došlo je iz mene, pa može i da se vrati.
Nema problema.” Nastavila je da jede.

Ralf se nasmejao, ostali su mu se pridružili. I Haui i Alek su se
smejali, iako su propustili uvod. Ralf je imao vremena da pomisli kako
smeh zbližava ljude. Bilo mu je drago što je Klod poveo majku sa
sobom. Starica je bila izuzetna.

„Svet je mah”, ponovila je. „Nego šta je.” Nagnula se napred, tako da
je gurnula tanjir pozamašnim grudima. Još je posmatrala Juna,
blistavim, ptičjim očima. „Jesi li upoznat s pričom koju nam je
ispričala?” Upravila je pogled na Holi, koja je mršteći se prebirala po
zelenoj salati.

„Da, gospođo.”
„Veruješ li u nju?”
„Ne znam. Ja...” Jun je spustio glas. „Naginjem ka tome.”
Starica je klimnula i spustila glas. „Jesi li gledao paradu u Nuevu?
Processo dos Passos? Možda u detinjstvu?”
„Si, senjora.”
Još više je spustila glas. „Šta je s njim? Farnicoco? Jesi li ga video?”
„Si”, reče Jun. Lavi Bolton je bila bela, koliko je to bilo moguće,
pomislio je Ralf, ali je Jun bez razmišljanja prešao na španski.
Još više je spustila glas. „Jesi li zbog njega imao noćne more?”
Jun je oklevajući prozborio: „Si. Muchas pesadillas.”
Zavalila se, zadovoljna ali smrknuta. Obratila se Klodu. „Slušaj ove
ljude, sinko. Mislim da imaš veliki problem.” Namignula je Junu, ali ne u
šali; izraz lica bio joj je neveseo. „Muchos.”

4

Ralf je pitao Juna za processo dos Passos, kad se mali karavan izvezao na
auto-put.

„To je procesija za Svetu nedelju”, reče Jun. „Crkva je baš ne
odobrava, ali je i ne sprečava.”

„Farnicoco? Je li to isto što i El Kuko?”
„On je još gori”, rekao je Jun, turobnim glasom. „Gori je i od Čoveka s

Džakom. Farnicoco je Čovek s Kapuljačom. Gospodin Smrt.”

5

Bilo je tri kad su stigli do doma Boltonovih u Marisvilu. Sunce je tuklo
kao blistavi čekić. Nagurali su se u malu dnevnu sobu, u kojoj se klima-
uređaj - bučna skalamerija na prozoru - upinjao da izađe na kraj s
hrpom telesa. Klod je otišao u kuhinju i doneo konzerve koka-kole u
kamperskom frižideru. „Nemate sreće, ako ste se nadali pivu”, rekao je.
„Ne držim ga u kući.”

„Dobro je”, reče Haui. „Mislim da niko od nas neće piti alkohol dok
ne rešimo ovaj problem. Pričajte nam o prošloj noći.”

Bolton je pogledao majku. Prekrstila je ruke i klimnula.
„Pa”, rekao je, „ispostavilo se da nemam mnogo materijala za priču.
Otišao sam u krevet posle večernjih vesti, kao i uvek. Dobro sam se
osećao...”
„Govoriš budalaštine”, prekinula ga je majka. „Nisi sasvim svoj
otkad si došao. Nemiran si...” Osvrnula se oko sebe. „Slabo jede... govori
u snu...”
„Hoćeš li da me pustiš da pričam, mama, ili nećeš?”
Dala je znak rukom da nastavi i cugnula iz konzerve.
„Pa, ne greši”, priznao je Bolton, „iako ne bih hteo da se to sazna na
poslu. Radnici obezbeđenja u lokalu poput Džentlmena ne bi trebalo da
se plaše, znate. Ali sam se ja uplašio, na izvestan način. Naročito sinoć.
Prošla noć bila je drugačija. Probudio sam se oko dva iz gadnog sna i
ustao da zaključam ulazna vrata. Nikad ih ne zaključavam, iako teram
majku da to radi kad ostane sama, kad pomoć u kući iz Plejnvila ode u
šest.”
„Šta ste sanjali?” pitala je Holi. „Da li se sećate?”
„Sanjao sam da je neko ispod kreveta, da leži i gleda gore. Samo to
sam zapamtio.”
Klimnuvši glavom dala mu je znak da nastavi.
„Izašao sam na verandu da razgledam okolinu, pre nego što sam
zaključao ulazna vrata. Primetio sam da su svi kojoti prestali da
zavijaju. Obično urlaju kao šašavi, čim se mesec pojavi na nebu.”
„Zavijaju, izuzev ako neko nije tu”, reče Alek. „Tada se utišaju. Kao

cvrčci.”
„Ni ja ih ne čujem, kad smo već kod toga. A obično ih ima mnogo u

maminom zadnjem dvorištu. Vratio sam se u krevet, ali nisam mogao
da zaspim. Sećam se da nisam zaključao prozore i krenuo sam da to
uradim. Bravice su škripale. Mama se probudila. Pitala me je šta radim.
Rekao sam joj da se vrati na spavanje. Legao sam u krevet i zamalo
zaspao - verovatno je bilo oko tri - kad sam se setio da nisam zaključao
prozor u kupatilu, onaj iznad kade. Zamišljao sam kako se neko uvlači
kroz njega. Izašao sam iz kreveta i potrčao ka njemu. Znam da to zvuči
glupo, ali...”

Pogledao ih je, ali se niko nije smejao, niti je izgledao sumnjičavo.
„U redu. U redu. Znam da vam to verovatno ne zvuči glupo, ako ste
došli čak ovamo. Sapleo sam se preko prokletog maminog jastučeta.
Ovog puta je ustala. Pitala me je da li neko pokušava da uđe u kuću.
Rekao sam da nije tako, ali da bi trebalo da ostane u sobi.”
„Samo da znate da nisam ostala”, raspoloženo će Lavi. „Nisam
slušala nijednog muškarca izuzev supruga, a njega odavno nema.”
„U kupatilo niko nije pokušavao da se uvuče kroz prozor, ali sam
imao izuzetno snažan osećaj da je još tamo, da se krije i vreba priliku.”
„Nije bio ispod kreveta?”, zanimao se Ralf.
„Nije, tamo sam prvo pogledao. To je šašavo, naravno...” Nastavio
je, posle kraće pauze. „Legao sam tek u zoru. Mama me je probudila i
rekla da moramo da idemo na aerodrom, da bismo vas dočekali.”
„Pustila sam ga da spava što duže”, reče Lavi. „Zbog toga nisam
napravila sendviče. Lebac je na navr’ frižidera. Izgubim dah kad
pokušam da ga dohvatim.”
„I kako se sad osećate?”, pitala je Holi Kloda.
S uzdahom je prešao rukom po čekinjama obraslom licu. „Ne
naročito dobro. Prestao sam da verujem u bauka kad i u Deda Mraza,
ali sam uznemiren i paranoičan, kao kad sam uzimao koku. Da li mi je
taj čovek za petama? Da li iskreno verujete u to?”
Pogledom je prelazio preko njihovih lica. Holi mu je odgovorila.
„Verujem”, rekla je.

6

Neko vreme su zamišljeno ćutali. Lavi je zatim progovorila. „Nazvali
ste ga El Kuko”, obratila se Holi.

„Da.”
Starica je klimnula. Kuckala je od artritisa nadutim prstima po boci
za kiseonik. „Meksička deca zvala su ga Kukuj, a engleska Kuki, Čuki ili
samo Čuk. Imala sam slikovnicu o tom dripcu.”
„Kladim se da sam imao istu”, reče Jun. „Dobio sam je od abuele. Div
s jednim crvenim uvom?”
„Si, mi amigo.” Lavi je izvadila i pripalila cigaretu. Izbacila je dim,
nakašljala se i nastavila. „U priči su bile tri sestre. Najmlađa je kuvala,
čistila i radila sve po kuči. Dve starije cure bile su lenje. Podsmevale su
joj se. Došao je El Kukuj. Kuća je bila zaključana, ali je izgledao kako
njihov papi, pa su ga pustile. Oteo je loše sestre da bi ih naučio pameti.
Ostavio je dobru koja je vredno radila za samohranog tatu. Sećate li
se?”
„Naravno”, reče Jun. „Čovek ne zaboravlja priče koje čuje u
detinjstvu. U priči iz slikovnice El Kukuj je predstavljen kao dobar
momak, ali sam ja zapamtio samo strah koji sam osetio kad je odvukao
devojčice u planinsku pećinu. Las ninas lloraban y le rogana que las
soltara. Kukale su i molile da ih pusti.”
„Da”, reče Lavi. „Na kraju je to uradio, a loše devojčice su se
popravile. Tako piše u slikovnici. Ali pravi kukuji ne puštaju decu, ma
koliko kukala i molila. Svi to znate, zar ne? Videli ste ga na delu.”
„Znači da i vi verujete”, reče Haui.
Lavi je slegnula ramenima. „Kao što se kaže, quien sabe? Jesam li
ikada verovala u el chupacabra? Ono što su stari los indios zvali
sisačem koza?” Zafrktala je. „Ne više nego što verujem u bigfuta. Ali
neobične stvari postoje. Jednom - to je bilo na Veliki petak, u Blaženom
sakramentu u Ulici Galveston - videla sam kako statua device Marije
pušta krvave suze. Svi smo to videli. Otac Hoakim rekao je da joj je rđa
ispod krova pokapala po licu, ali smo svi znali da nije bilo tako. I otac je
znao. To mu se videlo u očima.” Upravila je pogled na Holi. „Rekli ste da
ste videli neke stvari.”
„Jesam”, tiho će Holi. „Verujem da nešto postoji. Možda nije
tradicionalni El Kuko, ali bi mogla biti stvar na kojoj su legende
zasnovane. To je moje mišljenje.”
„Pio je krv i jeo meso dečaka i devojčica o kojima ste pričale?
Autsajder?”
„Možda je”, reče Alek. „Moguće je, na osnovu onog što je pronađeno

na mestu zločina.”
„A sad je preuzeo moj lik”, reče Bolton. „Tako mislite. Trebalo mu je

nešto moje krvi. Da li ju je pio?”
Niko mu nije odgovorio, ali je Ralf video kako je stvar koja je ličila

na Terija Mejtlanda upravo to radila. Video je to sa zastrašujućom
jasnoćom. Toliko je ovo ludilo prodrlo u njegovu glavu.

„Da li se on sinoć šunjao okolo?”
„Možda fizički nije bio ovde”, reče Holi, „i možda još neko vreme
neće moći da bude. Možda se još preobražava u tebe.”
„Možda je izviđao ovo mesto”, reče Jun.
Ili je pokušao da sazna što više toga o nama, pomislio je Ralf. I
saznao je. Klod je znao da dolazimo.
„I šta će se dogoditi?”, zanimala se Lavi. „Da li će ubiti još neko dete
u Plejnvilu ili Ostinu i pokušati da prebaci odgovornost na mog
dečaka?”
„Ne mislim da će se to desiti”, reče Holi. „Sumnjam da je dovoljno
snažan za tako nešto. Prošli su meseci između Hita Holmsa i Terija
Mejtlanda. A on je... aktivan.”
„Tu je još nešto”, reče Jun. „Mislim na praktičnu ravan. Ovaj deo
zemlje postao je prevruć za njega. Želeće da promeni sredinu, ako je
pametan - a mora biti, čim je ovoliko dugo opstao.”
To je zvučalo ispravno. Ralf je zamišljao Holinog autsajdera s
Klodovim licem i mišićavim telom, kako se ukrcava na autobus ili voz u
Ostinu, i kako hita na zlatni zapad. Las Vegas, možda ili Los Anđeles,
gde će možda doći do još jednog slučajnog susreta s čovekom (ili čak
ženom - ko zna), i do prolivanja nove krvi. To će biti još jedan beočug u
lancu.
Iz Junovog džepa na grudima začuli su se početni taktovi Selenine
Baila Esta Cumbia. Izgledao je iznenađeno.
Klod se nacerio. „O, da. Pokriveni smo čak i ovde. Dvadeset prvi vek,
čoveče.”
Jun je potegao telefon, pogledao na ekran i rekao: „Policija Okruga
Montgomeri. Trebalo bi da prihvatim poziv. Oprostite.”
Holi je izgledala iznenađeno, čak uznemireno, kad je preuzeo poziv i
izašao na verandu govoreći: „Halo, poručnik Sablo.” Izvinila se i krenula
za njim.
Haui je rekao: „Možda ga zovu zbog...”
Ralf je ne znajući zašto odmahnuo glavom. Nije znao, na svesnoj
ravni.

„Gde je Okrug Montgomeri?”, zanimao se Klod.
„U Arizoni”, reče Ralf, pre nego što su Haui ili Alek stigli da
odgovore. „To je druga stvar. Nema veze s ovom.”
„Šta ćemo uraditi u vezi s ovim?”, pitala je Lavi. „Znate li kako ćete
uhvatiti tog tipa? Sin mi je sve i svja.”
Holi se vratila. Prišla je Lavi, sagnula se i prošaptala nešto u njeno
uvo. Majka je mah nula Klodu da se odmakne kad se nagnuo prema
njima. „Idi u kuhinju, sinko, i donesi keks s čokoladom, ako se nije
istopila na vrućini.”
Otišao je u kuhinju. Naučio je da sluša. Holi je nastavila da šapuće.
Staričine oči su se raširile. Klimnula je. Klod se vratio s kesom keksa
baš kad je Jun došao s verande, pakujući telefon u džep.
„To je...”, započeo je, pa se ućutao. Holi se malčice pomerila, tako da
je okrenula leđa Klodu. Prislonila je prst na usne i odmahnula glavom.
„To je bila lažna uzbuna”, rekao je. „Priveli su nekog tipa, ali ne onog
za kojim tragamo.”
Klod je spustio keks (jadno je izgledao, istopljen ispod celofana) na
sto. Sumnjičavo se osvrnuo oko sebe. „Mislim da nisi to hteo da kažeš.
Šta se ovde dešava?”
Ralf je pomislio da je to dobro pitanje. Kamionet se provezao po
seoskom putu ispred kuće. Trgao se, zaslepljen blistavim zracima
sunca odbijenim od sefa u prtljažnom prostoru.
„Sine”, reče Lavi, „želim da uđeš u svoja kola, da se odvezeš do
Tipita i da doneseš piletinu iz Hajvej hevena. To je prilično dobar
restoran. Nahranićemo ovaj narod. Nakon obroka će prespavati u
Indijanu. Motel nije bogzna kakav, ali će makar imati krov nad glavom.”
„Tipit je šezdeset kilometara odavde!”, negodovao je Klod. „Ručak
za sedmoro papreno će koštati, i ohladiće se dok se vratim.”
„Podgrejaću ga u rerni”, rekla je pribranim glasom, „pa će biti kao
nov. Hajde, požuri.”
Ralfu se dopao način na koji se Klod podbočio kad je zavapio
ogorčenim glasom. „Hoćeš da me se rešiš!”
„Tako je”, složila se i zdrobila pikavac u sićušnoj pepeljari punoj
mrtvih vojnika. „Zato što, ako gospođica Holi ima pravo, on zna ono što
ti znaš. Možda to nije važno, možda su svi mačići već pobegli iz džaka,
ali možda i jeste. Stoga budi dobar sin i idi po hranu.”
Haui je izvadio novčanik. „Dopusti da platim, Klode.”
„U redu je”, reče Klod, malčice nadureno. „Mogu da platim. Nisam
siromah.”

Haui ga je počastio krupnim advokatskim osmehom. „Ali
insistiram!”

Klod je na kraju prihvatio ponuđeni novac. Gurnuo ga je u džep,
lancem vezanim za kaiš. Pogledao je goste. Nasmejao se, iako nije
odustao od pokušaja da izgleda nadureno. „Moja majka obično dobija
šta želi”, rekao je. „Mislim da ste to dosad shvatili.”

7

Rural star rut 2 pokraj kuće Boltonovih izlazio je na auto-put 190 za
Ostin. Zemljani put - četiri trake širok, ali zapušten - granao se
nadesno. Zapušteni reklamni pano obeležavao je skretanje. Na njemu
se srećna porodica spuštala spiralnim stepenicama. Nosili su gasne
lampe, čija svetlost je otkrivala zadivljena lica, okrenuta ka stalaktitima
visoko iznad njih. Ispod slike je pisalo POSETITE MARISVILSKU RUPU,
JEDNO OD NAJVEĆIH ČUDA PRIRODE. Klod je znao šta tamo piše, iz
starih dana, kad je bio neobuzdani tinejdžer, zaglavljen u Marisvilu.
Danas se samo moglo pročitati POSETITE MARISV i ĆIH ČUDA. Široki
(izbledeli) natpis ZATVORENO DO DALJNJEG pokrivao je ostala slova.

Vrtoglavica ga je obuzela kad se provezao pored onog što su lokalna
deca zvala (sa znalačkim cerekanjem) Put ka Rupi. Prestao je kad je
malo dodao gas. Ljutio se, ali mu je bilo drago što je izašao iz kuće.
Osećaj da ga neko posmatra je izbledeo. Uključio je radio, pronašao
Odmetničku zemlju i Vajlona Dženingsa (najbolju stvar!). Zapevao je s
njim.

Piletina iz Hajvej hevena možda i nije tako loša ideja. Naručiće
kolutove luka za sebe. Poješće ih na povratku, tople i masne.

8

Džek je čekao u svojoj sobi u Indijan motelu. Gvirkao je između zavesa,
dok nije video kako se kombi s tablicama za hendikepirane udaljava ka
glavnom drumu. To je sigurno babuskerino vozilo. Pratio ga je plavi
džip, pun pačala iz Flint Sitija.

Otišao je u kafe i ručao kad su se izgubili iz vida. Razgledao je robu
na šanku. Nije pronašao pomadu s alojom niti kremu za sunce. Kupio je
dve boce vode i par bezobrazno skupih marama. Neće ga mnogo zaštiti
od vrelog teksaskog sunca, ali bolje išta nego ništa. Seo je u kamionet i
krenuo ka jugozapadu, u pravcu u kom su otišla pačala. Stigao je do
panoa i puta ka Marisvilskoj rupi. Skrenuo je ka njoj.

Posle osam kilometara stigao je do stare kolibe nasred puta. To je
sigurno bio kiosk za prodaju karata, kad je Rupa bila najveća turistička
atrakcija u okolini. Nekad jarkocrvena boja svela se na ružičastu,
nijansu krvi rastvorene u vodi. Na prednjem delu bio je natpis
ATRAKCIJA JE ZATVORENA, VRATITE SE. Put iza biletarnice bio je
zaprečen lancem. Džek ga je zaobišao. Vozio se po korovljaku,
vrludajući kroz žbunje. Kamion je poskočio, pre povratka na drum...
koji nije zasluživao takvo ime. S druge strane lanca bila je samo gomila
korova i rupa. Kamionet - s visokim amortizerima i pogonom na sva
četiri točka - s lakoćom je savlađivao prepreke. Povelike gume
razbacivale su prašinu i kamenje.

Tri spora kilometra i deset minuta kasnije stigao je do velikog
praznog parkirališta. Žute linije izbledele su do utvarnosti. Asfalt se
izlomio i podigao. Levo je bila napuštena radnja sa suvenirima, s palim
natpisom, koji je morao da čita naopačke: SUVENIRI I AUTENTIČNE
INDIJANSKE RUKOTVORINE. Naslanjala se na visoko, žbunjem obraslo
brdo. Ispred su bili ostaci široke betonske staze, koja je vodila do
otvora u brdu. Bolje reći, do nekadašnjeg otvora. Sad je bio zatarabljen i
načičkan natpisima ZABRANJEN PROLAZ, NE PRILAZI, PRIVATNO
VLASNIŠTVO i OBLASNI ŠERIF REDOVNO PATROLIRA OVIM KRAJEM.

Ma nemoj, pomislio je Džek. Možda prolazi ovuda svakog 29.
februara.

Još jedan propali put vodio je s parkirališta, pored radnje sa
suvenirima. Peo se i silazio niz padinu. Doveo ga je do trošnih
turističkih bungalova (takođe zatarabljenih), a zatim do neke šupe, u
kojoj su verovatno u srećnija vremena skladištena vozila i oprema. Na
ovoj strani bilo je još znakova NE PRILAZI kao i naherena tabla s
upozorenjem ČUVAJTE SE ZVEČARKI.

Parkirao je kamionet u senci šupe i povezao glavu maramom, pre
nego što je izašao (zbog nje je neobično podsećao na čoveka kog je Ralf
video ispred sudnice, kad je Teri Mejtland ustreljen). Vezao je drugu
oko vrata, da mu se jebena opekotina ne bi pogoršala. Otvorio je sef u
prtljažnom prostoru i pažljivo podigao kutiju s omiljenim oružjem:

vinčesterkom, repetirkom, koju je koristio Kris Kajl za tamanjenje
turbanoglavih (Džek je osam puta gledao Američkog snajpera). Sa
specijalnim nišanom mogao je da pogodi metu na dva kilometra.
Zapravo, četiri od šest puta, ako je dan bez vetra. Nije očekivao da će
gađati s tolike razdaljine, kad za to kucne čas. Ako se to desi.

Primetio je nekoliko zaboravljenih alatki u korovu. Uzeo je zarđale
vile, za slučaj da vidi zvečarke. Staza iza zgrade vodila je uzbrdo, u kom
je bio ulaz u Rupu. Ova strana bila je kamenitija. Uzvišenje nije bilo
brdo, već erozijom načeta litica. Naišao je na nekoliko konzervi piva i
kamenje s porukama poput SPANKI 11 i BULJKO JE BIO OVDE.

Na pola puta uzbrdo stigao je do račvanja. Nova staza se po svoj
prilici spuštala do napuštene prodavnice suvenira i parkirališta. Tu je
bio izbledeli, mecima izbušeni drveni putokaz, s indijanskim
poglavicom. Ispod njega je bila strelica i prateća poruka, tako izbledela
da je bila jedva čitljiva: NAJBOLJI PIKTOGRAFI OVIM PUTEM. Neko je
flomasterom docrtao oblačić s tekstom KEROLIN ALEN POSISALA JE
MOJ INDIJANSKI KURAC.

Staza se širila, ali Džek nije došao da bi se divio umetničkim
dostignućima indijanskih urođenika. Nastavio je da se penje. Uspon
nije bio naročito zahtevan, ali su se Džekove fizičke aktivnosti
poslednjih godina svodile na savijanje laktova po barovima. Na tri
četvrtine puta uzbrdo ponestalo mu je daha. Košulja i obe marame
potamnele su od znoja. Spustio je kutiju s puškom i vile. Nagnuo se
napred i uhvatio za kolena, dok mu tamne razigrane tačke nisu nestale
iz vidokruga, a srce umirilo. Došao je ovamo da bi izbegao strašnu smrt
od razgoropađenog raka, koji je pojeo njegovu majku. Smrt od infarkta
na ovom mestu bio bi ironični obrt.

Počeo je da se uspravlja i zastao, žmirkajući. U senci izbočene stene,
u prostoru zaštićenom od prirodnih elemenata, bilo je još grafita. Ako
su ih nacrtala deca, sigurno su mrtva i to već nekoliko stotina godina.
Na jednom su štapićasti ljudi sa štapićastim kopljima opkolili nešto što
je mogla biti antilopa - nešto rogato. Na drugom su štapićasti ljudi
stajali ispred nečeg što je ličilo na šator. Na trećem - skoro sasvim
izbledelom - štapićasti čovek stajao je iznad ispruženog tela drugog
štapićastog čoveka, s trijumfalno podignutim kopljem.

Piktografi, pomislio je Džek, i to ne najbolji, ako je verovati velikom
poglavici nešto niže. Klinci iz zabavišta bolje crtaju, ali će biti ovde kad
mene više ne bude. Pogotovo ako me rak sredi.

Ta misao ga je razgnevila. Podigao je oštri kamen i počeo da tuče po

piktografima, dok ih nije zbrisao.
Eto, pomislio je. Evo vam ga, pogani mrtvaci. Nema vas više. Pobedio

sam.
Palo mu je na pamet da verovatno gubi razum... ili da ga je već

izgubio. Potisnuo je tu misao i nastavio da se penje. Popeo se na liticu,
odakle se pružao odličan pogled na parkiralište, prodavnicu suvenira i
zatarabljeni ulaz u Marisvilsku rupu. Posetilac s tetovažama na prstima
nije znao da li će pačala doći ovamo. Od Džeka se očekivalo da ih sredi,
ako se pojave. Nije sumnjao da će to moći da obavi vinčesterkom.
Njegov posao biće gotov, ako ne dođu - ako se vrate u Flint Siti, nakon
razgovora s čovekom koji ih zanima. Posetilac ga je uveravao da će u
oba slučaja biti kao nov. Bez raka.

Šta ako laže? Šta ako je mogao da miga da, ali ne može da ga ukloni?
Ili šta ako ga uopšte nemam? Šta ako ni njega nema? Šta ako sam samo
poludeo?

Potisnuo je i ove misli. Otvorio je kutiju s puškom, izvadio
vinčesterku i montirao snajperski nišan. Parkiralište i ulaz u pećinu bili
su mu pred nosem. Biće veličine biletarnice koju je zaobišao, ako dođu.

Uvukao se u senku izbočene stene (prvo je proverio da li ima zmija,
škorpija ili drugih živuljki). Popio je malo vode i progutao nekoliko
pilula. Uzeo je malo koke iz četvorogramske bočice, kupljene od Kodija
(kolumbijski marširajući prašak nije dobio džabe). Ovo će biti još jedna
zaseda, poput desetina na kojima je bio na svom poslu. Čekao je i
dremkao s puškom na krilu. Bio je dovoljno budan da opazi pokret dok
se sunce ne spusti na nebu. Ustao je i jeknuo zbog ukočenih mišića.

„Neće doći”, rekao je. „Makar ne danas.”
Neće, složio se čovek s tetoviranim prstima. (Ili je Džek uobražavao
da se slaže.) Ali vratićeš se sutra, zar ne?
Naravno da će se vratiti. Dolaziće ovamo nedelju dana uzastopce,
ako to bude neophodno. Ma, mesec dana.
Krenuo je niza stazu. Pažljivo se spuštao. Uganuti članak najmanje
mu je trebao, posle višesatnog prženja na nemilosrdnom suncu. Stavio
je pušku u kutiju u sefu, otpio još malo vode iz boce ostavljene u kabini
kamioneta (bila je mlaka, skoro vruća) i izvezao na glavni drum. Ovog
puta krenuo je prema Tipitu, gde će moći da se snabde svim što mu je
potrebno. Kupiće kremu za zaštitu od sunca. I votku. Ne previše.
Poverena mu je velika odgovornost. Nadao se da će biti dovoljno da
legne na štrokavi, rasklimatani krevet, ne razmišljajući o cipeli koja mu
je gurnuta u ruku. Bože, kog đavola je tražio u jebenom ambaru u

Kaningu?
Mimoišao se s automobilom Kloda Boltona. Nisu primetili jedan

drugog.

9

„U redu”, rekla je Lavi Bolton kad se Klod povezao niz drum i nestao iz
vidokruga. „O čemu se ovde radi? Šta niste želeli da moj dečak čuje?”

Jun je zanemario staričino pitanje. Imao je svežu informaciju.
„Šerifska kancelarija Okruga Montgomeri poslala je dvojicu zamenika
da istraže mesta koja je Holi fotografisala. Pronašli su gomilu krvave
odeće u napuštenoj fabrici, sa iscrtanom svastikom na zidu. Među
odećom je bila i jakna bolničara s ušivenom oznakom VLASNIŠTVO
HMJ.”

„Hajsman memori junit”, reče Haui. „U šta bi se kladio da će, kad
budu analizirali krv s odeće, ona pripadati jednoj ili obema
devojčicama Hauard?”

„Kao i da će svi pronađeni otisci pripadati Hitu Holmsu”, dodao je
Alek. „Možda će biti nejasni, ako je počeo da se preobražava.”

„Ili neće”, reče Holi. „Ne znamo koliko pramena traje ili čak da li je
svaki put ista.”

„Tamošnji šerif imao je mnogo pitanja”, reče Jun. „Nisam mu
odgovorio ni na jedno. Nadam se da neću morati, s obzirom na ono s
čim imamo posla.”

„Vreme je da prestanete da govorite o tome i da mi objasnite o
čemu se radi”, reče Lavi. „Molim vas. Zabrinuta sam za svog dečaka.
Nevin je, baš kao i druga dvojica, a obojica su mrtvi.”

„Razumem vašu brigu”, reče Ralf. „Samo malo strpljenja. Holi, jesi li
pomenula groblja dok si upoznavala Boltonove sa situacijom, na putu s
aerodroma? Nisi, zar ne?”

„Nisam. Rekao si da im predočim samo najhitnije. To sam i učinila.”
„Čekajte malo”, rekla je Lavi. „Sačekajte, molim vas. Gledala sam
jedan film u Laredu, o ženama kečerkama...”
„Meksičke kečerke sreću čudovište”, reče Haui. „Gledali smo ga.
Gospođa Gibni nas je upoznala s njim. Nije za Oskara, ali je zanimljiv.”
„To je jedan od filmova s Rositom Munjoz”, reče Lavi. „Cholita

luchadora. Sve cure su želele da budu kao ona. Jednom sam se obukla
kao ona za Noć veštica. Majka mi je napravila kostim. Film o El Kuku
bio je strašan. Bio je neki profesor... ili naučnik... ne sećam se, ali El
Kuko mu je ukrao lice i kad su ga luchadoras konačno uhvatile, živeo je
u kripti na lokalnom groblju. Je l’ tako bilo?”

„Jeste”, reče Holi, „zato što je to deo legende, makar u španskoj
verziji. El Kuko spava s mrtvima. Baš kao vampiri.”

„Ako ta stvar odista postoji”, reče Alek, „ona je vampir, bolje reći
neka vrsta. Potrebna joj je krv da bi iskovala novi beočug kobnog lanca.
Da bi se ovekovečila.”

Ralf je ponovo pomislio. Čujete li sebe, ljudi? Holi Gibni mu je bila
veoma draga, ali bi voleo da je nikad nije upoznao. Zbog nje je u
njegovoj glavi besneo sukob. Čeznuo je za primirjem.

Holi se obratila starici. „Napuštena fabrika u kojoj je policija Ohaja
pronašla krvavu odeću nalazi se blizu groblja na kom je sahranjen Hit
Holms, sa roditeljima. Odeća je pronađena i u ambaru, nedaleko od
starog groblja, na kom su sahranjeni preci Terija Mejtlanda. Moje
pitanje je: Postoji li groblje u blizini?”

Lavi je razmišljala. Čekali su. Konačno je rekla: „Postoji jedno u
Plejnvilu, ali ne i u Marisvilu. Dođavola, nemamo ni crkvu. Imali smo
Našu gospu od oproštaja, ali je izgorela pre dvadeset godina.”

„Sranje”, promrmljao je Haui.
„A šta je s porodičnim grobljima?”, pitala je Holi. „Ponekad se ljudi
sahranjuju na svojim imanjima, zar ne?”
„Pa, ne znam za druge”, rekla je starica, „ali ga mi nikad nismo imali.
Mama i tata su sahranjeni u Laredu, baš kao i njihovi roditelji. Pre toga
smo bili u Indijani, odakle su se moji odselili na jug posle građanskog
rata.”
„Šta je s vašim suprugom?”, pitao je Haui.
„S Džordžom? Njegovi su iz Ostina, gde je i sahranjen, odmah pored
roditelja. Ponekad sam išla tamo autobusom. Obično na njegov
rođendan. Nosila sam mu cveće i sve po redu, ali sam prestala otkad
sam se razbolela.”
„Pa, toliko o tome”, reče Jun.
Lavi kao da ga nije čula. „Znate, lepo sam pevala dok su me pluća
dobro služila. I svirala sam gitaru. Došla sam u Ostin iz Lareda, posle
srednje škole, zbog muzike. Zvali su ga Južnim Nešvilom. Zaposlila sam
se u fabrici papira na Ulici Brazos, dok sam čekala na proboj u
Karuselu, Brouken Spoku ili bilo gde. Pravila sam koverte. Nisam se

probila, ali sam se udala za poslovođu. To je bio Džordž. Nisam se
pokajala dok se nije penzionisao.”

„Mislim da skrećemo s teme”, reče Haui.
„Pusti je da priča”, poručio mu je Ralf. Nešto ga je golicalo,
nagoveštaj nečeg što stiže, iako je još iza horizonta. „Samo nastavite,
gospođo Bolton.”
Sumnjičavo je odmerila Hauija. Holi je sa osmehom klimnula.
Starica joj je uzvratila osmehom, pripalila novu cigaretu i nastavila.
„Pa, penzionisao se posle trideset godina službe. Preselili smo se
ovamo, u najgoru zabit. Klod je imao dvanaest godina - kasno smo ga
dobili, dugo nakon što smo zaključili da bog ne želi da imamo poroda.
Klod nikad nije voleo Marisvil - nedostajala su mu jarka svetla i
ništavni drugari; moj dečak je večito nadrljavao zbog lošeg društva - a
ni meni se ispočetka nije mnogo dopadao. S vremenom sam naučila da
cenim ovdašnji mir. U mojim godinama ništa vam drugo ne treba.
Možda mi ne verujete, ali ćete jednog dana shvatiti o čemu govorim.
Ideja o sahrani na vlastitom imanju, kad malo bolje razmislim, i nije
tako loša. Ima i gorih stvari od sahrane u dvorištu iza kuće:
pretpostavljam da će Klod prebaciti moje ostatke u Ostin, da bih ležala
pored supruga, kao za života. Neću dugo čekati taj dan.”
Zakašljala se i s gađenjem odmerila cigaretu. Završila je među
ostalima u prepunoj pepeljari, u kojoj je zlokobno dogorevala.
„Znate li zašto smo završili u Marisvilu? Džordž je hteo da uzgaja
alpake. Brzo su uginule, pa se prešaltovao na goldendudle. To su vam,
ako ne znate, mešanci zlatnih retrivera i pudlica. Mislite li da bi
evolucija porodila tako nešto? Prokleto sumnjam. Njegov brat mu je
usadio tu misao u glavu. Veća budala od Rodžera Boltona nije hodila
zemljom, ali je Džordž mislio da će se tako obogatiti. Rodžer se preselio
ovamo, s porodicom. Uortačili su se. Bilo kako bilo, mladunci
goldendudli su polipsali, baš kao alpake. Džordž i ja smo posle toga
malčice oskudevali u parama, ali smo sastavljali kraj s krajem. Rodžer
je uložio čitavu ušteđevinu u budalasti plan. Morao je da se zaposli. I...”
Naglo se ućutala. Izgledala je zaprepašćeno.
„Šta je bilo s Rodžerom?”, pitao je Ralf.
„Prokletstvo”, reče Lavi Bolton. „Stara sam, ali to nije opravdanje.
Bilo mi je pred nosem.”
Ralf se nagnuo napred. Uhvatio ju je za ruku. „O čemu govorite,
Lavi?” Obratio joj se po imenu, kao što je uvek činio u sobi za
saslušavanje.

„Rodžer Bolton i njegova dva sina - Klodovi rođaci - sahranjeni su
nepunih šest kilometara odavde, zajedno s još četvoro ili možda petoro
ljudi. I s tom decom, naravno, s blizancima.” Vrtela je glavom. „Bio sam
tako ljuta kad je Klod dobio šest meseci u Gejtsvilu zbog krađe. I
posramljena. Tada je počeo da uzima drogu, znate. Tek kasnije sam
shvatila da je to bio božji dar. Da nije bio tamo, bio bi s njima. Ne s
ocem. Džordž je već imao dva srčana napada i nije mogao da pođe, ali
Klod... da, bio bi s njima.”

„Gde?”, pitao je Alek. Naginjao se napred.
„U Marisvilskoj rupi”, rekla je. „U njoj su svi ti ljudi izginuli. U njoj su
i ostalu”

10

Rekla im je da je sve podsećalo na Toma Sojera, na onaj deo u kom se
Tom i Beki izgube u pećini, samo što su Tom i Beki izašli iz nje. Blizanci
Džejmisonovih, od jedanaest godina, nikad nisu. Baš kao ni oni koji su
pokušali da ih spasu. Marisvilska rupa sve ih je progutala.

„Tamo se vaš dever zaposlio kad je posao s psima propao?”, pitao je
Ralf.

Klimnula je. „Istraživao je to mesto. Zaposlili su ga kao vodiča čim
su to saznali. Vodio je grupe od desetak posetilaca. To je najveća pećina
u Teksasu, ali je glavna dvorana bila najpopularniji deo, onaj koji su
ljudi zaista želeli da vide. To je bilo impresivno mesto, slično katedrali.
Zvali su je Dvoranom zvuka, zbog, kakoseonozvaše, akustike. Jedan
vodič bi se spustio na dno, sto trideset metara niže i šapatom
recitovao Zakletvu zastavi. Ljudi na vrhu čuli bi svaku reč. Odjeci su
doveka trajali. Zidovi su bili pokriveni indijanskim crtežima.
Zaboravila sam kako se...”

„Piktografi”, reče Jun.
„Tako je. Dobijali ste Kolmanovu gasnu lampu na ulazu, da biste
mogli da vidite njih ili stalaktite na tavanici. Gvozdene spiralne
stepenice su, okolo-naokolo, vodile sve do sto trideset metara dalekog
dna. Još su tamo. Iako ne bih smela da se spustim njima. Tamo je
vlažno, a gvožđe rđa. Samo jednom sam se spustila tim stepenicama.
Užasno mi se zavrtelo u glavi, a nisam ni gledala u stalaktite, kao većina

ljudi. Verujete li mi da sam se uspela liftom? Spuštanje je jedna stvar,
ali bi se samo najveća budala pela uz četiri stotine stepenika ako ne
mora.

„Dno dvorane imalo je oko sedamdeset metara u prečniku. Tamo su
bila šarena svetla, koja su pokrivala mineralne slojeve u stenama, snek-
bar i šest ili osam staza za istraživanje. Imale su imena. Neka sam
zaboravila, ali se sećam Navaho umetničke galerije - s mnogo
piktografa - Đavoljeg nagiba i Zmijskog trbuha u kom ste morali da se
savijete ili puzite. Možete li da zamislite takvo mesto?”

„Mogu”, reče Holi. „Bljak.”
„Te su bile glavne atrakcije. Bilo je i staza koje su vodile od njih, ali
su one bile zatvorene, zato što Rupa nije samo jedna, već mnogo
pećina. Ponirale su i ponirale, a neke nikad nisu istražene.”
„Lako je izgubiti se u njima”, reče Alek.
„Nego šta. Dva ili tri otvora koja vode iz Zmijskog trbuha nisu bila
zatarabljena ili zatvorena. Smatralo se da su premala.”
„Sem što nisu bila premala za blizance”, glasno je razmišljao Ralf.
„Uboli ste ga, gospodine, i to u sredu. Karl i Kalvin Džejmison.
Mališani su tražili đavola, i našli su ga. Bili su s grupom koja se uvukla u
Zmijski trbuh, odmah iza mame i tate, na kraju vrste, ali nisu bili iza
njih kad su izašli. Roditelji... pa, ne moram da vam kažem kako su to
podneli, zar ne? Moj dever nije vodio grupu s porodicom Džejmison, ali
je krenuo u potragu za izgubljenim mališanima. Pretpostavljam da je
predvodio spasilačku ekipu, iako to ne mogu znati.”
„I njegovi sinovi bili su deo toga?” pitao je Haui. „Klodovi rođaci?”
„Da, gospodine. I dečaci su radili u Rupi. Dotrčali su čim su čuli šta
se desilo. Gomila ljudi je došla, pošto su se vesti širile brzinom
šumskog požara. Isprva je izgledalo da neće biti problema. Čuli su kako
dečaci dozivaju iz svih otvora koji su vodili iz Zmijskog trbuha. Znali su
u koji otvor su ušli, zato što su ugledali malog plastičnog poglavicu
Ahiga, kog je gospodin Džejmison kupio dečacima u prodavnici
suvenira. Neki vodič ga je osvetlio baterijskom lampom. Sigurno mu je
ispao iz džepa dok su puzali. Rekli su da su čuli kako deca viču, ali niko
od odraslih nije mogao da se provuče kroz tu rupu. Nisu mogli da
stignu do igračke. Vikali su dečacima da pođu u pravcu njihovih
glasova. I da idu unatraške, ako ne mogu da se okrenu. Osvetljavali su
rupu i mahali svetlosnim snopovima. Isprva je zvučalo kao da se deca
približavaju, ali su uzvici počeli da slabe, dok nisu sasvim utihnuli. Ako
mene pitate, nikad nisu ni bili blizu.”

„Varljiva akustika”, reče Jun.
„Si, senjor. Tada je Rodžer predložio da obiđu brdo i da odu na Ahiga
stranu koju je prilično dobro poznavao iz pređašnjih izleta, onog što su
zvali speleologijanjem. Otišli su tamo. Ponovo su jasno čuli dečake.
Plakali su i zapomagali na sav glas. Doneli su konopac i osvetljenje iz
zgrade s opremom i krenuli da ih izvade. Činilo se da će sve biti u redu,
ali je to bio njihov kraj.”
„Šta se desilo?” pitao je Jun. „Znate li? Znali iko?”
„Pa, već sam vam rekla da je to mesto prokleti lavirint. Ostavili su
jednog čoveka za sobom, da priveže još užadi, za slučaj potrebe. To je
bio Iv Brinkli. Nedugo potom se odselio. Otišao je u Ostin. Srce mu je
bilo slomljeno... ali je ostao živ i nastavio da hoda po dnevnoj svetlosti.
Ostali...” Lavi je uzdahnula, „nisu videli bela dana.”
Ralf je razmišljao o tim užasima i video vlastita osećanja na licima
drugih.
„Ivu je ostalo trideset metara užeta, kad je čuo nešto što je zvučalo
kao pucanj petarde, koju su klinci bacili u klozetsku šolju sa zatvorenim
poklopcem. Najverovatnije je neka prokleta budala ispalila hitac iz
pištolja, nadajući se da će dovesti dečake do ekipe za spašavanje. Došlo
je do obrušavanja. Spremna sam da se kladim u hiljadu dolara da
Rodžer to nije učinio. Stari Rodž je bio budala u vezi s mnogo stvari,
pogotovo u pogledu pasa, ali nikada ne bi ispalio hitac iz pištolja u
pećini, u kojoj bi tane moglo da poleti na bilo koju stranu, posle
rikošeta.”
„Ili u kojoj bi buka mogla da odvali komad tavanice”, reče Alek. „To
podseća na hitac iz puške koji pokreće lavinu u planinama.”
„Znači da ih je kamenje smrvilo”, pitao je Ralf.
Lavi je s uzdahom namestila iskrivljenu kanilu. „Jok. Bilo bi bolje da
jeste. Bilo bi brže. Ali ljudi u velikoj dvorani - Dvorani zvuka - čuli su
kako dozivaju pomoć, kao izgubljena deca. Šezdesetoro-
sedamdesetoro ljudi i žena skupilo se tamo, spremno da daju svoj
doprinos. I moj Džordž je morao biti tamo - njegov brat i bratanci bili
su među zarobljenima. U jednom trenutku digla sam ruke od pokušaja
da ga zadržim kod kuće.
Krenula sam s njim, kako bih bila sigurna da neće pokušati nešto
glupavo, da se uvuče za njima. Ne bi preživeo tako nešto.”
„Klod je bio u popravnom domu kad se ova nesreća dogodila?”,
pitao je Ralf.
„Bio je u Školi za obuku Gejtsvil. Mislim da se to mesto tako zove, ali

da, bio je u popravnom domu.”
Holi mu je dodala žuti papir iz beležnice. Počeo je da zapisuje.
„Smrklo se dok sam stigla do Rupe s Džordžom. Parkiralište je bilo

veliko i gotovo puno. Postavili su snažne reflektore na postoljima.
Izgledalo je da snimaju holivudski film, s onoliko kamiona i ljudi. Ušli
su na ulaz Ahiga, s moćnim baterijskim lampama, šlemovima i širokim
jaknama sličnim pancirnoj odeći. Sledili su konopac do odrona. Išli su
dugo, ponekad kroz vodu. Odron je bio zamašan. Trebala im je čitava
noć i polovina jutra da ga očiste. Ljudi u velikoj pećini više nisu čuli
glasove izgubljenih.”

„Grupa vašeg devera nije čekala pomoć s druge strane odrona”,
rekao je Jun.

„Ne, nisu pronađeni. Rodžer ili neko drugi pomislio je da zna put do
velike pećine ili su se plašili novog obrušavanja tavanice. Nikad
nećemo znati šta se dogodilo. Ali ostavili su trag ili su pokušali. Bilo je
oznaka na zidovima i otpadaka na podu, novčića i komadića papira.
Neki čovek ostavio je karte za kuglanje iz Tipit lejnsa. Još jedna dobra
serija kvalifikovala bi ga za besplatno veče. To je objavljeno u
novinama.”

„Poneli su se kao Ivica i Marica, koji su ostavili trag od mrvica
hleba”, glasno je razmišljao Alek.

„Svi tragovi su naglo prestajali”, rekla je Lavi, „nasred galerije. Više
nije bilo oznaka na zidovima, novčića, kuglica papira.”

Poput otisaka stopala u priči Bila Samjuelsa, pomislio je Ralf.
„Druga ekipa za spašavanje nastavila je dalje. Dozivali su i mahali
svetlosnim snopovima, ali niko nije odgovarao. Ostinski novinar
intervjuisao je gomilu ljudi iz druge spasilačke ekipe. Svi su govorili
istu stvar - bilo je previše staza kojima su mogli krenuti. I sve su
ponirale. Neke su se završavale ćorsokacima, a neke uskim, mračnim
prolazima sličnim bunarima. Nisu smeli da viču iz straha od novih
odrona, ali je jedan ipak dreknuo. Komad tavanice se, naravno,
odlomio. Tada su odlučili da je vreme da izađu.”
„Sigurno nisu prestali s potragom posle prvog pokušaja”, reče Haui.
„Ne, naravno da nisu.” Izvadila je još jednu koka-kolu iz frižidera.
Otvorila ju je i iskapila polovinu limenke u jednom gutljaju. „Nisam
navikla da dugo govorim. Usta su mi se osušila.” Proverila je bocu s
kiseonikom. „Još malo pa će ga nestati. Imam još jednu u kupatilu,
zajedno s ostatkom prokletih medicinskih potrepština, ako je neko
raspoložen da je donese.”

Alek Pejli se primio ovog zadatka. Ralfu je laknulo što nije pokušala
da zapali novu cigaretu dok je menjao boce. Nastavila je priču kad je
kiseonik ponovo potekao cevčicom.

„Bilo je desetak spasilačkih ekipa. Pokušavale su da ih pronađu sve
do velikog zemljotresa 2007. Posle toga je procenjeno da bi novi
pokušaji bili previše opasni. Zemljotres nije bio jači od tri ili četiri
stepena Rihterove skale, ali pećine su krhke, znate. Dvorana zvuka ga je
prilično dobro podnela, iako je dosta stalaktita palo s tavanice. Neki
prolazi su se obrušili. Znam da je ta sudbina zadesila onaj koji su zvali
Umetničkom galerijom. Marisvilska rupa je prestala s radom posle
zemljotresa. Glavni ulaz je zatvoren, kao i Ahiga.”

Neko vreme svi su ćutali. Ralf nije znao za druge, ali je razmišljao o
polaganoj smrti, duboko u podzemlju, u mraku. Nije hteo, ali nije
mogao da se suzdrži.

Lavi je rekla: „Znate li šta mi je Rodžer jednom rekao? Nekih šest
meseci pre smrti rekao mi je da Marisvilska rupa možda seže sve do
pakla. Vaš autsajder bi se na takvom mestu osećao kao kod kuće, zar
ne?”

„Ni reči o ovome, kad se Klod vrati”, rekla je Holi.
„O, on zna za to”, reče Lavi. „To su bili njegovi rođaci. Nije ih mnogo
voleo - bili su stariji. Ponekad su ga gadno maltretirali - ali su ipak bili
njegovi rođaci.”
Holi se osmehnula, ali ovog puta ne na blistavi način. Osmeh joj nije
sezao do očiju. „Sigurna sam da je tako, ali on ne zna da mi znamo. I ne
bi valjalo da sazna.”

11

Lavi je isprva izgledala umorno, a zatim iscrpljeno. Rekla je da je
kuhinja premala da sedmoro ljudi jede na komotan način. Morali su da
iznesu hranu pozadi, u ono što je zvala gazebom, Rekla im je (s
ponosom) da ga je Klod sam sagradio, sledeći uputstva iz Houm depoa.

„Spočetka će vam možda biti malo vrućina, ali povetarac obično
počinje da duva u ovo doba. I bićete zaštićeni komarnicima od buba.”

Holi je predložila starici da legne i da im prepusti sav posao oko
obroka.

„Ali nećete znati gde je šta!”
„Ne brinite o tome”, reče Holi. „Znate, pronalaženje stvari je posao
od kog živini. Sigurna sam da će mi ova gospoda pomoći.”
Lavi se predala i otkotrljala do spavaće sobe. Čuli su njeno
stenjanje, praćeno škripom krevetskih opruga.
Ralf je izašao na verandu da bi pozvao Džini, koja mu je odgovorila
posle prvog zvona.
„Je li sve tiho i mirno?”
„Sve izuzev televizora. Policajci Remidž i Jejts gledaju NASKAR. Ne
znam da li su se kladili, ali sam sigurna da su pomazisali sve kolače.”
„Izvini zbog toga.”
„O i Betsi Rigins je svratila da mi pokaže novu bebu. Nikad joj neću
reći, ali mali liči na Vinstona Čerčila.”
„Hm-hmm. Slušaj. Mislim da ne bi bilo loše da neko od njih tu
prenoći.”
„Mislim da će obojica noćivati. Sa mnom. Možda ćemo se i maziti.”
„To je sjajna ideja. Napravi neku fotografiju.” Automobil se
približavao. Klod Bolton se vraćao iz Tipita s piletinom. „Ne zaboravi
da sve zaključaš i uključiš alarm.”
„Ni jedno ni drugo nije nam pomoglo pre neko veče.”
„Poslušaj me, da bi mi ugodila.” Čovek koji je izgledao kao noćni
posetilac njegove žene baš tada je izašao iz automobila. Ralf ga je
posmatrao, s neobičnim osećanjem da vidi duplo.
„Važi. Jeste li išta saznali?”
„Teško je reći.” Zaobilazio je istinu; saznali su dosta toga, ali ništa
dobro. „Pokušaću da te kasnije pozovem, ali sad imam posla.”
„U redu. Čuvaj se.”
„Hoću. Volim te.”
„I ja tebe. I molim te: čuvaj se.”
Spustio se niz stepenice da bi pomogao Klodu s pola tuceta
plastičnih kesa iz Hajvej hevena.
„Hrana se ohladila, baš kao što sam rekao. Ali da li me je poslušala?
Nikad nije i nikad neće.”
„Ništa nam neće faliti.”
„Podgrejana piletina je uvek tvrda. Uzeo sam krompir-pire, zato što
su podgrejani prženi krompirići grozni.”
Krenuli su ka kući. Klod je zastao u podnožju stepenica.
„Jeste li lepo porazgovarali s mojoj mamom?”
„Jesmo”, reče Ralf. Nije znao kako da se postavi. Ispostavilo se da je

Klod znao.
„Ništa mi ne pričaj. Tip možda može da mi čita misli.”
„Znači da veruješ u njegovo postojanje?”, rekao je Ralf sa iskrenom

znatiželjom.
„Verujem da ona cura veruje. Holi. I verujem da je sinoć neko bio

ovde. Stoga ne želim da čujem o čemu ste govorili.”
„Možda je tako najbolje. Ali, Klode? Mislim da bi neko od nas trebalo

da večeras ovde prenoći. Poručnik Sablo, na primer.”
„Očekujete nevolje? Zato što sad ne osećam ništa izuzev gladi.”
„Ne očekujem nevolje”, reče Ralf. „Ali, ako se nešto dogodi u ovom

kraju, i ako bude bilo svedoka koji će tvrditi da je počinitelj neko ko liči
na Kloda Boltona, dobro bi ti došao pajkan koji će svedočiti da čitave
noći nisi napuštao maminu kuću.”

Klod je progovorio posle kraćeg razmišljanja. „To možda nije tako
loša ideja. Samo što nemamo gostinsku sobu ili nešto slično. Od kauča
se može napraviti krevet, ali mama ponekad ustaje i ne može da zaspi.
Tada ide u dnevnu sobu da gleda televiziju. Voli one ništavne
propovednike koji vazda zapomažu za novčanim prilozima.” Ozario se.
„Ali imamo rezervni madrac kod zadnjeg ulaza, a noć će biti topla.
Pretpostavljam da bismo mogli da ga namestimo napolju.”

„U gazebu?”
Klod se nacerio. „Tako je! Sam sam napravio to čudo.”

12

Holi je pet minuta grejala piletinu. Bila je ukusna. Svih sedmoro jeli su u
gazebu - imao je rampu za invalidska kolica. Razgovor je bio prijatan i
živ. Pokazalo se da je Klod prilično vešt pripovedač. Sipao je priče iz
živopisne karijere „službenika obezbeđenja” u Džentlmenu. Priče su
bile zabavne. I nijedna nije bila zlobna ili neukusna. Njegova majka se
najviše smejala. Dobila je napad kašlja kad je Haui ispričao kako je neki
njegov klijent, da bi dokazao da je mentalno nesposoban za suđenje,
skinuo pantalone u sudnici i počeo da maše njima pred sudijom.

Niko nije pomenuo razlog njihovog boravka u Marisvilu.
Lavi je malo prilegla pre večere. Rekla je da se vraća u postelju kad
su završili s jelom. „Nema mnogo prljavog suda kad se hrana naruči iz

restorana”, rekla je. „Ono malo ujutru ću oprati. Znate, mogla bih da ih
operem odmah, iz stolice, ali moram da pazim na prokleti rezervoar za
kiseonik.” Obratila se Junu. „Jeste li sigurni da će vam ovde biti dobro,
policajče Sablo? Šta ako se neko bude muvao okolo kao sinoć?”

„Naoružan sam, gospođo”, reče Jun, „a ovo je divno mesto za
spavanje.”

„Pa... dođi u kuću u bilo koje doba. Vetar ume da bude jak posle
ponoći. Zadnja vrata će biti zaključana, ali će ključ biti ispod olla de
barro.” Pokazala je na staru glinenu posudu, prekrstila ruke iznad
pozamašnih grudi i izvela niski naklon. „Vi ste fini ljudi. Zahvaljujem
vam što ste došli ovamo i što pokušavate da pomognete mom dečaku.”
Nakon toga se otkotrljala. Šestorka se još malo zadržala.

„Dobra žena”, reče Alek.
„Da”, reče Holi. „Jeste.”
Klod je zapalio tiparilo. „Pajkani na mojoj strani”, rekao je. „To je
novo iskustvo. Dopada mi se.”
Holi je rekla: „Ima li Volmarta u Plejnvilu, gospodine Boltone?
Moram nešto da kupim i volim Volmart.”
„Jok, i to je dobro, zato što ih i mama voli. Ne mogu da je isteram
odande. Houm depo u Tipitu najviše liči na to.”
„Poslužiće”, rekla je i ustala. „Pokupićemo i oprati suđe, da Lavi ne
bi morala ujutru. Posle toga ćemo otići. Vratićemo se sutra ujutru po
poručnika Sabloa, a zatim idemo kući. Mislim da smo učinili sve što
smo mogli. Slažeš li se sa mnom, Ralfe?”
Pogledom mu je poručila šta da kaže. I rekao je: „Naravno.”
„Gospodine Golde? Gospodine Peli?”
„Mislim da nam to odgovara”, reče Haui.
Alek se složio. „Naš posao je ovde završen.”

13

Vratili su se u kuću petnaestak minuta pošto se Lavi povukla i začuli
snažno hrkanje iz njene spavaće sobe. Jun je stavio ono malo suda u
sudoperu, zavrnuo rukave i počeo da pere. Ralf je brisao, a Holi
odlagala. Još je bilo svetlosti. Klod je bio pozadi s Hauijem i Alekom.
Obilazili su imanje u potrazi za znacima prisustva sinoćnog uljeza... ako

ga je bilo.
„Ništa mi neće faliti, iako sam ostavio pištolj kod kuće”, rekao je

Jun. „Morao sam da prođem kroz spavaću sobu gospođe Bolton, da bih
došao do kupatila u kom drži kiseonik. Dobro je naoružana. Ima pištolj
s rezervnim šaržerom i remingtonku u ćošku, odmah pored
elektroluksa. Ne znam šta Klod ima, ali sam siguran da nije
nenaoružan.”

„Zar nije osuđivani kriminalac?”, pitala je Holi.
„Jeste”, složio se Ralf, „ali ovo je Teksas. I meni izgleda
rehabilitovan.”
„Da”, rekla je. „Tako izgleda, zar ne?”
„Slažem se”, reče Jun. „Izgleda da se promenio iz korena. Viđao sam
to i ranije kod ljudi koji u išli na AA ili AN. Liči na čudo, kad se desi. Ipak,
autsajder nije mogao izabrati bolje lice za skrivanje iza njega, zar ne? S
obzirom na dosije s podacima o prodaji droge i robijanju, da i ne
pominjemo članstvo u bandi Satanska sedmorka. Ko bi mu verovao
ako bi rekao da je žrtva nameštaljke?”
„Niko nije verovao Teriju Mejtlandu”, sumorno će Ralf, „iako je
vodio besprekoran život.”

14

Smrkavalo se kad su došli do Houm depoa. Prošlo je devet kad su stigli
do Indijan motela (praćeni budnim okom Džeka Hoskinsa, koji je
ponovo virio kroz zavese u svojoj sobi, trljajući zadnji deo vrata).

Uneli su kupljene stvari u Ralfovu sobu. Poredali su ih po krevetu:
pet ultraljubičastih baterijskih lampi (s rezervnim baterijama) i pet
žutih građevinskih šlemova.

Haui je uzeo jednu baterijsku lampu. Trgao se kad je video sjajni
ljubičasti svetlosni snop. „Pomoći će nam da uočimo njegov trag?
Njegov talog?”

„Hoće, ako je tamo”, reče Holi.
„Uh.” Advokat je spustio baterijsku lampu na krevet i stavio šlem na
glavu. Prišao je ogledalu iznad toaletnog stočića, da bi se ogledao.
„Izgledam smešno”, rekao je.
Niko nije ni pokušao da ga razuveri.

„Zaista ćemo ovo uraditi? Ili pokušati da to uradimo? To nije
retorsko pitanje, uzgred budi rečeno. Pokušavam da shvatim da se ovo
zaista događa.”

„Mislim da bismo teško ubedili teksasku drumsku patrolu da se
umeša”, oglasio se Alek. „Šta bismo im rekli? Da mislimo da se
čudovište krije u Marisvilskoj rupi?”

„Ubiće još dece”, rekla je Holi, „ako to ne učinimo. Tako preživljava.”
Haui joj se obratio, gotovo optužujućim tonom: „Kako ćemo ući?
Starica je rekla da je ulaz neprobojan kao sef u banci. I gde nam je
konopac, ako nam i pođe za rukom da uđemo? Zar u Houm depou ne
prodaju konopac? Sigurno ga prodaju.”
„Neće nam biti potreban”, tiho je odvratila. „Ako je tamo - a gotovo
sam sigurna da jeste - neće zalaziti duboko u podzemlje. Kao prvo,
strahovaće da se ne izgubi, ili da će stradati prilikom obrušavanja. Kao
drugo, mislim da je slab. Primoran je da troši snagu, iako bi trebalo da
bude u hibernativnoj etapi ciklusa.”
„Veruješ da se troši projektovanjem?”, pitao je Ralf.
„Da. Ono što je Grejs Mejtland videla, ono što je tvoja žena videla...
verujem da su to projekcije. Mislim da je jedan deo njegovog fizičkog
bića bio tamo. Zbog toga je ostavio tragove u tvojoj dnevnoj sobi. To
mu je omogućilo da pomeri stolicu i uključi svetlo iznad šporeta, ali ga
nije bilo dovoljno da utisne tragove na tepihu. Premorio se. Mislim da
se samo jednom pojavio u potpunosti, ispred sudnice, na dan pogibije
Terija Mejtlanda. Zato što je bio gladan, i zato što je znao da će naići na
bogatu trpezu.”
„Bio je tamo u punom kapacitetu, ali nije snimljen na televizijskoj
traci”, glasno je razmišljao Haui. „Kao vampir koji se ne odražava u
ogledalima?”
Govorio je kao da očekuje da će Holi to poreći, ali ona nije to učinila.
Rekla je: „Upravo tako.”
„U tom slučaju misliš da je natprirodan, da je natprirodno biće.”
„Ne znam šta je.”
Haui je skinuo šlem. Bacio ga je na krevet. „To su nagađanja, puka
nagađanja.”
Činilo se da je Holi povređena ovom opaskom i da ne zna kako da
odgovori. Nije shvatala ono što je Ralfu i Aleku bilo očigledno: Hauard
Gold bio je uplašen. Neće biti sudije kome će se požaliti, niti će moći da
traži poništenje suđenja, ako kola krenu nizbrdo.
Ralf je rekao: „Teško mi je da prihvatim priču o El Kuku ili

menjačima oblika, ali autsajder postoji. To ne sporim, zbog veze s
Ohajom i zato što Teri Mejtland naprosto nije mogao istovremeno biti
na dva mesta.”

„Autsajder se u njegovom slučaju zajebao”, oglasio se Alek. „Nije
znao da će Teri biti na konvenciji u Kep Sitiju. Većina žrtvenih jaraca
imala je alibi šupalj kao sir, kao Hit Holms.”

„To je nelogično”, reče Ralf.
Alek je podigao obrve.
„Ako je posedovao Terijeva... ne znam kako da kažem... sećanja, ali
ne samo sećanja. Nešto kao...”
„Nešto kao mapu njegove svesti”, tiho će Holi.
„U redu, recimo tako nešto”, odvratio je Ralf. „Shvatam da su mu
neke stvari promakle, kao kad brzi čitači previde nešto dok gutaju
štivo, ali ta konvencija je sigurno bila veoma značajna za Terija.”
„Pa, zašto bi Kuko ipak...”, započeo je Alek.
„Možda je morao.” Holi je podigla baterijsku lampu. Osvetlila je zid,
otkrivši otisak dlana nekog od prethodnih gostiju. „Možda je bio
previše gladan da bi čekao bolja vremena.”
„Ili ga nije bilo briga”, rekao je Ralf. „Serijske ubice često stignu do
te tačke, obično neposredno pre hvatanja. Bandi, Spek, Gejši... u jednom
trenutku poveruju da su otelotvorenje zakona. Da su božanstva.
Postanu arogantni i preambiciozni. I ovaj autsajder nije bio baš
preterano ambiciozan, zar ne? Razmislite o tome. Hteli smo da
pritvorimo Terija i da ga izvedemo na sud zbog ubistva Frenka
Patersona, uprkos svemu što smo znali. Bili smo sigurni da je njegov
alibi lažan, bez obzira na njegovu uverljivost.”
I deo mene još želi da veruje u to. Alternativna mogućnost okreće
moju sliku sveta naopačke.
Stomak mu se grčio, a obrazi goreli. Kako normalan čovek u
dvadeset prvom veku može da prihvati postojanje čudovišta
sposobnog da menja izgled? Sve je na stolu, ako verujete u autsajdera
Holi Gibni, njenog El Kuka. Vaseljena nema kraja.
„Više nije arogantan”, tiho će Holi. „Navikao je da mesecima ostaje
na istom mestu, posle ubistva, dok se preobražava. Nastavlja put tek
posle završenog ili gotovo završenog preobražaja. Verujem u to na
osnovu onog što sam pročitala i naučila u Ohaju. Ali njegovi uobičajeni
obrasci ponašanja su narušeni. Morao je da beži iz Flint Sitija kad je
dečak otkrio da se krije u ambaru. Znao je da će policija doći. Stoga je
došao ovamo ranije, da bi bio blizu Kloda Boltona. Pronašao je

savršeno stanište.”
„Marisvilsku rupu”, rekao je Alek.
Holi je klimnula. „Ali ne zna da mi znamo za nju. To je naša

prednost. Klod zna da su njegov ujak i rođaci tamo stradali. Ali ne zna
da se autsajder hibernizuje na mestu smrti ili blizu njega, po
mogućstvu tamo gde počivaju rođaci osobe u koju se preobražava.
Sigurna sam da proces tako funkcioniše. Mora tako biti.”

Zato što želiš da tako bude, pomislio je Ralf. Ipak, nije mogao da
pronađe nijednu manjkavost u njenom zaključivanju, pod uslovom da
prihvatite osnovni postulat o postojanju natprirodnog bića, koje mora
da sledi izvesna pravila, zbog tradicije ili njima neznanog i
nerazumljivog imperativa.

„Možemo li da budemo sigurni da mu Lavi neće otkriti naše
planove?”, pitao je Alek.

„Mislim da možemo”, rekao je Ralf. „Ćutaće, vlastitog dobra radi.”
Haui je podigao baterijsku lampu. Osvetlio je razdrndani klima-
uređaj. Ovog puta je otkrio gomilu otisaka prstiju avetinjskog sjaja.
Ugasio ju je i rekao: „Šta ako ima pomoćnika? Šta ćemo da radimo ako
je tako. Grof Drakula je imao onog tipa Renfilda, a doktor Frankenštajn
onog grbavca Igora...”
Holi je rekla. „To je raširena zabluda. Doktorov pomoćnik u
prvobitnom filmu Frankenštajn zvao se Fric. Igrao ga je Dvajt Frej. A
kasnije, Bela Lugoši...”
„Prihvatam ispravku”, reče Haui, „ali pitanje ostaje. Šta ako
autsajder ima saučesnika? Nekog kome je naredio da nas prati? Zar to
nema smisla? Čak i ako ne zna da smo doznali za Marisvilsku rupu, zna
da smo preblizu za opuštanje.”
„Razumem šta želiš da kažeš, Haui”, reče Alek, „ali serijske ubice su
po pravilu usamljenici. Lutalice obično ostaju najduže na slobodi. Ima
izuzetaka, ali mislim da naš tip nije jedan od njih. Doputovao je u Flint
Siti iz Dejtona. Ako bismo krenuli unazad njegovim tragom iz Ohaja,
možda bismo saznali da je ubijao decu u Tampi, Florida, ili Portlandu,
Mejn. Affikanci imaju izreku: ko sam putuje, najbrže putuje. I koga bi
mogao da unajmi za takav posao?”
„Nekog luđaka”, reče Haui.
„Dobro”, reče Ralf, „ali odakle? Da li bi svratio do ludnice i nekog
poveo?”
„Fino”, reče Haui. „Sam je, krije se u Marisvilskoj rupi i čeka da
dođemo i da ga sredimo. Izvući ćemo ga na sunce ili zabiti kolac u srce,

a možda i jedno i drugo.”
„U Stokerovom romanu”, rekla je Holi, „odsecaju Drakuli glavu kad

ga uhvate. Pune mu usta belim lukom.”
Haui je bacio baterijsku lampu na krevet i podigao ruke. „I to je fino.

Skoknućemo do Šopvela i pazariti nešto belog luka. I sataru za meso,
pošto smo zaboravili da kupimo testeru u Houm depou.”

Ralf je rekao: „Mislim da će hitac u glavu biti sasvim dovoljan.”
Ćutke su razmišljali dok Haui nije rekao da ide na spavanje. „Voleo
bih da znam kakav je plan za sutra, pre nego što legnem.”
Ralf je čekao da Holi prosvetli Hauija, ali ga je ona samo nemo
posmatrala. Bio je iznenađen i dirnut podočnjacima i borama koje su
se pojavile u uglovima njenih usana. Bio je umoran. Pretpostavljao je
da se svi tako osećaju. Ali Holi Gibni je bila iscrpljena. Održavala se na
nogama samo zahvaljujući snazi volje. To je za nju, tako nesigurnu i
napetu, moralo nalikovati trčanju po trnju ili srči.
„Ništa se neće desiti pre devet”, rekao je Ralf. „Potrebno nam je
najmanje osam sati sna, i više ako je to moguće. Spakovaćemo se,
proveriti opremu i krenuti put Boltonovih. Povešćemo juna i otići u
Marisvilsku rupu.”
„Otići ćemo u pogrešnom pravcu ako želimo da Klod poveruje da
letimo kući”, reče Alek. „Zapitaće se zašto nismo krenuli u pravcu
Plejnvila.”
„Dobro. Reći ćemo Klodu i Lavi da prvo moramo svratiti do Tipita
zato što... hmmm. Ne znam, zato što moramo još nešto da kupimo u
Houm depou?”
„To je tanka priča”, reče Haui.
Alek je pitao: „Kako se zove policajac koji je razgovarao s Klodom?
Sećate li se?”
Ralf nije mogao da seti bez gledanja u beleške na ajpedu. Navika je
navika, čak i kad gone bauka. „Zove se Oven Sajp. Kaplar Oven Sajp.”
„U redu. Reci Klodu i njegovoj mami - što je isto kao da si rekao
autsajderu, ako može da uđe u Klodovu glavu - da te je kaplar Sajp zvao
i da te je obavestio da je čovek koji odgovara Klodovom opisu tražen u
Tipitu zbog pljačke, krađe automobila ili upada u nečiji dom. I da će Jun
posvedočiti da je Klod te noći bio kod kuće...”
„Neće moći ako je spavao u gazebu”, reče Ralf.
„Hoćeš da kažeš da ne bi čuo kako Klod pali motor? Ta šklopocija
odavno vapi za novim auspuhom.”
Ralf se osmehnuo. „Shvatio sam.”