Institut - Stephen King

Ali, kad se vratila u kancelariju – u blagosloveno rashlađeni i tihi
radni prostor – nije mogla da razmišlja. Pogled joj se neprestano
zaustavljao na zaključanoj fioci stola, kao da u njoj nije telefon već
ručna bomba.

13

Tri po podne.
Nije bilo vesti od lovaca na Luka Elisa u šumi. Bilo je mnogo

javljanja, ali nimalo vesti. Svi zaposleni u Institutu obavešteni su o
bekstvu; svi su regrutovani. Neki su se pridružili tragačima. Drugi su
prečešljavali institutsko selo. Po praznim kućicama tragali su za
dečakom ili nekim znakom njegovog prisustva. Proverena su sva
privatna vozila i kolica za golf koja su zaposleni ponekad koristili.
Obavešteni su njihovi ljudi u Denison River Bendu – uključujući i dva
pripadnika malobrojne gradske policije. Dobili su Elisov opis, ali ga
niko nije video.

Bilo je vesti o Alvorsonovoj.
Ionidis je pokazao inicijativu i lukavstvo, koji su nedostajali Džeriju
Sajmondsu i Endiju Felouzu, njihovim IT tehničarima. On je pomoću
Gugl aplikacija stupio u kontakt s komšinicom Alvorsonove u gradiću u
Vermontu u kom je Alvorsonova živela. Predstavio se kao agent
poreske službe. Komšinica je to prihvatila bez ijednog pitanja. Nije
pokazala nijedan znak rezervisanosti po kojoj su Jenkiji navodno
čuveni. Rekla mu je da ju je Morin zamolila da bude svedok pri
potpisivanju nekoliko dokumenata, kad je poslednji put bila kod kuće.
Potpisala ih je u prisustvu advokatice. Dokumenti su poslati na adresu
nekoliko agencija za naplatu dugova. Advokatica ih je nazvala P i O
nalozima. Susetka je to pravilno protumačila kao prestanak i
odustajanje.
„Sva ta pisma ticala su se kreditnih kartica njenog supruga”, rekla je
susetka Ziku. „Mo nije ništa objašnjavala, ali nije ni morala. Nisam juče
rođena. Rešavala se dugova te vucibatine, eto šta je radila. Poresko će,
ako želi da je tuži zbog toga, morati da požuri. Užasno je bolesna.”
Gospođa Sigsbi je zaključila da komšinica iz Vermonta ima pravo.
Pitanje je zašto je Alvorsonova postupila na taj način. To je nalikovalo

nošenju uglja u Njukasl. Svi radnici Instituta znah su da, ako upadnu u
bilo kakvu finansijsku nevolju (kockanje je bilo najčešća), mogu da se
oslone na gotovo beskamatne zajmove poslodavca. Ta povlastica bila
im je predstavljena prilikom primanja na posao. To uistinu nije bila
nikakva povlastica, već bezbednosna mera. Ljudi koji su u dugovima
mogu pasti u iskušenje da prodaju tajne.

Ponos je bio najjednostavnije objašnjenje takvog ponašanja,
verovatno armiran stidom, koji se javio kod žrtve muža prevaranta. Ali
to objašnjenje nije zadovoljavalo gospođu Sigsbi. Spremačica je već
neko vreme znala da joj se bliži kraj. Odlučila je da opere ruke, a
pozajmljivanje novca od organizacije u kojoj ih je isprljala nije bio
dobar početak. To objašnjenje činilo se ispravno – ili blizu ispravnog.
Odgovaralo je pominjanju pakla u njenoj oproštajnoj poruci.

Kučka mu je pomogla u bekstvu, pomislila je gospođa Sigsbi.
Naravno da jeste. To je odgovaralo njenoj ideji o pokajanju. Ali ne mogu
da je ispitam, da bih bila sigurna. Pobrinula se za to. Naravno da jeste –
poznavala je naše metode. Pa šta ću? Šta ću učiniti ako se „previše
pametan za svoje dobro” dečak ne vrati ovamo pre mraka?

Znala je odgovor na to pitanje, baš kao i Trevor. Moraće da izvadi
nulti telefon iz zaključane fioke radnog stola i da pritisne sva tri bela
dugmeta. Javiće se čovek šušketavog glasa. Šta će joj reći kad mu kaže
da je rezident pobegao po prvi put u istoriji Instituta, da je usred noći
iskopao rupu ispod ograde? Bože, žao mi je? Baš šteta? Ne brini?

Đavola će to reći.
Razmišljaj, govorila je sebi. Razmišljaj, razmišljaj, razmišljaj. Kome
je problematična spremačica mogla reći? Kad smo već kod toga, ko je
mogao reći Elisu...
„Jebi ga. Jebi ga!”
Bilo joj je pred nosem, još od otkrivanja rupe ispod ograde.
Uspravila se u stolici, raširenih očiju. Zaboravila je nulti telefon, po prvi
put otkad je Stakhaus pozvao da joj kaže da je krvavi trag nestao posle
pedeset metara u šumi.
Uključila je kompjuter i pronašla željeni dokument. Kliknula je na
njega. Alvorsonova, Elis i Dikson stajali su pored aparata za grickalice.
Ovde možemo da razgovaramo. Mikrofon je ovde, ali ne radi
godinama.
Luk Elis je najviše govorio. Pričao je o brizi za bliznakinje i Krosa.
Alvorsonova ga je umirivala. Dikson je stajao kraj njih. Govorio je malo.
Uglavnom se češao po rukama i potezao nos.

Isuse Hriste, rekao je Stakhaus. Klinac, ako ’oćeš da ga iščačkaš,
iščačkaj ga. Gospođa Sigsbi je tek sada, posmatrajući video iz novog
ugla, shvatila šta se desilo.

Isključila je prenosni kompjuter i pritisnula interkom. „Rozalinda,
želim da vidim malog Diksona. Hoću da ga Toni i Vinona smesta
dovedu.”

14

Ejveri Dikson je stajao ispred stola gospođe Sigsbi, u majici s
Betmenom i prljavom šortsu, s izgrebanim kolenima. Uplašeno je
posmatrao. Onako sitan, između Vinone i Tonija nije izgledao kao
dečak od deset godina već kao đak prvak.

Gospođa Sigsbi počastila ga je tanušnim osmehom. „Trebalo je da
te pozovem mnogo ranije, gospodine Diksone. Sigurno sam se
uspavala.”

„Da, gospođo”, prošaptao je Ejveri.
„Znači, slažeš se? Misliš da sam se uspavala?”
„Ne, gospođo!” Ejveri je oblizao usne. Nije potegao nos, ne danas.
Nagnula se napred, skrštenih ruku. „Razbudila sam se, ako sam se
uspavala. Biće promena. Ali prvo ono najvažnije... ono što je imperativ
trenutka... da vratimo Luka kući.”
„Da, gospođo.”
Klimnula je. „Slažemo se i to je dobro. To je dobar početak. Pa, gde
je otišao?”
„Ne znam, gospođo.”
„Mislim da znaš. Ti i Stiven Vipl zatrpavali ste rupu kroz koju je
pobegao. Što je bilo glupo. Nije trebalo da je diraš.”
„Mislili smo da ju je mrmot iskopao, gospođo.”
„To su budalaštine. I te kako dobro si znao ko ju je iskopao.” Sa
osmehom je raširila ruke po stolu. „On je pametan dečak, a pametni
dečaci ne jure bezglavo po šumi. Prolaz ispod ograde možda je bio
njegova ideja, ali mu je Alvorsonova bila potrebna da bi se upoznao s
terenom s druge strane. Prosledila ti je uputstva, jedno po jedno, kad
god si potegao nos. Ubacila ih je pravo u tvoju talentovanu glavicu, zar
ne? Kasnije si ih preneo Elisu. Ne vredi da poričeš, gospodine Diksone.

Videla sam snimak vašeg razgovora. Sve je – nadam se da ti neće
smetati šala ove starice – očigledno kao nos na tvom licu. Trebalo je
ranije da shvatim.”

I Trevor, pomislila je. I on ga je video. Trebalo je da shvati šta se
događa. Izgledaće kao slepac, pri podnošenju detaljnog izveštaja kad se
ovo završi.

„Reci mi gde je otišao.”
„Zaista ne znam.”
„Oči ti lutaju, gospodine Diksone. Lažovi to rade. Gledaj me u oči.
Toni će ti u protivnom zavrnuti ruku iza leđa, a to će boleti.”
Klimnula je Toniju. Uhvatio je Ejverija za sićušni zglob.
Ejveri ju je pogledao u oči. To nije bilo lako, zato što joj je lice bilo
mršavo i strašno, lice zle učiteljice koje poručuje: Sve mi reci. Ipak je to
učinio. Suze su mu navrle na oči i potekle niz obraze. Uvek je bio
plačljivko; dve starije sestre su ga zvale Mali Cmizdravac Cmizdra. I svi
su ga maltretirali na školskim odmorima. Na igralištu Instituta
prolazio je bolje. Nedostajali su mu mama i tata, mnogo su mu
nedostajali, ali je ovde imao prijatelje. Hari ga je gurnuo i oborio, ali su
se posle toga sprijateljili. Prijateljevali su do njegove smrti, dok ga nisu
ubili glupim testom. Ša i Helen su otišle, ali je nova devojčica, Frida,
bila dobra prema njemu. Pustila ga je da je dobije u amerikancu. Samo
jednom, ali i to je nešto. A Luk. Bio je najbolji od svih. Najbolji prijatelj
kog je ikad imao.
„Gde mu je Alvorsonova rekla da ide, gospodine Diksone? Kakav je
bio plan?”
„Ne znam.”
Gospođa Sigsbi klimnula je Toniju, koji je dečaku savio ruku iza leđa
i podigao zglob gotovo do lopatice. Bol je bio strašan. Ejveri je vrisnuo.
„Gde je otišao? Kakav je bio plan?”
„Ne znam!”
„Pusti ga, Toni.”
Toni je to učinio. Ejveri je jecajući pao na kolena. „To mnogo boli,
prestanite da me povređujete, molim vas, nemojte.” Hteo je da doda
nije pošteno, ali koliko je ovim ljudima stalo do poštenja? Nimalo, eto
koliko.
„Ne želim”, rekla je gospođa Sigsbi. U tome je, u najboljem slučaju,
bilo malo istine. Godine koje je provela na ovom položaju učinile su je
ravnodušnom za dečje patnje. I dok je natpis u krematorijumu bio
tačan – bili su heroji, iako se radilo o osobenoj vrsti heroizma – neke

situacije bile su ispit strpljenja, koje je znalo da se prenapregne i pukne.
„Iskreno, ne znam gde je otišao.”
„Toni, podigni mu majicu. Vinona, upotrebi zap-štap. Podesi ga na

srednju voltažu.”
„Ne!”, vrisnuo je Ejveri. Pokušao je da se otme. „Ne zap-štap! Molim

vas, ne zap-štap!”
Toni ga je uhvatio oko struka i podigao majicu. Vinona je uperila

zap-štap odmah iznad Ejverijevog pupka. Uključila ga je. Dečak je
vrisnuo. Trznuo je nogama. Mokraća je kapala po tepihu.

„Gde je otišao, gospodine Diksone?” Dečakovo lice bilo je slinavo i
podnadulo. Imao je tamne podočnjake. Mala baraba je još odolevala,
iako se upiškila u gaće. Gospođa Sigsbi nije mogla da veruje. „Gde je
otišao, i kakav je bio plan?”

„Ne znam.”
„Vinona? Ponovo. Srednja voltaža.”
„Gospođo, jeste li s...”
„Ovog puta malo više, molim te. Odmah ispod solarnog pleksusa.”
Ejverijeve ruke bile su klizave od znoja. Izmigoljio se iz Tonijevog
zagrljaja. Zamalo što nije pogoršao ionako gadnu situaciju. Hteo je da
poleti po kancelariji, kao ptica zatočena u garaži. Obarao bi stvari i
odskakao o zidove. Ali ga je Vinona saplela i podigla na noge. Pomogao
joj je Toni koji je uključio zap-štap. Ejveri je vrisnuo. Zatim se
oklembesio.
„Da li se onesvestio?”, pitala je gospođa Sigsbi. „Dovedite doktora
Evansa ovamo, ako jeste. Daće mu injekciju. Odgovori su nam
neophodni i to brzo.”
Toni je uhvatio Ejverija za obraz (punačak kad je došao ovamo, a
sad mnogo mršaviji). Uvrnuo ga je. Ejveri je otvorio oči. „Nije
onesvešćen.”
Gospođa Sigsbi je rekla: „Gospodine Diksone, ovaj bol je glup i
nepotreban. Reci mi ono što želim da znam, pa će prestati. Gde je
otišao? Kakav je bio plan?”
„Ne znam”, prošaptao je Ejveri. „Zaista, zaista, zaista ne zn...”
„Vinona? Molim te, skini pantalone gospodinu Ejveriju i prisloni
zap-štap na njegove testise. Podesi ga na najvišu voltažu.”
Vinona, uvek spremna da ošamari drčnog rezidenta, nije krila
nezadovoljstvo ovim naređenjem. Ipak je posegnula za kaišem
dečakovih pantalona. Ejveri se konačno slomio.
„Dobro! Dobro! Reći ću! Samo prestanite da me povređujete!”

„Laknulo je i meni i tebi.”
„Morin mu je rekla da prođe kroz šumu. Rekla mu je da će možda
naići na put za kolica za golf, ali da nastavi da ide pravo, ako ga ne nađe.
Rekla mu je da će videti svetla, pogotovo sjajnožuto. Rekla mu je da
sledi ogradu, kad stigne do kuća, dok ne vidi šal, vezan za žbun ili drvo.
Ne sećam se šta je bilo od ta dva. Rekla je da će iza njega biti staza... ili
put... ne sećam se ni toga. Alije rekla da će ga odvesti do reke. Rekla je
da će tamo biti čamac.”
Ućutao se. Gospođa Sigsbi je klimnula s blagonaklonim osmehom,
iako joj je srce tuklo trostrukom brzinom. Ovo su bile dobre i loše vesti.
Stakhausova potera mogla je da prestane da luta po šumi, ali čamac?
Elis je stigao do reke? I imao je višesatnu prednost?
„A šta posle, gospodine Diksone? Gde je trebalo da se iskrca? Kod
Benda, imam li pravo? Denison River Benda?”
Ejveri je odmahnuo glavom. Pogledao je pravo u nju, raširenih očiju.
Progovorio je s prestravljenom iskrenošću. „Ne, rekla je da je to
preblizu. Rekla mu je da nastavi put rekom sve do Presk Ajla.”
„Vrlo dobro, gospodine Diksone. Možeš da se vratiš u svoju sobu.
Ali, ako saznam da si me lagao...”
„Biću u nevolji”, rekao je Ejveri dok je drhtavim rukama brisao suze
s obraza.
Gospođa Sigsbi se konačno nasmejala. „Čitaš mi misli”, rekla je.

15

Pet po podne.
Elis je otišao pre najmanje osamnaest sati, možda i ranije. Kamere

na igralištu nisu ništa snimile, pa nisu mogli da znaju. Gospođa Sigsbi i
Stakhaus bili su u njenoj kancelariji. Pratili su razvoj događaja i slušali
izveštaje spoljnih saradnika. Imali su ih po čitavoj zemlji. Saradnici
Instituta najčešće su radili na terenu: motrili su decu s visokim BDNF
rezultatima i prikupljali podatke o njihovim prijateljima, porodici,
komšiluku i situaciji u školi. I o njihovim kućama, naravno. Sve o
njihovim kućama, pogotovo o alarmnim sistemima. Svi ti podaci bili su
korisni timovima za ekstrakciju, kad bi kucnuo čas. Takođe su tragali
za specijalnom decom, koja su izmakla pažnji Instituta. Ona su se

ponekad pojavljivala. BDNF i Apgar testovi, uzorci krvi iz pete bili su
rutinska praksa za bebe rođene u američkim bolnicama, ali sve bebe
nisu se rađale u bolnicama i veliki broj roditelja poput najaktivnijih
antivakcinaša nije želeo testove.

Ovi saradnici nisu znali koga izveštavaju, ili u koju svrhu. Veliki broj
je (pogrešno) pretpostavljao da je u pitanju neka operacija američke
vlade u stilu Velikog Brata. Većina je trpala pet stotina dolara mesečno
u džep i pisala izveštaje u predviđeno vreme, ne postavljajući pitanja.
Pokatkad bi neko postavio pitanje, samo da bi saznao da radoznalost
ne ubija samo mačke već i mesečna primanja.

U oblasti oko Instituta bilo je mnogo više saradnika, skoro pedeset.
Potraga za talentovanom decom nije bila njihova najpreča briga.
Njihov glavni posao bio je da slušaju ljude koji postavljaju pogrešna
pitanja. Predstavljali su obaveštajnu mrežu, sistem ranog uzbunjivanja.

Stakhaus je uzbunio pet-šest saradnika u Denison River Bendu, za
slučaj da je Dikson pogrešio ili lagao („Nije lagao. Znala bih da jeste”,
rekla je gospođa Sigsbi), ali je većinu poslao u oblast Presk Ajla. Jednom
je rečeno da obavesti ondašnju policiju i da im kaže da je prilično
siguran da je video dečaka koji se pojavio u prilogu CNN-a. Dečak je,
kako su javili, bio tražen povodom ispitivanja zbog ubistva roditelja.
Zvao se Luk Elis. Saradnik je rekao policiji da nije siguran da je to taj
dečak, ali da je veoma ličio na njega i da je tražio novac, na preteći,
rastrojen način. Gospođa Sigsbi i Stakhaus znali su da hapšenje
odbeglog dečaka nije idealno rešenje njihovih problema, ali s policijom
može da se izađe na kraj. Sem toga, sve što bi im Elis mogao reći može
biti odbačeno kao buncanje neuravnoteženog deteta.

Mobilni telefoni nisu funkcionisali u Institutu ili selu – ne u
prečniku od tri kilometra – pa su tragači koristili radio-vezu. I bilo je
fiksnih linija. Ona na stolu gospođe Sigsbi je zazvonila. Stakhaus je
podigao slušalicu. „Šta? S kim razgovaram?”

To je bila doktorka Felisija Ričardson, koja je zamenila Zika u sobi
za nadzor. Rado je to učinila. I te kako dobro je znala da i njena sudbina
visi o koncu. „Pozvao me je jedan od naših saradnika. Neki Džin Levek.
Rekao je da je pronašao čamac koji je Elis koristio. Hoćete li da ga
povežem s vama?”

„Smesta!”
Gospođa Sigsbi stajala je ispred Stakhausa, s podignutim rukama.
Ustima je oblikovala reč Šta?
Stakhaus nije obraćao pažnju na nju. Čuo se škljocaj. Levek se javio.

Govorio je naglaskom Sent Džo Velija, dovoljno oštrim da preseče
deblo. Stakhaus ga nikad nije video, ali ga je zamišljao kao suncem
opaljenog starca sa šeširom, s udicama na obodu.

„Ja našô taj čamac.”
„Tako mi je rečeno. Gde?”
„Nasukô se nekih osam kilomet’ra uzvodno od Presk Ajla. Povuko je
dosta vode, ali je drška vesla – samo jednog vesla – bila uspravljena na
klupu. Ostavijo sam ga tamo gde je bijo. Nikog nisam zvao. Ima krv na
veslu. Nešto ću vam rečem, malo pre tog mesta su brzaci. Ako taj dečak
kog ganjate ne zna s čamcima, pogotovo s ovako sitnim...”
„Mogao je pasti u vodu”, Stakhaus je završio rečenicu. „Ostani gde
si. Poslaću ti nekoliko ljudi. I hvala ti.”
„Za one pare koje plaćaš”, rekao je Levek. „Pretpostavljam da ne
možeš da mi rečeš šta je učinijo.”
Stakhaus je prekinuo vezu, što je bio odgovor na to izuzetno glupo
pitanje i preneo informaciju gospođi Sigsbi. „Mah kopilan se, ako
budemo imali sreće, udavio. Neko će sutra ili prekosutra naći njegovo
telo, ali ne možemo računati na sreću. Hoću da što je pre moguće
pošaljem Rejfa i Džona – celokupno obezbeđenje, i to će se promeniti
kad se ovo završi – u centar Presk Ajla. Elis ide pešice, to će mu biti
prvo odredište. Ako stopira, neko iz Državne policije ili gradski
policajac uhvatiće će ga i pritvoriti. Ne zaboravimo da je on ludo dete
koje je ubilo roditelje, i pobeglo čak u Mejn.”
„Zvučiš kao neko ko je pun nade. Da li se tako osećaš?” Bila je
iskreno radoznala.
„Ne.”

16

Rezidentima je bilo dopušteno da izađu iz soba za večeru. To je, po
svim merilima, bio neobično tih obrok. Nekoliko poslužitelja i
tehničara kružilo je između stolova poput ajkula. Bili su na ivici živaca,
više nego spremni da udare ih ošinu strujom svakog ko bi im se
usprotivio. Ipak je u pozadini te tišine kiptelo napeto oduševljenje,
tako jako da je Frida Braun bila malčice pijana od njega. Neko je
pobegao. Svoj deci bilo je drago zbog toga. Nijedno nije htelo da to

pokaže. Da li je njoj bilo drago? Nije bila sigurna. Jedan deo njenog bića
je likovao, ali...

Ejveri je sedeo kraj nje. Zakopavao je i iskopavao dve viršle ispod
preprženog pasulja. Sahranjivao ih je i vadio iz groba. Frida nije bila
pametna kao Luk Elis, ali je bila vrlo pametna. Nije znala šta bi se desilo
ako bi Luk rekao šta se ovde događa nekom ko bi mu poverovao.
Tačnije, nije znala šta bi se njima dogodilo. Da li bi ih oslobodili? Da li bi
ih poslali kući, roditeljima? Bila je sigurna da ova deca žele da u to
veruju – to uverenje bilo je u pozadini ovog raspoloženja – ali je
sumnjala u to. Imala je samo četrnaest godina, ali je već bila okoreli
cinik. Njeni crteži su se osmehivali. Ona se retko smešila. Takođe je
znala ono što ostali nisu. Ejveri je odveden u kancelariju gospođe
Sigsbi. Tamo je, nesumnjivo, propevao.

Što znači da Luk neće pobeći.
„Da li ćeš jesti ili ćeš se samo igrati hranom?”
Ejveri je odgurnuo tanjir od sebe i ustao. Od povratka iz kancelarije
gospođe Sigsbi ličio je na dečaka koji je video utvaru.
„Na meniju možeš da biraš između dva deserta, pite s jabukama a la
mod i čokoladnog pudinga”, rekla je Frida. „I ne moraš da pojedeš sve iz
tanjira da bi ga dobio, kao kod moje kuće.”
„Nisam gladan”, rekao je Ejveri i napustio kafeteriju.
Otapkao je do Fridine sobe u pidžami, dva časa kasnije, nakon što
su deca poslata u svoje sobe (salon i kantina su te večeri proglašeni za
zabranjene teritorije, a vrata ka igralištu zaključana). Rekao je da je
gladan i pitao je ima li žetona.
„Da li se šališ?”, pitala je Frida. „Tek što sam stigla.” Imala je tri
komada, ali nije htela da ih da Ejveriju. Bio joj je drag, ali ne toliko.
„Pa, dobro.”
„Idi u krevet. Nećeš biti gladan dok spavaš, Otići ćeš na doručak kad
ustaneš.”
„Mogu li da spavam s tobom, Frida? Pošto je Luk otišao.”
„Trebalo bi da budeš u svojoj sobi. Uvalićeš nas u nevolju.”
„Ne želim da spavam sam. Povredili su me. Šibali su me zap-
štapovima. Šta ako se vrate i ako me još povrede? Možda će, ako
doznaju...”
„Šta?”
„Ništa.”
Razmišljala je. Razmišljala je o gomili stvari. Najviše o Fridi Braun
iz Springfilda, Misuri. „Pa... u redu. Ulazi u krevet. Ja ću još neko vreme

biti budna. Na televiziji je emisija o divljim životinjama, koju želim da
gledam. Znaš li da neke divlje životinje jedu svoje mladunče?”

„Je li moguće?”, Ejveri je izgledao potreseno. „To je užasno tužno.”
Potapšala ga je po ramenu. „Najveći broj to ne radi.”
„Oh! Pa, to je dobro.”
„Da. Upadaj u krevet i ne govori. Mrzim kad ljudi govore dok
pokušavam da gledam televiziju.”
Ejveri se uspeo u krevet. Frida je gledala emisiju o divljim
životinjama. Aligator se borio s lavom. Ili je to bio krokodil. Bilo je
zanimljivo, ma o kome da se radilo. I Ejveri je bio zanimljiv. Zato što je
imao tajnu. Da je bila jaka TP, poput njega, već bi je znala. Ovako, samo
je znala da je ima.
Isključila je svetio kad se uverila da dečak spava (hrkao je – to je
bilo tiho, dečje hrkanje). Legla je u krevet pored njega. Prodrmala ga je.
„Ejveri.”
Zastenjao je i pokušao da se okrene od nje. Nije mu to dopustila.
„Ejveri, gde je Luk otišao?”
„Prekil”, promrmljao je.
Nije znala šta je Prekil, i nije marila, zato što to nije bila istina.
„Hajde, reci mi gde je otišao? Nikom neću reći.”
„Otišao je uz crvene stepenice”, rekao je. Još je spavao. Verovatno je
mislio da govori u snu.
„Uz koje crvene stepenice?” Šapnula mu je u uvo.
Nije odgovorio. Frida ga je pustila kad je pokušao da se okrene od
nje. Učinila je to zato što je imala ono što joj je bilo potrebno. Za razliku
od Ejverija (i Kališe, u dobrim danima), nije mogla da čita misli.
Raspolagala je intuicijom koja se verovatno zasnivala na mislima i
ponekad, kad je osoba bila krajnje otvorena (kao dečačić koji je
uglavnom spavao), dobijala je kratke, blistave slike.
Ležala je na leđima, gledajući u tavanicu i razmišljajući.

17

Deset sati. U Institutu je vladala tišina.
Sofi Tarner, jedna od noćnih poslužiteljki, sedela je za stolom za

piknik na igralištu. Pušila je zabranjenu cigaretu i otresala pepeo u

bocu mineralne vode. Doktor Evans je bio pored nje, s rukom na njenoj
butini. Nagnuo se i poljubio je u vrat.

„Ne radi to, Džimi”, rekla je. „Ne večeras, dok je ustanova na crvenoj
uzbuni. Ne znaš ko nas gleda.”

„Ti si radnica Instituta. Pušiš cigaretu, dok je čitavo mesto na
režimu crvene uzbune”, rekao je. „Zašto ne bi bila nevaljala, kad si već
nevaljala?”

Pošao je rukom naviše. Razmišljala je da li da ga pusti kad se
osvrnula i ugledala devojčicu – jednu od novih – na vratima salona.
Posmatrala ih je, s rukama na staklu.

„Prokletstvo!”, rekla je Sofi. Sklonila je Evansovu ruku sa sebe i
zdrobila cigaretu. Oštrim korakom prišla je vratima. Otključala ih je i
odlučno otvorila. Zgrabila je voajerku za gušu. „Zašto si ustala? Zar nisi
shvatila poruku, večeras nema šetkanja? Salon i kantina su zabranjeni!
Vrati se u svoju sobu, ako nećeš da dobiješ dobre...”

„Želim da razgovaram s gospođom Sigsbi”, rekla je Frida. „Odmah.”
„Jesi li sišla s uma? Poslednji put ti kažem, vrati se...”
Doktor Evans se progurao pored Sofije, bez pardona. Odlučila je da
je večeras više neće dirati.
„Frida? Ti si Frida, zar ne?”
„Jesam.”
„Zašto mi ne kažeš šta te muči?”
„Govoriću isključivo s njom. Zato što je ona šefica.”
„Imaš pravo, i šefica je imala naporan dan. Zašto mi ne kažeš o
čemu se radi? Ja ću proceniti da li je to dovoljno važno za njene uši.”
„Nemoj, molim te”, rekla je Sofija. „Zar ne možeš da vidiš da te
derište zavitlava?”
„Znam gde je Luk otišao”, rekla je Frida. „Neću reći vama, ali ću reći
njoj.”
„Laže”, rekla je Sofi.
Frida nije reagovala. Nije skidala pogled s doktora Evansa. „Ne
lažem.”
Evansov unutrašnji dijalog nije dugo trajao. Od nestanka Luka Elisa
uskoro će proći dvadeset četiri sata. Mogao je otići bilo gde i bilo kome
reći bilo šta – policajcu ili, molim ti se, bože, da tako ne bude, novinaru.
Nije bio njegov posao da prosuđuje valjanost devojčicine tvrdnje. Za to
je zadužena gospođa Sigsbi. On je dužan da ne napravi grešku zbog koje
bi se mogao naći na reci fekalija, bez vesla.
„Biće bolje da govoriš istinu, Frida, ili ćeš spoznati nezapamćen bol.

To ti je jasno, zar ne?”
Ona ga je samo ćutke posmatrala.

18

Deset i dvadeset.
Vagon Sautvej ekspresa, u kom je Luk spavao iza motokultivatora,

velikih kosilica i vanbrodskih motora u sanducima, napuštao je državu
Njujork i hitao ka Pensilvaniji. Našao se na brzom koridoru, kojim će
putovati naredna tri sata. Brzina mu se popela na 130 kilometara na
čas. Jao onom ko zaluta na ukrštanje ili zaspi na šinama.

Frida Braun stajala je ispred radnog stola u kancelariji gospođe
Sigsbi. Nosila je ružičastu pidžamu, bolju od svake koju je imala kod
kuće. Uplela je kosu u kike, a šake preplela iza leđa.

Stakhaus je bio u malim privatnim odajama povezanim s
kancelarijom. Dremao je na kauču. Gospođa Sigsbi nije htela da ga budi.
Ne još. Posmatrala je devojčicu i nije videla ništa upečatljivo. Bila je
smeđa kao njeno ime. Imala je smeđe oči, mišjesmeđu kosu i osunčanu
kožu. I njen BDNF bio je jednako neupečatljiv, makar po merilima
Instituta. Upotrebljiv, ali daleko od čudesnog. U tim smeđim očima
ipak je bilo nečeg, nečeg. To je bio pogled igrača bridža ili vista, koji ima
izuzetno jake karte u ruci.

„Doktor Evans kaže da misliš da znaš gde je nestalo dete”, rekla je
gospođa Sigsbi. „Možda ćeš mi reći iz kog pravca si dobila moždane
talase.”

„Ejveri”, rekla je Frida. „Došao je u moju sobu. Spava u mom
krevetu.”

Gospođa Sigsbi se osmehnula. „Bojim se da si malo zakasnila, draga
moja. Gospodin Dikson nam je već rekao sve što je znao.”

„Lagao vas je.” Još je držala ruke iza leđa i održavala fasadu
pribranosti, ali je gospođa Sigsbi imala posla s mnogo, mnogo dece.
Znala je da se devojčica boji. Shvatala je rizik. Smeđe oči i dalje su
svedočile o sigurnosti. To je bio očaravajući prizor.

Stakhaus je ušao u sobu, upasujući košulju. „Ko je ovo?”
„Frida Braun. Devojčica koja konfabulira. Kladim se da ne znaš šta
to znači, draga moja.”

„Znam”, rekla je Frida. „To znači da lažem, a ja ne lažem.”
„A nije ni Ejveri Dikson. Rekla sam gospodinu Stakhausu, a sad
govorim i tebi: znam kad dete laže.”
„O, verovatno je najveći deo onog što je rekao bila istina. Zato ste
mu poverovali, ali nije vam rekao za Prekil.”
Čelo joj se nabralo. „Šta je...”
„Presk Ajl?” Stakhaus joj je prišao. Uhvatio je za ruku. „Jesi li to
rekla?”
„To je Ejveri rekao. Ali to je bila laž.”
„Kako si...”, započela je gospođa Sigsbi, ali je Stakhaus podigao ruku,
da bi je ućutkao.
„Šta je istina, ako je lagao o Presk Ajlu?”
Lukavo se osmehnula. „Šta ću dobiti za to?”
„Nećeš dobiti struju”, rekla je gospođa Sigsbi. „Na centimetar od
smrtnog ishoda.”
„Reći ću vam nešto, ako me šokirate, ali to možda neće biti istina.
Kao što vam Ejveri nije rekao istinu kad ste ga šokirali.”
Gospođa Sigsbi je tresnula šakom o sto. „Ne pokušavaj to sa mnom,
gospođice! Ako imaš nešto da mi kažeš...”
Stakhaus je ponovo digao ruku. Kleknuo je ispred Fride. Zbog visine
se još nisu gledali u oči, ali je bio blizu. „Šta hoćeš, Frida? Da ideš kući?
Odmah ću ti reći da se to neće desiti.”
Frida se zamalo nasmejala. Da ide kući? Kod svoje urađene majke, s
nizom urađenih momaka? Poslednji je tražio da joj vidi grudi, da bi
procenio koliko brzo se razvijaju.
„Ne želim to.”
„U redu, šta želiš?”
„Želim da ostanem ovde.”
„To je prilično neobičan zahtev.”
„Ali ne želim ubode iglom i testove. I ne želim da idem u Zadnju
polovinu, nikada. Želim da ostanem ovde i porastem i postanem
poslužitelj kao Gledis ili Vinona. Ili tehničar kao Toni i Evan. Ili mogu da
naučim da kuvam i postanem kuvarica, kao Dag...”
Stakhaus je pogledao preko devojčicinog ramena, da bi video da li
je gospođa Sigsbi zapanjena koliko i on. Izgleda da je bila.
„Recimo da... hm... stalno nastanjivanje može biti sređeno”, rekao je.
„Recimo da će biti sređeno, ako se tvoja informacija pokaže valjanom i
ako ga uhvatimo.”
„Njegovo hvatanje ne može biti uslov pogodbe, pošto to nije

pošteno. Ono je vaš posao. Suština je u valjanosti moje informacije.
Valjana je.” Ponovo je pogledao preko Fridinog ramena u gospođu
Sigsbi. Koja je blago klimnula.

„U redu”, rekao je. „Pogodili smo se. Reci nam.”
Lukavo se osmehnula. Došao je u iskušenje da joj zbriše taj osmeh s
lica šamarom, ali se suzdržao. „I želim pedeset žetona.”
„Ne može.”
„U tom slučaju četrdeset.”
„Dvadeset”, rekla je gospođa Sigsbi iza nje. „I samo ako informacija
bude dobra.”
Frida je razmislila. „Dobro. Samo, kako da znam da li ćete držati
obećanje?”
„Moraćeš da nam veruješ”, rekla je gospođa Sigsbi.
Frida je uzdahnula. „Pretpostavljam da je tako.”
„Iskrcao se iz čamca pre Prekila. Iskrcao se kod nekih crvenih
stepenica.” Oklevajući je izrekla ostatak priče. Važan deo. „Na vrhu
stepenica je železnička stanica. Tamo je otišao. Na železničku stanicu.”

19

Stakhaus je pozvao kompjutersku sobu kad je Frida poslata nazad u
sobu sa žetonima (i s pretnjom da od svega obećanog neće biti ništa
ako izgovori makar i jednu reč o onom što se desilo u kancelariji
gospođe Sigsbi). Endi Felouz je došao iz sela i zamenio Felisiju
Ričardson. Stakhaus je rekao Felouzu šta želi. Pitao ga je može li to
učiniti, a da nikog ne uzbuni. Kompjuteraš je rekao da može, ali da će
mu biti potrebno nekoliko minuta.

„Gledaj da ih bude što manje”, rekao je Stakhaus. Prekinuo je vezu.
Pozvao je Rejfa Pulmana i Džona Volša, dvojicu bezbednjaka koji su mu
stajali na raspolaganju.

„Zar ne bi mogao da pošalješ nekog od naših pajkana na železničku
stanicu?”, pitala je gospođa Sigsbi kad je završio razgovor. Dvojica
pripadnika policije Denison River Benda bila su saradnici Instituta, što
je značilo da četvrtina lokalnih policijskih snaga radi za njih. „Zar to ne
bi bilo brže?”

„Bilo bi brže, ali ne i bezbednije. Ne želim da se vesti o ovom sranju

prošire pre nego što to postane neophodno.”
„Ali mogao je otići bilo gde ako se ukrcao na voz!”
„Ne znamo ni da li je bio tamo. Devojčica nas je možda vukla za

nos.”
„Mislim da nije.”
„Isto mišljenje imala si o Diksonu.”
To je bila istina – i to sramotna – ali nije odustajala. Situacija je bila

previše ozbiljna da bi išta drugo učinila. „Imaš pravo, Trevore. Ali
opazili bi ga pre nekoliko sati da se zadržao u tako malom gradu!”

„Možda i ne bi. On je pametan klinac. Možda je pronašao neko
skrovište.”

„Ali dobro znaš da je voz najverovatnija mogućnost.”
Telefon je ponovo zazvonio. Istovremeno su posegnuli ka njemu.
Stakhaus je bio brži.
„Da, Endi. Jesi? Dobro je, daj mi ih.” Uzeo je papir i hitro pisao.
Nagnula se preko njegovog ramena i pročitala.
4297 u deset ujutru
16 u pola tri po podne
77 u pet po podne
Zaokružio je 4297 u deset ujutru, pitao za odredište i napisao Port,
Ports, Star. „Kad je taj voz trebalo da stigne u Starbridž?”
Napisao je 4-5 po podne na papiru. Gospođa Sigsbi ga je zbunjeno
pogledala. Znala je šta Trevor misli: da će dečak hteti da se što više
udalji od Instituta pre nego što siđe s voza – pod uslovom da je bio u
njemu. To bi značilo Starbridž. Voz je stigao pre najmanje pet sati, čak i
ako je kasnio.
„Hvala ti, Endi”, rekao je Stakhaus. „Starbridž je u zapadnom
Masačusetsu, zar ne?”
Slušao je, klimajući glavom.
„U redu, znači da je na auto-putu, ali nije tako veliko mesto. Možda
je centar za pretovar. Možeš li da saznaš je li neki deo tog voza nastavio
put odatle? Možda s drugom lokomotivom ili nešto drugo?”
Slušao je.
„Ne, to je samo predosećaj. Starbridž možda nije dovoljno daleko da
bi se osećao sigurno, ako se ukrcao kao slepi putnik na taj voz. Možda
je hteo da nastavi beg. Ja bih to učinio, da sam na njegovom mestu.
Proveri, pa mi se što pre javi.”
Prekinuo je vezu. „Endi je skinuo podatke sa staničnog veb-sajta”,
rekao je. „Bez problema. Zar to nije čudesno? Danas je sve na

internetu.”
„Mi nismo”, rekla je.
„Još nismo”, odvratio je.
„Šta ćemo sad?”
„Čekaćemo Rejfa i Džona.”
To su i učinili. Ponoć je došla i prošla. Telefon na njenom stolu

zazvonio je u pola jedan. Ovog puta ga je preduhitrila. Izgovorila je
svoje ime i slušala, klimajući glavom.

„U redu. Sve sam razumela. Sad idite na železničku stanicu... depo...
ranžirnu stanicu... kako god da je zovu... i pogledajte da li su svi još... oh!
U redu. Hvala.”

Prekinula je vezu. Obratila se Stakhausu.
„To su bili tvoji bezbednjaci.” To je rečeno s izvesnim sarkazmom,
pošto se Stakhausova vojska večeras sastojala od samo dva
pedesetogodišnjaka, koji nisu bih u zavidnoj formi. „Braunova je imala
pravo. Pronašli su stepenice, otiske patika, čak i nekoliko krvavih
otisaka prstiju, na pola puta do vrha. Rejf misli da se Elis zaustavio
tamo da se odmori ili da je ponovo zavezao pertle. Koriste baterijske
lampe, ali Džon misli da bi po danu našao još tragova.” Nastavila je
posle kraće pauze. „I proverili su stanicu. Tamo nema nikog, ni noćnog
čuvara.”
Stakhausovo čelo se oznojilo, iako je vazduh bio rashlađen na
ugodna dvadeset dva stepena. „Ovo ne valja, Džulija, ali možda ćemo
uspeti da sredimo situaciju bez upotrebe onoga.” Pokazao je na donju
fioku njenog stola, u kojoj je čekao nulti telefon. „Naravno, situacija će
postati mnogo komplikovanija ako se obratimo pajkanima u
Starbridžu. I ima najmanje pet sati prednosti.”
„Čak i ako se iskrcao tamo”, rekla je.
„Zašto ne bi? Ne zna da je tražen zbog ubistva roditelja. Kako bi
znao, ako ne zna da su mrtvi?”
„Možda ne zna, ali sumnja. Veoma je pametan, Trevore. Ne zaboravi
to. Da sam na njegovom mestu, prvo što bih uradila kad bih se iskrcala
s voza u Starbridžu, Masačusets, u...”, pogledala je na papir, „... četiri-pet
po podne? Trknula bih u biblioteku i izašla na internet, da bih saznala
šta se desilo kod kuće.”
Ovog puta su u isti mah pogledali put zaključane fioke.
Stakhaus je rekao: „U redu. Moramo da proširimo potragu. To mi se
ne dopada, ali nemamo izbora. Da vidimo koga imamo u blizini
Starbridža. Da vidimo da li se tamo pojavio.”

Sela je za sto da bi se time pozabavila, ali je telefon zazvonio kad je
posegla za njim. Slušala je kratko vreme, pre nego što ga je predala
Stakhausu.

To je bio Endi Felouz. Bio je vredan. Izgleda da je u Starbridžu bilo
noćne smene. Nadzornik je rado pomogao kompjuterašu, koji se
predstavio kao menadžer nabavke Daunvest frajta, koji proverava
pošiljku živih jastoga, koja je po svoj prilici zalutala. Ne, ne, živi jastozi
nisu istovareni u Starbridžu. I da, najveći deo 4297 nastavio je put,
samo s mnogo moćnijom lokomotivom. Postao je voz 9956. Ide na jug
do Ričmonda, Vilmingtona, Duprea, Brunsvika, Tampe i, konačno,
Majamija.

Stakhaus je sve to zapisao. Pitao je za dva njemu nepoznata grada.
„Dupre je u Južnoj Karolini”, rekao je Felouz. „Usputna stanica –
znate, skupina zgrada – ali je raskrsnica za vozove koji dolaze sa
zapada. Imaju gomilu skladišta. Ona su verovatno razlog postojanja
grada. Brunsvik je u Džordžiji. On je dosta veći. Mislim da tamo ide
prilična količina proizvoda i morske hrane.”
Stakhaus je prekinuo vezu. Obratio se gospođi Sigsbi.
„Pretpostavimo..”
„Pretpostavka”, rekla je gospođa Sigsbi. „Reč koja te pravi budalom
i...”
„Umukni.”
Niko nije razgovarao s gospođom Sigsbi na tako prek način (da i ne
govorimo o grubosti), ali niko drugi nije mogao da je zove po imenu.
Stakhaus je počeo da šparta kancelarijom. Ćela mu se sijala na
svetlosti. Ponekad se pitala da li je glanca.
„Šta imamo u ovoj ustanovi?”, pitao je. „Reći ću ti. Četrdeset
zaposlenih u Prednjoj polovini i još dvadeset u Zadnjoj, ne računajući
Hekla i Džekla. Držimo se zajedno. Moramo, ali nam to večeras ne
pomaže. U toj fioci je telefon koji bi mogao da nam obezbedi
raznovrsnu i veliku pomoć, ali će se naš život promeniti ako ga
upotrebimo, i to ne nabolje.”
„Možda i nećemo imati život ako ga upotrebimo”, rekla je gospođa
Sigsbi.
Zanemario je njene reči. „Imamo saradnike po čitavoj zemlji, dobru
obaveštajnu mrežu koja obuhvata pajkane nižeg ranga, medicinare,
hotelske radnike, novinare iz palanačkih nedeljnika i penzionere koji
imaju mnogo vremena za pretraživanje veb-sajtova. Imamo i dva tima
za ekstrakciju na raspolaganju i vazduhoplov Čelendžer’ koji ih može

brzo prebaciti bilo gde. I imamo naše mozgove, Džulija, naše mozgove.
On je šahista. Poslužitelji su gledali kako igra s Vilholmom, ali je ovo
šah u stvarnom svetu, a on nikad nije igrao takvu igru. Upustimo se u
igru pretpostavki.”

„U redu.”
„Naložićemo saradniku da se poveže s policijom u Starbridžu.
Ponudiće priču iz Presk Ajla. Reći će da misli da je video dete koje bi
moglo biti Elis. Bilo bi dobro da to ponovimo u Portlandu i Portsmutu,
iako ne verujem da se tamo iskrcao. Starbridž je mnogo verovatnije
odredište, ali mislim da naš čovek ni tamo neće ništa naći.”
„Jesi li siguran da to nije razmišljanje u stilu što je babi milo to joj se
i snilo?”
„O, snujem ja intenzivno. Ali ima smisla, ako razmišlja kao što beži.”
„Ostao je u vozu koji je od 4297 postao 9956. To je tvoja
pretpostavka?”
„Jeste. Voz 9956 staje u Ričmondu oko dva ujutru. Potreban nam je
neko, bilo bi bolje nekolicina njih, da nadziru voz. Isto je s
Vilmingtonom, gde će stati između pet i šest ujutru. Ali znaš šta?
Mislim da se neće iskrcati na tim stanicama.”
„Misliš da će ići do poslednje.” Trevor se sve više peo uz drvo
pretpostavki. A svaka grana bila je tanja od prethodne.
Ali šta je još mogla da uradi otkad je dečak pobegao? Biće joj rečeno
da je trebalo da se pripreme za ovako nešto, ako upotrebi nulti telefon.
Lako je tvrditi tako nešto, ali kako je iko mogao da predvidi
dvanaestogodišnjaka dovoljno očajnog da odseče uvo kako bi se rešio
lokatora? Ili spremačicu spremnu da mu pomogne i da ga zaštiti? Reći
će joj da je osoblje Instituta postalo lenjo i samozadovoljno... a šta ona
može reći na to?
„... linije.”
Vratila se u ovde i sada. Zamolila ga je da ponovi. „Rekao sam da ne
mora nužno da se odveze do poslednje stanice. Tako pametan dečak
znače da smo rasporedili ljude po stanicama, ako smo doznali
maršrutu voza. Mislim da neće hteti da se iskrca na nekom gradskom
području. Pogotovo ne u Ričmondu, nepoznatom gradu usred noći.
Vilmington je moguće odredište – manji je i 9956 tamo stiže danju – ali
sam ja sklon nekim usputnim stanicama. Mislim na Dupre, Južna
Karolina, ili Brunsvik, Džordžija. Pod pretpostavkom da je na tom
vozu.”
„Možda i ne zna gde ide, nakon što je napustio Starbridž. U tom

slučaju mogao bi da se vozi do poslednje stanice.”
„Zna taj gde ide, ako je u vagonu s gomilom deklarisane robe.”
Gospođa Sigsbi je shvatila da ne pamti kad se poslednji put ovako

uplašila. Verovatno nikada. Da li pretpostavljaju ili samo nagađaju? I
koliko dobrih nagađanja u nizu mogu da naprave, ako je ovo drugo
posred!? Ali ničim drugim nisu raspolagali. Stoga je klimnula. „Možemo
da pošaljemo tim za ekstrakciju da ga vrati ako siđe na nekoj od manjih
stanica. Bože, Trevore, to bi bilo idealno.”

„Dva tima. Opalni i Rubin-crveni. Rubin-crveni ga je doveo ovamo.
To bi bio valjan epilog, zar ne?”

Uzdahnula je. „Volela bih da možemo biti sigurni da se ukrcao u
voz.”

„Nisam siguran, ali sam prilično uveren u to. Moramo da se
zadovoljimo time.” Počastio ju je osmehom. „Maši se telefona. Probudi
neke ljude. Počni s Ričmondom. Koliko plaćamo te ljude po čitavoj
zemlji, milionče godišnje? Naterajmo ih da zarade prokleti novac.”

Gospođa Sigsbi je pola sata kasnije spustila telefonsku slušalicu.
„Ako je u Starbridžu, krije se u odvodnom kanalu, napuštenoj kući ili na
nekom sličnom mestu – policija ga nije uhvatila. Pojavila bi se neka
informacija da jesu. Imamo ljude u Ričmondu i Vilmingtonu. Paziće na
voz, dok bude tamo. Imaju uverljivu priču.”

„Čuo sam. Svaka čast, Džulija.”
„One koji ga budu videli čeka pozamašna nagrada, i još veća – pravi
pogodak – ako uspeju da ga ugrabe i odvedu u sigurnu kuću iz koje će
biti pokupljen. Ne verujem da će se to desiti u Ričmondu. Oba naša čo.
veka u tom gradu su obični ljudi, civili. Ali jedan od naših u Vilmingtonu
je pajkan. Moli se da to bude tamo.”
„Šta je sa Dupreom i Brunsvikom?”
„Dvoje će motriti voz u Brunsviku, pastor obližnje metodističke
crkve i njegova supruga. Samo jedan u Dupreu, ali tip je meštanin.
Vlasnik je jedinog motela u gradu.”

20

Luk je ponovo bio u rezervoaru s vodom. Zik ga je držao ispod vode.
Stazi svetla vrtložila su se pred njim. Bila su i u njegovoj glavi, što je

bilo deset puta gore. Udaviće se, gledajući u njih.
Isprva je pomislio da vrištanje koje je čuo dok se vraćao svesti

dolazi iz njegovih usta. Pitao se kako može da pravi tako bezbožnu
buku ispod vode. Setio se da je u železničkom vagonu, delu voza u
pokretu, koji je naglo usporavao. Vrištanje je dolazilo od trenja između
čeličnih točkova po čeličnim šinama.

Obojene tačke ubrzo su izbledele. U vagonu je vladao mrkli mrak.
Pokušao je da protegne zgrčene mišiće i otkrio da je zarobljen. Tri ili
četiri sanduka sa vanbrodskim motorima su se prevrnula. Hteo je da
veruje da ih je oborio u noćnoj mori, ali je zaključio da je to učinio
snagom uma, dok je bio u vlasti prokletih svetala. Granica njegovih
umnih moći nekada davno bila je pomeranje poslužavnika za piću s
restoranskih stolova ili listanje stranica knjige, ali vremena su se
promenila. On se promenio. Nije znao i nije hteo da zna u kojoj meri.

Voz je još usporavao. Tutnjao je preko skretnica. Luk je bio svestan
da je u velikoj nevolji. Njegovo telo nije bilo na crvenoj uzbuni, ne još,
ali je svakako bilo u žutoj. Bio je gladan, što je bilo loše, ali je prazan
stomak bio sitan problem u poređenju sa žeđi. Sećao se kako se klizao
niz rečnu obalu do mesta na mom je S. S. Poki bio vezan, kako se
umivao hladnom vodom i kako je zahvatao šakama i pio. Dao bi sve na
svetu za jedan gutljaj rečne vode. Prešao je jezikom preko usana, ali mu
to nije mnogo pomoglo. I jezik mu je bio prilično suv.

Voz se zaustavio. Luk je ponovo poredao kutije. Radio je naslepo.
Bile su teške, ali je uspeo. Nije znao gde je, pošto su vrata Sautvej
ekspresa od Starbridža bila potpuno zatvorena. Vratio se u skrovište
iza kutija i manjih aparata. Čekao je. Osećao se jadno i nikako.

Ponovo je zadremao, uprkos gladi, žeđi, punoj bešici i bolnom uvu,
kad su se vrata vagona bučno otvorila, propuštajući plimu mesečine.
Ličila mu je na plimu, posle mrklog mraka, u kom se probudio. Kamion
je prilazio vratima unazad. Neki tip se drao.

„Hajde... još malo... polako... još malo... stoj!”
Motor kamiona je utihnuo. Vrata na zadnjoj strani su se otvorila.
Neki čovek je uskočio u vagon. Luk je namirisao kafu. Stomak mu je
zakrčao, dovoljno jako da ga čovek čuje. Ali ne – kad je provirio između
velikih kosilica, video je da tip u radnom odelu nosi slušalice. Još jedan
čovek mu se pridružio. Doneo je veliku baterijsku lampu, koja je – na
svu sreću – bila uperena u vrata, a ne u Lukovom pravcu. Spustili su
čeličnu rampu i počeli da unose sanduke iz kamiona u vagon. Na
svakom je pisalo KOLER, OVA STRANA GORE i PAŽLJIVO BARATAJTE.

Znači da ovo nije bio kraj linije.
Prestali su s radom nakon što su utovarili deset ili dvanaest

sanduka. Pojeli su krofne iz papirne kese. Luk je morao da upotrebi sve
čime je raspolagao – pomislio je na Zika koji mu drži glavu u
rezervoaru, na bliznakinje Vilkoks, na Kališu, Nikija i bog te pita koliko
drugih koji od njega zavise – da ne izleti iz zaklona i ne zamoli ove ljude
za zalogaj, samo jedan zalogaj. Možda bi to učinio, da neko od njih nije
rekao nešto što mu je sledilo krv u žilama.

„Hej, jesi li video nekog klinca kako se muva okolo?”
„Šta?”, rekao je onaj drugi, s punim ustima krofne.
„Jesi li video nekog klinca, kad si nosio onaj termos mašinovođi?”
„Šta bi klinac ovde radio? Sad je pola dva ujutru.”
„Pa, neki tip me je pitao za njega kad sam otišao po krofne. Rekao
mi je da ga je zet zvao iz Masačusetsa, da ga je probudio iz čvrstog sna i
zamolio da obiđe železničku stanicu. Neki klinac je pobegao od kuće u
Masačusetsu. Rekao je da je često pričao kako će otići teretnjakom u
Kaliforniju.”
„To je na drugom kraju zemlje.”
„Znam. I ti to znaš, ali da li klinac zna?”
„Znao bi, da je imao dobre ocene u školi. Ričmond je jebeno daleko
od Los Anđelesa.”
„Jeste, ah je raskrsnica. Tip je rekao da bi mogao biti u ovom vozu,
da bi se mogao iskrcati i pokušati da se ukrca u neki koji ide na zapad.”
„Pa, nisam video nikakvog klinca.”
„Tip je rekao da je njegov zet spreman da lepo plati.”
„Može da ponudi milion dolara, Bili, ali ja nisam video nikakvog
klinca.”
Gotov sam ako mi stomak ponovo zakrči, pomislio je Luk. Kuvan
sam i pečen. Spržen nuklearnom eksplozijom.
Neko je povikao spolja. „Bih! Dvejne! Imate dvadeset minuta,
momci. Završavajte posao!”
Bili i Dvejn utovarili su još nekoliko Koler sanduka u vagon, uvukli
su rampu i odvezli kamion. Luk je imao vremena da pogleda panoramu
njemu nepoznatog grada, pre nego što je čovek u radnom
kombinezonu, s kapom železničara, zatvorio vrata Sautveja... ali ovog
puta ne sasvim. Zaključio je da vrata negde zapinju. Voz se trznuo i
pokrenuo posle pet minuta. Isprva je išao polako. Prelazio je preko
skretnica i ukrštanja. Zatim je ubrzao.
Neki tip se predstavio kao nečiji zet.

Rekao je da je često pričao kako če otići teretnjakom.
Znaju da je nestao. Nije ih zavarao, iako su pronašli Pokija nizvodno
od Denison River Benda. Sigurno su naterali Morin da propeva. Ili
Ejverija. Pomisao na poslušnike gospođe Sigsbi koji muče Avestera bila
je previše strašna. Istisnuo ju je iz uma. Rasporedili su ljude na ovoj
stanici da motre njegovo eventualno iskrcavanje. To znači da su i na
sledećoj. Do nje će stići za videla. Možda ne žele da dižu prašinu. Možda
će samo motriti i izveštavati, ah je moguće da će pokušati da ga uhvate.
To će zavisiti od broja ljudi koji ga čekaju, naravno. I od stepena
njihovog očajanja. I ono je bitan faktor.
Možda sam nadmudrio samog sebe, odlučivši se za voz, pomislio je
Luk, ali šta sam mogao da uradim? Nije trebalo da saznaju tako brzo.
U međuvremenu će rešiti jedan problem. Uhvatio se za sedište
velike kosilice, da bi održao ravnotežu i odšrafio poklopac rezervoara
za gorivo „džon dir” mašine. Otkopčao je šlic i izbacio devet litara
tečnosti u prazni rezervoar. Poneo se krajnje nepristojno, i vlasnika
kosilice čekalo je veoma neprijatno iznenađenje, ali i okolnosti su bile
veoma neprijatne. Čvrsto je zašrafio poklopac. Seo je na sedište velike
kosilice, spustio šake na prazni stomak i zažmurio.
Misli o svom uvetu i o ogrebotinama na leđima. Misli na bol koji
uzrokuju, pa ćeš zaboraviti na glad i žeđ.
To je delovalo, ali ne zadugo. U mozak mu se ušunjala slika dece
koja će za nekoliko sati izaći iz soba i otići u kafeteriju na doručak. Nije
mogao da odagna slike bokala, punih soka od pomorandže i činija
punih crvenog havajskog punča. Poželeo je da bude tamo. Popio bi čašu
od svakog napitka, zatim bi napunio tanjir kajganom i slaninom, sa
stola za posluživanje.
Ne želiš da budeš tamo. Ta želja je ravna ludilu.
Jedan deo njega ustrajavao je u njoj.
Otvorio je oči, da bi se rešio te slike. Jedan bokal sa sokom od
pomorandže bio je uporan, nije hteo da ode... u tom času ugledao je
nešto u praznom prostoru između novih sanduka i malih aparata.
Isprva je pomislio da se radi o optičkoj varci, tvorevini mesečine koja
je ulazila kroz delimično otvorena vrata vagona, ili o halucinaciji.
Trepnuo je dva puta, ali je slika opstala. Sišao je sa sedišta velike
kosilice i otpuzao do toga. Mesečinom obasjana polja munjevito su
promicala pored vrata vagona, desno od njega. Od napuštanja Denison
River Benda s čuđenjem i fascinacijom upijao je sve što je video.
Spoljašnji svet više ga nije zanimao. Imao je oči samo za ono što je bilo

na podu vagona: mrvice od krofni.
A jedan komad je bio veći od mrvice.
Njega je prvo podigao. Navlažio je palac da bi pokupio manje

komade. Nagnuo se, isplazio jezik i polizao najsitnije, da ne bi pali u
prostor između dasaka.

21

Na gospođu Sigsbi došao je red da odspava na kauču u sobi pored
kancelarije. Stakhaus je zatvorio vrata između prostorija, da je telefoni
– fiksni ili onaj njegov – ne bi uznemirili. Felouz je u deset do tri pozvao
iz kompjuterske sobe.

„Voz 9956 napustio je Ričmond”, rekao je. „Dečak nije viđen.”
Stakhaus je s uzdahom protrljao bradu. Čekinje su ga grebuckale po
dlanu. „U redu.”
„Grehota je što ne možemo da skrenemo taj voz na sporedni
kolosek i da ga pretražimo. Tako bismo znali da li je tamo ili nije.”
„Grehota je što se svi ljudi na svetu ne drže za ruke pevajući ’Dajmo
šansu miru’. U koje doba stiže u Vilmington?”
„Trebalo bi da stigne do šest. I ranije, ako nadoknadi kašnjenje.”
„Koliko ljudi imamo tamo?”
„Dvojicu. Jedan stiže iz Goldsboroua.”
„Znaju da ne smeju da izgledaju usplahireno, zar ne? Usplahireni
ljudi izazivaju sumnju.”
„Mislim da će se snaći. Priča je dobra. Dečak je pobegao od kuće.
Ukućani su nasmrt zabrinuti.”
„Nadaj se da će se snaći. Obaveštavaj me o svemu što saznaš.”
Doktor Hendriks je ušao u kancelariju bez kucanja. Imao je
podočnjake, odeća mu je bila izgužvana, a frizura razbarušena. „Ima li
vesti?”
„Ne još.”
„Gde je gospođa Sigsbi?”
„Na veoma zasluženom odmoru.” Stakhaus se zavalio i protegao, u
njenoj stolici. „Dikson nije bio u rezervoaru, zar ne?”
„Naravno da nije.” Donki Kong je bio blago uvređen tom opaskom.
„Nije ružičast. Daleko je od tog statusa. Bilo bi ludo rizikovati oštećenje

tako visokog BDNF-a. Ili rizikovati proširenje njegovih sposobnosti.
Što je malo verovatno, ali ne i nemoguće. Sigsbijeva bi se složila sa
mnom.”

„Ne bi, a on danas ide u rezervoar”, rekao je Stakhaus.
„Zaranjaćemo malog mamojepca dok ne pomisli da je ispustio dušu, pa
ćemo ga ponovo zaroniti.”

„Ti to ozbiljno? On je dragocen! Jedan od najsnažnijih TP pozitivnih
kog smo imali poslednjih godina!”

„Baš me briga da li hoda po vodi ili izbacuje struju iz čmara kad
prdne. Pomogao je Elisu da pobegne. Naredi Grku da ga obradi čim se
vrati na dužnost. Voli da ih zaranja u rezervoar. Reci mu da pazi ga ne
ubije. Razumem njegovu vrednost, ali želim da mu pružim iskustvo kog
će se sećati dokle god to bude mogao. Zatim ga odvedi u Zadnju
polovinu.”

„Ali gospođa Sigsbi...”
„Gospođa Sigsbi se u potpunosti slaže s tim.”
Obojica su se okrenula. Stajala je na vratima između kancelarije i
privatnih odaja. Stakhaus je prvo pomislio da liči na nekog ko je video
duha, ali nije bilo baš tako. Izgledala je kao duh.
„Uradi kao što ti je rečeno, Dene. Čak i po cenu oštećenja njegovog
BDNF-a. Mora da plati.”

22

Voz se ponovo trznuo i pokrenuo. Luk se setio pesme koju mu je baka
pevala. Je li to bila ona o Ponoćnom specijalu? Nije mogao da se seti.
Mrvice krofni samo su povećale glad i žeđ. Njegova usta su bila
pustinja, a jezik peščana dina. Zadremao je, ali nije mogao da zaspi.
Vreme je prolazilo. Nije znao koliko je sati, ali su prvi tragovi svetlosti
počeli da prodiru u vagon.

Otpuzao je po podu do delimično otvorenih vrata vagona i provirio
napolje. Bilo je drveća, većinom zakržljalog, sitnih borova, gradića,
polja i još drveća. Voz je prelazio preko mosta. Čežnjivo je posmatrao
reku ispod sebe. Ovog puta nije se setio pesme, već Kolridžove
sveprisutne vode. Daske vagona su se skupile. Voda, voda svuda, a ni
kap za piće.

Ionako je zagađena, govorio je sebi, iako je znao da bi je pio u
svakom slučaju. Pio bi, dok mu se stomak ne bi naduo. Povratio bi je sa
zadovoljstvom, zato što bi to značilo da može ponovo da pije.

Namirisao je so u vazduhu, pre nego što je crveno i vrelo sunce
izašlo. Zgrade pored kojih je voz prolazio više nisu bile farme, već
skladišta i stare fabrike od cigle zatarabljenih prozora. Ždralovi su se
dizali ka blistavom nebu. Avioni su nedaleko odatle uzletali. Voz je
neko vreme išao pored puta s četiri kolovozne trake. Luk je gledao
ljude u vozilima, lišene briga, izuzev poslovnih. Namirisao je kaljugu,
crknute ribe ili i jedno i drugo.

Pojeo bih crknutu ribu ako na njoj ne bi bilo crva, pomislio je.
Možda i s crvima. Crvi su, po Nešenel džiografiku, dobar izvor organskih
proteina.

Vratio se u skrovište kad je voz počeo da usporava. Bilo je lupanja i
truckanja, dok je njegov vagon prelazio preko skretnica i ukrštanja.
Konačno se zaustavio.

Bilo je rano, ali je na ovoj stanici i u to doba vladala živost. Čuo je
kamione i ljude koji su se smejali i razgovarali. Kanje je pevao s moćnih
kamionskih zvučnika. Basovi su tutnjali u ritmu srca. Motor kamiona
se pokrenuo, šireći vonj dizela. Usledilo je nekoliko izuzetno snažnih
trzaja. Vagoni su se odvajali i spajali s Lukovim vozom. Ljudi su vikali
na španskom. Čuo je neke prostote: puta mierda, hijo de puta,
chupapollas.

Vreme je prolazilo. Činilo mu se da je prošao čitav sat, iako je
možda prošlo samo petnaest minuta. Konačno je neki kamion krenuo
unazad prema Sautvej ekspresu. Tip u kombinezonu otvorio je vrata do
kraja. Luk je gvirnuo između motokultivatora i velike kosilice. Tip je
uskočio u vagon. Čelična rampa postavljena je između kamiona i
vagona. Ovog puta su bila četvorica, dva crnca i dva belca. Krupni,
istetovirani tipovi. Smejali su se i govorili snažnim južnjačkim
naglaskom. Luk je pomislio da zvuče kao kantri pevači na radiju BUZ’N
102 u Mineapolisu.

Jedan belac je rekao da je sinoć plesao s crnčevom suprugom. Crnac
je zamahnuo kao da želi da ga udari. Belac se tobož zateturao
unatraške. Seo je na gomilu vanbrodskih motora, koje je Luk nedavno
presložio.

„Požurite, požurite”, rekao je drugi belac. „’Oću da doručkujem.”
Baš kao i ja, pomislio je Luk. O, čoveče, koliko bih želeo da
doručkujem.

Učinilo mu se da gleda film o tovarenju Koler sanduka sa prethodne
stanice, samo unazad. To ga je podsetilo na filmove koje, po
Ejverijevim rečima, deca moraju da gledaju u Zadnjoj polovini. To
sećanje prizvalo je tačke – velike sočne tačke. Vrata vagona trznula su
se na žlebu, kao da će da se zatvore.

„Hej!”, rekao je drugi crnac. „Koga ima tamo?” Pogledao je. „Hm.
Nema nikoga.”

„Ovde je babaroga”, rekao je crnac koji se pretvarao da udara belca.
„Požurimo, požurimo. Hajde da završimo posao. Upravnik stanice kaže
da ovaj voz kasni.”

Još nije stigao do poslednje stanice, zaključio je Luk. Neću umreti od
gladi u njemu, ali samo zato što ću pre toga umreti od žeđi. Čitao je da
čovek može da izdrži najmanje tri dana bez vode, pre gubitka svesti,
koji prethodi smrti. Stvari nisu izgledale tako iz njegove perspektive.

Četvorka je utovarila sve izuzev dva velika sanduka. Luk je čekao da
se prihvate manjih aparata. Tada će ga otkriti. Vratili su rampu u
kamion i zatvorili zadnja vrata.

„Krenite, momci!”, rekao je jedan belac. Onaj koji je pričao kako je
plesao s crnčevom suprugom. „Idem u klonju. Imam neodložna posla.”

„Ma hajde, Meti, strpi se malo.”
„Ne mogu”, rekao je belac. „Moram da se istovarim, jedva hodam.”
Kamion se udaljio. Zavladala je tišina. Belac Meti popeo se u vagon.
Bicepsi su mu igrali ispod majice bez rukava. Lukov nekad najbolji
prijatelj Rolf Destin rekao bi da su mu pištolji puni.
„U redu, odmetniče. Video sam te kad sam seo na one kutije. Izađi.”

23

Luk je isprva ostao na svom mestu. Mislio je da će čovek zaključiti da se
prevario i otići, ako bude savršeno nepomičan i tih. Ali to je bilo
detinjasto razmišljanje, a on više nije bio dete. Nije bio ni blizu toga.
Stoga se išunjao i pokušao da ustane, ali su mu se noge ukočile, a u
glavi zavrtelo. Pao bi da ga belac nije prihvatio.

„Blagi bože, dete, ko ti je iskidao uvo?”
Luk je pokušao da govori. Iz usta mu je izašlo samo muklo krkljanje.
Pročistio je grlo i pokušao opet. „U nevolji sam. Gospodine, imate li

nešto za jelo? Ili piće? Užasno sam gladan i žedan.”
Belac – Meti – ne skidajući pogled s dečakovog unakaženog uva,

posegnuo je u džep i izvadio polupraznu kesu bombonica. Luk ju je
zgrabio, iscepao papirne omote i gurnuo četiri komada u usta. Mislio je
da je ostao bez pljuvačke, da ju je telo u potpunosti utrošilo. Ipak je
briznula, kao iz nevidljivih mlaznica. Šećer mu je ispunio glavu kao
bomba. Tačke su nakratko blesnule. Poletele su preko belčevog lica.
Meti se osvrnuo okolo, kao da je pomislio da mu se neko prikrada iza
leđa. Usmerio je pažnju na Luka.

„Kada si poslednji put jeo?”
„Ne znam”, rekao je Luk. „Ne mogu da se setim.”
„Otkad si u vozu?”
„Jedan dan.” To je bilo tačno, iako mu se činilo da putuje mnogo
duže.
„Dolaziš iz Jenkilanda, jelda?”
„Da.” Mejn je svakako bio Jenkiland, pomislio je.
Meti je pokazao na Lukovo uvo. „Ko je to učinio? Da nije tvoj otac?
Očuh?”
Luk je zvučao uplašeno. „Ko... otkud vam ta ideja?” Odgovor je, čak i
u ovom stanju bio očigledan. „Neko me traži, baš kao i na prethodnoj
stanici. Koliko ih ima? Šta su vam rekli? Da sam pobegao od kuće?”
„Tako je. Tvoj ujak je ovde. Došao je s nekoliko prijatelja. Jedan je
pajkan iz Rajtsvil Biča. Nisu rekli zašto, ali da, rekli su da si pobegao iz
Masačusetsa. Kapiram zašto si to uradio, ako ti je neko to učinio.”
Luk se silno uplašio kad je čuo da je jedan od ljudi koji su ga čekali
pajkan. „Ukrcao sam se u Mejnu, a ne u Masačusetsu, i moj otac je
mrtav. I moja mama. Sve što su vam rekli je laž.”
Belac je razmišljao o onom što je čuo. „Pa, ko ti je uradio to s
uvetom, odmetniče? Neki nitkov u domu za decu bez roditelja?”
To nije bilo tako daleko od istine, pomislio je Luk. Da, bio je u nekoj
vrsti doma za decu bez roditelja, i da, njime su upravljali nitkovi.
„Komplikovano je. Samo... gospodine... ti ljudi će me odvesti ako me
vide. Možda to ne bi mogli, da pajkan nije s njima, ali će to uraditi.
Vratiće me tamo gde se ovo desilo.” Pokazao je na uvo. „Molim vas da
im ne govorite da ste me videli. Molim vas da me pustite da ostanem u
vozu.”
Meti se počešao po glavi. „Ne znam. Ti si klinac, u jadnom stanju.”
„Izgledaću mnogo gore ako me se ti ljudi dočepaju.”
Veruj mi, pomislio je iz sve snage. Veruj mi, veruj mi.

„Ne znam”, ponovio je Meti. „Iako mi se trojka, tako mi boga, nije
dopala. Izgledali su drsko, čak i pajkan. Takođe, razgovaraš s tipom koji
je tri puta bežao do kuće, pre nego što mu je to uspelo. Prvi put sam bio
otprilike tvojih godina.”

Luk je ćutao. Meti je konačno krenuo u dobrom pravcu.
„Gde si krenuo? Znaš li uopšte?”
„Tamo gde mogu dobiti nešto hrane, vode i gde mogu razmisliti”,
rekao je Luk. „Moram da razmislim, pošto niko neće poverovati u moju
priču. Pogotovo ako je čuje iz usta deteta.”
„Meeeeti!”, neko je povikao. „Požuri, čoveče! Ako nećeš da putuješ
kraj do Južne Karoline!”
„Dete, jesi li kidnapovan?”
„Jesam”, rekao je Luk i zaplakao. „A ovi ljudi... onaj koji kaže da je
moj ujak, i pajkan...”
„MEEEETI! Obriši bulju i POLAZI!”
„Govorim istinu”, nastavio je Luk. „Pusti me, ako želiš da mi
pomogneš.”
„Koje sranje.” Meti je pljunuo pored vagona. „Izgleda pogrešno, ali
to uvo... ti ljudi, jesi li siguran da su loši momci?”
„Najgori”, rekao je Luk. Zasad im je izmicao, ali je od odluke ovog
čoveka zavisilo da li će tako i ostati.
„Znaš li gde si?”
Luk je odmahnuo glavom.
„Ovo je Vilmington. Voz će se zaustaviti u Džordžiji, a zatim u
Tampi. Majami mu je poslednja stanica. Ako te traže, ako je za tobom
raspisana APB ili AMBER poternica, bićeš tražen na svim tim mestima.
Ali sledeća stanica je tek mrlja na mapi. Mogao bi...”
„Meti, gde si, koj’ kurac?” Glas je bio mnogo bliži. „Nemoj da se
zajebavaš. Moramo da krenemo.”
Meti je još jednom kolebljivo osmotrio Luka.
„Molim te”, rekao je Luk. „Zaranjali su me u rezervoar. Zamalo što
se nisam udavio. Znam da je teško poverovati u to, ali je istina.”
Čuo je sve bliže korake po šljunku. Meti je iskočio iz vagona i
zatvorio vrata, skoro do kraja. Luk se uspuzao u svoje gnezdo, iza
manjih aparata.
„Mislio sam da si rekao da ćeš da kenjaš. Šta si tamo radio?”
Luk je čekao da Meti kaže: U tom vagonu je klinac, slepi putnik.
Prodao mi je neku ludu priču kako je kidnapovan u Mejnu i zaranjan u
rezervoar s vodom, da ne bi otišao s ujakom.

„Obavio sam posô, ali sam pogledao one sprave pozadi”, rekao je
Meti. „Moja kosilica će crći svakog časa.”

„Pa, požuri, voz ne može da čeka. Hej, da nisi video nekog klinca
kako se muva okolo? Nekog ko je uskočio na voz na severu i odlučio da
bi Vilmington mogao da bude zanimljivo mesto za posetu?”

Meti je posle kraće pauze rekao: „Nisam.”
Luk je bio nagnut napred. Posle te reči naslonio se glavom na zid
vagona i sklopio oči.
Voz 9956 se desetak minuta kasnije oštro trznuo – sad je imao sto
vagona. To je nalikovalo dubokom drhtaju džinovske zveri. Stanica je
počela da promiče, isprva polako, a zatim sve brže. Senka signalnog
tornja pružala se po podu vagona. A zatim i senka muškarca. Masna
papirna kesa uletela je u vagon i pala na pod.
Nije video Metija, samo je čuo: „Srećno, odmetniče.” Senka je
nestala.
Iskrao se iz skrovišta tako brzo da je udario glavom o kućište
kosilice. Nije ništa osetio. U toj kesi bio je raj. Namirisao ga je.
Raj je bio sendvič sa sirom i kobasicom, voćna pita i boca vode s
Karolinškog slatkog izvora. Morao je da upotrebi svu snagu volje da ne
iskapi svih pola litre vode u jednom gutljaju. Ostavio je četvrtinu.
Spustio je bocu, samo da bi je smesta zgrabio i odvrnuo zatvarač.
Poludeće ako voz iznenada zakoči i ako se voda prospe. Pojeo je
sendvič u pet zalogaja. Sprao ih je velikim gutljajem vode. Polizao je
masnoću s dlana. Uzeo je preostalu vodu i pitu i upuzao u gnezdo. Prvi
put otkad se povezao rekom u S. S. Pokiju i pogledao zvezde, osetio je
da bi život mogao biti vredan življenja. Pomolio se, iako nije verovao u
boga, pošto je smatrao da su dokazi protiv njegovog postojanja
neznatno jači od onih za. Nije se molio za sebe. Molio se jako
hipotetičnom višem biću da blagoslovi čoveka koji ga je nazvao
odmetnikom i ubacio smeđu kesu u vagon.

24

Spavalo mu se otkad je napunio stomak, ali je naterao sebe da ostane
budan.

Voz će se zaustaviti u Džordžiji, a zatim u Tampi. Majami mu je

poslednja stanica, rekao je Meti. Ako te traže, tražiće te na svim tim
mestima. Ali sledeća stanica je tek mrlja na mapi.

Neki ljudi će ga vrebati čak i u tom gradiću, ali Luk nije hteo da ide u
Tampu ili Majami. Zametanje traga u velegradu imalo je svojih
prednosti, ali u takvim gradovima ima previše pajkana. Dosad su svi
imali fotografiju dečaka osumnjičenog za ubistvo roditelja. Logika mu
je, sem toga, nalagala da ne može doveka bežati. To što ga Meti nije
prijavio bila je fantastična sreća, bio bi idiot kad bi računao da će se
ponoviti.

Palo mu je na pamet da ima još jedan adut u ruci. Oštri nož koji mu
je Morin ostavila ispod madraca nestao je negde usput, ali je sačuvao
USB. Nije znao staje na njemu, možda zbrkana, krivicom prožeta
ispovest, koja bi zvučala kao buncanje, možda priča o bebi datoj na
usvajanje. A opet, na njemu bi mogli biti dokazi. Dokumenti.

Voz je konačno ponovo počeo da usporava. Prišao je vratima.
Uhvatio se za njih da ne bi izgubio ravnotežu i nagnuo napolje. Video je
mnogo drveća, asfaltni put s dve trake, i pročelja kuća i zgrada. Voz je
prošao pored znaka: žutog. Možda prilaze onoj mrlji na mapi o kojoj mu
je Meti govorio; ili voz usporava zato što čeka da neki drugi oslobodi
šine negde ispred. To bi moglo biti bolje za njega, ako ga i na sledećoj
stanici čeka zabrinuti ujka. Video je sjajne metalne krovove skladišta u
daljini. Iza njih je bio put s dve trake, a iza njega još drveća. Mora da se
skine s ovog voza i da se što pre domogne tog drveća. I ne sme da
zaboravi da trči pri doskoku, ako ne želi da završi s licem u prašini.

Počeo je da se njiše napred-nazad, držeći se za vrata, usana
stisnutih u tanku liniju. To je bila stanica o kojoj mu je Meti govorio,
zato što je ugledao staničnu zgradu pred sobom. Na krovu od blede
zelene šindre pisalo je DUPRE SAUTERNI VESTERN.

Moram da se iskrcam sada, pomislio je. Uopšte nisam raspoložen
za upoznavanje s ujkama.

„Jedan...”
Zanjihao se unazad.
„Dva...”
Zaljuljao se unazad.
„Triii!”
Skočio je. Potrčao je u vazduhu, ali je udario o tle pored šina
brzinom voza koji je bio nešto brži od njegovih nogu. Gornji deo tela
nagnuo mu se napred. S rukama pruženim nazad zbog ravnoteže ličio
je na brzog klizača koji juri ka ciljnoj liniji.

Neko je povikao: „Hej, pazi!”, baš kad je pomislio da će uspeti da
nastavi da trči i da ne padne.

Podigao je glavu i video čoveka na viljuškaru, na pola puta između
skladišta i stanice. Drugi čovek je ustao sa stolice za ljuljanje u senci
staničnog krova, s časopisom u ruci. On je povikao: „Pazi na stub!”

Luk je ugledao drugi stub s crvenim pulsirajućim svetlom, prekasno
da bi usporio. Instinktivno je okrenuo glavu i pokušao da podigne ruku,
ali je ipak desnom stranom lica udario u stub u punoj brzini, pre nego
što je stigao da se zaštiti. Povređeno uvo najgore je prošlo. Odbio se od
stuba, udario o tle i skotrljao dalje od šina. Nije izgubio svest, ali je
izgubio neposredni kontakt s njom. Nebo se ljuljalo tamo-amo. Vrelina
mu se slivala niz obraz. Znao je da mu se uvo ponovo otvorilo – jadno,
izmrcvareno uvo. Unutrašnji glas vrištao je da ustane, da otrči u šumu.
Čuo je sebe, ali ništa nije mogao da uradi. Pokušao je da ustane, ali nije
mogao.

Baš sam se udesio, pomislio je. Sranje. Koje sranje. Čovek s
viljuškara stajao je iznad njega. Iz Lukove perspektive činilo se da je
viši od pet metara. Sunce se odbijalo od njegovih naočara. Zbog njih
mu nije video oči. „Bože, klinac, zašto dođavola nisi pazio šta radiš?”

„Pokušavao sam da pobegnem.” Luk nije znao da li govori.
Verovatno. „Neću im dozvoliti da me se dočepaju. Ne dajte da me se
dočepaju, molim vas.”

Čovek se sagnuo. „Ne pokušavaj da govoriš, ne razumem te. Izgleda
da si baš tresnuo o taj stub i krvariš kao zaklano prase. Pomeri noge.”

Luk ga je poslušao.
„A sad pomeri ruke.”
Luk ih je podigao.
Čovek iz Stolice za Ljuljanje pridružio se Čoveku s Viljuškara. Luk je
pokušao da upotrebi novostečenu TP za čitanje njihovih misli, da bi
saznao šta znaju. Ništa nije doznao. Talenat za čitanje misli prestao je
da funkcioniše. Izgleda da ga je udarac o stub neutralisao.
„Da li mu je dobro, Time?”
„Mislim da jeste. Nadam se. Protokol za ovakve slučajeve kaže da se
osobe s ozledama glave ne pomeraju, ali ću rizikovati.”
„Ko je od vas dvojice moj ujka?”, pitao je Luk. „Ili ste obojica?”
Čovek iz Stolice za Ljuljanje se namrštio. „Razumeš li šta govori?”
„Ne, staviću ga u sobu gospodina Džeksona.”
„Uhvatiću ga za noge.”
Luk je dolazio sebi. Uvo mu je pomagalo u tome. Činilo mu se da mu

je probušilo glavu. I da se sakrilo unutra.
„Ne, ja ću ga poneti”, rekao je Čovek s Viljuškara. „Nije težak. Hoću

da pozoveš docu Ropera i da ga zamoliš da dođe u kućnu posetu.”
„Pre će biti u skladišnu posetu”, rekao je Čovek iz Stolice za

Ljuljanje. Nasmejao se, otkrivajući požutele krnjutke.
„Šta god. Požuri. Upotrebi stanični telefon.”
„Razumem.” Čovek iz Stolice za Ljuljanje je kao bajagi salutirao pred

Čovekom s Viljuškara i krenuo. Čovek s Viljuškara podigao je Luka.
„Spusti me”, rekao je Luk „Mogu da hodam.”
„Misliš? Da vidimo možeš li.”
Luk se zaljuljao na nogama, ali nije pao.
„Kako se zoveš, sinko?”
Luk je razmišljao. Nije hteo da kaže svoje ime, zato što nije znao da

li je ovaj čovek ujka. Izgledao je pristojno... ali tako je izgledao i Zik u
Institutu, u retkim trenucima dobrog raspoloženja.

„Kako se ti zoveš?”, nastavio je.
„Tim Džejmison. Hajdemo, sklonićemo te sa sunca.”

25

Norbert Holister, vlasnik otrcanog motela koji je opstajao isključivo
zahvaljujući mesečnim doznakama Instituta, pozvao je docu Ropera sa
staničnog telefona. Ali je prvo mobilnim pozvao broj koji je dobio u
ranim jutarnjim satima. Tada je bio ljut što je probuđen, a sad je bio
ushićen.

„Onaj klinac”, rekao je. „Ovde je.”
„Samo sekundu”, rekao je Endi Felouz. „Prebaciću vas.”
Drugi glas mu se obratio, posle kratkog perioda tišine: „Jeste li vi
Holister? Iz Duprea, Južna Karolina?”
„Jašta sam. Klinac za kojim tragate upravo je iskočio iz teretnjaka.
Uvo mu je iskidano. Da li ću dobiti nagradu?”
„Da. Biće i veća, ako se pobrinete da ostane u gradu.”
Norbert se nasmejao. „Mislim da će ostati. Udario je u signalni stub
i razbio glavu.”
„Ne gubite ga iz vida”, rekao je Stakhaus. „Hoću da mi se javljate
svakog sata. Jeste li me razumeli?”

„Želite redovne izveštaje.”
„Da, baš tako. Mi ćemo se pobrinuti za ostalo.”

PAKAO JE OVDE

1

Tim je odveo okrvavljenog klinca, još ošamućenog, ali sposobnog da
hoda, do kancelarije Krejga Džeksona. Vlasnik skladišta je živeo u
obližnjem Daningu, ali se razveo pre pet godina. Prostrana, rashlađena
soba iza kancelarije služila mu je kao rezervni dom. Džekson nije bio tu.
Tim nije bio iznenađen. Krejg je imao običaj da se izgubi kad se 56-tica
zaustavljala umesto da prođe kroz grad.

Pored kuhinjice s mikrotalasnom, rešoom i malenom sudoperom
bila je fotelja s pogledom na televizor s ravnim ekranom. Stare
duplerice iz Plejboja i Penthausa gledale su odozgo na uredno
namešteni krevet. Tim je hteo da položi klinca na njega, do dolaska
doce Ropera, ali je dečak odmahnuo glavom.

„Fotelja.”
„Jesi li siguran?”
„Jesam.”
Klinac je seo. Fotelja je umorno jeknula. Tim je kleknuo pred njim.
„Kako bi bilo da mi kažeš kako se zoveš?”
Dečak ga je sumnjičavo odmeravao. Prestao je da krvari, ali mu je
krv pokrivala obraz. Desno uvo bilo mu je izgužvani, iskidani užas.
„Jeste li me čekali?”
„Čekali smo voz. Radim u jutarnjoj smeni, koja je duža kad 9956
prolazi ovuda. Kako se zoveš?”
„Ko je onaj drugi tip?”
„Neću da odgovaram na pitanja dok mi ne kažeš kako se zoveš.”
Klinac je razmislio. Oblizao je usne i rekao: „Ja sam Nik. Nik
Vilholm.”
„Dobro, Nik.” Tim je napravio znak mira. „Koliko prstiju vidiš?”

„Dva.”
„A sad?”
„Tri. Je li onaj drugi tip rekao da je moj ujka?”
Tim se namrštio. „To je Norbert Holister. Vlasnik je lokalnog
motela. Ne znam da li je ičiji ujak.” Podigao je samo jedan prst. „Sledi
ga. Hoću da vidim kako ti se oči kreću.”
Luk je očima sledio prst levo i desno, pa gore i dole.
„Pretpostavljam da nisi ozbiljno ozleđen”, rekao je Tim. „Možemo
da se nadamo da je tako. Od koga bežiš, Nik?”
Dečak je izgledao uznemireno. Pokušao je da se digne iz fotelje. „Ko
vam je to rekao?”
Tim ga je nežno gurnuo nazad. „Niko. Samo sam, kad god vidim
dete u iscepanoj, prljavoj odeći, kako s rascepanim uvom iskače iz
teretnog voza, sklon pretpostavci da se radi o beguncu. A sad mi...”
„Čemu tolika vika? Čula sam... pobogu, šta se desilo ovom dečaku?”
Tim se okrenuo i ugledao Siroticu Eni Ledu. Sigurno je bila u šatoru
iza stanice. Često bi se zavukla u njega oko podneva da bi odremala.
Eni je, iako je termometar ispred stanica u deset ujutru pokazivao
trideset stepeni, nosila ono što je Tim smatrao punim meksičkim
kompletom: serape, sombrero, narukvice i kaubojske čizme,
rascepljene po šavovima.
„Ovo je Nik Vilholm”, rekao je Tim. „Došao je u naše lepo seoce, bog
te pita odakle. Iskočio je iz 56-ice i natrčao u punoj brzini na signalni
stub. Nik, ovo je Eni Ledu.”
„Jako mi je drago što sam vas upoznao”, rekao je Luk.
„Hvala ti, sinko. I meni je drago. Da li mu je signalni stub otkinuo
pola uveta, Time?”
„Ne verujem”, rekao je Tim. „Nadam se da ću čuti tu priču.”
„Jeste li vi čekali da voz stigne?” pitao je dečak. To mu je bilo jako
bitno. Možda zato što je snažno udario glavu, a možda iz nekog drugog
razloga.
„Ne čekam ništa izuzev povratka našeg gospoda Isusa Hrista”, rekla
je Eni. Osvrnula se oko sebe. „Gospodin Džekson ima bezobrazne slike
na zidu. Ne mogu reći da sam iznenađena.”
U tom času u sobu je ušao muškarac maslinaste puti, u
pantalonama na tregere preko bele košulje. Na glavi je imao
železničarsku kapu. „Zdravo, Hektore”, rekao je Tim.
„Zdravo”, rekao je Hektor. Odmerio je okrvavljenog dečaka na fotelji
Krejga Džeksona, bez mnogo zanimanja. Obratio se Timu. „Zamenik mi

kaže da je za vas stiglo nekoliko generatora, gomila velikih kosilica i
sličnih stvari, oko tone konzervi i još jedna tonu sveže robe. Kasnim,
Timi, i ako me ne istovariš, možeš da pošalješ flotu kamiona koju ovaj
grad nema da pokupi vašu robu u Brunsviku.”

Tim je ustao. „Eni, možeš li da praviš društvo ovom mladiću dok
doktor ne stigne? Moram da se pozabavim viljuškarom.”

„Pobrinuću se za to. Gurnuću mu nešto u usta ako dobije napad.”
„Neću dobiti napad”, rekao je dečak.
„Svi to govore”, odvratila je Eni, prilično neraspoloženo.
„Sinko”, pitao je Hektor, „jesi li bio slepi putnik u mom vozu?”
„Jesam, gospodine. Žao mi je.”
„Pa, pošto si sad sišao, to me se više ne tiče. Pretpostavljam da će se
pajkani pozabaviti tobom. Time, vidim da imaš problem ovde, ali roba
neće da čeka, stoga pozovi ljude. Gde je tvoja prokleta ekipa? Video sam
samo jednog tipa, a on visi na telefonu u kancelariji.”
„To je Holister iz lokalnog motela, a taj ništa ne istovaruje. Izuzev
možda svojih creva, sabajle.”
„Grozno”, rekla je Sirotica Eni. Možda je mislila na duplerice na
zidovima.
„Bimanovi dečaci trebalo bi da su ovde. Izgleda da ta dva zevzeka
kasne. Baš kao i ti.”
„O, bože.” Hektor je skinuo kapu i prešao rukom kroz gustu crnu
kosu. „Mrzim ova beskrajna putovanja. I istovar u Vilmingtonu je išao
sporo. Prokleti ’leksus’ se zaglavio na vagonu. Videćemo šta možemo
da uradimo.”
Tim je krenuo ka vratima za Hektorom. Okrenuo se. „Ne zoveš se
Nik, zar ne?”
Dečak je odgovorio posle kraćeg oklevanja: „To će zasad biti
dovoljno.”
„Ne daj mu da se mrda”, Tim je rekao Eni. „Zovi me ako pokuša.”
Zatim se obratio okrvavljenom dečaku, koji je izgledao krhko i
izmoždeno. „Porazgovaraćemo o tome kad se vratim. Je li to u redu?”
Dečak je razmislio pre nego što je umorno klimnuo.
„Pretpostavljam da nemam izbora.”

2

Kad su muškarci otišli, Eni je pronašla nekoliko čistih krpa u korpi
ispod sudopere. Ovlažila ih je hladnom vodom i iscedila. Jednu više, a
drugu manje. Predala mu je onu dobro isceđenu i rekla. „Stavi je na
uvo.”

Luk ju je poslušao. Uvo ga je zabolelo. Drugom krpom očistila je krv
s njegovog lica. Bila je toliko nežna da ga je podsetila na majku. Prestala
je da ga čisti i pitala – sa istom nežnošću – zašto plače.

„Nedostaje mi majka.”
„Nemoj da plačeš. Kladim se da i ti njoj nedostaješ.”
„Ne, ako svest na neki način ne opstaje posle smrti. Voleo bih da
verujem u to, ali empirijski dokazi ukazuju da nije tako.”
„Opstaje? O, naravno da opstaje.” Prišla je sudoperi i počela da
ispira krv s krpe. „Neki kažu da se duše koje su otišle dalje ne zanimaju
za zemaljske stvari, baš kao što se mi ne zanimamo za ponašanje
mrava u mravinjaku, ali ja nisam od tih. Verujem da se zanimaju. Žao
mi je što je umrla, sinko.”
„Mislite li da ljubav opstaje?” Ideja je bila glupa. Znao je to, ali je bila
glupa na lep način.
„Naravno. Ljubav ne umire sa zemaljskim telom, sinko. To je
smešna ideja. Koliko vremena je prošlo od njenog odlaska?”
„Mesec dana ili šest nedelja. U priličnoj meri sam izgubio pojam o
vremenu. Ubijeni su, a ja sam kidnapovan. Znam da je teško
poverovati...”
Eni je nastavila da čisti preostalu krv. „Nije teško ako znaš neke
stvari.” Kucnula se u čelo, ispod sombrera. „Da li su došli u crnim
kolima?”
„Ne znam”, rekao je Luk, „ali ne bih se iznenadio.”
„I jesu li eksperimentisali s tobom?”
Luk je zinuo. „Kako ste to znali?”
„Džordž Olman” rekla je. „On je na WMDK od ponoći do četiri ujutru.
Njegova emisija bavi se posednućima, NLO-ima i psihičkim moćima.”
„Psihičkim moćima! Zaista?”
„Da, i zaverama. Znaš li za zavere, sinko?”
„Pomalo”, rekao je Luk.
„Emisija Džordža Olmana zove se Autsajderi. Ljudi se javljaju, ali on
najviše priča. Ne kaže da su to vanzemaljci, vlada ili vlada koja radi za
vanzemaljce. Oprezan je zato što ne želi da nestane ili da bude ubijen
kao Džek i Bobi, već stalno govori o crnim kolima i eksperimentima. O
stvarima od kojih možeš da osediš. Znaš li da je Semov Sin bio

posednut? Ne? Pa, bio je. Đavo koji je bio u njemu je izašao. Ostavio je
samo ljušturu. Digni glavu, sinko. Imaš krv na vratu. Moraću da je trljam
ako se osuši pre nego što je obrišem.”

3

Bimanovi dečaci, par krupnih tinejdžera iz parka s prikolicama južno
od grada, pojavili su se petnaest minuta posle dvanaest, duboko u
Timovoj pauzi za ručak. Do tada je većina stvari namenjenih
Fromijevoj prodavnici i servisu malih motora bila na ispucalom
betonu stanice. Tim bi, da je bilo do njega, otpustio Bimanove na licu
mesta. Ali to nije bilo moguće zato što su bili u srodstvu s gospodinom
Džeksonom, na neki komplikovani južnjački način. Sem toga, bili su mu
potrebni.

Del Biman je oko pola jedan doterao veliki kamion do vrata vagona.
Počeli su da utovaruju sanduke zelene salate, paradajza, krastavaca i
bundeva. Rektor i njegov zamenik nisu se zanimali za sveže povrće, već
su hteli da se što brže otperjaju iz južne Karoline. Norb Holister
gluvario je u senci nadstrešnice. Timu je njegovo muvanje po stanici
izgledalo čudno – ranije nije pokazivao zanimanje za dolaske i odlaske
vozova – ali nije imao kad da razmišlja o tome.

Stari „ford” karavan zaustavio se u deset do jedan na malenom
parkingu stanice. Tim je utovarivao poslednje sanduke u zadnji deo
kamiona koji će ih odvesti do lokalne bakalnice... pod pretpostavkom
da Fil Biman stigne do tamo. Razdaljina je bila manja od kilometar i po,
ali je Fil jutros zaplitao jezikom. Oči su mu bile crvene kao kod
životinjice koja pokušava da pobegne od šumskog požara. Niste morali
da budete Šerlok Holms da shvatite da je uživao u čudnom duvanu,
barabar s bratom.

Doca Roper je izašao iz svog karavana. Tim ga je pozdravio
dodirnuvši kapu i pokazao na skladište u kom je gospodin Džekson
imao kancelariju/apartman. Roper je otpozdravio i krenuo u tom
pravcu. Bio je gotovo karikaturalna stara škola, od onih doktora koji još
preživljavaju u hiljadama siromašnih seoskih područja, u kojima je
najbliža bolnica šezdeset ili sto kilometara daleko, u kojima se
Obamaker smatra levičarskim bogohuljenjem a poseta Volmartu

događajem. Tvrdokorni, gojazni, stari baptista nosio je Bibliju pored
stetoskopa, u crnoj torbi koja se generacijama prenosila s oca na sina.

„Šta je bilo s klincem?”, pitao je zamenik upravnika stanice dok je
brisao čelo maramicom.

„Ne znam”, rekao je Tim, „ali nameravam da saznam. Samo napred,
momci. Požurite, ako ne želite da mi ostavite neki od tih ’leksusa’. Rado
bih se vozio u njemu, Hektore.”

„Chupa mi polla”, rekao je Hektor. Prodrmao je Timovu ruku i
krenuo ka lokomotivi, s nadom da će nadoknaditi kašnjenje između
Duprea i Brunsvika.

4

Stakhaus je nameravao da otputuje „čelendžerom” s dva tima za
ekstrakciju, ali mu gospođa Sigsbi nije dozvolila. Moglo joj se, pošto je
bila šef. Njegov izraz nezadovoljstva tom odlukom bio je gotovo
uvredljiv.

„Skidaj taj izraz s lica”, rekla je. „Šta misliš, čija glava će se
zakotrljati ako uprskamo?”

„Moja i tvoja, i neće biti jedine.”
„Da, ali čija će odleteti prva i čija će se najdalje otkotrljati?”
„Džulija, ovo je terenska operacija, a ti nikad nisi bila na terenu.”
„Biću s Rubin-crvenim i Opalnim timom, s četiri valjana muškarca i
tri žilave žene. Tu će biti i Toni Fizale, bivši marinac, doktor Evans i
Vinona Brigs. Ona je bila u vojsci i razume se u trijažu. Deni Vilijams će
biti glavni kad operacija počne, ali želim da budem tamo, i da napišem
izveštaj iz terenske perspektive.” Nastavila je posle kraće pauze. „Ako
izveštaj bude neophodan, a počinjem da mislim da neće moći da se
izbegne.” Pogledala je na sat. Pola jedan, „Dosta je bilo priče. Moramo
da se pokrenemo. Ti ćeš upravljati Institutom u mom odsustvu. Vratiću
se sutra ujutru ako sve bude bilo kako treba.”
Otpratio ju je do vrata i po zemljanom putu do asfaltnog druma s
dve trake, koji se pružao pet kilometara na istok. Dan je bio vreo. Cvrčci
su pevali u šumi, kroz koju je jebeni klinac nekako prošao. „Ford
vindstar” kakav voze majke s decom radio je u leru ispred kapije. Robin
Leks je bila za volanom. Mišel Robertson sedela je iza nje. Obe žene bile

su u farmerkama i crnim majicama.
„Odavde do Presk Ajla”, rekla je gospođa Sigsbi, „ima devedeset

minuta. Od Presk Ajla do Irija, Pensilvanija, još sedamdeset minuta.
Tamo nas čeka Opalni tim. I još dva sata od Irija do Alkoiua, Južna
Karolina. Bićemo u Dupreu do sedam uveče, ako sve bude išlo po
planu.”

„Javljaj se i ne zaboravi da je Vilijams glavni kad postane vruće. On,
a ne ti.”

„Hoću.”
„Džulija, iskreno, mislim da grešiš što ideš umesto mene.”
Okrenula se prema njemu. „Gledaj svoja posla.” Krenula je ka
kombiju. Deni Vilijams je otvorio vrata. Gospođa Sigsbi je počela da
ulazi. Okrenula se i obratila Stakhausu. „I pobrini se da Ejveri Dikson
bude u Zadnjoj polovini dok se ne vratim.”
„Donki Kongu se ta ideja ne dopada.”
Podrugljivo se osmehnula. „Izgledam li kao neko koga je briga za
to?”

5

Tim je ispratio voz pogledom. Vratio se u hlad nadstrešnice. Košulja
mu je bila mokra do znoja. Iznenadio se kad je video da je Norbert
Holister još tu. Nosio je šarenu jaknu i prljave pantalone. Danas je
vezao upleteni kaiš odmah ispod grudne kosti. Tim se pitao (ne po prvi
put), kako može da nosi pantalone tako visoko, a da ne nažulja jajca.

„Šta još radiš ovde, Norberte?”
Holister je slegnuo ramenima. Osmehnuo se otkrivši zube koji su
kvarili Timov apetit pre ručka. „Samo ubijam vreme. Popodneva nisu
preterano zahtevna na starom ranču.”
Kao da su jutra i večeri bili, pomislio je Tim. „Pa, kako bi bilo da
raširiš jedra i otploviš?”
Norbert je potegao kesu „crvenokošca” iz zadnjeg džepa i gurnuo
nešto u usta. Boja njegovih zuba je neopisiva, pomislio je Tim. „Ko je
umro i tebe imenovao za papu?”
„Pretpostavljam da su ti moje reči zazvučale kao molba”, rekao je
Tim. „Pogrešno si ih protumačio. Odlazi.”

„Dobro, dobro, umem da čitam između redova. Želim vam prijatan
dan, gospodine Noćni Kucaču.”

Norbert se udaljio laganim hodom. Tim ga je ispratio smrknutim
pogledom. Ponekad ga je viđao u Bevinoj zalogajnici ili u Zoniju, kako
pazari kikiriki ili tvrdo kuvana jaja iz tegle na šanku, ali je po pravilu
retko napuštao kancelariju motela, u kojoj je gledao sport i pornjavu na
satelitskoj. Njegova je, za razliku od one u sobama, radila.

Sirotica Eni čekala je Tima u kancelariji gospodina Džeksona.
Sedela je za stolom i pregledala papire u Džeksonovoj
UNUTRA/NAPOLJE korpi.

„Ti papiri te se ne tiču, Eni”, blago će Tim. „Ja ću nadrljati ako nešto
pomešaš.”

„Ionako nema ništa zanimljivo”, rekla je. „Samo računi, vozni redovi
i takve stvari. Tu je i kartica iz topics bara u Hardvilu. Još dva pečata pa
će dobiti besplatan ručak. Iako ne mogu da shvatim kako može da ruča
i da gleda u ženske pukotine... bljak.”

Tim nikad nije razmišljao na taj način. Poželeo je da nije otkrio tu
perspektivu. „Doca je s klincem?”

„Jeste. Zaustavila sam krvarenje, ali će mali ubuduće morati da nosi
dugu kosu, zato što to uvo ruše nikad neće biti isto. Dobro me slušaj.
Roditelji tog dečaka su ubijeni, a on kidnapovan.”

„Stradali su kao žrtve zavere?” U noćnim obilascima grada često je
razgovarao s Eni o zaverama.

„Tako je. Dovezli su se u crnim kolima, znaj da je tako bilo, i doći će
po njega ako mu uđu u trag.”

„Primljeno k znanju”, rekao je, „porazgovaraću o tome s šerifom
Džonom. Hvala ti što si ga očistila i oprala. Mislim da bi trebalo da
odeš.”

Ustala je i protresla serape. „Tako je, prenesi to šerifu Džonu.
Morate da budete budni. Doći će naoružani i spremni na sve. U Mejnu
postoji grad Jerusalemovo. Trebalo bi da pitaš ondašnji živalj za ljude u
crnim kolima. Ako ti pođe za rukom da ih pronađeš. Svi su nestali pre
četrdesetak godina. Džordž Olman svaki put pominje taj grad.”

„Ukapirao sam.”
Zaputila se ka vratima, praćena šuškanjem serapea. Okrenula se.
„Ne veruješ mi, i to me nimalo ne čudi. Zašto bi mi verovao? Godinama
pre tvog dolaska bila sam gradska ludača, i biću to godinama nakon što
budeš otišao, ako me dobri bog ne uzme.”
„Eni, nikada...”

„Ćuti.” Streljala ga je prodornim pogledom ispod sombrera. „U redu
je. Ali slušaj me dobro. Kažem ti... ali on mi je rekao. Ovaj dečak. I ne
zaboravi. Dolaze u crnim kolima.”

6

Dok Roper vraćao je malobrojne alatke za pregled u torbu. Dečak je još
sedeo u fotelji gospodina Džeksona. Lice mu je bilo očišćeno od. krvi, a
uvo previjeno. Velika modrica obrazovala mu se na desnoj strani lica,
posle svađe sa signalnim stubom, ali su mu oči bile bistre i budne.
Doktor je pronašao bocu đumbirovog piva u frižideru. Dečak je
halapljivo pio osvežavajući napitak.

„Sedi tu i odmaraj, mladi čoveče”, rekao je Roper. Zatvorio je torbu i
prišao Timu koji je stajao pored vrata kancelarije.

„Je li dobro?” pitao je Tim tiho.
„Dehidrirao je i gladan je. Odavno nije ništa jeo. Mislim da mu sem
toga ništa ne fali. Dečaci njegovih godina su se povratili i od gorih
stvari. Kaže da ima dvanaest godina, da se zove Nik Vilholm i da se
ukrcao na voz na početnoj stanici, u severnom Mejnu. Pitao sam ga šta
je tamo radio. Rekao je da ne može da mi kaže. Pitao sam ga za adresu,
rekao mi je da ne može da se seti. Jak udarac u glavu može da uzrokuje
privremenu dezorijentaciju i da poremeti pamćenje, ali nisam od juče i
umem da razlikujem amneziju od rezervisanosti, pogotovo kod deteta.
On nešto krije. Verovatno mnogo toga.”
„U ređu.”
„Moj savet? Prvo ga nahrani. Mislim na obilan obrok u kafeu. Tako
ćeš dobiti čitavu priču.”
„Hvala, doco. Pošalji mi račun.”
Roper je samo odmahnuo rukom. „Plati mi veliki staromodni ručak
na otmenijem mestu od Bevine zalogajnice, pa ćemo biti kvit. I želim da
čujem njegovu priču kad ti je saopšti.”
Tim je zatvorio vrata za doktorom. Ostao je sam s dečakom. Izvadio
je mobilni iz džepa. Pozvao je Bila Vikloua, zamenika koji će preuzeti
posao noćnog kucača posle Božića. Dečak ga je pomno posmatrao dok
je dovršavao bocu đumbirovog piva.
„Bile? Ovde Tim. Da, dobro sam. Samo sam se pitao da li bi mogao

da me večeras zameniš na poslu noćnog kucača. U ovo doba obično
spavam, ali je nešto iskrslo na železničkoj stanici.” Slušao je. „Sjajno.
Tvoj sam dužnik. Ostaviću sat u stanici. Ne zaboravi da ga naviješ. I
hvala ti.”

Prekinuo je vezu i upro pogled u dečaka. Modrice na licu procvetaće
mu i svenuće za nedelju-dve. Izraz u njegovim očima verovatno će se
duže zadržati. „Je li ti bolje? Je li glavobolja prestala?

„Jeste, gospodine.”
„Mani se tog gospodine’. Zovi me Tim. Kako da te zovem? Kako ti je
pravo ime?”
Luk mu je rekao, posle kratkog oklevanja.

7

U oskudno osvetljenom tunelu između Prednje i Zadnje polovine bilo je
ledeno. Ej veri je zadrhtao. Na sebi je imao odeću koju je nosio kad su
Zik i Karlos izvukli njegovo sitno, onesvešćeno telo iz rezervoara. Bio je
skroz mokar. Zubi su mu zacvokotali. Ipak se držao naučenog. Bilo je
važno. Sada je sve bilo važno.

„Prestani da cvokoćeš”, rekla je Gledis. „To je odvratan zvuk.” Gurala
ga je u kolicima. Od njenog osmeha nije bilo ni traga ni glasa. Proširila
se vest o onom što je ovaj usranko uradio. Bila je užasnuta, kao i svi
radnici Instituta. Tako će biti dok Luk Elis ne bude vraćen. Tek tada će
svi moći da odahnu.

„N-n-n-ne mogu d-d-a p-pre-s-stanem”, rekao je Ejveri. „Tako mi je
h-h-ladno.”

„Misliš da me je briga?” Glas joj se odbijao o pločicama pokrivene
zidove. „Znaš li šta si uradio? Imaš li pojma?”

Ejveri je znao. U stvari, po glavi mu se rojilo mnoštvo ideja. Neke su
bile Gledisine (njen strah bio je poput pacova koji trči unutar točku,
usred njegove glave). Neke su bile potpuno originalne.

Postalo je nešto toplije kad su prošli kroz vrata s natpisom SAMO
ZAPOSLENI S DOZVOLOM. U otrcanom salonu, u kom ih je čekala
doktorka Džejms, bilo je još toplije (njena bela bluza bila je pogrešno
zakopčana, a kosa neuredna; usiljeno se osmehivala).

Ejveri je sve manje drhtao, ali su se Štazi svetla vratila. To je bilo

dobro, pošto je mogao da ih odagna kad god je hteo. Zik ga je zamalo
ubio u rezervoaru. U stvari, mislio je da je mrtav pre nego što se
onesvestio, ali mu je rezervoar nešto uradio. Znao je da se nešto desilo
i nekoj deci koja su bila u njemu, ali je ovo bilo nešto krupnije. TK
naporedo s TP bio je samo deo toga. Gledis je bila užasnuta od onog što
bi se moglo desiti zbog Luka, ali je Ejveri znao da može da je natera da
ga se plaši, ako to poželi.

Ali još nije vreme za to.
„Zdravo, mladi čoveče!”, povikala je doktorka Džejms. Zvučala je
kao političar na televiziji. Misli su joj letele okolo kao komadi papira
poneti snažnim vetrom.
Ima nečeg jako, jako pogrešnog u vezi s njom, pomislio je. Proces je
ličio na trovanje radijacijom, samo što nije zahvatilo njene kosti već
mozak.
„Zdravo”, rekao je Ejveri.
Doktorka Džekl je zabacila glavu. Nasmejala se kao da je Zdravo bila
najbolja šala koju je ikad čula. „Nismo te očekivali tako brzo, ali dobro
došao, dobro došao! Ovde su i neki tvoji prijatelji!”
Znam, pomislio je Ejveri. Jedva čekam da ih vidim. I mislim da će im
biti drago kad me vide.
„Prvo moramo da ti skinemo tu mokru odeću.” Prekorno je
odmerila Gledis, ali je ona bila zaokupljena češanjem ruku. Pokušavala
je da se otarasi zujanja koje se prostiralo po njenoj koži (ili odmah
ispod nje). Samo se ti češi, pomislio je Ejveri. „Henri će te otpratiti do
tvoje sobe. Ovde imamo dobre poslužitelje. Možeš li da hodaš?”
„Mogu.”
Doktorka Džekl se ponovo nasmejala, zabačene glave. Ejveri je
ustao iz kolica i odmerio Gledis dugim, ispitivačkim pogledom.
Prestala je da se češe. Sad je drhtala. Ne zato što je bila mokra, niti zato
što joj je bilo hladno, već zbog njega. Osetila ga je i to joj se nije dopalo.
Ali Ejveriju se dopalo. Bilo je divno.

8

Tim je doneo stolicu iz kancelarije, zato što je u sobi gospodina
Džeksona bila samo jedna fotelja. Hteo je da je posadi ispred dečaka, ali

je zaključio da bi to previše ličilo na raspored nameštaja u policijskoj
sobi za saslušanje. Umesto toga stavio ju je pored fotelje. Biće bolje ako
bude sedeo pored njega, kao pored prijatelja, s kojim gleda najdražu
televizijska emisiju. Samo što na ravnom ekranu gospodina Džeksona
nije bilo ničega.

„Znaš, Luk”, rekao je. „Eni mi je rekla da si kidnapovan, ali Eni nije
uvek... recimo, sasvim pri sebi.”

„Pri sebi je, što se toga tiče”, rekao je Luk.
„U redu. Odakle si kidnapovan?”
„Iz Mineapolisa. Omamili su me. Ubili su mi roditelje.” Prešao je
rukom preko očiju.
„Ti kidnaperi odveli su te iz Mineapolisa u Mejn. Kako su to učinili?”
„Ne znam. Bio sam bez svesti. Verovatno avionom. Zaista sam iz
Mineapolisa. Možete to da proverite. Pozovite moju školu. Zove se
škola Broderik za izuzetnu decu.”
„Pretpostavljam da to znači da si bistar dečak.”
„O, da”, rekao je Luk bez imalo ponosa. „Ja sam bistar dečak. I
veoma gladan dečak. Za dva dana pojeo sam samo jedan sendvič s
kobasicom i voćnu pitu. Mislim da je prošlo dva dana. Izgubio sam
pojam o vremenu. Hranu mi je dao čovek po imenu Meti.”
„Pojeo si samo to i ništa više?”
„I komadić krofne”, rekao je Luk. „Nije bio veliki.”
„Bože, rešićemo taj problem.”
„Važi”, rekao je Luk i dodao: „Molim vas.”
Tim je izvadio mobilni iz džepa. „Vendi? Tim ovde. Možeš li da mi
učiniš uslugu?”

9

Ejverijeva soba u Zadnjoj polovini bila je turobna. Krevet je bio
vojnički. Nije bilo Nikelodeonovih postera na zidovima, niti akcionih
figurica na stolu. To mu nije smetalo. Imao je samo deset godina, ali je
morao da se ponaša kao odrastao, a odrasli se ne igraju vojnicima.

Samo što to ne mogu da uradim sam, pomislio je.
Setio se prošlogodišnjeg Božića. Ta pomisao nanosila mu je bol, ali
je ustrajao na njoj. Dobio je „lego” zamak koji je tražio, ali nije znao

kako da od kocaka razasutih po sobi napravi predivni zamak s kutije, s
kulama, kapijama i pokretnim mostovima koji su se dizali i spuštali.
Zaplakao je. Tada je njegov otac (sad je mrtav, bio je siguran u to),
kleknuo pored njega i rekao: Sledićemo uputstva, uradićemo to zajedno.
Korak po korak. Tako je i bilo. Zamak je stajao na stolu u njegovoj sobi.
Čuvale su ga akcione figurice. Taj zamak nisu mogli da kopiraju kad se
probudio u Prednjoj polovini.

Ležao je na vojničkom krevetu u oskudno nameštenoj sobi, u suvoj
odeći. Mislio je na to kako je zamak divno izgledao kad je bio gotov i
osećao zujanje, koje nije prestajalo u Zadnjoj polovini. Bilo je glasno u
sobama, glasnije u hodnicima i najglasnije u predelima pored
kafeterije, iza dva puta zaključanih vrata nedaleko od sobe za odmor
poslužitelja i prolaza za zadnju polovinu Zadnje polovine. Poslužitelji
su često taj deo zvali Gorki park, zato što su deca koja su tamo živela
(ako se to moglo nazvati životom) bila na pragu smrti, zbog čega su ih
zvali gorkovi. Zujači. Ali bila su korisna, pretpostavljao je Ejveri. Kao
što je omot čokoladice koristan, dok ga sasvim ne poližeš. Onda možeš
da ga baciš.

Vrata su ovde imala brave. Ejveri se koncentrisao. Pokušao je da
otvori svoja. Nije da je imao gde da ide, izuzev u hodnik s plavim
tepihom, ali je eksperiment bio zanimljiv. Osećao je kako brava
pokušava da se okrene, ali nije mogao da je otključa. Pitao se da li bi
Džordž Ajls mogao to da uradi, zato što je bio jak TK poz. Pretpostavio
je da može, uz malu pomoć. Ponovo je pomislio na očeve reći.
Uradićemo to zajedno. Korak po korak.

Vrata su se otvorila u pet po podne. Pojavilo se ozbiljno lice
poslužitelja u crvenoj uniformi. Ovde nisu nosili pločice s imenima, ali
Ejveriju nisu bile potrebne. Ovaj se zvao Džejkob. Kolege su ga zvale
Džejk Zmija. Nekad je bio u mornarici. Pokušao si da se ubaciš u foke,
pomislio je Ejveri, ali nisi uspeo. Isterali su te. Mislim da si previše
voleo da povređuješ ljude.

„Vreme je za večeru”, rekao je Džejk Zmija. „Pođi ako želiš da jedeš.
Zaključaću te do filma ako nećeš.”

„Hoću.”
„U redu. Jel’ voliš filmove, klinac?”
„Da”, rekao je Ejveri i pomislio: Ali mi se ovi neće dopasti. Ovi
filmovi ubijaju ljude.
„Ovi će ti se dopasti”, rekao je Džejk. „Uvek počinju s crtaćem.
Kafeterija je pravo napred, na levoj strani. I požuri malo.” Džejk ga je

pljesnuo po dupetu da bi ga pokrenuo. U kafeteriji – sumornoj
prostoriji ofarbanoj istom tamnozelenom bojom kao hodnici u
rezidencijalnoj zgradi Prednje polovine – desetoro dece jelo je nešto
što je mirisalo na „dinti mur” goveđi gulaš. Majka ga je servirala
najmanje dva puta nedeljno, zato što ga je njegova sestra volela. I ona je
verovatno mrtva. Većina dece ličila je na zombije. Mnoga su balavila.
Video je dete, devojčicu, koja je pušila cigaretu dok je jela. Pred
njegovim očima otresla je pepeo u činiju. Odsutno se osvrnula oko sebe
i nastavila da jede.

Osećao je Kališu i u tunelu. Sad ju je ugledao. Sedela je za stolom u
zadnjem delu prostorije. Morao je da se izbori s nagonom da potrči ka
njoj i da joj se baci oko vrata. To bi privuklo pažnju, a on to nije hteo.
Upravo suprotno. Helen Sims sedela je do Ša. Ruke su joj visile oko
činije. Uprla je pogled u tavanicu. Njena napadno obojena kosa sad je
bila vlažna i isprana. Padala joj je oko lica – znatno mršavijeg lica – u
uvojcima. Kališa ju je hranila, tačnije pokušavala je da to učini.

„Hajde, Hel, hajde. Ajmo, ajmo.” Ša je stavila kašiku gulaša u
Helenina usta. Gurnula je smeđi komad misterioznog mesa nazad kad
je Helen pokušala da ga ispljune. Helen ga je ovog puta progutala. Ša se
osmehnula. „Tako je dobro.”

Ša, pomislio je Ejveri. Hej, Kališa.
Zaprepašćeno se osvrnula. Široko se osmehnula kad ga je ugledala.
Ejveri!
Potočić smeđeg sosa potekao je niz Heleninu bradu. Niki je sedeo
pored nje. Obrisao ga je papirnom maramicom. I on je ugledao Ejverija.
Nacerio se i podigao palčeve. Džordž, koji je sedeo preko puta Nikija,
okrenuo je glavu.
„Hej, vidi ga, to je Avester”, rekao je Džordž. „Ša je mislila da ćeš
doći. Dobro došao u naš srećni dom, mali heroju.”
„Uzmi činiju ako želiš da jedeš”, rekla je starija žena grubog lica.
Ejveri je znao da se zove Korina i da voli da šamara. „Zatvaram ranije,
zbog filma.”
Ejveri je uzeo činiju i nasuo nešto gulaša kutlačom. Da, to je bio
„dinti mur”. Pokrio ga je komadom sunđerastog belog hleba. Odneo je
svoj obrok do prijatelja i seo za njihov sto. Ša mu se osmehnula, uprkos
strašnoj glavobolji. Nije znao da li da se smeje ili da plače.
„Jedi, prijatelju”, rekao je Niki, ali nije sledio vlastiti savet; njegova
činija bila je skoro puna. Oči su mu bile zakrvavljene. Trljao je levu
slepoočnicu. „Znam da liči na proliv, ali veruj mi kad ti kažem da ne

želiš da ideš u bioskop praznog stomaka.”
Jesu li uhvatili Luka? Javila se Ša.
Nisu. Usrali su se od straha.
Dobro je. Dobro je!
Hoćemo li dobiti bolne injekcije pre filmova?
Mislim da večeras nećemo, još je nov, videli smo ga samo jednom.
Džordž ih je posmatrao mudrim očima. Čuo ih je. U Prednjoj

polovini bio je samo TK, ali je sad bio nešto više. Svi su bili. Zadnja
polovina povećavala je njihovu sposobnost, ali niko od njih se nije
mogao meriti s Ejverijem, zahvaljujući rezervoaru. Znao je neke stvari.
Na primer, istinu o testovima u Prednjoj polovini. Veliki broj njih činili
su sporedni projekti doktora Hendriksa, ali su injekcije imale praktičnu
svrhu. Neke su imale ograničavajuće dejstvo. Ejveri ih nije dobijao.
Gurnuli su ga pravo u rezervoar, u kom je doveden na prag smrti ili
možda i preko njega. Posle toga je mogao da prizove Stazi svetla
gotovo kad god je hteo. Filmovi mu nisu bili potrebni i nije morao da
bude deo grupnog mišljenja. Stvaranje grupnog mišljenja bila je glavna
svrha Zadnje polovine.

Ali imao je samo deset godina. To je bio problem.
Posegnuo je za Helen kad je počeo da jede. Obradovao se kad je
otkrio da je još tu. Voleo je Helen. Nije bila kao ona kučka Frida. Nije
morao da pročita Fridine misli da bi znao da ga je prevarom navela da
joj kaže neke stvari i da ga je zatim cinkarila. Niko drugi nije mogao to
učiniti.
Helen?
Ne. Ne govori sa mnom, Ejveri. Moram da...
Ostatak se izgubio. Ipak je razumeo. Morala je da se krije. U njenoj
glavi bio je sunđer natopljen bolom. Krila se od njega, najbolje što je
mogla. Skrivanje od bola bio je razuman odgovor, ali je imao ograničen
domet. Problem je što se sunđer neprestano širio. Nastaviće da se širi,
dok ne ponestane mesta za skrivanje. Tada će je zdrobiti o zid lobanje
kao muvu. To će biti njen kraj. Makar kao Helen.
Ejveri je posegnuo u njen um. To je bilo lakše od pokušaja da
otključa sobna vrata, zato što je već bio moćni TP, dok je TK bila nova
veština za njega. Bio je trapav, što je značilo da mora biti oprezan. Nije
mogao da je isceli, ali je mislio da može da joj olakša položaj. Da je malo
zaštiti. To će biti dobro za nju, i za njih... pošto će im biti potrebna sva
moguća pomoć.
Duboko u Heleninoj glavi pronašao je sunđer glavobolje. Naložio

mu je da prestane da se širi i da ode. Nije hteo. Gurnuo ga je. Obojena
svetla zaigrala su ispred njega. Polako su se vrtložila, kao krem u kafi.
Gurnuo je jače. Sunđer se savijao, ali nije odstupao.

Kališa. Pomozi mi.
S čim? Šta radiš?
Rekao joj je. Pristupila mu je, isprva snebivljivo. Gurnuli su zajedno.
Sunđer glavobolje malo se povukao.
Džordžu, pozvao je Ejveri. Niki. Pomozite nam.
Niki im je malo pomogao. Džordž je isprva izgledao zbunjeno.
Pridružio im se, ali je ubrzo uzmakao. „Ne mogu”, prošaptao je.
„Mračno je.”
Nije važno što je mračno! To je bila Ša. Mislim da možemo da
pomognemo!
Džordž se vratio. Oklevao je, i nije bio od bogzna kakve koristi, ah je
bio tu.
To je običan sunđer, rekao im je Ejveri. Više nije video činiju gulaša.
Zamenio ga je vrtlog Stazi svetala. Ne može da vas povredi. Gurajte ga!
Svi zajedno!
Pokušali su i nešto se desilo. Helen je spustila pogled s tavanice.
Usmerila ga je u Ejverija.
„Vidi ko je ovde”, rekla je promuklim glasom. „Glavobolja je malo
slabija. Hvala bogu.” Počela je da jede.
„Svetog mu sveca”, rekao je Džordž. „To je naše delo.”
Nik se nacerio i podigao ruku. „Daj petaka, Ejveri.”
Ejveri mu je dao petaka, ali su sva prijatna osećanja nestala s
tačkama. Helenina glavobolja će se vratiti. I biće gora posle svake
filmske projekcije. Tako će biti s Helen, Ša i Nikijem. Tako će biti i s
njim. S vremenom će se svi pridružiti zujanju koje se širilo iz Gorki
parka.
Ali možda... kada bi bili svi zajedno, u grupnom razmišljanju po
vlastitoj zamisli... i kad bi mogli da naprave štit...
Ša.
Pogledala ga je. Slušala ga je. I Niki i Džordž su ga slušali, onoliko
koliko su mogli. Kao da su bili delimično gluvi. Ali Ša ga je čula. Pojela je
malo gulaša, spustila kašiku i odmahnula glavom.
Ne možemo da pobegnemo, Ejveri. Zaboravi na to, ako ti je to na
pameti.
Znam da ne možemo. Ali moram da učinim nešto. Moramo da
pomognemo Luku, i sebi. Vidim delove, ali ne znam kako da ih okupim, ne

znam...
„Ne znaš kako da napraviš zamak”, rekao je Niki tihim, zamišljenim

glasom. Helen je ponovo prestala da jede. Nastavila je š proučavanjem
tavanice. Sunđer glavobolje ponovo je rastao, širio se, proždirući joj
mozak. Niki joj je pomogao da uzme još jedan zalogaj.

„Cigarete!”, povikao je jedan poslužitelj. Nosio je kutiju. Duvan je
ovde bio besplatan. Ta navika bila je ohrabrivana. „Ko želi cigaretu pre
predstave?”

Ne možemo da pobegnemo, oglasio se Ejveri, stoga mi pomozite da
izgradim zamak. Zid. Štit. Naš zamak. Naš zid. Naš štit.

Pogledao je Ša, Nikija, Džordža i ponovo Ša. Molio ju je da shvati.
Pogled joj je zablistao.

Ukapirala je, pomislio je. Hvala bogu, ukapirala je.
Počela je da govori, ali je zatvorila usta kad je poslužitelj – zvao se
Klint – prošao kraj njih, vičući: „Cigarete! Ko želi cigarete pre
predstave?”
Progovorila je kad se udaljio. „Preuzećemo kontrolu nad ovim
mestom, ako ne možemo da pobegnemo.”

10

Ledeni stav zamenice Vendi Galikson prema Timu u priličnoj meri
raskravio se posle prvog zajedničkog izlaska u meksički restoran u
Hardvilu. Postali su par. Poljubila ga je u obraz, a zatim ovlaš u usta kad
je ušla u zadnji deo gospodin Džeksonovog apartmana s velikom
papirnom kesom u rukama.

„Ovo je zamenica Galikson”, rekao je Tim., „ali je možeš zvati Vendi,
to joj neće smetati.”

„Neće”, rekla je Vendi. „Kako se zoveš?”
Luk je pogledao Tima, koji je blago klimnuo.
„Luk Elis.”
„Drago mi je što smo se upoznali, Luk. Imaš popriličnu masnicu.”
„Da, gospođo. Naleteo sam na nešto.”
„Da, Vendi. A zavoj preko uva? Jesi li se posekao?”
To ga je nateralo da se malčice osmehne, zato što je to bila sušta
istina. „Tako nekako.”