Institut - Stephen King

grešiš.” Ustao je. „Hajdemo na igralište. Možeš da mi daš još jednu
lekciju iz šaha.”

„Mislim da bih želeo da legnem”, rekao je Luk.
„Prilično si bled. Ali kolač ti je pomogao, jelda? Priznaj.”
„Priznajem”, oglasio se Luk. „Šta si uradio da bi dobio žeton?”
„Ništa. Morin mi je ćušnula jedan pre završetka smene. Kališa ima
pravo kad govori o njoj.” Niki je ovo rekao gotovo mrzovoljnim tonom.
„Ako u ovoj usranoj palati postoji makar jedna dobra osoba, to je ona.”
Stigli su na Lukova vrata. Niki je podigao pesnicu, a Luk svoju.
Kucnuli su se.
„Videćemo se kad se zvono oglasi, pametnjakoviću. Nek ti stojko
dotad stoji pravo.”

MORIN I EJVERI

1

Luk je kliznuo u neprijatni, iskidani san. Probudio, se kad se oglasilo
zvono za večeru. Bilo mu je drago što ga čuje. Niki je pogrešio. Imao je
apetit i bio je gladan društva koliko i hrane. Uprkos tome zaustavio se
u kantini da bi se uverio da ga nisu zavitlavali. Nisu. Pored aparata s
grickalicama bio je stari, bogato snabdeveni aparat za cigarete. Na
vrhu je bio osvetljeni kvadrat s fotografijom muškarca i žene u otmenoj
odeći. Smejali su se i pušili na balkonu. Sledeći aparat nudio je pića za
odrasle u malim bocama. Neka deca u Brodu, sklona alkoholu, zvala su
ih „avionskom cugom”. Pakla cigareta koštala je osam žetona, a bočica
kulera pet. Na drugoj strani sobe bio je jarkocrveni aparat za koka-kolu.

Nečije ruke zgrabile su ga otpozadi. Podigle su ga s tla. Luk je
iznenađeno kriknuo. Niki mu se smejao direktno u uvo.

„Jesi li za ples, sekapersice?”
„Spusti me!”
Niki ga je zaljuljao napred-nazad. „Luki će plesati! Trapavi,
krivonogi Luki će plesati!”
Spustio ga je na pod. Okrenuo ga je, podigao ruke i zaplesao na
muziku iz zvučnika na tavanici. Kališa i Ajris bile su iza njega.
Posmatrale su ga s identičnim „dečaci su dečaci” izrazima. „Hoćeš li da
se boriš, Luki? Trapavi, krivonogi Luki hoće da se bori?”
„Nabi mi nos u čmar, pa se bori za vazduh”, rekao je Luk. Nasmejao
se. Reč koja najbolje opisuje Nikija, pomislio je, bez obzira na to da li je
u dobrom ili lošem raspoloženju, jeste živ.
„Ta ti je dobra” rekao je Džordž, koji se progurao između dve
devojčice. „Sačuvaću je za kasnije.”
„Nadam se da nećeš zaboraviti da me pomeneš kao autora”, rekao

je Luk.
Niki je prestao da pleše. „Umirem od gladi, Marvine. Hajdemo na

klopu.”
Luk je podigao poklopac aparata za koka-kolu. „Pretpostavljam da

su gazirana pića besplatna. Plaćaju se samo cuga, cigarete i grickalice.”
„Pretpostavka ti je tačna”, rekla je Kališa.
„I, uh...” Pokazao je na aparat s grickalicama. Većina toga mogla se

dobiti za jedan žeton, ali je ono što je pokazao koštalo šest komada.
„Jesu li to...”

„Pitaš li da li su ’haj boj braunis’ ono što misliš da jesu?”, pitala je
Ajris. „Nikad ih nisam probala, ali sam prilično sigurna da jesu.”

„Tako je”, rekao je Džordž. „Skinuo sam se s njih, ali sam zapatio
svrab. Alergičan sam. Hajde da jedemo.”

Seli su za isti sto. SERI je zamenila NORMU. Luk je naručio
pohovane pečurke, hamburger sa salatom i nešto što se zvalo vanila
krem brule. U ovoj zlehudoj zemlji čuda možda je bilo pametnih ljudi –
gospođa Sigsbi nije ličila na budalu – ali onaj ko je sastavljao jelovnike
nije bio jedan od njih. Jesu li takva razmišljanja simptom intelektualne
snobovštine?

Shvatio je da ga to ne zanima.
Neko vreme pričali su o školama koje su pohađali pre nego što su
istrgnuti iz normalnog života – običnim školama, koliko je Luk mogao
da kaže, a ne specijalnim za pametnu decu – i o najdražim televizijskim
emisijama i filmovima. Sve je bilo dobro dok Ajris nije podigla ruku da
bi protrljala pegavi obraz. Luk je shvatio da plače. Ne mnogo, samo
malo, ali se radilo o suzama.
„Danas nije bilo injekcija, ali sam bila na prokletoj guz-
temperaturi”, rekla je. Osmehnula se kad je videla Lukov zbunjeni izraz.
Još jedna suza joj se skotrljala niz obraz. „Temperaturu nam mere
rektalno.”
Ostali su klimali glavom. „Ne znamo zašto to rade”, rekao je Džordž,
„ali to je ponižavajuće.”
„To je tako devetnaestovekovno”, oglasila se Kališa. „Sigurno imaju
neki razlog, ali...” Slegnula je ramenima.
„Ko želi kafu?”, pitao je Nik. „Doneću je ako...”
„Hej!”
To se čulo s vrata. Okrenuli su se i ugledali devojčicu u farmerkama
i topiću bez rukava. Njena kratka, šiljata kosa je s jedne strane bila
zelena, a s druge plavičastopurpurna. Uprkos pank frizuri, ličila je na

dete iz bajke, izgubljeno u šumi. Luk je procenio da je njegova
vršnjakinja.

„Gde sam? Zna li iko od vas kakvo je ovo mesto?”
„Hodi ovamo, sunašce”, rekao je Niki. Počastio ju je zaslepljujućim
osmehom. „Sedi ovamo i kušaj prehrambenu ponudu.”
„Nisam gladna”, rekla je novopridošla devojčica. „samo mi recite
jednu stvar. Kome bi trebalo da popušim da bih se izbavila odavde?”
Tako su upoznali Helen Sims.

2

Posle jela otišli su na igralište (Luk nije zaboravio da se namoči
„autanom”) i upoznali Helen sa situacijom. Ispostavilo se da je TK i da
je, kao i Džordž i Niki, poz. Pokazala je to oborivši nekoliko figura sa
šahovske table kad ih je Niki poređao.

„Nije samo poz, već je strava poz”, rekao je Džordž. „Pustite me da
probam.” Uspeo je da obori pešaka i da malo pomeri crnog kralja, ali to
je bilo sve. Namrštio se f napumpao obraze. „U redu, pobedila si,
Helen.”

„Mislim da smo svi gubitnici”, rekla je. „Eto šta mislim.”
Luk je pitao da li se brine za roditelje.
„Ne preterano. Moj otac je alkoholičar. Majka se razvela od njega
kad sam imala šest godina, da bi se udala – kakvo iznenađenje! – za
drugog alkoholičara. Sigurno je zaključila da bi trebalo da im se
pridruži kad već ne može da ih pobedi, pošto je sad i ona alkoholičarka.
Nedostaje mi brat. Mislite li da je dobro?”
„Naravno da jeste”, rekla je Ajris, ne naročito ubedljivim tonom.
Otišla je na trambulinu i počela da skače. Luku bi pozlilo kad bi to radio
odmah posle obroka, ali Ajris te večeri nije imala apetit.
„Hoću da budem načisto”, rekla je Helen. „Ne znate zašto smo ovde,
izuzev što bi to moglo da ima neke veze s psihičkim sposobnostima
koje nam ne bi omogućile prolaz na audiciju za Amerika ima talenat.”
„Ne bismo se ufurali ni u dečju varijantu emisije”, oglasio se
Džordž.
„Testiraju nas dok ne vidimo tačke, ali ne znamo zašto.”
„Tako je”, rekla je Kališa.

„Zatim nas šalju na ono drugo mesto, Zadnju polovinu, ali vi ne
znate šta se tamo dešava.”

„Jašta”, rekao je Niki. „Znaš li da igraš šah ili samo obaraš figure?”
Ignorisala ga je. „I kad završe s nama, sleduje nam
naučnofantastično brisanje pamćenja, nakon kog ćemo živeti srećno i
berićetno do kraja života.”
„To je njihova priča”, rekao je Luk.
Progovorila je posle kraćeg razmišljanja, „To zvuči kao pakao.”
„Pa”, rekla je Kališa, „pretpostavljam da nam je bog zato dao kulere i
’haj boj braunise’.”
Luku je bilo dosta. Prokleto brzo će se ponovo rasplakati. Plakanje u
društvu bilo je u redu za Ajris, koja je devojčica, ali se ono nije slagalo s
njegovom idejom (nesumnjivo zastarelom, ali duboko uvreženom) o
ponašanju koje se očekivalo od dečaka. Hteo je da bude kao Niki.
Vratio se u svoju sobu, zatvorio vrata i legao na krevet, s rukom
preko očiju. Zatim je, bez ikakvog razloga, pomislio na Ričija Roketa u
srebrnom svemirskom odelu. Igrao je poletno kao Niki Vilholm pre
večere.
Dečica su igrala s njim, smejala se kao luda i pevala „Mambo broj 5.”
Radila su to kao da ništa ne može poći naopako, kao da će im život
doveka biti ispunjen bezbrižnom zabavom. Suze su grunule zato što se
plati šio i zato što je bio besan, ali uglavnom zbog nostalgije za domom.
Prvi put je shvatio šta ta reč znači. Ovo nije letnji kamp, niti ekskurzija.
Ovo je noćna mora. Želeo je samo jedno, da se sve završi. Hteo je da se
probudi. Zaspao je zato što nije mogao da se probudi iz ružnog sna, dok
su mu se uske grudi trzale od poslednjih jecaja.

3

Sanjao je ružne snove...
Naglo se probudio iz jednog u kom ga je crni pas bez glave jurio niz

Vajldersmut drajv. U jednom divnom trenutku pomislio je da je sve ovo
bilo san i da se vratio u svoju sobu. Zatim je video pidžamu koja nije
bila njegova i zid na kom je trebalo da bude prozor. Bio je u kupatilu.

Zatim je, zato što mu se nije spavalo, uključio prenosni kompjuter.
Strahovao je da će mu biti potreban još jedan žeton da bi ga aktivirao,

ali nije. Možda je u dvadesetčetvoročasovnom ciklusu, ili – ako ima
sreće – četrdesetosmočasovnom. Na traci na vrhu ekrana pisalo je da
je tri i petnaest ujutru. Ima mnogo vremena do zore. Eto šta je dobio
zato što je prvo dremnuo, a zatim zaspao rano uveče.

Mislio je da ode na Jutjub i gleda stare crtaće, na primer Popaja,
zbog koga su se Rolf i on uvek valjali po podu, urlajući „Gde je moj
spanać?” i „Bljak-bljak-bljak”! Ali nešto mu je govorilo da bi tako samo
prizvao nostalgiju, a s njom i suze. Pa šta mu je ostalo? Da se vrati u
krevet, u kom će ležati budan do svanuća? Da luta praznim hodnicima?
Da ode na igralište? Mogao bi da uradi ovo poslednje. Setio se da je
Kališa rekla da se nikad ne zaključava, ali bi tamo bilo previše sablasno.

„Zašto ne razmišljaš, šupčino?”
Govorio je tihim glasom, ali je ipak poskočio. Čak je podigao ruke,
kao da želi da zatvori usta. Ustao je i počeo da šeta po sobi. Tapkao je
bosim nogama po podu, dok mu je pidžama lepršala. To je bilo dobro
pitanje. Zašto nije razmišljao? Zar mu to nije jaka strana? Lukas Elis,
pametnjaković. Dečji genije, koji voli mornara Popaja, Zov dužnosti i
voli da šutira na koš u zadnjem dvorištu, ali dobro vlada francuskim,
iako ne može da gleda francuske filmove na Netfliksu bez titlova, zato
što prebrzo pričaju i zbog luđačkih idioma. Boire comme un trou, na
primer. Zašto kažu pije kao rupa, kad je pije kao smuk mnogo
smislenije? Može da ispuni tablu matematičkim jednačinama. Ili da
nabroji sve elemente periodnog sistema. Kadar je da izrecituje sve
potpredsednike, počevši od onog Džordža Vašingtona i da na razložan
način objasni zašto brzina svetlosti neće biti dostignuta nigde izuzev u
naučnofantastičnim filmovima.
Pa zašto samo sedi i sažaljeva samog sebe?
Šta još može?
Odlučio je da se time pozabavi umesto da očajava. Bekstvo je
verovatno nemoguće, ali šta je s učenjem?
Pokušao je da izgugla New York tajms. Nije se iznenadio kad se
oglasio HAL 9000. Nema vesti za decu iz Instituta. Pitanje je može li da
zaobiđe zabranu. Može li da pronađe zadnja vrata? Možda može.
Da vidimo. Otvorio je Fajerfoks i otkucao #!cloakofGriffin!#.
Grifin je bio nevidljivi čovek H. Dž. Velsa. Taj sajt, za čije postojanje
je Luk saznao pre godinu dana, bio je sredstvo za zaobilaženje
roditeljske kontrole – ne baš dark veb, ali nešto u neposrednom
susedstvu. Luk ga je koristio ne da bi posećivao porno-sajtove na
kompjuterima Broda (iako je Rolf nekoliko puta uradio baš to), ili da bi

gledao obezglavljivanja u režiji ISIS-a, već zato što je koncept bio toliko
subverzivan i jednostavan da je hteo da proveri da li funkcioniše.
Funkcionisao je kod kuće i u školi, ali da li će ovde? Postojao je samo
jedan način da to sazna. Pritisnuo je dirku na tastaturi.

Institutski vaj-faj je neko vreme prežvakavao materijal – bio je spor
– da bi ga odveo do Grifina, baš kad je Luk počeo da misli da od toga
neće biti ništa. Velsov nevidljivi čovek pojavio se na vrhu ekrana, s
glavom u zavojima i strava naočarima. Ispod toga je bilo pitanje, koje je
služilo kao pozivnica: KOJI JEZIK ŽELIŠ DA PREVEDEŠ? Sledio je
dugački spisak od asirskog do zulua. Lepota sajta bila je što izbor jezika
nije bio bitan, već ono što se beležilo u istoriji pretraživanja. Nekada
davno na Guglu je bio dostupan tajni prolaz ispod roditeljske kontrole,
ali su ga mudraci iz Mauntin Vjua zatvorili. Zato je smišljen Grifin.

Luk je izabrao nemački i dobio UNESI LOZINKU. Aktivirao je ono
što je njegov otac ponekad zvao iščašenim pamćenjem i otkucao
#x49gerl94GbL4. Kompjuter je posle kraćeg prežvakavanja saopštio
LOZINKA PRIHVAĆENA.

Otkucao je Njujork tajms i udario po dirci enter. Kompjuter je još
duže oklevao, ali je dobio današnje izdanje na engleskom.
Kompjuterska istorija će od ovog trenutka nadalje beležiti samo niz
nemačkih reći i engleske prevode. Luku nije bilo važno da li je
izvojevana pobeda bila mala ili velika. Bila je pobeda. To mu je bilo
dovoljno.

Koliko brzo će njegovi tamničari shvatiti šta radi? Kamufliranje
kompjuterske istorije pretraživanja neće značiti ništa ako pristupe
njegovom kompjuteru. Videće novine i obustaviti pretragu. Tajms s
naslovnicom o Trampu i Severnoj Koreji nije mu potreban. Trebalo bi
da proveri Star trib, pre nego što ga otkriju, da bi video ima li vesti o
njegovim roditeljima. Vrištanje se razleglo u hodniku pre nego što je
stigao da to uradi.

„Upomoć! Upomoć! Upomoć! Nek mi neko pomogne! POMOZITE MI,
IZGUBLJEN SAM U...”

4

Mali dečak u pidžami Ratova zvezda vrištao je i udarao pesničicama po

vratima. Desetogodišnjak? Ejveri Dikson izgledao je kao da ima šest,
najviše sedam godina. Međunožje i jedna noga na njegovoj pidžami bili
su vlažni i lepljivi.

„Pomozite mi, HOĆU KUĆI!”
Luk se osvrnuo oko sebe. Očekivao je da će nekog videti – možda
nekoliko njih – kako trče u pravcu dečaka, ali je hodnik bio prazan. Još
nije znao da je dete koje vrišteći traži da se vrati kući normalna stvar u
Institutu. Hteo je da ga ućutka. Bilo je prestrašeno. Prenosilo je svoj
užas na Luka.
Prišao je unezverenom dečaku. Kleknuo je i položio ruke na njegova
uzdrhtala ramena. „Hej! Hej! Polako, smiri se.”
Dečačić je posmatrao Luka izbečenim očima, ali on nije bio u
potpunosti siguran da ga vidi. Znojava, slepljena kosa mu je štrcala.
Lice mu je bilo vlažno od suza. Gornja usna mu je blistala od slina.
„Gde je mama? Gde je tata?”
Samo što nije rekao tata već TAAAAATA. Zvuk je podsećao na
zavijanje sirene za slučaj vazdušne opasnosti. Dečačić je počeo da lupa
nogama i da udara Luka po ramenima. Luk ga je pustio. Ustao je i
uzmakao za korak. Začuđeno je posmatrao kako dete pada na pod i
počinje da se bacaka.
Vrata su se otvorila preko puta postera koji je najavljivao JOŠ
JEDAN DAN U RAJU. Pojavila se Kališa u ispranoj majici i džinovskom
šortsu za košarku. Prišla je Luku i stala pored njega, pogleda uprtog u
pridošlicu, s rukama na uglavnom nepostojećim bokovima. Obratila se
Luku. „Viđala sam napade besa, ali ovaj zaslužuje Oskara.”
Još jedna vrata su se otvorila. Helen Sims se pojavila u hodniku,
obučena u ono što je, po Lukovom uverenju, bila bebi-dol pidžama. Ona
je imala kukove, i još neke zanimljive stvari.
„Vrati oči u duplje, Luki”, rekla je Kališa. „Pomozi mi oko mališana.
Klinac mi kopa po glavi. Dobiću migrenu.” Kleknula je i posegnula za
dervišem – čije reči su se dezintegrisale u urlike. Povukla se posle
udarca pesnicom u podlakticu. „Bože, pomozi mi. Uhvati ga za ruke.”
I Luk je kleknuo. Oprezno je pokušao da uhvati klinca za ruke.
Uzmakao je i shvatio da ne želi da izgleda kao pičkica pred
novopridošlom vizijom u ružičastom. Zgrabio je dečačića za laktove.
Pritisnuo mu je ruke na grudi. Osećao je kako dečakovo srce lupa tri
puta bržim ritmom od normalnog.
Kališa se nagnula preko njega i spustila ruke na njegovo lice.
Zagledala se u dečakove oči. Prestao je da viče. Čulo se samo ubrzano

disanje. Fascinirano je pogledao Kališu. Luk je shvatio šta je mislila kad
je rekla da joj klinac kopa po glavi.

„On je TP, zar ne? Kao ti.”
Klimnula je. „Samo što je mnogo snažniji od mene, ili bilo kog TP-a
koji je bio ovde za mog boravka. Pomozi mi da ga odnesem u moju
sobu.”
„Mogu li i ja da pođem s vama?” pitala je Helen.
„Kako god hoćeš, dušo”, rekla je Kališa. „Sigurna sam da će Luk
uživati u tvom društvu.”
Helen je pocrvenela. „Možda ću se preobući.”
„Radi šta hoćeš”, rekla je Kališa. Obratila se detetu: „Kako se
zoveš?”
„Ejveri.” Glas mu je promukao od plakanja i vikanja. „Ejveri Dikson.”
„Ja sam Kališa. Zovi me Ša, ako želiš.”
„Samo nemoj da je zoveš Ortak”, rekao je Luk.

5

Luk nije očekivao da će soba na jeziku britke Kališe biti toliko
devojačka. Na krevetu je bila ružičasta posteljina, a na jastuku cvetni
motivi. Sa stola ih je posmatrala uramljena fotografija Martina Lutera
Kinga.

Nasmejala se kad je presrela Lukov pogled, uperen u fotografiju.
„Pokušavaju da naprave ambijent isti kao kod kuće. Pretpostavljam da
je neko mislio da je fotografija iz moje sobe malo neprikladna, pa su je
promenili.”

„Čija je bila?”
„Eldridža Klivera. Jesi li čuo za njega?”
„Naravno. Duša na ledu. Nisam pročitao tu knjigu, ali sam se
spremao da je pročitam.”
Podigla je obrve. „Čoveče, gubiš vreme na ovom mestu.”
Cmizdravi Ejveri počeo je da se diže s kreveta. Uhvatila ga je i
gurnula nazad, nežno ali odlučno.
„Ne-ne, ne u mokroj pidžami.” Ejveri je uzmakao, s rukama preko
međunožja, kad mu se učinilo da Kališa želi da ga razodene.
Pogledala je Luka i slegnula ramenima. 1 on je slegnuo ramenima i

čučnuo pred Ejverijem. „U kojoj si sobi?”
Dečačić je samo odmahnuo glavom.
„Jesi li ostavio otvorena vrata?”
Dečačić je ovog puta klimnuo.
„Doneću ti suvu odeću”, rekao je Luk. „Ostani ovde s Kališom, jel’

važi?”
Ovog puta nije bilo odmahivanja, niti klimanja glavom. Dečak je

samo zurio u njega, umoran i smeten. Prestao je da imitira sirenu za
slučaj vazdušne opasnosti.

„Požuri”, rekla je Kališa. „Mislim da mogu da ga smirim.”
Helen se pojavila na vratima, u farmerkama i džemperu na
zakopčavanje. „Da li mu je bolje?”
„Malo”, rekao je Luk. Sledio je trag kapljica, do soba u kojima je
menjao posteljinu s Morin.
„Nema znaka od druga dva dečaka”, rekla je Helen. „Sigurno spavaju
kao zaklani.”
„Nego šta nego spavaju”, rekla je Kališa. „Pođi s Lukom, Nova
Devojčice. Ejveri i ja upriličićemo susret umova.”

6

„Dečak se zove Ejveri Dikson”, rekao je Luk dok je s Helen Sims stajao
na otvorenim vratima sobe pored aparata za led, koji je kloparao u
svom ritmu. „Ima deset godina. Ne izgleda tako, zar ne?”

Zurila je u njega razrogačenim očima. „Šta si ti, TP?”
„Nisam.” Posmatrao je poster Tomija Pildsa i akcione figure na
stolu. „Bio sam ovde s Morin. Ona je spremačica. Pomagao sam joj da
promeni posteljinu. Soba je bila spremna za njega.”
Helen se nacerila. „Znači to si ti – učiteljicin ljubimac.”
Luk je pomislio na Tonija koji ga je ošamario po licu. Zapitao se da
li će Helen uskoro doživeti istu sudbinu. „Nisam, ali je Morin drugačija
od drugih. Budi dobra prema njoj, pa će ona biti dobra prema tebi.”
„Koliko dugo si ovde, Luk?”
„Došao sam malo pre tebe.”
„Kako onda znaš ko je dobar, a ko nije?”
„Morin je u redu, samo to sam rekao. Pomozi mi da nađem nešto

odeće.”
Helen je uzela neke pantalone i gaće iz komode (nije propustila da

pronjuška po svim fiokama). Vratili su se u Kališinu sobu. Helen ga je
usput pitala da li je bio na testovima o kojima je Džordž govorio. Rekao
je da nije, ali joj je pokazao čip na uvetu.

„Ne pružaj otpor. Ja sam se usprotivio i dobio batine.”
Zastala je u mestu. „Nemoj da pričaš!”
Okrenuo je glavu da bi joj pokazao obraz, na kom su Tonijevi prsti
ostavili bledu masnicu.
„Niko me neće tući”, rekla je Helen.
„Ne bih isprobavao tu teoriju u praksi.”
Zabacila je napadno obojenu kosu. „Uši su mi već izbušene. Nije
mnogo bolelo.”
Kališa je sedela na krevetu, s Ejverijem pored sebe. Guza mu je
počivala na peškiru. Mazila ga je po znojavoj kosi. Sneno ju je
posmatrao, kao da je princeza Tijana. Helen je bacila odeću Luku. Nije
to očekivao, pa je ispustio gaćice, ukrašene slikama Spajdermena u
raznovrsnim, dinamičnim pozama.
„Ne zanima me mali miško tog klinca. Vraćam se u krevet. Možda ću
biti u mojoj sobi kad se probudim. Mislim na moju sobu, a sve ovo će
biti samo san.”
„Želim ti svaku sreću”, rekla je Kališa.
Helen je otišla. Luk je podigao Ejverijeve gaćice, na vreme da isprati
ljuljanje njenih bokova u izbledelim farmerkama.
„Slatka je kao med?”, oglasila se Kališa.
Luk joj je dao suvu odeću. Znao je da crveni. „Pretpostavljam, ali se
to ne bi moglo reći za njenu narav.”
Mislio je da će je to nasmejati – voleo je njen smeh – ali je ona
izgledala tužno. „Ovo mesto isteraće to buntovništvo iz nje. Uskoro će
se trzati i skrivati kad vidi nekog u plavoj uniformi. Baš kao i svi mi.
Ejveri, moraš da odeneš ove stvari. Ja i Luki ćemo okrenuti leđa.”
To su i učinili. Gledali su poster koji je tvrdio da je ovo raj, kroz
otvorena vrata sobe. Iza leđa su čuli šmrcanje i šušketanje odeće. Ejveri
je konačno rekao: „Obučen sam. Možete da se okrenete.”
Učinili su to. Kališa mu je naložila: „Odnesi vlažnu pidžamu u
kupatilo i stavi je na kadu da se suši.”
Poslušao ju je bez roptanja. Ubrzo se vratio. „Uradio sam to, Ša.”
Više nije zvučao gnevno, već snebivljivo i umorno.
„Drago mi je. Sad se vrati u krevet. Samo lezi.”

Kališa je sela, stavila dečakova stopala u krilo i potapšala po
krevetu. Luk je seo na to mesto i pitao Ejverija da li se bolje oseća.

„Pretpostavljam da je tako.”
„Znaš da je tako”, rekla je Kališa. Ponovo je počela da miluje
mališanovu kosu. Luk je imao osećaj – možda je bio pogrešan, a možda
i nije – da se mnogo toga događa između njih. Da komuniciraju na
njemu nedostupan način.
„Hajde”, rekla je Kališa. Ispričaj mu vic ako baš moraš, pa idi na
jebeno spavanje.”
„Rekla si lošu reč.”
„Pretpostavljam da jesam. Ispričaj mu vic.”
Ejveri se obratio Luku. „U redu. Veliki i mali moron stoje na mostu,
znaš? I veliki moron padne. Zašto mali nije pao?”
Luk je mislio da upozori Ejverija da civilizovani ljudi više ne koriste
reč moron, ali je umesto toga rekao: „Predajem se”, pošto Institut nije
bio deo civilizacije.
„Zato što mu je dupe bilo više pozadi. Jesi li ukapirao?”
„Naravno. Šta je strpljenje?”
„Nemam pojma.”
„Kad brišeš guzu konfetama.”
Ejveri je hteo da kaže još nešto – možda se setio još nekog vica – ali
ga je Kališa ućutkala. Nastavila je da ga miluje po kosi. Usne su joj se
pomerale. Ejveri je izgledao sneno. Kapci su mu se spustili, polako
podigli i ponovo spustili. Podigli su se još sporije i pali.
„Šta si to radila?” pitao je Luk.
„Otpevala sam mu uspavanku koju sam čula od mame.” Njen glas je
bio tek nešto jači od šapata. Bio je pun čuđenja i zadovoljstva. „Ne
umem da pevam, ali melodija nije bitna kad um kontaktira s umom.”
„Čini mi se da nije preterano pametan”, rekao je Luk.
Odmerila ga je tako da je pocrveneo, kao kad ga je uhvatila da gleda
u Helenine noge. „Tebi niko ne izgleda preterano inteligentno.”
„Ne, nisam takav”, negodovao je Luk. „Samo sam mislio...”
„Opusti se. Znam šta si mislio, ali mu pamet ne nedostaje. Ne baš.
Tako jaka TP možda nije dobra stvar. Kad ne znaš šta ljudi misle, moraš
rano da počneš da... hmm...”
„Da presrećeš i tumačiš signale?”
„Da, tako je. Obični ljudi opstaju posmatrajući lica i slušajući
promene tonaliteta, naporedo s recima. Taj proces može se porediti s
rastom zuba, koji omogućavaju sažvakavanje žilavih komada hrane.

Ovaj siroti mali usranko je poput zeke Tampera u onom Diznijevom
crtaću. Zubi koje ima ne mogu da savladaju ništa žilavije od trave.
Razumeš li o čemu govorim?”

Luk je rekao da razume.
Uzdahnula je. „Institut je loše mesto za Tampera, ali to možda i nije
važno, pošto ćemo na kraju svi otići u Zadnju polovinu.”
„Koliko TP-ova ima – u poređenju s tobom?”
„Mnogo više. Mere onu stvar – BDNF. Jednom sam to videla na
prenosnom kompjuteru doktora Hendriksa. Mislim da je ta veličina
važna, možda i najvažnija. Ti si pametnjaković, znaš li šta je to?”
Nije znao, ali je nameravao da sazna. Ako mu ne oduzmu kompjuter.
„Šta. god da je, ovaj klinac sigurno ima izuzetne vrednosti.
Razgovarala sam s njim! To je bila prava telepatija!”
„Ali bila si u društvu drugih TP-ova, čak i ako su redi od TK-ova.
Možda ne u spoljašnjem svetu, ali ovde jesi.”
„Ne razumeš. Možda i ne možeš. To nalikuje slušanju muzičkog
uređaja s utišanim tonom, ih slušanja ljudi u zadnjem dvorištu, iz
kuhinje, pored uključene mašine za pranje sudova. Ponekad ništa ne
čuješ, zavlada potpuna tišina. Ovo je bila prava stvar, kao u
naučnofantastičnom filmu. Moraš da povedeš računa o njemu kad ja
odem, Luk. On je prokleti Tamper, i nije ni čudo što se ne ponaša kao
dečak njegovog uzrasta. Dosad nije imao većih problema.”
Luk je razmišljao o kad ja odem. „Ti... je li ti iko išta rekao o odlasku
u Zadnju polovinu? Možda Morin?”
„Niko nije morao da mi priča. Juče nisam podvrgnuta nijednom
usranom testu. Nije bilo ni injekcija. To je siguran znak I Nik će otići.
Džordž i Ajris možda će se još malo zadržati.”
Nežno je stisnula Lukov potiljak i izazvala novi talas peckanja.
„Biću tvoja sestra na jedan minut, Luk, tvoja posestrima. Slušaj me
dobro. Ako je jedina stvar koju voliš kod Pank Rok Devojčice način na
koji ljulja bokovima u hodu, zaustavi se na tome. Nije dobro preterano
se vezivati za ljude na ovom mestu. To te sjebe kad odu, a svi odlaze.
Moraš da pomogneš ovom dečaku, koliko god budeš mogao. Dođe mi
da zaplačem kad pomislim kako Toni, Zik ili ona kučka Vinona mlate
Ejverija.”
„Učiniću sve što bude u mojoj moći”, rekao je Luk, „ali se nadam da
ćeš još dugo ostati ovde. Nedostajaćeš mi.”
„Hvala ti, ali znam šta govorim.”
Neko vreme sedeli su ćutke. Luk je pretpostavljao da će uskoro

morati da ode. Nije to želeo. Nije bio spreman za samoću.
„Mislim da mogu da pomognem Morin”, progovorio je tihim

glasom, jedva mičući usnama, „oko dugova za kreditnu karticu. Ali
morao bih da razgovaram s njom.”

Širom je otvorila oči. Osmehnula se. „Zaista? To bi bilo divno.”
Prislonila je usne uz njegovo uvo, od čega je zadrhtao. Nije smeo da
pogleda šake, iz straha da se naježio. „Požuri. Za dan-dva otići će na
odmor u trajanju od jedne sedmice.” Spustila je ruku, o bože, visoko na
njegovu butinu, u oblast u koji ni majka u poslednje vreme nije zalazila.
„Tri nedelje po povratku biće na nekom drugom mestu. Možda ćeš je
videti u hodnicima ili u sobi za odmor, ali to je sve. Odbija da govori o
tome čak i tamo gde je bezbedno, što znači da radi u Zadnjoj polovini.”
Odmakla je usne od njegovog uveta i podigla šaku s njegove butine. Luk
je žarko želeo da mu saopšti još neku tajnu.

„Vrati se u svoju sobu”, rekla je. Blagi sjaj u njenim očima nagnao ga
je da pomisli da nije nesvesna uticaja koji ima na njega. „Pokušaj da
zaspiš.”

7

Bučno kucanje na vratima probudilo ga je iz sna bez snova. Uspravio se
u sedeći položaj i unezvereno osvrnuo oko sebe, pitajući se da nije
prespavao polazak u školu.

Vrata su se otvorila, otkrivajući osmehnuto lice. To je bila Gledis,
žena koja ga je vodila na čipovanje. Ona koja mu je rekla da je ovde da
bi služio, „Ju-huu!”, ushićeno je zacvrkutala. „Vreme je da ustaneš i
zablistaš! Propustio si doručak, ali sam ti donela sok od pomorandže.
Popij ga u hodu. Malopre je isceđen!”

Luk je video zeleno svetio na novom prenosnom kompjuteru. Bio je
u uspavanom režimu rada. Ali, ako bi mu Gledis prišla i pritisnula neku
dirku da bi proverila šta je radio (to bi ličilo na nju), ugledala bi
nevidljivog čoveka H. Dž. Velsa, sa zavijenom glavom i tamnim
naočarima. Ne bi znala šta je to. Možda bi pomislila da je to neki
naučnofantastični ili misteriozni sajt, ali bi verovatno prosledila tu
informaciju nekom ko je iznad njenog platnog razreda, osobi od koje se
očekuje da bude radoznala.

„Mogu li da dobijem minut da navučem pantalone?”
„Trideset sekundi. Ne daj da ti se sok ugreje.” Vragolasto mu je
namignula i zatvorila vrata.
Skočio je s kreveta, navukao farmerke, zgrabio majicu i aktivirao
prenosni kompjuter da bi proverio vreme. Začudio se kad je video da je
devet sati. Nikad nije toliko dugo spavao. Na trenutak se zapitao da li
su mu stavili nešto u hranu, ali se u tom slučaju ne bi probudio usred
noći.
To je posledica šoka, pomislio je. Još pokušavam da probavim sve
ovo – da se snađem.
Isključio je kompjuter znajući da nikakvi napori preduzeti za
skrivanje Gospodina Grifina neće ništa značiti ako su neposredno
nadgledali njegova pretraživanja. U tom slučaju znali su da je pronašao
način da otvori Njujork tajms. Naravno, svaki pokušaj pružanja otpora
izgledaće uzaludno ako se prikloni tom načinu razmišljanja. Poslušnici
gospođe Sigsbi verovatno bi želeli da razmišlja na taj način – on i sva
deca koju su ovde držali u zatočeništvu.
Kompjuter mi je već oduzet ako su to saznali, govorio je sebi. Ali
kako nisu znali za pogrešno ime na poruci dobrodošlice, ako su budno
motrili rad mog kompjutera?
A opet, možda se samo poigravaju s njim. To je bio paranoični način
razmišljanja, ali je situacija bila paranoična.
Sedeo je na krevetu i obuvao patike kad je Gledis otvorila vrata.
„Svaka čast!”, povikala je, kao da je Luk trogodišnjak koji se prvi put
sam obukao. Luku se sve manje dopadala. Ipak je iskapio sok nadušak
kad mu ga je dala.

8

Kad je ovog puta mahnula karticom, naložila je liftu da ih odvede do C-
nivoa. „Bože, kako je danas lep dan!”, uskliknula je dok se lift spuštao.
Izgleda da joj je to bila omiljena rečenica za započinjanje razgovora.

Luk je spustio pogled na njene šake. „Vidim da nosite burmu. Imate
li dece, Gledis?”

Njen osmeh se promenio. Postao je oprezan. „To te se ne tiče.”
„Samo sam se pitao kako biste se osećali da ih neko zatvori na

ovakvom mestu, da ih imate.”
„C” rekao je tihi ženski glas. „Ovo je C.”
Gledis se nije smešila dok ga je izvodila iz lifta. Stiskala ga je za ruku

nešto jače nego što je bilo neophodno.
„Pitam se kako možete da se pogledate u ogledalu. Pretpostavljam

da me se i to ne tiče, zar ne?”
„Dosta, Luk. Donela sam ti sok. Nisam to morala.”
„I šta ćete reći svojoj deci ako iko ikada sazna šta se ovde dešava?

Ako se, znate, čitava priča pojavi u medijima. Kako biste im to
objasnili?”

Hodala je brže, gotovo ga je vukla za sobom, ali na njenom licu nije
bilo ljutnje; da jeste, uživao bi u sumnjivom zadovoljstvu, koje bi mu
pružilo saznanje da je dopro do nje. Ali ne. To je bilo lice lutke iz izloga.
Na njemu nije bilo ničega izuzev praznine.

Zastali su ispred Sobe C-17. Police u toj prostoriji bile su pune
medicinske i kompjuterske opreme. Tu je bila meka stolica, koja je
ličila na bioskopsko sedište, a na čeličnom postolju iza nje bilo je nešto
što je ličilo na projektor. Na naslonima stolice nije bilo traka za
vezivanje.

Čekao ih je tehničar – ZIK, pisalo je na pločici njegove plave
uniforme. Luku je to ime bilo poznato. Morin mu je rekla da je on jedan
od loših.

„Zdravo, Luk”, rekao je Zik. „Jesi li spokojan?”
Luk nije znao kako da odgovori, stoga je slegnuo ramenima.
„Nećeš praviti probleme? Na to sam mislio, ortak.”
„Ne. Neću praviti probleme.”
„Drago mi je da to čujem.”
Zik je otvorio bocu punu tečnosti. Osetio je oštri vonj alkohola.
Izvadio je toplomer, koji nije bio kraći od trideset centimetara. Sigurno
nije, ali...
„Skidaj pantalone, pa se presamiti preko te stolice, Luk. Položi
podlaktice na sedište.”
„Ne s...”
Ne dok je Gledis ovde, hteo je da kaže, ali su vrata C-17 bila
zatvorena. Gledis je izašla. Možda je to učinila da mi ne bi bilo
neprijatno, pomislio je Luk. Verovatno joj je bilo dosta mojih sranja. Ta
misao oraspoložila bi ga da nije bilo staklene šipke, koja će uskoro
istražiti prethodno nedirnute dubine njegove anatomije. Ličila je na
toplomer kojim veterinar meri temperaturu konju.

„Ne s čim?” Poslužitelj je mahao toplomerom napred-nazad kao
mažoretkinja palicom. „Ne s ovim? Izvini, ortak, ali tako mora. To je
naređenje s vrha, znaš.”

„Zar flaster ne bi bio lakši metod?”, rekao je Luk. „Kladim se da ne
košta više od dolar i po. Čak i manje s popustom...”

„Sačuvaj pametne reči za svoje prijatelje. Spuštaj pantalone, pa še
presamiti preko stolice, ili ću ja to učiniti umesto tebe. Veruj mi kad ti
kažem da ti se to neće dopasti.”

Luk je polako prišao stolici, otkopčao i spustio pantalone. Presavio
se u struku.

„Auh, evo punog meseca!” Zik je stao ispred njega. Držao je
termometar u jednoj i teglu vazelina u drugoj ruci. Gurnuo je
termometar u teglu, Izvukao ga je napolje. Mehur želea visio je s
njegovog kraja. Luka je taj prizor podsećao na kraj mrsnog vica. „Vidiš?
Ima mnogo sredstva za podmazivanje. Ništa te neće boleti. Samo
opusti guzove i zapamti da je tvoja nevinost nedirnuta, sve dok ne
osetiš obe moje šake na sebi.”

Stao je iza Luka, isturene zadnjice i presamićenog u struku, s
podlakticama na sedištu stolice. Osećao je jak i oštar vonj znoja.
Pokušao je da podseti sebe da nije prvo dete izloženo ovom tretmanu u
Institutu. To mu je malo pomoglo... ali ne previše. Prostorija je bila
puna visokotehnološke opreme. Ovaj čovek spremao se da mu izmeri
temperaturu na najstarinskiji mogući način. Zašto?

Da bi me slomio, pomislio je Luk. Da bi se postarao da shvatim da
sam zamorče, od kog se podaci prikupljaju na koji god način gospodari
požele. Možda im ovaj podatak nije ni bio potreban. Možda je ovo samo
način da mu se saopšti: Ako možemo da ti gurnemo ovo u dupe, šta još
možemo da ti tamo gurnemo? Odgovor je bio: Šta god želimo.

„Neizvesnost te ubija, zar ne?”, rekao je Zik, iza njega. Kučkin sin se
smejao.

9

Zik mu je izmerio pritisak, nakon dugotrajnog poniženja s toplomerom.
Stavio mu je 02 monitor na prst i proverio visinu i težinu. Pogledao mu
je grlo i nos. Pevušeći je zapisivao rezultate. Gledis se vratila. Pila je iz

šolje za kafu s cvetnim motivima. Na licu je imala lažni osmeh.
„Vreme je za injekciju, Luki boju”, rekao je Zik. „Nećeš mi praviti

probleme, zar ne?”
Luk je odmahnuo glavom. Hteo je samo jedno, da se što pre vrati u

svoju sobu i obriše vazelin iz dupeta. Stideo se, iako nije imao čega da
se stidi. Bio je ponižen.

Zik mu je dao injekciju. Ovo puta nije bilo vreline. Nije bilo ničeg
izuzev nešto bola. Došao je i prošao.

Zik je pogledao na sat. Usne su mu se kretale dok je brojao sekunde.
Luk je učinio isto, samo ne mičući usnama. Stigao je do trideset kad je
Zik spustio ruku. „Osećaš li mučninu?”

Luk je odmahnuo glavom.
„Osećaš li metalni ukus u ustima?”
Jedino što je osećao bio je ostatak soka od pomorandže. „Ne.”
„U redu. Dobro je. Sad pogledaj zid. Vidiš li neke tačke? Ili možda
izgledaju krupnije, kao krugovi?”
Luk je odmahnuo glavom.
„Govoriš istinu, ortak, zar ne?”
„Tako je. Nema tačaka. Nema krugova.”
Zik ga je nekoliko sekundi gledao u oči (Luk je hteo da ga pita vidi li
neke tačke tamo, ali se suzdržao). Uspravio se, teatralno protrljao
dlanove i obratio Gledis. „Hajde, vodi ga odavde. Doktor Evans je rekao
da po podne dođe ovamo, zbog onog s okom.” Pokazao je na spravu
sličnu projektoru. „U četiri po podne.”
Luk je hteo da pita šta je ta stvar s okom, ali je shvatio da to i nije
tako bitno. Bio je gladan. To se neće promeniti ma šta mu radili (zasad
je tako). Potreba da se opere bila je snažnija od gladi. Osećao se – samo
Britanci imaju odgovarajući izraz – sjebanim.
„Pa, to nije bilo tako strašno, zar ne?”, pitala ga je Gledis dok su se
peli liftom. „Mnogo priče ni oko čega.” Poželeo je da je pita da li bi ona
mislila da je to mnogo priče ni oko čega, da se radilo o njenom dupetu.
Niki bi to možda rekao, ali on nije Niki.
Počastila ga je lažnim osmehom, koji ga je svaki put sve više
užasavao. „Učiš da budeš dobar, i to je divno. Evo ti žeton. U stvari,
uzmi dva. Danas sam izuzetno velikodušna.”
Dugo je stajao pod tušem, oborene glave, dok mu je voda tekla kroz
kosu. Još je plakao. Poželeo je isto što i Helen; da sve ovo bude san. Dao
bi sve, možda i dušu, da se probudi s pokrivačem satkanim od sunčevih
zraka na krevetu i s mirisom pržene slanine iz prizemlja. Suze su

konačno presahle. Osetio je nešto drugo izuzev tuge i gubitka – nešto
tvrđe. Neki kameni sloj, za koji dosad nije znao. Laknulo mu je kad je
saznao da je tu.

Ovo nije san već stvarnost i izbavljenje više nije dovoljno. Taj tvrdi
sloj bio je ambiciozniji. Hteo je da razotkrije čitavu bandu kidnapera i
mučitelja dece. Od gospođe Sigsbi, pa sve do Gledis s plastičnim
osmesima i Zika s njegovim klizavim rektalnim termometrom. Hteo je
da izvrne Institut naopako, kao što je Samson srušio filistinski hram
Dagona. Znao je da je to samo ogorčena, impotentna fantazija
dvanaestogodišnjeg dečaka, ali je želeo da to učini. I učiniće to, ako mu
se pruži i najmanja prilika.

Njegov otac govorio je da je lepo imati ciljeve. Pomažu ti da
prebrodiš teške trenutke.

10

U kafeteriji nije zatekao nikog izuzev domara (na njegovoj pločici s
imenom pisalo je FRED), koji je čistio pod. Još je bilo previše rano za
ručak, ali je našao činiju voća – pomorandže, jabuke, grožđe i nekoliko
banana – na stolu. Uzeo je jabuku i otišao do aparata. Ubacio je jedan
žeton i uzeo kesu kokica. Doručak šampiona, pomislio je.

Odneo je hranu u salon i pogledao u dvorište. Džordž i Ajris igrali su
dame za stolom za piknik. Ejveri je oprezno skakao na trambulini. Nije
video Niki ili Helen.

„Mislim da je to najgora prehrambena kombinacija koju sam ikad
videla”, rekla je Kališa.

Skočio je, prosuvši nešto kokica iz kese na pod. „Bože, koliko si me
uplašila.”

„Izvini.” Čučnula je i podigla nekoliko kokica. Ubacila ih je usta.
„Jedeš s poda’”, pitao je Luk. „Ne mogu da verujem da si to uradila.”
„Pravilo pet sekundi.”
„Prema Nacionalnoj zdravstvenoj službi – onoj Engleskoj – pravilo
od pet sekundi je mit. Neviđeno sranje.”
„Jesi li se zakleo da ćeš svakome razbiti iluzije zato što si genije?”
„Ne, samo...”
Uspravila se sa osmehom. „Samo potežem tvoj lanac, Luk. Devojka s

ovčijim boginjama samo poteže tvoj lanac. Jesi li dobro?”
„Jesam.”
„Jesi li iskusio rektal?”
„Jesam. Nisam raspoložen za priču o tome.”
„Razumem. Hoćeš li da igramo kribidž do ručka? Upoznaću te s

pravilima, ako ne znaš kako se igra.”
„Znam kako se igra, ali nisam raspoložen. Mislim da ću se vratiti u

sobu.”
„Da razmisliš o situaciji?”
„Tako nekako. Vidimo se na ručku.”
„Videćemo se kad se zvono oglasi”, rekla je. „Zakazali smo sastanak.

Razveseli se, mali junače, i daj mi petaka.”
Podigla je ruku. Luk je video nešto između palca i kažiprsta.

Pritisnuo je beli dlan na njen smeđi. Svijeni komad papira prešao je iz
ruke u ruku.

„Vidimo se, momče.” Izašla je na igralište nakon tih reči.
Luk se vratio u sobu i legao na krevet. Okrenuo se licem prema zidu
i izravnao komad papira. Kališa je imala sićušan i uredan rukopis.
Morin će te čekati pored aparata za led ispred Ejverijeve sobe. Požuri.
Baci papir u toalet.
Zgužvao je papir, otišao u kupatilo i bacio cedulju u solju kad je
spustio pantalone. Osećao se glupo dok je to radio, kao dete koje se
igra špijuna. A opet ništa mu nije bilo smešno. Voleo bi da veruje da u
la maison du chier nema kamera, ali ko bi ga znao.
Poruka se odnosila na aparat za led pored kog je juče razgovarao s
Morin. To je bilo prilično zanimljivo. Kališa je tvrdila da u Prednjoj
polovini postoji nekoliko mesta na kojima audio-nadzor radi loše ili
nikako, ali je Morin preferirala to mesto. Možda zbog odsustva kamera
i buke koju je pravio aparat za led. A možda je donosio zaključke na
osnovu premalo podataka. Palo mu je na pamet da izađe na Star
tribjun, pre nego što se nađe s Morin. Seo je za kompjuter. Izašao je na
Gospodina Grifina, ali se tu zaustavio. Je li odista želeo da sazna da ova
kopilad, ovi monstrumi, laže i da su njegovi roditelji mrtvi? Izlazak na
Trib radi provere pomalo ga je podsećao na tipa koji stavlja životnu
ušteđevinu na jedan broj na ruletu.
Neće to sad učiniti. Sačekaće da sećanje na poniženje s toplomerom
izbledi. Možda ga to čini kukavicom, ali je spreman da živi s tim.
Isključio je kompjuter i prošetao do susednog krila. Morin nije bila
pored mašine za led, ali je njena korpa za veš bila parkirana na pola

puta ka onom što je Luk sad smatrao Ejverijevim hodnikom. Čuo je
kako pevuši nešto o kišnim kapima. Pratio je zvuk i video da stavlja
čistu posteljinu u sobi ukrašenoj posterima krupnih WWF boraca u
šljaštećim šortsevima. Svi su izgledali kao tipovi koji žvaću eksere i
pljuju spajalice.

„Zdravo, Morin, kako si?”
„Dobro sam”, rekla je. „Leđa me malo bole, ali popila sam lek.”
„Hoćeš li da ti pomognem?”
„Hvala, ali ovo je poslednja soba. Skoro sam gotova. Dve devojčice,
jedan dečak. Uskoro će stići. Ovo je dečakova soba.” Pokazala je na
postere. Nasmejala se. „Kao da nisi znao.”
„Pa, hteo sam da uzmem malo leda, ali u mojoj sobi nema kofice.”
„Kofice su u ormanu, pored kante za smeće.” Uspravila se, spustila
ruke na leđa i namrštila. Luk je čuo kako joj kičma pucketa. „O, sad je
mnogo bolje. Pokazaću ti gde su.”
„Samo ako ti to ne smeta.”
„Ne smeta mi. Hajdemo. Možeš da guraš korpu ako hoćeš.”
Luk je razmišljao o rezultatima internet istraživanja Morininog
problema dok su odmicali hodnikom. Stravični statistički podatak
dominirao je istraživanjem: Amerikanci duguju preko dvanaest triliona
dolara. Toliko nezarađenog, obećanog novca su potrošili. Samo je
računovođa mogao da voli takav paradoks. Najveći deo tog duga imao
je veze s kreditima za kuće i poslovne poduhvate, ali je priličan deo
otpadao na male plastične četvorougaonike, koje svi drže u
novčanicima i torbicama, na oksikodone američkih potrošača.
Morin je otvorila mali orman desno od mašine za led. „Možeš li da
dohvatiš jednu, da ne moram da se saginjem? Neko je gurnuo sve
proklete kofice pozadi.”
Luk je posegnuo u orman i progovorio tihim glasom. „Kališa mi je
rekla za tvoj problem s kreditnim karticama. Mislim da znam kako da
ga rešim, ali mnogo toga zavisi od tvog zvaničnog mesta boravka.”
„Mog zvaničnog...”
„U kojoj državi živiš?”
„Ja...” Sumnjičavo se osvrnula oko sebe. „Ne bi trebalo da govorimo
nikakve lične podatke rezidentima. Ostala bih bez posla ako bi iko
doznao za to. Izgubila bih više od posla. Mogu li da ti verujem, Luk?”
„Neću ni pisnuti.”
„Živim u Vermontu. U Berlingtonu. Tamo idem kad imam slobodnu
nedelju.” To je bila prekretnica. Govorila je tiho, ali su joj se reči

prosipale iz usta. „Prvo što moram da uradim kad odem odavde jeste
da izbrišem gomile poziva od zajmodavaca s mobilnog telefona. Po
povratku kući brišem one s telefonske sekretarice fiksnog telefona.
Kad se telefonska sekretarica napuni, ostavljaju pisma – opomene,
pretnje – u poštansko sanduče ili ispod vrata. Mogu da mi oduzmu kola
kad god hoće, ali sad govore o kući! Plaćena je, i ne zahvaljujući njemu.
Isplatila sam kredit bonusom pri potpisivanju ugovora kad sam počela
da radim ovde. Zato sam i prihvatila ovaj posao. Uzeće mi je i sav ono
ne znam kako se zvaše’ nestaće...”

„Kapital”, rekao je Luk, šapatom.
„Tako je, to će uzeti.” Njeni žućkasti obrazi su se zarumeneli. Luk
nije mogao da zna da li od stida ili besa. „A kad uzmu kuću, posegnuće
za ušteđevinom, a ona nije za mene! Nije za mene, ali će je uzeti. Tako
mi kažu.”
„Toliko je straćio?” Luk je bio zapanjen. Tip je morao biti mašina za
trošenje.
„Da!”
„Govori tiho.” Držao je plastičnu koficu jednom rukom. Otvorio je
aparat za led drugom. „Vermont je dobar. To nije država sa zajedničkim
vlasništvom.”
„Šta to znači?”
Nešto što ne žele da znaš, pomislio je Luk. Ima toliko toga što ne
žele da znaš. Kad te jednom uhvate u zamku, žele da u njoj zauvek
ostaneš. Dohvatio je plastičnu lopaticu iz aparata. Pretvarao se da
razbija komade leda. „Jesu li kartice koje je koristio glasile na njegovo
ili na tvoje ime?”
„Na njegovo, naravno, ali me oni smatraju odgovornom, zato što
smo još u braku, i zato što je broj računa isti!”
Luk je počeo da veoma polako puni plastičnu posudu za led. „Oni
kažu da to mogu da urade, i to zvuči uverljivo, ali ne mogu. Ne mogu
zakonskim putem, ne u Vermontu, niti u većini država. Dug je njegov,
ako je koristio njegove kartice i ako je na slipovima njegov potpis.”
„Kažu da je naš! I njegov i moj!”
„Lažu”, smrknuto će Luk. „Što se tiče poziva koje pominješ – da li je
ijedan obavljen posle osam uveče?”
Njen glas spustio se na nivo žustrog šapata. „Šališ li se? Ponekad me
zovu u ponoć! ’Plati ili će ti banka sledeće nedelje oduzeti kuću!
Vratićeš se i zateći promenjene brave i nameštaj na travnjaku!’”
Luk je čitao o takvim i još gorim stvarima. Uterivači dugova pretili

su da će isterati ostarele roditelje iz staračkih domova i da će izvršiti
pritisak na stariju decu da bi iznudili finansijsku korist. Činili su sve da
bi dobih svoj deo kolača. „Dobro je što si uglavnom odsutna i što se ti
pozivi prosleđuju na govornu poštu. Ovde vam ne daju mobilne?”

„Ne! Bože, ne! Zaključan je u kolima, u... nije ovde. Jednom sam
promenila broj. Doznali su novi. Kako to mogu?”

Lako, pomislio je Luk. „Ne briši te pozive. Sačuvaj ih. Na njima su
podaci o vremenu. Agencije za uterivanje dugova po zakonu ne mogu
da zovu klijente – tako zovu ljude poput tebe – posle osam uveče.”

Ispraznio je koficu i počeo da je ponovo puni, još sporijim
pokretima. Morin ga je gledala sa zaprepašćenjem i novom nadom. Luk
je to jedva primećivao. Bio je duboko zamišljen. Pratio je linije unazad
ka središnjoj tački, na kojoj su mogle biti prerezane.

„Potreban ti je advokat. Ne pomišljaj na odlazak u kompanije koje
nude brzu i jeftinu pomoć na kablovskoj. One će ti uzeti sve što mogu i
aktivirati Poglavlje 7. Nikad nećeš povratiti kreditni rejting. Potreban ti
je dobar advokat iz Vermonta, specijalizovan za ublažavanje tereta
dugovanja, koji zna sve o Zakonu o poštenoj praksi naplate dugova i
koji mrzi te krvopije. Istražiću pa ću ti dati ime.”

„Možeš li to da uradiš?”
„Prilično sam siguran.” Pod uslovom da mu nisu oduzeli kompjuter.
„Advokat mora da sazna koja agencija za uterivanje dugova pokušava
da naplati novac. Koja te plaši i zove usred noći. Banke i kompanije koje
poseduju kreditne kartice ne vole da odaju imena uterivača, ali, ako
Zakon o poštenoj praksi nije opozvan – a moćni ljudi u Vašingtonu
pokušavaju da to učine – dobar advokat može da ih natera da to urade.
Ljudi koji te zovu neprestano krše pravila. To je gomila nitkova koji
operišu preko telefona.”
Ne razlikuju se mnogo od nitkova koji ovde rade, pomislio je Luk.
„O kakvim nit...”
„Nije važno.” Razgovor se odužio. „Dobar advokat za ublažavanje
tereta dugova otići će u banku s trakama iz tvoje telefonske
sekretarice. Reći će im da biraju: da oproste dugove ili da idu na sud, na
kojima će biti optuženi za nezakonitu poslovnu praksu. Banke mrze da
idu na sud, da ljudi ne bi saznali da unajmljuju tipove koji su samo
jedan korak daleko od onih koji lome noge u Skorsezeovim filmovima.”
„Misliš da ne moram da platim?” Morin je izgledala smeteno.
Pogledao je pravo u njeno umorno, suviše bledo lice. „Jesi li učinila
išta loše?”

Odmahnula je glavom. „Ali radi se o velikoj sumi. Opremio je kuću u
Olbaniju. Kupovao je muzičke uređaje, kompjutere i televizore s
ravnim ekranom. Imao je devojku. Kupovao joj je stvari. Voli kazina.
Godinama je neumereno trošio. Bila sam glupa. Verovala sam mu dok
nije postalo prekasno.”

„Nije prekasno, to je...”
„Zdravo, Luk.”
Luk je poskočio. Okrenuo se i video Ejverija Diksona. „Zdravo. Kako
je na trambolini?”
„Dobro je. I dosadno. Znaš li šta je bilo? Dobio sam injekciju i nisam
plakao.”
„Svaka čast.”
„Hoćeš li da gledamo televiziju u salonu do ručka? Ajris mi je rekla
da imaju Nikelodeon. Sunđer Boba, Zarđale zakivke i Bučnu kuću.”
„Ne mogu sad”, rekao je Luk, „ali ti slobodno gledaj.”
Ejveri je slegnuo ramenima i nastavio put ka salonu.
Luk se obratio Morin kad se dečak udaljio. „Nije prekasno, to ti
pričam. Ali moraš da budeš brza. Sutra ćemo se ovde naći. Imaću ime
za tebe. Nekog dobrog. Nekog uspešnog. Dajem ti reč.”
„To je... sinko, to je previše dobro da bi bilo istinito.”
Dopalo mu se što mu je rekla „sinko”. Bilo mu je toplo oko srca. To
je možda bilo glupo, ali je bilo istinito.
„Nije. Ono što pokušavaju da ti urade previše je loše da bi bilo
istinito. Moram da idem. Uskoro će ručak.”
„Neću zaboraviti ono što si uradio za mene”, rekla je. Stisnula ga je
za ruku. „Ako mož...”
Vrata su se s treskom otvorila na drugom kraju hodnika. Luk je bio
ubeđen da će videti par poslužitelja – verovatno Tonija i Zika – koji
dolaze po njega. Odvešće ga negde i ispitati o sadržaju razgovora s
Morin. Upotrebiće „napredne tehnike ispitivanja” ako odmah ne
progovori, dok ne istresu čitavu istinu iz njega. Biće u nevolji, ali će
Morin biti još u većoj.
„Polako, Luk”, rekla je. „To su novi rezidenti.”
Tri poslužioca u ružičastoj odeći prošla su kroz vrata. Gurali, su
nosila na točkovima. Na prva dva bile su usnule, plavokose devojčice.
Na trećim je bio crvenokosi dečak. Verovatno obožavalac WWF-a. Svi
su spavali. Luk je rekao: „Svetog mu sveca, mislim da su devojčice
bliznakinje! I to identične!”
„Imaš pravo. Zovu se Gerda i Greta. Sad idi i pojedi nešto. Moram da

pomognem ovim ljudima da smeste pridošlice.”

11

Ejveri je sedeo na stolici u salonu. Mahao je nogama, grickao tanke,
suve kobaje i gledao Bikini Botom. „Dobio sam dva žetona zato što
nisam plakao posle injekcije.”

„Dobro je.”
„Uzmi jednu ako hoćeš.”
„Ne, hvala. Čuvaj ih za posle.”
„U redu. Sunđer Bob je dobar, ali bih voleo da idem kući.” Ejveri nije
jecao, kukao ili bilo šta slično; ali su mu suze tekle iz uglova očiju.
„Da, i ja bih voleo. Pomeri se malo.”
Ejveri se pomerio. Luk je seo pored njega. Jedva su stali u stolicu, ali
im to nije smetalo. Luk je obgrlio dečaka. Privukao ga je sebi. Ejveri je
stavio ruku na Lukovo rame. To ga je duboko dirnulo. Zamalo što nije
zaplakao.
„Znaš šta, Morin ima dete”, rekao je Ejveri.
„Da? Misliš da je tako?”
„Naravno. Bio je mali, ali je porastao. Stariji je od Nikija.”
„Uh-huh, u redu.”
„To je tajna.” Ejveri nije skrenuo pogled s ekrana, na kom se Patrik
svađao s gospodinom Krabom. „Štedi novac za njega.”
„Zaista? Otkud to znaš?”
Ejveri ga je pogledao. „Jednostavno znam. Kao što znam da se tvoj
najbolji prijatelj zove Rolf i da živiš na Vajldersmuči drajvu.”
Luk je piljio u njega. „Bože, Ejveri.”
„Dobar sam, zar ne?”
Zakikotao se, iako su mu suze još tekle niz obraze.

12

Džordž je posle ručka predložio partiju badmintona, tri na tri. On Niki i

Helen protiv Luka, Kališe i Ajris. Rekao je da Nikijev tim može da se
pojača Ejverijem.

„Mali nas neće pojačati. Biće smetnja”, rekla je Helen i mahnula put
oblaka insekata koji ju je opkoljavao.

„Šta je smetnja?” pitao je Ejveri.
„Pročitaj mi um ako želiš da znaš”, rekla je Helen. „Sem toga,
badminton je za pičkice koje ne znaju da igraju tenis.”
„Baš se trudiš da budeš prijatno društvo”, rekla je Kališa.
Helen se zaputila ka stolovima za piknik i ormanu s igricama.
Pokazala im je srednji prst preko ramena. Ajris je predložila da Niki i
Džordž igraju protiv Luka i Kališe, dok će ona biti sudija pored aut-
linije. Ejveri je rekao da će joj pomoći. Taj predlog je prihvaćen. Igra je
počela. Rezultat je bio deset prema deset kad su se vrata salona uz
tresak otvorila i propustila novog dečaka koji se zateturao prema
njima, Bio je ošamućen od droge koja je kolala njegovim telom. I
izgledao je nadrndano. Luk je procenio da ima sto osamdeset
centimetara i šesnaestak godina. Pred njim se ljuljao pozamašni
stomak. To je bilo salo od prejedanja, koje u odraslom dobu može
postati pivski stomak – ali su njegove osunčane ruke bile prekrivene
mišicama. Imao je čudesno oblikovane trapezoidne mišiće, verovatno
od dizanja tegova. Obrazi su mu bili puni pega i bubuljica. Ljutito ih je
posmatrao, ružičastim očima. Crvena kosa štrčala mu je u neurednim
pramenovima. Prekinuli su partiju. Svi pogledi su počivali na njemu.
Kališa je prošaptala, ne pomerajući usne, kao robijaš u zatvorskom
dvorištu: „To je Neverovatni Balk.”4
Novi dečak se zaustavio pored trambuline i osmotrio ostale.
Govorio je polako u razmacima, kao da se obraća primitivcima koji
slabo vladaju engleskim. Imao je južnjački naglasak, „Šta je... kog
đavola... ovo?”
Ejveri je dotrčao do njega. „Ovo je Institut. Zdravo, ja sam Ejveri.
Kako se ti z...”
Novi dečak položio je ivicu dlana na Ejverijevu bradu. Odgurnuo ga
je. Mališan se prostro po dušecima oko trambuline, iako ga krupni
dečak nije gurnuo naročito jako. Preneraženo je zurio u novog dečaka,
koji nije obraćao pažnju na njega, igrače badmintona, Ajris ili Helen,
koja je prestala da reda karte. Izgledalo je da govori sam sa sobom.
„Šta je... kog đavola... ovo?” Ljutito je mahnuo put insekata. Novi
Dečak, kao Luk na prvom izlasku u dvorište, nije naneo nikakvo
sredstvo za odvraćanje buba na sebe. Insekti se nisu samo rojili;

zaletali su se na njega i halapljivo kušali njegov znoj.
„Hm, čoveče”, rekao je Niki. „Nije trebalo da onako oboriš Avestera.
Samo je pokušavao da bude ljubazan.”
Novi Dečak je konačno udostojio nekog pažnje. Okrenuo se ka Niku.
„Ko si... kog đavola... sad pa ti?”
„Nik Vilholm. Pomozi Ejveriju da ustane.”
„Šta?”
Nik je nastupao strpljivo. „Oborio si ga. Pomozi mu da ustane.”
„Ja ću”, rekla je Kališa. Žurno je prišla trambulini. Sagnula se da

uhvati Ejverija za ruku. Novi Dečak ju je odgurnuo. Promašila je dušeke
i pala na šljunak, izgrebavši koleno. Nik je ispustio reket za badminton i
prišao Novom Dečaku. Spustio je ruke na bokove. „Sad bi mogao da
pomogneš i njemu i njoj. Siguran sam da si đavolski dezorijentisan, ali
to nije izgovor za ovakvo ponašanje.”

„A šta ako neću?”
Niki se osmehnuo. „U tom slučaju ću te srediti, debeljko.”
Helen Sims pratila je događaje sa stola za piknik. Džordž je rešio da
potraži sigurniju luku. Krenuo je ka vratima salona, da bi se što više
udaljio od Novog Dečaka.
„Pusti ga ako želi da se ponašao kao dripac”, rekla je Kališa Nikiju.
„Ništa nam ne fali, Je l’ tako, Ejveri?” Pomogla je mališanu da ustane
i počela da se povlači.
„Naravno da nam ništa ne fali”, rekao je Ejveri, iako su mu suze
ponovo tekle niz punačke obraze.
„Kog si nazvala dripcem, kučko?”
Nik je rekao: „Sigurno je nazvala tebe, pošto si ti jedini dripac na
igralištu.” Zakoračio je prema Novom Dečaku. Luk je bio očaran
kontrastom. Novi Dečak bio je malj, a Niki britka sablja. „Moraš da se
izviniš.”
„Nosi se, zajedno s tvojim izvinjenjem”, rekao je Novi Dečak. „Ne
znam kakvo je ovo mesto, ali znam da neću ostati ovde. Gubi mi se s
očiju.”
„Ne ideš ti nikuda”, rekao je Niki. „Dugo ćeš ostati ovde, baš kao i
ostali.” Osmehnuo se, ne pokazujući zube.
„Prestanite obojica”, rekla je Kališa. Prebacila je ruku preko
Ejverijevih ramena. Luk nije morao da bude čitač misli da bi shvatio o
čemu razmišlja: Novi Dečak bio je najmanje trideset kilograma teži od
Nikija, verovatno i svih četrdeset. Možda je imao stomačinu, ali imao je
i nabildovane ruke. Delio je njeno mišljenje.

„Poslednje upozorenje”, rekao je Novi Dečak. „Skloni se ili ću te
sjebati.”

Džordž se po svoj prilici predomislio u pogledu vraćanja u zgradu.
Krenuo je ka Novom Dečaku. Nije mu prilazio iza leđa, već postrance.
Helen mu je prilazila iza leđa. Nije išla brzo, ah je njihala bokovima, na
način koji se Luku toliko dopadao. Koračala je s blagim osmehom na
usnama.

Džordžovo lice zateglo se od koncentracije. Pritisnuo je usne i
nabrao čelo. Insekti koji su kružili oko oba dečaka iznenada su se
okupili i bacili na lice Novog, kao poneti naletom nepostojećeg vetra.
Krupajlija je podigao ruku ka očima da bi se odbranio od njih. Helen je
pala na kolena iza njega. Nik ga je gurnuo. Novi Dečak prostro se po
asfaltu i šljunku.

Helen je skočila na noge i zaigrala. Smejala se i pokazivala na Novog
Dečaka. „Ti si sjeban, veliki dečače, ti si sjeban, sjeban si načisto!”

Novi Dečak je urliknuo od besa i počeo da se diže. Nik ga je šutnuo u
butinu, sprečivši ga u tome. Udarac je bio jak. Novi Dečak je vrisnuo.
Uhvatio se za nogu i podigao kolena ka grudima.

„Bože, prestanite!”, kriknula je Ajris. „Zar nemamo dovoljno nevolja
i bez toga?”

Stari Luk možda bi se složio s njom, ali onaj novi – Luk iz Instituta –
nije. „On je počeo. Možda mu je ovo potrebno.”

„Dočepaću vas se!” jecao je Novi Dečak. „Dočepaću se svih vas,
prljavih boraca!” Lice mu je poprimilo onespokojavajuću
crvenoljubičastu nijansu. Luk se zapitao može li gojazni
šesnaestogodišnjak dobiti moždani udar. Shvatio je – što je bilo
začuđujuće ali istinito – da ga nije briga.

Niki se spustio na koleno. „Nećeš se ti nikog dočepati”, rekao je.
„Slušaj me, debeli. Mi nismo tvoj problem. Oni su tvoj problem.”

Luk se osvrnuo oko sebe i ugledao trojicu poslužitelja. Džo, Hadad i
Gledis stajali su rame uz rame ispred vrata salona. Hadad više nije
izgledao prijateljski. Nije bilo ni Gledisinog plastičnog osmeha. Sve
troje držali su crne spravice iz kojih su virile žice. Još se nisu umešali,
ali su bili spremni. Neće dozvoliti da životinje za eksperimentisanje
povrede jedna drugu, pomislio je Luk. To se neće desiti. Životinje za
eksperimentisanje su dragocene.

Niki je rekao: „Pomozi mi da podignem ovog kopilana, Luk.”
Luk je uhvatio Novog Dečaka za jednu ruku. Prebacio ju je oko
vrata. Nik je uradio isto s drugom. Dečakova koža bila je vrela i masna

od znoja. Dahtao je kroz stisnute zube. Luk i Niki su ga podigli
zajedničkim snagama.

„Niki?” oglasio se Džo. „Je li sve u redu? Je li oluja prohujala?”
„Sve je gotovo”, rekao je Niki.
„Nadam se da je tako”, rekao je Hadad. Ušao je s Gledis u zgradu.
Džo nije mrdao. Motrio je decu, s crnom spravicom u rukama.
„Sve je u najboljem redu”, rekla je Kališa. „To nije bila prava oluja,
samo mala...”
„Neprijatnost”, rekla je Helen. „Preciznije, bezazlena čarka.”
„Nije mislio ništa loše”, rekla je Ajris, „samo se uznemirio.” U
njenom glasu bilo je nepatvorene dobrote. Naterala je Luka da se
malčice postidi, zbog zadovoljstva koje je osetio kad je Niki šutnuo
novog dečaka u nogu.
„Povratiću”, rekao je Novi Dečak.
„Nemoj po trambulini”, rekao je Niki. „Koristimo je. Hajde, Luk.
Pomozi mi da ga odvedem do ograde.”
Novi Dečak počeo je da podriguje. Pozamašni stomak mu se
nadimao, dok su ga Luk i Niki vodili ka ogradi između igrališta i šume.
Stigli su u poslednjem trenutku. Novi Dečak se naslonio glavom na
ogradu. Rigao je kroz otvore na žici. Izbacio je iz sebe poslednje ostatke
onog što je pojeo napolju, kad je bio Slobodni Dečak umesto Novog
Dečaka.
„Bljak”, rekla je Helen. „Jeo je kukuruz s pavlakom. Kako je mogao?”
„Da li ti je išta bolje?”, pitao je Nik.
Novi Dečak je klimnuo.
„Jesi li završio?”
Novi Dečak je odmahnuo glavom i nastavio da povraća, ovog puta s
manje energije. „Mislim...” Pročistio je grlo i izbacio još povraćke.
„Bože”, rekao je Niki, brišući obraz. „Koliko si jeo?”
„Mislim da ću se onesvestiti.”
„Nećeš”, rekao je Luk. Mislio je da je najbolje da ostane pozitivan.
„Idemo tamo, u hladovinu.”
Odveli su ga do stola za piknik. Kališa je sela pored njega. Rekla mu
je da obori glavu. Poslušao ju je bez roptanja.
„Kako se zoveš?”, pitao je Niki.
„Hari Kros.” Borbeni duh ga je napustio. Zvučao je umorno i
skrušeno. „Ja sam iz Selme, u Alabami. Ne znam kako sam došao
ovamo, niti šta se dogodilo. Ne znam ništa živo.”
„Reći ćemo ti neke stvari”, oglasio se Luk, „ali moraš da prestaneš s

proseravanjem. Moraš da se središ. Ovo mesto je loše i bez
međusobnih sukoba.”

„I moraš da se izviniš Ejveriju”, rekao je Džordž. Više nije ličio na
razrednog klovna. „Tako ćeš početi sa sređivanjem.”

„U redu je, što se mene tiče”, rekao je Ejveri. „Nije me povredio.”
Kališa nije obraćala pažnju na dečakove reći. „Izvini se.”
Hari Kros je podigao glavu. Prešao je šakom preko oznojenog,
gojaznog lica. „Izvini što sam te srušio, klinac.” Pogledao je ostale. „Je li
to uredu?”
„Prevalio si pola puta.” Luk je pokazao na Kališu. „Izvini se i njoj.”
Hari je duboko uzdahnuo. „Izvini, ma kako se zvala.”
„Zovem se Kališa. Moći ćeš da me zoveš Ša ako se sprijateljimo, u
šta se ne bih kladila.”
„Samo nemoj da je zoveš Ortak”, rekao je Luk. Džordž se nasmejao.
Udario ga je po leđima.
„Kako god”, promrmljao je Hari. Obrisao je nešto s brade.
Niki je rekao, „Strasti su se stišale, zašto ne bismo završili prokletu
par...”
„Hej, devojke”, rekla je Ajris. „Hoćete li da dođete ovamo?”
Luk se osvrnuo oko sebe. Džo je otišao. Dve male plave devojčice
stajale su na njegovom mestu. Držale su se za ruke, sa istovetnim
izrazom unezverenog užasa. Sve u vezi s njima bilo je isto, izuzev
majica. Jedna je bila zelena, a druga crvena. Luk se setio doktora Sjusa:
Stvar Broj Jedan i Stvar Broj Dva.
„Smirite se”, rekla je Kališa. „Sve je u redu. Nevolje su prošle.”
Eh, kad bi to bila istina, pomislio je Luk.

13

Luk je u četiri i četvrt tog popodneva bio u svojoj sobi i čitao o
advokatima u Vermontu, specijalizovanim za Zakon o poštenoj praksi
naplate dugova. Dosad ga niko nije pitao zašto se zanima za tu temu.
Niko ga nije pitao ni za nevidljivog čoveka H. Dž. Velsa. Palo mu je na
pamet da bi mogao da smisli neki test da bi otkrio da li ga neko
nadgleda – guglovanje načina da se počini samoubistvo verovatno bi
upalilo – ali je zaključio da bi to bilo ludo. Zašto bi šutirao uspavanog

psa? Verovatno je bolje ne znati, pošto mu se život u Institutu ne bi
mnogo promenio.

Neko je oštro pokucao na vratima. Otvorila su se pre nego što je
stigao da išta kaže. Ugledao je poslužiteljku. Bila je visoka i tamnokosa.
Na ružičastoj bluzi nosila je pločicu s imenom PRISILA.

„Stvar s okom, zar ne?”, pitao je Luk dok je isključivao prenosni
kompjuter.

„Tako je. Hajdemo!” Nije bilo osmeha niti veselog čavrljanja. Luk je
takvo ponašanje primao s olakšanjem, posle iskustva s Gledis.

Ušli su u lift. Spustili su se na C-nivo.
„Koliko je ovo mesto duboko?” pitao je Luk.
Prisila je progovorila zlovoljnim tonom: „To te se ne tiče.”
„Samo sam pokušavao da raz...”
„Pa, nemoj. Samo umukni.”
Luk je poslušao.
U dobroj staroj Sobi C-17 nije bilo Zika. Zamenio ga je tehničar na
čijoj pločici je pisalo BRANDON. Tu su bila i dvojica muškaraca u
odelima. Jedan je imao „ajped”, a drugi tablu sa štipaljkom. Oni nisu
imali pločice s imenom. Luk je pretpostavio da su doktori. Jedan je bio
izuzetno visok, sa stomakom od kog bi se Hari Kros postideo.
Zakoračio je napred i pružio ruku.
„Zdravo, Luk. Ja sam doktor Hendriks, šef medicinskih operacija.”
Luk je samo pogledao pruženu ruku. Nije osećao nikakvu želju da je
prihvati. Usvajao je brojne nove oblike ponašanja. Taj proces je bio
zanimljiv na prilično strašan način.
Doktor Hendriks je odgovorio neobičnim njakavim smehom.
Napola je udisao i napola izdisao. „To je u redu, savršeno je u redu. Ovo
je doktor Evans. Zadužen je za oftalmološke operacije.” Prestao je da
udiše/izdiše i njače, pa je Luk pretpostavio da su oftalmološke operacije
neka vrsta doktorskog humora.
Doktor Evans, niski čovek negovanih brkova, nije se nasmejao na
šalu niti se osmehnuo. Nije ni ponudio ruku. „Znači, ti si jedan od naših
novih regruta. Dobro došao. Sedi, molim te.”
Luk ga je poslušao. Sedenje na stolici bilo je bolje od naslanjanja
podlakticama na sedište, s natrćenom golom guzicom. Sem toga, bio je
prilično siguran da zna šta sledi. Već je pregledao vid. Genijalna deca,
bubalice, u filmovima su uvek imala naočari debelih stakala, ali je
njegov vid bio dobar. Osećao se prilično opušteno dok mu doktor
Hendriks nije prišao s još jednim špricem. Srce mu je sišlo u pete kad

ga je video.
„Ne brini, to je samo još jedna brza bocka.” Hendriks je ponovo

njaknuo i pokazao isturene zube. „Ovde ćeš dobiti mnogo injekcija, kao
u vojsci.”

„Naravno, zato što sam regrut”, rekao je Luk.
„Tačno, baš tako. Budi miran.”
Luk je primio injekciju bez roptanja. Nije bilo naleta vreline, ali je
nešto drugo počelo da se događa. Nešto loše. Počeo je da se guši kad se
Prisila savila da mu nalepi flaster. „Ne mogu...” Da gutam, hteo je da
kaže, ali nije uspeo. Grlo mu se zablokiralo.
„Ništa ti ne fali”, rekao je Hendriks. „To će proći.” To je dobro
zvučalo, ali mu je drugi doktor prilazio s cevčicom koju će mu gurnuti
niz grlo, ako proceni da je to neophodno. Hendriks mu je položio ruku
na rame. „Daj mu nekoliko sekundi.”
Luk ih je očajnički posmatrao dok mu je pljuvačka curila niz bradu,
svestan da bi njihova lica mogla biti poslednja koja će videti... grlo mu
se odblokiralo. Duboko je udahnuo.
„Vidiš?” rekao je Hendriks. „Sve je u redu. Džime, nema potrebe za
intubacijom.”
„Šta... šta ste mi uradili?”
„Ništa. Dobro ti je.”
Doktor Evans je dodao plastičnu cev Brandonu. Zauzeo je
Hendriksovo mesto. Uperio je svetlost u Lukove oči i izmerio razmak
između njih, malim lenjirom. „Nemaš sočiva?”
„Hoću da znam šta je to bilo! Nisam mogao da dišem! Nisam mogao
da gutam!”
„Dobro si”, rekao je Evans. „Gutaš kao šampion. Boja se vratila u
normalu. Nosiš li sočiva?”
„Ne nosim ih”, rekao je Luk.
„Dobro je. Dobro je što ih ne nosiš. Gledaj pravo ispred sebe, molim
te.”
Luk je uperio pogled u zid. Osećaj da je zaboravio da diše je nestao.
Brandon je spustio beli ekran i pogasio svetla.
„Nastavi da gledaš pravo ispred sebe”, rekao je doktor Evans.
Brandon će te ošamariti čim pogledaš u stranu. Dobićeš strujni udar
ako to učiniš i drugi put. Voltaža će biti niska, ali će udar biti veoma
bolan. Jesi li me razumeo?”
„Jesam”, rekao je Luk. Progutao je knedlu. Sve je bilo u redu, grlo mu
je normalno radilo, ali mu je srce još tuklo dvostrukom brzinom. „Zna li

Američko medicinsko udruženje za ovo?”
„Umukni”, rekao je Brandon.
Ćutanje je ovde obaveza, pomislio je Luk. Rekao je sebi kako je

najgori deo gotov. Ostao mu je samo pregled vida. Druga deca iskusila
su ovo i ništa im nije falilo, ali je neprestano gutao, da bi se uverio da
može. Projektovaće mu tabelu. Čitače, pa će sve biti gotovo.

„Pravo ispred sebe”, Evans je gotovo pevušio. „Gledaj u ekran i
nigde drugde.”

Muzika je počela – violine su svirale klasiku. Luk je pretpostavljao
da bi to trebalo da ga smiri.

„Pris, uključi projektor”, rekao je Evans.
Plava tačka pojavila se nasred ekrana, umesto tabele. Blago je
pulsirala, kao da sledi ritam srca. Crvena tačka pojavila se ispod nje.
Podsetila ga je na HAL-a – „Žao mi je, Dejve”. Zatim se pojavila zelena
tačka. Crvene i zelene tačke pulsirale su usklađeno s plavom. Zatim su
sve tri počele da se pale i gase. I druge su se pojavile, prvo jedna po
jedna, pa dve po dve, a zatim desetine njih. Ekran je uskoro bio
pretrpan stotinama obojenih, bleštavih tačaka.
„U ekran”, pevao je Evans. „Ekraaaan. Nigde drugde.”
„Znači da ih projektujete, ako ne mogu da ih vidim? Kao da
pripremate pumpu ili nešto slično? To ne...”
„Umukni.” Ovog puta to je rekla Prisila.
Tačke su se uskovitlale. Mahnito su jurnule jedna drugu. Neke kao
da su spiralno ponirale, okupljale su se i obrazovale krugove koji su se
uspinjali, spuštali i preklapali. Violine su ubrzavale. Laka klasična
melodija preobrazila se u nešto, poput muzike za ples. Tačke se nisu
samo kretale, postale su elektronske oglasne table poput onih na
Tajms skveru. Samo što su pregorele ili su doživljavale nervni slom. I
Luk je počeo da se oseća kao neko ko doživljava nervni slom. Pomislio
je na povraćanje Marija Krosa po žičanoj ogradi. Znao je da će učiniti
isto to ako nastavi da gleda ove obojene tačke, koje su sve mahnitije
jurile. Nije hteo da povrati. Sve će završiti u krilu, to...
Brandon ga je ošamario, precizno i jako. Buka je bila uporediva s
eksplozijom male petarde koja je bila blizu i daleko. „Gledaj u ekran,
ortak.”
Nešto toplo curilo mu je niz gornju usnu. Kurvin sin me je udario po
nosu, a ne samo po obrazu, pomislio je Luk. To mu nije izgledalo bitno.
Uskovitlane tačke ulazile su mu u glavu. Napadale su mozak kao
encefalitis ili meningitis. Neki itis.

„U redu, Pris, gasi ga”, rekao je Evans, ali ga ona nije čula pošto
tačke nisu nestale. Cvetale su i venule. Svaka je cvetala više od
prethodne: širila se i skupljala, širila i skupljala. Prerasle su u 3D,
silazile su s ekran, jurile ka njemu, odbijale se, jurile napred, srljale...

Mislio je da Brandon govori nešto o Prisili, ali je to moralo biti u
njegovoj glavi, zar ne? I da li je neko vrištao? Ako jeste, da li je to bio
njegov glas?

„Luk je dobar dečak, dobro je, dobro ti je.” Evansov glas pevušio je
iz daljine. Iz drona visoko u stratosferi. Možda s druge strane Meseca.

Pojavilo se još obojenih tačaka. Više nisu bile samo na ekranu, već i
na zidu. Vrtložile su se na tavanici, svuda oko njega, u njemu. U
poslednjih nekoliko sekundi pre nego što je izgubio svest, sinulo mu je
da mu zamenjuju mozak. Video je kako mu šake lete gore prema
svetlosnim tačkama, video je kako igraju i žure po njegovoj koži.
Postao je svestan da se bacaka u stolici, s jedne na drugu stranu.

Pokušao je da kaže: Imam napad. Ubijate me, ali je iz njegovih usta
izašlo samo iskidano krkljanje. Tačke su nestale. Padao je sa stolice u
tamu, i to je donosilo olakšanje. O bože, kakvo olakšanje.

14

Šamarima je probuđen iz nesvestice. To nisu bih bolni šamari, kao onaj
od kog mu je nos prokrvario (ako se to uopšte dogodilo), ah nisu bili ni
nežni. Otvorio je oči. Bio je na podu. U drugoj sobi. Prisila je klečala na
kolenu kraj njega. Ona ga je šamarala. Brandon i dva doktora stajali su
sa strane i posmatrali. Hendriks je još imao „ajped”, a Evans tablu sa
štipaljkom.

„Budan je”, rekla je Prisila. „Možeš li da ustaneš, Luk?”
Luk nije znao može li ili ne može. Pre četiri ih pet godina zabolelo
ga je grlo. Dobio je visoku temperaturu. Osećao se kao tada, kao da je
polovina njega kliznula iz tela u atmosferu. Imao je gadan osećaj u
ustima. Mesto na kom je dobio injekciju luđački ga je svrbelo. Činilo mu
se da mu je naduveno grlo još zatvoreno. To je bio grozan osećaj.
Brandon mu nije dao priliku da oproba noge. Zgrabio ga je za ruku i
podigao. Luk se ljuljao.
„Kako se zoveš?”, pitao je Hendriks.

„Luk... Lukas... Elis.” Činilo mu se da reči ne dolaze iz usta, već od
odeljene polovine njegovog bića koja je lebdela ispod tavanice. Bio je
umoran. Lice mu je pulsiralo od šamaranja, a nos ga je boleo. Podigao
je ruku (polako je krenula nagore, kao kroz vodu) i protrljao kožu iznad
usne. Nije se iznenadio kad je ugledao ljuspice sasušene krvi na prstu.
„Koliko dugo sam bio bez svesti?”

„Posadite ga na stolicu”, rekao je Hendriks.
Brandon ga je uhvatio za jednu, a Prisila za drugu ruku. Spustili su
ga na stolicu (običnu kuhinjsku stolicu, bez traka za vezivanje, hvala
bogu), ispred stola. Evans je sedeo na kuhinjskoj stolici, s druge strane
stola. Pred njim je bio špil karata, veličine džepne knjige. Pozadina im
je bila plava.
„Hoću da se vratim u svoju sobu”, rekao je Luk. Još mu se činilo da
mu glas ne izlazi iz usta, ali je bio nešto bliži. Možda je bio. „Želim da
legnem. Bolestan sam.”
„Dezorijentacija će proći”, rekao je Hendriks, „iako bi pametno
postupio ako bi preskočio večeru. Želeo bih da usmeriš svu pažnju na
doktora Evansa. Imamo mali test za tebe. Možeš da se vratiš u sobu
kad bude gotov i... da se... dekompresiraš.”
Evans je podigao prvu kartu. Pogledao je u nju. „Šta je ovo?”
„Karta”, rekao je Luk.
„Sačuvaj šale za svoj Jutjub sajt”, rekla je Prisila. Ošamarila ga je.
Šamar je bio mnogo snažniji od onih s kojim ga je probudila.
Zvonilo mu je u ušima, ali su mu se misli malo razbistrile. Pogledao
je Prisilu i video da nimalo ne okleva, da ne žali i da u njoj nema ni
trunke saosećanja. Ničega. Shvatio je da za nju ne predstavlja dete, već
subjekt testa. Njen posao bio je da ga natera da radi ono što želi.
Primeniće ono što psiholozi nazivaju negativnim pojačanjem, ako to ne
učini. A kad testovi budu gotovi? Otići će u sobu za odmor na kafu i
dansko pecivo i pričati o svojoj deci (koja su prava deca) ili se žaliti na
politiku, sport, vremenske prilike.
Ali zar mu to već nije bilo poznato? Pretpostavljao je da je tako,
samo što znati i osetiti nešto na vlastitoj koži nije isto. Mogao da
zamisli da će doći vreme – i to ubrzo – kad će savijati kičmu čim neko
podigne ruku na njega, čak i u šali ili da bi mu dao petaka.
Evans je pažljivo odložio kartu u stranu. Uzeo je sledeću iz špila.
„Šta je s ovom, Luk?”
„Rekao sam vam da ne znam! Kako da znam šta...”
Prisila ga je ponovo ošamarila. Zvonjava u uvu je sad bila jača.

Zaplakao je. Nije mogao da se suzdrži. Mislio je da je Institut noćna
mora, ah se prevario. Prava noćna mora je kad ti je polovina bića
odeljena od tela, kad te pitaju šta je na kartama koje ne možeš da vidiš,
i kad te šamaraju kad kažeš da ne znaš.

„Pokušaj, Luk”, rekao je Hendriks, u uvo koje nije zvonilo.
„Želim da se vratim u svoju sobu. Umoran sam. I nije mi dobro.”
Evans je spustio drugu kartu i podigao treću. „Šta je ovo?”
„Grešite”, rekao je Luk. „Ja sam TK, nisam TP. Možda bi vam Kališa
mogla reći šta je na tim kartama. Siguran sam da bi Ejveri mogao, ali ja
nisam TP!”
Evans je podigao četvrtu kartu. „Šta je ovo? Bez šamara. Reci mi, ili
će te Brandon ovog puta šokirati, a to će te zaboleti. Verovatno nećeš
imati drugi napad, ali bi mogao. Stoga, reci mi, Luk, šta je ovo?”
„Bruklinski most!” povikao je. „Ajfelov toranj! Bred Pit u smokingu,
pas koji kenja, Indi 500, ne znam!”
Čekao je dodir zap-štapa – pretpostavljao je da se radi o nekoj vrsti
električnog paralizatora. Možda će pucketati ili zujati. Možda će biti
nečujan. U tom slučaju samo će se trznuti i pasti na pod, na kom će se
grčiti i balaviti. Evans je umesto toga odložio kartu u stranu i dao znak
Brandonu da odstupi. Luk nije osetio olakšanje.
Voleo bih da sam mrtav, pomislio je. Mrtav i van ovoga.
„Prisila”, rekao je Hendriks, „otprati Luka u njegovu sobu.”
„Da, doktore. Bran, pomozi mi s njim do lifta.”
Luk se iznova integrisao kad su ga doveli do lifta. Mozak mu je
proradio. Je li video tačke i nakon što su isključili projektor?
„Pogreših ste”, usta i grlo su mu bili veoma suvi. „Ja nisam ono što
vi zovete TP. To vam je poznato, zar ne?”
„Kako god”, ravnodušno će Prisila. Obratila se Brandonu. Stvarni
osmeh je od nje načinio novu osobu. „Videćemo se kasnije, jel’ važi?”
Brandon se nacerio. „Možeš da se kladiš.” Stisnuo je šaku u pesnicu
i zamahnuo u pravcu Lukovog lica. Zaustavio se na centimetar-dva od
dečakovog nosa, ali je on s krikom uzmakao. Brandon se nasmejao od
srca. Prisila ga je počastila „dečaci su dečaci” osmehom odobravanja.
„Samo opušteno, Luk”, rekao je Brandon i krenuo niz hodnik na C-
nivou. Zap-štap ga je lupkao po kuku dok je klatio bokovima.
Devojčice, Gerda i Greta, stajale su u glavnom hodniku onog što je
Luk smatrao glavnim rezidencijalnim krilom. Posmatrale su ga
raširenim, uplašenim očima. Držale su se za ruke i stiskale igračke,
identične kao njih dve. Podsećale su ga na bliznakinje iz nekog starog

horor filma.
Prisila ga je dopratila do vrata. Udaljila se bez reči. Luk je ušao u

sobu. Video je da je prenosili kompjuter još tu. Opružio se po krevetu u
cipelama. Spavao je pet sati.

15

Gospođa Sigsbi čekala je kad je doktor Hendriks, ili Donki Kong, Ušao u
privatni apartman pored njene kancelarije. Sedela je na maloj sofi.
Predao joj je dosije. „Znam da voliš papir. Izvoli. Neće ti biti od velike
vajde.”

Nije ga otvorila. „Ne mogu da imam vajde od njih, niti mogu da mi
naškode, Dene. To su tvoji testovi, tvoji prateći eksperimenti. Čini mi
se da ne daju rezultate.”

Tvrdoglavo je stisnuo vilice. „Agnes Džordan. Vilijam Gortsen. Vina
Patel. I dvoje ili troje drugih čija mi imena u ovom času izmiču. Dona
čijeg se prezimena ne sećam. Imali smo pozitivne rezultate sa svima
njima.”

S uzdahom je prinela ruku sve ređoj kosi. Hendriks je pomislio kako
Sigersova ima ptičje lice: oštri nos umesto kljuna, ali iste alave sitne
oči. Iza ptičjeg lica krio se birokratski mozak. Ona je beznadežan slučaj.
„I desetine ružičastih s kojima nisi imao nikakve rezultate.”

„To je možda istina, ali razmisli o tome”, rekao je, zato što bi ga ono
što je zaista hteo da kaže – Kako možeš da budeš toliko glupa? – uvalilo
u velike nevolje. „Ako su telepatija i telekineza povezane, a moji
eksperimenti ukazuju na to da jesu, možda postoje druge psihičke
moći, koje su latentne i čekaju da budu probuđene. Ono što ova deca
mogu da urade, čak i ona najtalentovanija, moglo bi biti samo vrh
ledenog brega. Šta ako je isceljivanje psihološkim putem stvarno
moguće? Šta ako glioblastom tumor koji je usmrtio Džona Makejna
može biti izlečen snagom uma? Pretpostavimo da te moći mogu biti
kanalisane tako da produže život, možda i do sto pedeset godina i
duže? Ono za šta ih koristimo ne mora biti kraj; mogao bi biti samo
početak!”

„Čula sam tu priču”, rekla je gospođa Sigsbi. „Pročitala sam je u
onom što sa zadovoljstvom zoveš izjavom o misiji.”

Ali ne razumeš, pomislio je. Baš kao ni Stakhaus. Evans donekle
razume, ali čak ni on ne shvata bezmerni potencijal te ideje. „Onaj
dečak Elis ili Ajris Stanhoup nisu naročito dragoceni. Ne zovemo ih
zalud ružičastim.” Prezirno je odmahnuo rukom.

„To je pre dvadeset godina bilo istinitije nego danas”, odvratila je
gospođa Sigsbi. „Čak i pre deset.”

„Ali...”
„Dostaje bilo, Dene. Je li Elis pokazao ikakve indikacije TP-a ili nije?”
„Nije, ali je video svetla nakon što je projektor isključen. Verujemo
da je to indikativno. To je snažna indikacija. Zatim je, nažalost, imao
napad. Što, kap što znaš, nije neuobičajeno.”
Uzdahnula je. „Nemam primedbi na tvoju odluku da nastaviš
testove sa Štazi svetlima, Dene, ali moraš da sagledavaš situaciju u
široj perspektivi.
Naš glavni zadatak je priprema rezidenata za Zadnju polovinu. To je
važna stvar, naš primarni cilj. Bilo koji sporedni efekti nisu razlog za
brigu. Menadžment nije zainteresovan za psihički ekvivalent
minoksidila.”
Hendriks je uzmakao kao da ga je udarila. „Lek za hipertenziju koji
omogućuje rast kose na lobanjama ćelavih srednjoklasnih muškaraca
nije isto što i procedura koja bi mogla da promeni tok ljudske
egzistencije!”
„Možda i nije, i možda bi ljudi koji finansiraju naš opstanak bili
zagrejaniji za tu ideju da tvoji testovi češće daju rezultate. Dosad imaš
samo nekoliko slučajnih pogodaka.”
Otvorio je usta da protestuje, samo da bi ih zatvorio kad ga je
ošinula pretećim pogledom.
„Za sada možeš da nastaviš s testovima. Budi zadovoljan s tim.
Trebalo bi da budeš, s obzirom na to da smo izgubili nekoliko dece na
njima.”
„Nekoliko ružičastih”, rekao je i ponovo s prezirom odmahnuo
rukom.
„Ponašaš se kao da nadarene dece ima kao pleve”, rekla je. „Možda
ih je nekad bilo, ali ne više. U međuvremenu, ovo je dosije za tebe.”
To je bio crveni dosije, s pečatom PRESELJENJE.

16

Kališa je sedela na podu, leđima okrenuta velikom prozoru s pogledom
na igralište, kad je Luk te večeri ušao u salon. Pila je alkoholno piće iz
aparata.

„Piješ to?”, pitao je kad je seo pored nje. Ejveri i Helen bili su na
trambulini. Učila ga je kako da izvede premet napred. Uskoro će biti
previše mračno pa će morati da uđu. Igralište se nikad nije
zaključavalo, ali je bilo neosvetljeno. To je obeshrabrivalo najveći broj
noćnih poseta.

„Pijem ga prvi put. Potrošila sam sve žetone. Grozno je. Hoćeš li da
ga probaš?” Pružila mu je bocu s pićem koje se zvalo „tvisted ti”.

„Neka hvala. Ša, zašto mi nisi rekla da je svetlosni test tako gadan?”
„Zovi me Kališa. Samo ti to radiš. Sviđa mi se.” Malo je zapinjala u
govoru. Nije popila mnogo alkoholnog čaja. Verovatno nije navikla na
njega.
„U redu, Kališa. Zašto mi nisi rekla?”
Slegnula je ramenima. „Teraju te da gledaš razigrana šarena svetla
dok ti se malo ne zavrti u glavi. Šta je tu tako strašno?”
„Zaista? Je li to sve što ti se desilo?”
„Jeste. Zašto? Šta se tebi desilo?”
„Prvo su mi dali injekciju. Imao sam žestoku reakciju. Grlo mi se
zablokiralo. Mislio sam da ću umreti.”
„Uh! Dali su mi injekciju pre testa. Ništa se nije desilo. To zvuči
grozno. Žao mi je, Luki.”
„To nije bio najgori deo. Onesvestio sam se dok sam gledao svetla.
Mislim da sam dobio napad.” Malo je ovlažio pantalone, ali će taj deo
priče zadržati za sebe. „Kad sam se probudio...” Zastao je da bi
uspostavio kontrolu nad sobom. Nije hteo da zaplače pred ovom lepom
devojčicom, s divnim smeđim očima i kovrdžavom crnom kosom.
„Šamarali su me kad sam se probudio.”
Uspravila se. „Šta si rekao?”
Klimnuo je. „Tada je jedan doktor... Evans, da li ga poznaješ?”
„To je onaj s brčićima.” Nabrala je nos i otpila još jedan gutljaj iz
bočice.
„Da, on. Imao je neke karte. Pokušao je da me navede da kažem šta
je na njima. To su ESP karte. Prilično sam siguran da jesu. Pričala si o
njima, sećaš li se?”
„Naravno. Testirali su me njima deset-dvadeset puta. Ali nisu to
radili posle svetala. Samo bi me otpratili u sobu.” Otpila je još jedan

mali gutljaj. „Sigurno su pomešali tvoje papire i pomislili da si TP
umesto TK.”

„I ja sam to isprva mislio. Rekao sam im to, ali su nastavili da me
šamaraju. Kao da su mislili da se pretvaram.”

„To je najluđa stvar koju sam ikad čula”, rekla je.
„Mislim da se to desilo zato što nisam ono što vi zovete poz. Običan
sam. Nas, običnu decu, zovu ružičasti.”
„Da, ružičasti. Tako je.”
„Šta je s drugom decom? Da li su se ove stvari desile još nekom od
njih?”
„Nisam ih pitala. Jesi li siguran da nećeš da probaš?”
Luk je uzeo bocu i otpio gutljaj, najviše da bi je sprečio da sve
popije. Možda je već preterala. Piće je imalo grozan ukus, u skladu s
očekivanjima. Vratio joj je bocu.
„Zar nećeš da znaš šta slavim?”
„Šta?”
„Ajris. Sećanje na nju. Ona je kao ti, ništa specijalno, ima samo malo
TK. Odveli su je pre jednog sata. Više je nećemo videti, kao što bi
Džordž rekao.”
Zaplakala je. Luk ju je zagrlio. Ništa drugo nije mu palo na pamet.
Spustila je glavu na njegovo rame.

17

Te noći ponovo je otvorio sajt Gospodin Grifin. Otkucao je veb-adresu
Star triba. Zurio je u ekran skoro tri minuta pre nego što je zatvorio sajt
ne ukucavši enter. Kukavica sam, pomislio je. ja sam kukavica. Trebalo
bi da saznam da li su mrtvi. Samo što nije znao kako da se suoči s
takvom vešću, a da se potpuno ne slomi. Sem toga, kakve bi vajde imao
od tog saznanja?

Umesto toga, otkucao je advokati za dugove iz Vermonta. Već je
istražio tu oblast, ali je govorio sebi da je ponovljena pretraga uvek
dobra ideja. Ubiće vreme.

Dvadeset minuta kasnije isključio je kompjuter. Razmišljao je da li
da se prošeta i vidi koga ima (Kališa bi bila njegov prvi izbor ako nije
zaspala), kad su se šarene tačke vratile. Kovitlale su se pred njegovim

očima. Svet je počeo da se povlači. Da odlazi, kao voz koji napušta
stanicu dok ga gleda s perona.

Spustio je glavu na zatvoreni prenosni kompjuter. Disao je duboko i
sporo, govoreći sebi da izdrži, izdrži, da samo izdrži, da će proći. Nije
smeo da se zapita šta će se zbiti, ako se to ne desi. Makar je mogao da
guta. Dobro je gutao. I prošlo je osećanje udaljavanja od samog sebe, ka
univerzumu uskovitlanih svetala. Nije znao koliko vremena je to
iskustvo trajalo, možda samo minut ili dva, ali mu se činilo da je bilo
znatno duže.

Otišao je u kupatilo i oprao zube. Posmatrao je svoj odraz u
ogledalu dok je to radio. Možda su znali za tačke, verovatno su znali za
njih, ali ne i za ono drugo. Nije znao šta je bilo na prvoj karti, ili na
trećoj, ali je na drugoj bio dečak na biciklu, a na četvrtoj kučence s
loptom u ustima. Crni pas, crvena lopta. Izgleda da je ipak bio TP.

Ili je to postao.
Isprao je usta, isključio svetla, razodenuo se u mraku i legao u
krevet. Ona svetla su ga promenila. Znali su da se to može desiti, ali
nisu bili sigurni. Nije znao zašto je ubeđen u to, ali...
Bio je test subjekt, možda su svi bili, ali su TP-ovi i TK-ovi niskog
nivoa – ružičasti – podvrgavani većem broju testova. Zašto? Zato što su
bili manje vredni? Zato što bi bila manja šteta ako stvari krenu
naopako? Nije mogao da zna, ali je to smatrao verovatnim. Doktori su
verovali da je eksperiment s kartama bio neuspešan. To je bilo dobro.
Oni su zli ljudi, a skrivanje tajni od zlih ljudi mora biti dobro, zar ne? Ali
imao je ideju da svetla imaju neku svrhu pored unapređenja talenta
kod ružičastih, pošto su i snažniji TP-ovi i TK-ovi kao Kališa i Džordž
podvrgavani tom testu. Koju bi to svrhu moglo da ima?
Nije znao. Znao je samo da su tačke nestale, da je Ajris nestala i da
će se tačke možda vratiti, ali da Ajris neće. Otišla je u Zadnju polovinu.
Više je neće videti.

18

Ujutro je na doručku bilo devetoro dece. Bilo je malo priče i smeha,
pošto je Ajris otišla. Džordž Ajls nijednom se nije našalio. Helen Sims
žvakala je slatke cigarete. Hari Kros je uzeo planinu kajgane sa

švedskog stola. Pojeo je sve to (zajedno sa slaninom i krompirićima).
Nije dizao glavu s tanjira, kao čovek posvećen poslu. Devojčice, Greta i
Gerda Vilkoks, nisu jele ništa dok se Gledis nije pojavila, sa sunčanim
osmehom. Nagovorila ih je da uzmu neki zalogaj. Raskravila je
bliznakinje svojom pažnjom. Čak su se malo i nasmejale. Luk je
pomislio da ih kasnije odvede u stranu i da im kaže da ne veruju tom
osmehu. Predomislio se zato što bi ih to uplašilo, i do kakvog bi dobra
to dovelo?

Do kakvog bi dobra to dovelo postalo je njegova nova mantra.
Shvatio je da je to loš način razmišljanja, korak stazom koja vodi do
prihvatanja ovog mesta. Nije hteo da krene tom stazom ni u kom
slučaju, ali je logika bila neumoljiva. Možda će biti najbolje da male G
budu utešene pažnjom velike G. Ali, kad je pomislio na devojčice kojima
mere temperaturu rektalnim toplomerom... i na svetla...

„Šta se dešava s tobom?”, pitao je Niki. „Izgledaš kao da si zagrizao
limun.”

„Ništa. Razmišljam o Ajris.”
„Ona je istorija, čoveče.”
Luk se zagledao u njega. „To je veoma hladna misao.”
Niki je slegnuo ramenima. „Istina je često takva. Hoćeš li da izađeš
napolje i igraš amerikanca?”
„Neću.”
„Hajde. Pustiću te da pucaš posle mene.”
„Neka hvala.”
„Uplašio si se?”, bez zlobe će Niki.
Luk je odmahnuo glavom. „Osećao bih se još gore. Igrao sam se toga
s tatom.” Mrzeo je to igrao sam se.
„Dobro, shvatio sam.” Pogledao je Luka s izrazom kog je ovaj teško
podnosio, pogotovo kad je dolazio od Nikija Vilholma. „Slušaj, čoveče...”
„Šta je bilo?”
Niki je uzdahnuo. „Biću napolju ako se predomisliš.”
Luk je izašao iz kafeterije i krenuo svojim hodnikom – JOŠ JEDAN
DAN U RAJU hodnikom – a zatim sledećim, o kom je razmišljao kao o
Hodniku aparata za led. Nastavio je, pošto nije bilo znaka Morininog
prisustva. Prošao je pored još nekoliko motivacionih postera i soba, po
devet sa svake strane. Sva vrata bila su otvorena, otkrivajući
nenameštene krevete i zidove bez postera. U tom stanju ličile su na
ono što su uistinu bile: zatvorske ćelije za decu. Prošao je pored lifta i
novih soba. Neki zaključci su se nametali. Jedan je da je nekada u

Institutu bilo mnogo više „gostiju”. Izuzev ako oni koji odlučuju nisu
bili preterano optimistični.

Stigao je do drugog salona, u kom je domar po imenu Fred širokim,
tromim pokretima vitlao zogerom. I ovde je bilo aparata za grickalice i
pića, ali su bili prazni i isključeni. Napolju nije bilo igrališta, samo
komad zemlje pokriven šljunkom, još žičane ograde s klupama iza nje
(verovatno za osoblje koje bi htelo da se odmara napolju) i
sedamdesetak metara udaljena niska zelena administrativna zgrada.
Jazbina gospođe Sigsbi, koja mu je rekla da je ovde da bi služio.

„Šta radiš?” pitao je domar Fred.
„Šetam”, rekao je Luk. „Razgledam.”
„Ovde nema šta da se vidi. Vrati se odakle si došao. Igraj se s
drugom decom.”
„A šta ako neću?” Luk je istog trenutka požalio što nije ćutao, pošto
je samom sebi zvučao patetično umesto prkosno.
Fred je nosio voki-toki na jednom i zap-štap na drugom boku.
Dodirnuo je ovaj drugi. „Vrati se, i to odmah.”
„U redu. Želim ti prijatan dan, Frede.”
„Jebe mi se za tvoj prijatan dan.” Nastavio je da čisti.
Luk se povukao. Čudio se brzini kojom su sve njegove neupitne
pretpostavke o odraslima – da su dobri prema vama ako ste vi dobri
prema njima, za početak – raznesene u komade. Pokušao je da ne gleda
u prazne sobe dok je prolazio kraj njih. Bile su jezive. Koliko dece je
živelo u njima? Šta im se desilo kad su otišla u Zadnju polovinu? I gde
su sada? Kod kuće?
„Đavola su tamo”, promrmljao je. Poželeo je da je majka tu da ga
čuje i ukori zbog korišćenja ružnih reči. Očevo odsustvo bilo je gadno,
ali je majčino osećao kao izvađeni zub.
Video je Morininu „danduks” korpu za veš parkiranu ispred
Ejverijeve sobe, kad je stigao do Hodnika aparata za led. Gvirnuo je
unutra. Sa osmehom je poravnala posteljinu na dečakovom krevetu. „Je
li sve u redu, Luk?”
Pitanje je bilo glupo, ali je znao da je dobronamerno. Način na koji je
to znao možda je imao neke veze s jučerašnjim svetlima. Zapazio je da
joj je lice danas bleđe, a bore oko usana dublje. Stanje joj se
pogoršavalo.
„Naravno. Kako si ti?”
„Dobro sam.” Lagala je. Ovo nije bio predosećaj ili uvid, već kao
kamen čvrsta činjenica. „Samo što se ovaj – Ejveri – sinoć upiškio u

krevet.” Uzdahnula je. „Nije prvi, a neće biti ni poslednji. Mokraća, na
svu sreću, nije stigla do madraca. Čuvaj se, Luk. Želim ti prijatan dan.”
Gledala ga je očima punim nade. Samo što je ono iza njih uistinu bilo
puno nade. Ponovo je pomislio: promenili su me. Ne znam kako i
koliko, ali da, promenili su me. Nešto novo je dodato. Bilo mu je veoma
drago što je lagao o kartama i što su poverovali u njegovu laž. Makar
zasad.

Obratio joj se s vrata. „Mislim da ću uzeti još malo leda. Lice me
boli, pošto su me juče išamarali.”

„Uzmi ga, sine. Uzmi ga.”
Ponovo ga je razgalila reč „sin”. Zbog nje je poželeo da se osmehne.
Uzeo je koficu iz svoje sobe. Ispraznio je vodu od otopljenog leda u
umivaonik u kupatilu i krenuo ka aparatu za led. Morin je bila tamo,
savijena u struku, leđima okrenuta zidu od blokova, sa šakama gotovo
na samom dnu cevanica. Požurio je k njoj, ali mu je ona mahnula da ne
prilazi. „Samo protežem leđa da bih odagnala grčeve.”
Luk je otvorio vrata aparata za led i uzeo lopaticu. Nije mogao da joj
preda cedulju, kao što ju je Kališa predala njemu, zato što nije imao
papir i olovku, iako je imao kompjuter. Nije imao ni parče obične
olovke.
To je možda bilo dobro. Cedulje su ovde bile opasne.
„Lija Fink, u Berlingtonu”, promrmljao je dok je kupio led. „Rudolf
Dejvis, u Montpilijeru. Oboje imaju četiri zvezdice na Legal iglu. To je
potrošački veb-sajt. Možeš li da zapamtiš imena?”
„Lija Fink, Rudolf Dejvis. Blagosloven da si, Luk.”
Znao je da bi trebalo da se zaustavi na tome. Ali bio je radoznao. Ta
osobina ga je večito krasila. Stoga nije otišao, već je udarao po ledu,
kao da ga lomi. To nije bilo neophodno, ali je tako pravio priličnu buku.
„Ejveri je rekao da je novac koji si uštedela namenjen detetu. Znam da
me se to ne tiče...”
„Mali Dikson je čitač misli, zar ne? Sigurno je moćan, iako piški u
krevetu. Na njegovom formularu nema ružičaste tačke.”
„Da, jeste.” Luk je nastavio da mesa led lopaticom.
„Pa, ima pravo. Moj dečak je, odmah posle rođenja, dat na usvajanje,
preko crkve. Htela sam da ga zadržim, ali su me pastor i majka
nagovorili da ga dam. Džukela za koju sam se udala nije želela decu,
stoga imam samo ono dete kog sam se odrekla. Je li ti iskreno stalo do
ove priče, Luk?”
„Da.” Nije lagao, ali bi predugi razgovor mogao biti nepreporučljiv.

Možda nisu mogli da ih čuju, ali mogli su da ih vide.
„Poželela sam da saznam šta se s njim desilo kad su me leđa

zabolela. I saznala sam. Država ne otkriva gde su bebe otišle, ali crkva
čuva zapise o usvajanju sve od pedesetih. Dokopala sam se
kompjuterske lozinke. Pastor ju je čuvao ispod tastature, u
personalnom. Moj dečak je dva grada dalje od mesta u kom živim u
Vermontu. Pohađa poslednju godinu srednje. Želi da ide u koledž. I to
sam saznala. Moj sin želi da ide u koledž. Za to sam štedela, a ne da
platim račune one vašljive džukele.”

Obrisala je oči rukavom. To je bio brz i snebivljiv gest.
Zatvorio je aparat za led. Uspravio se. „Vodi računa o leđima,
Morin.”
„Hoću.”
Ali šta ako je to rak? Znao je da misli da je to posredi.
Dodirnula ga je po ramenu kad se okrenuo. Nagnula se prema
njemu. Dah joj je zaudarao na bolest. „Moj dečak ne mora da zna odakle
je novac došao. Ali mora da ga ima. I, Luk? Radi šta ti kažu. Sve što ti
kažu.” Oklevala je. „I ako želiš da govoriš s nekim o nečemu... učini to
ovde.”
„Mislio sam da postoje i druga mesta na kojima...”
„Učini to ovde”, ponovila je i odgurala korpu u pravcu iz kog je
došla.

19

Kad se vratio na igralište, Luk se iznenadio kad je video kako Niki igra
amerikanca s Harijem Krosom. Smejali su se, gurkali i zadirkivali, kao
da su drugari od prvog osnovne. Helen je sedela za stolom za piknik.
Igrala je rata s Ejverijem. Luk je seo pored nje. Pitao je ko pobeđuje.

„Teško je reći”, rekla je Helen. „Ejveri me je pobedio u prošloj
partiji, ali je ova nepodnošljivo napeta.”

„Misli da je užasno dosadna, ali se trudi da bude pristojna”, rekao je
Ejveri. „Imam li pravo, Helen?”

„Svakako da imaš, Mali Kreskine5, svakako da imaš. A posle toga
prelazimo na crvene rukavice. Neće ti se svideti, pošto udaram jako”
Luk se osvrnuo oko sebe. Stresao se od zebnje. Procvetala je u obliku

čete avetinjskih tačaka pred njegovim očima. Pojavile su se i nestale.
„Gde je Kališa? Nisu je valjda...”

„Ne, ne, nisu je nigde odveli. Samo se tušira.”
„Luku se dopada”, obznanio je Ejveri. „Mnogo mu se dopada.”
„Ejveri?”
„Šta je bilo, Helen?”
„O nekim stvarima se ne priča.”
„Zašto?”
„Zato što je Y krivo slovo, koje se ne da ispraviti.” Iznenada je
pogledala u stranu. Prošla je rukom kroz drečavo obojenu kosu, možda
da bi prikrila drhtave usne. Nije uspela, ako joj je to bila namera.
„Šta nije u redu?”, pitao je Luk.
„Zašto ne pitaš Malog Kreskina? Taj sve vidi, sve zna.”
„Nabili su joj toplomer u guzu”, rekao je Ejveri.
„O”, rekao je Luk.
„Tako je”, rekla je Helen. „Koliko je to jebeno ponižavajuće?”
„Unižavajuće”, rekao je Luk.
„Ali i divno i slatko”, rekla je Helen. Oboje su se nasmejali. Ona se
smejala sa suzama u očima. Ali smeh je smeh. I to što je uspevala da se
smeje u ovakvim okolnostima bila je dragocena stvar.
„Ne razumem”, rekao je Ejveri. „Kako guranje toplomera u guzu
može biti divno i slatko?”
„Slatko je ako ga poližeš kad ga izvade”, rekao je Luk. Zaurlali su od
smeha.
Helen je lupila o sto. Karte su poletele uvis. „O bože, upišaću se od
smeha. To je grozno, ne gledajte me!” Otrčala je, zamalo oborivši
Džordža koji je izlazio napolje, sladeći se kolačem s puterom od
kikirikija.
„Šta joj je?”, pitao je.
„Upiškila se”, ravnodušno će Ejveri. „Znam kako je to, pošto sam se
sinoć upiškio u krevetu.”
„Hvala ti što si podelio to s nama”, sa osmehom će Luk. „Idi tamo i
igraj amerikanca s Nikijem i Novim Dečakom.”
„Jesi li lud? Preveliki su, Hari me je već jednom oborio.”
„Onda skači po trambulini.”
„To je dosadno.”
„Idi skači po njoj. Hoću da razgovaram s Džordžom.”
„O svetlima? Kojim svetlima?”
Klinac je jebeno jeziv, pomislio je Luk. „Idi da skačeš, Ejveri. Pokaži

mi nekoliko premeta napred.”
„I pokušaj da ne slomiš vrat”, rekao je Džordž. „Pevaću ’Tako si lep’”

na tvojoj sahrani, ako ga slomiš.”
Ejveri je neko vreme pomno posmatrao Džordža. Rekao je: „Ali ti

mrziš tu pesmu.”
„Tako je”, rekao je Džordž. „Da, mrzim je. Ono što sam rekao zove se

satira. Ili možda ironija. Stalno ih mešam. Idi, odmah. Trči, tako da ti
nožice udaraju u dupence.”

Gledali su kako se vuče ka trambulini.
„Taj klinac ima deset godina. Ponaša se kao šestogodišnjak, ako se
izuzme ESP sranje”, rekao je Džordž. „Koliko je to sjebano?”
„Prilično. Koliko ti imaš godina, Džordžu?”
„Trinaest”, rekao je Džordž turobnim glasom. „Ali se ovih dana
osećam kao stogodišnjak. Slušaj, Luk, kažu da su naši roditelji dobro.
Da li im veruješ?”
To je bilo osetljivo pitanje. Luk je konačno rekao: „Ne... baš.”
„Da li bi se potrudio da saznaš kad bi mogao?”
„Ne znam.”
„Ja ne bih”, rekao je Džordž. „Imam previše problema i bez toga. Ako
bih saznao da su... znaš već... to bi me slomilo. Ali ne mogu da se ne
pitam. Neprestano se pitam.”
Mogao bih da saznam, pomislio je Luk. Mogao bih da saznam za
obojicu. Zamalo što se nije nagnuo napred i šapnuo to Džordžu na uvo.
Setio se da je rekao da već ima previše problema. „Slušaj, ona stvar s
okom – jesi li prošao kroz to?”
„Naravno. Svi su to prošli. Baš kao što su svi dobili toplomer u bulju,
EEG, EKG, MRI i XYZ, vađenje krvi, testove refleksa i sve divne stari koje
te čekaju, Luki.”
Luk je razmišljao da li da pita Džordža je li video tačke posle
isključivanja projektora. Odustao je od toga. „Jesi li imao napad? Zato
što sam ga ja imao.”
„Jok. Posadili su me za sto i onaj nitkov doca je izvodio neke trikove
s kartama.”
„Hoćeš da kažeš da te je pitao šta je na njima?”
„Da, to sam hteo da kažem. Mislio sam da su to bile Zenerove karte,
morale su da budu. Testirali su me njima nekoliko godina pre nego što
sam završio u ovoj šarmantnoj paklenoj rupčazi. To se desilo nakon što
su moji roditelji uvideli da ponekad mogu da pomeram stvari.
Prestrašili su se, kad su zaključili da se ne pretvaram ili da se ne radi o

mojim neslanim šalama. Hteli su da saznaju da li se još nešto dešava sa
mnom. Odveli su me u Prinston, na kom postoji ili je postojalo nešto
što se zove istraživanje anomalija. Mislim da su prestali s tim.”

„Anomalije... ti to ozbiljno?”
„Da. Pretpostavljam da zvuči naučnije od psihičkog istraživanja.
Nekoliko diplomaca ispitivalo me je Zenerovim kartama. Mislim da
ništa nisam pogodio. Tog dana mi je i pomeranje slabo išlo. Ponekad je
tako.” Slegnuo je ramenima. „Verovatno su mislili da sam lažnjak, što
mi nije smetalo. Hoću reći, kad sam raspoložen, mogu da oborim
gomilu blokova, razmišljajući o njima, ali to mi ne pomaže kod
devojaka. Slažeš li se sa mnom?”
Luk se, kao neko čiji je vrhunski podvig bio obaranje pica
poslužavnika s restoranskog stola, slagao s njim. „Nego, jesu li te
šamarali?”
„Dobio sam jedan šamar, i to odista jak”, rekao je Džordž.
„Ošamarili su me zato što sam pokušao da se našalim. Udarila me je
ona kučka Prisila.”
„Upoznao sam je. Prava je kučka.”
Njegova majka je tu reč mrzela više od jebanja. Upotreba te reci
probudila je žalost za njom.
„I nisi znao šta je na kartama.”
Džordž ga je čudno pogledao. „Ja sam TK, a ne TP. Baš kao i ti. Kako
bih mogao da znam?”
„Pretpostavljam da nisi mogao.”
„Nagađao sam, pošto sam u Prinstonu radio sa Zenerovim kartama.
Govorio sam kako vidim krst, zvezdu, pa talasaste linije. Prisila mi je
rekla da prestanem da lažem. Kad mi je Evans pokazao sledeću, rekao
sam da je na njoj fotografija Prisilinih sisa. Tada me je ošamarila. Zatim
su me pustili da se vratim u sobu. Nisu izgledali jako zainteresovano,
već kao ljudi koji otaljavaju posao.”
„Možda nisu ništa očekivali”, rekao je Luk. „Možda si bio samo
kontrolni subjekt.”
Džordž se nasmejao. „O čemu govoriš, čoveče? Ovde jebeno ništa ne
kontrolišem.”
„Nije važno. Pusti to. Jesu li se vratila? Mislim na svetla. One šarene
tačke?”
„Nisu.” Džordž je postao radoznao. „A kod tebe?”
„Nisu.” Luku je najedanput bilo drago što Ejveri nije ovde. Nadao se
da je dečakov moždani radio kratkog dometa. „Samo... imao sam

napad... ili sam mislio da ga imam... uplašio sam se da će se vratiti.”
„Ne razumem svrhu ovog mesta”, rekao je Džordž. Zvučao je

mrzovoljnije nego ikad. „Gotovo da mora biti vladina ustanova, ali...
mama mi je kupila tu knjigu, znaš? Nedugo pre nego što su me odveli u
Prinston. Priče i obmane ljudi obdarenih psihičkim moćima. U njoj je bilo
poglavlje o vladinim eksperimentima. CIA ih je izvodila pedesetih.
Proučavali su telepatiju, telekinezu, prekogniciju, čak i levitaciju i
teleportaciju. Koristili su LSD. Bilo je nekih, ne bogzna kakvih
rezultata.” Nagnuo se napred i upro svoje plave u Lukove zelene oči. „I
mi smo takvi, čoveče – nismo bogzna šta. Da li se od nas očekuje da
izvojujemo svetsku dominaciju za Sjedinjene Države pomeranjem –
praznih – kartonskih kutija ili listanjem stranica knjige?”

„Mogu da pošalju Ejverija u Busiju”, rekao je Luk. „Mogao bi da im
kaže šta je Putin jeo za doručak, i da li nosi bokserice ili tesne gaćice.”

Džordž se osmehnuo.
„Što se naših roditelja tiče...”, započeo je Luk. Kališa je naišla u taj
mah, pitala je da li hoće da igraju između dve vatre.
Ispostavilo se da su hteli.

20

Tog dana nije bilo testova za Luka, izuzev onih za hrabrost i rešenost
da nastavi dalje. Ponovo je pao na tom ispitu. Dva puta je izašao na Star
tribjun, i dva puta se povukao, iako je drugi put bacio pogled na
naslovnu stranu, posvećenu nekom tipu koji je pregazio gomilu ljudi
kamionom, da bi pokazao koliko je religiozan. To je bila grozna vest, ali
je makar dopirala iz sveta van Instituta. Spoljašnji svet je još bio tamo.
Najmanje jedna stvar se promenila: na poruci dobrodošlice na ekranu
prenosnog kompjutera pisalo je njegovo umesto imena iščezle Done.

Pre ili kasnije moraće da potraži podatke o roditeljima. To mu je
bilo jasno. Sad je savršeno razumeo staru poslovicu da je odsustvo
vesti dobra vest.

Sutradan je ponovo odveden na C-nivo, na kom mu je tehničar po
imenu Karlos uzeo tri ampule krvi, dao injekciju (bez reakcije) i odveo
ga u toalet i tražio da piški u čašu.

Karlos i smrknuta poslužiteljka po imenu Vinona odveli su ga na D-

nivo. Vinonu je bio glas okrutne osobe, pa Luk nije ni pokušao da
porazgovara s njom. Odveli su ga u veliku sobu sa skenerom za
magnetnu rezonancu, koji je sigurno koštao brdo para.

Gotovo da mora biti državna ustanova, rekao je Džordž. Ako je to
tačno, šta Džon i Džozi misle o načinu na koji se troši novac od
njihovog poreza? Luk je pretpostavljao da odgovor, u zemlji u kojoj se
ljudi bune pominjući Velikog Brata čak i pri susretu sa sitnim
zahtevima vlasti poput nošenja motociklističkog šlema i traženja
dozvole za nošenje skrivenog oružja, mora biti „ništa blagonaklono”.

Novi tehničar ih je čekao. Doktor Evans je uleteo unutra pre nego
što je Karlos stigao da ubaci Luka u cev. Pregledao je Lukovu ruku na
mestu na kom je primio poslednju injekciju i obznanio da je „sveže
obojen”. Šta god to značilo. Pitao je da li je Luk iskusio još neki napad ih
nesvesticu.

„Nisam.”
„A obojena svetla? Jesu li se ponovo pojavila? Možda dok si vežbao,
posmatrao ekran kompjutera ili se naprezao na klozetskoj šolji? To
znači...”
„Znam šta to znači. Nisu.”
„Ne laži me, Luk.”
„Ne lažem.” Pitao se da li će MRI pronaći promene u moždanoj
aktivnosti i dokazati da laže.
Evans je napisao nešto na tabli sa štipaljkom. „Nastavite, dame i
gospodo, nastavite!” Otrčao je kao beli zec koji kasni na veoma važan
sastanak.
Tehničar MRI-ja – DEJV, pisalo je na njegovoj pločici – pitao je Luka
da li je klaustrofobičan. „Verovatno znaš šta to znači.”
„Nisam”, rekao je Luk. „Plašim se samo jedne stvari, da budem
zatvoren.”
Sredovečni, uglavnom ćelavi Dejv delovao je pristojno. S naočarima
je ličio na računovođu. Baš kao i Adolf Ajhman. „Ako si...
klaustrofobičan, hoću reći... mogu da ti dam valijum’. To je dozvoljeno.”
„Dobro mi je.”
„Trebalo bi da uzmeš jedan, za svaki slučaj”, rekao je Karlos. „Dugo
ćeš biti unutra. Sprava će se uključivati i isključivati. S lekom će ti biti
prijatnije. Mogao bi i da spavaš, iako je prilično bučna. Znaš, lupa i
udara.”
Luk je znao. Nikad nije bio u cevi MRI-ja, ali je gledao mnogo
doktorskih serija. „Neću lek.”