Institut - Stephen King

Naziv originala:
Stephen King
THE INSTITUTE

Copyright © 2019 by Stephen King

Za moje unuke:
Itana, Ejdana i Rajana

Tada Samson zavapi ka Gospodu i reče: Gospode, Gospode! Opomeni
me se, molim te, i ukrepi me, molim te, samo sada, o Bože! Da se
osvetim jedanput Filistejima za oba oka svoja. I zagrli Samson dva
stuba srednja, na kojima stajaše kuća, i nasloni se na njih, na jedan
desnom a na drugi levom rukom svojom. Pa onda reče Samson: Neka
umrem s Filistejima. I naleže jako, i pade kuća na knezove i na sav
narod koji bese u njoj; i bi mrtvih koje pobi umirući više nego onih koje
pobi za života svog.

Sudije, 16. poglavlje

A koji sablazni jednog od ovih malih koji veruju mene, bolje bi mu bilo
da se obesi kamen vodenični o vratu njegovom, i da potone u dubinu
morsku.

Matej, 18. poglavlje

Po podacima Nacionalnog centra za nestalu i zlostavljanu decu, oko
800 000 dece svake godine bude proglašeno nestalim u Sjedinjenim
Državama. Većina bude pronađena. Hiljade ne budu.

NOĆNI KUCAČ

1

Avion kompanije Delta, koji je trebalo da poleti iz Tampe ka bleštavim
svetlima i oblakoderima Njujorka, još je stajao pored kapije za
ukrcavanje. U njemu je bio Tim Džejmison. Zlovoljni, nervozni žamor
digao se iz grla zbijenih putnika ekonomske klase kad su agent Delte i
plavuša sa bedžom obezbeđenja oko vrata ušli u avion.

„Molim vas za pažnju”, oglasio se agent Delte.
„Koliko će zastoj trajati?”, pitao je neko. „Ne ulepšavajte situaciju.”
„Zastoj će biti kratak. Kapetan želi da vam saopšti da ćemo stići
otprilike u predviđeno vreme. Imamo federalnog zvaničnika koji mora
da se ukrca na ovaj let, stoga je neophodno da se neko odrekne svog
sedišta.”
Usledila je provala negodovanja. Tim je video da nekoliko ljudi
aktivira mobilne telefone, za slučaj nevolje. Situacija se iskomplikovala.
„Kompanija Delta nudi besplatnu kartu za Njujork, na našem
sledećem letu, koji kreće sutra ujutru u 6.45...”
Ovo je izazvalo novo negodovanje. Neko je povikao: „Bolje me
ubijte.”
Agent Delte je nastavio, neokrznut primedbama. „Dobićete hotelski
vaučer za ovu noć, kao i četiristo dolara. To je dobra ponuda, narode.
Ko želi da je prihvati?”
Niko se nije javio. Plavuša s bedžom obezbeđenja nije ništa rekla.
Samo je posmatrala gomilu u ekonomskoj klasi, svevidećim, ali nekako
beživotnim očima.
„Osamsto”, rekao je zaposlenik Delte. „I hotelski vaučer i besplatna
karta.”
„Tip zvuči kao voditelj kviza”, progunđao je čovek u redu ispred

Tima.
Niko nije prihvatio ponudu.
„Hiljadu četiristo?”
Niko od putnika nije se oglasio ni posle ove ponude. Tim je to

smatrao zanimljivim, ali ne u potpunosti iznenađujućim. Stvar nije bila
u tome što će putnik za let u petnaest do sedam ujutru morati da se
probudi pre boga. Ekonomskom klasom većinom su putovale porodice.
Vraćale su se kući posle posete Floridi. Tu je bilo parova s opekotinama
od sunca i zdepastih, naoštrenih tipova rumenog lica, koji su verovatno
imali posla u Velikoj jabuci, mnogo vrednijeg od ponuđenih hiljadu
četiristo zelembaća. Iz daleke pozadine začuo se glas: „Pojačajte
ponudu ’mustang kabrioletom’ i putovanjem na Arubu za dvoje, pa ćete
dobiti dva sedišta od nas!” Upadica je izazvala smeh, koji nije zvučao
naročito prijateljski.

Agent Delte upravio je pogled u plavušu s bedžom. Ako se nadao
pomoći, nije je dobio. Nastavila je da posmatra putnike. Samo su joj se
oči pomerale. Uzdahnuo je i rekao: „Hiljadu šeststo.”

Tim Džejmison je naprečac shvatio da želi da odjebe iz ovog aviona
i da krene auto-stopom na sever. Zamišljao je kako to radi, iako mu
dotad ništa slično nije padalo na pamet. Eno ga, stoji na Auto-putu 301,
negde usred Okruga Ernando, s podignutim palcem. Vrućina je, insekti
se roje, a reklamni pano oglašava nekog vašljivog advokata. Rok
muzika prašti iz zvučnika na betonskim stepenicama obližnje
prikolice, ispred koje do pasa nagi čovek pere automobil. Neki seljak će
pre ili kasnije naići da ga poveze kamionetom, s lubenicama pozadi i
magnetom na upravljačkoj tabli u obliku Isusa. Najbolji deo te priče
neće biti gotovina u džepu, već to što će stajati sam, kilometrima
daleko od ove konzerve sardina, pune mirisa parfema, znoja i laka za
kosu. Slika je bila kristalno jasna.

Druga najbolja stvar biće to što će iscediti još neki dolar od vlade.
Ustao je u savršeno normalnoj visini (nešto ispod 160), natukao
naočari na nos i podigao ruku. „Zaokružite na dve hiljade, gospodine.
Sedište će biti vaše kad uz to dodate i novac za moju kartu.”

2

Ispostavilo se da mu je vaučer obezbedio prenoćište u otrcanom
hotelu, u neposrednoj blizini najprometnije piste Međunarodnog
aerodroma Tampa. Tim je zaspao uz zvuk aviona. Probudio se praćen
istom bukom i sišao na pansionski doručak. Dobro se najeo, iako je
hrana bila daleko od gurmanske. Vratio se u sobu da sačeka otvaranje
banaka u devet.

Iskeširao je iznenadni dobitak bez ikakvog problema, zato što su u
banci očekivali njegov dolazak i zato što je ček bio unapred odobren.
To mu je odgovaralo. Nije imao nameru da čeka novac u hotelu.
Podigao je svoje dve hiljade u pedeseticama i dvadeseticama. Savio ih
je i gurnuo u levi prednji džep. Uzeo je platnenu torbu od službenika
bankarskog obezbeđenja i pozvao Uber da ga odbaci do Elentona.
Platio je vozaču i odšetao do najbližeg znaka s oznakom 301-N.
Podigao je palac. Petnaest minuta kasnije povezao ga je čiča s kapom
teretane Kejs. U zadnjem delu pikapa nije bilo lubenica, ali se sve ostalo
poklapalo sa sinoćnom vizijom.

„Kud si pošô, prijatelju?”, pitao je čiča.
„Pa”, rekao je Tim, „u Njujork. Pretpostavljam da je tako.”
Čiča je ispljunuo duvan za žvakanje kroz prozor. „Reci mi zašto bi
ijedna osoba s makar malo soli u glavi želela da ide tamo.”
„Ne znam”, rekao je Tim, iako je znao; stari drugar iz vojske mu je
rekao da u Velikoj jabuci ima mnogo posla u bezbednosnim kompanija,
koje će više ceniti njegovu vojničku službu od zajeba Ruba Goldberga,
koji je stavio tačku na njegovu karijeru u policiji Floride. „Nadam se da
ću večeras stići do Džordžije. Možda će mi se ona više dopasti.”
„Sad valjano zboriš”, rekao je čiča. „Džordžija nije loša, pogotovo
ako voliš breskve. Ja od njih dobijam gadnu sraćkavicu. Nadam se da ti
muzika ne smeta.”
„Ni najmanje.”
„Moram da te upozorim, puštam je glasno, zato što sam malo
nagluv.”
„Drago mi je što se vozim, a ne idem peške.”
Bio je Vajlon Dženings, umesto REO Spidvagona, ali mu to nije
smetalo. Vajlona su zamenili Šuter Dženings i Marti Stjuart. Dvojica
ljudi u blatom poprskanom „dodž ramu” slušala su i gledala kako se
auto-put odmotava pred njima. Čiča se zaustavio sto pet kilometara
dalje i pozdravio Tima dodirnuvši štitnik kape. Poželeo mu je stvarno
prijatan dan.
Tim te noći nije stigao do Džordžije – proveo ju je u još jednom

otrcanom hotelu, pored tezge na drumu koja je prodavala sok od
pomorandže – ali je sutradan stigao do nje. U gradu Brunsviku (u kom
je izmišljena izvesna vrsta ukusnog paprikaša) odradio je dve nedelje u
fabrici za reciklažu. Učinio je to bez razmišljanja, kao kad je odlučio da
odustane od sedišta na Deltinom letu u Tampi. Novac mu nije bio
neophodan, ali mu se činilo da mu je potrebno vreme. Bio je u
tranziciji, a ona se ne dešava preko noći. Takođe, stanovao je pored
kuglane i restorana Denis. To je bila dobitna kombinacija.

3

Tim je stajao na rampi Auto-puta I-95, s novcem od nenadanog
dobitka, pojačanim zaradom iz fabrike za reciklažu. Bio je prilično
nafatiran za lutalicu. Stajao je na suncu duže od jednog sata. Razmišljao
je da odustane od stopiranja i da se vrati u Denis, na čašu hladnog čaja,
kad se „volvo” karavan zaustavio pored njega. Zadnji deo bio je pun
kartonskih kutija. Postarija žena za volanom spustila je prozor pored
suvozačkog sedišta. Pogledala ga je kroz debele naočari. „Niste veliki,
ali ste prilično snažni”, rekla je. „Niste silovatelj ili luđak, zar ne?”

„Nisam, gospođo”, rekao je Tim, misleći: Šta bih drugo rekao?
„Naravno da ćete to reći, zar ne? Idete li do Južne Karoline? Vaša
platnena torba upućuje na taj zaključak.”
Neki automobil je zaobišao njen „volvo” i dodao gas. Vozač je legao
na sirenu. Nije obraćala pažnju. Nije skidala ozbiljni pogled s Tima.
„Da, gospođo. Idem pravo do Njujorka.”
„Odvešću vas do Južne Karoline – ne zalazim duboko u tu
neprosvećenu državu, već samo malo – ako mi budete pomogli. Ruka
ruku mi je, ako znate šta hoću da kažem.”
„Vi počešete moja leđa, a ja počešem vaša”, sa osmehom će Tim.
„Uđite, iako neće biti nikakvog češanja.”
Tim je seo na suvozačko sedište. Zvala se Mardžori Kelerman.
Upravljala je bibliotekom Brunsvika. Takođe je pripadala nečemu što
se zvalo Jugoistočno udruženje bibliotekara. Rekla je da je udruženje
ostalo bez novca zato što su „Tramp i njegovi pajtaši uzeli svu lovu. Ti
tipovi se razumeju u kulturu kao magarac u algebru”.
Sto kilometara severnije, još u Džordžiji, parkirala se ispred male

zatvorske biblioteke u Puleru. Tim je istovario kutije knjiga. Uneo ih je
unutra. Utovario je deset kutija u „volvo”. Mardžori Kelerman rekla mu
je da su namenjene Javnoj biblioteci Jemasi, šezdesetak kilometara
severnije, preko državne granice Južne Karoline. Zaglavili su se u
saobraćaju, nedugo posle izlaska iz Hardvila. Automobili i kamioni
zakrčili su obe trake. Nova vozila brzo su pristizala iza njih.

„Mrzim ovakve stvari”, rekla je Mardžori, „i uvek se dešavaju u
Južnoj Karolini. Previše su škrti da prošire auto-puteve. Negde napred
desila se saobraćajna nesreća. Niko ne može da prođe zato što imaju
samo dve trake. Provešću ovde polovinu dana. Gospodine Džejmisone,
oslobođeni ste svih obaveza. Izašla bih iz vozila, da sam na vašem
mestu. Vratila bih se do skretanja za Hardvil i okušala sreću na Auto-
putu 17.”

„Šta će biti sa svim ovim kutijama s knjigama?”
„O, pronaći ću drugog snažnog mladića da mi pomogne oko
istovara”, rekla je. Počastila ga je osmehom. „Istini za volju, videla sam
vas kako stojite na vrelom suncu i odlučila da rizikujem.”
„Pa, ako ste sigurni.” Osećao se klaustrofobično u saobraćajnoj
gužvi. Isti neprijatni osećaj opsedao ga je na tesnim sedištima
ekonomske klase u avionu kompanije Delta. „Ostaću, ako niste. Nigde
mi se ne žuri.”
„Sigurna sam”, rekla je. Bilo mi je zadovoljstvo da vas upoznam,
gospodine Džejmisone.”
„I meni, gospođo Kelerman.”
„Treba li vam monetarna podrška? Mogu da vam dam deseticu, ako
hoćete.”
Bio je dirnut i iznenađen – ne po prvi put – dobrotom i
velikodušnošću običnog sveta, ljudi skromnih prihoda. Amerika je još
bila dobro mesto, bez obzira na to koliko neki (uključujući i njega
samog, s vremena na vreme) to osporavali. „Ne, nema potrebe. Hvala
vam na ponudi.”
Rukovao se s bibliotekarkom i izašao. Krenuo je peške duž I-95, ka
izlazu za Hardvil. Niko ga nije povezao na Sedamnaestici. Prepešačio je
dva-tri kilometra do mesta na kom se auto-put ukrštao s Državnim
putem 92. Na raskrsnici je naišao na znak koji je najavljivao grad
Dupre. Bilo je kasno popodne. Pomislio je da će biti bolje da pronađe
motel u kom će prespavati. To će nesumnjivo biti još jedan od otrcane
sorte, ali su alternative – spavanje napolju gde će ga psi skitnice
rastrgnuti ili u nečijem ambaru – bile još neprijemčivije. Zaputio se ka

Dupreu.
Veliki događaji okreću se na malim šarkama.

4

Sat kasnije sedeo je na kamenu pored puta s dve kolovozne trake,
čekajući da prođe naizgled beskrajni teretni voz. Kotrljao se prema
Dupreu, s dostojanstvenih pedeset kilometara na sat: teretni vagoni,
auto-vagoni (uglavnom s olupinama, a ne novim vozilima), cisterne,
otvoreni teretni vagoni i gondole pune bogzna kakvih opakih supstanci
koje bi u slučaju prevrtanja mogle da zapale borove šume ili da ojade
stanovnike Duprea zagušljivim ili čak smrtonosnim gasovima.
Napokon je naišao i poslednji vagon, na kom je muškarac u radnom
kombinezonu sedeo na baštenskoj stolici, čitao džepnu knjigu i pušio
cigaretu. Podigao je pogled s knjige i mahnuo Timu. On je odmahnuo.

Grad je bio tri kilometra daleko. Izgrađen je oko raskrsnice DP 92
(taj deo se zvao Glavna ulica), i dve druge ulice. Dupre je po svoj prilici
izbegao najezdu trgovinskih lanaca koji su osvojili veće gradove; video
je Vestern auto, ali je bio zatvoren, a prozori zamandaljeni. Opazio je
bakalnicu, apoteku, i trgovinu sa svim i svačim i nekoliko salona lepote.
Tu je bio i bioskop s natpisom NA PRODAJU ILI IZNAJMLJIVANJE u
izlogu, prodavnica auto-delova s firmom na kojoj je pisalo Dupre brza
radnja, i restoran Bevina zalogajnica. Video je tri crkve, metodističku i
dve novije od „priđite Isusu” sorte. Na parkinzima u poslovnoj četvrti
nije bilo više od dvadesetak automobila i kamioneta. Trotoari su bili
gotovo pusti.

Tri ćoška kasnije, posle još jedne crkve ugledao je Dupre motel. Iza
njega, na mestu na kom je Glavna ulica ponovo postajala DP 92, bilo je
još jedno ukrštanje sa železničkom prugom, stanica i niz metalnih
krovova, koji su blistali na suncu. Borova šuma ponovo je počinjala iza
ovih zdanja. Dupre je Tima podsećao na mestašce iz kantri balada,
nostalgičnih numera Alana Džeksona ili Džordža Strejta. Motelska tabla
bila je stara i zarđala, što je nagoveštavalo da je zatvoren, baš kao i
bioskop. Krenuo je prema njemu, pošto se popodne primicalo kraju, a
drugog smeštaja u gradu po svoj prilici nije bilo.

Na pola puta do tamo, posle gradske kancelarije, naišao je na

zgradu od cigle, s puzavicama na zidovima. Na uredno ošišanom
travnjaku bio je znak koji je saopštavao da je u njoj sedište šerifa
Okruga Ferli. Tim je pomislio da je okrug kukavan ako mu je sedište u
ovom gradiću.

Ispred zgrade su bila dvoja patrolna vozila. Jedno je bilo novije, a
drugo starije, blatom poprskano, s pogonom na sva četiri točka i
policijskim svetlom na upravljačkoj tabli. Tim je pogledao prema ulazu.
To je bio gotovo nesvesni pogled skitnice, s prilično mnogo gotovine u
džepu. Nastavio je da hoda, pa se vratio da bi osmotrio oglasne table,
levo i desno od dvokrilnih vrata. Jedan oglas privukao mu je pažnju.
Pomislio je da je pogrešno pročitao, ali je želeo da bude siguran.

Ne danas, ne u ovo doba, pomislio je. Ne može biti.
Ali bilo je. Pored postera s natpisom AKO MISLITE DA JE
MARIHUANA LEGALNA U JUŽNOJ KAROLINI, RAZMISLITE OPET, bio je
drugi na kom je pisalo TRAŽI SE NOĆNI KUCAČ. PITAJTE UNUTRA.
Auh, pomislio je. Kad već govorimo o plimi nostalgije.
Okrenuo se ka zarđaloj motelskoj tabli i ponovo zastao. Razmišljao
je o onom oglasu za posao. Vrata policijske stanice su se u taj mah
otvorila. Vitki policajac izlazio je iz stanice, natičući kapu na crvenu
kosu. Popodnevno sunce blistalo je na limenoj zvezdi. Video je
Timijeve radničke čizme, prašnjave pantalone i plavu teksas košulju.
Pogled mu se zaustavio na platnenoj torbi prebačenoj preko
neznančevog ramena, pre nego što je prešao na njegovo lice. „Mogu li
da vam pomognem, gospodine?”
Isti poriv koji ga je nagnao da ustane s avionskog sedišta ponovo ga
je obuzeo. „Verovatno ne možete, ali ko zna?”

5

Crvenokosi pajkan bio je zamenik šerifa Tagart Faradej. Uveo je Tima u
glavnu prostoriju stanice. Iz pritvorske jedinice od četiri ćelije u
zadnjem delu dopirao je poznati vonj izbeljivača i osveživača vazduha.
Upoznao je Tima s Veronikom Gibson, sredovečnom zamenicom koja
je po podne radila kao dispečerka. Zatražio je njegovu vozačku dozvolu
i makar još jednu legitimaciju. Tim je pored vozačke pokazao i
legitimaciju policije Sarasote. Nije ni pokušao da sakrije činjenicu da je

istekla pre osam meseci. Stav zamenika se, nezavisno od toga, malo
promenio kad su je videli.

„Niste stanovnik Okruga Ferli”, rekla je Roni Gibson.
„Nisam”, složio se Tim. „Ni u kom slučaju. Ali bih mogao biti, ako
dobijem posao noćnog kucača.”
„Nije dobro plaćen”, rekao je Faradej, „i odluka nije na meni. Šerif
Ešvort zapošljava i otpušta.”
Roni Gibson je rekla: „Poslednji noćni kucač se penzionisao i
preselio u Džordžiju. Zvao se Ed Vitlok. Dobio je ALS, onog Lua Geriga.
Dobar čovek. Gadna stvar. Ali tamo dole su ljudi koji će se brinuti o
njemu.”
„Oni dobri uvek izvuku najdeblji kraj”, rekao je Tag Faradej. „Daj mu
formular, Roni.” Obratio se Timu: „Mi smo mala stanica, gospodine
Džejmisone. Ima nas sedmoro. Dvoje rade s nepunim radnim
vremenom. Ovdašnji poreski obveznici ne mogu da finansiraju ništa
ambicioznije. Šerif je u patroli. Otići će kući i neće doći do jutra, ako se
ne vrati do pet-pola šest.”
„Ostaću preko noći, pod uslovom da motel radi.”
„Mislim da Norberts ima nekoliko soba”, rekla je Roni Gibson.
Izmenjala je pogled s crvenokosim kolegom. Nasmejali su se.
„Pretpostavljam da to nije smeštaj s četiri zvezdice.”
„Nemam komentar”, rekla je Gibsonova, „ali bih pregledala
posteljinu zbog onih crvenih bubica pre nego što bih legla, da sam na
vašem mestu. Zašto ste napustili policiju Sarasote, gospodine
Džejmisone? Rekla bih da ste mladi za penziju.”
„O tome ću razgovarati s vašim šefom, ako odluči da me
intervjuiše.”
Policajci su izmenjali još jedan, nešto duži pogled. Tag Faradej je
rekao: „Daj mu formular, Roni. Drago mi je što sam vas upoznao,
gospodine. Dobro došli u Dupre. Ponašajte se kako bi trebalo, pa ćemo
se lepo slagati.” Otišao je posle tih reči, ostavljajući svoje obraćanje
otvoreno za interpretaciju. Tim je kroz rešetkama obezbeđeni prozor
video kako blatnjavo vozilo s pogonom na sva četiri točka napušta
parkiralište i skreće na kratku glavnu ulicu gradića.
Formular je bio na tabli sa štipaljkom. Tim je seo na jednu od tri
stolice pored levog zida, spustio torbu između nogu i počeo da ga
ispunjava.
Noćni kucač, pomislio je. Dobiću taj posao, boga mu poljubim.

6

Šerif Ešvort – za većinu sugrađana i dobar broj zamenika šerif Džon –
bio je čovek velikog stomaka i sporog koraka, s obrazima baseta i
mnogo sede kose. Na košulji uniforme imao je mrlju od kečapa. Nosio
je „glok” u futroli za pojasom i prsten s rubinom na malom prstu. Imao
je izražen naglasak i prijateljski nastup, ali mu je pogled bio
inteligentan i ljubopitljiv. Mogao je da igra šerifa u nekom od onih
klišetiranih filmova o južnjacima kao Hodam uzdignute glave, samo da
nije bio crnac. I imao je uramljenu izjavu zahvalnosti FBI-jeve
Nacionalne akademije u Kvantiku, na zidu, pored portreta predsednika
Trampa. Takva priznanja ne dobijaju se slanjem poklopaca kutija od
cerealija.

„Dobro de”, rekao je šerif Džon, dok se ljuljao u stolici. „Nemam
mnogo vremena. Marsela ne voli kad kasnim na večeru. Izuzev ako ne
izbije neka kriza, naravski.”

„Shvatam.”
„Stoga predlažem da odmah pređemo na ono glavno. Zašto ste
napustili policiju Sarasote i šta ovde radite? U Južnoj Karolini nema
mnogo popularnih turističkih destinacija, a Dupre nije jedna od njih.”
Ešvort verovatno neće noćas zvati Sarasotu, ali će to učiniti sutra
ujutru, pa lakirovka ne bi imala smisla. Tim nije ni razmišljao o tome.
Prenoćiće u gradiću, ako ne dobije posao noćnog kucača. Ujutru će
nastaviti put. Produžiće svoje stani-kreni putešestvije ka Njujorku, o
kom je sve češće razmišljao kao o neophodnoj pauzi između onog što
se dogodilo jednog dana krajem prošle godine u Tržnom centru
Vestfild u Sarasoti i onog što će se zbiti. Da i ne govorimo da je
poštenje najbolja politika, zato što su se laži – pogotovo u doba u kom
su gotovo svi podaci dostupni svakom s tastaturom i vaj-faj vezom –
obično obijale o glavu lažovima.
„Dali su mi da biram između ostavke i otpuštanja. Izabrao sam
ostavku. Niko nije bio srećan zbog toga, a ponajmanje ja – voleo sam
svoj posao i zalivsku obalu – ali je to bilo najbolje rešenje. Na taj način
dobio sam nešto novca, ništa nalik punoj penziji, ali bolje nego ništa.
Podelio sam ga s bivšom suprugom.”
„Zašto ste se našli u toj situaciji? I budite kratki, da bih stigao na
večeru dok se ne ohladi.”

„Neću dugo. Jednog dana, prošlog novembra, po završetku smene
svratio sam u Tržni centar Vestfild da kupim cipele. Morao sam da
idem na venčanje. Bio sam u uniformi.”

„Dobro.”
„Izlazio sam iz prodavnice cipela, kad mi je neka žena pritrčala i
rekla da neki tinejdžer maše pištoljem ispred bioskopa. Pohitao sam na
tu stranu.”
„Jeste li potegli oružje?”
„Nisam, gospodine, ne još. Dečak s pištoljem imao je oko četrnaest
godina. Procenio sam da je pijan ili urađen. Oborio je i šutirao nekog
dečaka. Nišanio ga je pištoljem.”
„To mi liči na ono što se desilo u Klivlandu. Na pajkana koji je
upucao crnog dečaka koji je mahao pištoljem na kapisle.”
„Imao sam to na umu kad sam mu prišao, ali se pajkan koji je
upucao Tamira Rajsa kleo da je mislio da klinac maše pravim pištoljem.
Bio sam prilično siguran da onaj koji sam video nije pravi, ali nisam
mogao biti sasvim siguran. Verovatno znate zašto.”
Činilo se da je šerif Džon Ešvort zaboravio na večeru. „Zato što je
subjekt nišanio dete koje je ležalo na podu. Nema smisla nišaniti nekog
lažnim pištoljem. Izuzev, ako dečak na zemlji to nije znao.”
„Počinitelj je kasnije rekao da nije nišanio dečaka već da je mahao
pištoljem u njegovom pravcu. Govorio je: ’Moje je, drkadžijo, ne diraj
ono što je moje.’ Ja sam drugačije video situaciju. Meni je izgledalo da
nišani u njega. Viknuo sam da baci oružje i da podigne ruke. Nije me
čuo, ili nije obraćao pažnju na mene. Nastavio je da ga šutira, nišani. Ili
da maše, ako je to radio. U svakom slučaju, potegao sam oružje.”
Nastavio je posle kraće pauze. „Deca su bila belci, ako je to bitno.”
„Meni nije. Deca su se tukla. Jedno je ležalo na zemlji i trpelo udarce.
Drugo je imalo nešto što je mogao biti pravi pištolj. Pa, jeste li ga
upucali? Recite mi da se to nije desilo.”
„Nije, niko nije upucan. Ali... znate da se ljudi skupljaju da gledaju
vatreni obračun, ali da obično beže kad neko potegne oružje.”
„Naravno. Radoznalci beže, ako imaju imalo mozga.”
„To se i desilo. Samo što je nekoliko ljudi ostalo i posle toga.”
„Ostali su oni koji su snimali nemili događaj telefonima.”
Tim je klimnuo. „Ostalo je četvoro nesuđenih Spilberga. Bilo kako
bilo, uperio sam pištolj u tavanicu i opalio ono što je trebalo da bude
hitac upozorenja. To je verovatno bila loša odluka, ali mi su tom času
činila opravdanom i jedinom mogućom. U tom delu tržnog centra bilo

je visećih svetala. Metak je pogodio jedno od njih. Palo je i udarilo je
jednog od tehnoloških voajera ravno u glavu. Dečak je ispustio pištolj.
Znao sam da nije pravi čim je udario o pod, zato što je odskočio.
Ispostavilo se da je to bio plastični vodeni pištolj, koji je ličio na
automatik kalibra 45. Išutirani dečak na podu prošao je s nekoliko
masnica i posekotina koje nisu morale da se šiju, ali je voajer došao
sebi tek posle tri sata. Dobio je potres mozga. Njegov advokat je tvrdio
da pati od amnezije i zaslepljujuće glavobolje.”

„Tužio je policiju?”
„Jeste. Posle izvesnog natezanja dobio je nešto.”
Šerif Džon je razmišljao. „Ako se muvao okolo da bi snimio tuču,
nije loše prošao, bez obzira na ozbiljnost glavobolja. Pretpostavljam da
vas je policija optužila za nemarno korišćenje oružja.”
Jeste, i bilo bi dobro, pomislio je Tim, da je mogla da se na tome
zaustavi. Ali nije. Šerif Džon je možda ličio na afroameričku verziju Bos
Hoga iz serije Prinčevi brzine, ali nije bio budala. Bilo je jasno da je
saučestvovao s Timom – gotovo svaki pajkan bi to učinio – ali će ipak
proveriti njegove navode. Stoga je bolje da čuje ostatak priče iz
Timovih usta.
„Pre odlaska u prodavnicu cipela svratio sam u bar i popio dva pića.
Policajac koji je priveo dečaka osetio je alkohol u mom dahu. Testirao
me je. Rezultat je bio ispod zakonske granice, ali nije bio dobar pošto
sam ispalio hitac iz službenog oružja i smestio čoveka u bolnicu.”
„Jeste li pijanac, gospodine Džejmisone?”
„Prilično često sam pio, šest meseci posle razvoda, ali se on
dogodio pre dve godine. Sad ne pijem.” To je ono što se očekuje da
kažem, pomislio je.
„Uh-uh, uh-uh, da vidimo da li sam sve razumeo.” Šerif je podigao
debeli kažiprst. „Bili ste van dužnosti, što znači da vam ona žena ne bi
pritrčala da niste bili u uniformi.”
„Verovatno ne bi, ali bih sigurno čuo galamu i krenuo ka mestu
događaja. Pajkan nikad nije van dužnosti. Siguran sam da znate o čemu
govorim.”
„Uh-uh, uh-uh, ali da li biste imali pištolj?”
„Ne bih, bio bi zaključan u mom automobilu.”
Ešvort je podigao drugi, a zatim i treći prst. „Dečak je držao nešto
što je verovatno bio lažni pištolj, ali je mogao biti pravi. Obrni-okreni,
niste mogli da budete sigurni.”
„Slažem se.”

Pojavio se i četvrti. „Vaš hitac upozorenja pogodio je svetiljku. Ne
samo da ju je oborio već je pala na glavu nevinog posmatrača, ako se
ništarija koja snima takav incident mobilnim telefonom može tako
nazvati.”

Tim je klimnuo.
Šerif je podigao i palac. „I pogodilo se da ste pre nego što je tuča
izbila popili dva alkoholna pića.”
„Da. I bio sam u uniformi.”
„To nije bila dobra odluka, nije bila dobra... kako se ono kaže... slika,
ali moram da kažem da vam je sreća načisto okrenula leđa.” Šerif Džon
je dobovao prstima po ivici stola. Rubin na malom prstu svaki put bi
slabašno kucnuo. „Mislim da je vaša priča isuviše neobična da ne bi bila
istinita, ali verujem da ću pozvati vaše pređašnje poslodavce i da ću je
proveriti. Ako ni zbog čega drugog a ono da bih je još jednom čuo i da
bih se još čudio.”
Tim se osmehnuo. „Bernadet Dipino bila mi je nadređena. Ona je šef
policije Sarasote. Bolje požurite kući na večeru, ili će se vaša žena
naljutiti.”
„Uh-uh, uh-uh, ja ću se pobrinuti za Marsi.” Šerif se nagnuo preko
stomačine. Oči su mu bile sjajnije nego ikad. „Ako vam dam aparat za
merenje alkohola, gospodine Džejmisone, šta bi pokazao?”
„Samo napred.”
„Ne verujem da ću to učiniti. Ne verujem da je to neophodno.”
Zavalio se nazad. Namučena kancelarijska stolica ispustila je još jedan
žalosni, otegnuti jecaj. „Zašto želite posao noćnog kucača u beznačajnoj
maloj naseobini kao što je ova? Doneće vam samo sto dolara nedeljno.
Verovatno se ne bi mogao nazvati preterano zahtevnim od nedelje do
ponedeljka, ali se situacija naglo pogoršava petkom i subotom uveče.
Striptiz klub u Penliju zatvoren je prošle godine, ali u blizini ima
nekoliko sumnjivih pojilišta i barova s džuboksom.”
„Moj deda je bio noćni kucač u Hibingu, Minesota. Gradu u kom je
Bob Dilan odrastao. Obavljao je taj posao nakon penzionisanja u
državnoj policiji. Zbog njega sam želeo da budem pajkan kad porastem.
Video sam oglas i pomislio...” Slegnuo je ramenima. Šta je pomislio?
Manje-više isto što je pomislio kad se zaposlio u fabrici za reciklažu.
Zapravo, ništa živo. Palo mu je na pamet da bi, na mentalnom nivou,
mogao biti u ozbiljnoj nevolji.
„Idete dedinim stopama, uh-uh.” Šerif Džon je prekrstio ruke preko
zamašnog stomaka. Zagledao se u Tima. Blistave, ljubopitljive oči

gubile su se u naslagama sala. „Smatrate se penzionerom, je P to u
pitanju?

Samo tražite nešto čime biste ubijali vreme? Reklo bi se da ste
malčice mladi za tako nešto.”

„Završio sam s policijom. Penzionisao sam se. Prijatelj mi je rekao
da može da mi pronađe posao u obezbeđenju u Njujorku. Hteo sam da
promenim mesto boravka. Možda ne moram da idem u Njujork da bih
to učinio.” Pretpostavljao je da zapravo traga za promenom. Posao
noćnog kucača možda mu neće pomoći da ostvari taj cilj, a možda i
hoće.

„Rekli ste da ste razvedeni?”
„Jesam.”
„Imate li dece?”
„Nemam. Ona ih je želela. Ja nisam. Nisam se osećao spremnim.”
Šerif Džon spustio je pogled na Timov formular. „Ovde piše da
imate četrdeset dve godine. U najvećem broju slučajeva – verovatno ne
u svim – ako dotad niste spremni...”
Ućutao se. Kao iskusni pajkan čekao je da Tim dovrši rečenicu. To
se nije desilo.
„Možda ćete stići do Njujorka, gospodine Džejmisone, ali sad
uglavnom lutate. Je li to tačno?”
Tom je razmislio o šerifovim rečima. Složio se s njim.
„Kako ću, ako vam poverim ovaj posao, znati da vam posle dve
nedelje ili mesec dana nećete dunuti da odlutate? Dupre nije
najzanimljivije mesto na svetu, pa čak ni u Južnoj Karolini. Pitam vas,
gospodine, kako da znam da ste pouzdani?”
„Ostaću. Pod pretpostavkom da dobro radim svoj posao, naravno.
Otpustite me ako procenite da ne valjam. Obavestiću vas daleko pre
odlaska ako odlučim da krenem dalje. Dajem vam reč da će tako biti.”
„Od tog posla ne možete živeti.”
Tim je slegnuo ramenima. „Pronaći ću još neki, ako mi bude
neophodan. Nećete mi valjda reći da ću biti jedini čovek u ovim
krajevima koji će raditi dva posla da bi sastavio kraj s krajem? Imam i
nešto ušteđevine za početak.”
Šerif je još neko vreme sedeo zavaljen u stolicu. Razmišljao je.
Konačno je ustao. Učinio je to s iznenađujućom okretnošću za čoveka
njegovih gabarita. „Dođite ovamo sutra ujutru. Videćemo šta ćemo i
kako ćemo. Najbolje bi bilo da se pojavite oko deset.”
Što će ti dati dovoljno vremena za razgovor s policijom u Sarasoti,

da bi proverio istinitost moje priče, pomislio je Tim. I da bi otkrio
eventualne dodatne mrlje u mom dosijeu.

Ustao je i pružio ruku. Šerif je imao dobar, jak stisak. „Gde ćete
noćas odsesti, gospodine Džejmisone?”

„U motelu, dole niz drum, ako imaju slobodnu sobu.”
„O, Norbert ima slobodnih soba napretek”, rekao je šerif, „i ne
verujem da će pokušati da vam proda neke biljčice. Znate, još pomalo
ličite na pajkana. Bevin restoran je otvoren do sedam, ako nemate
problema s varenjem pržene hrane. Ja preferiram džigericu s lukom.”
„Hvala. I hvala na razgovoru.”
„Nema potrebe da mi zahvaljujete. Razgovor je bio veoma
zanimljiv. I recite Norbertu, kad stignete u motel, da mu je šerif Džon
naložio da vam da neku od dobrih soba.”
„Učiniću to.”
„Pretražio bih posteljinu zbog buba, pre nego što legnem, da sam na
vašem mestu.”
Tim se osmehnuo. „Upozoren sam.”

7

Kod Bev je večerao bečku šniclu s graškom, i voćnu pitu. Hrana nije bila
loša. To se nije moglo reći za sobu koju je dobio u Dupre motelu. One u
kojima je odsedao u oronulim hotelima, na putu ka severu, u poređenju
s njom ličile su na palatu. Rashladni uređaj na prozoru neumorno je
čegrtao, ali nije mnogo hladio. Zarđali tuš je kapao. Nije našao načina
da ga zaustavi. (Morao je da stavi peškir ispod njega da bi prigušio
metronomski zvuk.) Na abažuru lampe na noćnom stočiću bilo je
nekoliko rupa od cigareta. Jedina slika u sobi – onespokojavajuća
kompozicija s jedrenjakom punim nasmejanih i verovatno ubilački
raspoloženih crnaca – visila je nakrivo. Tim ju je ispravio, ali se odmah
iskrivila.

Napolju je bila baštenska stolica. Izdržala ga je, uprkos ugnutom
sedištu i zarđalim nogama, koje su ga podsećale na tuš. Sedeo je
ispruženih nogu, tamanio nasrtljive insekte i gledao kako sunce
prosipa narandžastu, plamenu svetlost kroz krošnje. Taj prizor činio ga
je srećnim i melanholičnim. Još jedan, naizgled beskrajni teretni voz

stigao je u četvrt do osam. Kotrljao se preko državnog puta, pored
skladišta na obodu grada.

„Prokleti Džordžija sautern uvek kasni.”
Tim se okrenuo i ugledao vlasnika i jedinog radnika otmenog
konačišta. Bio je mršav kao pritka. Šarena platnena jakna pokrivala mu
je gornju polovinu tela. Nosio je štofane pantalone visokih nogavica,
kao da je želeo da pokaže bele čarape i drevne starke. Bitls frizura
uokvirivala mu je pacoliko lice.
„Ako vi tako kažete”, odvratio je Tim.
„Nije važno”, rekao je Norbert. Slegnuo je ramenima. „Večernji voz
uvek samo prolazi kroz grad, I ponoćni voz se gotovo nikad ne
zaustavlja, izuzev ako nema dizel-lokomotivu ili ako ne dovozi sveže
voće i povrće za bakalnicu. Tamo dole je raskrsnica.” Ukrstio je
kažiprste, demonstracije radi. „Jedna linija ide za Atlantu, Bermingam,
Hantsvil, takva mesta. Ona druga dolazi iz Džeksonvila i ide do
Čarlstona, Vilmingtona, Njuport Njuza, takvih mesta. Dnevni teretnjaci
uglavnom staju. Jeste li razmišljali o poslu u skladištu? Obično im fale
ljudi. Iako morate da imate jaka leđa. Takav posô nije za mene.”
Tim ga je pogledao. Norbert se premestio s noge na nogu.
Osmehnuo se. Taj osmeh je ogolio ono što je Tim zvao „doviđenja
zubima”. Bili su tamo, ali je bilo očigledno da se neće dugo zadržati.
„Gde vam je auto?”
Tim je samo nastavio da gleda ispred sebe.
„Jeste li pajkan?”
„U ovom trenutku sam čovek koji posmatra zalazak sunca, kroz
krošnje”, rekao je Tim, „i voleo bih da to radim sam.”
„Dovoljno ste rekli, dovoljno ste rekli”, rekao je Norbert. Počeo je da
se povlači. Zastao je na trenutak, da bi bacio ispitivački pogled preko
ramena.
Teretni voz je konačno prošao. Crveno svetio na pružnom prelazu
se ugasilo i rampe su se podigle. Vozači dva od tri vozila koja su čekala
da kompozicija prođe uključili su motore. Pokrenula su se. Tim je
gledao kako sunce menja boju iz narandžaste u crvenu, dok tone –
crveno noćno nebo, mornarsko veselje, rekao bi njegov deda noćni kucač.
Gledao je kako se senke borova pružaju i spajaju preko DP 92. Bio je
prilično siguran da neće dobiti posao noćnog kucača. Možda će to biti
najbolji ishod. Dupre je daleko od svega. Ne samo da je skrajnut već je
prokleto blizu bestragije. Grad verovatno opstaje zahvaljujući
skladištima. I šta je svrha njegovog postojanja? Da skladišti televizore

iz neke severnjačke luke kao Vilmington ili Norfok, na putu za Atlanta
ili Marijetu? Da skladišti kutije kompjuterske opreme poslate iz
Atlante, za Vilmington, Norfok ih Džeksonvil? Da skladišti đubrivo ili
opasne hemikalije, zato što u ovom kraju Sjedinjenih Država nema
zakona koji zabranjuje takvu praksu? Sve se vrti ukrug, a kružne
putanje nemaju smisla. Svaka budala to zna.

Ušao je u sobu, zaključao vrata (što je bilo glupo: bila su tako krhka
da bi ih jedan udarac nogom razvalio), skinuo se u donji veš i legao na
krevet. I on je bio ulegnut, ali na njemu nije bilo buba (koliko je on
mogao da vidi). Gurnuo je ruke iza glave i zurio u sliku iskeženih crnaca
na fregati, ili kako god da se takav brod zvao. Kuda su krenuli? Jesu li
bili pirati? Ličili su na pirate. Šta god da su bili, u sledećoj luci sledovalo
im je utovarivanje i istovarivanje. Možda je to svačija sudbina.
Nedavno se istovario s Deltinog leta za Njujork. Posle toga je tovario
konzerve i boce na mašinu za sortiranje. Danas je utovarivao i
istovarivao knjige za finu damu, bibliotekarku. Bio je ovde samo zbog
zastoja na I-95, na kom su automobili i kamioni čekali da neko utovari i
odvuče vozila posle saobraćajne nesreće. Ambulantna kola verovatno
su utovarila vozača, da bi ga istovarila u najbližoj bolnici.

Ali noćni kucač ne utovaruje i ne istovaruje, pomislio je Tim. On
samo hoda i kuca. Time se bavi. Deda bi rekao da je to najlepši deo
posla.

Zaspao je. Probudio se oko ponoći, kad je novi teretni voz
protutnjao prugom. Poslužio se kupatilom. Skinuo je krivu sliku sa zida
pre nego što je legao. Okrenuo je iskeženu crnu posadu prema zidu.

Od prokletinje su ga podilazili žmarci.

8

Istaširani Tim sedeo je u baštenskoj stolici kad je telefon sledećeg jutra
zazvonio u njegovoj sobi. Posmatrao je kako se senke, koje su u sumrak
pokrile drum, tope i povlače na drugu stranu. Zvao ga je šerif Džon. Taj
nije dangubio.

„Nisam mislio da će vaša šefica biti na poslu ovako rano, pa sam
vas potražio onlajn, gospodine Džejmisone. Izgleda da ste zaboravili da
pomenete neke stvari u formularu. A niste ih pomenuli ni u razgovoru.

Pohvaljeni ste zbog spašavanja života 2017. godine. Izabrani ste za
policajca godine u Sarasoti 2018. godine. Jeste li to zaboravili?”

„Nisam”, rekao je Tim. „Prijavio sam se na posao na osnovu
iznenadnog nadahnuća. Naveo bih i to, da sam malo bolje razmislio.”

„Ispričajte mi o aligatoru. Odrastao sam na granici močvare Liti Pi
Di. Volim dobre priče o aligatorima.”

„Nije preterano dobra, pošto aligator nije bio veliki. I nisam spasao
život dečaku, ah priča ima smešnu stranu.”

„Voleo bih da je čujem.”
„Poziv je stigao iz Hajlandsa, privatnog terena za golf. Bio sam
najbliži policajac. Dečak se popeo na drvo pored nekog rukavca. Imao je
jedanaest-dvanaest godina, tako nešto. Zapomagao je iz sveg glasa.
Aligator je bio ispod drveta.”
„To mi liči na Malog Crnog Samba”, rekao je šerif Džon. „Ako se
dobro sećam, u toj priči su bili tigrovi, umesto aligatora. Kladio bih se
da klinac nije bio crn, pošto se to desilo na privatnom igralištu za golf.”
„Imate pravo, i aligator je više spavao nego što je bio budan”, rekao
je Tim. „Nije imao više od metar i po, najviše metar i osamdeset.
Pozajmio sam štap broj pet od dečakovog oca – on me je predložio za
pohvalu. Opaučio sam ga nekoliko puta.”
„Opaučili ste aligatora, a ne oca.”
Tim se nasmejao. „Tako je. Aligator se vratio u rukavac. Klinac je
sišao s drveta i to je bilo to.” Nastavio je posle kraće pauze. „Izuzev što
sam se pojavio u svim vestima. Mahao sam štapom za golf Voditelji su
se šalili kako sam ga ’odbacio’ od sebe. To vam je humor s terena za
golf”
„Uh-uh, uh-uh, a šta je s policajcem godine?”
„Pa”, rekao je Tim, „nisam nijednom zakasnio na posao i nisam išao
na bolovanje. Morali su nekom da dodele to priznanje.”
Šerif Džon je progovorio posle dužeg perioda tišine:-„Ne znam da li
tako govorite zbog skromnosti ili manjka samopoštovanja, ali me nije
briga. Znam da se poznajemo vrlo kratko, ali sam od onih koji govore
šta misle. Neki ljudi rekli bi da pucam s boka. Moja žena, pre svih.”
Tim je bacio pogled na drum. Zagledao se u železničke šine, i senke
u odstupanju. Usmerio je pažnju na gradski vodotoranj, koji je
nadvisivao krovove kuća kao dušmanski robot iz naučnofantastičnih
filmova.
Procenio je da će ovo biti još jedan vreo dan. Znao je da će sad
dobiti ili izgubiti posao, da sve zavisi od onog što će reći. Pitanje je bilo

da li ga je zaista hteo ili je to bio samo hir, eho porodične priče o dedi.
„Gospodine Džejmisone? Jeste li još na vezi?”
„Zaslužio sam tu nagradu. Mogla je pripasti i drugim pajkanima.

Radio sam s valjanim ljudima, ali da, zaslužio sam je. Nisam poneo
mnogo stvari kad sam krenuo iz Sarasote. Nameravao sam da ih
kasnije prebacim za Njujork, ali sam poneo pohvalu. U torbi mi je.
Pokazaću vam je ako budete želeli da je vidite.”

„Želim”, rekao je šerif Džon, „ali ne zato što vam ne verujem. Voleo
bih da je vidim. Prekvalifikovani ste za posao noćnog kucača. Možete
početi noćas u jedanaest, ako ga stvarno želite. Radićete od jedanaest
uveče do šest ujutru.”

„Želim ga”, rekao je Tim.
„U redu.”
„I to je to?”
„Ja sam čovek koji veruje svojim instinktima. Zapošljavam noćnog
kucača, a ne elitnog bezbednjaka. Stoga, to je to. Nema potrebe da
dolazite u deset. Odspavajte još malo i svratite oko podneva. Policajka
Galikson uputiće vas u pojedinosti. To neće dugo trajati. Znate kako se
kaže, to nije raketna nauka, iako ćete na Glavnoj ulici u subotu uveče
posle zatvaranja barova videti priličan broj drumskih raketa.”
„U redu. I hvala vam.”
„Videćemo koliko ćete mi zahvaljivati posle prvog vikenda. I još
nešto. Niste šerifov zamenik, i nemate pravo da nosite vatreno oružje.
Javićete se radiom u stanicu ako naletite na situaciju s kojom ne
možete da izađete na kraj ili koju smatrate opasnom. Jesmo li se
razumeli?”
„Jesmo.”
„Nadam se da je tako, gospodine Džejmisone. Nećemo se gledati,
ako vas vidim naoružanog.”
„Razumeli smo se.”
„U tom slučaju, odmorite se. Uskoro ćete postati noćni hodač.”
Kao grof Drakula, pomislio je Tim. Prekinuo je vezu, stavio znak NE
UZNEMIRAVATI na vrata, navukao tanušnu, ucveljenu zavesu preko
prozora, podesio telefon i legao da spava.

9

Zamenica Vendi Galikson, jedna od dvoje zaposlenih sa skraćenim
radnim vremenom, bila je deset godina mlađa od Roni Gibson i prava
lepotica, čak i s plavom kosom vezanom pozadi u bolno strogu punđu.
Tim nije ni pokušao da je šarmira; bilo mu je jasno da je njen štit protiv
šarma podignut i da radi punom snagom. Palo mu je na pamet da je
verovatno imala svog kandidata za posao noćnog kucača, brata ili
momka.

Dala mu je mapu ne preterano zaposlene poslovne četvrti Duprea,
radio, i sat koji se pričvršćivao za pojas. Nije imao baterije. Objasnila
mu je da se navija pre svake smene.

„Kladim se da je ovo bila poslednja reč tehnike 1946. godine”, rekao
je Tim. „Nekako je otmen. Retro.”

Nije se osmehnula. „Otkucaćete karticu u Fromijevoj prodavnici i
servisu malih motora, i u železničkoj stanici na zapadnom kraju Glavne
ulice. To je dva i po kilometra u jednom pravcu. Ed Vitlok je pravio
četiri kruga, u svakoj smeni.”

Što je značilo da je pešačio gotovo dvadeset kilometara. „U jedno
sam siguran, neću imati problema s prekomernom telesnom težinom.”

Osmeh je i ovog puta izostao. „Roni Gibson i ja sastavljaćemo vam
radni raspored. Imaćete dve slobodne noći nedeljno, verovatno
ponedeljkom i utorkom. Grad je posle vikenda prilično tih, ali ćemo
ponekad morati da vam menjamo smene. Ako se zadržite na poslu,
naravno.”

Tim je prekrstio šake u krilu. Posmatrao ju je s poluosmehom.
„Imate li problem sa mnom, zamenice Galikson? Voleo bih da čujem u
čemu je stvar.”

Imala je nordijski svetlu put. Nije mogla da sakrije rumenilo, koje se
pojavilo na obrazima. Pretpostavljao je da joj se ono nimalo ne dopada,
iako je činilo još lepšom.

„Ne znam imam li ili nemam problema s vama. Vreme će reći. Mi
smo složna družina. Malobrojna ali složna. Svi zapinjemo. Vi ste neki
čovek koji je došao s ulice i dobio posao. Ljudi u gradu zbijaju šale s
poslom noćnog kucača. Ed je to junački podnosio. Taj posao je važan,
pogotovo u gradu s ovako malo policajaca, kao što je naš.”

„Gram prevencije vredi koliko kilogram leka”, rekao je Tim. „Moj
deda je tako govorio. Bio je noćni kucač, policajko Galikson. Zato sam
se javio na posao.”

To ju je možda malo raskravilo. „Što se sata tiče, slažem se da je
arhaičan. Mogu vam reći samo jedno: naviknite se na njega. Noćni

kucač je analogni posao u digitalnoj epohi. Tako vam je u Dupreu.”

10

Tim je ubrzo otkrio značenje njenih reči. Bio je u osnovi ulični policajac
iz 1954, samo bez revolvera ili pendreka. Nije imao pravo da hapsi.
Nekoliko najvećih preduzeća u gradu bilo je opremljeno
bezbednosnom tehnologijom, ali većina manjih radnji nije imala takve
uređaje. Na mestima kao što je Dupreska trgovina i Obergova apoteka,
proverio bi da li su zelena svetla alarma uključena i ima li tragova
nasilnog upada. Kod manjih radnji je isprobavao kvake, virio kroz
stakla i tradicionalno kucao tri puta. Pokatkad je dobijao odgovor –
mahanje ili nekoliko reči – ali najčešće nije, što mu je odgovaralo.
Ispisao bi znak kredom i nastavio dalje. Ponavljao bi isti ritual na
povratku, samo što bi ovog puta brisao znakove. Ritual ga je podsećao
na stari irski Me: Pedi, nacrtaj znak kredom na vratima ako stigneš prvi.
Izbrisaću ga ako stignem pre tebe.

Tim je, zahvaljujući zameniku s polovinom radnog vremena,
pronašao pristojno mesto za stanovanje. Džordž Berket rekao mu je da
njegova majka ima mali, namešteni stan iznad garaže i da bi mu ga
jeftino iznajmila, ako je zainteresovan. „Jednosoban je, ali je prilično
lep. Moj brat je živeo u njemu nekoliko godina, pre nego što se odselio
u Floridu. Radi u onom Juniverzalovom tematskom parku u Orlandu.
Pristojno zarađuje.”

„To je dobro.”
„Jeste, ali kolike su cene na Floridi... auuh, neviđene su. Moram da te
upozorim, Time, da ne možeš kasno noću glasno puštati muziku, ako se
useliš. Mama ne voli muziku. Nije volela ni Flojdov bendžo, a svirao ga
je da ti pamet stane. Mnogo su se svađali zbog toga.”
„Džordže, retko ću noćivati kod kuće.”
Policajac Berket – veseli, dobrodušni dvadesetogodišnjak, ne
previše opterećen prirodnom inteligencijom – ozario se kad je to čuo.
„Tako je, zaboravio sam na to. Bilo kako bilo, u stanu je mali rashladni
uređaj. Nije bogzna šta, ali će ga ohladiti dovoljno da možeš da spavaš.
Flojd je mogao. Jesi li zainteresovan?”
Tim je bio zainteresovan. Prozorski rashladni uređaj možda nije bio

bogzna kakav, ali krevet je bio udoban, dnevna soba prijatna, a tuš nije
kapao. U kuhinji nije bilo ničeg izuzev mikrotalasne i rešoa, ali mu to
nije smetalo, pošto je ionako uglavnom jeo u Bevinoj zalogajnici. I
stanarina nije mogla biti niža: sedamdeset dolara nedeljno. Džordž je
opisao majku kao razgoropađenog zmaja, ali se ispostavilo da je
gospođa Berket duša od žene, s tako snažnim južnjačkim naglaskom da
je razumeo tek polovinu onog što je govorila. Ponekad bi mu ostavila
komad proje ili parče torte u navoštenom papiru ispred vrata. Pomislio
bi da mu je gazdarica južnjački vilenjak, kad bi ih zatekao na pragu.

Norbert Holister, pacoliki vlasnik motela, imao je pravo u pogledu
Dupreskog skladišta. Suočavali su se s hroničnim manjkom radne
snage. Tim je pretpostavio da se ljudi ne zadržavaju dugo na mestima
gde se težak fizički rad malo plaća (u Južnoj Karolini minimalna satnica
bila je sedam dolara i dvadeset pet centi). Popričao je s nadzornikom
Valom Džaretom, koji je bio voljan da ga zaposli tri sata na dan, počevši
od osam ujutru. To mu je davalo vremena da se upristoji i najede nakon
noćne smene. Tako je, naporedo s noćnim poslom, ponovo utovarivao i
istovarivao.

Tako svet funkcioniše, govorio je sebi. Tako svet funkcioniše i tako
će biti neko vreme.

11

Tim Džejmison počeo je da živi u južnjačkoj palanci. Upao je u spokojnu
rutinu. Nije nameravao da provede ostatak života u Dupreu, ali je
mogao da zamisli sebe u njemu oko Božića (možda će okititi majušnu
plastičnu jelku, u majušnom stanu iznad garaže), a možda i idućeg leta.
Mesto nije bilo oaza kulture. Razumeo je zašto mlađarija uglavnom
jedva čeka da pobegne iz jednobojne provincijske čamotinje, ali je on
uživao u njoj. Bio je siguran da će s vremenom promeniti mišljenje, ali
mu je zasad odgovarala.

Dizao se u šest uveče; večeravao je u Bevinoj zalogajnici, ponekad
sam, ponekad s nekim zamenikom; obilazio bi grad sledećih sedam
sati, doručkovao bi kod Bev; upravljao bi viljuškarom u Dupreskom
skladištu do jedanaest; pojeo bi sendvič s koka-kolom ili slatkim čajem
za ručak, u senci železničkog skladišta, vratio bi se u stančić gospođe

Berket; spavao bi do šest. U slobodnim danima ponekad bi spavao
punih dvanaest sati. Čitao je advokatske trilere Džona Grišama i čitav
serijal Pesme leda i vatre. Bio je veliki obožavalac Tiriona Lanistera.
Znao je za televizijsku seriju zasnovanu na Martinovim knjigama, ali
nije osećao potrebu da je gleda. Nije hteo da narušava sliku izmaštanih
zmajeva.

Kao policajac, upoznao se s noćnom stranom Sarasote, koja se
razlikovala od dana u turističkom mestu punom surfa i sunca, kao
gospodin Hajd od doktora Džekila. Noćna strana je često bila odvratna
i ponekad opasna. Nikad se nije spustio na nivo korišćenja gnusnog
pajkanskog slenga za mrtve zavisnike i zlostavljane prostitutke – BIM,
bez imalo ljudskog – ali ga je deset godina u službi učinilo ciničnim.
Ponekad je donosio ta osećanja kući (bolje reći često, govorio je sebi, u
trenucima iskrenosti). Postala su deo kiseline koja je nagrizala njegov
brak. Ta osećanja su, kako je pretpostavljao, bila jedan od razloga koji
su ga činili neprijemčivim za ideju o detetu. Znao je da u svetu ima
previše zla, previše stvari koje mogu poći naopako. Aligator na terenu
za golf bio je najmanje od njih.

Kad je preuzeo posao noćnog kucača, nije verovao da gradić od
četiri hiljade četiristo stanovnika (veliki broj njih u udaljenim seoskim
područjima) može imati noćnu stranu, ali ju je Dupre imao. Otkrio je da
mu Se dopada. Ljudi koje je u njoj sretao bili su najbolji deo posla.

Upoznao je gospođu Gulsbi. Mahali su jedan drugom. Najčešće su se
nemo pozdravljali, na početku prvog noćnog obilaska. Sedela je na
stolici za ljuljanje na verandi. Ljuljuškala se i pijuckala iz šolje koja je
mogla biti puna viskija, gaziranog soka ili čaja od kamilice. Ponekad bi
je zaticao na istom mestu i na početku trećeg obilaska. Frenk Poter,
jedan od zamenika s kojim je ponekad večeravao kod Bev, rekao mu je
da je gospođa G. izgubila supruga prošle godine. Veliko vozilo Vendela
Gulsbija skliznuo je s viskonsinskog auto-puta u snežnoj oluji.

„Nema ni pedeset, ali su njih dvoje bili u braku dugo, dugo”, rekao je
Frenk. „Zgotivili su se još kad nisu mogli da glasaju ili legalno kupe
piće, kao u onoj pesmi Čaka Berija, onoj o tinejdžerskoj svadbi. Takve
veze obično ne traju dugo, ali je njihova bila izuzetak.”

Tim se upoznao sa Siroticom Eni, beskućnicom koja je spavala na
dušeku na naduvavanje u sokaku između šerifove kancelarije i
Dupreske bakalnice. Imala je i šatorčić u polju, iza železničke stanice.
Spavala je u njemu kad je padala kiša.

„Zove se Eni Ledu”, rekao je Bil Viklou kad ga je Tim pitao. Bil je bio

najstariji zamenik. Radio je sa skraćenim radnim vremenom. Izgledalo
je da poznaje sve ljude u gradu. „Godinama spava u tom sokačetu. Više
joj se sviđa od šatora.”

„Šta radi kad zahladi?” zanimao se Tim.
„Ide u Jemasi. Roni Gibson je najčešće vozi. U rodu su, u trećem
kolenu. Tamo je sklonište za beskućnike. Eni kaže da ga koristi samo
kad mora, zato što je puno luđaka. Ja joj velim, ko mi kaže, devojko.”
Tim je po jedanput svake noći proveravao njeno pribežište u
sokačetu. Jednog dana posetio ju je u šatoru, posle smene u skladištu,
uglavnom iz radoznalosti. Video je tri zastave na štapovima od
bambusa: zvezde i pruge, prvu konfederativnu zastavu i treću, njemu
nepoznatu.
„To je zastava Gvajane”, rekla je kad je pitao. „Pronašla sam je u
kanti za smeće iza Zunija. Lepa je, jelda?”
Sedela je u fotelji, pokrivena providnom plastikom i štrikala šal,
dovoljno dug za neke od džinova Džordža R. R. Martina. Bila je
prijateljski raspoložena. Nije pokazivala znake onog što su Timove
kolege u Sarasoti nazvale „paranoidnim sindromom beskućnika”.
Redovno je pratila emisiju uživo na radiju WMDK. Volela je da priča o
neobičnim temama poput letećih tanjira i demonskih posednuća.
Jedne noći zatekao ju je poleglu na dušeku u sokačetu, kako sluša
mali radio. Pitao je zašto leži tu kad ima šator koji je u vrlo dobrom
stanju. Sirotica Eni – koja je mogla imati šezdeset ili osamdeset godina
– zagledala se u njega kao da je poludeo. „Ovde sam blizu policije. Znate
li šta je iza stanica i onih skladišta, gospodine Dž.?”
„Šuma, pretpostavljam.”
„Šuma i močvara. Kilometri blata, vode, šipražja i palih stabala.
Prostiru se sve do Džordžije. Tamo ima stvorenja i zlih ljudskih bića.
Govorim sebi da ništa neće izmileti odande, kad lije i kad moram da
ostanem u šatoru, ali ipak ne spavam lepo. Imam nož i držim ga pri
ruci, iako znam da mi neće mnogo pomoći protiv pomahnitalog
močvarnog pacova.”
Eni je bila mršava do tačke izgladnelosti. Tim joj je često donosio
poslastice iz Bevine zalogajnice, pre nego što bi započeo kratku smenu
utovarivanja i istovarivanja u skladišnom kompleksu. Ponekad bi to
bila kesa kuvanog kikirikija ili čvaraka, ponekad pita ili kolač od
višanja. Jednom je to bila tegla ljutih krastavčića. Zgrabila ju je
žgoljavim šakama i privila na grudi. Smejala se od sreće.
„Ljuti krastavčići! Nisam ih jela otkad je Hektor bio štene! Zašto ste

tako dobri prema meni, gospodine Dž.?”
„Ne znam”, rekao je Tim. „Pretpostavljam da sam poput vas, Eni.

Mogu li da probam jedan?”
Pružila mu je teglu. „Naravno. Ionako ćete morati da je otvorite.

Ruke me bole. Imam artritis.” Pokazala mu je šake s izvitoperenim
prstima koji su ličili na komade naplavljenog drveta. „Još mogu da
štrikam i šijem, ali bog sveti zna koliko dugo.”

Otvorio je teglu. Blago se trgao od snažnog mirisa sirćeta. Izlovio je
jedan kolut krastavca. S njega je kapalo nešto što je moglo biti
formaldehid.

„Vrati mi je, vrati mi je!”
Pružio joj je teglu i pojeo kolut. „Bože, Eni, usta će mi večito ostati
zbrčkana.”
Nasmejala se, pokazavši ono malo preostalih zuba. „Najbolji su s
hlebom, puterom i kolom. Ili pivom, ali ga više ne pijem.”
„Šta štrikate? Je li to šal?”
„Gospod neće doći u njegovoj odeždi”, rekla je Eni. „Idite vi,
gospodine Dž., i radite svoj posao. Pazite na ljude u crnim
automobilima. Džordž Olman stalno priča o njima na radiju. Znate
odakle oni dolaze, zar ne?” Možda se šalila. Ili nije. Sa Siroticom Eni
nikad niste bili načisto.
Korbet Denton bio je još jedan žitelj noćne strane Duprea. Bio je
gradski berberin. Zvali su ga Bubnjar, zbog nekog tinejdžerskog
podviga. Zaboravili su šta je uradio, ali su pamtili da je zbog toga bio
mesec dana suspendovan iz regionalne srednje škole. Možda je u
mladosti bio neobuzdan, ali je to vreme davno prošlo. Bubnjar je sad
imao pedeset ili šezdeset i neku. Bio je gojazan i ćelav. Patio je od
nesanice. Sedeo je na pragu svoje radnje kad nije mogao da spava, i
posmatrao opustelu gradsku saobraćajnicu. Na njoj nije bilo nikog
izuzev Tima. Pokatkad bi razgovarali o muškim temama – vremenu,
bejzbolu, letnjoj uličnoj rasprodaji, koja se održavala jednom godišnje.
Denton je jedne noći rekao nešto što je duboko uznemirilo Tima.
„Znate li, Džejmisone, da život koji živimo nije stvaran? On je samo
igra senki. Biće mi drago kad se svetla pogase i kad sve senke nestanu
u mraku.”
Tim je seo na prag ispod berberskog stuba. Beskrajna spirala se
noću odmarala. Skinuo je naočari. Izglancao ih je košuljom i natakao na
nos. „Imam li dozvolu da se slobodno izrazim?”
Bubnjar Denton je bacio cigaretu u slivnik. Nakratko je zaiskrila pre

nego što se ugasila. „Samo napred. Između ponoći i četiri ujutru, svi
imaju pravo na slobodno izražavanje. To je moje mišljenje.”

„Zvučite kao čovek koji pati od depresije.”
Bubnjar se nasmejao. „Zvaću vas Šerlok Holms.”
„Trebalo bi da posetite doktora Ropera. Prepisaće vam pilule koje
će vam popraviti raspoloženje. Moja bivša žena ih uzima. Iako joj se
raspoloženje osetnije popravilo kad me se rešila.” Osmehnuo se da bi
sagovorniku dao do znanja da se šah, ali mu Bubnjar Denton nije
uzvratio osmeh. Ustao je.
„Znam za te pilule, Džejmisone. One su kao žestina i trava.
Verovatno kao ekstazi koji deca danas uzimaju, kad idu na rejvove ih
kako ih već zovu. Od tih stvari neko vreme poveruješ da je sve ovo
stvarnost. Da je bitno. Ali nije stvarno, niti je bitno.”
„Ma hajte”, tiho će Tim. „Ne možete tako da živite.”
„Mislim da samo tako mogu”, rekao je berberin i krenuo ka
stepenicama koje su vodile do njegovog stana iznad radnje. Hod mu je
bio spor i nesiguran.
Tim ga je ispratio zabrinutim pogledom. Strahovao je da je Bubnjar
Denton jedan od onih tipova koji će se ubiti jedne kišne noći. Možda će
povesti psa sa sobom, ako ga ima. Kao neki egipatski faraon.
Razmišljao je da li da porazgovara sa šerifom Džonom o tome. Zatim je
pomislio na Vendi Galikson, koja se još nije značajnije raskravila.
Poslednje što je želeo bilo je da ona ili neko od zamenika pomisli da
nastoji da unapredi svoj status. Više nije bio policajac, već noćni kucač.
Najbolje je da ostane na tome.
Ali Bubnjar Denton nikako mu nije izlazio iz glave.

12

Na svojim obilascima jedne noći potkraj juna opazio je dva dečaka.
Hodala su Glavnom ulicom s rancima na leđima i kutijama za ručak u
rukama. Pomislio bi da su krenuh u školu, da nije bilo dva ujutru.

Posleponoćni šetači bili su blizanci Bilson. Naljutili su se na
roditelje koji su odbili da ih odvedu na Poljoprivredni vašar u Daningu,
zbog loših ocena.

„Imamo uglavnom trojke i nijednog keca”, rekao je Robert Bilson, „i

prolazimo iz razreda u razred. Šta je tu tako loše?”
„To nije pošteno”, oglasio se Roland Bilson. „Rano ujutru stići ćemo

na vašar. Zaposlićemo se. Čuli smo da uvek traže šljakare.”
Dvoumio se da li da im kaže da je prava reč šljakeri. Zaključio je da

to nije važno. „Deco, žao mi je što ću morati da vam probušim balon, ali
koliko imate godina? Jedanaest?”

„Dvanaest!” uglas će blizanci.
„U redu, dvanaest. I govorite tiše, narod spava. Niko na vašaru neće
vas zaposliti. Zatvoriće vas u kavez pod ovim ili onim izgovorom.
Držače vas u njemu dok vam ne dođu roditelji. Ljudi će zverati u vas
dok ih budete čekali. Neki će vas gađati kikirikijem ili čvarcima.”
Braća Bilson su ga zbunjeno posmatrala (i verovatno s izvesnim
olakšanjem).
„Evo šta ćete da radite”, rekao je Tim. „Odmah ćete se vratiti kući.
Pratiću vas na kratkom odstojanju, da bih bio siguran da nećete
promeniti kolektivno mišljenje.”
„Šta je kolektivno mišljenje?” pitao je Robert.
„Nešto čime blizanci navodno raspolažu. Jeste li izašli na vrata ili
kroz prozor?”
„Kroz prozor”, rekao je Roland.
„U redu, tako ćete se i vratiti. Vaši roditelji nikad neće saznati da ste
pobegli od kuće, ako budete imali sreće.”
Robert: „Nećete im reći?”
„Neću, ako opet ne pokušate da pobegnete. U tom slučaju neću im
reći samo šta ste uradili, već ću se požaliti da ste bili drski i da ste se
svađali sa mnom kad sam vas uhvatio.”
„Nismo to radili!”, preneraženo će Roland.
„Lagaću”, rekao je Tim. „Umem da lažem.”
Otpratio ih je do kuće. Gledao je kako Robert pravi lopovske
merdevine Rolandu, da bi se popeo kroz prozor. Tim je na isti način
pomogao Robertu. Sačekao je da vidi da li će se svetio u kući upaliti, što
bi značilo da su nesuđeni begunci otkriveni. Nastavio je obilazak kad se
to nije desilo.

13

Na ulicama je, u petak i subotu uveče, bilo više ljudi do ponoći ili jedan
ujutru, Uglavnom su to bili parovi u fazi udvaranja. Posle toga bi počela
invazija onog što je šerif Džon zvao drumske rakete. Mladići u
nabudženim kolima ili kamionetima jurili su praznom Glavnom ulicom,
sto ili sto dvadeset kilometara na sat. Trkali su se i budili ljude
brundanjem nelegalnih auspuha. Ponekad bi ih šerifov zamenik ili
policajac državne policije zaustavio i napisao kaznu (ili strpao u zatvor
ako bi pali na alko-testu). Ali hapšenja su bila relativno retka, čak i s
četiri zamenika na dužnosti, vikendom uveče. Prekršioci su uglavnom
prolazili nekažnjeno.

Tim je obišao Siroticu Eni. Zatekao ju je kako sedi ispred šatora i
štrika papuče. Njeni prsti su se munjevito kretali, uprkos artritisu.
Pitao je da li želi da zaradi dvadeset dolara. Rekla je da novac uvek
dobro dođe, ali da sve zavisi od prirode posla. Zakikotala se kad joj je
rekao o čemu se radi.

„Sa zadovoljstvom ću to učiniti, gospodine Dž. Pogodili smo se, ako
dodate nekoliko tegli ljutih krastavčića.”

Eni, čiji moto je po svemu sudeći bio ’idi na veliko ili idi kući’,
napravila mu je natpis dug deset i širok dva metra. Tim ga je namotao
na čelični valjak, koji je sam napravio, vareći komade cevi u radnji
Fromijeve prodavnice i servisa malih motora. Objasnio je šerifu Džonu
šta želi da uradi i dobio dozvolu da pokuša. Tim i Tag Faradej obesili su
valjak o kabl pričvršćen na Obergovu apoteku s jedne i na zatvoreni
bioskop na drugoj strani ulice.

Tim je, u petak i subotu uveče, u vreme zatvaranja barova, cimnuo
uže kojim je obmotao natpis kao roletnu. Eni je s obe strane nacrtala
staromodnu kameru s blicem. Ispod nje je pisalo USPORI, IDIOTE!
FOTOGRAFIŠEMO VAŠE REGISTARSKE TABLICE!

Nisu to radili, naravno (iako je Tim zapisivao tablice, kad je mogao
da ih vidi), ali je Enin natpis bio delotvoran. Nije bio savršen, ali šta je u
životu bilo?

Šerif Džon je, početkom jula, pozvao Tima u kancelariju. Tim je
pitao da li je u nevolji.

„Upravo suprotno”, rekao je šerif Džon. „Dobro radite svoj posao.
Ideja s natpisom zvučala mi je skroz blesavo, ali moram priznati da
sam pogrešio i da ste imali pravo. Ponoćne trke gradskim ulicama
nikad me nisu zabrinjavale, niti ljudi koji su govorili da smo suviše lenji
da bismo zaustavili taj cirkus. Podsećam vas da isti ti ljudi iz godine u
godinu glasaju protiv predloga za povećanje plata čuvarima reda i

zakona. Zabrinjavao me je nered koji smo morali da čistimo, kad bi
neko od trkača udario u drvo ili telefonsku banderu. Mrtvaci su loša
stvar, ali ponekad mislim da su gore prošli... oni koji više nikad neće
biti isti, posle jedne noći lakomislenog junačenja. Ali ovogodišnji jun je
bio dobar. Više nego dobar. Možda je bio samo izuzetak od pravila, ali
ne mislim tako. Držim da je stvar u natpisu. Recite Eni da je njime
verovatno spasla nekoliko života i da može da spava u nekoj od ćelija
kad zahladni.”

„Učiniću to”, rekao je Tim. „Dolaziće često, dok god je budete
snabdevali ljutim krastavčićima.”

Šerif Džon se zavalio u stolici, koja je škripala glasnije nego ikad.
„Nisam ni znao koliko sam u pravu kad sam vam rekao da ste previše
kvalifikovani za posao noćnog kucača. Nedostajaćete nam kad krenete
za Njujork.”

„Ne žurim se”, rekao je Tim.

14

Zonijev Go-mart je bio jedini biznis u gradu koji je bio otvoren
dvadeset četiri časa dnevno. Nalazio se pored skladišnog kompleksa.
Pored piva, gaziranih pića i čipsa prodavao je benzin zvani „Zonijev
đus”. Dva naočita brata somalijskog porekla, Absimil i Gutale Dobira,
smenjivali su se u noćnoj smeni od ponoći do šest ujutru. Tim je jedne
pasje vrele večeri sredinom jula, dok je crtao kredom i kucao po
zapadnom kraju i Glavnoj, čuo pucanj iz pravca Zonija. Nije bio
preterano glasan, ali je on znao da prepozna zvuk vatrenog oružja.
Odmah zatim čuo se i krik bola ili besa, kao i zvuk razbijenog stakla.

Tim je potrčao. Sat ga je lupkao po butini, a ruka automatski
poletela ka dršci nepostojećeg pištolja. Video je parkirani automobil
pored pumpi. Dva mladića su izletela iz radnje. Jedan je stiskao nešto
što je verovatno bila gotovina. Tim se spustio na koleno. Gledao je kako
ulaze u auto i žurno odlaze. Gume su pravile oblačiće plavog dima na
asfaltu masnom od nafte i ulja.

Potegao je radio s pojasa. „Stanice, ovde Tim. Ko je tamo, javite se.”
Javila se Vendi Galikson. Zvučala je pospano i nadmeno. „Šta hoćeš,
Time?”

„Imamo dva-jedanaest u Zoniju. Hitac je ispaljen.”
Razbudila se u trenu. „Isuse, pljačka? Odmah do...”
„Nemoj, samo me slušaj. Dva počinioca, muškarci, belci, tinejdžeri
ili dvadesetogodišnjaci. Manja porodična kola. Možda je ’ševi kruz’,
nisam video boju ispod fluorescentnih svetiljki na pumpi, ali noviji
model, tablice Severne Karoline, počinju s WTB-9, nisam video
poslednje tri cifre. Prosledi ove podatke onima u patroli i Državnoj
policiji, pre nego što išta drugo uradiš!”
„Šta...”
Prekinuo je vezu, vratio radio za pojas i potrčao ka Zoniju. Staklo na
šalteru bilo je razbijeno, a kasa otvorena. Jedan od braće Dobira ležao
je postrance u sve većoj barici krvi. Teško je disao. Svaki udisaj
završavao se zloslutnim zviždukom. Tim je kleknuo pored njega.
„Moram da vas okrenem na leđa, gospodine Dobira.”
„Nemojte molim vas... boli...”
Tim nije sumnjao u to, ali je morao da proceni štetu. Metak je ušao
visoko ha desnoj strani Dobirinog plavog „zoni” sakoa, koji je sad bio
purpuran od krvi. Još krvi teklo mu je iz usta, natapajući kozju bradicu.
Zakašljao se, zasipajući Timovo lice i stakla naočara finim kapljicama.
Ponovo je potegao radio. Laknulo mu je kad je shvatio da
Galiksonova nije napustila položaj. „Potrebna su ambulantna kola,
Vendi. Ona najbliža iz Daninga. Jedan od braće Dobira je pogođen,
izgleda da mu je metak probio pluća.”
Potvrdila je i počela da postavlja pitanje. Tim je ponovo prekinuo
vezu. Spustio je radio na pod i skinuo košulju. Presavio ju je i prislonio
je na rupu na Dobirinim grudima. „Možete li da je držite kratko vreme,
gospodine Dobira?”
„Teško... dišem...”
„Siguran sam da je tako. Držite je. To će vam pomoći.”
Dobira je pritisnuo svijenu košulju na grudi. Tim je znao da neće
moći dugo da je drži, i da će do dolaska ambulantnih kola proći
najmanje dvadeset minuta. I to ako se desi čudo.
Prodavnica na pumpi bila je dobro snabdevena grickalicama, ali ne
i materijalom za prvu pomoć. Bilo je vazelina. Tim je zgrabio teglu i
kutiju pelena sa obližnje gondole. Pocepao ju je dok je trčao ka
ranjeniku. Sklonio je okrvavljenu košulju. Nežno je podigao okrvavljeni
plavi sako. Počeo je da otkopčava Dobirinu košulju.
„Ne, ne, ne”, zavapio je ranjenik. „Boli, ne dirajte me, molim vas.”
„Moram.” Tim je čuo sve bliži zvuk motora. Plava svetlost zaigrala je

po krhotinama stakla. Nije se osvrnuo. „Držite se, gospodine Dobira.”
Uzeo je kuglu vazelina iz tegle. Nagurao ju je u ranu. Dobira je

kriknuo od bola. Raširenim očima pogledao je Tima. „Dišem... malo
bolje.”

„Olakšanje je samo privremeno, ali pluća vam nisu kolabirala ako
sad bolje dišete.” Ne sasvim, pomislio je Tim.

Šerif Džon je ušao i kleknuo pored Tima. Gornji deo pidžame,
veličine glavnog brodskog jedra, visio mu je preko pantalona uniforme.
Seda kosa štrcala mu je na sve strane.

„Brzo si došao”, rekao je Tim.
„Bio sam budan. Nisam mogao da zaspim. Spremao sam sendvič
kad je Vendi zvala. Gospodine, jeste li vi Gutale ili Absimil?”
„Absimil, gospodine.” Još je zviždao, ali je glasnije govorio. Tim je
uzeo jednu pelenu. Pritisnuo ju je na ranu. „O, to boli.”
„Je li metak izašao, ili je još u njemu?”, pitao je šerif Džon.
„Ne znam, i ne želim da ga okrećem da bih saznao. Relativno je
stabilan, stoga predlažem da sačekamo ambulantna kola.”
Timov radio je zakrčao. Šerif Džon ga je oprezno podigao s gomile
slomljenog stakla. To je bila Vendi. „Time? Bil Viklou primetio je te
tipove na Dip Medou roudu i krenuo u poteru.”
„Džon ovde, Vendi. Javi Bilu da bude oprezan. Naoružani su.”
„Gotovi su, eto šta su.” Možda je bila pospana kad se prvi put javila,
ali je sad bila sasvim budna. Zvučala je zadovoljno. „Pokušali su da
pobegnu. Auto im se prevrnuo. Jedan im a slomljenu ruku, dok je drugi
vezan lisicama za šipku u Bilovom vozilu. Državna policija je na putu.
Reci Timu da je imao pravo kad je rekao da su u ’ševi kruzu’. Kako je
Dobira?”
„Biće dobro”, rekao je šerif Džon. Tim nije bio sasvim siguran, ali je
shvatio da je šerif govorio s ranjenikom, koliko i sa zamenicom
Galikson.
„Dao sam im novac iz kase”, rekao je Dobira. „Rečeno nam je da
tako postupimo.” Ipak je zvučao postiđeno. Duboko postiđeno.
„Pravilno ste postupili”, rekao je Tim.
„Onaj s pištoljem svejedno me je upucao. Zatim je onaj drugi razbio
šalter. Da bi uzeo...” Još kašljanja.
„Ućutite”, rekao je šerif Džon.
„Da bi uzeo lutrijske srećke”, rekao je Absimil Dobira. „One koji se
grebu. Moramo da ih povratimo. Dok se ne kupe, one su vlasništvo...”,
slabašno se nakašljao, „države Južna Karolina.”

Šerif Džon je rekao: „Ućutite, gospodine Dobira. Prestanite da
brinete za proklete srećke. Čuvajte snagu.”

Gospodin Dobira je sklopio oči.

15

Sutradan, dok je Tim ručao na verandi železničke stanice, šerif Džon se
dovezao privatnim kolima. Popeo se uza stepenice i pogledao na
ugnuto sedište druge stolice. „Misliš li da će me izdržati?”

„Postoji samo jedan način da to saznaš”, rekao je Tim.
Šerif je oprezno seo. „U bolnici kažu da će se Dobira izvući. Tamo je
njegov brat, Gutale. Kaže da je nekoliko puta video one dripce.”
„Izviđali su metu”, rekao je Tim.
„Nesumnjivo. Poslao sam Taga Faradeja u bolnicu da uzme izjave.
Tag je najbolji čovek koga imam. To verovatno i sam znaš.”
„Gibsonova i Berket nisu loši.”
Šerif Džon je uzdahnuo. „Nisu, ali niko od njih ne bi reagovao tako
brzo i odlučno, kao što si ti sinoć uradio. A sirota Vendi bi verovatno
samo stajala tamo zevajući, ako se ne bi onesvestila.”
„Dobra je dispečerka”, rekao je Tim. „Stvorena je za taj posao. To je
moje mišljenje.”
„Uh-uh, uh-uh, i čarobnjak je s papirima – prošle godine je
reorganizovala sve dosijee i sve pohranila na prenosnim memorijama
– ali je na terenu gotovo beskorisna. Voli timski rad. Da li bi ti hteo da
budeš član tima, Time?”
„Mislio sam da ne možete da priuštite još jednog pajkana na
platnom spisku. Jesu li vam odobrena veća sredstva?”
„Voleo bih da jesu. Ali Bil Viklou vraća značku krajem godine. Mislio
sam da bi mogao da promeniš posao. On će šetati i kucati, dok ćeš ti
obući uniformu i ponovo zapasati pištolj. Pitao sam Frenka. Rekao je
da bi mu posao noćnog kucača odgovarao, za izvesno vreme.”
„Mogu li da razmislim o tome?”
„Ne znam zašto ne bi.” Šerif Džon je ustao. „Od kraja godine deli nas
još pet meseci. Ali biće nam drago ako pristaneš.”
„Govoriš li i u ime zamenice Galikson?”
Šerif Džon se nacerio. „Vendi se teško pridobija, ali si sinoć prešao

zamašan deo puta.”
„Zaista? Šta misliš, šta bi rekla ako bih je pozvao na večeru?”
„Mislim da bi pristala, ako ne razmišljaš o Bevinoj zalogajnici. Tako

zgodna cura u najmanju ruku očekuje Raundap u Daningu. Možda i onaj
meksički restoran u Hardvilu.”

„Hvala na savetu.”
„Nema problema. Razmisli o poslu.”
„Hoću.”
Razmišljao je. I još je razmišljao kad je jedne vrele noći, tog leta, u
malom gradu nastao sam pakao.

PAMETNO DETE

1

Herbert i Ajlin Elis su jednog lepog mineapoliskog jutra aprila te
godine – Tima Džejmisona je još delilo nekoliko meseci od dolaska u
Dupre – uvedeni u kancelariju Džima Grira, jednog od tri savetnika za
izbor zanimanja u Školi za izuzetnu decu Broderik.

„Luk nije u nevolji, zar ne?”, pitala je Ajlin kad su seli. „Nije nam
ništa rekao, ako jeste.”

„Ni u kom slučaju”, rekao je Grir. Nosio je sportsku košulju,
otkopčane kragne i farmerke. „Vi znate kako stvari ovde funkcionišu,
zar ne? Kako stvari moraju da funkcionišu s obzirom na mentalne
kapacitete naših učenika. Ocenjujemo ih, ali ne ocenama. To je
nemoguće. Imamo desetogodišnjake s blagim oblikom autizma koji
rade srednjoškolsku matematiku, ali još čitaju na nivou đaka trećeg
razreda. Imamo decu koja tečno govore četiri jezika, ali imaju
probleme s množenjem razlomaka. Učimo ih svim predmetima i
devedeset procenata živi u školi. To je neophodno, pošto dolaze iz svih
krajeva Sjedinjenih Država i još deset zemalja. Ali usredsređujemo se
na njihove specijalne talente, ma kakvi oni bili. Zbog toga je
tradicionalni sistem školovanja od vrtića do dvanaestog razreda
prilično beskoristan za nas.”

„To nam je poznato”, rekao je Herb, „i znamo da je Luk pametno
dete. Zbog toga je ovde.” Ono što nije dodao (Grir je to sigurno znao)
bilo je da ne bi mogli da priušte astronomsku školarinu. Herb je bio
nadzornik u fabrici ambalaže, a Ajlin nastavnica u osnovnoj školi. Luk
je bio jedan od malobrojnih učenika koji je živeo kod kuće i jedan od još
malobrojnijih sa stipendijom.

„Pametno? Ne baš.”

Grir je spustio pogled na otvorenu fasciklu na inače besprekorno
čistom stolu. Ajlin je spopalo neugodno predosećanje, reći će im da
povuku sina iz škole ili će mu opozvati stipendiju – posle čega će
povlačenje biti neophodno. Godišnja školarina u Brodu bila je oko
četrdeset hiljada dolara, otprilike koliko i na Harvardu. Grir će im reći
da je sve to bila greška, da Luk nije tako bistar kao što su svi verovali.
On je samo obično dete koje guta štiva namenjena znatno starijoj deci i
ne zaboravlja ništa od pročitanog. Ajlin je čitajući saznala da
fotografsko pamćenje nije tako retko kod male dece; deset do petnaest
procenata sve normalne dece poseduje sposobnost da zapamti gotovo
sve što pročitaju. Stvar je u tome što taj talenat obično nestaje u
adolescentskom dobu. Luk se približavao tim godinama.

Grir se osmehnuo. „Dopustite mi da govorim bez okolišanja.
Ponosimo se podučavanjem izuzetne dece, ali u Broderiku nikad nismo
imali učenika poput Luka. Jedan od naših počasnih učitelja –
osamdesetogodišnji gospodin Flint – preuzeo je na sebe podučavanje
Luka o istoriji Balkana, komplikovanom predmetu, koji je od velike
pomoći u osvetljavanju sadašnje geopolitičke situacije. Tako makar
Flint kaže. Posle prvih nedelju dana rekao mi je da je njegovo iskustvo
uporedivo s onim jevrejskih mudraca, koje je Isus ne samo podučavao
već i prekorio, rekavši da nisu nečasni zbog onog što ulazi u njihova
usta, već zbog onog što iz njih izlazi.”

„Nisam siguran da sam vas razumeo”, rekao je Herb.
„Zbunjeni ste kao što je bio i Bili Flint. To želim da kažem.”
Grin se nagnuo napred.
„Sada ćete me razumeti. Luk je za nedelju dana upio izuzetno
zahtevni dvosemestralni postdiplomski materijal. Izvukao je veliki broj
zaključaka koje je Flint planirao da mu predstavi, kad stekne
neophodne saznajne temelje. Luk je osporio neke od tih zaključaka.
Veoma ubedljivo je saopštio da su oni ’preuzete mudrosti, a ne
originalne misli’. Flint je objasnio da je dečak to učinio na veoma
pristojan način. Kao da se izvinjava.”
„Nisam siguran kako da reagujem na to”, rekao je Herb. „Luk ne
govori mnogo o onom što radi u školi. Kaže da mi to ne bismo
razumeli.”
„To je u priličnoj meri tačno”, rekla je Ajlin. „Možda sam nekad
nešto znala o binominalnoj teoremi, ali je odonda prošlo mnogo
vremena.”
Herb je rekao: „Luk je, kad dođe kući, kao bilo koje drugo dete.

Uključi igrice ili igra basket ispred kuće s pajtašem Rolfom, kad uradi
domaći i obavi kućne poslove. Još gleda Sunđer Boba.” Dodao je, posle
kraćeg razmišljanja. „Iako obično s knjigom u krilu.”

Da, pomislila je Ajlin. Nedavno je čitao Principe sociologije. A pre
toga Vilijama Džejmsa. Pre njega je pročitao Veliku knjigu anonimnih
alkoholičara i sabrana dela Kormaka Makartija. Čita kao što krave pasu
po pašnjaku, stalno traži mesta na kojima je trava zelenija. Njen suprug
nije obraćao pažnju na takve stvari, zato što ga je sinovljeva neobičnost
plašila. Plašila je i nju, što je verovatno bio jedan od razloga zbog kog
ništa nije znala o Lukovom učenju balkanske istorije. Nije joj rekao zato
što ga nije pitala.

„Ovde imamo darovitu decu”, rekao je Grir. „U stvari, rekao bih da
više od polovine učenika Broda spada u tu kategoriju. Ali oni su
ograničeni. Luk je drugačiji, zato što je globalan. Nije verziran samo u
jednoj stvari, već u svemu što radi. Mislim da nikad neće profesionalno
igrati bejzbol ili košarku...”

„Biće prenizak za profesionalnog košarkaša, ako se umetnuo na
moju familiju”, sa osmehom će Herb. „Izuzev ako nije novi Spad Veb.”

„Ućuti”, rekla je Ajlin.
„Ali igra s poletom”, nastavio je Grir. „Uživa u tome. Ne smatra to
gubljenjem vremena. Nije trapav u sportovima. Lepo se slaže s
drugovima. Nije introvertan ili emocionalno disfunkcionalan u bilo
kom pogledu. On je u osnovi običan američki klinac koji nosi majice rok
bendova i bejzbol kapu naopačke. Lošije bi prolazio u običnoj školi –
svakodnevna rutina bi ga izludela – ali mislim da bi se snašao i u tom
okruženju; učio bi ono što ga zanima.” Žurno je dodao: „Ne verujem da
biste želeli da to isprobate u praksi.”
„Ne bismo. Zadovoljni smo što je ovde”, rekla je Ajlin. „Veoma smo
zadovoljni. I znamo da je dobro dete. Ludo ga volimo.”
„I on voli vas. Nekoliko puta sam razgovarao s Lukom. Bio je
kristalno jasan u tom pogledu. Deca tako sjajnog uma izuzetno su retka.
A ona koja su uz to dobro prilagođena i koja se osećaju dobro u svojoj
koži – koja vide spoljašnji svet, pored onog u njihovoj glavi – još su
reda.”
„Zašto ste nas zvali ako je sve u redu?” pitao je Herb. „Ne mislim da
smo ovde da bismo slušali pohvale na sinovljev račun. I kad smo već
kod toga, još mogu da ga pobedim u amerikancu, iako ima pristojan
felš.”
Griner se zavalio u stolici. Osmeh je nestao. „Ovde ste zato što smo

mi učinili gotovo sve što smo mogli za Luka i on to zna. Izrazio je
zanimanje za produženje školovanja na nivou koledža. Želi da
diplomira inžinjerstvo na Masačusetskom institutu za tehnologiju u
Kembridžu i engleski jezik u Emersonu, s druge strane reke u Bostonu”

„Šta?”, pitala je Ajlin. „Istovremeno?”
„Da.”
„A šta je s prijemnim ispitima?” Ajlin nije mogla da smisli ništa
drugo.
„Polagaće ih sledećeg meseca, u maju, u Srednjoj školi Nort
komjuniti. I oboriće sve rekorde.”
Moram da mu spakujem ručak, pomislila je. Čula je da je hrana u
menzi Nort koma grozna.
Herb je progovorio posle podužeg perioda tišine, „Gospodine Grire,
naš dečak ima dvanaest godina. U stvari, prošlog meseca je proslavio
dvanaesti rođendan. Možda zna Srbiju u prste, ali još tri godine neće
dobiti brčiće. Vi... ovo...”
„Razumem kako se osećate. I ne bismo razgovarali o ovome da
moje kolege savetnici i ostalo osoblje ne veruje da je akademski,
društveno i emocionalno sposoban da to uradi. I da, mislimo na oba
kampusa.”
Ajlin je rekla: „Neću da pošaljem dvanaestogodišnjaka na drugi kraj
zemlje, da živi među studentima koji imaju dovoljno godina da piju i
izlaze po klubovima. Situacija bi bila drugačija ako bi imao rođake, kod
kojih bi boravio...”
Grir je klimao glavom dok je govorila. „Razumem vas. U potpunosti
se slažem sa vama. I Luk zna da nije spreman za samostalni život, čak i
ako bi bio pod nadzorom. Njemu je to kristalno jasno. Ipak, sve više je
frustriran i nesrećan zbog sadašnje situacije. To je zbog gladi za
znanjem. Pregladneo je. Ne znam kakav čudesni mehanizam ima u glavi
– niko od nas to ne zna, možda je stari Flint bio najbliži istini kada je
govorio o Isusu koji podučava mudrace – ali, kad pokušam da ga
zamislim, pred očima mi iskrsava golema, sjajna mašina koja radi sa
samo dva procenta kapaciteta. Pet procenata u najboljem slučaju. Ali,
pošto je ovo ljudska mašina, njega mori... glad.”
„Kažete da je frustriran i nesrećan?”, upitao je Herb. „Uh! Nismo to
primetili.”
Ja jesam, pomislila je Ajlin. Ne stalno, ali ponekad. Da. Tada tanjiri
zveckaju ili se vrata zatvaraju sama od sebe.
Pomislila je na golemu, blistavu mašineriju o kojoj je govorio

savetnik, nešto dovoljno veliko da ispuni tri ili čak četiri zgrade
veličine skladišta. I šta zapravo radi? Pravi papirne čaše ili štancuje
aluminijumske poslužavnike za brzu hranu. Dugovali su mu više, ali da
li su mu dugovali baš to?

„Šta je s Univerzitetom Minesota?”, pitala je. „Ili Konkordija, u Sent
Polu? Mogao bi da živi kod kuće ako bi pohađao neku od njih.”

Grir je uzdahnuo. „To bi vam bilo isto kao kad biste ga ispisali iz
Broda i upisali u običnu srednju školu. Govorimo o dečaku za koga je IQ
skala neprimenjiva. Zna gde želi da ide. Zna šta mu je potrebno.”

„Ne znam šta možemo da učinimo povodom toga”, rekla je Ajlin.
„On će možda dobiti školarine za ta mesta, ali mi ovde radimo. I ni po
kakvom merilu ne bismo se mogli nazvati imućnim.”

„Pa, predlažem da porazgovaramo o tome”, rekao je Grir.

2

Luk je čekao s još četvoro dece, dva dečaka i dve devojčice, kad su se
Herb i Ajlin tog popodneva vratili u školu. Smejali su se i živo
razgovarali. Ajlin su ličili na običnu decu. Devojčicama u suknjicama i
dokolenicama grudi su počele da pupe. Luk i njegov prijatelj Rolf nosili
su široke platnene pantalone – poslednji krik mode za mladiće – i
majice. Na Rolfovoj je pisalo PIVO JE ZA POČETNIKE. Nosio je
violončelo u velikoj, prošivenoj kutiji. Pravio se da igra oko njega, kao
oko šipke, govoreći o nečemu što je mogla biti prolećna igranka ili
Pitagorina teorema.

Luk je opazio roditelje. Kucnuo se pesnicama s Rolfom, podigao
ranac i ušao na zadnje sedište Ajlininog džipa s pogonom na sva četiri
točka. „Oba roditelja”, rekao je. „Sjajno. Šta je povod ovako neočekivane
pažnje?”

„Da li zaista želiš da se školuješ u Bostonu?”, pitao je Herb.
Luk nije izgledao nimalo smeteno. Nasmejao se i podigao pesnice u
vazduh. „Da! Mogu li?”
Kao da pita može li da prenoći u Rolfovoj kući u petak uveče, čudila
se Ajlin. Setila se Grirovog izbora reči pri objašnjavanju dara kojim
raspolaže njihov sin. Nazvao ga je globalnim. Reč je bila savršena. Luk je
bio genije, koji zbog nečeg nije bio izvitoperen preterano snažnim

intelektom. Vozio je svoj skejtbord po strmom trotoaru bez ikakvog
zazora, uprkos mozgu koji je imao jedan u milijardu ljudi.

„Večerajmo ranije i popričajmo o tome”, rekla je.
„Roket pica!”, kriknuo je Luk. „Šta kažete na to? Pod uslovom da si
popio lek, tata. Jesi li?”
„O, veruj mi da nisam mogao da ga ne uzmem posle današnjeg
sastanka.”

3

Naručili su veliku picu s italijanskom salamom. Luk je sam proždrao
polovinu, i popio tri velike čaše koka-kole iz najvećeg bokala. Roditelji
su se posle toga čudili ne samo njegovom umu već i probavnom traktu
i bešici. Luk je objasnio da je prvo porazgovarao s gospodinom Grirom
zato što: „Nisam hteo da vas preplašim. Hteo sam da se prvo upoznate
sa situacijom.”

„Opipavao si naše raspoloženje”, rekao je Herb.
„Tako je. Podigao sam zastavu na jarbol da bih video ko će je
pozdraviti. Ostao sam na onom iz pet i petnaest da bih video da li stiže
do Edine. Bacio sam loptu o zid da bih video koliko...”
„Dosta. Predočio nam je kako možemo da pođemo s tobom.”
„Morate”, iskreno će Luk. „Premlad sam da bih bio bez mojih
poštovanih roditelja. Takođe...” Posmatrao ih je preko ostataka piće.
„Ne bih mogao da učim. Previše biste mi nedostajali.”
Ajlin je naredila svojim očima da ne zaplaču, ali je nisu poslušate.
Herb joj je dodao salvetu. Rekla je: „Gospodin Grir... hm... predstavio
nam je scenario, moglo bi se reći... u kom bismo verovatno mogli... pa...”
„Da se preselite”, rekao je Luk. „Želi li neko poslednje parče piće?”
„Samo napred, posluži se”, rekao je Herb. „Pazi da ne umreš pre
prekorednog maturiranja.”
„Menage a college”, rekao je Luk, kroz smeh. „Govorio vam je o
bogatim bivšim studentima, zar ne?”
Ajlin je spustila salvetu. „Bože, Luki, razgovarao si o finansijskom
stanju svojih roditelja sa savetnikom? Ko je odrasla osoba u ovom
razgovoru. Malčice sam zbunjena.”
„Smiri se, mamasita. To je bio razuman postupak. Prvo sam

pomislio na zadužbinski fond. Brodov je jako veliki. Mogu platiti vašu
selidbu a da ne osete, ali odbor to ne bi odobrio, iako je ideja logična.”

„Je li?”, pitao je Herb.
„O, da.” Luk je poletno žvakao, progutao zalogaj i potegao gutljaj
koka-kole. „Ja sam investicija. Akcija s dobrim potencijalom rasta.
Investirajte cente, pa ćete žnjeti dolare, jelda? Tako Amerika
funkcioniše. Članovi odbora dovoljno su dalekovidi za tako nešto, ali ne
mogu izaći izvan granica kognitivne kutije.”
„Kognitivna kutija”, rekao je otac.
„Da, znate. Kutija izgrađena na osnovu dijalektike predaka. Mogla bi
biti i plemenska, iako je pomalo smešno misliti na članove odbora kao
pleme. Reći će: ’Ako uradimo ovo za njega, možda ćemo morali da to
uradimo i za drugo dete.’ To je kutija. Ona se na izvestan način
nasleđuje.”
„Prenesena mudrost”, rekla je Ajlin.
„To je to, mama. Članovi odbora proslediće predlog bivšim đacima,
onima koji su napravili mučo dolara razmišljajući izvan kutije, ali koji
još vole plavu i belu boju starog Broderika. Gospodin Grir će se time
pozabaviti. Makar se nadam da hoće. Dogovor je da oni meni pomognu,
a ja ću pomoći školi kad se obogatim i proslavim. Nije da mi je cilj da
postanem bogat ili slavan. Ja sam od glave do pete pripadnik srednje
klase, ali mi ne bi smetalo da se obogatim, onako uzgred. Pod uslovom
da ne zakačim neku gnusnu boleštinu, da ne poginem u terorističkom
napadu ili nečem sličnom.”
„Ne prizivaj zlo”, rekla je Ajlin. Prekrstila se preko otpacima
zakrčenog stola.
„Praznoverna si, mama”, popustljivo će Luk.
„Budi ljubazan pa obriši usta. Imaš sos od piće na usnama. Kao da ti
desni krvare.”
Luk je poslušao.
Herb je rekao: „Prema gospodinu Griru, izvesne zainteresovane
ličnosti preuzeće na sebe troškove selidbe. Spremni su da nas
finansiraju čitavih šesnaest meseci.”
„Je li vam rekao da su ljudi koji će vas podržati spremni da vam
pomognu da nađete novi posao?” Dečakove oči su blistale. „Bolji
posao? Zato što je Daglas Finkel jedan od bivših đaka. On je vlasnik
Američkih papirnih proizvoda, što se skoro poklapa s tvojim poljem
stručnosti. S tvojom vrelom zonom. S mestom na kom se guma
sastaje...”

„Finkelovo ime je pomenuto u razgovoru”, rekao je Herb. „Onako
uzgred.”

„Takođe...” Luk se obratio majci, plamtećih očiju. „U Bostonu vlada
velika potražnja za učiteljicama. Prosečna početnička plata za osobu s
izvesnim iskustvom nije manja od šezdeset pet hiljadarki.”

„Sine, otkud ti znaš takve stvari?”, pitao je Herb.
Luk je slegnuo ramenima. „Vikipedija, za početak. Zatim sam
pretražio glavne izvore pomenute u člancima. To je u suštini stvar
održavanja koraka s okruženjem, a škola Broderik je moje okruženje.
Znam sve članove odbora i bogate bivše učenike na koje bi trebalo da
se ugledam.”
Ajlin je posegnula preko stola. Uzela je ostatak poslednjeg parčeta
piće iz sinovljevih ruku. Vratila ga je na limeni poslužavnik s
odbačenim koricama. „Luki, zar ti prijatelji neće nedostajati, čak i ako
bi studiranje bilo moguće?”
Oči su mu se zamaglile. „Da, pogotovo Rolf. I Maja. Ona je moja
nezvanična pratilja, iako zvanično ne možemo zvati devojke na
prolećni ples. Pa da. Ali.”
Čekali su. Njihov sin, oduvek blagoglagoljiv i često brbljiv, mučio se
da pronađe reći. Počeo je, pa se zaustavio. Počeo je, pa se još jednom
zaustavio. „Ne znam kako da to kažem. Ne znam mogu li to da kažem.”
„Pokušaj”, rekao je Herb. „U budućnosti ćemo imati mnogo važnih
diskusija, ali je ova dosad najvažnija. Stoga pokušaj.”
Riči Roket je, u pročelju restorana, započeo svoj nastup. Zaplesao je
„Mambo broj 5”. Ajlin je gledala kako prilika u srebrnom svemirskom
odelu maše rukama u rukavicama, u pravcu gostiju za obližnjim
stolovima. Neka deca su mu se pridružila. Njihali su se u ritmu muzike i
šaka u rukavicama, dok su ih roditelji gledali, snimali i aplaudirali. Ne
tako davno – pre pet kratkih godina – i Luki bi bio jedno od te dece. Sad
su govorili o naizgled nemogućim promenama. Nije joj bilo jasno kako
je dete poput Luka rođeno u vezi običnih ljudi, s običnim aspiracijama i
očekivanjima. Ponekad bi poželela da je bilo drugačije. Ponekad je
duboko mrzela ulogu koja im je nametnuta. Ali nikad nije i nikada neće
mrzeti Lukija. Bio je njena bebica, njen jedan jedini.
„Luk?”, rekao je Herb. Govorio je veoma tiho. „Sine?”
„Najvažnije je ono što će biti”, rekao je Luk. Podigao je glavu i
pogledao roditelje. Oči su mu sjajile kao nikad do tada. Krio je taj sjaj od
njih, zato što je znao da ih plaši, onako kako nekoliko zveketavih tanjira
nikad nije moglo. „Zar ne vidite? Najvažnije je ono što će biti. Želim da

idem tamo... i učim... i da zatim krenem dalje. Te škole su kao Brod.
Nisu cilj, već samo etape koje vode do njega.”

„Do kog cilja, dušo?”, rekla je Ajlin.
„Ne znam. Toliko toga želim da naučim i shvatim. Imam tu stvar u
glavi... ona seže... i ponekad je zadovoljna, ali uglavnom nije. Ponekad se
osećam tako sitnim... tako prokleto glupim...”
„Nemoj, dušo. Nisi nimalo glup.” Posegnula je za njegovom rukom,
ali je on povukao. Odmahivao je glavom. Limeni poslužavnik zadrhtao
je na stolu. Korice su se trzale.
„Postoji ambis, shvatate? Ponekad ga sanjam. Spušta se unedogled i
pun je meni nepoznatih stvari. Ne znam kako ambis može biti pun – to
je oksimoron – ali jeste. Nagoni me da se osećam sitno i glupo. Ali
preko njega se pruža most. I želim da pođem tim mostom, da stanem
na njegovoj sredini i podignem ruke...”
Fascinirano i pomalo uplašeno gledali su kako Luk diže ruke pored
uskog, napetog lica. Poslužavnik više nije drhtao, već je zveketao. Kao
ponekad tanjiri u ormanima.
„... i sve te stvari u tami dolebdeće gore. Znam to.”
Poslužavnik je kliznuo preko stola i tresnuo o pod. Herb i Ajlin jedva
da su bili svesni toga. Takve stvari dešavale su se oko Luka kad bi se
uzbudio. Ne često, ponekad. Navikli su se na njih.
„Razumem”, rekao je Herb.
„Kenjaš”, rekla je Ajlin. „Ni ja ni ti to ne razumemo. Ali trebalo bi da
počneš s papirologijom. Polagaćeš prijemni za koledž. Možeš da se
predomisliš, za vreme tog procesa. Ako ne promeniš mišljenje, ako
ostaneš posvećen...” Pogledala je Herba, koji je klimnuo. „Pokušaćemo
da to izvedemo.”
Luk se nacerio i podigao poslužavnik. Pogledao je Ričija Roketa.
„Igrao sam s njim kad sam bio mali.”
„Jesi”, rekla je Ajlin. Salvete su joj ponovo zatrebale. „Nego šta si.”
„Znaš li šta govore o ambisu?”, pitao je Herb.
Luk je odmahnuo glavom, zato što je to bila retka stvar koju nije
znao ili zato što nije hteo da naruši očev sled misli.
„Kad zuriš u njega, on ti uzvraća pogled.”
„Nego kako”, rekao je Luk. „Hej, možemo li da naručimo desert?”

4

Prijemni ispit za fakultet s pisanjem eseja trajao je satima. U sredini je
bila dobrodošla pauza. Luk je seo na klupu, u predvorju srednje škole.
Jeo je sendviče koje mu je spremila majka. Žalio je što nema knjigu
pored sebe. Poneo je Goli ručak, ali ga je jedan poslužitelj uzeo (zajedno
s njegovim i ostalim telefonima). Rekao mu je da ću mu biti vraćena
posle ispita. Tip je takođe prelistao knjigu. Tragao je za opscenim
fotografijama ili puškicama.

Postao je svestan ostalih polagača testa dok je jeo kolače. To su bili
veliki dečaci i devojčice s poslednje godine srednje škole.

„Klinac”, obratio mu se jedan od njih, „kog đavola ti ovde radiš?”
„Polažem prijemni”, rekao je Luk. „Baš kao ti.”
Razmišljali su o tome. Neka devojka je rekla: „Da li si ti genije? Kao
u filmovima?”
„Nisam”, sa osmehom će Luk, „ali sam sinoć prespavao u Holidej in
ekspresu.”
Nasmejali su se, što je bilo dobro. Jedan momak je podigao dlan.
Luk mu je dao petaka. „Gde ideš? U koju školu?”
„MIT, ako upadnem”, rekao je Luk. Bio je neiskren; već su ga primili
u obe škole koje je odabrao, uz uslov da danas dobro prođe na testu. A
to neće biti neki problem. Dotadašnja pitanja bila su prosta kao pasulj.
Deca oko njega su izgledala zastrašujuće. Na jesen će biti na
predavanjima, okružen mnogo starijim i skoro duplo krupnijim
studentima. I svi pogledi će počivati na njemu. Pričao je o tome s
gospodinom Grirom. Rekao je da će im verovatno izgledati kao nakaza.
„Ono što osećaš je važno”, rekao je gospodin Grir. „Pokušaj da to ne
izgubiš iz vida. I ako ti zatreba savet – neko s kim ćeš porazgovarati o
svojim osećanjima – potraži ga, za boga miloga. Uvek možeš da mi
pošalješ poruku.”
Neka devojka – zgodna crvenokosa – pitala ga je da li je dobio
hotelsko pitanje u delu s matematikom.
„Ono s Aronom?”, rekao je Luk. „Da, prilično sam siguran da jesam.”
„Znaš li kakvo rešenje si odabrao, sećaš li se?”
Pitanje je bilo kako izračunati koliko će neki tip po imenu Aron
morati da plati za hotelsku sobu za x broj noći ako je cena 99,95 dolara
za noć, plus 8% poreza, plus jednokratni trošak od pet dolara. Luk se
sećao tog pitanja, pošto je bilo malčice zajebano. Odgovor nije bio broj,
već jednačina.
„Bilo je B. Vidi.” Izvadio je olovku i napisao na kesi za ručak: 1,08

(99,95x) + 5.
„Jesi li siguran?”, pitala je. „Izabrala sam A.” Savila se u struku, uzela

Lukovu kesu – osetio je divni miris njenog parfema, jorgovan – i
napisala: (99,95 + 0,08x) + 5.

„Sjajna jednačina”, rekao je Luk, „ali tako te ljudi koji prave ove
testove zajebu nabrzaka.” Kucnuo je po papiru. „Tvoja samo odražava
boravak od jedne noći. Ona takođe ne uzima u obzir porez na sobu.”

Jeknula je.
„U redu je”, rekao je Luk. „Verovatno si tačno uradila ostala pitanja.”
„Možda ti grešiš, a ona ima pravo”, rekao je jedan dečak, onaj koji
mu je ponudio dlan za petaka.
Odmahnula je glavom. „Klinac ima pravo. Zaboravila sam kako se
izračunava jebeni porez. Izduvala sam ga.”
Luk je gledao kako se udaljava oborene glave. Jedan dečak krenuo je
za njom. Obuhvatio ju je oko struka. Luk mu je zavideo.
Visoki, zgodni momak sa skupim naočarima seo je pored Luka. „Da
li je čudno?” pitao ga je. „Biti ti?”
Luk je progovorio posle kraćeg razmišljanja. „Ponekad”, rekao je.
„Obično je to samo, znaš, život.”
Poslužitelj je zazvonio ručnim zvonom. „Idemo, deco.”
Luk je ustao s olakšanjem. Bacio je kesu s ručkom u kantu za smeće
pored vrata sportske sale. Poslednji put je pogledao crvenokosu
lepoticu i, pri njegovom ulasku u salu, kanta se pomerila osam
centimetara ulevo.

5

Drugi deo prijemnog nije bio ništa teži od prvog. Mislio je da je uradio
pristojan posao na eseju. Bio je kratak, u svakom slučaju. Video je
crvenokosu lepoticu kako sama sedi na klupi i plače, kad je izašao iz
škole. Zapitao se da li je loše uradila prijemni i koliko loše – „neću se
upisati u željenu školu loše” ili „zaglaviću u državnom koledžu” loše.
Zapitao se kako je imati mozak koji ne zna sve odgovore. Zapitao se da
li da joj priđe i da je uteši. Zapitao se da li bi prihvatila da je teši klinac
njegovog uzrasta. Verovatno bi mu rekla da je ameba i da je ostavi na
miru. Zapitao se nad načinom na koji se kanta za smeće pomerila – u

njemu je bilo nečeg jezivog. Shvatio je (sa snagom otkrovenja) da je
život u osnovi jedan dugi prijemni ispit na kom imate desetine, umesto
četiri ili pet izbora, uključujući i sranja kao što su ponekad i možda da,
možda ne.”

Majka je mahala. Odmahnuo je i potrčao ka automobilu. Pitala ga je
šta misli, kako je uradio prijemni, kad je seo i vezao pojas.

„Razbio sam”, rekao je Luk. Počastio ju je najširim osmehom, ali
nije mogao da izbaci crvenokosu iz glave. Plakanje je bilo gadno, ali
način na koji je klonula kad joj je ukazao na grešku u jednačini – kao
cvet na letnjoj žezi – bio je gori.

Pokušao je da ne misli o tome, ali od toga nije bilo ništa. Pokušajte
da ne mislite o polarnom medvedu, rekao je Fjodor Dostojevski, pa će
vam prokletinja svakog časa padati na pamet.

„Mama?”
„Šta je?”
„Misliš li da je sećanje blagoslov ili prokletstvo?”
Nije morala da razmišlja o tome; bog sveti zna čega se sve sećala. „I
jedno i drugo, dragi moj.”

6

Crni džip je u dva sata, jednog junskog jutra, skrenuo na Vajldersmut
drajv u predgrađu na severu Mineapolisa. Tim Džejmison je u to vreme
obilazio glavnu ulicu Duprea kao noćni kucač. To je bilo šašavo ime za
ulicu; Luk i njegov prijatelj Rolf zvali su je Vajldersmuči1 drajv, zato što
je ime tako zvučalo još šašavije i zato što su obojica žarko želeli da
cmoknu neku devojku.

U džipu su bili muškarac i dve žene. Zvao se Deni; a one Mišel i
Robin. Deni je vozio. Isključio je farove na polovini vijugave, tihe ulice.
Zaustavio se pored trotoara i isključio motor. „Jeste li sigurni da ovaj
nije TP? Zato što nisam poneo kapu od limene folije.”

„Ha-ha”, rekla je Robin, savršeno ravnim glasom. Sedela je pozadi.
„On je samo prosečni TK”, rekla je Mišel. „Ništa zbog čega bih se
preterano uzbuđivala. Hajdemo na posao.”
Deni je otvorio konzolu između dva prednja sedišta. Uzeo je
mobilni koji je ličio na izbeglicu iz devedesetih: debelo, četvrtasto telo i