Institut - Stephen King

„Tim mi je rekao da si možda gladan. Donela sam ti nešto iz
restorana u Glavnoj ulici. Imam koka-kolu, piletinu, hamburgere i
krompiriće. Šta hoćeš?”

„Sve to”, rekao je Luk. Vendi i Tim su se nasmejali.
Gledah su kako proždire dva bataka, hamburger i najveći deo
krompirića. Na kraju je smazao i zdrav komad pirinčanog pudinga.
Tim, koji je propustio ručak, pojeo je ostatak piletine i popio koka-kolu.
„Je li sad dobro?”, pitao je kad je hrana nestala.
Luk se rasplakao.
Vendi ga je zagrlila i pomilovala po kosi. Prstima je pokušavala da je
razmrsi. Tim je čučnuo kraj Luka kad je prestao da jeca.
„Izvinite”, rekao je Luk. „Izvinite, izvinite, izvinite.”
„U redu je. Samo ti plači.”
„To je zato što se ponovo osećam živ. Ne znam zašto sam se
rasplakao zbog toga, ali tako se desilo.”
„Mislim da se to zove olakšanje”, rekla je Vendi.
„Luk tvrdi da su mu roditelji ubijeni, a da je on kidnapovan”, rekao
je Tim. Vendine oči su se raširile.
„To nije tvrdnja!” rekao je Luk. Nagnuo se napred u fotelji
gospodina Džeksona. „To je istina!”
„Možda sam pogrešio u izboru reči. Da čujemo tvoju priču, Luk.”
Luk je razmislio i rekao: „Hoćete li da prvo nešto uradite za mene?”
„Ako mogu”, rekao je Tim.
„Pogledajte napolje. Vidite da li je onaj tip još tamo.”
„Norbert Holister?” Tim se osmehnuo. „Rekao sam mu da napusti
stanicu. Verovatno kupuje srećke za lutriju u Go-Martu. Ubeđen je da će
postati sledeći milioner u Južnoj Karolini.”
„Samo pogledajte.”
Tim je pogledao Vendi, koja je slegnula ramenima i rekla: „Ja ću to
učiniti.”
Vratila se posle jednog minuta, smrknuta lica. „Sedi na stolici za
ljuljanje ispred stanice. Čita neki časopis.”
„Mislim da je on ujka”, rekao je Luk, tihim glasom. „Ujke su me
čekale u Ričmondu i Vilmingtonu. Možda i u Starbridžu. Nisam znao da
ih toliko imam.” Nasmejao se. To je bio reski, metalni zvuk.
Tim je ustao i krenuo prema vratima, na vreme da vidi kako se
Norbert Holister diže i laganim korakom udaljava ka svom propalom
motelu. Koračao je bez osvrtanja. Tim se vratio do Luka i Vendi.
„Otišao je, sine.”

„Možda da bi ih pozvao”, rekao je Luk, Pokazao je na praznu
limenku koka-kole. „Neću im dozvoliti da me uhvate. Mislio sam da ću
tamo umreti.”

„Gde?”, pitao je Tim.
„U Institutu.”
„Počni od početka. Ispričaj nam čitavu priču”, rekla je Vendi.
Luk je poslušao.

11

Zavladala je tišina kad je završio priču, posle gotovo pola sata i još
jedne konzerve koka-kole. Tim je progovorio veoma tihim glasom. „To
nije moguće. Za početak, toliki broj otmica privukao bi veliku pažnju.”

Vendi je odmahnula glavom. „Bio si pajkan. Trebalo bi da si bolje
upućen. Istraživanje od pre nekoliko godina pokazalo je da u
Sjedinjenim Državama svake godine nestane pola miliona dece. To je
prilično zapanjujuća brojka, zar ne?”

„Znam da je brojka visoka. Kad sam bio pajkan u oblasti Sarasota,
svake godine je prijavljivano oko petsto nestale dece. Ali većina – velika
većina – njih sama bi se vratila kući.” Setio se Roberta i Rolanda
Bilsona, blizanaca koje je presreo na putu za Poljoprivredni vašar u
Daningu, u ranim jutarnjim časovima.

„Opet govorimo o hiljadama”, rekla je. „Desetinama hiljada.”
„Slažem se, ali koliko nestalih ostavlja ubijene roditelje za sobom?”
„Ne znam. Sumnjam da je iko to proučavao.” Usmerila je pažnju na
Luka, koji je pratio njihov razgovor kao teniski meč. Ruka mu je bila
džepu. Stiskao je USB, kao da je zečja šapa.
„Ponekad se”, rekao je, „verovatno potrude da sve izgleda kao
nesreća.”
Timu se najedanput ukazala vizija u kojoj je ovaj dečak živeo sa
Siroticom Eni u njenom šatoru, u kom su slušali posleponoćnu emisiju
onog ludog voditelja na radiju i pričali o zaverama. Pričali o njima.
„Rekao si da si isekao vlastito uvo, zato što je u njemu bila naprava
za praćenje”, rekla je Vendi. „Je li to istina, Luk?”
„Jeste.”
Vendi kao da nije znala kako da nastavi. Pogledala je Tima. Njen

izraz poručivao mu je: Preuzmi.
Tim je podigao Lukovu praznu konzervu koka-kole. Spustio je u

kesu, u kojoj nije bilo ničega izuzev ambalaže i pilećih kostiju. „Govorio
si o tajnoj ustanovi, koja sprovodi tajni program na domaćem tlu, koji
traje bog te pita koliko dugo. Pretpostavljam da je to nekad bilo
moguće – teoretski – ali ne i u kompjutersko doba. Najveće državne
tajne objavljene su na internetu. To je uradila ona odmetnička
družina...”

„Vikiliks, znam za Vikiliks.” Luk je zvučao nestrpljivo. „Znam koliko
je teško čuvati tajne i znam da ovo ludo zvuči. A opet, Nemci su u
Drugom svetskom ratu imali koncentracione logore, u kojima su pobili
sedam miliona Jevreja. Ubijali su i Rome i gejeve.”

„Ali ljudi oko tih logora znali su šta se dešava”, rekla je Vendi.
Pokušala je da ga uhvati za ruku.

Luk je povukao ruku. „I kladim se u milion dolara da ljudi u
najbližem gradu, Denison River Bendu, znaju da se nešto dešava. Nešto
loše. Ne znaju šta, zato što ne žele da znaju. Zašto bi? Institut im
omogućava opstanak. I ko bi poverovao? I danas postoje ljudi koji ne
veruju da su Nemci pobili tolike Jevreje. To se zove poricanje.”

Da, pomislio je Tim, momak je bistar. Njegova priča o onom što mu
se dogodilo je luda, ali mali ima blistav um.

„Hoću da budem sigurna da sam sve dobro razumela”, rekla je
Vendi. Govorila je brižnim tonom. Oboje su tako nastupali. Luk je
ukapirao. Ne morate da budete jebeni malodobni genije da biste
shvatili da ljudi tako govore s nekim ko je mentalno neuravnotežen.
Bio je razočaran, ali nije bio iznenađen. Šta je mogao da očekuje? „Oni
nekako nalaze decu koja su telepate i ono što si nazvao teleki-nešto...”

„Telekinetičari. TK. Talenti su obično slabi – čak i TK pozi ne mogu
da urade bogzna šta. Ali doktori u Institutu ih ojačavaju. Injekcije za
tačke, tako kažu, tako svi kažemo, samo što su tačke zapravo Stazi
svetla o kojima sam vam govorio. Od injekcija koji prizivaju svetla
očekuje se da ojačaju talenat koji posedujemo. Mislim da nam se neke
od njih daju da bismo duže trajali. Ili...” Rekao je nešto što mu je upravo
palo na pamet. „Ili da nas spreče da previše ojačamo. Što bi nas moglo
učiniti opasnim.”

„Nešto kao vakcinacija?”, pitao je Tim.
„Pretpostavljam da bi se to moglo reći, da.”
„Pre otmice mogao si da pomeraš predmete snagom uma”, rekao je
Tim, onim brižnim, „govorim s luđakom” glasom.

„Sitne predmete.”
„A posle iskustva bliskom smrti u rezervoaru možeš i da čitaš
misli.”
„Mogao sam i ranije. Rezervoar je... ojačao taj talenat. Ali još ne
mogu...” Masirao je potiljak. Mučio se da im objasni. Njihovi napadno
pribrani i tihi glasovi išli su mu na već načete živce. Uskoro će stvarno
poludeti. Ipak, morao je da pokuša. „Ali još nisam jak Niko od nas nije,
izuzev možda Ejverija. On je čudesan.”
Tim je rekao: „Želim da budem siguran da sam te dobro razumeo.
Kidnapuju decu koja imaju slabe psihičke moći, hrane ih mentalnim
steroidima, a zatim ih teraju da ubijaju ljude. Kao onog političara koji je
planirao da se kandiduje za predsednika, Marka Berkovica.”
„Da.”
„A zašto ne Bin Ladena?” pitala je Vendi. „Zar on ne bio prirodna
meta za te... mentalne ubice?”
„Ne znam”, rekao je Luk. Zvučao je iscrpljeno. Modrica na obrazu iz
minuta u minut je tamnela. „Nemam pojma kako biraju mete. Jednom
sam pričao o tome s prijateljicom Kališom. Ni ona nije znala.”
„Zašto ta misteriozna organizacija ne koristi plaćene ubice? Zar to
ne bi bilo jednostavnije?”
„To izgleda jednostavnije u filmovima”, rekao je Luk. „Mislim da u
stvarnom životu većina njih omane ili bude uhvaćena. Kao što su tipovi
koji su ubili Bin Ladena zamalo uhvaćeni.”
„Demonstriraj mi svoj talenat”, rekao je Tim. „Mislim na neki broj.
Red mi koji je.”
Luk je pokušao. Usredsredio se i čekao da se šarene tačke pojave,
ali njih nije bilo. „Ne mogu da ga vidim.”
„Pomeri nešto. Zar to nije tvoj prvobitni talenat, onaj zbog kog su te
oteli?”
Vendi je odmahnula glavom. Tim nije bio telepata, ali je znao šta
misli: Prestani da ga maltretiraš, neuravnotežen je, dezorijentisan i u
bekstvu. Ali je Tim mislio da će, ako razbije dečakovu lažnu priču, stići
do nečeg opipljivijeg, što će im pomoći da nastave dalje.
„Kako bi bilo da pomeriš ovu kesu? Laka je, pošto je sva hrana
pojedena. Trebalo bi da možeš da je pomeriš.”
Luk se zagledao u nju. Čelo mu se nabralo. Tim je na trenutak
pomislio da je nešto osetio – neki šapat na koži, sličan dašku promaje –
ali je nestao. Kesa se nije pomerila. Naravno da nije.
„U redu”, rekla je Vendi. „Mislim da je to dovoljno za...”

„Znam da ste vas dvoje momak i devojka”, rekao je Luk. „Toliko
znam.”

Tim se osmehnuo. „To nije preterano impresivno, klinac. Video si
kako me ljubi kad je ušla.”

Luk je usmerio pažnju na Vendi. „Ideš na put. U posetu sestri,
jelda?”

Oči su joj se raširile. „Kako...”
„Ne padaj na taj štos”, rekao je Tim... ali brižnim tonom. „To je stari
trik medijuma – osnovana pretpostavka. Iako moram da priznam da ga
je klinac sjajno izveo.”
„Kakvu osnovu sam imao za pretpostavku o Vendinoj sestri?”, pitao
je Luk, iako bez mnogo nade. Odigrao je svoje karte, jednu po jednu.
Ostala mu je samo jedna. I bio je tako umoran. San u vozu bio je plitak i
pun groznih prizora. Većina se ticala rezervoara.
„Možeš li da nam daš nešto vremena da popričamo nasamo?”, pitao
je Tim. Odveo je Vendi do vrata, ne čekajući dečakov odgovor. Kratko je
porazgovarao s njom. Klimnula je i izašla. Izvadila je telefon iz džepa u
hodu. Tim mu se obratio. „Mislim da je najbolje da te odvedem u
stanicu.”
Luk je isprva pomislio da govori o železničkoj stanici. Staviće ga na
drugi teretnjak, da on i njegova devojka ne bi morali da se bave
odbeglim dečakom i njegovom ludom pričom. Shvatio je na kakvu
stanicu je njegov sagovornik mislio.
Pa šta? Pomislio je. Oduvek sam znao da ću završiti u nekoj
policijskoj stanici. Možda je mala bolja od velike, u kojoj ima mnogo
ljudi – počinitelja – koji čekaju na obradu.
Samo što misle da je paranoičan povodom onog tipa Holistera, a to
nije dobro. Zasad nije imao druge nego da se nada da su u pravu i da je
Holister nevažan. Verovatno su imali pravo. Naposletku, Institut nije
mogao da ima ljude u svakoj naseobini, zar ne?
„U redu, ali prvo moram da vam nešto kažem i da vam nešto dam.”
„Samo napred”, rekao je Tim. Nagnuo se napred. Zagledao se u
Lukovo lice. Možda je samo nastojao da odobrovolji ludo dete, ali ga je
slušao. Luk je pretpostavio da se u ovom trenutku ne može nadati
boljem ishodu.
„Doći će po mene ako znaju da sam ovde. Verovatno će biti
naoružani, zato što se plaše da će mi neko poverovati.”
„Primljeno k znanju”, rekao je Tim, „ali imamo prilično dobru malu
policijsku ekipu. Mislim da ćeš biti bezbedan.”

Nemaš pojma s kim bi mogao da se sukobiš, pomislio je Luk. Znao
je da ne vredi da pokušava da ga ubedi u to. Bio je previše umoran.
Vendi se vratila i klimnula Timu. Luk je bio previše umoran da bi se
zabrinuo zbog toga.

„Žena koja mi je pomogla da pobegnem iz Instituta dala mi je dve
stvari. Jedna je bila nož kojim sam odsekao deo uveta u kom je bio
uređaj za praćenje. Druga je bila ovo.” Izvadio je USB iz džepa. „Ne
znam šta je na njemu, ali mislim da bi trebalo da ga pogledate pre nego
što išta preduzmete.”

Predao ga je Timu.

12

Rezidenti Zadnje polovine – tačnije prednje polovine Zadnje polovine;
osamnaestom je trenutno zujalo iza zaključanih vrata Gorki parka –
dobili su dvadeset minuta slobodnog vremena pre početka filma.
Džimi Kalum krenuo je u svoju sobu zombi korakom zbog glavobolje;
Hal, Dona i Len sedeli su u kafeteriji, dva dečaka zurila su u
polupojedene deserte (večeras je to bio čokoladni puding), dok je Dona
posmatrala zadimljenu cigaretu kao da je zaboravila kako se puši.

Kališa, Nik, Džordž, Ejveri i Helen otišli su u salon s ružnim
nameštajem, koji kao da je kupljen u prodavnici polovne robe, sa
starim televizorom na kom su se prikazivale samo praistorijske
humorističke serije poput Začarani ili Srećni dani. Kejti Givens bila je
tamo. Nije gledala u njih, već samo u ugašeni televizor. Ajris im se
pridružila, na Kališino iznenađenje. Danima nije izgledala tako dobro.

Kališa je grozničavo razmišljala. Mogla je da razmišlja zato što se i
ona danima nije osećala ovako dobro. Ono što su uradili s Heleninom
glavoboljom – uglavnom Ejveri, ali su svi učestvovali – pomoglo je i
njoj. Isto se desilo Nikiju i Džordžu. To je bilo očigledno.

Preuzmi ovo mesto.
To je bila smela i divna ideja, ali su je ophrvala brojna pitanja.
Najočiglednije je bilo kako da to urade kad je u smeni bilo najmanje
dvanaest poslužitelja – i još više u danima puštanja filmova. Drugo je
bilo zašto nikad ranije nisu razmišljali o tome.
Ja jesam, rekao je Niki... i da li je njegov mentalni glas ojačao? Mislila

je da jeste i da je Ejveri igrao ulogu u tome. Zato što je sad bio jači.
Pomislio sam na to čim su me doveli ovamo.

Toliko je uspeo da joj saopšti mentalnim putem. Prislonio je usne
na njeno uvo i prošaptao. „Ja sam bio taj koji se uvek borio, sećaš li se?”

To je bila istina. Setila se Nikija s masnicama oko očiju i natečenim
usnama.

„Nismo dovoljno jaki”, promrmljao je. „Imamo samo ograničenu
moć, čak i ovde, čak i posle svetala.”

Ejveri je posmatrao Kališu s očajničkom nadom. Razmišljao je u
njenoj glavi, iako to i nije bilo neophodno. Njegov pogled je sve govorio.
Ovde su delovi, Ša. Prilično sam siguran da su svi ovde. Pomozi mi da ih
sastavim. Pomozi mi da izgradim zamak u kom možemo biti sigurni,
makar izvesno vreme.

Ša je pomislila na staru, izbledelu nalepnicu Hilari Klinton, na
zadnjem braniku majčinog „subarua”. Na njoj je pisalo JAČI ZAJEDNO, i
naravno da se tako radilo ovde u Zadnjoj polovini. Zato smo zajedno
gledali filmove. To nam je omogućavalo da posegnemo hiljadama
kilometara daleko, čak na drugi kraj sveta, ka ljudima koji su bili u
filmovima. Ako je njih petoro (nek bude šestoro, ako bi mogli da
porade na Ajrisinoj glavobolji kao što su na Heleninoj) moglo da
generiše zajedničku mentalnu snagu, neku vrstu prožimanja umova
kao na planeti Vulkan, zar to nije dovoljno za pobunu i preuzimanje
Zadnje polovine?

„To je sjajna ideja, ali ne mislim da će od nje išta biti”, rekao je
Džordž. Uhvatio ju je za ruku i kratko stisnuo. „Možda ćemo moći da se
malo poigramo s njihovim umovima, možda ćemo ih nasmrt
prestrašiti, ali imaju te zap-štapove. Igra će biti gotova čim šokiraju
jedno ili dvoje od nas.”

Kališa mu je rekla da je verovatno u pravu, iako nije želela da to
prizna.

Ejveri: Ići ćemo korak po korak.
Ajris je rekla: „Ne mogu da čujem vaše misli. Znam da o nečem
razmišljate, ali me glava mnogo boli.”
Ejveri: Da vidimo šta možemo da uradimo za nju. Svi zajedno.
Kališa je pogledala Nika, koji je klimnuo. I Džordža, koji je klimnuo,
nakon sleganja ramenima.
Ejveri ih je uveo u glavu Ajris Stanhoup, kao istraživač koji uvodi
svoju družinu u pećinu. Sunđer u njenom umu bio je ogroman. Ejveri je
video da ima boju krvi, pa su ga svi videli na taj način. Poredali su se

oko njega i počeli da guraju. Malo se pomerio... i još malo... ali se
zaglavio. Opirao se njihovim naporima. Džordž je prvi uzmakao, a za
njim i Helen (koja ionako nije mogla mnogo da doprinese), a zatim Nik
i Kališa. Ejver se povukao poslednji, počastivši sunđer glavobolje
zlovoljnim udarcem.

„Da li ti je išta bolje, Ajris?”, pitala je Kališa, bez mnogo nade.
„Šta je bolje?” To je bila Kejti Givens. Dolutala je do njih.
„Moja glavobolja”, rekla je Ajris. „Bolje mi je. Makar malo.”
Osmehnula se Kejti. Devojčica koja je pobedila u Abilinskom
takmičenju u spelovanju na trenutak se vratila među njih.
Kejti je usmerila pažnju na televizor. „Gde su Riči Kaningam i
Fonz?”, pitala je i počela da trlja slepoočnice. „Volela bih da i meni bude
bolje. Glava me nepodnošljivo bob.”
Vidite problem, Džordž je odaslao misao ka ostalima.
Kališa ga je videla. Zajedno su bili jači, ali nedovoljno. Ne više nego
što je Hilari Klinton bila kad se pre nekoliko godina kandidovala za
predsednika. Zato što su tip koji se kandidovao protiv nje i njegove
pristalice imali politički ekvivalent poslužiteljskih zap-štapova.
„Meni je pomoglo”, rekla je Helen. „Moja glavobolja je gotovo
nestala, kao nekim čudom.”
„Ne brini”, rekao je Niki. Kališa se uplašila kad je čula koliko
poraženo zvuči. „Vratiće se.”
U prostoriju je ušla Korina, poslužiteljka koja je volela da šamara.
Držala je ruku na zap-štapu, kao da je nešto osetila. Verovatno jeste,
pomislila je Kališa, ali ne zna šta je.
„Vreme je za film”, rekla je. „Požurite, deco, mrdajte guzicu.”

13

Dva poslužitelja, Džejk i Fil (Zmija i Pilula) stajali su ispred otvorenih
vrata sobe za projekciju. Držali su korpe. Deca su ulazila. Ona s
cigaretama i šibicama (upaljači nisu dozvoljeni u Zadnjoj polovini)
ostavljala su ih u korpama. Dobiće ih kad se film završi... ako se sete da
ih potraže. Hal, Dona i Len seli su u zadnji red. Zurili su u prazni ekran.
Kejti Givens sela je u srednji red pored Džimija Kaluma, koji je odsutno
čačkao nos.

Kališa, Nik, Džordž, Helen, Ajris i Ejveri seli su u prvi red.
„Želim vam dobrodošlicu na još jednoj zabavom bogatoj večeri”,
rekao je Niki, glasom voditelja. „Gledaćete dobitnika Oskara za ovu
godinu u kategoriji usranih dokumentaraca...”
Fil Pilula opaučio ga je po potiljku. „Umukni, seronjo, i uživaj u
predstavi.”
Povukao se. Svetla su se isključila. Doktor Hendriks se pojavio na
ekranu. Kališina usta su presušila čim ga je videla s neupaljenom
prskalicom u ruci.
Nešto joj je promicalo. Ključni deo Ejverijevog zamka. Ali nije bio
izgubljen; samo nije mogla da ga vidi.
Jači smo zajedno, ali nedovoljno jaki. Ne bismo bili čak i da su zamalo
gorkovi Džimi, Hal i Dona bili s nama. Ali možemo da budemo. U noćima u
kojima je prskalica upaljena, jesmo. Kad je prskalica upaljena, mi smo
uništitelji, pa šta mi izmiče?
„Dobro došli, dečaci i devojčice”, rekao je doktor Hendriks, „i hvala
vam što nam pomažete! Počnimo s malo smeha, hoćemo li? Videćemo
se kasnije.” Mahnuo je neupaljenom prskalicom i namignuo. Kališa je
htela da povraća.
Ako možemo da dosegnemo na drugu stranu sveta, zašto ne
možemo...
Na trenutak joj se učinilo da ima rešenje, ali je Kejti kriknula, ne od
bola ili tuge, već od radosti. „Ptica Trkačica! Ona je najbolja!” Zapevala
je vrištavim falsetom, koji je bušio Kališin um. „Ptice Trkačke, Ptice
Trkačke, kojot te juri! Ptice Trkačke, Ptice Trkačke, GOTOVA SI, ako te
uhvati!”
„Umukni, Kejts”, rekao je Džordž, ali ne neljubazno, dok je Ptica
Trkačica jurila pišteći bi-bip po pustinjskom auto-putu i dok je Pera
Kojot u njoj video pečenicu za Dan zahvalnosti. Kališina zamalo
oblikovana misao se raspršila.
Tip u odelu našao se na ekranu kad se crtač završio još jednim
porazom Pere Kojota. Držao je mikrofon u ruci. Kališa je pomislila da je
poslovan čovek, i možda je i bio, ali to nije ono što ga je proslavilo. Bio
je propovednik, pošto je kamera pokazala veliki stari krst iza njega,
oivičen crvenim neonom. Kamera je zatim pokazala dvoranu ili
sportski stadion pun ljudi. Ustali su sa sedišta. Neki su mahali rukama
napred-nazad, a neki Biblijama.
Isprva je propovedao, citirajući poglavlja i stihove iz Biblije, ali je
zatim počeo da govori kako se zemlja raspada zbog OPI-jata i bludni-

ČENJA. Zatim se dohvatio politike, sudija i Amerike kao blistavog grada
na brdu, koji bezbožnici pokušavaju da oblate. Počeo je da priča kako je
čarobnjaštvo omađijalo narod Samarije (Kališi nije bilo jasno kakve to
veze ima s Amerikom), ali su tada naišle obojene tačke. Palile su se i
gasile. Zujanje se pojačavalo i slabilo. Kališa je mogla da ga oseti u
nosu. Vibriralo je na dlačicama.

Videli su kako se propovednik ukrcava u avion, sa ženom,
verovatno gospođom Propovednikovicom, kad su se tačke razišle.
Tačke su se vratile. Zujanje se pojačalo i oslabilo. Kališa je čula Ejverija
u glavi, nešto što je zvučalo kao videli su to.

Ko je video?
Ejveri nije odgovorio, verovatno zato što je bio zanet filmom. To su
Stazi svetla radila; u potpunosti su vas uvlačila u nešto. Propovednik se
ponovo pojavio, ovog puta bio je na zadnjem delu otvorenog kamiona.
Držao je megafon u ruci. Na transparentima je pisalo HJUSTON TE
VOLI i BOG JE NOJU POSLAO ZNAK U OBLIKU DUGE i JOVAN 3:16.
Zatim su se pojavile tačke. I zujanje. Nekoliko praznih bioskopskih
sedišta počelo je da se diže i spušta, kao nepričvršćeni kapci na jakom
vetru. Vrata sobe za projekciju su se otvorila. Džejk Zmija i Fil Pilula su
ih zatvorili. Poduprli su ih ramenima.
Propovednik je sad bio u nekom skloništu za beskućnike. Zapasao
je kuvarsku kecelju pored golemog kazana sa sosom za špagete.
Supruga je stajala pored njega. Cerili su se. Niki se ovog puta oglasio u
njenoj glavi: Osmeh za kameru! Kališa je neodređeno poimala da joj se
kosa digla na glavi, kao u eksperimentu s elektricitetom.
Tačke. Zujanje.
Propovednik je bio na televizijskim vestima s još nekim ljudima.
Neko od njih optužio je propovednika da je... nešto... krupne reči, reči s
koledža koje bi Luk sigurno razumeo... propovednik se nasmejao kao
da je čuo najduhovitiju šalu na svetu. Lepo se smejao. Zarazno. Možda
bi se i nasmejala, da nije gubila razum.
Tačke. Zujanje.
Štazi svetla su se svaki put vraćala sve sjajnija, i svaki put su
prodirala dublje u Kališinu glavu. Svi snimci koji su činili film u ovom
stanju izgledali su joj očaravajuće. Predstavljali su poluge. Kad kucne
čas – verovatno sutra ili prekosutra uveče – deca u Zadnjoj polovini će
ih povući.
;;Mrzim ovo”, rekla je Helen, slabašnim, unezverenim glasom. „Kada
će se završiti?”

Propovednik je stajao ispred raskošnog zdanja, u kom se po svoj
prilici održavala zabava. Vozio se u automobilskoj koloni. Prisustvovao
je roštiljadi. Na zgradi iza njega bile su crvene, bele i plave trake. Ljudi
su jeli viršle u kukuruznom brašnu i velike komade piće. Propovedao je
o perverziji što izjeda prirodni red stvari koji je propisao Bog. Njegov
glas je umukao. Zamenio ga je glas doktora Hendriksa.

„To je bio Pol Vestin, deco. Njegov dom je u Dirfildu, Indijana. Pol
Vestin, Dirfild, Indijana, Pol Vestin, Dirfild, Indijana. Ponovite to sa
mnom, dečaci i devojčice.”

Desetoro dece u sobi za projekciju počelo je da ponavlja. Činili su to
zato što nisu imali izbora, zato što će posle toga doći milosrdni kraj
obojenim tačkama i zujanju, a ponajviše zato što su bili stvarno duboko
u tome. Kališa im se pridružila. Nije znala za druge, ali je za nju ovo bio
najgori deo filmskih večeri. Mrzela je što se dobro oseća. Mrzela je tu
svest o polugama, koje samo čekaju da budu povučene. Vape za tim!
Osećala se kao trbuhozboračka lutka na kolenu jebenog doktora.

„Pol Vestin, Dirfild, Indijana! Pol Vestin, Dirfild, Indijana! POL VESTIN,
DIRFILD, INDIJANA!”

Doktor Hendriks se vratio na scenu. Smešio se i držao neupaljenu
prskalicu. „Tako je, Pol Vestin, Dirfild, Indijana. Hvala vam, deco, i želim
vam laku noć. Vidimo se sutra!”

Štazi svetla pojavila su se poslednji put. Treperila su, vrtložila se i
spiralno ponirala. Kališa je čekala da nestanu, škrgućući zubima.
Osećala se kao sićušna svemirska kapsula u oluji džinovskih asteroida.
Zujanje je bilo glasnije nego ikad. Naglo se prekinulo kad su tačke
nestale, kao da je neko izvukao strujni kabl iz pojačala.

Videli su to, rekao je Ejveri. Je li to nedostajući deo? Ako jeste, ko su
oni?

Svetla u sobi za projekciju su zasijala. Vrata su se otvorila. Džejk
Zmija i Fil Pilula su ih držali. Većina dece je izašla, ali su Dona, Len, Hal i
Džimi ostali na svojim mestima. Verovatno će sedeti u udobnim
foteljama dok ih poslužitelji ne poteraju nazad u sobe. Jedno ili dvoje, a
možda i sve četvoro, posle sutrašnje projekcije možda će završiti u
Gorki parku. To će biti velika predstava, na kojoj će uraditi ono što se
očekuje da urade propovedniku.

Dopuštali su im polusatni boravak u salonu pre nego što ih
zaključaju u sobe preko noći. Kališa je otišla tamo. Džordž, Niki i Ejveri
su je sledili. Helen se posle nekoliko minuta dovukla i sela na pod s
nezapaženom cigaretom u ruci. Nekada sjajna kosa padala joj je po licu.

Ajris i Kejti stigle su poslednje.
„Glavobolja je oslabila”, obznanila je Kejti.
Da, pomislila je Kališa, glavobolje slabe posle filmova... ali samo

nakratko. I taj interval je sve kraći.
„Još jedno zabavno veće u bioskopu”, promrmljao je Džordž.
„U redu, deco, šta smo naučili?”, pitao je Niki. „Da neko negde ne

mari mnogo za prečasnog Pola Vestina iz Dirfilda u Indijani.”
Kališa je povukla rajsferšlus preko usana i pokazala ka tavanici.

Prislušni uređaji, odaslala je misao Niku. Pazi šta govoriš.
Nik je prislonio prst-pištolj na glavu. Pretvarao se da ispaljuje hitac.

Ostali su se nasmešili. Kališa je znala da će sutra biti drugačije. Tada
neće biti osmeha. Doktor Hendriks će se posle sutrašnje projekcije
pojaviti s upaljenom prskalicom. Zujanje će dostići nivo urlika bele
buke. Poluge će biti povučene. Uslediće period nepoznate dužine, u
kom će se njihove glavobolje u potpunosti povući. Dobiće šest ili osam
časova blagoslovenog oduška, umesto petnaest ih dvadeset minuta
lucidnosti. Pol Vestin iz Dirfilda u Indijani negde će učiniti nešto što će
promeniti ili okončati njegov život. Deca u Zadnjoj polovini nastaviće
da žive... ako bi se to moglo nazvati životom. Glavobolje će se vratiti, ah
će biti gore. Svaki put su sve gore. U jednom trenutku prestaće da
osećaju zujanje i postati njegov deo. Postaće...

Gorkovi!
To je bio Ejveri. Niko drugi ne bi mogao da odašilje s toliko čiste
energije. Kao da je obitavao unutar njene glave. Tako to funkcioniše, Ša!
Zato što oni...
„Oni vide”, prošaptala je Kališa, I to je bilo to, zgoditak, karika koja
nedostaje. Prislonila je dlanove na čelo, ne zbog povratka glavobolje
već zbog predivnog, jasnog uvida. Uhvatila je Ejverija za sitno, koščato
rame.
Gorkovi vide ono što mi vidimo. Zašto bi ih inače čuvali?
Niki je obgrlio Kališu. Prošaptao joj je u uvo. Zadrhtala je od dodira
njegovih usana. „O čemu govorite? Njihovi umovi su gotovi. Isto to će
se ubrzo dogoditi i našim.”
Ejveri: To ih čini jačim. Sve ostalo je iščezlo. Ogoljeni su. Oni su
baterije. Mi smo samo...
„Prekidač”, prošaptala je Kališa. „Prekidač na upaljaču.”
Ejveri je klimnuo. „Moramo da ih upotrebimo.”
Kada? Mentalni glas Helen Sims kao da je pripadao malom,
uplašenom detetu. To mora biti brzo, pošto ne mogu da izdržim još dugo.

„Niko od nas neće moći”, rekao je Džordž. „Sem toga, ona kučka
upravo s...”

Kališa je upozoravajuće zatresla glavom. Džordž je nastavio na
mentalnoj ravni. Nije bio veoma dobar u tome, ne još, ali je Kališa
shvatila suštinu. Svi su. Ona kučka gospođa Sigsbi u ovom času biće
usredsređena na Luka. I Stakhaus. Svi u Institutu će biti, zato što su
saznali da je pobegao. Uplašeni su i zbunjeni. Ovo je njihova prilika.
Jedna jedina.

Niki je počeo da se osmehuje. Sadašnje vreme je najbolje vreme.
„Kako?”, pitala je Ajris. „Kako ćemo to učiniti?”
Ejveri: Mislim da znam. Ali potrebni su nam Hal, Dona i Len.
„Jesi li siguran?”, pitala je Kališa. Dodala je: Oni su skoro gotovi.
„Idem po njih”, rekao je Niki. Ustao je. Osmehivao se. Avester ima
pravo. I najmanja pomoć je bitna.
Kališa je opazila da mu je mentalni glas ojačao. Je li jači u
odašiljanju ili primanju?
Jači je i u jednom i u drugom, rekao je Ejveri. I on se osmehivao. Zato
što sad to radimo za sebe.
Da, pomislila je Kališa. Zato što sad to radimo za sebe. Ne moramo
da budemo gomila ošamućenih lutaka koje sede na krilima
trbuhozborca. Jednostavni zaključak bio je ravan otkrovenju: ono što
činiš za sebe daruje ti moć.

14

„Čelendžer” letelica Instituta (940NF na repu i MEJN PEJPER
INDASTRIS na trupu) poletala je iz Irija, Pensilvanija, s čitavim jurišnim
timom, otprilike u vreme kad je Ejveri – mokar i uzdrhtao – bio guran
kroz tunel između Prednje i Zadnje polovine. Tim Džejmison i Vendi
Galikson uveli su Luka Elisa u kancelariju šerifa Okruga Ferli kad se
letelica popela na odgovarajuću visinu i krenula ka gradiću Alkolu.

Mnogo točkića okretalo se u istoj mašini.
„Ovo je Luk Elis”, rekao je Tim. „Luk, ovo su zamenici Faradej i
Viklou.”
„Drago mi je”, rekao je Luk, bez mnogo entuzijazma.
Bil Viklou posmatrao je dečakovo izubijano lice i previjeno uvo.

„Kako izgleda onaj drugi?”
„To je duga priča”, rekla je Vendi, pre nego što je Luk stigao da

odgovori. „Gde je šerif Džon?”
„U Daningu je”, rekao je Bil. „Majka mu je u ondašnjem staračkom

domu. Ima... znate već.” Kucnuo se po slepoočnici. „Rekao je da će se
vratiti oko pet, izuzev ako nema jedan od dobrih dana. U tom slučaju
ostaće na večeri s njom.” Pogledao je Luka, prebijenog dečaka u
prljavoj odeći, koji kao da je nosio tablu s natpisom BEGUNAC. „Je h ovo
hitan slučaj?”

„To je dobro pitanje”, rekao je Tim. „Tag, jesi li dobio informacije
koje je Vendi tražila?”

„Jesam”, rekao je Faradej. „Upoznaću vas s njima u kancelariji šerifa
Džona.”

„To neće biti neophodno”, rekao je Tim. „Mislim da mi nećete reći
ništa što Luku nije poznato.”

„Jesi li siguran?”
Tim je pogledao Vendi, koja je klimnula, pa Luka, koji je slegnuo
ramenima. „Jesam.”
„U redu. Roditelji ovog dečaka, Herbert i Ajlin Elis, pre sedam
nedelja ubijeni su u svojoj kući. Ustreljeni su u spavaćoj sobi.”
Luka je spopalo vantelesno iskustvo. Tačke se nisu vratile, ali se
tako osećao kad bi se pojavile. Napravio je dva koraka ka stolici ispred
dispečerskog stola. Skljokao se u nju. Zakotrljala se unazad. Prevrnula
bi se, da nije udarila o zid.
„Je li ti dobro, Lule?”, pitala je Vendi.
„Nije. Jeste. Koliko god je to moguće. Zlikovci u Institutu – doktor
Hendriks, gospođa Sigsbi, poslužitelji – govorili su mi da su dobro,
sasvim dobro, ali sam znao da su mrtvi čak i pre nego što sam to video
na kompjuteru. Znao sam, ali se ipak osećam... grozno.”
„Imao si kompjuter, na tom mestu?”, pitala je Vendi.
„Da. Uglavnom je služio za igranje igrica ili gledanje muzičkih
spotova na Jutjubu. Sajtovi s vestima bili su blokirani. Znao sam kako
da zaobiđeni blokade. Trebalo je da nadgledaju moje pretrage i da me
uhvate, ali su bili... lenji. Aljkavi. U protivnom, ne bih pobegao.”
„O čemu, dođavola, on govori?”, pitao je zamenik Viklou.
Tim je odmahnuo glavom. Još je posmatrao Taga. „Nisi to dobio od
policije u Mineapolisu, zar ne?”
„Nisam, ali ne zato što si mi rekao da im se ne obraćam. Šerif Džon
će odlučiti s kim i kada ćemo kontaktirati. Tako se ovde radi. U

međuvremenu, dosta sam toga našao na Guglu.” Ošinuo je Luka
prekornim pogledom. „Nalazi se u bazi podataka Nacionalnog centra za
nestalu i zlostavljanu decu. Ima mnogo priča o njemu u mineapoliskom
Star tribjunu i Pajonir presu iz Sent Pola. U novinama piše da ima sjajan
um. Da je čudo od deteta.”

„Meni tako zvuči”, rekao je Bil. „Koristi mnogo krupnih reči.”
Ovde sam, pomislio je Luk. Govorite o meni kao da sam ovde.
„Policija ga nije proglasila osobom od interesovanja”, rekao je Tag,
„makar ne u medijima, ali žarko žele da ga saslušaju.”
Luk je progovorio. „Možeš da se kladiš da žele. I prvo pitanje koje će
mi postaviti verovatno će biti: ’Gde si nabavio pištolj, dete?’”
„Jesi li ih ubio?” pitao je Bili opuštenim tonom, kao da prekraćuje
vreme. „Reci mi istinu, sine. Skinućeš veliki teret sa svojih pleća.”
„Nisam ih ubio. Volim svoje roditelje. Ubili su ih lopovi, a hteli su da
ukradu mene. Nisu me hteli zato što sam dobio hiljadu petsto
osamdeset poena na prijemnom za fakultet, zato što mogu da napamet
izvodim složene matematičke proračune ili zato što znam da je Hart
Krejn počinio samoubistvo skočivši s čamca u Meksičkom zalivu.
Kidnapovali su me i ubili majku i oca zato što ponekad mogu da
ugasim sveću gledajući u nju, ili da gurnem poslužavnik za piću sa stola
u Roket pici. Prazni poslužavnik za picu. Puni ne bih mogao da
pomerim.” Pogledao je Tima i Vendi. Nasmejao se. „Ne bih mogao da
dobijem posao ni u vašljivom putujućem cirkusu.”
„Ne vidim ništa smešno u tome”, oglasio se namršteni Tag.
„Ne vidim ni ja”, rekao je Luk, „ali se ponekad smejem. Mnogo sam
se smejao s prijateljima Kališom i Nikom, uprkos svemu što smo
doživeli. Sem toga, ovo leto bilo je dugo.” Ovog puta nije se nasmejao,
ali se osmehnuo. „Nemate pojma koliko dugo.”
„Mislim da bi ti odmor prijao”, rekao je Tim. „Tag, ima li nekog u
ćelijama?”
Jok.”
„U redu, zašto ne bi...”
Luk je uzmakao za korak. Izgledao je uspaničeno. „Nema šanse.
Nema šanse.”
Tim je podigao ruke. „Nećemo te zaključati. Ostavićemo vrata ćelije
otvorena.”
„Nemojte. Molim vas, ne činite to. Molim vas, ne terajte me u ćeliju.”
Uspaničenost je prerasla u užas. Tim je po prvi put poverovao u jedan
deo dečakove priče. Priča o psihičkim moćima bila je proseravanje, ali

se s ovim i ranije susretao – izrazom i ponašanjem zlostavljanog
deteta.

„Dobro, šta kažeš na kauč u čekaonici?” Vendi je pokazala na njega,
„Rašljomban je, ali ne previše. I ja sam ga nekoliko puta koristila.”

Tim nikada nije video da to radi, ali je klincu vidno laknulo posle
njenih reči. „U redu, učiniću to. Gospodine Džejmisone – Time – još
imaš USB, je l’ tako?”

Tim ga je izvadio iz džepa na grudima i pokazao. „Ovde je.”
„Dobro je.” Odgegao se do kauča. „Voleo bih da proverite tog
gospodina Holistera. Uveren sam da je ujka.”
Tag i Bil su zbunjeno pogledali Tima. On je odmahnuo glavom.
„To su tipovi koji motre na mene”, rekao je Luk. „Lažno se
predstavljaju kao moji ujaci, rođaci ili porodični prijatelji.” Osmehnuo
se kad je video kako Tag i Bil kolutaju očima. Zvučao je umorno i
umilno kad je rekao: „Da, znam kako to zvuči.”
„Vendi, zašto ne bi odvela ove policajce u kancelariju šerifa Džona.
Upoznaj ih, u nekoliko reči, s onim što nam je Luk rekao. Ostaću ovde.”
„Tako je, nego šta ćeš”, rekao je Tag. „Zato što ćeš, dok ti šerif Džon
ne da značku, biti gradski noćni kucač i ništa drugo.”
„Primljeno k znanju”, rekao je Tim.
„Šta je na USB-u?”, pitao je Bil.
Vendi je uvela dva zamenika u kancelariju šerifa Ešvorta i zatvorila
vrata. Tim je čuo žamor glasova. Ovo je bilo njegovo vreme za spavanje,
ali se dugo nije osećao ovako budan. Možda od napuštanja policije u
Sarasoti. Hteo je da sazna ko je dečak koji se krije iza lude priče, gde je
bio i šta mu se desilo.
Natočio je solju kafe. Bila je jaka i ne sasvim neukusna, kao što je
bila oko deset, kad je obično pravio pauzu u noćnim obilascima. Vratio
se do dispečerske stolice. Dečak je zaspao ili se đavolski dobro
pretvarao da spava. Naprečac se odlučio da uzme žute stranice i
pozove Dupre motel. Niko nije dizao slušalicu. Holister se nije vratio u
svoju pacovsku rupu od motela. Što nije ništa značilo, naravno.
Prekinuo je vezu i izvadio USB iz džepa. Pogledao ga je. Ni on
najverovatnije nije ništa značio. Ali na šerifu Ešvortu bilo je da odluči
šta će s njim, kao što mu je Tag Faradej malopre skresao u brk. Čekaće.
Nek se dečak naspava. San mu je neophodan, ako je zaista
doputovao iz Mejna, u teretnom vagonu.

15

„Čelendžer” s jedanaest putnika – gospođom Sigsbi, Tonijem Fizaleom,
Vinonom Brigs, doktorom Evansom i Rubin-crvenim i Opalnim timom
– sleteo je u pet i petnaest u Alkolu. Ova grupa je, zbog lakše
komunikacije sa Stakhausom i Institutom, nazvana Zlatnim timom.
Gospođa Sigsbi se prva iskrcala. Deni Vilijams iz Rubin-crvenog i Luis
Grant iz Opalnog tima ostali su u avionu, da bi se pobrinuli za osetljivi
teret. Gospođa Sigsbi stajala je na pisti, uprkos strahovitoj vrućini.
Pozvala je fiksni u kancelariji mobilnim. Rozalinda je odgovorila i
prosledila poziv Stakhausu.

„Jesi li...”, počela je i ućutala dok su pilot i kopilot ćutke prolazili kraj
nje. Jedan je bio bivši vojni pilot, dok je drugi služio u nacionalnoj gardi.
Obojica su ličila na nacističke stražare u staroj seriji Hoganovi heroji.
Ništa nisu videli niti čuli. Njihov posao bio je da kupe i isporučuju.

Pitala je Stakhausa je li išta saznao od saradnika u Dupreu kad se
posada aviona udaljila.

„Jesam. Elis je imao peh pri iskakanju iz voza. Tresnuo je glavom u
signalni stub. Trenutna smrt od frakture lobanje rešila bi najveći broj
naših problema, ali Holister kaže da se nije ni onesvestio. Video ga je
tip koji vozi viljuškar. Odneo ga je u skladište pored stanice i pozvao
lokalnog lekara. Ovaj je došao. Nedugo potom pojavila se zamenica
šerifa. Zamenica i vozač viljuškara odveli su dečaka u šerifovu
kancelariju. Uvo na kom je bio uređaj za praćenje je previjeno.”

Deni i Luis Grant izašli su iz aviona. Držali su po jedan kraj dugog
čeličnog kovčega. Spustili su ga niz avionske stepenice i uneli u zgradu.

Gospođa Sigsbi je uzdahnula. „Pa, to se dalo očekivati. To je palanka,
zar ne? S palanačkom policijom?”

„Mesto je bogu iza nogu”, složio se Stakhaus. „Što je dobra vest. I
možda nije jedina. Naš tip kaže da šerif vozi veliki srebrni ’tojota’
kamionet, i da nije parkiran ispred stanice, niti na parkingu za
zaposlene. Holister se prošetao do lokalne bakalnice. Kaže da
turbanoglavi koji tamo rade – to je njegov, a ne moj izraz – znaju sve o
svakome. Onaj u smeni rekao mu je da je šerif kupio bombonjeru i da je
rekao da ide u posetu majci, koja živi u staračkom domu ili ustanovi za
zbrinjavanje u susednom gradu. Taj grad je nekih pedeset kilometara
daleko.”

„A zašto bi to bile dobre vesti za nas?” Gospođa Sigsbi hladila se

kragnom bluze.
„Ne možemo biti potpuno sigurni da će pajkani u takvoj selendri

slediti protokol, ali, ako to budu uradili, zadržaće klinca dok se veliki
poglavica ne vrati. Njemu će prepustiti odluku o narednim koracima.
Koliko će ti trebati da stigneš do tamo?”

„Dva sata. Mogli bismo da budemo brži, ali nosimo mnogo opreme i
ne bi bilo pametno da prekoračujemo brzinu.”

„Naravno da ne bi”, rekao je Stakhaus. „Slušaj, Džulija. Džiberi iz
Duprea mogu svakog časa da obaveste pajkane iz Mineapolisa. Možda
su ih već zvali. To sad i nije važno. To ti je potpuno jasno, zar ne?”

„Naravno da jeste.”
„Prvo ćemo se pobrinuti za našeg odlutalog dečaka. Zatim ćemo
pospremiti nered.”
Stakhaus je govorio o ubijanju. I ubijanje će verovatno biti
neophodno. Ubiće Elisa i sve koji pokušaju da im stanu na put. Takvo
krvoproliće iziskivaće pozivanje nultog telefona. Možda će sačuvati
glavu i posao, ako bude mogla da uveri blagi, šušketavi glas na drugoj
strani linije da je najveći problem rešen. Zadovoljila bi se životom.
„Znam šta mora biti učinjeno, Trevore. Pusti me da se time
pozabavim.”
Prekinula je vezu i ušla u zgradu. Rashladni uređaj u maloj čekaonici
ošamario ju je po oznojenoj koži. Deni Vilijams bio je u blizini.
„Jesmo li spremni?” pitala je.
„Jesmo, gospođo. Spremni smo za rokenrol. Spreman sam da na
vašu naredbu preuzmem kormilo.”
Gospođa Sigsbi petljala je s „ajpedom” na letu iz Irija. „Nakratko
ćemo se zaustaviti na Izlazu 181, Tamo ću ti predati komandu nad
operacijom. Slažeš li se s tim?”
„To je sjajno.”
Ostali su čekali napolju. Nije bilo crnih džipova zatamnjenih stakala,
samo tri kombija neupadljivih boja: plave, zelene i sive. Sirotica Eni bi
se razočarala.

16

Karavan kombija Zlatnog tima skrenuo je s auto-puta kod Izlaza 181.

Nedugo potom prošli su pored benzinske pumpe i Kuće kolača. Najbliži
grad, Lata, bio je dvadeset kilometara daleko. Gospođa Sigsbi sedela je
na suvozačkom sedištu čelnog kombija. Pet minuta posle Kuće kolača:
naložila je Deniju da se zaustavi iza restorana koji kao da je propao
posle prve Obamine inauguracije. Čak je i natpis VLASNIK JE SPREMAN
DA GRADI PO VAŠOJ ŽELJI izgledao jadno.

Čelični kovčeg koji su Deni i Luis izneli iz „čelendžera” bio je
otvoren. Zlatni tim se naoružao. Sedmoro pripadnika Rubin-crvenog i
Opalnog tima uzeli su „glokove 37”, oružje koje su nosili na misijama
ekstrakcije. I Toni Fizale je uzeo jedan. Deniju je laknulo kad je video da
je odmah proverio je li cev prazna.

„Voleo bih da dobijem futrolu”, rekao je Toni. „Ne želim da ga
guram za pojas na leđima, kao razbojnik.”

„Za početak ga gurni ispod sedišta”, rekao je Deni.
Gospođa Sigsbi i Vinona Brigs dobile su „zig zauere P238”, dovoljno
male da stanu u torbicu. Doktor je ispružio ruku i uzmakao za korak
kad mu je Deni ponudio pištolj. Tom Džons iz Opalnog tima savio se ka
prenosnom arsenalu i uzeo jednu od dve HK37 automatske puške. „Šta
kažeš na ovo, doco? Šaržer od trideset metaka. Razneće kravu kroz
ogradu ambara. Ima i šok-granate.”
Evans je odmahnuo glavom. „Ovde sam uprkos nedvosmisleno
izraženom negodovanju. Nije mi jasno zašto ste me poveli ako
nameravate da ubijete dečaka.”
„Jebe mi se za tvoje negodovanje”, rekla je Alis Grin iz Opalnog tima.
Ove reci bile su pozdravljene smehom – krtim, nervoznim i pomalo
mahnitim – koji se mogao čuti samo pre operacija u kojima se
očekivala pucnjava.
„Dosta je bilo”, rekla je gospođa Sigsbi. „Doktore Evanse, možda
ćemo uhvatiti dečaka živog. Deni, ti imaš mapu Duprea na tvom
uređaju?”
„Da, gospođo.”
„U tom slučaju, od ovog trenutka si vođa operacije.”
„Vrlo dobro. Okupite se, narode. I ti, doco, ne budi stidljiv.”
Okupili su se oko Denija Vilijamsa, na nepodnošljivoj popodnevnoj
vrućini. Gospođa Sigsbi pogledala je na sat. Šest i petnaest. Još sat ili
nešto više delilo ih je od odredišta. Kašnjenje je bilo malo, ali
prihvatljivo, s obzirom na brzinu kojom je sve organizovano.
„Ovo je centar Duprea, ih ono što se tako zove”, rekao je Deni
Vilijams. „Samo jedna glavna ulica. Na pola puta je šerifova kancelarija.

Između gradske kuće i bakalnice Duprea.”
„Šta je bakalnica?” To je bio Džoš Gotfrid iz Opalnog tima.
„Nešto kao robna kuća”, rekla je Robin Leks.
„Više kao starinska prodavnica.” To je bio Toni Fizale. „Proveo sam

deset godina u Alabami, većinom kao vojni policajac. Mogu ti reći da je
poseta nekoj od južnjačkih palanki ravna putovanju vremeplovom
pedeset godina unazad. Izuzev što ćete naići na Volmart. Većina ima po
jedan.”

„Dosta priče”, rekla je gospođa Sigsbi. Klimanjem glavom naložila je
Deniju da nastavi.

„To vam je to”, rekao je Deni. Parkiraćemo se iza bioskopa, koji ne
radi. Izvor gospođe Sigsbi potvrdio nam je da je meta u policijskoj
stanici. Mišel i ja izigravaćemo bračni par na odmoru, koji krstari retko
posećivanim gradovima Juga...”

„Drugim rečima, izigravaćete luđake”, rekao je Toni, što je izazvalo
novu salvu nervoznog smeha.

„Šetaćemo ulicom i razgledati okolinu...”
„Držaćemo se za ruke, kao zaljubljene ptičice”, rekla je Mišel
Robertson. Uhvatila je Denija za ruku. Počastila ga je stidljivim
osmehom, punim obožavanja.
„Šta je s vašim meštaninom?”, pitao je Luis Grant. „Zar ne bi bilo
bezbednije da on obavi izviđanje?”
„Ne poznajem ga dovoljno da bih verovao njegovom sudu”, rekao je
Deni. „Takođe, on je civil.”
Pogledao je gospođu Sigsbi, koja mu je glavom dala znak da nastavi.
„Možda bismo mogli da odemo u stanicu i zamolimo za pomoć u
orijentaciji. A možda nećemo. Improvizovaćemo. Potrebno nam je da
znamo koliko policajaca je u smeni, i njihov raspored. Zatim...” Slegnuo
je ramenima. „Udarićemo na njih. Ubićemo dečaka na licu mesta ako
dođe do razmene vatre, koju ne očekujem. U suprotnom, odvešćemo
ga. Biće manje nereda za pospremanje ako sve bude ličilo na otmicu.”
Gospođa Sigsbi prepustila je Deniju da ih obavesti gde će ih
„čelendžer” čekati. Pozvala je Stakhausa, da bi doznala šta se u
međuvremenu dogodilo.
„Upravo sam završio razgovor s našim prijateljem Holisterom”,
rekao je. „Šerif se pre pet ili šest minuta parkirao ispred stanice. Dosad
je verovatno upoznao našeg odlutalog dečaka. Vreme je da krenete.”
„Da.” Osetila je ne sasvim neprijatnu napetost u stomaku i
međunožju. „Zvaću te kad bude gotovo.”

„Uradi to, Džulija. Vadi nas iz ovih govana.”
Prekinula je vezu.

17

Šerif Džon Ešvort vratio se u Dupre oko šest i dvadeset. Ošamućena
deca bacala su cigarete i šibice u korpe i ulazila u sobu za projekciju,
nekih dve hiljade dvesta kilometara severnije. Zvezda večernjeg
programa biće sveštenik velike crkve iz Indijane, s mnogo moćnih
političkih prijatelja.

Šerif je zastao na vratima. Posmatrao je veliku centralnu prostoriju
stanice s rukama na dobro popunjenim kukovima. Video je da je čitava
ekipa tamo, s izuzetkom Roni Gibson, koja se odmarala u majčinom
tajm-šer apartmanu u Sent Pitersburgu. I Tim Džejmison bio je tu.

„Pa, kako ste?”, rekao je. „Ovo sigurno nije zabava iznenađenja,
pošto mi nije rođendan. I ko je ovo?” Pokazao je na dečaka na malom
kauču u čekaonici. Luk je bio šćućuren u fetus-položaju, koliko je to bilo
moguće. Ešvort se obratio Tagu Faradeju, koji je zapovedao u
njegovom odsustvu. „I, uzgred budi rečeno, ko ga je pretukao?”

Tag nije odgovorio, već se okrenuo ka Timu i mahnuo rukom. To je
bio samo posle vas, gest.

„Zove se Luk Elis, i niko od nas nije ga tukao”, rekao je Tim. „Iskočio
je s teretnog voza i natrčao na signalni stub. Odatle su modrice. Što se
zavoja tiče, kaže da je kidnapovan i da su mu kidnaperi usadili spravu
za praćenje u uvo. Tvrdi da je razrezao uvo da bi je se otarasio.”

„Nožem”, dodala je Vendi.
„Roditelji su mu mrtvi”, rekao je Tag. „Ubijeni su. Taj deo njegove
priče je tačan. Proverio sam. I taj užas dogodio se u Minesoti.”
„Ali on kaže da je pobegao iz nekog mesta u Mejnu”, rekao je Bil
Viklou.
Ešvort je neko vreme ćutao, s rukama na bokovima. Pogled mu je
lutao po zamenicima, noćnom kucaču i dečaku na kauču. Luk je čvrsto
spavao. Galama ga nije probudila. Šerif Džon obratio se svojoj ekipi.
„Počinjem da žalim što nisam ostao kod mame na večeri.”
„Je li bila u lošem stanju?” pitao je Bili.
Šerif Džon nije obratio pažnju na ovo pitanje. „Mogu li dobiti

smislenu priču? Nadam se da niste duvali travu u mom odsustvu?”
„Sedi”, rekao je Tim. „Ukratko ću te upoznati s onim što znam, a

zatim bismo mogli da pogledamo ovo.” Spustio je USB na dispečerski
sto. „Posle toga možeš da odlučiš šta ćemo dalje.”

„Mogli bismo da pozovemo policiju u Mineapolisu ili Državnu
policiju u Čarlstonu”, rekao je zamenik Berket. „Možda i jednu i drugu.”
Nakrenuo je glavu ka Luku. „Oni će znati šta će s njim.”

Ešvort je seo. „Drago mi je što sam se ranije vratio, kad bolje
razmislim. Ovo je prilično zanimljiv slučaj, zar ne?”

„Veoma je zanimljiv”, rekla je Vendi.
„Pa, to je dobro. Kod nas se dešava malo toga zanimljivog. Promena
će nam dobro doći. Da li pajkani u Mineapolisu misle da je ubio
roditelje?”
„Takav utisak stiče se iz čitanja novinskih članaka”, rekao je Tag.
„Iako su bili oprezni, pošto je maloletnik.”
„Čudesno je pametan”, rekla je Vendi, „ali inače ostavlja utisak
pristojnog dečaka.”
„Hm-hm, hm-hm, neko drugi će odlučiti koliko je pristojan, ali
moram priznati da sam jako radoznao. Bile, mani se tog sata pre nego
što ga pokvariš i donesi mi koka-kolu iz kancelarije.”

18

Zlatni tim približavao se izlazu s Auto-puta I-95 kod Hardvila dok je
Tim pričao šerifu Ešvortu ono što je Luk rekao njemu i Vendi, a Nik
Vilholm je terao decu koja su ostala u sobi za projekcije ka salonu
Zadnje polovine.

Deca su ponekad trajala iznenađujuće dugo – Džordž Ajls je bio
dobar primer za to. Ponekad su se slamala veoma brzo. To se po svoj
prilici dešavalo s Ajris Stanhoup. Ono što su deca u Zadnjoj polovini
zvala oporavak – kratki predah od glavobolja posle filma – u njenom
slučaju ovog puta je izostalo. Oči su joj bile prazne, a usta otvorena.
Stajala je pored zida salona, oborene glave i s kosom preko očiju. Helen
joj je prišla i obgrlila, ali Ajris to nije primećivala.

„Šta ovde radimo?” pitala je Dona. „Hoću da se vratim u sobu. Hoću
da spavam. Mrzim filmske večeri.” Bila je svađalački raspoložena i na

ivici plača, ali je makar još bila prisutna duhom. Isto se moglo reći za
Džimija i Hala. Izgledali su ošamućeno, ali ne i satrveno kao Ajris.

Više neće biti filmova, rekao je Ejveri. Nikad više.
Njegov glas u Kališinoj glavi bio je glasniji nego ikad. Bio je još
jedan dokaz da su zaista jači zajedno.
„To je smela pretpostavka”, rekao je Niki. „Pogotovo iz usta malog
nitkova poput tebe, Avestere.”
Hal i Džimi su se osmehnuli. Kejti se čak zakikotala. Samo je Ajris
još izgledala potpuno izgubljeno. Smeteno se češala po međunožju.
Nemamo mnogo vremena, rekao je Ejveri. Neko će uskoro doći da nas
odvede u sobe.
„Verovatno Korin”, rekla je Kališa.
„Da”, oglasila se Helen. „Zla Kučka od Istoka.”
„Šta ćemo da radimo?” pitao je Džordž.
Ejveri je na trenutak delovao izgubljeno. Kališa se uplašila. Dečačić
koji je pre nekoliko sati mislio da će skončati u rezervoaru pružio je
ruke. „Uhvatite ih”, rekao je. Napravite krug.
Svi izuzev Ajris krenuli su napred. Helen Sims uhvatila je Ajris za
ramena. Poterala ju je u grubi krug, koji su ostali obrazovali. Len je
čeznutljivo gledao preko ramena u televizor. Uzdahnuo je i pružio ruke.
„Jebiga. Pa šta bude.”
„Tako je, jebiga”, rekla je Kališa. „Nemamo šta da izgubimo.”
Uhvatila je Lenovu desnicu levicom. Ajris se poslednja povezala s
Džimijem Kalumom i Helen. Smesta je digla glavu.
„Gde sam? Šta radimo? Je li film gotov?”
„Ćuti”, rekla je Kališa.
„Glava me manje boli!”
„Dobro je. Ćuti.”
I ostali su se pridružili: Ćuti... ćuti... Ajris, ćuti.
Svako ćuti bilo je glasnije. Nešto se menjalo. Nešto je jačalo.
Poluge, pomislila je Kališa. Postoje poluge, Ejveri.
Klimnuo joj je s drugog kraja kruga.
To je bila moć. Zapravo nije bila. Znala je da bi načinila kobnu
grešku ako bi poverovala da jeste, ali je osećala prisustvo potencijala za
stvaranje moći. Ovo je ličilo na udisanje vazduha neposredno pre udara
najveće letnje oluje s grmljavinom.
„Momci!”, oglasio se Len stidljivim glasom. „Glava mi je čista. Ne
mogu da se setim kada sam se poslednji put ovako osećao.” Pogledao
je Kališu, s nečim što se graničilo s panikom. „Ne puštaj me, Ša!”

Dobro si, odaslala mu je misao. Bezbedan si.
Ali nije bio. Niko od njih nije bio bezbedan.
Kališa je znala šta će se zbiti, šta se mora zbiti. Užasavala se toga. I,
naravno, istovremeno je to želela. Samo što je to bilo više od želje. Bila
je to požuda. Bili su deca s moćnim eksplozivom. To je možda bilo
pogrešno, ali i neporecivo ispravno.
Ejveri je govorio tihim, jasnim glasom. „Mislite. Mislite sa mnom,
momci.”
Započeo je. Odaslao je čistu i jasnu misao i sliku. Niki mu se
pridružio. Keti, Džordž i Helen su se umešali. Baš kao i Kališa. A zatim i
ostali. Na kraju filma su pevali. Pevali su i sad.
Mislite na prskalicu. Mislite na prskalicu. Mislite na prskalicu.
Tačke su se pojavile, sjajnije neko ikad. Čulo se zujanje, glasnije
nego ikad ranije. Pojavila se prskalica, prosipajući sjaj. Najedanput ih
nije bilo samo jedanaest. Najedanput ih je bilo dvadeset osam.
Paljenje, pomislila je Kališa. Bila je užasnuta, likovala je; bila je
sveta.
O MOJ BOŽE

19

Šerif Ešvort je nekoliko sekundi ćutke sedeo u dispečerskoj stolici kad
je Tim završio sa pripovedanjem Lukove priče. Upleo je prste na
zamašnom stomaku. Zatim je podigao USB. Proučavao ga je kao da prvi
put vidi takvu spravicu, pre nego što ga je spustio. „Rekao ti je da ne
zna šta je na njemu, jelda? Dobio ga je od spremačice, zajedno s nožem
kojim je izveo hiruršku intervenciju na uvetu.”

„Tako je rekao”, složio se Tim.
„Provukao se ispod ograde, prošao kroz šumu, spustio se čamcem
nizvodno, baš kao Hak i Džini, zatim se provezao teretnim vagonom,
preko najvećeg dela Istočne obale.”
„To je njegova priča”, rekla je Vendi.
„Pa, to je veličanstvena priča. Naročito mi se dopada deo o telepatiji
i prevlasti uma nad materijom. Podseća me na priče o kišama krvi i
čudotvornim lekovima koje su stare bake govorile na prelima i
igrankama. Vendi, probudi dečaka. Budi pažljiva. Ne znamo njegovu

pravu priču, ali je očigledno da je svašta preživeo. Želim da pogleda
ovaj materijal s nama.”

Vendi je prišla kauču i prodrmala Lukovo rame. Isprva nežno, a
zatim nešto jače. Promrmljao je nešto, zaječao i pokušao da se
odmakne od nje. Uhvatila ga je za ruku. „Hajde, Luk, otvori oči i...”

Uspravio se tako naglo da se Vendi zateturala unazad. Oči su mu
bile otvorene, ali nevideće. Kosa mu je štrcala na sve strane. „Oni nešto
rade! Video sam prskalicu!”

„O čemu govori?”, pitao je Džordž Berket.
„Luk!”, rekao je Tim. „Dobro si, sanjao si...”
„Pobijte ih!” povikao je Luk. Vrata sve četiri ćelije u maloj
pritvorskoj jedinici istovremeno su se zatvorila. „Zbrišite te
mamojepce!”
Papiri su poleteli s dispečerskog stola kao jato uplašenih ptica. Tim
je osetio nalet vetra, dovoljno stvaran da mu podigne kosu. Vendi je
kratko kriknula. To nije bio pravi vrisak. Šerif Džon ustao je sa stolice.
Tim je snažno gurnuo dečaka. „Probudi se, Luk, probudi se!”
Papiri koji su leteli po prostoriji pali su na pod. Okupljeni policajci,
zajedno s šerifom Džonom, zurili su u dečaka, otvorenih usta.
Luk je mlatarao rukama po vazduhu. „Odlazi”, promrmljao je.
„Odlazi.”
„Dobro”, rekao je Tim i pustio Lukovo rame.
„Ne ti, tačke. Stazi sv...” Izdahnuo je i prošao rukom kroz prljavu
kosu. „U redu je. nestale su.”
„Ti si to uradio?”, pitala je Vendi. Pokazala je na rasute papire.
„Stvarno si to uradio?”
„Nešto svakako jeste”, rekao je Bil Viklou. Gledao je sat noćnog
kucača. „Kazaljke na ovoj stvari vrtele su se ukrug... letele su ukrug... ali
su stale.”
„Nešto rade”, rekao je Luk. „Moji prijatelji nešto rade. Osetio sam to,
čak ovde. Kako je to moguće? Bože, moja glava.”
Ešvort je prišao Luku. Pružio je ruku. Tim je zapazio da mu druga
počiva na dršci pištolja u futroli. „Ja sam šerif Ešfort, sine. Hoćeš li da
se rukujemo?”
Luk mu je prodrmao ruku.
„Dobro. To je dobar početak. Sad želim istinu. Jesi li ti uradio ovo
malopre?”
„Ne znam jesam li to bio ja ili oni”, rekao je Luk, „ne znam kako bi
mogli biti oni kad su tako daleko, ali ne znam ni kako bih mogao biti ja.

Nikad u životu nisam uradio ništa slično.”
„Specijalizovao si se za poslužavnike za piću”, rekla je Vendi. „One

prazne.”
Luk se slabašno osmehnuo. „Da. Jeste li videli svetla? Bilo ko od

vas? Roj obojenih tačaka?”
„Nisam video ništa izuzev letećih papira”, rekao je šerif. „I čuo sam

kako se vrata ćelija zatvaraju. Frenk, Džordžu, podignite te stvari s
poda, molim vas. Vendi, daj ovom dečaku aspirin. Zatim ćemo videti
šta je na tom malom kompjuterskom dodatku.”

Luk je rekao: „Vaša majka je ovog popodneva govorila samo o
ukosnicama. Rekla je da ih je neko ukrao.”

Šerif Džon zinuo je od čuda. „Otkud znaš?”
Luk je odmahnuo glavom. „Ne znam. Hoću reći, ne pokušavam da
saznam. Bože, voleo bih da znam šta rade. I voleo bih da sam s njima.”
Tag je rekao: „Počinjem da mislim kako u priči ovog deteta ima
nečeg.”
„Hoću da pogledam materijal s tog USB-a, i to odmah”, rekao je Šerif
Ešvort.

20

Prvo su videli praznu staromodnu stolicu, postavljenu ispred zida
ukrašenog uramljenim porcelanskim tanjirom s jedrenjakom. U kadru
se pojavilo žensko lice. Zurilo je u sočivo kamere.

„To je ona”, rekao je Luk. „To je Morin, gospođa koja mi je pomogla
da pobegnem.”

„Da li ovo radi?”, rekla je Morin. „Malo svetio gori pa verujem da je
to slučaj. Nadam se da jeste, pošto neću imati snage da ovo radim dva
puta.”

Njeno lice napustilo je ekran prenosnog kompjutera koji su
policajci posmatrali. Timu je laknulo. Ekstremni prvi plan ličio je na
posmatranje lica žene zarobljene u akvarij umu.

Glas joj je malčice oslabio, ali su ga čuli. „Ali uradiću, ako budem
morala.” Sela je u stolicu i prebacila rub suknje s cvetnim motivima
preko kolena. Obukla je crvenu bluzu. Luk, koji je nikad nije video van
uniforme, pomislio je da je to lepa kombinacija, ali da jarke boje nisu

mogle da sakriju mršavo, izmučeno lice.
„Pojačaj zvuk do daske”, rekao je Frenk Poter. „Trebalo bi da nosi

mikrofon.”
Tag je vratio snimak na početak i pojačao zvuk. Zatim je ponovo

pustio snimak. Morin je još jednom sela na stolicu i namestila suknju.
Zatim se zagledala direktno u sočivo kamere.

„Luk!”
Bio je toliko zatečen kad je čuo svoje ime iz njenih usta da je bio u
napasti da odgovori, ali je ona nastavila, pre nego što je stigao da išta
kaže. Svojim rečima zarila mu je ledeni bodež u srce. Iako je znao, zar
ne? Baš kao što mu Star tribjun nije bio neophodan da bi saznao
sudbinu svoji roditelja.
„Napolju si, a ja sam mrtva, ako gledaš ovo.”
Zamenik Poter rekao je nešto kolegi po imenu Faradej, ali Luk nije
obraćao pažnju. Bio je u potpunosti usredsređen na ženu, koja mu je
bila jedini odrasli prijatelj u Institutu.
„Neću vam pripovedati moju životnu priču”, rekla je mrtva žena na
staromodnoj stolici. „Nema vremena za to. Drago mi je, pošto se veoma
stidim. Ne stidim se mog dečaka. Ponosna sam na ono što je postao. Ići
će na koledž. Nikad neće saznati da sam mu je dala novac, ali to je u
redu. To je dobro, tako bi trebalo da bude, zato što sam ga se odrekla. I,
Luk, bez tvoje pomoći verovatno bih izgubila te pare i priliku da
uradim pravu stvar za njega. Nadam se da sam učinila pravu stvar i za
tebe.”
Ućutala se, verovatno da bi se pribrala.
„Ispričaću vam jedan deo moje priče, zato što je važan. Bila sam u
Iraku u Drugom zalivskom ratu. I bila sam u Avganistanu. Učestvovala
sam u onom što se naziva intenzivno ispitivanje.”
Za Luka je njeno staloženo izražavanje – bez „uh”, „znate” ili bilo
kakvih poštapalica – bilo otkrovenje. Nije osetio samo tugu već i
sramotu. Izgledala je mnogo inteligentnije nego dok su šapatom
razgovarali pored mašine za led. Zato što se pretvarala da je glupa?
Možda, ali možda – verovatno – zato što je video ženu u smeđoj
uniformi spremačice i pretpostavio da nema mnogo toga u glavi.
Ne kao ja, drugim rečima, pomislio je Luk. Shvatio je da sramota
nije odgovarajući opis njegovih osećanja. Prava reč bila bi stid.
„Gledala sam mučenje vodom. I gledala sam muškarce – i par žena –
kako stoje u bazenima s vodom, s elektrodama na prstima ili u
rektumu. Gledala sam kako se nokti čupaju kleštima. Gledala sam kako

pucaju čoveku u koleno kad je pljunuo islednika u lice. Isprva sam bila
šokirana, ali posle izvesnog vremena nisam. Ponekad mi je bilo drago,
kad su to bili muškarci koji su podmetali improvizovane eksplozivne
naprave našim momcima ili slali bombaše-samoubice na prepune
pijace. Većinom sam bila... reč mi je navrh jezika...”

„Neosetljiva”, rekao je Tim.
„Neosetljiva”, rekla je Morin.
„Bože, kao da nas je čula”, rekao je zamenik Berket.
„Ćutite”, rekla je Vendi. Luk je zadrhtao zbog te reči. Kao da ju je
neko drugi izrekao neposredno pre nje. Usmerio je pažnju na video.
„... nisam učestvovala posle prva dva ili tri isleđivanja, zato što su
mi dali drugi posao. Glumila sam ljubaznu osobu koja bi im dala da piju,
ili bi im ćušnula nešto da jedu, kad ne bi progovorili. Čokoladicu ili
keks. Rekla bih im da su svi islednici otišli na pauzu ili da jedu i da su
mikrofoni isključeni. Rekla bih im da mi je žao zbog njih i da želim da
im pomognem. Rekla bih im da će biti ubijeni ako ne progovore, iako je
to bilo protiv pravila. Nikad nisam govorila protiv Ženevske
konvencije, zato što većina njih nije znala šta je to. Govorila sam im da
će njihove porodice biti ubijene ako ne progovore i da zaista ne bih
htela da se to desi. To obično nije funkcionisalo – sumnjali su – ali bi
zatvorenici ponekad rekli islednicima ono što su hteli da znaju, kad bi
se vratili, zato što su mi verovali ili zato što su to želeli. Ponekad su
pričali stvari meni, zato što su bili zbunjeni... dezorijentisani i zato što
su mi verovali. Bože, pomozi mi, imam lice koje uliva poverenje.”
Znam zašto mi ovo govori, pomislio je Luk.
„Kako sam završila na Institutu... ta priča je preduga za umornu,
bolesnu ženu poput mene. Neko me je posetio, nek ostane na tome. Ne
gospođa Sigsbi, Luk, niti gospodin Stakhaus. To nije bio čovek iz vlasti.
Bio je star. Rekao je da se bavi regrutovanjem. Pitao me je želim li
posao po okončanju turnusa. Lak posao, rekao je, ali samo za osobu
koja može da drži usta zatvorena. Mislila sam da se prijavim za novi
turnus, ali je ovo zvučalo bolje, zato što je čovek rekao da ću pomagati
svojoj zemlji mnogo više nego što sam mogla u pustinji. Stoga sam
prihvatila posao. Nije mi smetalo kad su mi poverili posao spremačice.
Isprva mi nije smetalo, zato što sam znala zašto rade ono što rade. To
je bilo dobro za mene, pošto je Institut kao mafija – kad jednom u njega
uđete, više ne izlazite. Zatražila sam posao, koji i sad obavljam, kad mi
je ponestalo novca za plaćanje muževljevih računa, i kad sam se
uplašila da će ale pokupiti novac koji sam uštedela za mog dečaka.

Gospođa Sigsbi i gospodin Stakhaus dozvolili su mi da probam.”
„Cinkarenje”, promrmljao je Luk.
„Bilo je lako, kao obuvanje dobro razgaženih cipela. Radila sam

dvanaest godina, ali sam cinkarila samo poslednjih šesnaest meseci.
Pri kraju me je grizla savest zbog onog što sam radila, i ne mislim samo
na cinkarenje. Postala sam neosetljiva u onom što smo zvali crnim
kućama, i ostala sam takva u Institutu, ali je to počelo da se kruni, kao
što se voštani premaz skida s automobila ako ga ne osvežite novim
slojem. Znate, to su samo deca, a ona žele da veruju odraslima koji su
ljubazni i saosećajni. Nije da su ikad ikoga digli u vazduh. Oni su dizani
u vazduh, oni i njihove porodice. Ali možda bih nastavila da to radim, i
pored svega. Ako želim da budem iskrena – a prekasno je za išta drugo
– pretpostavljam da bih verovatno tako učinila. Ali razbolela sam se i
upoznala tebe, Luk. Našao si mi se u nevolji, ali ti nisam zato pomogla.
To u svakom slučaju nije bio jedini, niti najvažniji razlog. Videla sam da
si mnogo pametniji od druge dece i ljudi koji su te ukrali. Znala sam da
nisu marili za tvoj divni um, smisao za humor ili to što si voljan da
pomogneš staroj bolesnici poput mene, iako si znao da te to može
skupo koštati. Za njih si bio samo još jedan točkić u mašini, koji će
koristiti dok se ne istroši. Na kraju bi završio kao i svi drugi. Kao
stotine njih. Možda i hiljade, ako se računa od početka.”

„Je li ona luda?”, pitao je Džordž Berket.
„Umukni!”, rekao je Ešvort. Naginjao se napred, preko stomaka,
pogleda uperenog u ekran.
Morin je ućutala, da bi popila vode i da bi protrljala upale oči.
Bolesne oči. Tužne oči. Umiruće oči, pomislio je Luk. Činilo mu se da je
čitavu večnost zagledan u njeno lice.
„To je ipak bila teška odluka, i ne zbog onog što bi mogli učiniti
meni ili tebi, Luk. Bila je teška zato što ćeš, ako uspeš da pobegneš, ako
te ne uhvate u šumi ili Denison River Bendu i ako pronađeš nekog ko će
ti verovati... ako prođeš pored svih tih ako, naći u prilici da obelodaniš
ono što se ovde dešavalo pedeset ili šezdeset godina. Da sve to obrušiš
njima na glavu.”
Kao Samson u hramu, pomislio je Luk.
Nagnula se napred, gledajući u sočivo. Gledajući u njega.
„A to bi mogao biti kraj sveta.”

21

Zapadno sunce preobražavalo je železničke šine pored Državnog puta
92 u ružičastocrvene vatrene pruge. Činilo se da osvetljava znak ispred
njih:

DOBRO DOŠLI U DUPRE, J. K.
SEDIŠTE OKRUGA FERLI
STANOVNIKA 1 369

LEPO MESTO ZA POSETU I JOŠ LEPŠE ZA ŽIVLJENJE!

Deni Vilijams stao je pored druma. Ostali su sledili njegov primer.
Obratio se ljudima u svom kombiju – gospođi Sigsbi, doktoru Evansu,
Mišel Robertson – i obišao druga dva vozila. „Isključite voki-tokije,
izvadite slušalice. Ne znamo na kojim su frekvencijama meštani ili
Državni policajci. Isključite mobilne. Ovo je odsad nema operacija.
Ostaće takva dok se ne vratimo na uzletište.”

Obratio se gospođi Sigsbi kad je seo za volan prvog kombija. „Je li
sve u redu, gospođo?”

„Sve je u redu.”
„Ovde sam uprkos nedvosmisleno izrečenom negodovanju”,
ponovio je doktor Evans.
„Umukni”, rekla je gospođa Sigsbi. „Deni? Hajdemo.”
Ušli su u Okrug Ferli. Prolazili su pored ambara, polja, borova, s
jedne strane puta. S druge su bile železničke šine i još drveća. Od grada
su ih delila samo tri kilometra.

22

Korina Rouson stajala je ispred sobe za projekciju. Ubijala je vreme s
Džejkom Zmijom Holandom i Filom Pilulom Čeficem. Korina, koju su u
detinjstvu zlostavljali otac i četiri starija brata, nikad nije imala
problem s radom u Zadnjoj polovini. Znala je da je deca zovu Korina
Šamaračica, i to joj nije smetalo. Šamarana je mnogo puta u parkingu

za prikolice u Rinu, u kom je odrasla. Smatrala je da se sve vraća i sve
plaća, da i ne govorimo da je sve to bilo za dobru stvar. To je za nju bila
situacija u kojoj svi pobeđuju.

Rad u Zadnjoj polovini imao je i svojih nedostataka. Kao prvo, gušili
ste se od preterane količine informacija. Znala je da Fil želi da je tuca, a
da Džejk ne želi, zato što se loži samo na napredne i nazadne cure. I
znala je da znaju da ne želi da išta ima ni sa jednim od njih, makar ne na
taj način; od sedamnaeste je igrala samo na drugoj strani.

Telepatija je uvek sjajno zvučala u pričama i filmovima, ali je u
stvarnom životu bila jebeno neprijatna. Stizala je sa zujanjem, koje je
bilo smetnja. I delovalo je kumulativno, što ga je činilo još većom
smetnjom. Spremačice i domari naizmenice $u radili u Prednjoj i
Zadnjoj polovini, što je pomagalo, ali su crveni poslužitelji radili ovde i
nigde drugde. Postojala su dva tima. Alfa i Beta. Svaki je radio četiri
meseca, nakon čega su se odmarali četiri meseca. Korin je bila pri kraju
četvoromesečnog turnusa. Provešće nedelju-dve u obližnjem selu.
Tamo će se oporavljati i vraćati sebi. Zatim će otići u svoju kućicu u Nju
Džerziju, gde je živela s Andreom, koja je verovala da njena partnerka
radi na ultratajnom vojnom projektu. Ultratajni jeste bio, ali ne i vojni.

Telepatija niskog intenziteta izvetriće dok bude boravila u selu.
Iščileće dok se ne vrati Andrei. Nekoliko dana posle početka sledećeg
turnusa počeće da se vraća. Da je bila sposobna da oseti simpatiju
(osećanje koje je uglavnom batinama isterano iz nje do trinaeste
godine), osetila bi je za doktora Halasa i doktorku Džejms. Bili su ovde
gotovo sve vreme, što znači da su bili neprestano izloženi zujanju. A
njegov učinak bio je očigledan. Znala je da doktor Hendriks, glavni
medicinar Instituta, daje docama iz Zadnje polovine injekcije od kojih
se očekivalo da ograniče eroziju uma, ali velika je razlika između
ograničavanja i zaustavljanja nekog procesa.

Horas Keler, crveni poslužitelj, s kojim je bila u prijateljskim
odnosima, Hekla i Džekla zvao je visokofunkcionalnim lujkama. Rekao
je da će jedno ili oboje neizbežno poludeti, i da će glavešine morati da
potraže sveže medicinske talente. Korina nije marila za to. Njen posao
bio je da obezbedi da deca jedu, da idu u svoje sobe kad se to od njih
očekivalo (nije se zanimala za ono što su u njima radili), da gledaju
filmove na filmskim večerima i da ne prekoračuju linije. Šamarala bi ih
kad bi to učinila.

„Gorkovi su večeras nemirni”, rekao je Džejk Zmija. „Čuju se, tamo
unutra. Hranjenje u osam odradićemo sa spremnim omamljivačima?”

„Noću su uvek najgori”, rekao je Fil. „Ne... hej, koji kurac!”
I Korina je to osetila. Navikli su na zujanje, kao na bučni frižider ili
čegrtavi rashladni uređaj. Naglo je dostiglo nivo koji su morali da trpe
tokom filmskih večeri s paljenjem prskalice. Samo što je tokom
filmskih večeri uglavnom dopiralo iza zatvorenih i zaključanih vrata
Odeljenja A, zvanog i Gorki park. Osećala je da stiže iz tog pravca, ali je
dopiralo i iz drugog, kao nalet jakog vetra. Iz salona, u koji su deca
otišla da provedu slobodno vreme, posle projekcije. Prvo je tamo otišla
jedna grupa, oni koji su još visokofunkcionalni, a zatim i oni koje je
Korina zvala progorkovima.
„Šta koji kurac oni rade?”, povikao je Fil. Prislonio je šake na
slepoočnice.
Korina je potrčala ka salonu. Potegla je zap-štap u trku. Džejk je
krenuo za njom, Fil – verovatno osetljiviji na zujanje, a možda samo
uplašen ostao je na svom mestu. Pritiskao je slepoočnice, kao da želi da
spreči da mu mozak eksplodira.
Korin je, kad je stigla do vrata, ugledala gotovo desetoro dece. Čak
je i Ajris Stanhoup, koja će posle sutrašnjeg filma gotovo sigurno otići u
Gorki park, bila tamo. Stajala su u krugu. Držala su se za ruke. Zujanje je
bilo dovoljno jako da joj natera suze na oči. Učinilo joj se da joj plombe
vibriraju.
Zgrabi onog novog, pomislila je. Prcvoljka. On je kolovođa. Osini ga
strujom, pa ćeš možda prekinuti krug.
Prsti su joj se otvorili, a zap-štap pao na tepih, dok je uobličavala tu
misao. Od zujanja je jedva čula kako Džejk iza nje viče deci da prestanu
šta god da rade i da se vrate u svoje sobe. Crna devojčica odmerila je
Korinu s drskim osmehom na usnama.
Šamarom ću ti izbrisati taj osmeh, gospođice, pomislila je Korina.
Crna devojčica je klimnula, kad je podigla ruku.
Tako je, šamaraj.
Još jedan glas pridružio se Kališinom: Šamaraj!
A zatim i svi ostali: Šamaraj! Šamaraj! Šamaraj!
Korin Rouson počela je da se šamara, prvo desnom, a zatim i levom
rukom, sve jače i jače, svesna vrelih i plamtećih obraza, ali je ta svest
bila slaba i daleka, zato što zujanje više nije bilo zujanje već moćno
BUAAAA iznutra.
Pala je na kolena kad je Džejk projurio kraj nje. „Prestanite šta god
da radite, jebena mala...”
Ruka mu je pohrlila nagore. Čuo je pucketanje elektriciteta kad je

ošinuo sebe strujom, između očiju. Trgao se unazad, raširenih nogu.
Pribrao se i započeo divlji ples, izbečenih očiju. Usta su mu se otvorila.
Gurnuo je zap-štap u njih. Pucketanje elektriciteta bilo je prigušeno, ali
su rezultati bili jasno vidljivi. Grlo mu se nadulo kao mešina. Plava
munja sevnula mu je iz nozdrva. Pao je licem napred. Nabio je tanku
cev zap-štapa u usta, sve do kraja. Prst mu se još grčio na obaraču.

Kališa ih je povela u hodnik. Držali su se za ruke kao prvačići na
izletu. Fil Pilula ih je video. Zgrčio se, držeći zap-štap jednom i
odškrinuta vrata sobe za projekciju drugom rukom. Niže niz hodnik,
između kafeterije na jednoj i Odeljenja A na drugoj strani, stajao je
doktor Everet Halas. Zevao je od čuda. Pesnice su počele da lupaju po
zaključanim dvokrilnim vratima Gorki parka. Fil je ispustio zap-štap i
podigao ruku u kojoj ga je držao da bi pokazao deci da je prazna.

„Neću praviti probleme”, rekao je. „Šta god hoćete da uradite, neću
praviti prob...”

Vrata sobe za projekciju zatvorila su se s treskom, presekavši
njegov glas i tri prsta.

Doktor Halas se okrenuo i dao u beg.
Još dvoje crvenih poslužitelja izašlo je iz salona za osoblje iza
stepeništa krematorijuma. Potrčah su ka Kališi i njenoj improvizovanoj
jedinici, sa isukanim zap-štapovima. Zaustavili su se ispred zaključnih
vrata Odeljenja A. Šokirali su jedan drugog i pali na kolena. Nastavili su
da izmenjuju strujne udare, dok se nisu opružili, obeznanjeni. Pojavilo
se još poslužitelja. Videli su ili osetili šta se događa. Povukli su se. Neki
su pobegli niz stepenice do krematorijuma (što je bio ćorsokak na više
načina), dok su se drugi vratili u salon za osoblje ili doktorski salon iza
njega.
Hajde, Ša. Ejveri je gledao niz hodnik, pored Fila – koji je urlao,
gledajući krvave patrljke prstiju – i dva onesvešćena poslužitelja.
Zar nećemo izaći?
Hoćemo. Ali ćemo pre toga pustiti njih.
Povorka dece krenula je niz hodnik ka Odeljenju A, u srce zujanja.

23

„Ne znam kako biraju mete”, rekla je Morin. „Često sam se pitala, ali

sistem funkcioniše, pošto sedamdeset pet godina niko nije bacio
atomsku bombu ili započeo sukob svetskih razmera. Pomislite o
kakvom se fantastičnom postignuću radi. Znam da neki ljudi kažu da
bog bdi nad nama, a neki to pripisuju diplomatiji ih onom što zovu
GMU, garantovano međusobno uništenje, ali ne verujem u to. Institut je
u pozadini toga.”

Otpila je još jedan gutljaj vode i nastavila.
„Znaju koju decu treba uzeti zbog testa kom se većina dece
podvrgava posle rođenja. Ne bi trebalo da znam koji je to test. Ja sam
samo spremačica, ah slušam i njuškam, naporedo s cinkarenjem. Zove
se BDNF, što je skraćenica od neurotrofnog moždanog faktora. Deca s
visokim BDNF-om su mete. Prate ih, otimaju i dovode u Institut. Neka
imaju šesnaest godina, ali su uglavnom mlađa. Otimaju one s veoma
visokim nivoom BDNF-a čim je to moguće. Ovde imamo i
osmogodišnju decu.”
To objašnjava Ejverija, pomislio je Luk. I bliznakinje Vilkoks.
„Pripremaju se u Prednjoj polovini. Deo priprema obavlja se
injekcijama, a deo izlaganjem nečem što doktor Hendriks zove Stazi
svetlima. Neka deca dolaze ovamo s telepatskim sposobnostima –
čitači uma. Neki su telekinetičari. Oni umom nadvladavaju materiju.
Neka deca ostaju ista posle injekcija i izlaganja Stazi svetlima, ali
većina postaje makar malo jača u sposobnostima s kojima su oteta.
Nekolicina onih koje Hendriks zove ružičasti bivaju izlagana
dopunskim testovima i injekcijama i razvijaju obe sposobnosti. Jednom
sam čula kako doktor Hendriks govori da možda postoji još
sposobnosti, i da bi njihovo otkriće moglo promeniti sve nabolje.”
„TP kao i TK”, promrmljao je Luk. „To se desilo meni, samo sam to
krio. Makar sam pokušao.”
„Premeštaju se iz Prednje u Zadnju polovinu, kad su spremna da...
počnu da rade. Gledaju filmove s jednom te istom osobom. Kod kuće,
na poslu, na predstavi, na porodičnim okupljanjima. Tada dobijaju
sliku-okidač koja priziva Štazi svetla i koja ih okuplja. Vidite... kako to
funkcioniše... kad su sami, njihove moći su neznatne, čak i posle
pojačanja, ali se njihova snaga, kad su zajedno, povećava na... u
matematici postoji reč za to...”
„Eksponencijalno”, rekao je Luk.
„Ne mogu da se setim te reči. Umorna sam. Važno je da se sva ta
deca koriste za uklanjanje izvesnih ljudi. To ponekad liči na nesrećan
slučaj. Ponekad na samoubistvo. Ponekad na ubistvo. Ali deca su uvek

iza toga. Političar, Mark Berkovic? To su bila deca. Džangi Gafur, čovek
koji se pre dve godine navodno slučajno digao u vazduh, u svojoj fabrici
bombi u provinciji Kunduz? To su bila deca. Bilo je mnogo drugih dok
sam ja radila u Institutu. Možda ćete reći da to zvuči besmisleno – pre
šest godina argentinski pesnik progutao je ceđ. Ni ja ne vidim nikakav
smisao u tome, ali on sigurno postoji, pošto je svet još tu. Jednom sam
čula gospođu Sigsbi, ona je veliki šef, kako govori da smo mi kao ljudi
koji neprestano izbacuju vodu iz plovila koje bi inače potonulo.
Verujem da je tako.”

Morin je još jednom obrisala oči. Nagnula se napred, gledajući u
kameru.

„Potreban im je neprestani dotok dece s visokim nivoom BDNF-a,
zato što ih Zadnja polovina troši. Dobijaju glavobolje koje se
neprestano pogoršavaju. Gube suštinski deo sebe kad god iskuse Stazi
svetla ili vide doktora Hendriksa s prskalicom. Na kraju ih šalju u Gorki
park – tako osoblje zove Odeljenje A. Liče na decu koja pate od
demencije ili uznapredovale Alchajmerove bolesti. Stanje im se
pogoršava sve dok ne umru. Obično umiru od zapaljenja pluća, zato što
je u Gorki parku hladno. Ponekad izgledaju...” Slegnula je ramenima. „O
bože, kao da su zaboravila da dišu. Što se leševa tiče, Institut ima
prvoklasni krematorijum.”

„Ne”, tiho će šerif Ešvort. „O, ne.”
„Osoblje u Zadnjoj polovini radi po rasporedu s dugim turnusima.
Nekoliko meseci su na poslu, a nekoliko meseci su slobodni. To je
neophodno zbog toksične atmosfere. Proces sporije napreduje kod
osoblja koje ima nizak nivo BDNF-a. Kod nekih se gotovo ne
manifestuje.”
Otpila je još jedan gutljaj vode.
„Dva doktora tamo rade gotovo neprestano. Oboje gube razum.
Znam, zato što sam bila tamo. Spremačice i domari imaju kraće
turnuse između Prednje i Zadnje polovine. Isto pravilo važi i za radnike
u kafeteriji. Znam da je ovo velika količina podataka i da je to samo deo
priče, ali to je sve što mogu da kažem. Moram da idem, ali hoću da ti
nešto pokažem, Luk. Tebi i onima koji ovo posmatraju s tobom. To će
biti strašan prizor. Nadam se da ćeš moći da ga odgledaš pošto sam
rizikovala život da bih ga dobavila.”
Drhtavo je udahnula i pokušala da se osmehne. Luk je zaplakao,
isprva nečujno.
„Luk, odluka da ti pomognem da pobegneš bila je najteža koju sam

donela u životu, iako se suočavam sa skorom smrću i paklom, koji me
nesumnjivo čeka na drugoj strani. Bila je teška zato što će brod sad
možda potonuti, a ja ću biti kriva. Morala sam da biram između tvog
života i života milijardi ljudi na svetu, koji možda zavise od onog što
radi Institut, ne znajući za to. Izabrala sam tebe nauštrb svih njih, nek
mi bog oprosti.”

Ekran je poplaveo. Tag je posegnuo za tastaturom prenosnog
kompjutera, ah ga je Tim uhvatio za ruku. „Čekaj.”

Pojavile su se linije i začulo se krčanje. Počeo je novi snimak.
Kamera se kretala hodnikom s debelim plavim tepihom. Povremeno se
čulo struganje. Slika je utonula u tamu koja je došla i prošla, kao posle
zatvaranja kapaka.

Snimala je film, pomislio je Luk. Snimala ga je kroz rupu ili pukotinu
u džepu uniforme. To struganje je grebanje tkanine o mikrofon.

Sumnjao je da mobilni telefoni mogu da primaju pozive u dubokim
šumama severnog Mejna, ali je pretpostavljao da su uprkos tome bili
potpuno verboten u Institutu, zato što bi kamere funkcionisale. Da je
Morin uhvaćena, ne bi samo ostala bez plate ili posla. Zaista je
rizikovala život. Suze su mu potekle brže. Osetio je da ga je policajka
Galikson Vendi – obgrlila. Zahvalno se naslonio na nju, ali nije skidao
pogled s ekrana prenosnog kompjutera. Konačno je pred sobom imao
Zadnju polovinu, od koje je pobegao. Ejveri je svakako u njoj, pod
pretpostavkom da je još živ.

Kamera je prošla pored otvorenih dvokrilnih vrata s desne strane.
Morin se nakratko okrenula, da bi gledaoci mogli da vide projekcionu
salu s dvadesetak udobnih sedišta. Deca su sedela na nekima od njih..

„Da li ona devojčica puši?” pitala je Vendi.
„Da”, rekao je Luk. „Pretpostavljam da im u Zadnjoj polovini
dozvoljavaju da puše. Devojčica je moja prijateljica. Zove se Ajris
Stanhoup. Oteta je pre mog dolaska. Pitam se da li je još živa? I može li
da razmišlja, ako jeste?”
Kamera se okrenula ka hodniku. Nekoliko dece prošlo je pored
Morin. Posmatrala su je bez zanimanja, pre nego što bi izašla iz kadra.
Pojavio se poslužitelj u crvenoj uniformi. Njegov glas bio je prigušen
zbog džepa u kom je bio sakriven Morinin telefon, ali su reči bile
razumljive: pitao je da li joj je drago što se vratila. Nasmejao se kad ga
je Morin pitala da li mu liči na ludaču. Rekao je nešto o kafi, ali je
tkanina u džepu glasno šuštala. Luk ga nije razumeo.
„Nosi li pištolj?”, pitao je šerif Džon.

„To je zap-štap”, rekao je Luk. „Omamljivač, znate. Na njima je
brojčanik za podešavanje voltaže.”

Frenk Poter: „Da li me zajebavaš!?”
Kamera je prošla pored još jednih dvokrilnih vrata, ovog puta na
levoj strani. Posle tridesetak koraka zaustavila se ispred zatvorenih
vrata. Na njima je bio crveni natpis ODELJENJE A. Morin je tihim
glasom prozborila: „Ovo je Gorki park.”
U kadru se pojavila njena ruka u plavim gumenim rukavicama.
Držala je karticu za otključavanje. Ličila je na onu koju je Luk ukrao,
samo što je bila jarkoružičasta. Nešto mu je govorilo da ljudi koji rade u
Zadnjoj polovini nisu tako neoprezni s njima. Morin ju je stavila na
elektronski kvadrat iznad kvake. Čulo se zujanje. Otvorila je vrata.
Pakao je bio iza njih.

24

Sirotica Eni bila je ljubitelj bejzbola. Obično je provodila tople letnje
večeri u svom šatoru, slušajući prenose utakmica Svitaca, beznačajnog
tima van Kolambije. Obradovala bi se kad bi neki njihov igrač bio
poslat, u Razigrane ponije, AA franšizu iz Bingamtona, ali bi joj bilo žao
što ih njen omiljeni tim gubi. Odspavala bi malo posle utakmice.
Probudila bi se na vreme da čuje Džordža Olmana, i sazna šta se
događa u onom što je Džordž zvao Prelepim svetom iščašenog.

Te noći bila je radoznala u pogledu dečaka koji je skočio s voza.
Odlučila je da skokne do policijske stanice i vidi može li išta doznati o
njemu. Verovatno je neće pustiti unutra, ali su Frenki Poter i Bili Viklou
ponekad izlazili u sokak u kom je držala vazdušni krevet i zalihe, da
popuše cigaretu. Možda će je upoznati s dečakovom pričom ako ih lepo
zamoli. Naposletku, očistila ga je i ohrabrila. Zbog toga se iskreno
zainteresovala za njega.

Staza koja je počinjala od njenog šatora pored skladišta prolazila je
kroz šumu na zapadnom kraju grada. Pratila je stazu sve do zadnje
strane Džema, starog bioskopa, u kom je pogledala mnogo zanimljivih
filmova kao mlađa (i malo razumnija) žena, kad bi odlazila u sokak da
prenoći na vazdušnom krevetu (ili unutra, ako je bilo hladno –
dozvoljavali su joj to zbog pomaganja Timu s njegovim „vozite polako”

znakom). Stari Džemi bio je zatvoren poslednjih petnaest godina.
Parkiralište iza njega je bila pustolina puna korova i mladica. Obično bi
preprečila preko njega i prošla pored trošnog bioskopskog zida od
cigle do trotoara. Bakalnica je bila s druge strane Glavne ulice, a njen
sokak (tako je mislila o njemu) između njih.

Te večeri, baš kad se spremala da napusti stazu i krene preko
parkirališta, videla je kako vozilo ide Ulicom Pajn. Sledio ga je još
jedno... i još jedno. Tri kombija išla su jedan za drugim. Nisu upalili
svetla za parkiranje, iako je bilo prilično mračno. Eni je stajala među
drvećem. Motrila ih je dok su ulazili u parkiralište, preko kog se
spremala da pređe. Okrenuli su se, kao da su u formaciji i stali u stroj,
prema Ulici Pajn, kao da su nameravali da brzo umaknu.

Vrata prvog kombija su se otvorila. Muškarci i žene izašli su iz
njega. Jedan je nosio sportski sako i lepe pantalone. Jedna žena, starija
od drugih, nosila je tamnocrveni kostim. Druga je nosila haljinu s
cvetnim motivima. Imala je tašnu. Ostale četiri žene nisu. Većina je
nosila farmerke i tamne košulje.

Kretali su se brzo i svrhovito, kao ljudi na zadatku, s izuzetkom
muškarca u sportskom sakou, koji je stajao pozadi i gledao. Eni su ličili
na vojnike. Taj utisak ubrzo je potvrđen. Dva muškarca i mlađa žena
otvorili su zadnja vrata kombija. Muškarci su izvadili dugu čeličnu
kutiju iz njih. Iz prtljažnika drugog kombija povadili su opasače, koje je
žena podelila svima izuzev čoveku u sportskom sakou, muškarcu s
kratkom plavom kosom i ženi u haljini s cvetnim motivima. Čelična
kutija je otvorena. Iz nje je izvađen par dugih cevi, koje nisu bile
lovačke puške. Eni Ledu je u njima prepoznala ono što je zvala puške za
masakre u školi.

Žena u haljini na cvetiće stavila je mali pištolj u tašnu. Plavušan
pored nje nabio je veći za pojas na leđima i prebacio košulju preko
njega. Drugi su zapasali opasače. Ličili su na razbojničku družinu.
Dođavola, bili su razbojnička družina. Eni je znala da ne mogu biti ništa
drugo.

Normalno otkačena osoba – na primer ona koja se noću nije
obaveštavala o svetu preko Džordža Olmana – možda bi zbunjeno
posmatrala ovaj prizor, pitajući se šta gomila naoružanih ljudi i žena
radi u učmalom gradiću u Južnoj Karolini, u kom postoji samo jedna
banka, koja se noću zaključava. Normalna osoba potegla bi mobilni i
pozvala 911. Eni pak nije bila od te sorte. I znak je šta ovi naoružani
muškarci i žene, najmanje desetoro njih, a možda i više, žele. Nisu stigli

u crnim džipovima, kao što je očekivala, ali su došli po dečaka. Naravno
da jesu.

Nije mogla da pozove 911 da bi upozorila ljude u policijskoj stanici,
pošto ne bi nosila mobilni telefon čak i kad bi mogla da ga priušti. Oni
isijavaju radijaciju direktno u glavu. Svaka budala to zna. Da i ne
pominjemo da oni mogu da te prate na taj način. Nastavila je stazom.
Trčala je, dok nije stigla iza berbernice, dve zgrade niže. Nesigurne
stepenice vodile su do stana iznad nje. Uspela se uz njih, što je brže
mogla. Pridržavala je serape i dugu suknju da se ne bi saplela i pala. Na
vrhu je zalupala po vratima dok nije ugledala Korbeta Dentona kroz
pocepanu zavesu. Gegao se ka njoj dok mu se stomačina ljuljala.
Sklonio je zavesu u stranu i provirio napolje. Obasjavala ga je svetlost
okrugle kuhinjske svetiljke poprskane muvama.

„Eni? Šta hoćeš? Neću ti dati ništa da jedeš, ako si...”
„Muškarci”, rekla je zadihano. Mogla je da doda da ima i žena, ali je
reč muškarci delovala strašnije, makar njoj. „Parkirali su se iza Džema!”
„Odlazi, Eni. Nemam vremena za tvoje budalaste...”
„Reč je o dečaku! Mislim da ti ljudi hoće da upadnu u stanicu i da ga
odvedu! Mislim da će biti pucnjave!”
„Šta, kog đavola...”
„Molim te, Bubnjaru, molim te! Imaju mašinske puške. A taj dečak, to
je dobar dečak!”
Otvorio je vrata. „Hoću da ti omirišem dah.”
Uhvatila ga je za prednji deo pidžame. „Deset godina ne pijem!
Molim te, Bubnjaru, došli su po dečaka!”
Omirisao je, mršteći se. „Nisi pila. Da li haluciniraš?”
„Ne!”
„Pominjala si mašinske puške. Misliš li na automatske puške kao
AR-15?” Bubnjar Denton delovao je zainteresovano.
„Da! Ne! Ne znam! Ali ti imaš oružje, znam da ga imaš! Trebalo bi da
ga poneseš!”
„Poludela si”, rekao je. Eni se tada rasplakala. Bubnjar ju je
poznavao najveći do života. Igrao je s njom nekoliko puta kad su bili
mnogo mlađi, ali nikad nije plakala pred njegovim očima. Iskreno je
verovala da se nešto događa. Odlučio se za akciju, i zašto ne bi. Ionako
je radio isto što i svake noći, razmišljao o suštinskom besmislu života.
„U redu, hajde da pogledamo.”
„A oružje? Hoćeš li poneti oružje?”
„Dođavola, neću. Rekao sam da ćemo pogledati.”

„Bubnjaru, molim te!”
„Pogledaćemo”, rekao je. „To je sve što sam spreman da uradim.
Uzmi ili ostavi.”
Sirotica Eni nije imala drugog izbora, prihvatila je.

25

„Blagi bože, šta gledam?”
Vendine reci bile su prigušene, zato što je stavila ruku preko usta.

Niko nije odgovorio. Zurili su u ekran. Luk je bio ukočen od čuda i
užasa, kao i ostali.

Zadnji deo Zadnje polovine – Odeljenje A, Gorki park – bio je duga,
visoka prostorija koja je Luku ličila na napuštenu fabriku, u kojoj se
uvek odigravaju vatreni obračuni na kraju akcionih filmova, koje je pre
hiljadu godina voleo da gleda s Rolfom, kad je bio pravo dete. Bila je
osvetljena fluorescentnim cevima, pokrivenim žičanom mrežom. Ta
svetlost davala joj je avetinjski, podmorski izgled. Nije bilo kreveta,
samo dušeka. Nekoliko je bilo gurnuto u prolaze. Bilo je i prevrnutih,
dok se jedan pijano oslanjao na goli zid od blokova. Bio je poprskan
žutom sluzi koja je mogla biti povraćka.

Dugi slivnik pun tekuće vode pružao se pored jednog zida, na kom
je bio natpis VI STE SPASIOCI! Devojčica, gola izuzev prljavih čarapa,
čučala je iznad kanala, leđima okrenuta zidu, sa rukama na kolenima.
Vršila je veliku nuždu. Čuli su turpijanje, češanje tkanine o mikrofon na
telefonu, koji je verovatno bio zalepljen. Slika se izgubila kad se rupa
kroz koju je kamera snimala zatvorila. Devojčica se udaljavala pijanim
korakom kad se slika ponovo pojavila. Voda u kanalu odnosila je izmet.

Žena u smeđoj uniformi spremačice je velikom mašinom čistila
nešto što je mogla biti povraćka, govna, prosuta hrana ili bog te pita
šta. Videla je Morin, mahnula joj je i rekla nešto što niko nije razumeo,
ne samo zbog buke velike mašine već zato što je Gorki park bio
mešavina luđačkih glasova i krikova. Neka devojčica izvodila je
premete u prolazu. Dečak u prljavom donjem vešu, s bubuljicama na
licu i prljavim naočarima koje su mu klizile niz nos, prošao je ispred
kamere. Urlao je „ja-ja-ja-ja-ja”, lupajući se po temenu. Luk se setio da
je Kališa pominjala dečaka s bubuljicama i naočarima. To je bilo prvog

dana u Institutu. Izgleda mi da je Piti otišao pre čitave večnosti,. iako se to
desilo pre samo nedelju dana, rekla je. I evo tog dečaka. Ili onog što je od
njega ostalo.

„Litldžon”, promrmljao je Luk. „Mislim da se tako zove. Pit
Litldžon.”

Niko ga nije čuo. Zurili su u ekran kao hipnotisani.
Na drugoj strani odvoda koji je služio za uklanjanje nečisti, bio je
sto na čeličnim nogama. Dve devojčice i dečak stajali su pored njega.
Devojčice su rukama trpale neku smeđu tvar u usta. Tim, koji je sve to
posmatrao s nevericom i gađenjem, pitao se da li su to „majpo”
cerealije iz njegovog detinjstva. Dečak je bio pognut u struku. Zario je
lice u tu tvar. Ispružio je ruke pucketajući prstima. Neka deca ležala su
na dušecima, zureći u tavanicu. Senke žičanih mreža tetovirale su im
lica.
Slika se izgubila kad je Morin krenula ka ženi s mašinom za čišćenje,
verovatno da bi preuzela njen posao. Ekran je ponovo poplaveo. Čekali
su da vide da li će se Morin ponovo pojaviti u svojoj staromodnoj
stolici, da bi ponudila još neko objašnjenje, ali nisu dočekali.
„Blagi bože, šta je to bilo?”, pitao je Frenk Poter.
„To je zadnja polovina Zadnje polovine”, rekao je Luk. Bio je bleđi
nego ikad.
„Kakvi ljudi bi zatočili decu u...”
„Monstrumi”, rekao je Luk. Ustao je i položio ruku na glavu.
Zateturao se.
Tim ga je prihvatio. „Da li ćeš se onesvestiti?”
„Neću. Ne znam. Moram da izađem napolje. Moram da se nadišem
svežeg vazduha. Imam utisak da se zidovi približavaju.”
Tim je pogledao šerifa Džona, koji je klimnuo. „Izvedi ga u sokak.
Vidi da li možeš da mu pomogneš da se povrati.”
„Poći ću s tobom”, rekla je Vendi. „Bez mene nećeš moći da otvoriš
vrata.”
Na vratima na drugom kraju pritvorske jedinice bio je natpis
velikim belim slovima: IZLAZ ZA SLUČAJ NUŽDE ALARM ĆE SE
OGLASITI. Vendi je upotrebila ključ sa priveska s ključevima da bi
isključila alarm. Tim je pritisnuo prečagu rukom, dok je drugom rukom
izveo zanemoćalog Luka na sokak. Mogao je da korača, ali je bio
strašno bled. Tim je znao šta je posttraumatski stres, ali ga je video
samo na televiziji. Prepoznavao je simptome tog poremećaja kod
dečaka, koji se još makar tri godine neće brijati.

„Pazi da ne staneš na Enine stvari”, rekla je Vendi. „Pogotovo na
njen dušek na naduvavanje.”

Luk nije pitao šta dušek na naduvavanje, kolica s tri točka iz
samoposluge, dva ranca i svijena vreća za spavanje rade u sokaku.
Polako se kretao prema Glavnoj ulici. Duboko je disao. Zastao je. Savio
se u struku i uhvatio za kolena.

„Je li ti išta bolje?” pitao je Tim.
„Moji prijatelji pustiće ih napolje” rekao je Luk, onako savijen.
„Koga će pustiti napolje?” pitala je Vendi. „Onu...” Nije znala kako da
završi rečenicu. To nije bilo važno, zato što je Luk nije čuo.
„Znam, iako ne mogu da ih vidim. Nije mi jasno kako mogu, ali
mogu. Mislim da je to Avester. Hoću reći, Ejveri. Kališa je s njim. I Niki.
Džordž. Bože, jaki su! Tako su jaki, zajedno!”
Uspravio se i nastavio da hoda. Svetiljke na šest bandera u Glavnoj
ulici su se uključile kad je zastao na kraju sokaka. Začuđeno je pogledao
Tima i Vendi. „Jesam li ja to učinio?”
„Nisi, dušo”, rekla je Vendi. „Uključuju se u ovo doba dana. Vratimo
se unutra. Moraš da popiješ jednu šerifovu koka-kolu.”
Spustila mu je ruku na rame. Luk ju je zbacio sa sebe. „Čekaj.”
Par koji se držao za ruke prelazio je opustelu ulicu. Muškarac je
imao kratku plavu kosu. Žena je nosila haljinu s cvetnim motivima.

26

Snaga koju su deca stvarala oslabila je kad je Niki pustio Kališinu i
Džordžovu ruku, ali samo malo. Zato što su se druga deca okupila oko
vrata Odeljenja A. Obezbeđivali su najveći deo energije.

To podseća na klackalicu, pomislio je Nik. Sposobnost za
razmišljanje opada, TP i TK rastu. A oni iza tih vrata gotovo da su
sasvim ostali bez razuma.

Tako je, rekao je Ejveri. Tako to funkcioniše. Oni su baterija.
Niki je jasno mislio – nije osećao nikakav bol. Posmatrao je ostale i
zaključio da je s njima isti slučaj. Nije mogao da kaže kada će se
glavobolje vratiti ili da li će se to desiti. Bio je zahvalan.
Prskalica više nije bila potrebna. Prevazišli su je. Jezdili su na talasu
zujanja.

Niki se nagnuo preko poslužitelja koji su onesvestili jedan drugog
omamljivačima. Preturao im je po džepovima. Pronašao je ono što je.
tražio. Dodao ga je Kališi, koja je prosledila Ejveriju. „Ti ćeš to učiniti”,
rekla je.

Ejveri Dikson – koji je trebalo da večerava kod kuće s roditeljima
posle još jednog teškog dana, kakav sleduje najmanjem dečaku u petom
razredu – uzeo je narandžastu ključ-karticu. Prislonio ju je na panel.
Brava je škljocnula. Vrata su se otvorila. Rezidenti Gorkog parka skupili
su se s druge strane kao ovce u oluji. Bili su prljavi, većinom neodeveni
i smeteni. Nekoliko ih je balavilo. Piti Litldžon se glasao „ja-ja-ja-ja-ja” i
lupao po glavi.

Oni se nikad neće vratiti, pomislio je Ejveri. Previše su oštećeni da
bi se oporavili. Možda i Ajris.

Džordž: Ali mi ostali možda imamo šansu.
Da.
Kališa je znala da je to hladan, ali i neophodan pristup: U
međuvremenu, možemo da ih iskoristimo.
„Šta ćemo sad?”, pitala je Keti. „Šta ćemo sad, šta ćemo sad?”
Isprva niko nije odgovorio, zato što niko nije znao. Ejveri je
progovorio.
Prednja polovina. Skupimo svu decu i bežimo odavde.
Helen: Gde?
Alarm se razlegao. Zavijanje je jačalo i slabilo. Nisu obraćali pažnju
na njega.
„Kasnije ćemo se o tome brinuti”, rekao je Niki. Ponovo je uhvatio
Kališu i Džordža za ruke. „Prvo ćemo vratiti dugove. Napravimo nešto
štete. Ima li iko išta protiv?”
Niko nije imao. Ponovo su se uhvatili za ruke. Jedanaestorka koja je
započela pobunu krenula je niz hodnik ka salonu Zadnje polovine i liftu
iza njega. Rezidenti Odeljenja A krenuli su za njima, zombi hodom,
verovatno privučeni magnetizmom dece koja su još mogla da
razmišljaju. Zujanje se stišalo, ali nije prestalo.
Ejveri Dikson posegnuo je van Instituta. Tragao je za Lukom. Nadao
se da će ga naći negde daleko, suviše daleko da bi im bio od ikakve
pomoći. Nadao se, zato što bi to značilo da je makar jedno od
institutske dece-robova na sigurnom. Velika je verovatnoća da će
ostali izginuti, zato što će osoblje u ovoj paklenoj rupčazi učiniti sve da
ih spreči da pobegnu.
Sve.

27

Trevor Stakhaus bio je u svojoj kancelariji, nešto niže od kancelarije
gospođe Sigsbi. Špartao je gore-dole zato što je bio previše nervozan
da bi sedeo. I nastaviće da to radi dok mu se Džulija ne javi. Njene vesti
biće dobre ili loše, ali bilo koje vesti bolje su od čekanja.

Telefon je zazvonio. To nije bilo tradicionalni zvuk fiksnog aparata
niti pištanje njegovog telefona. Čuo je zapovedničko dvostruko
trubljenje crvenog bezbednosnog aparata. Poslednji put oglasio se kad
se desilo ono sranje s bliznakinjama, kad se Kros srušio u kafeteriji.
Stakhaus je prihvatio poziv. Nije stigao ništa da kaže od buncanja
doktora Halasa.

„Izašli su, oni koji gledaju filmove zasigurno, a mislim da su i
gorkovi izašli. Povredili su najmanje trojicu poslužitelja, ne, četvoricu.
Korina kaže da misli da je Fil Čefic mrtav, da je...”

„UMUKNI!”, prodrao se Stakhaus u telefon. Rekao je kad je bio
siguran (ne, nije bio siguran, samo se nadao) da ga Hekl sluša: „Sredi
svoje misli. Reci mi šta se desilo.”

Preneraženi Halas, koji se zahvaljujući vanrednim okolnostima
približio nekadašnjoj razumnosti, ispričao je Stakhausu šta je video.
Alarm Instituta se oglasio kad se približio kraju svoje priče.

„Bože, jesi li ti to uključio, Everete?”
„Ne, ne, nisam ja. Sigurno je Džoana. Doktorka Džejms. Bila je u
krematorijumu. Otišla je tamo da bi meditirala.”
Stakhaus se trgao zbog bizarne slike koja mu je osvanula u umu.
Doktorka Džekl sedi prekrštenih nogu ispred vrata pećnice, tragajući
za spokojem. Naterao je sebe da se posveti situaciji: deca u Zadnjoj
polovini podigla su ustanak. Kako se to moglo desiti? To se nikad nije
zbilo. I zašto baš sad?
Hekl je još govorio, ali je Stakhaus čuo sve što mu je bilo potrebno.
„Slušaj me, Everete. Skupi sve narandžaste kartice koje možeš da nađeš
i spali ih, jel’ važi? Spali ih.”
„Kako... kako da...”
„Imaš jebenu peć na E-nivou!”, riknuo je Stakhaus. „Upotrebi jebenu
spravu za nešto drugo izuzev dece!”
Prekinuo je vezu i pozvao Felouza fiksnim telefonom. Endi je hteo

da zna zašto se alarm oglasio. Zvučao je uplašeno.
„Imamo problem u Zadnjoj polovini, ali ću srediti to. Pošalji signal

tamošnjih kamera na moj kompjuter. Ne postavljaj pitanja, samo me
poslušaj.”

Uključio je prenosni kompjuter – vara li se ili je starinski uređaj sve
sporiji? – i kliknuo na BEZBEDNOSNE KAMERE. Ugledao je kafeteriju u
Prednjoj polovini, uglavnom praznu... nekoliko dece na igralištu.

„Endi!”, povikao je. „Ne Prednju polovinu, Zadnju polovinu! Nemoj
da se zajebavaš...”

Slika se promenila. Video je Hekla kroz prašnjavo sočivo. Krio se u
kancelariji kad je Džekl ušla u nju, verovatno s prekinute meditacije.
Osvrtala se preko ramena.

„U redu, to je bolje. Preuzimam odavde.”
Promenio je sliku. Pred njim se našao salon poslužitelja. Nekolicina
se krila. Vrata prema hodniku bila su zatvorena i verovatno zaključana.
S te strane neće biti pomoći.
Promena. Na ekranu se pojavio glavni hodnik s plavim tepihom.
Najmanje tri poslužitelja ležala su na podu. Ne, četiri. Džejk Holand
sedeo je na podu ispred sobe za projekciju. Ruka mu je počivala na
gornjem delu uniforme, natopljene krvlju.
Promena, prazna kafeterija.
Promena, salon. Korina Rouson klečala je pored Fila Čefica, buncala
je u voki-toki. Fil je po svoj prilici bio mrtav.
Promena, prostor ispred lifta, čija vrata su počela da se zatvaraju.
Kabina je korišćena za transport pacijenata u bolnicama. Bila je puna
rezidenata. Većina je bila naga. To su gorkovi iz Odeljenja A. Ako bi
mogao da ih zaustavi... da ih zarobi...
Promena, Stakhaus je, kroz iritantni sloj prašine i mrlja video još
dece na E-nivou. Gotovo desetina muvala se ispred vrata lifta i čekala
da se otvore i ispljunu ostatak malenih pobunjenika. Čekali su ispred
tunela koji je vodio u Prednju polovinu. To nije bilo dobro.
Podigao je fiksni. Nije čuo ništa izuzev tišine. Felouz je spustio
slušalicu na svom kraju linije. Opsovao je zbog traćenja vremena.
Pozvao je kompjuteraša. „Možeš li isključiti struju u liftu u Zadnjoj
polovini? Da ga zaustaviš u oknu?”
„Ne znam”, rekao je Felouz. „Možda. Podaci bi mogli biti u knjigama
uputstva u slučaju vanrednog stanja. Pustite me da...”
Ali već je bilo prekasno. Vrata lifta otvorila su se na E-nivou.
Begunci iz Gorki parka izašli su iz kabine. Osvrtali su se okolo, kao da

su mogli nešto da vide. To je bilo loše, ali je Stakhaus video nešto gore.
Hekl i Džekl možda će prikupiti i spaliti desetak ključ-kartica, ali to više
nije bitno. Zato što je jedno dete – prcvoljak koji je zajedno sa
spremačicom pomagao u Elisovom bekstvu – imalo narandžastu ključ-
karticu u ruci. Otvoriće vrata tunela i vrata F-nivoa u Prednjoj polovini.
Ko zna šta se može desiti ako stignu do Prednje polovine.

Stakhaus se u jednom, naizgled beskrajnom trenutku ukočio.
Felouzov glas pištao mu je u uvetu, ah je taj zvuk bio dalek. Zato što je
mali govnar upotrebio narandžastu karticu i poveo veselu družinu u
tunel. Posle šetnje od dve stotine koraka stići će do Prednje polovine.
Vrata su se zatvorila za poslednjim od njih. Prostor ispred lifta je
opusteo. Stakhaus je promenio kameru. Gledao je kako odmiču
tunelom.

Doktor Hendriks je upao u kancelariju, dobri stari Donki Kong.
Okovratnik mu je lepršao, šlic mu je bio poluotkopčan, a luđačke oči
oivičene crvenilom. „Šta se dešava? Šta...”

Njegov telefon je zapištao, kao da želi da poveća napetost. Digao je
ruku da bi utišao Hendriksa. Telefon je nastavio da pišti.

„Endi. U tunelu su. Dolaze, i imaju ključ-karticu. Moramo da ih
zaustavimo. Imate li neku ideju?”

Nije očekivao ništa izuzev još panike, ali ga je Felouz iznenadio.
„Pretpostavljam da mogu da ubijem brave.”

„Šta?”
„Ne mogu da deaktiviram kartice, ali mogu da zakočim brave. Sve
šifre su kompjuterske, i...”
„Hoćeš li da kažeš kako možeš da ih zarobiš?”
„Pa, da.”
„Učini to! Učini to odmah!”
„Šta je bilo?”, pitao je Hendriks. „Bože, spremao sam se da odem
kad se alarm...”
„Umukni”, rekao je Stakhaus. „Ali ne mrdaj odavde. Možda ćeš mi
biti potreban.”
Njegov telefon nastavio je da pišti. Podigao ga je, gledajući tunel i
morone u maršu. Držao je po jedan telefon na uvetu, kao junak stare
slepstik komedije. „Šta? Šta?”
„Ovde smo, i dečak je ovde”, rekla je gospođa Sigsbi. Veza je bila
dobra; čuo ju je kao da je u susednoj sobi. „Očekujem da ubrzo bude u
našim rukama.” Nastavila je posle kraće pauze. „Ili mrtav.”
„Drago mi je da to čujem, Džulija. Imamo problem ovde. Došlo je

do...”
„Reši to, ma o čemu da se radi. Pozvaću te kad napustimo grad.”
Prekinula je vezu. Stakhaus nije mario, zato što Džulija neće imati

gde da se vrati ako Felouz omane u prizivanju kompjuterske magije.
„Endi! Jesi li još tu?”
„Tu sam.”
„Jesi li uspeo?”
Stakhaus je bio siguran da će mu Felouz reći da je zastareli

kompjuterski sistem otkazao u najkritičnijem trenutku.
„Jesam. Pa, prilično sam siguran. Na ekranu mi je poruka.

NARANDŽASTE KLJUČ-KARTICE SU NEVAŽEĆE. UBACITE NOVU
AUTORIZOVANU ŠIFRU.”

Felouzovo „prilično sam siguran” nije nimalo smirilo Stakhausove
napete živce. Nagnuo se napred u stolici, sa isprepletanim prstima.
Posmatrao je ekran kompjutera. Hendriks mu se pridružio. Virio je
preko njegovog ramena.

„Bože, šta rade napolju?”
„Pretpostavljam da su krenuli da nas srede”, rekao je Stakhaus.
„Videćemo da li mogu.”
Kolona potencijalnih begunaca izašla je iz kadra kamere. Stakhaus
je udario taster za prebacivanje slike. Nakratko je ugledao Korin
Rouson, koja je držala Filovu glavu u krilu, a zatim ono što je hteo: vrata
F-nivoa na kraju tunela. To je bio ulaz u Prednju polovinu. Deca su
stigla do njih.
„Vreme je da ih smrvimo”, rekao je Stakhaus. Stiskao je pesnice
dovoljno jako da ostavi tragove na dlanovima.
Dikson je podigao narandžastu karticu. Prineo ju je čitaču. Pokušao
je da otvori vrata. Trevor Stakhaus konačno se opustio kad se ništa nije
dogodilo. Hendriks je izdahnuo iza njega. Prostorija je zamirisala na
burbon. Ispijanje alkohola na dužnosti bilo je verboten kao nošenje
mobilnog telefona, ali se Stakhaus nije brinuo zbog toga.
Sad ste muve u tegli, pomislio je. Upravo ste to postali, dečaci i
devojčice. Što se tiče onog što će vam se dogoditi...
To na svu sreću nije bio njegov problem. O onom što će im se
dogoditi kad se reši problem u Južnoj Karolini odlučivaće gospođa
Sigsbi.
„Zato te debelo plaćaju, Džulija”, rekao je. Zavalio se u stolici da bi
gledao gomilu dece, koja se, pod Vilholmovim vodstvom, vraćala do
vrata kroz koja su prošla. Ni ona se nisu otvorila. Ono derle Vilholm

zabacio je glavu i razjapio usta. Stakhaus je požalio što nema zvuk, da
bi čuo njegov ozlojeđeni krik.

„Problem je ograničen”, rekao je Hendriksu.
„Hm”, odvratio je Hendriks.
Stakhaus se okrenuo prema njemu. „Šta to znači?”
„Možda nije sasvim.”

28

Tim je spustio ruku na Lukovo rame. „Trebalo bi da se vratimo unutra i
sredimo ovo, ako misliš da možeš. Daćemo ti koka-kolu i...”

„Čekaj.” Luk je zurio u par koji je prelazio ulicu, držeći se za ruke.
Nisu opazili trio koji je stajao na ulazu u sokače Sirotice Eni; svu pažnju
su upravili na policijsku stanicu.

„Izgubili su se kad su sišli s međudržavnog puta”, rekla je Vendi.
„Kladim se da je tako. Svakog meseca viđamo pola tuceta takvih. Hoćeš
li da se vratimo unutra?”

Luk je nije slušao. Još je osećao druge, decu. Zvučala su zbunjeno, ali
su bila daleko u pozadini uma, kao glasovi koji stižu kroz ventilaciju iz
druge sobe. Ta žena... ona u haljini s cvetnim motivima.

Nešto je palo. Probudilo me je. To je sigurno bio trofej osvojen na
Nortvest debatnom turniru, zato što je taj najveći. Pravi đavolsku buku.
Neko se naginje preko mene. Kažem mama, iako znam da to nije ona.
Ona je žena, a mama je prva reč koja se javlja u mom još uspavanom
umu. A ona kaže...

„Naravno”, rekao je Luk. „Šta god želiš.”
„Sjajno!” rekla je Vendi. „Sad ćemo...”
„Ne, to je ona rekla.” Pokazao je. Par je stigao do trotoara ispred
policijske stanice. Prestali su da se drže za ruke. Luk se okrenuo Timu,
raširenih uspaničenih očiju. „Ona je bila u ekipi koja me je otela! Video
sam je opet, u Institutu! U sobi za odmor! Ovde su! Rekao sam vam da
će doći i ovde su!”
Okrenuo se i potrčao ka vratima, koja su bila nezaključana s ove
strane, da bi Eni mogla da uđe kasno noću ako poželi.
„Šta...”, počela je Vendi, ali joj Tim nije dopustio da završi. Potrčao je
za dečakom iz voza. Pomislio je da je klinac po svoj prilici imao pravo

kad je Norbert Holister u pitanju.

29

„Pa?” Šapat Sirotice Eni bio je previše bučan da bi zasluživao to ime.
„Da li mi sad veruješ, gospodine Korbete Dentone?”

Bubnjar isprva nije odgovorio, zato što je pokušavao da probavi
ono što je video: tri kombija parkirana jedan pored drugog i gomilu
muškaraca i žena iza njih. Bilo ih je devetoro, dovoljno za prokleti
bejzbol tim. I Eni je imala pravo, bili su naoružani. Sumrak je uzimao
maha, ali se svetlost dugo zadržavala pri kraju leta. I ulično osvetljenje
se upalilo. Video je pištolje u futrolama i dve duge cevi koje su ličile na
HK. Mašine za ubijanje ljudi. Bejzbol tim okupio se pored ulaza u stari
bioskop, ali se većina držala bočnog zida od cigle. Očigledno su nešto
čekali.

„Imaju izviđače!” prosiktala je Eni. „Je l’ si video kako prelaze ulicu?
Proveriće policijsku stanicu da bi videli koliko ljudi tamo ima! Hoćeš li
doneti prokleto oružje ili ću morati sama da ga donesem?”

Bubnjar se okrenuo. Po prvi put u poslednjih dvadeset, možda i
trideset godina, dao se u trk. Popeo se uza stepenice iznad brijačnice i
zastao na odmorištu, dovoljno dugo da ispusti tri ili četiri golema
uzdaha. Dovoljno dugo da se zapita da li će mu srce izdržati napore ili
će jednostavno eksplodirati.

Puška kojom je planirao da se ustreli jedne od ovih divnih
južnokarolinskih noći (možda bi to već uradio da nije bilo nekoliko
zanimljivih razgovora s novim noćnim kucačem) bila je u ormanu. Bila
je napunjena, baš kao i automatski pištolj kalibra 45 i revolver kalibra
38 na visokoj polici.

Uzeo je sva tri komada oružja i potrčao niz stepenice. Dahtao je i
znojio se. Verovatno je vonjao kao vepar u sauni, ali se po prvi put u ko
zna koliko godina osećao u potpunosti živim. Osluškivao je, očekujući
da čuje pucnjavu, ali nje još nije bilo.

Možda su pajkani, pomislio je, iako je to bilo malo verovatno.
Pajkani bi ušli u grad, pokazali legitimacije i saopštili razlog dolaska.
Takođe, došli bi u crnim džipovima. „Saburbanima” ili „eskalejdima”.

Tako su makar radili na televiziji.

30

Nik Vilholm poveo je žalosnu grupu izgubljenih dečaka i devojčica niz
blago nagnuti tunel, do zaključanih vrata Prednje polovine. Neki
zatočenici iz Odeljenja A su ga sledili; neki su samo bazali okolo. Pit
Litldžon ponovo je počeo da se lupa po glavi, vičući: „Ja-ja-ja-ja-ja-ja.”
Eho u tunelu činio je njegovo zapevanje još neprijatnijim i
nepodnošljivijim.

„Uhvatite se za ruke”, rekao je Niki. „Svi!” Podigao je bradu da bi
pokazao na uzmuvane gorkove i dodao: Mislim da će ih to privući.

Kao svetlost moljce, pomislila je Kališa. To nije bila lepa misao, ali je
istina najčešće takva.

Došli su. Zujanje je jačalo dok su se nova deca pridruživala krugu.
Bio je elipsast, zbog uskih zidova tunela, ali to nije smetalo. Energija je
bila tu.

Kališa je razumela Nikove misli, ne samo zato što ih je presretala
već i zato što im je to bila jedina preostala karta.

Jači smo zajedno, pomislila je. Glasno se obratila Ejveriju. „Razbij tu
bravu, Avestere.”

Zujanje se pojačalo do nivoa vriska. Da je bilo ko od njih još imao
glavobolju, pobegla bi gonjena užasom. Kališa je ponovo spoznala onaj
osećaj uzvišene moći. Javljao se u noćima s upaljenom prskalicom, ali
je bio prljav. Ovaj je bio čist, zato što je bio njihov. Deca iz Odeljenja A
bila su tiha, ali osmehnuta. I ona su osećala isto. To im se dopadalo.
Kališa je pretpostavljala da nikada neće biti bliži razmišljanju nego u
ovom trenutku.

Iz pravca vrata čulo se slabo krckanje. Ugnula su se u ramu, ali je to
bilo sve. Ejveri je stajao na vrhovima prstiju. Sitno lice bilo mu je
zgrčeno od koncentracije. Oklembesio se i ispustio vazduh.

Džordž: Ne?
Ejveri: Ne. Mislim da bismo mogli, da su samo zaključana, ali kao da
brave nema.
„Mrtva je”, rekla je Ajris. „Mrtva je, mrtva, ne može biti nahranjena,
to sam rekla, brava je mrtva.”
„Nekako su je zamrzli”, oglasio se Niki. I ne možemo da je slomimo,
zar ne?