Institut - Stephen King

Ejveri: Ne možemo, od čistog je čelika.
„Gde je Supermen kad je neophodan?”, zavapio je Džordž. Zategao je
obraze rukama, da bi napravio turoban osmeh.
Helen je sela, pokrila lice šakama i zaplakala. „Kakva je vajda od
nas?” Ponovila je to, ovog puta na mentalnoj ravni: Kakva je vajda od
nas?
Niki se obratio Kališi. Imaš li neku ideju?
Nemam.
Obratio se Ejveriju. Šta je s tobom?
I on je odmahnuo glavom.

31

„Kako to misliš, ne sasvim?” pitao je Stakhaus.
Donki Kong nije odgovorio, već je prišao Stakhausovom interkomu,

na drugom kraju prostorije. Po njemu je popala debela prašina.
Stakhaus ga nikad nije upotrebio – nije imao prilike da najavljuje
igranke ih kvizove. Doktor Hendriks se nagnuo da proveri komande.
Pomerio je prekidač. Zelena lampica se upalila.

„Šta želiš da...”
Na Hendriksa je došao red da kaže „umukni”. Stakhaus nije osetio
bes, već izvesno divljenje. Šta god da je dobri doktor nameravao, nije
sumnjao da je u pitanju nešto važno.
„U tunelu nema zvučnika”, rekao je Stakhaus. Nadao se da ima
pravo. „Što se Zadnje polovine tiče, verujem da imaju svoj sistem
komunikacije. Šta nameravaš?”
Hendriks ga je pogledao kao da je idiot. „Njihova tela su zatočena,
ali ne i njihovi umovi.”
Sranje, pomislio je Stakhaus. Zaboravio sam zašto su ovde.
„Nego kako ovo... nije bitno, vidim.” Hendriks je pritisnuo dugme
pored mikrofona. Pročistio je grlo i progovorio. „Pažnja, molim vas.
Obraćam se svem osoblju. Ovo je doktor Hendriks.” Prešao je rukom
kroz proređenu kosu, zbog čega je ono što je bilo ludo, postalo još luđe.
„Deca su pobegla iz Zadnje polovine, ali nema potrebe za uzbunom.
Ponavljam, nema potrebe za uzbunom. Zatočena su u tunelu između
Prednje i Zadnje polovine. Možda će pokušati da utiču na vas, kao što

su...” Ućutao se i oblizao usne. „Kao što su uticali na izvestan broj ljudi
na njihovom poslu. Možda će pokušati da vas navedu na
samopovređivanje. Ili... pa... na međusobne sukobe.”

O bože, pomislio je Stakhaus, evo sjajne ideje.
„Pažljivo me slušajte”, rekao je Hendriks. „Mogu da ostvare
mentalnu infiltraciju samo ako su mete nespremne. Ako osetite nešto...
ako osetite misli koje nisu vaše... ostanite pribrani i pružite otpor.
Odagnajte ih iz svog uma. Lako ćete to učiniti. Glasni govor mogao bi
vam pomoći. Recite: Ne slušam vas.”
Spustio je mikrofon. Stakhaus ga je uzeo. „Stakhaus se obraća
osoblju Prednje polovine, smesta odvedite decu u njihove sobe.
Šokirajte sve koji se usprotive.”
Isključio je interkom. Obratio se Hendriksu. „Možda se mali jebači u
tunelu neće toga setiti. Oni su samo deca.”
„O, setiće se”, rekao je Hendriks. „Naposletku, ispraksovani su.”

32

Tim je stigao Luka kad je dečak otvorio vrata pritvorske jedinice.
„Ostani ovde, Luk. Vendi, pođi sa mnom.”

„Ne misliš valjda...”
„Ne znam šta da mislim. Ne poteži oružje, ali otkopčaj futrolu.”
Tim i Vendi čuli su muški glas dok su hitali kratkim prolazom
između četiri prazne ćelije. Zvučao je prijatno, čak dobro raspoloženo.
„Žena i ja čuli smo da postoje zanimljive stare zgrade u Bofortu. Mislili
smo đa krenemo prečicom, ali nam je GPS otkazao.”
„Naterala sam ga da stane i pita za pravac”, rekla je žena. Tim je
ušao u glavnu prostoriju stanice. Video je da gleda supruga – ako je
plavušan to zaista bio – s neskrivenim ogorčenjem. „Nije hteo.
Muškarci uvek misle da znaju gde idu, zar ne?”
„Znate šta, trenutno smo prilično zauzeti”, rekao je šerif Džon, „i
nemamo vremena...”
„To je ona!”, povikao je Luk iza Tima i Vendi. Naterao je oboje da
poskoče. Drugi policajci su se okrenuli. Luk se progurao pored Vendi.
Gurnuo ju je tako jako da je morala da se nasloni na zid. „Ona me je
poprskala po licu i onesvestila! Kučko, ubila si moje roditelje!”

Pokušao je da nasrne na nju. Tim ga je uhvatio za kragnu košulje.
Cimnuo ga je nazad. Plavušan i žena u haljini s cvetnim desenom
iznenađeno su se zgledali. Drugim rečima, poneli su se kompletno
normalno. Izuzev što je Tim pomislio da je na trenutak video još jedan
izraz na ženinom licu: prepoznavanje.

„Mislim da je došlo do neke zabune”, rekla je. Pokušala je da se
blagonaklono osmehne. „Ko je ovaj dečak? Je li normalan?”

Tim je bio samo noćni kucač, što će ostati narednih pet meseci.
Uprkos tome vratio se na policijski način razmišljanja, kao kad su oni
klinci napali Zoni i ustrelili Absimila Dobiru. „Hoću da vidim vaše
legitimacije, narode.”

„To zaista nije neophodno, zar ne?”, rekla je žena. „Ne znam šta ovaj
dečak misli o nama, ali, kad sam ja bila mala, mama mi je govorila da se
obratim policajcu kad se izgubim.”

Šerif Džon je ustao. „Hm-hm, hm-hm, to bi mogla biti istina, i ako
jeste, neće vam smetati da pokažete vaše vozačke dozvole, zar ne?”

„Ni u kom slučaju”, rekao je muškarac. „Dopustite mi da uzmem
novčanik!” Žena je već gurnula ruku u torbicu, s ogorčenim izrazom
lica.

„Pazite!”, povikao je Luk. „Naoružani su!”
Tag Faradej i Džordž Berket izgledali su preneraženo, a Frenki
Poter i Bil Viklou zbunjeno.
„Čekajte malo!”, rekao je šerif Džon. „Držite ruke tako da mogu da ih
vidim.”
Nisu ga poslušali. Mišel Robertson nije izvukla vozačku dozvolu iz
džepa, već „zig zauer” koji je dobila. Deni Vilijams posegnuo je iza leđa
za „glokom” umesto za novčanikom. Šerif i zamenik Faradej posegnuli
su za službenim oružjem, ali bili su spori, spori.
Tim nije bio. Potegao je Vendin pištolj iz otkopčane futrole. Uperio
ga je obema rukama. „Spustite oružje, spustite ga!”
Robertsonova je naciljala Luka. Tim je ispalio hitac u nju. Udarila je
o dvokrilna vrata stanice, dovoljno jako da slomi staklo.
Vilijams se spustio na koleno i naciljao Tima, koji je imao vremena
da promisli. Ovaj tip je profesionalac, a ja sam gotov. Ali je njegov
pištolj poleteo uvis, kao da je povučen nevidljivim konopcem. Metak
namenjen Timu završio je u tavanici. Šerif Džon Ešvort udario je
plavušana postrance u glavu. Oborio ga je na pod. Bili Viklou stao mu je
na zglob.
„Pusti ga, mamojepcu, pusti...”

Gospođa Sigsbi je u tom trenutku shvatila da je nešto krenulo
naopako. Rekla je Luisu Grantu i Tomu Džonsu da otvore vatru iz dugih
cevi. Vilijams i Robertsonova nisu bili bitni.

Dečak je bio.

33

Dva HK 37 ispunila su dotad mirni sumrak grmljavinom. Grant i Džon
zasuli su policijsku stanicu projektilima. Crvenkasta prašina dizala se
sa zidova od cigle. Stakla na prozorima i ulaznim vratima polomila su
se i poletela ka unutra. Pucali su s trotoara. Ostatak Zlatnog tima
raširio se po ulici iza njih. Doktor Evans je bio jedini izuzetak. Stajao je
sa strane s rukama na ušima.

„Da!” povikala je Vinona Brigs. Igrala je u mestu, kao da joj se ide u
toalet. „Pobijte ih!”

„Napred!” komandovala je gospođa Sigsbi. „Krećite, svi! Uhvatite ih
ubijte dečaka! Uhvatite ga ili...”

Neko je dreknuo iza njih: „Ne idete vi nikuda, gospođo. Kunem se
Spasiteljem da će vas dosta izginuti, ako pokušate. Vas dvojica,
spustite mašinke i to odmah.”

Luis Grant i Tom Džons su se okrenuli, ah nisu spustili duge cevi.
„Budite brzi”, rekla je Eni, „ili ćete biti mrtvi. Ovde nema zezanja,
momci. Na Jugu ste.”
Zgledali su se i polako spustili oružje na pločnik. Gospođa Sigsbi je
videla dvojicu neobičnih spodoba ispred iskrzanog bioskopskog znaka:
debeljka u gornjem delu pidžame i ženu razbarušene kose u nečem što
je ličilo na meksički serape. Muškarac je držao pušku, a žena automatik
u jednoj i revolver u drugoj ruci.
„Nek ostali učine to isto”, rekao je Bubnjar Denton. „Držimo vas na
nišanu.”
Gospođa Sigsbi gledala je dva džibera ispred zatvorenog bioskopa.
Javila joj se jednostavna i umorna misao: Ima li kraja ovom cirkusu?
Pucanj se razlegao iz policijske stanice, a posle kratke pauze još
jedan. Grant i Džons sagnuli su se da podignu oružje.
„Nemojte to da radite!” povikala je žena u serapeu.
Robin Leks, koja je ne tako davno upucala Lukovog oca kroz jastuk,

rešila je da iskoristi priliku i potegla je „zig zauer”. Ostali pripadnici
Zlatnog tima polegli su po ulici da bi Grant i Džons nesmetano zapucali.
Tako su bili obučeni. Gospođa Sigsbi ostala je na svom mestu, kao da će
je bes koji ju je obuzeo zbog ovog neočekivanog problema zaštititi.

34

Kališa i njeni prijatelji sedeli su pognute glave pored vrata Prednje
polovine kad je obračun u Južnoj Karolini počeo. Nisu mogli da otvore
bravu zato što je Ajris imala pravo. Bila je mrtva.

Niki: Možda možemo nešto da uradimo. Sredimo osoblje u Prednjoj
polovini, kao što smo sredili crvene poslužitelje.

Ejveri je odmahivao glavom. Nije ličio na dečačića, već na umornog
starca. Pokušao sam. Posegnuo sam za Gledis, zato što mrzim nju i njen
lažni osmeh. Rekla je da ne sluša. Odgurnula me je.

Kališa je pogledala decu iz Odeljenja A, koja su ponovo odlutala, kao
da su mogla negde da odu. Devojčica je radila premete, dečak u
prljavom šortsu i s pocepanom majicom nežno je udarao glavom o zid;
Litldžon je još vikao. Ali doći će ako budu pozvani. Raspolagali su
velikom moći. Uhvatila je Ejverija za ruku. „Svi zajedno...”

„Ne”, rekao je Ejveri. Možda ćemo moći da ih nateramo da se
neprijatno osećaju. Biće ošamućeni, zaboleće ih stomak... ali to će biti
sve.”

Kališa: Ali zašto? Zašto? Ako smo mogli da ubijemo onog tipa koji
pravi bombe u Avganistanu...

Ejveri: Zato što taj tip nije znao. Propovednik, onaj Vestin, on nije
znao. Kad znaju...

Džordž: Mogu da nas udalje od sebe.
Ejveri je klimnuo.
„Pa šta ćemo?”, pitala je Helen. „Možemo li išta učiniti?”
Ejveri je odmahnuo glavom. „Ne znam.”
„Možemo nešto”, rekla je Kališa. „Zaglavljeni smo ovde, ali znamo
nekog ko nije. Ali biće nam potrebni svi.” Nagnula je glavu ka
uzmuvanim izgnanicima iz Odeljenja A. „Pozovimo ih.”
„Ne znam, Ša”, rekao je Ejveri „Prilično sam umoran.”
„Samo još ovo”, nagovarala ga je.

Ejveri je s uzdahom podigao ruke. Kališa, Niki, Džordž, Helen i Kejti
su se povezali. Ajris im se ubrzo pridružila. I ostali su ponovo krenuli
ka njima. Obrazovali su elipsasti krug. Začulo se zujanje. Poslužitelji i
domari osetili su ga u Prednjoj polovini. Uplašili su se, iako nije bilo
usmereno na njih. Tim je, dve hiljade dvesta kilometra odatle, upucao
Mišel Robertson između dojki; Grant i Džons podigli su automatske
puške da bi zapucali po pročelju policijske stanice; Bili Viklou je gazio
zglob Denija Vilijamsa. Šerif Džon bio je pored njega.

Deca iz Instituta dozivala su Luka.

35

Luk nije nameravao da posegne svojim umom i da pomeri plavušanov
pištolj nagore; samo je to uradio. Stazi svetla su se vratila. Smesta su
potisnula sve drugo. Video je kako jedan pajkan stoji na plavušanovom
zglobu, pokušavajući da ga natera da pusti pištolj, kad je svetlost
počela da bledi. Plavušanove usne zgrčile su se od bola. Krv mu je
liptala po obrazu, ali nije popuštao. Šerif je zamahnuo nogom, s
namerom da ponovo šutne plavušana u glavu.

Luk je sve to video, pre nego što su se Štazi svetla vratila, jača nego
ikad. Glas njegovih prijatelja udario ga je kao čekić posred glave.
Zateturao se unatraške, kroz vrata pritvorske jedinice. Podigao je ruke,
kao da se brani od udarca. Sapleo se o vlastitu nogu. Pao je na zadnjicu,
baš kad su Grant i Džons otvorili vatru iz automatskih pušaka.

Video je kako Tim obara Vendi i kako je baca na pod, štiteći je
svojim telom. Gledao je kako se tanad zariva u šerifa i zamenika, koji je
stajao na plavušanovoj ruci. Obojica su pali. Krhotine stakla su letele.
Neko je vrištao. Luk je pomislio da je to Vendi. Čuo je kako neka žena
ispred stanice viče nešto što je ličilo na svi zajedno. Zvučala je baš kao
gospođa Sigsbi.

Svet se za Luka, ošamućenog dvostrukom dozom Štazi svetala i
udruženim glasovima prijateljima, usporio. Gledao je ranjenog
zamenika, kome je krv tekla niz ruku. Koračao je ka izrešetanim
ulaznim vratima, verovatno da bi video ko je pucao. Izgledalo je da se
kreće veoma polako. Plavušan se podigao na kolena. I on se kretao
polako. Činilo mu se da gleda balet ispod vode. Upucao je zamenika u

leđa, zatim je počeo da se okreće ka Luku. Sad je bio brži. Svet je
ponovo ubrzavao. Crvenokosi zamenik se sagnuo, gotovo se naklonio i
upucao plavušana u slepoočnicu, pre nego što je stigao da ispali metak.
Plavušan je pao postrance, na ženu koja je tvrdila da je njegova
supruga.

Neka žena napolju – ne ona koja je zvučala kao gospođa Sigsbi, već
neka druga s južnjačkim naglaskom – povikala je: „Nemojte to da
radite!”

Pucnjava se ponovo razlegla. Prva žena je viknula: „Dečak! Moramo
da se dočepamo dečaka!”

To je ona, pomislio je Luk. Ne znam kako je to moguće, ali jeste.
Gospođica Sigsbi je tamo napolju.

36

Robin Leks bila je dobar strelac, ali je sumrak bivao sve gušći, a
razdaljina velika za mali pištolj. Njen metak pogodio je Bubnjara
Dentona visoko u rame, umesto posred grudi. Bacio ga je nazad, prema
zatarabljenoj biletarnici. Sledeća dva hica su promašila. Sirotica Eni
nije se povlačila. Otac ju je tako vaspitao u džordžijskom trstiku.
Govorio je: „Devojko, ne uzmiči ni po koju cenu.” Džin Ledu bio je sjajan
strelac, trezan ili pijan. Dobro ju je obučio. Otvorila je vatru iz oba
Bubnjareva pištolja. Automatski je kompenzovala težu tridesetpeticu.
Oborila je jednog s automatskom puškom (to je bio Toni Fizale, koji
više nikad neće potegnuti zap-štap). Nije se obazirala na dva-tri zrna
koja su prozviždala kraj nje. Jedno od njih prošlo je kroz serape.

Bubnjar se povratio i naciljao ženu koja ga je pogodila. Robin je
klečala na kolenu, nasred ulice. Proklinjala je svoj pištolj, koji se
zaglavio. Bubnjar je naslonio pušku na rame koje nije krvarilo i naciljao.

„Prestanite da pucate!” vrištala je gospođa Sigsbi. „Moramo da
sredimo dečaka! Moramo da se pobrinemo za njega! Tome Džonse!
Alis Grin! Luise Grante! Čekajte me! Džošu Gotfride! Vinona Brigs!
Držite položaje!”

Bubnjar i Eni izmenjali su poglede. „Da li da nastavimo da pucamo
ili ne?”, pitala je Eni.

„Jebeš me ako znam”, rekao je Bubnjar. Tom Džons i Alis Grin stajali

su levo i desno od izrešetanih ulaznih vrata policijske stanice. Džoš
Gotfrid i Vinona Brigs išli su unatraške. Štitili su gospođu Sigsbi i
nišanili napadače, koji su ih zaskočili. Doktor Džejms Evans, koji nije
dobio položaj, sam ga je našao. Prošao je pored gospođe Sigsbi i
krenuo ka Bubnjaru i Sirotici Eni, s podignutim rukama i snishodljivim
osmehom na licu.

„Vraćaj se ovamo, budalo”, brecnula se gospođa Sigsbi.
Nije obraćao pažnju na nju. „Ja ne učestvujem u ovom”, rekao je
debeljku u gornjem delu pidžame, koji je izgledao kao razumniji od dva
napadača. „Nikad nisam želeo da budem deo ovog, stoga mislim da ću
samo...”
„Ma, sedi dole”, rekla je Eni. Ustrelila ga je u stopalo. Bila je dovoljno
pažljiva da to uradi tridesetosmicom, koja će napraviti manje štete,
makar u teoriji.
Žena u crvenom kostimu, šefica, stajala je na ulici. Naći će se u
unakrsnoj vatri ako pucnjava ponovo počne. Nije pokazivala nikakav
strah, samo ljutitu usredsređenost.
„Ulazimo u stanicu”, rekla je Bubnjaru i Sirotici Eni. „Nema potrebe
za ovim glupostima. Gledajte svoja posla, pa vam ništa neće faliti. Džoš
i Vinona će vas ubiti ako nastavite da pucate. Je 1’ jasno?”
Nije čekala na odgovor. Samo se okrenula i krenula ka ostacima
svojih snaga. Tukla je niskim štiklama po pločniku.
„Bubnjaru?”, pitala je Eni. „Šta ćemo?”
„Možda ne moramo ništa da radimo”, rekao je. „Gledaj ulevo. Ne
mrdaj glavom, samo skreni pogled.”
Poslušala ga je i ugledala jednog od braće Dobira, kako grabi
trotoarom, s pištoljem u ruci. Kasnije će reći Državnoj policiji da su
njegov brat i on, iako miroljubivi ljudi, posle pljačke zaključili da nije
loše da nabave pištolj.
„A sad pogledaj desno. Ne mrdaj glavom.”
Pogledala je na tu stranu i videla udovicu Gulsbi i gospodina
Bilsona, oca blizanaca Bilson. Edi Gulsbi bila je u kućnoj haljini i
papučama. Ričard Bilson nosio je šareni šorts i crvenu „krimson tajd”
majicu. Oboje su imali lovačke puške. Grupa ispred policijske stanice
nije ih videla; bili su zaokupljeni poslom koji su došli da obave.
Na Jugu ste, rekla je Eni do zuba naoružanim uljezima. Imala je
utisak da će uskoro shvatiti šta to znači.
„Tome i Alis”, rekla je gospođa Sigsbi. „Ulazite unutra. Obavezno
sredite dečaka.”

Ušli su.

37

Tim je podigao Vendi na noge. Izgledala je zbunjeno, kao da nije u
potpunosti sigurna gde je. Komadić papira zavukao joj se u kosu.
Pucnjava ispred stanice je prestala, makar na trenutak. Zamenila ju je
priča, ali je Timu zvonilo u ušima, pa nije razabirao reći. To i nije bilo
važno. Dobro je ako su napolju uspostavili mir. Ipak, bilo bi razborito
očekivati nastavak rata.

„Vendi, jesi li dobro?”
„Oni... Time, ubili su šerifa Džona! I koliko drugih?”
Protresao je. „Jesi li dobro?”
Klimnula je. „D-da. Mislim...”
„Izvedi Luka pozadi.”
Posegnula je za dečakom. Luk je uzmakao i potrčao ka šerifovom
stolu. Tag Faradej pokušao je da ga uhvati za ruku, ali je Luk i njega
izbegao. Metak je pogodio prenosni kompjuter, nakrivio se, ali je
oštećeni ekran još svetleo, a malo narandžasto svetio USB-a postojano
treptalo. I njemu je zvonilo u ušima, ali je bio blizu vrata. Čuo je kako
gospođa Sigsbi govori: Obavezno sredite dečaka.
Kučko, pomislio je. nemilosrdna kučko.
Zgrabio je prenosni kompjuter. Pao je na kolena, s kompjuterom na
grudima, kad su Alis Grin i Tom Džons ušli kroz izrešetana ulazna
vrata. Tag je podigao oružje, ali je pokošen rafalom iz HK-a pre nego
što je stigao da zapuca. Zadnji deo uniforme bio mu je u fronclama.
„Glok” mu je izleteo iz ruke i zakotrljao se po podu. Frenk Poter, jedini
zamenik na nogama, nije ni pokušao da se brani. Na licu je imao izraz
zaprepašćenja i neverice. Alis Grin ustrelila ga je u glavu. Sagnula se
kad se na ulici razlegla vatra. Čuli su se povici i bolni krici.
Čovek s dugom cevi zbunio se zbog pucnjave i vriske. Tim ga je
pogodio dva puta, u zadnji deo vrata i u glavu. Alis Grin se uspravila i
nastavila dalje. Preskočila je Džonsa, s usredsređenim izrazom lica.
Tim je ugledao još jednu ženu iza nje. I starija žena u crvenom kostimu
držala je oružje. Blagi bože, pomislio je, koliko ih je? Jesu li poslali
vojsku po dečaka?

„On je iza stola, Alis”, rekla je starija žena. Zvučala je stravično
mirno, s obzirom na klanicu oko nje. „Vidim mu zavoj na uvetu. Izvedi
ga iz zaklona i upucaj.”

Žena po imenu Alis zaobišla je sto. Tim nije gubio vreme na
upozorenja da stane – odavno je to prevazišao – samo je povukao
obarač Vendinog „gloka”. Škljocnuo je uprazno, iako je u šaržeru morao
biti makar još jedan metak, a verovatno i dva. U „učini ili umri”
trenutku shvatio je razlog: Vendi nije napunila šaržer posle poslednjeg
gađanja na strelištu u Daningu. Takve stvari nisu bile visoko na spisku
njenih prioriteta. Imao je vremena da pomisli – isto što je pomislio kad
je došao u Dupre – da nije stvorena za pajkana.

Trebalo je da se drži dispečerskog posla, pomislio je. Sad je
prekasno. Mislim da ćemo svi umreti.

Luk je ustao iza dispečerskog stola. Držao je prenosni kompjuter
obema rukama. Zamahnuo je njime i udario Alis Grin pravo u lice.
Napukli ekran se raspao. Grinova se zateturala unazad, na ženu u
kostimu. Krvarila je iz nosa i usta. Ponovo je podigla pištolj.

„Spusti ga, spusti, spusti!”, vrisnula je Vendi. Podigla je „glok” Taga
Faradeja. Grinova nije obraćala pažnju. Nišanila je Luka, koji je izvadio
USB Morin Alvorson iz porta prenosnog kompjutera, umesto da potraži
zaklon. Vendi je ispalila tri hica, stisnutih očiju, s prodornim krikom,
posle svakog potezanja obarača. Prvi metak pogodio je Alis Grin iznad
nosa. Drugi je prošao kroz rupu na vratima, na kom je pre stotinu
pedeset sekundi bilo staklo.

Treći je pogodio Džuliju Sigsbi u nogu. Pištolj joj je ispao iz ruke.
Skljokala se na pod, s izrazom neverice. „Upucala si me. Zašto si me
upucala?”

„Jesi li blesava? Šta si mislila?”, rekla je Vendi. Prišla je ženi koja je
sedela naslonjena leđima na zid. Cipele su joj krčkale po krhotinama
stakla. Vazduh se osećao na barut, nekad uredni centralni prostor
policijske stanice bio je u haosu i pun oblaka plavičastog dima. „Rekla
si im da ubiju dete.”

Gospođa Sigsbi počastila ju je osmehom rezervisanim za one koji
moraju da podnose budale. „Ne razumeš. Kako bi mogla? On mi
pripada. On je moje vlasništvo.”

„Nije više”, rekao je Tim.
Luk je kleknuo pored gospođe Sigsbi. Na obrazima je imao mrlje
krvi i staklenu krhotinu na obrvi. „Ko zapoveda Institutom u vašem
odsustvu? Stakhaus? Je li on taj?”

Ćutke ga je posmatrala.
„Je li Stakhaus?”
Ćutala je.
Bubnjar Denton ušao je unutra. Osvrnuo se oko sebe. Gornji deo
pidžame bio mu je s jedne strane natopljen krvlju. Uprkos tome
izgledao je čudesno živahno. Gutale Dobira gledao je preko njegovog
ramena, raširenih očiju.
„Svetog mu sveca”, rekao je Bubnjar. „Ovo je masakr.”
„Morao sam da ustrelim čoveka”, rekao je Gutale. „Gospođa Gulsbi
upucala je ženu koja je pokušala da upuca nju. To je bila čista
samoodbrana.”
„Koliko ih je napolju?” pitao ih je Tim. „Jesu li svi oboreni, ili su neki
još aktivni?”
Eni je odgurnula Gutalea Dobiru u stranu i stala pored Bubnjara. Sa
serapeom i pištoljima koji se puše u rukama, izgledala je kao lik iz
špageti vesterna. „Verujem da su svi koji su izašli iz onih kombija
sređeni”, rekla je. „Dvojica su ranjena, jedan ima metak u stopalu, drugi
je gadno ozleđen. Dobira ga je upucao. Ostali kučkini sinovi su mrtvi.”
Osmotrila je prostoriju. „I, pobogu, ko je ostao u policijskoj stanici?”
Vendi, pomislio je Tim, ah nije rekao. Pretpostavljam da je ona
vršilac dužnosti šerifa. Možda će to biti Roni Gibson kad se vrati s
odmora. Vendi neće hteti taj posao.
Edi Gulsbi i Ričard Bilson stajali su pored Gutale, iza Eni i Bubnjara.
Bilson je zbunjeno posmatrao glavnu prostoriju – mecima izrešetane
zidove, slomljeno staklo, barice krvi na podu, opružena tela – i pokrio
usta šakom.
Edi je očigledno bila sazdana od tvrđeg materijala. „Doca je na putu.
Pola grada je na ulicama, većina je naoružana. Šta se ovde desilo? I ko je
to?” Pokazala je na mršavog dečaka s previjenim uvetom.
Luk nije obraćao pažnju. Bio je usredsređen na ženu u kostimu.
„Stakhaus, sigurno. Mora biti. Moram da stupim u kontakt s njim. Kako
da to uradim?”
Gospođa Sigsbi ćutke ga je posmatrala. Tim je kleknuo kraj Luka. U
očima žene u kostimu video je bol, nevericu i mržnju. Nije mogao da
kaže šta je od toga preovlađujuće, ali bi izabrao mržnju da je morao da
pogađa. Ona je uvek najjača, makar kratkoročno.
„Luk...”
Dečak nije obraćao pažnju. Bio je u potpunosti usmeren na ranjenu
ženu. „Moram da stupim u kontakt s njim, gospođo Sigsbi. Drži moje

prijatelje u zatočeništvu.”
„Oni nisu zatočenici, oni su vlasništvo!”
Vendi im se pridružila. „Izgleda da niste bili na času kad je vaše

odeljenje učilo o Linkolnu koji oslobađa robove, gospođo.”
„Došli ste ovde, pucali ste po našem gradu”, rekla je Eni.

„Pretpostavljam da ste dobili svoje, zar ne?”
„Ućuti, Eni”, rekla je Vendi.
„Moram da stupim u kontakt s njim, gospođo Sigsbi. Moram da

sklopim pogodbu. Reci mi kako da to učinim.”
Luk je zario prst u rupu od metka na crvenom kostimu, kad nije

odgovorila. Gospođa Sigsbi je vrisnula. „Nemoj, o nemoj, to BOLI!”
„Zap-štapovi bole!”, povikao je Luk. Staklene krhotine zazveckale su

na podu, tvoreći male potočiće. Eni je zurila kao opčinjena raširenih
očiju. „Injekcije bole! Davljenje boli! A tek cepanje uma!” Ponovo je
zario palac u ranu od metka. Vrata pritvorske jedinice s treskom su se
zatvorila, nateravši sve da poskoče. „A uništavanje uma? To najviše
boli!”

„Naterajte ga da prestane!”, vrisnula je gospođa Sigsbi. „Naterajte
ga da prestane da me povređuje!”

Vendi se sagnula da pomeri Luka. Tim je odmahnuo glavom.
Uhvatio ju je za ruku. „Nemoj.”

„To je zavera”, prošaptala je Eni Bubnjaru. Izbečila se. „Ta žena
učestvuje u zaveri. Svi su u tom kolu! Znala sam od početka. Govorila
sam, ali mi niko nije verovao!”

Zvonjava u Timovim ušima bila je sve slabija. Nije čuo sirene. To ga
nije iznenadilo. Pretpostavio je da Državna policija verovatno ne zna da
je došlo do pucnjave u Dupreu, ne još. A svi koji su zvali 911, nisu
dobijali Drumsku policiju Južne Karoline, već kancelariju šerifa Okruga
Ferli – što će reći ovaj haos. Pogledao je na sat i s nevericom shvatio da
je svet pre samo pet, najviše šest minuta bio na svom mestu.

„Gospođa Sigsbi, zar ne?”, pitao je kad je kleknuo pored Luka.
Gutala je.
„U velikoj ste nevolji, gospođo Sigsbi. Savetujem vam da kažete
Luku ono što želi da zna.”
„Potrebna mi je medicinska pomoć.”
Tim je odmahnuo glavom. „Potrebno vam je da počnete da govorite.
Zatim ćemo se pozabaviti medicinskom pomoći.”
„Luk je govorio istinu”, rekla je Vendi, nikom ponaosob. „O svemu.”
„Zar nisam to upravo rekla?” Enin glas ličio je na kreštanje.

Doca Roper probio se u stanicu. „Isusa mi u jutro Uskrsnuća”, rekao
je. „Ko je još živ? Koliko ozbiljno je ova žena povređena? Je li ovo delo
terorista?”

„Muče me”, rekla je gospođa Sigsbi. „Obavezni ste da ih naterate da
prestanu, ako ste doktor, na šta ukazuje ta crna torba koju nosite.”

Tim je rekao: „Dečak kog ste zbrinuli bežao je od ove žene i
naoružane družine koju je dovela sa sobom, doco. Ne znam koliko tamo
napolju ima mrtvih, ali smo mi izgubili petoro, uključujući i šerifa. Ova
žena stoji iza svega toga.”

„O tom potom”, rekao je Roper. „Sad moram da se pobrinem za nju.
Krvari. I nek neko pozove prokleta ambulantna kola.”

Gospođa Sigsbi zagledala se u Luka. Ogolila je zube. Taj osmeh
poručivao jepobedila sam. Obratila se Roperu. „Hvala vam, doktore.
Hvala vam.”

„Ova ptičica je još rada kavzi”, rekla je Eni, ne bez divljenja. „Mislim
da tip kog sam upucala u nogu to nije. Obišla bih ga da sam na vašem
mestu. Mislim da bi taj prodao rođenu babu u belo roblje, za injekciju
morfijuma.”

Oči gospođe Sigsbi raširile su se od užasa. „Pustite ga na miru.
Zabranjujem vam da razgovarate s njim.”

Tim je ustao. „Nosite se dođavola s vašim zabranama. Ne znam za
koga radite, moja damo, ali verujem da su vaši dani kidnapovanja dece
odbrojani. Luk, Vendi, pođite sa mnom.”

38

Svetla su se popalila po čitavom gradu. Glavna ulica Duprea bila je puna
ljudi. Tela poginulih pokrivena su onim što se našlo pri ruci. Neko je
izneo vreću za spavanje Sirotice Eni iz sokaka da bi pokrio Robin Leks.

Doktor Evans je potpuno zaboravljen. Mogao je da othrama do
jednog od parkiranih kombija i da pobegne, ali nije to ni pokušao. Tom,
Vendi i Luk zatekli su ga kako sedi na pločniku ispred Džema. Obrazi su
mu blistali od suza. Uspeo je da skine cipelu. Zurio je u krvavu čarapu,
koja je pokrivala jako deformisano stopalo. Tim nije znao niti je mario
koliko toga je oštećenje kosti, a koliko otok koji će splasnuti.

„Kako se zovete, gospodine?”, pitao je Tim.

„Moje ime nije bitno. Želim advokata. I doktora. Žena me je upucala.
Hoću da bude uhapšena.”

„Zove se Džejms Evans”, rekao je Luk. „I on je doktor. Baš kao što je
bio Jozef Mengele.”

Evans kao da je tek sad primetio Luka. Pokazao je na njega
drhtavim prstom. „Ti si kriv za sve ovo.”

Luk se bacio na Evansa, ali ga je Tim ovog puta zadržao i nežno ali
odlučno gurnuo prema Vendi, koja ga je uhvatila za ramena.

Tim je čučnuo, da bi mogao da pogleda bledog, preplašenog čoveka
u oči. „Slušajte me, doktore Evanse. Pažljivo me slušajte. Vi i vaši
prijatelji uleteli ste u grad da biste ubili ovog dečaka. Ubili ste petoro
ljudi. Policajce. Možda vam nije poznato, ali u Južnoj Karolini postoji
smrtna kazna. Varate se ako mislite da je nećete dobiti i to brzom
brzinom, za ubistvo oblasnog šerifa i četvoro zamenika...”

„Ja nemam nikakve veze s tim!” ciknuo je Evans. „Doveden sam
ovamo uprkos nedvosmisleno iskazanom negodovanju! Ja...”

„Umukni!”, rekla je Vendi. Još je držala „glok” pokojnog Taga
Faradeja. Uperila ga je u stopalo u cipeli. „Pomenuti policajci bili su
moji prijatelji. Sišao si s jebenog uma ako misliš da ću ti citirati prava
ili nešto slično. Prosviraću ti metak kroz drugo stopalo ako ne kažeš
Luku ono što želi da zna i to...”

„U redu! U redu! Hoću!” Evans je spustio ruke na čitavo stopalo.
Tim se umalo sažalio na njega. Umalo. „Šta je bilo? Šta želiš da znaš?”

„Moram da razgovaram sa Stakhausom”, rekao je Luk. „Kako da to
učinim?”

„Njen telefon”, rekao je Evans. „Ima specijalni telefon. Zvala ga je
pre nego što su pokušah... znaš... ekstrakciju. Video sam kako ga stavlja
u džep sakoa.”

„Ja ću ga doneti”, rekla je Vendi. Krenula je ka policijskoj stanici.
„Nemoj samo da doneseš telefon”, rekao je Luk. „Dovedi nju.”
„Luk... ustreljena je.”
„Mogla bi nam zatrebati”, rekao je Luk. Pogled mu je bio tvrd kao
kamen.
„Zašto?”
Zato što je ovo šah, a u šahu se nikad ne bavite potezom koji ćete
povući, pa ni sledećim. Pravilo kaže da morate razmišljati tri poteza
unapred. I da morate smisliti tri rezervne opcije za svaki od njih, u
zavisnosti od poteza protivnika.
Pogledala je Tima, koji je klimnuo. „Dovedite je. Stavite joj lisice ako

bude neophodno. Naposletku, ti predstavljaš zakon.”
„Bože, kakva misao”, rekla je i otišla.
Tim je konačno začuo sirenu. Možda i dve. Još su bile daleke.
Luk ga je uhvatio za zglob. Tim je pomislio da je dečak u potpunosti

usredsređen, svestan i smrtno umoran. „Ne mogu dozvoliti da budem
uhvaćen. Imaju moje prijatelje. Zatočeni su. Samo ja im mogu pomoći.”

„Zatočeni su u tom Institutu.”
„Da. Sad mi veruješ, zar ne?”
„Bilo bi teško ne verovati ti, posle onog s USB-a, i svega što se ovde
desilo. Šta je bilo s USB-om? Je li još kod tebe?”
Luk se potapšao po džepu.
„Gospođa Sigsbi i ljudi s kojima radi želeli su da urade nešto tvojim
prijateljima, nakon čega bi završili kao deca na onom odeljenju?”
„Već su im to radili, ah su oni izašli odande. Najviše zahvaljujući
Ejveriju. A Ejveri je bio tamo zato što mi je pomogao da pobegnem.
Pretpostavljam da u tom ima neke ironije. Ali sam prilično siguran da
su ponovo zatočeni. Bojim se da će ih Stakhaus ubiti ako ne sklopim
pogodbu s njim.”
Vendi se vraćala. Nosila je četvrtastu spravu sličnu cigli. Tim je
pretpostavio da je to telefon. Imala je tri krvave ogrebotine na ruci u
kojoj ga je držala.
„Nije htela da ga da. Iznenađujuće je snažna, i nakon ranjavanja.”
Predala je spravu Timu. Osvrnula se preko ramena. Sirotica Eni i
Bubnjar Denton vodili su gospođu Sigsbi preko ulice. Pružala im je
otpor koliko je mogla, iako je bila bleda i trpela bolove. Najmanje
tridesetoro građana Duprea išlo je za njima. Doca Roper predvodio je
gomilu.
„Evo je, Timi”, rekla je Sirotica Eni. Dahtala je. Imala je crvene
tragove na obrazu i slepoočnici, od šamara gospođe Sigsbi, ali nije
izgledala nimalo uznemireno.
Dok Roper je spustio crnu torbu. Uhvatio je Eni za serape. Povukao
ju je u stranu da bi se suočio s Timom. „O čemu si, za ime božje,
razmišljao? Ne možeš da transportuješ ovu ženu! Možeš je ubiti!”
„Ne bih rekao da je na pragu smrti, doco”, rekao je Bubnjar. „Udarila
me je i zamalo mi razbila nos.” Nasmejao se. Tim je bio siguran da je
prvi put čuo njegov smeh.
Vendi nije obraćala pažnju na Bubnjara i doktora. „Ako želimo da
idemo negde, Time, bolje je da to učinimo pre dolaska državne
policije.”

„Molim vas.” Luk je prvo pogledao Tima, a zatim doka Ropera. „Moji
prijatelji će umreti ako nešto ne preduzmemo. Znam da hoće. I s njima
su i drugi, oni koje zovu gorkovi.”

„Želim u bolnicu”, rekla je gospođa Sigsbi. „Izgubila sam mnogo
krvi. I želim da vidim advokata.”

„Začepi gubicu ili ću ti je ja začepiti”, rekla je Eni. Obratila se Timu.
„Pretvara se da je teško povređena. Krvarenje je prestalo.”

Tim nije odmah odgovorio. Mislio je na ne tako daleki dan, kad je
svratio u Sarasota Vestfild tržni centar da bi kupio cipele, samo to i
ništa drugo, i na ženu koja je dotrčala do njega zato što je bio u
uniformi. Rekla je da neki dečak maše pištoljem ispred bioskopa.
Otišao je da vidi šta se dešava i doneo odluku koja mu je promenila
život. Ta promena dovela ga je ovamo. Sad se nalazio pred novom
odlukom.

„Previj je, doco. Mislim da ćemo Vendi, Luk i ja povesti ovo dvoje na
kratku vožnju. Videćemo šta možemo da uradimo da bismo popravili
situaciju.”

„Daj joj neko sredstvo protiv bolova”, rekla je Vendi.
Tim je odmahnuo glavom. „Daj ga meni. Ja ću odlučiti kad će ga
dobiti.”
Doca Roper obratio se Timu – i Vendi – kao da ih prvi put vidi u
životu. „Ovo je pogrešno”
„Nije, doco.” To je bila Eni. Govorila je s iznenađujućom blagošću.
Uhvatila je Ropera za rame i pokazala na policijsku stanicu izrešetanih
prozora i vrata i na pokrivene leševe na ulici. „To je pogrešno.”
Doktor je neko vreme stajao, gledajući leševe i ruiniranu stanicu.
Odlučio se. „Da vidimo kolika je šteta. Neću vam dozvoliti da je
odvedete ako još obilno krvari, ili ako joj je polomljena butna kost.”
Hoćeš, pomislio je Tim. Zato što nas ne možeš sprečiti.
Roper je kleknuo, otvorio torbu i izvadio par hirurških makaza.
„Ne”, rekla je gospođa Sigsbi. Otela se Bubnjaru. On ju je smesta
ščepao, ali je Tim video da se pre toga oslonila na povređenu nogu, baš
kao i Roper. Bio je u ozbiljnim godinama, ali mu je malo toga
promicalo. „Nećete me operisati na ulici!”
„Jedino što ću operisati jeste nogavica vaših pantalona”, rekao je
Roper. „Izuzev ako ne nastavite da se opirete. U tom slučaju ne mogu
ništa da vam garantujem.”
„Ne! Zabranjujem vam...”
Eni ju je uhvatila za gušu. „Ženo, ne želim da slušam kako išta

zabranjuješ. Budi mirna, inače će ti noga biti poslednja briga.”
„Skidaj ruke s mene!”
„Samo ako budeš mirna. U protivnom ću ti zavrnuti tu žgoljavu

šiju.”
„Bolje ti je da je poslušaš”, rekla je Edi Gulsbi. „Poludi kad se

iznervira.”
Gospođa Sigsbi prestala je da se opire, verovatno ne samo zbog

pretnji davljenjem već i zbog iscrpljenosti. Roper joj je pedantno isekao
pantalone, pet centimetara iznad rane. Nogavica je pala oko članka,
otkrivajući belu kožu, mrežu vena i nešto što je više ličilo na
posekotinu nožem nego na rupu od metka.

„Pa, dušo”, s olakšanjem će Roper. „Ovo ne izgleda loše. Gore je od
ogrebotine, ali ne mnogo. Imaš sreće, gospođo. Krv se već zgrušala.”

„Teško sam povređena!”, kriknula je gospođa Sigsbi.
„Bićeš, ako ne umukneš”, rekao je Bubnjar.
Doktor je očistio ranu sredstvom za dezinfekciju. Previo je i
učvrstio zavoj zihernadlama. Činilo se da ga čitav grad gleda, kad je
završio. Tim je u međuvremenu gledao ženin telefon. Pritisnuo je
dugme sa strane i upalio ekran. Pojavila se poruka NIVO ENERGIJE
75%. Ugasio ga je i predao Luku. „Neka bude kod tebe.”
Luk ga je stavio u džep s USB-om. Neko ga je povukao za pantalone.
To je bio Evans. „Moraš da budeš pažljiv, mladi Luk. Ako ne želiš da
budeš odgovoran.”
„Za šta?”, pitala je Vendi.
„Za kraj sveta, gospođice. Za kraj sveta.”
„Ućuti, budalo”, rekla je gospođa Sigsbi.
Tim je razmišljao. Zatim se okrenuo doktoru. „Ne znam tačno s čim
ovde imamo posla, ali znam da je u pitanju nešto izuzetno. Potrebno
nam je vreme s ovo dvoje. Kad se državni pajkani pojave, reci im da
ćemo se vratiti za jedan, najviše dva sata. Zatim ćemo pokušati da
izvedemo nešto što će ličiti na normalnu policijsku proceduru.”
Sumnjao je da će moći da održi to obećanje. Pomislio je da je
njegovo vreme u Dupreu, Južna Karolina, gotovo sasvim sigurno na
izmaku. Bilo mu je žao zbog toga.
Mislio je da bi mogao da živi ovde. Možda s Vendi.

39

Gledis Hikson stajala je ispred Stakhausa u stavu voljno, raširenih
stopala, s rukama na leđima, bez lažnog osmeha koji je svako dete u
Institutu poznavalo (i mrzelo).

„Razumete li sadašnju situaciju, Gledis?”
„Da, gospodine. Rezidenti Zadnje polovine su u tunelu.”
„Tačno. Ne mogu da izađu, ali mi ne možemo da uđemo. Znam da su
pokušali da se... recimo da se poigraju nekim ljudima, koristeći se
psihičkim moćima.”
„Da, gospodine. Nisu uspeli.”
„Ali bilo je neugodno.”
„Da, gospodine, pomalo. Javilo se neko... zujanje. Bilo je odvratno.
Nema ga ovde u administrativnoj zgradi, makar ne još, ali su ga svi u
Prednjoj polovini osetili.”
Što je imalo smisla, pomislio je Stakhaus. Prednja polovina bliža je
tunelu. Moglo bi se reći da je na njemu.
„Izgleda da jača, gospodine.”
Možda je to njena mašta. Stakhaus je mogao da se nada da je tako i
da je Donki Kong imao pravo kad je tvrdio da Dikson i njegovi prijatelji
ne mogu da utiču na pripremljene umove, čak ni uz pomoć neporecive
sile gorkova, ali, kao što je njegov deda zborio, nada ne dobija konjske
trke.
Nastavila je, možda zbog nelagodnosti izazvane tišinom. „Ali znamo
šta nameravaju, gospodine, pa to nije problem. Uhvatili smo ih za
gušu.”
„To je lepo rečeno, Gledis. Reći ću ti zašto sam te ovde pozvao.
Poznato mi je da si u mladosti pohađala Masačusetski univerzitet.”
„To je tačno, gospodine, ali samo tri semestra. Studiranje nije bilo
za mene. Stupila sam u Marinski korpus.”
Stakhaus je klimnuo. Nije bilo potrebe da je podseća na
kompromitujuće podatke iz njenog dosijea. U prvoj godini išlo joj je
dobro. U drugoj se uvalila u ozbiljnu nevolju. U baru je pivskom kriglom
onesvestila žensku s kojom se borila za naklonost nekog momka.
Zamoljena je da napusti bar i koledž. Taj incident nije bio njena prva
provala besa. Nije ni čudo što je odabrala marince.
„Odabrala si hemiju.”
„Ne, gospodine, ne baš. Nisam odabrala glavnu oblast studiranja
pre... pre nego što sam odlučila da odem.”
„Ali to je bila tvoja namera.”

„Hm, da, gospodine, od početka.”
„Gledis, pretpostavimo da nam je potrebno – upotrebiću
nepravedno oklevetanu frazu – konačno rešenje problema koji
predstavljaju rezidenti u tunelu. Ne kažem da će se to desiti, ali, recimo
da se to desi.”
„Jel’ me pitate da li mogu biti otrovani, gospodine?”
„Recimo da je tako.”
Gledis se napokon osmehnula, savršeno iskreno. Možda i s
olakšanjem. Grozno zujanje će prestati kad rezidenata više ne bude.
„To će biti najlakša stvar na svetu, gospodine, ako je tunel povezan s
GVR sistemom. Sigurna sam da jeste.”
„GVR?”
„Grejanje, ventilacija i rashlađivanje, gospodine. Potreban vam je
izbeljivač i sredstvo za čišćenje sanitarija. U skladištu za spremačice
ćete pronaći i jedno i drugo u izobilju. Pomešajte to pa ćete dobiti gas
hlor. Stavite nekoliko kofa ispod GVR cevi koja je povezana s tunelom,
pokrijte ih platnom, da biste obezbedili snažno usisavanje, i to je to.”
Nastavila je, posle kraće pauze. „Naravno, želećete da uklonite osoblje
u Zadnjoj polovini, pre toga. Verovatno postoji samo jedrio ulazno
mesto za taj deo kompleksa. Nisam sigurna. Mogu da pogledam
planove instalacija za grejanje, ako...”
„To neće biti neophodno”, rekao je Stakhaus. „Ali možda biste ti i
domar Fred Klark mogli da pripremite... hm... neophodne sastojke. To
je samo mera predostrožnosti, da li me razumeš?”
„Da, gospodine, svakako.” Izgledalo je da Gledis jedva čeka da ode.
„Mogu li da vas pitam gde je gospođa Sigsbi? Njena kancelarija je
prazna. Rozalinda je rekla da pitam vas.”
„Poslovi gospođe Sigsbi te se ne tiču, Gledis.” Dodao je, pošto je po
svoj prilici bila rešena da ostane u stavu mirno: „Na mestu voljno.”
Otišla je da pronađe domara Freda i da prikupi sastojke koji će
staviti tačku na decu i zujanje koje je zagospodarilo Prednjom
polovinom.
Stakhaus se zavalio u stolici. Pitao se da li će tako radikalni potez
biti neophodan. Mislio je da će biti. I da li je odista toliko radikalan, s
obzirom na ono što su ovde radili proteklih sedamdeset godina? Smrt
je naposletku bila neizbežna, u njihovom poslu. Loša situacija ponekad
je zahtevala novi početak.
Taj novi početak zavisio je od gospođe Sigsbi. Njena ekspedicija u
Južnu Karolinu bila je prilično improvizovana, ali takvi planovi obično

funkcionišu. Setio se nečeg što je rekao Majk Tajson: strategija beži
kroz prozor kad udarci počnu da pljušte. Imao je spremnu izlaznu
strategiju. Godinama ju je pripremao. Imao je novac, lažne pasoše (tri
komada), plan putovanja i spremno odredište. Ostaće ovde koliko god
bude mogao, iz odanosti prema Džuliji, ali ponajviše zbog vere u značaj
posla koji su obavljali. Garantovanje bezbednosti slobodnom svetu bilo
je sekundarni cilj. Garantovanje bezbednosti čitavom svetu bilo je
primarni.

Govorio je sebi da još nema razlog za odlazak. Kolica s jabukama su
se nagnula, ali se još nisu prevrnula. Čekanje je najbolja opcija.
Proceniće situaciju kad prestane razmena udaraca.

Čekao je da se specijalni telefon oglasi. Odlučiće se kad ga Džulija
izvesti o ishodu misije na Jugu. Znače šta da radi ako ne zazvoni.

40

Na raskrsnici US 17 i SR 92 bio je tužni, napušteni salon lepote. Tim se
zaustavio ispred njega, obišao kombi i prišao suvozačkom sedištu na
kom je sedela gospođa Sigsbi. Otvorio je njena vrata i povukao klizna.
Doktor Evans je sedeo između Luka i Vendi. Smrknuto je posmatrao
deformisano stopalo. Vendi je držala „glok” Taga Faradeja, a Luk
specijalni telefon gospođe Sigsbi.

„Luk, pođi sa mnom. Vendi, ostani na svom mestu, molim te.”
Luk je izašao. Tim je zatražio i dobio telefon. Uključio ga je.
Naslonio se na suvozačka vrata. „Kako ova bebica radi?”
Gospođa Sigsbi ćutke je gledala pravo ispred sebe, na zatarabljenu
zgradu s izbledelim natpisom Kosodrom 2000. Cvrčci su cvrčali. Iz
pravca Duprea su se čule sirene. Bile su bliže, ali još nisu stigle do
grada, procenio je Tim. Uskoro će stići.
Uzdahnuo je. „Ne otežavajte situaciju, gospođo. Luk kaže da bismo
mogli da sklopimo pogodbu, a on je pametan.”
„Previše je pametan za vlastito dobro”, rekla je i stisnula usne. Još je
gledala kroz šoferku, ruku skrštenih na oskudnim grudima.
„Moram reći da ste, s obzirom na situaciju u kojoj se nalazite, i vi
previše pametni za vaše dobro. Kad sam rekao da ne otežavate položaj,
mislio sam da me ne terate da vas povređujem. Za nekog ko je

povređivao decu...”
„Povređivali ste ih i ubijali”, oglasio se Luk. „Ubijali ste i druge

ljude.”
„Čini se da ste čudesno osetljivi na bol, za nekog ko je sve to radio.

Stoga prestanite s ćutanjem i recite kako ovo radi.”
„Aktivira se glasom”, rekao je Luk. „Zar ne?”
Iznenađeno ga je pogledala. „Ti si TK, a ne TP. I ne preterano jak

TK.”
„Stvari su se promenile”, rekao je Luk. „Zahvaljujući Štazi svetlima.

Aktivirajte telefon, gospođo Sigsbi.”
„Da sklopite pogodbu?”, rekla je. Kreštavo se nasmejala. „Kakva

pogodba može da mi popravi situaciju? Mrtva sam u svakom slučaju.
Omanula sam.”

Tim se nagnuo ka kliznim vratima. „Vendi, dodaj mi pištolj.”
Učinila je to bez oklevanja.
Prislonio je cev službenog automatika zamenika Faradeja uz
nogavicu, odmah ispod kolena. „Ovo je ’glok’, gospođo. Nikad više
nećete hodati ako povučem obarač.”
„Šok i gubitak krvi će je ubiti!” ciknuo je doktor Evans.
„Odgovorna je za petoricu mrtvih policajaca”, rekao je Tim. „Mislite
li da me je briga? Završio sam s vama, gospođo Sigsbi. Ovo vam je
poslednja prilika. Možda ćete se odmah onesvestiti, ali bih se kladio da
vam se svetla neće odmah ugasiti. Ogrebotina na drugoj nozi biće
poljubac za laku noć u poređenju s bolom koji ćete osetiti.”
Ćutala je.
Vendi je rekla. „Ne čini to, Time. Ne možeš, ne hladnokrvno.”
„Mogu.” Nije bio siguran da li je to istina. Znao je da ne želi da sazna.
„Pomozite mi, gospođo Sigsbi. Pomozite sebi.”
Ništa. A vremena je bilo sve manje. Eni neće reći državnoj policiji
kuda su krenuli, a neće ni Bubnjar ili Edi Gulsbi. Dok Roper će možda
progovoriti. Norbert Holister, koji se mudro držao podalje od obračuna
na Glavnoj ulici, bio je još izgledniji kandidat.
„Dobro. Vi ste ubilačka kučka, ali mi je žao što ću morati ovo da
učinim. Neću brojati do tri.”
Luk je stavio ruke na uši, da ne bi čuo pucanj. To ju je ubedilo.
„Nemoj.” Pružila je ruku. „Daj mi telefon.”
„Mislim da neću.”
„Onda ga prinesi mojim ustima.”
Tim je poslušao. Gospođa Sigsbi je nešto promrmljala. Telefon je

progovorio. „Aktiviranje je odbijeno. Imate još dva pokušaja.”
„Možete bolje”, rekao je Tim.
Gospođa Sigsbi je pročistila grlo i progovorila gotovo normalnim

tonom. „Sigsbi Jedan. Kanzas Siti Čifs.”
Pojavio se ekran isti kao na Timovom „ajfonu”. Pritisnuo je ikonicu

telefona, a zatim SKORAŠNJI. Tamo je na vrhu spiska pisalo STAKHAUS.
Dodao je telefon Luku. „Zovi ga. Hoću da ti čuje glas. Zatim mi ga

daj.”
„Zato što ćete saslušati, pošto si odrastao.”
„Nadam se da imaš pravo.”

41

Stakhausov specijalni telefon aktivirao se i zazujao, gotovo sat posle
Džulijinog poslednjeg javljanja – što je bio predugačak period. Zgrabio
ga je. „Jesi li ga sredila, Džulija?”

Stakhaus je bio toliko iznenađen glasom koji mu je odgovorio da je
zamalo ispustio aparat. „Nije”, rekao je Luk Elis, „bilo je obrnuto.”
Stakhaus je prepoznao neporecivo zadovoljstvo u glasu malog govnara.
„Mi smo sredili nju.”

„Šta... šta...” Isprva nije mogao da smisli ništa drugo. Dečakovo mi
nije mu se dopadalo. Smirivala ga je pomisao na tri pasoša zaključana u
sefu kancelarije i pažljivo smišljenu izlaznu strategiju koja ih je pratila.

„Niste me razumeli?”, pitao je Luk. „Možda bi trebalo da zaronite u
rezervoar. Taj tretman čini čuda za mentalne sposobnosti. Ja sam živi
dokaz za to. Kladim se da isto važi i za Ejverija.”

Stakhaus je osetio snažnu želju da prekine razgovor, da uzme
pasoše i da se izgubi, brzo i diskretno. Nije to učinio, zato što ga je
klinac pozvao. To je značilo da želi da mu nešto kaže. Možda hoće da
nešto ponudi.

„Luk, gde je gospođa Sigsbi?”
„Ovde je”, rekao je Luk. „Otključala je telefon za nas. Zar to nije lep
gest s njene strane?”
Za nas. Još jedan loš predlog. Opasan predlog.
„Došlo je do nesporazuma”, rekao je Stakhaus. „Važno je da
popravimo situaciju, ako za to postoje i najmanje šanse. Ulozi su veći

nego što znaš.”
„Možda bismo mogli”, rekao je Luk. „To bi bilo dobro.”
„Sjajno! Možda bi mogao da me spojiš s gospođom Sigsbi na minut

ili dva. Znam da je...”
„Zašto ne bi popričao s mojim prijateljem? Zove se Tim.”
Stakhaus je čekao. Znoj mu je tekao niz obraze. Posmatrao je

kompjuterski ekran. Izgledalo je da pobunjena deca u tunelu – Dikson i
njegovi prijatelji – spavaju. Gorkovi nisu spavali. Bazali su okolo,
buncajući i sudarajući se, kao električni automobili na vašaru. Jedno
dete imalo je olovku. Pisalo je nešto po zidu. Bio je iznenađen. Mislio je
da nisu sposobna za pisanje. Možda je žvrljalo. Prokleta kamera nije
bila dovoljno dobra da mu pokaže natpise na zidu. Jebena manjkava
oprema.

„Gospodine Stakhause?”
„Da. S kim razgovaram?”
„S Timom. To vam je dovoljno.”
„Želim da razgovaram s gospođom Sigsbi.”
„Reci nešto, ali budi brza”, rekao je čovek koji se predstavio kao
Tim.
„Ovde sam, Trevore!”, rekla je Džulija. „I žao mi je. Nisam uspela.”
„Kako...”
„Nije važno kako, gospodine Stakhause”, rekao je čovek koji se
predstavio kao Tim, „i manite se kraljice kučki. Moramo da sklopimo
pogodbu, i to brzo. Možeš li da umukneš i da slušaš?”
„Mogu.” Stakhaus je uzeo beležnicu. Kapljice znoja padale su po njoj.
Obrisao je čelo rukavom, okrenuo novu stranu i uzeo olovku. „Samo
napred.”
„Luk je izneo USB s filmom iz Instituta u kom ste ga držali
zatočenog. Snimila ga je žena po imenu Morin Alvorson. Ispričala je
fantastičnu priču, u koju bi bilo teško poverovati da nije priložila
video-snimak mesta koje nazivate Odeljenje A ili Gorki park. Pratite li
me?”
„Da.”
„Luk kaže da držite izvestan broj dece kao taoce, zajedno s decom iz
Odeljenja A.”
Stakhaus ih do tog trenutka nije smatrao taocima, ali je
pretpostavio da su s Elisovog stanovišta...
„Recimo da je to slučaj, Time.”
„Da, recimo da je tako. Sad ide važni deo. Zasad su samo dve osobe

upoznate s Lukovom pričom i sadržajem USB-a. Ja sam jedna od njih.
Moja prijateljica Vendi je druga. Ona je sa mnom i Lukom. I drugi ljudi
su ga videli, odreda pajkani, ali su svi mrtvi, zahvaljujući ovde prisutnoj
kraljici kučki i snagama koje je dovela sa sobom. I većina njih je mrtva.”

„To je nemoguće!”, povikao je Stakhaus. Ideja da gomila palanačkih
pajkana može da savlada Opalni i Rubin-crveni tim bila je smešna.

„Šefica je bila malo previše drčna, prijatelju, pa smo ih zaskočili. Ali
ne odstupajmo od najhitnijeg. Imam USB. Imam i gospođu Sigsbi i
doktora Džejmsa Evansa. Oboje su ranjeni, ah će se isceliti, ako
sklopimo pogodbu. Vi imate decu. Možemo li da se trampimo?”

Stakhaus je bio zatečen.
„Stakhause? Potreban mi je odgovor.”
„Postojanje ustanove mora ostati tajna”, rekao je Stakhaus. „Sve
zavisi od toga. Neće biti nikakvog dogovora, ako mi to ne potvrdite.”
Tim se javio posle kraće pauze. „Luk kaže da bi to moglo da se sredi.
Kuda da krenem, Stakhause? Kako je tvoja razbojnička družina tako
brzo došla ovamo iz Mejna?”
Stakhaus mu je rekao da „čelendžer” čeka na uzletištu pored
Alkolua – nije imao izbora. „Gospođa Sigsbi daće vam uputstva kad
sletite u Bofort. Hoću da ponovo razgovaram s Elisom.”
„Je li to neophodno?”
„Od vitalne je važnosti.”
Usledila je kratka pauza. Dečak se oglasio na sigurnoj liniji. „Šta
hoćeš?”
„Pretpostavljam da si u kontaktu s prijateljima”, rekao je Stakhaus.
„A pogotovo s jednim od njih, gospodinom Diksonom. Ne moraš da
potvrđuješ ili poričeš. Znam da nema mnogo vremena. U slučaju da ne
znaš gde su...”
„U tunelu su između Zadnje i Prednje polovine.”
To je bilo onespokojavajuće. Stakhaus je ipak nastavio.
„Tako je. Izaći će i ponovo videti sunce ako se pogodimo. Ispuniću
taj tunel hlorom, ako ne uspemo. Svi će umreti laganom, mučnom
smrću. Neću to videti. Otići ću dva minuta posle izdavanja tog
naređenja. Govorim ti ovo zato što sam prilično siguran da bi tvoj novi
prijatelj Tim voleo da te izostavi iz pogodbe koju ćemo sklopiti. To se
ne može desiti. Razumeš li me?”
Luk se oglasio posle kraće pauze: „Da. Razumem. Doći ću s njim.”
„Dobro je. Makar zasad. Jesmo li gotovi?”
„Ne baš. Da li će telefon gospođe Sigsbi raditi u avionu?”

Stakhaus je čuo kako gospođa Sigsbi kaže da hoće.
„Ostani kraj telefona, Stakhause”, rekao je Luk. „Moraćemo ponovo
da porazgovaramo. I prestani da razmišljaš o bekstvu. Znaću da li si to
učinio. S nama je policajka. Reći ću joj da obavesti Ministarstvo
unutrašnje bezbednosti. Tvoja slika biće na svakom aerodromu u
zemlji. Ni sve lažne legitimacije na svetu neće ti pomoći. Bićeš zec na
otvorenom polju. Jesi li me razumeo?”
Stakhaus je po drugi put bio previše iznenađen da bi išta rekao.
„Jesi li?”
„Jesam”, rekao je.
„Dobro je. Bićemo u kontaktu, da bismo se dogovorili o
pojedinostima.”
Dečak je prekinuo vezu. Stakhaus je pažljivo spustio telefon na sto.
Primetio je da mu ruka blago drhti. Delimično od straha, ali uglavnom
od gneva. Bićemo u kontaktu, rekao je dečak, kao da je britki izvršni
direktor iz Silicijumske doline, a Stakhaus podređeni mastiljar koji je
dužan da se pokorava njegovoj volji.
Videćemo, pomislio je. Videćemo.

42

Luk je dodao specijalni telefon Timu, kao da mu je drago što ga se
otarasio.

„Otkud znaš da ima lažne isprave?”, pitala je Vendi. „Jesi li mu
pročitao misli?”

„Nisam”, rekao je Luk. „Ali bih se kladio da ih ima napretek –
pasoše, vozačke dozvole, krštenice. Kladio bih se da ih mnogo
zaposlenih u Institutu ima. Poslužitelji, tehničari i oni iz kafeterije
verovatno ih nemaju, već oni na vrhu. Oni su kao Ajhman ili Valter Rauf,
tip koji je došao na ideju da napravi dušegupke.” Luk se obratio
gospođi Sigsbi. „Rauf bi se lepo slagao s tvojim ljudima, zar ne?”

„Trevor možda ima lažne isprave”, rekla je gospođa Sigsbi. „Ja ih
nemam.”

Luk je pomislio da govori istinu, iako nije mogao da prodre u njen
um. Postojala je reč za osobe poput nje, ta reč bila je zilot. Ajhman,
Mengele i Rauf su pobegli, pošto su bili oportunističke kukavice; njihov

zilotski Firer nije. Počinio je samoubistvo. Luk je bio sasvim siguran da
bi i ova žena isto učinila kad bi joj se ukazala prilika. I ako to bude
relativno bezbolno.

Popeo se u kombi. Pazio je da ne stane na Evansovo ranjeno
stopalo. „Gospodin Stakhaus misli da dolazim k njemu, ali to nije
sasvim tačno.”

„Nije?”, pitao je Tim.
„Nije. Dolazim po njega.”
Štazi svetla blesnula su ispred Lukovih očiju, u sve gušćoj tami
Vrata kombija zatvorila su se sama od sebe.

VELIKI TELEFON

1

U kombiju je do Boforta uglavnom vladala tišina. Doktor Evans je
jednom pokušao da započne razgovor, da bi im stavio do znanja da je
nevin. Tim mu je rekao da može da bira između ćutanja i nekoliko
tableta „oksikodona”, koje mu je doktor Roper dao, ili da nastavi da
priča i trpi bol u ranjenom stopalu. Evans se odlučio za tišinu i pilule.
Još nekoliko ih je ostalo u smeđoj bočici. Tim ih je ponudio gospođi
Sigsbi. Progutala ih je, ne rekavši hvala.

Tim je želeo da obezbedi tišinu za Luka, koji je bio mozak operacije.
Znao je da bi ga većina ljudi smatrala blesavim zato što je dozvolio
dvanaestogodišnjaku da smisli strategiju spašavanja dece u tom
tunelu, i spašavanja njihovih glava, ali je primetio da i Vendi ćuti. I ona
je znala šta je Luk učinio da bi dovde stigao. Videli su ga na delu i
razumeli situaciju.

U čemu se zapravo sastojalo to razumevanje? Pa, dečak je, pored
kilometarske petlje, bio istinski mali genije. Zlikovci iz Instituta
primorali su ga da razvije talenat koji je (pre ojačanja) bio tek nešto
više od vašarskog trika. Smatrali su da je njegov briljantni um samo
nevažni atribut onog što ih je stvarno zanimalo. To ih je činilo sličnim
krivolovcima, spremnim da ubiju slona od šest tona, da bi se dokopali
četrdeset pet kilograma slonovače.

Tim je sumnjao da bi Evans shvatio ironiju situacije, ali je
pretpostavio da bi Sigsbijeva mogla... ako bi dozvolila da joj se ta ideja
odomaći u umu. Tajna operacija koja je trajala decenijama biće
uništena zahvaljujući onom što su smatrali nevažnim – blistavom
intelektu ovog dečaka.

2

Negde oko devet sati, baš kad su prešli granicu Boforta, Luk je rekao
Timu da pronađe motel. „Nemoj da se parkiraš ispred, već iza njega.”

Pronašli su Ekono lodž na Ulici Baunderi. Parking iza zgrade bio je u
senci magnolija. Tim se parkirao pored ograde i isključio motor.

„Ovde ćete nas ostaviti, policajko Vendi”, rekao je Luk.
„Time?”, pitala je Vendi. „O čemu on to govori?”
„O tome da ćeš iznajmiti sobu. I ima pravo”, rekao je Tim. „Ti
ostaješ, mi idemo.”
„Vrati se kad dobiješ ključ”, rekao je Luk. „I ponesi nešto papira.
Imaš li olovku?”
„Naravno, i imam beležnicu.” Kucnula je po prednjem džepu na
pantalonama. „Ali...”
„Objasniću ti koliko god budem mogao kad se vratiš. U suštini bićeš
naša polisa osiguranja.”
Gospođa Sigsbi obratila se Timu, po prvi put od zatvorenog salona
lepote. „Ovaj dečak poludeo je zbog onog što je proživeo. A ti si lud zato
što ga slušaš. Najbolje što vas troje možete da uradite jeste da
pobegnete i ostavite mene i doktora Evansa ovde.”
„Što bi značilo da će moji prijatelji umreti” rekao je Luk.
Gospođa Sigsbi se osmehnula. „Vreme je da se zapitaš, Luk, šta su
oni ikad uradili za tebe.”
„Ne bi razumela”, odvratio je Luk. „Ni za milion godina.”
„Samo napred, Vendi”, rekao je Tim. Stisnuo ju je za ruku. „Uzmi
sobu, pa se vrati.”
Sumnjičavo ga je odmerila, ali mu je predala „glok”, izašla iz
kombija i krenula ka recepciji.
Doktor Evans je rekao: „Želim da naglasim da sam ovde uprkos
nedvosmisleno izraženom...”
„Negodovanju, znam”, rekao je Tim. „Ukapirali smo. A sad umukni.”
„Možemo li da izađemo?” pitao je Luk. „Želim da popričam s tobom
bez...” Klimnuo je ka gospođi Sigsbi.
„Naravno da možemo.” Tim je otvorio suvozačka i klizna vrata. Stao
je pored ograde između motela i zatvorenog placa za prodaju
automobila. Luk mu se pridružio. Tim je sa svog mesta mogao da vidi
oba nevoljna putnika. Mogao je da ih zaustavi ako odluče da se daju u

bekstvo. Nije to smatrao preterano izglednim, s obzirom na to da je
jedan bio ranjen u stopalo, a drugi u nogu.

„Šta je bilo?”, pitao je Tim.
„Igraš li šah?”
„Znam pravila, ali nikad nisam bio dobar igrač.”
„Ja jesam”, rekao je Luk. Tiho je govorio. „I sad igram s njim. Sa
Stakhausom. Razumeš li to?”
„Mislim da shvatam.”
„Pokušavam da smislim tri poteza unapred, kao i kontrapoteze
njegovih poteza.”
Tim je klimnuo.
„Vreme u šahu nije bitan faktor, izuzev u brzopoteznim partijama. A
takva je ova. Moramo da stignemo do uzletišta na kom nas čeka avion.
Sletećemo negde blizu Presk Ajla, gde je avion stacioniran. Ne vidim
kako ćemo odande stići do Instituta pre dva sutra ujutru. Da li ti to
dobro zvuči?”
Tim je razmislio i klimnuo. „Možda nešto kasnije, ali recimo da
ćemo stići u dva.”
„To daje mojim prijateljima pet sati da nešto urade za sebe, ali i
Stakhaus dobija pet sati da nanovo preispita svoj položaj i da se
predomisli, da potruje decu gasom i pobegne. Rekao sam mu da će
njegova fotografija biti na svakom aerodromu. Mislim da je kupio tu
priču, pošto njegove fotografije sigurno postoje na internetu. Veliki
broj ljudi iz Instituta bivši su vojnici. Verovatno i on.”
„Njegova fotografija mogla bi biti na telefonu kraljice kučki”, rekao
je Tim.
Luk je klimnuo, iako je sumnjao da gospođa Sigsbi voli da snima
fotografije. „Ali može pokušati da pešice pređe kanadsku granicu.
Siguran sam da ima najmanje jedan sporedni put za bekstvo –
napušteni šumski put ili potok. To je jedan od mogućih kontrapoteza o
kojima moram da razmišljam. Samo...”
„Samo šta?”
Luk je protrljao obraz ivicom dlana. Izrazito starmali gest govorio
je o umoru i neodlučnosti. „Potrebno mi je tvoje mišljenje. Ono što ti
pričam s mog stanovišta ima smisla, ah sam ipak dete. Ne mogu biti
siguran. Ti si odrastao i jedan od dobrih momaka.”
Tim je bio dirnut. Pogledao je put pročelja zgrade, ali nije video
Vendi. „Reci mi šta misliš.”
„Mislim da sam ga sjebao. Sjebao sam mu čitav svet. Mislim da će

ostati, samo da bi me ubio. Upotrebiće moje prijatelje kao mamac, da
bi bio siguran da ću doći. Zvuči li ti to smisleno? Reci mi istinu.”

„Zvuči”, rekao je Tim. „Ne mogu da budem siguran, ali osveta je
moćni motivator, a ovaj Stakhaus ne bi bio prvi koji bi zanemario
vlastiti interes da bi se osvetio. Pao mi je na pamet još jedan zbog kog
je ostao.”

„Koji?” Luk ga je zabrinuto posmatrao. Vendi Galikson pojavila se
iza kuće, s ključ-karticom u ruci.

Tim je klimnuo ka otvorenim suvozačkim vratima kombija. Zatim
je nagnuo glavu ka Luku. „Sigsbijeva je šefica, zar ne? Stakhaus je samo
njen poslušnik?”

„Tako je.”
„Pa”, rekao je Tim, s blagim osmehom, „ko je njen šef? Jesi li
razmišljao o tome?”
Lukove oči su se raširile, a usta otvorila. Ukapirao je. Osmehnuo se.

3

Devet i petnaest.
U Institutu je vladala tišina. Deca u Prednjoj polovini su spavala,

pomoću sedativa koje su podelili Džo i Hadad. Petoro pokretača
pobune spavali su u tunelu, ali verovatno ne duboko; Stakhaus se
nadao da ih glavobolja načisto sjebava. Samo su gorkovi bih još budni.
Muvali su se okolo, kao da mogu negde da odu. Ponekad su išli ukrug.

Stakhaus se vratio u kancelariju gospođe Sigsbi. Otvorio je
zaključanu fioku, kopijom ključa koji mu je dala. Držao je specijalni
telefon u jednoj ruci, onaj koji su zvali zeleni ih ponekad nulti. Setio se
nečeg što je Džulija jednom rekla o telefonu s tri dugmeta. To se desilo
prošle godine, u selu, kad su Hekl i Džekl još vladali većinom moždanih
ćelija. Deca iz Zadnje polovine upravo su ukokala uticajnog Saudijca,
finansijera evropskih terorističkih ćelija. Njegova pogibija izgledala je
kao nesrećan slučaj. Život je bio lep. Džulija ga je pozvala na večeru, da
bi proslavili uspeh. Podelili su bocu vina pre i još jednu posle jela. Vino
joj je razvezalo jezik.

„Mrzim kad raportiram nultim telefonom. I taj čovek sa šušketavim
glasom. Uvek ga zamišljam kao albina. Ne znam zašto. Možda zbog

nečeg što sam videla u stripu kad sam bila mala. Albino negativac s
rendgenskim očima.”

Stakhaus je s razumevanjem klimao glavom. „Gde je on? Ko je on?”
„Ne znam i ne želim da znam. Zovem, raportiram i odem na
tuširanje. Postoji samo jedna stvar gora od pozivanja nultog telefona. A
to je biti pozvan.”
Stakhaus je pogledao nulti telefon sa sujevernim strahom, kao da će
sama pomisao na takav razgovor zazvati zvonjavu...
„Ne”, rekao je. Praznoj sobi. Nemom telefonu. Nemom zasad. „Nema
mestu sujeverju. Pozvonićeš. To je logični zaključak.”
Naravno. Pošto će ljudi na drugom kraju nultog telefona – čovek
šušketavog glasa i velika organizacija čiji je on deo – saznati za
spektakularnu katastrofu u gradiću u Južnoj Karolini. Naravno da će
saznati. To će biti vest na naslovnim stranama u čitavoj zemlji, a
možda i u čitavom svetu. Možda već znaju. Ako znaju za Holistera,
saradnika iz Duprea, možda su već stupili u kontakt s njim, da bi se iz
prve ruke obavestili o krvavim pojedinostima.
Ali nulti telefon još nije pozvonio. Da li je to značilo da ne znaju, ili
da mu daju vremena da dovede situaciju u red?
Stakhaus je rekao čoveku po imenu Tim da postojanje Instituta
mora ostati tajna, da bi pogodba bila moguća. Nije bio glup da poveruje
da se njegov rad može nastaviti, ovde u šumama Mejna, ali, ako bi
mogao da dovede situaciju u red, i izbegne naslovne stranice širom
sveta o zlostavljanju i ubijanju psihički obdarene dece... ili o razlozima
zbog kojih su se takve stvari događale... i to bi bilo nešto. Možda će biti
nagrađen ako smisli priču koja bi delovala uverljivo. Bio bi zadovoljan i
time da mu glava ostane na ramenima.
Tim je tvrdio da samo tri osobe znaju istinu i da su ostali koji su
videli materijal s USB-a izginuli. Neki pripadnici zlosrećnog Zlatnog
tima možda su živi, ali ga oni nisu videli, i neće govoriti ni o čemu.
Domamiću Luka Elisa i njegove saradnike ovamo, pomislio je. To će
biti prvi korak. Verovatno će stići oko dva ujutru. Imaću dovoljno
vremena da isplaniram zasedu i ako stignu u pola dva. Ovde su samo
tehničari i domari, ali neki od njih – Zik Grk, recimo – tvrdokorni su
momci. Dočepaću se USB-a i njih. I kad čovek šušketavog glasa pozove
– a pozvaće – da pita vladam li situacijom, moći ću da kažem...
„Znajte da je stvar već sređena”, rekao je Stakhaus.
Spustio je nulti telefon na sto gospođe Sigsbi i poslao mentalnu
poruku: Nemoj da zvoniš. Da se nisi usudio da zazvoniš do tri sata

sutra ujutru. Četiri ili pet bilo bi još bolje.
„Daj mi dovoljno vre...”
Telefon je zazvonio. Stakhausu se oteo krik zaprepašćenja. Zatim se

nasmejao, iako mu je srce prebrzo kucalo. Nije zvonio nulti već njegov
specijalni telefon. To je značilo da je poziv iz Južne Karoline.

„Halo? Da li razgovaram s Timom ili Lukom?”
„S Lukom. Slušaj me. Reći ću ti kako će se ovo odvijati.”

4

Kališa se izgubila u ogromnoj kući. Nije znala kako da izađe, zato što
nije znala kako je ušla. Bila je u hodniku koji je ličio na onaj u
rezidencijalnom delu Prednje polovine, u kojoj je živela neko vreme,
pre nego što je odvedena na mesto u kom su joj poharali mozak. Samo
što je ovaj hodnik bio pun stolova, ogledala, čiviluka i nečeg što je ličilo
na slonovska stopala puna kišobrana. Tu je bio i stočić s telefonom, koji
je ličio na telefon u kuhinji njene kuće. Zvonio je. Podigla je slušalicu.
Rekla je samo halo, pošto nije mogla da kaže ono što je govorila od
četvrte godine („dom Bensonovih”).

„Hola? Me escuchas?” To je bio glas devojčice, slab i protkan
šumovima. Jedva čujan.

Kališa je znala šta znači hola, zato što je godinu dana učila španski,
ali njen oskudni rečnik nije sadržao reč escuchas. Ipak je znala šta
devojčica priča i shvatila je da je ovo san.

„Da, uh-uh, čujem te. Gde si? Ko si ti?”
Ali devojčica je nestala.
Spustila je telefon i nastavila put hodnikom. Zavirila je u nešto što
je ličilo na dnevnu sobu iz starog filma, a zatim u balsku dvoranu. Njen
pod od crno-belih kvadrata podsetio ju je na Luka i Nika koji su igrali
šah na igralištu.
Drugi telefon je zazvonio. Pružila je korak i ušla u lepu, savremenu
kuhinju. Frižider je bio pun slika i magneta. Na nalepnici je pisalo
BERKO VIC ZA PREDSEDNIKA! Nije imala pojma ko je Berkovic, ali je
znala da je u njegovoj kuhinji. Telefon je bio na zidu. Bio je veći od onog
na stočiću, sigurno veći od onog u kuhinji Bensonovih. Ličio je na
igračku. Ali zvonio je. Podigla je slušalicu.

„Halo? Hola? Zovem se – me llamo – Kališa.”
Ali to nije bila Špankinja. Već dečak. „Bonjour, vous mentedez?”
„Da, vi-vi, čujem te! Gde si...”
Ali dečak je nestao. Drugi telefon je zvonio. Protrčala je kroz ostavu
i utrčala u sobu sa zidovima od slame i podom od naboja, uglavnom
pokrivenim šarenom vunenom ponjavom. To je bilo poslednje
odmorište odbeglog afričkog ratnog zapovednika Badua Bokase, kog je
jedna ljubavnica ubola nožem u grlo. Iako je zapravo bio žrtva dece,
udaljene hiljadama kilometara. Doktor Hendriks je mahnuo magičnim
štapićem – koji je zapravo bio jeftina prskalica za Četvrti juli – i to je
bio Bokasin kraj. Telefon na ponjavi bio je još veći, poput stone lampe.
Slušalica je bila teška kad ju je podigla.
Čula je devojčicu savršeno jasno. Izgleda da je glas bivao sve jasniji,
naporedo s povećanjem telefona. „Zdravo, čuješ li me?”
„Da, dobro te čujem, kakvo je ovo mesto?”
Glas je iščezao. Još jedan telefon je zvonio. Nalazio se u spavaćoj
sobi s lusterom. Ovaj je bio veličine hoklice. Morala je da podigne
slušalicu obema rukama.
„Halo, hoorje me?”
„Da! Naravno! Svakako! Razgovaraj sa mnom!”
Nije. Nije bilo signala. Samo je umukao.
Sledeći telefon bio je u sobi greha, s velikim ogledalom na tavanici.
Nije bio ništa manji od stola na kom je bio. Zvonjava joj je parala uši.
Kao da je slušala telefon preko pojačala na rok koncertu. Potrčala je
prema njemu, raširenih ruku i dlanova okrenutih nagore. Oborila je
slušalicu s telefona, ne zato što je očekivala prosvetljenje već da bi ga
ućutkala, pre nego što joj bubne opne eksplodiraju.
„Ciao!”, razlegao se glas dečaka. „Mi senti? MI SENTI?”
Tada se probudila.

5

Bila je s drugarima – Ejverijem, Nikijem, Džordžom i Helen. Ostali su
još spavali, ali nemirno. Džordž i Helen su stenjali. Niki je nešto
mrmljao ispruženih ruku. Podsetio je na njen trk prema velikom
telefonu, da bi ga ućutkala. Ejveri se uvijao i stenjao nešto što je već

čula: Hoorje me? Hoorje me?
Sanjali su isto što i ona. Ideja je imala savršenog smisla, kad se

uzme u obzir šta su bili – šta je Institut napravio od njih. Generisali su
neku vrstu grupne moći, telepatije i telekineze, pa zašto ne bi delili isti
san? Jedino pitanje bilo je iz čije glave je san iznikao. Pretpostavljala je
da je Ejverijev, zato što je bio najsnažniji.

Košnica s pčelama, pomislila je. To smo postali. Košnica psihički
obdarenih pčela.

Ustala je. Osvrnula se oko sebe. Još su bili zarobljeni u tunelu. To se
nije promenilo, ali nivo grupne moći jeste. Možda deca iz Odeljenja A
zato nisu zaspala, iako je bilo prilično kasno. Oduvek je imala pouzdan
osećaj za vreme. Procenila je da je najmanje pola jedan.

Zujanje je bilo glasnije nego ikad. Poprimilo je ciklični ritam: zzz-
ZZZ-zzz-ZZZ. Zapazila je sa zanimanjem (iako bez pravog iznenađenja)
da se osvetljenje u fluorescentnim cevima menja u skladu sa zujanjem,
da jača, malčice slabi i ponovo jača.

TK se može videti, pomislila je. Eto neke vajde od nje.
Pit Litldžon, dečak koji se lupao po glavi i kukao „ja-ja-ja-ja”, krenuo
je ka njoj. Pit je u Prednjoj polovini bio istovremeno sladak i iritantan,
kao brat koji vas svuda prati i pokušava da vas prisluškuje dok
razmenjujete tajne s prijateljicama. Sad ga je bilo teško gledati s
balavim, razjapljenim ustima i praznim očima.
„Me escuchas?”, rekao je. „Hort du mich?”
„I ti to sanjaš”, rekla je Kališa.
Pit nije obraćao pažnju, samo se okrenuo ka lutajućim pajtosima,
koji su izgovarali nešto što je zvučalo kao styzez minny. Bog sveti zna
koji je to jezik bio, ali je Kališa bila sigurna da znači isto što i na svim
drugim.
„Čujem te”, rekla je nikom ponaosob. „Ali šta želiš?”
Nešto je bilo napisano na zidu olovkom, na pola puta niz tunel ka
zaključanim vratima Zadnje polovine. Kališa je odšetala do natpisa.
Prošla je pored nekoliko dece iz Odeljenja A, da bi stigla do njega.
Velikim purpurnim slovima pisalo je POZOVI VELIKI TELEFON.
ODGORI VELIKI TELEFON. Znači da su i gorkovi to sanjali, samo u
budnom stanju. Možda su, s uglavnom praznim mozgovima, sanjali sve
vreme. To je grozna ideja. Sanjate i sanjate i sanjate, nesposobni da
pronađete stvarni svet.
„I ti, uh?”
To je bio Nik, očiju podnadulih od sna. Kosa mu je štrcala s glave,

poput majušnih kopalja. Izgledao je tako umiljato. Podigla je obrve.
„San. Velika kuća, sve veći telefoni? Kao 500 šešira Bartolomjua

Kabinsa?”
„Kog Bartolomjua?”
„To je knjiga doktora Sjusa. Bartolomju uporno pokušava da skine

šešir pred kraljem. Kad god ga skine, pod njim se pojavi još veći i
otmeniji.”

„Nisam je čitala, ali san, da. Mislim da je Ejverijev.” Pokazala je na
dečaka koji je još spavao, potpuno iscrpljen. „Ili ga je on započeo.”

„Ne znam da li ga je on započeo ili ga prima i pojačava, prenoseći ga
na nas. Nisam siguran da li je bitno.” Nastavio je nakon što je pročitao
poruku na zidu. „Gorkovi su večeras nemirni.”

Kališa se namrštila na njega. „Ne zovi ih tako. To je ropska reč. Kao
kad bi mene zvao crnčugom.”

„U redu”, rekao je Nik, „mentalno uskraćeni večeras su nemirni. Je li
to bolje?”

„Jeste.” Počastila ga je osmehom.
„Kako je tvoja glava, Ša?”
„Bolje. U stvari, dobro je. A tvoja?”
„Isto.”
„I moja”, rekao je Džordž, koji im se pridružio. „Hvala na pitanju.
Jeste li sanjali? Sve veće telefone i Halo, da li me čujete?”
„Da”, rekao je Nik.
„Poslednji telefon, onaj neposredno pre buđenja, bio je veći od
mene. I zujanje je bilo snažnije.” Nastavio je istim, opuštenim tonom:
„Koliko vremena će proći dok ne odluče da nas podave gasom? Čudi me
da to još nisu učinili.”

6

Devet i četrdeset pet, na parkiralištu Ekono lodža u Bofortu, Južna
Karolina.

„Slušam”, rekao je Stakhaus. „Možda ćemo moći da zajedno
pronađemo rešenje ako mi dozvoliš da ti pomognem. Popričajmo o
tome.”

„Nećemo”, rekao je Luk. „Samo me slušaj. I zapisuj, zato što ne želim

da ponavljam.”
„Je li tvoj prijatelj Tim još s t...”
„Želiš li USB ili ne? Nastavi da pričaš ako ga ne želiš. Ako ga želiš,

jebeno umukni.”
Tim je spustio ruke na Lukovo rame. Gospođa Sigsbi tužno je vrtela

glavom na prednjem sedištu kombija. Luk nije morao da joj čita misli
da bi znao šta joj je na umu: dečak pokušava da radi posao odraslog
čoveka.

Stakhaus je uzdahnuo. „Samo napred. Spremio sam olovku i papir.”
„Prvo. Policajka Vendi nema USB koji dolazi s nama, ali zna imena
mojih prijatelja – Kališe, Ejverija, Nikija, Helen i još nekih – i odakle
dolaze. Ako su njihovi roditelji mrtvi kao moji, to će biti dovoljno za
pokretanje istrage, čak i bez USB-a. Neće morati da priča o deci s
psihičkim moćima ili vašim gnusnim zločinima. Pronaći će Institut.
Tvoji šefovi loviće te i uloviti, čak i ako pobegneš, Stakhause. Mi smo ti
najbolja prilika da ovo preživiš. Jesi li to ukapirao?”
„Poštedi me tih priča. Kako se policajka Vendi preziva?”
Tim, koji je bio dovoljno blizu da čuje oba sagovornika, odmahnuo
je glavom. Luku taj savet nije bio neophodan.
„Nije bitno. Drugo. Pozovi avion kojim je tvoja potera došla. Reci
pilotima da se zaključaju u kabini, čim nas vide.”
Tim je prošaptao dve reči. Luk je klimnuo.
„Reci im da spuste stepenice, pre nego što to učine.”
„Kako će znati da ste to vi?”
„Znaće, zato što ćemo biti u jednom od kombija kojim su se plaćene
ubice dovezle u grad.” Luk je sa zadovoljstvom prosledio tu informaciju
Stakhausu. Nadao se da će shvatiti poruku: gospođa Sigsbi je
zamahnula i promašila.
„Nećemo videti pilota i kopilota, i oni neće videti nas. Sletećemo na
mestu s kog je avion uzleteo. Ostaće u kabini. Pratiš li me?”
„Da.”
„Kao treće. Hoću da nas na aerodromu čeka kombi s devet sedišta,
kao onaj kojim smo se izvezli iz Duprea.”
„Nemamo...”
„Ne seri da nemate. Imate vozni park u onom gradiću od baraka.
Video sam ga. Hoćeš li da sarađuješ ili da dignem ruke od tebe?”
Luk se obilno znojio, i ne samo zbog vlažne noći. Timova ruka na
ramenu mnogo mu je značila, baš kao i Vendin zabrinuti pogled. Bilo je
dobro ne biti sam. Dosad nije shvatio težinu tog bremena.

Stakhaus je uzdahnuo kao čovek koji posrče pod nepravedno
nametnutim teretom. „Nastavi.”

„Četvrto. Nabavićeš autobus.”
„Autobus? Ti to ozbiljno?”
Luk je odlučio da zanemari upadicu. Tim i Vendi izgledali su
zapanjeno.
„Siguran sam da imaš razgranatu mrežu prijatelja, uključujući neke
pripadnike policije u Denison River Bendu. Možda i sve njih. Leto je,
deca su na raspustu. Školski autobusi biće na gradskom parkingu,
zajedno s plugovima za sneg, kamionima i drugim stvarima. Nek neko
od tvojih prijatelja pajkana otključa zgradu u kojoj čuvaju ključeve. Nek
ostavi ključeve u autobusu koji može da primi najmanje četrdesetoro
putnika. Neko od tvojih tehničara ili poslužitelja može da ga odveze do
Instituta. Ostavite ga pored jarbola ispred administrativne zgrade, s
ključevima. Jesi li razumeo sve što sam ti dosad rekao?”
„Jesam.” Govorio je poslovnim tonom. Nije negodovao niti je
prekidao sagovornika. Luku nije bilo potrebno Timovo razumevanje
psihologije i motivacije da bi razumeo zašto. Stakhaus je sigurno
mislio da je ovo plan začet u dečjem umu, nešto veoma blisko „što je
babi milo to joj se i snilo” razmišljanju. Video je istu stvar na Timovom
i Vendinom licu. Gospođa Sigsbi mogla je da ga čuje. Izgledalo je da s
mukom održava ozbiljan izraz lica.
„To će biti jednostavna trampa. Dobićeš USB, a ja decu iz Zadnje i
Prednje polovine. Pripremite ih za ekskurziju koja će početi sutra u dva
ujutru. Policajka Vendi će ćutati. To je pogodba. I da, dobićeš i tvoju
usranu šeficu i jednako usranog doktora.”
„Mogu li da te nešto pitam, Luk? Je li to dozvoljeno?”
„Samo napred.”
„Gde ćeš odvesti trideset petoro do četrdesetoro dece, kad ih
ukrcaš u veliki žuti školski autobus s natpisom DENISON RIVER BEND,
na boku? Ne zaboravi da je većini mozak ishlapeo?”
„U Diznilend”, odgovorio je Luk. Tim je stavio šaku na čelo, kao da
se brani od iznenadnog napada glavobolje.
„Bićemo u kontaktu s policajkom Vendi. Zvaćemo je pre nego što
poletimo. Kad sletimo. Kad stignemo u Institut. Kad napustimo
Institut. Počeće da zove ako je mi ne pozovemo. Počeće s državnom
policijom Mejna, FBI-jem i Ministarstvom državne bezbednosti. Jesi li
ukapirao?”
„Jesam.”

„Dobro je. I poslednja stvar. Hoću da nas dočekaš kad stignemo.
Položićeš jednu ruku na haubu autobusa, a drugu na jarbol. Predaću ti
Morinin USB, kad deca budu u autobusu, a moj prijatelj za volanom. Ja
ću se poslednji ukrcati. Je li to jasno?”

„Jeste.”
Odgovorio je odlučnim glasom. Pokušavao je da ne zvuči kao čovek
koji je dobio glavnu nagradu.
Shvatio je da bi Vendi mogla biti problem, pomislio je Luk, zato što
zna imena gomile nestale dece. Ali mislio je da s tim može izaći na kraj.
USB je veći problem, nešto što je teže odbaciti kao lažnu vest. Nudim
mu ga takoreći na srebrnom poslužavniku. Kako može da ga odbije?
Odgovor je: ne može.
„Luk...”, započeo je Tim.
Luk je odmahnuo glavom: ne sad, ne dok razmišljam.
Znao je da je situacija još nije dobra, ali je sad video zračak
svetlosti. Hvala bogu da me je Tim podsetio na ono što sam morao da
znam. Sigsbijeva i Stakhaus nisu najviša instanca. I oni imaju šefove,
ljude kojima polažu račune. Stakhaus im može reći da je moglo biti
mnogo gore kad pukne tikva; da bi trebalo da mu budu zahvalni što ih
je spasao.
„Hoćeš li me zvati pre uzletanja?”, pitao je Stakhaus.
„Neću. Verujem da ćeš se za sve pobrinuti”, rekao je Luk, iako
poverenje nije bila prva stvar koja mu je padala na pamet kad bi
pomislio na Stakhausa. „Sledeći put razgovaraćemo licem u lice, na
Institutu. Kombi na aerodromu. Autobus pored jarbola. Policajka Vendi
počeće da zove i priča svoju priču ako me zajebeš. Doviđenja.”
Prekinuo je vezu i oborio glavu.

7

Tim je predao „glok” Vendi. Pokazao je na dva zarobljenika. Klimnula je.
Poveo je dečaka u stranu dok ih je ona čuvala. Stali su pored ograde, u
senci magnolija.

„Luk, taj plan neće uspeti. Kombi će nas možda Čekati na
aerodromu ako odemo tamo, ali, ako je taj Institut ono što tvrdiš da
jeste, bićemo ubijeni u zasedi kad tamo stignemo, baš kao i tvoji

prijatelji i druga deca. Ostaće Vendi. Daće sve od sebe, ali će proći dani
pre nego što iko dođe tamo – znam kako policija funkcioniše kad nešto
odudara od normalnog protokola. Mesto će, kad ga pronađu, biti
prazno, izuzev leševa. I oni će možda nestati. Rekao si da imaju sistem
uklanjanja...”, nije znao kako to da kaže, „iskorišćene dece.”

„To mi je poznato”, rekao je Luk. „Ne tiče se nas, već njih. Dece.
Samo kupujem vreme. Tamo se nešto dešava. I ne samo tamo.”

„Ne razumem.”
„Jači sam”, rekao je Luk, „iako smo hiljadu šeststo kilometara od
Instituta. Povezan sam s tamošnjom decom, ali ne samo s njima. Da su
samo oni u pitanju, nikad ne bih mogao da gurnem pištolj onog tipa
svojim umom. Prazni poslužavnici za piću bili su moj vrhunski domet,
sećaš li se?”
„Luk, jednostavno ne...”
Luk se usredsredio. Na trenutak mu se u glavi pojavila slika
njihovog telefona u hodniku. Zvonio je. Znao je da bi neko pitao „Čuješ
li me?” kad bi odgovorio. Tačke nisu bile sjajne već mutne, što je bilo
dobro. Hteo je da ih pokaže Timu, ali tako da ga ne povredi... a mogao je
tako lako da ga povredi.
Tim se zateturao napred, ka žičanoj ogradi, kao da je gurnut
nevidljivim rukama. Podigao je podlaktice, na vreme da zaštiti lice.
„Time?” oglasila se Vendi.
„Dobro sam”, rekao je Tim. „Drži ih na oku, Vendi.” Pogledao je
Luka. „Jesi li ti to učinio?”
„To nije došlo od mene, već kroz mene”, rekao je Luk. Pošto su sad
imali vremena (makar malo), i zato što je bio radoznao, pitao je: „Kako
je bilo?”
„Kao nalet snažnog vetra.”
„Siguran sam da je bio jak”, rekao je Luk. „Zato što smo zajedno jači.
Tako kaže Ejveri.”
„On je malo dete.”
„Jeste. Odavno nisu doveli nekog tako jakog. Možda godinama. Ne
znam tačno šta se desilo, ali mislim da su ga podvrgli tretmanu u
rezervoaru – priredili su mu iskustvo blisko smrti, koje ojačava Stazi
svetla, samo bez ograničavajućih injekcija.”
„Ne znam o čemu govoriš.”
Luk kao da ga nije čuo. „Kladim se da su ga tako kaznili zato što mi
je pomogao da pobegnem.” Nakrenuo je glavu ka kombiju. „Gospođa
Sigsbi možda zna. To je verovatno bila njena ideja. Kako god, obila joj

se o glavu. Sigurno je tako bilo, pošto su se pobunili. Deca iz Odeljenja A
poseduju pravu moć. Ejveri ju je otključao.”

„Ali nemaju dovoljno moći da se izbave s mesta na kom su
zatočeni.”

„Još nemaju”, rekao je Luk. „Ali mislim da će je imati.”
„Zašto? Kako?”
„Naterao si me da se zamislim kad si rekao da gospođa Sigsbi i
Stakhaus sigurno imaju svoje šefove. Trebalo je da to sam shvatim, ali
nikad nisam gledao tako daleko. Verovatno zato što su roditelji i
učitelji jedini šefovi s kojim se deca susreću. Ako ima više šefova, zašto
ne bi bilo više Instituta?”
Automobil se uvezao na parkiralište. Prošao je kraj njih i nestao u
treptaju crvenih svetala. Luk je nastavio, kad se automobil odvezao.
„Možda ovaj u Mejnu nije jedini u Americi, ili možda postoji jedan
na zapadnoj obali. Znaš, kao držači za knjige. Ali možda postoji jedan u
Britaniji... i u Rusiji... Indiji... Kini... Nemačkoj... Koreji. To ima smisla,
kad razmisliš o tome.”
„Trka umova, umesto trke u naoružanju”, rekao je Tim. „To hoćeš
da kažeš?”
„Mislim da se neradi o trci. Mislim da svi Instituti rade zajedno.
Nisam siguran u to, ali mi se taj zaključak nameće. Imaju zajednički cilj.
Dobar, na neki način – ubijete nekoliko dece da biste sprečili ljudsku
rasu da izvrši samoubistvo. To je trampa. Bog te pita koliko dugo se to
dešava, ali nikada nije bilo pobune, dosad. Ejveri i moji prijatelji su je
začeli, ali može da se proširi. Možda se već širi.”
Tim Džejmison nije bio izučavalac društvenih nauka, ali je bio
dobro obavešten. Mislio je da Luk možda ima pravo. Pobuna – ili
revolucija, da upotrebi manje pežorativni izraz – bila je kao virus,
pogotovo u informaciono doba. Mogla je da se proširi.
„Moć svakog od nas – razlog zbog kog smo kidnapovani i dovedeni
u Institut – mala je. Moć svih nas je jača. To pogotovo važi za decu iz
Odeljenja A. Moć je sve što im je ostalo kad ih je razum napustio. Ali,
ako postoji još Instituta, ako znaju šta se događa u našem, i ako se
udruže...”
Luk je odmahnuo glavom. Razmišljao je o telefonu i hodniku, samo
mnogo većem.
„Ako se to desi, biće velika, zaista velika. Zbog toga nam je potrebno
vreme. Dobro je ako Stakhaus misli da sam idiot, toliko naložen da
spasem prijatelje da sam sklopio idiotski dogovor.”

Tim je još osećao utvarni nalet vetra koji ga je bacio na ogradu. „Ne
idemo tamo da bismo ih spasli, zar ne?”

Luk ga je trezveno posmatrao. S izubijanim licem i previjenim
uvetom ličio je na najbezazlenije dete. Zatim se nasmejao. Na trenutak
nije izgledao nimalo bezazleno.

„Ne. Idemo da sakupimo komadiće.”

8

Kališa Benson, Ejveri Dikson, Džordž Ajls, Nikolas Vilholm, Helen Sims.
Petoro dece sedelo je na kraju tunela, pored zaključanih vrata F-

nivoa Prednje polovine, koja su odbijala da popuste. Kejti Givens i Hal
Leonard bili su neko vreme s njima, ali su se pridružili deci iz Odeljenja
A. Hodali su s njima kad su hodala, hvatali su se za ruke kad bi odlučila
da naprave jedan od onih krugova. Tako je činio i Len. I Kališine nade
za Ajris su bledele, iako je zasad samo posmatrala decu iz Odeljenja A
kad bi se razišla i ponovo okupila u krug. Helen se povratila. U
potpunosti je bila s njima. Ajris je možda otišla predaleko. Isto je važilo
za Džimija Kaluma i Donu Gibson, koje je Kališa upoznala u Prednjoj
polovini – zahvaljujući ovčijim boginjama bila je tamo mnogo duže od
druge dece. Pogled na decu iz Odeljenja A ispunjavao ju je tugom, ali je s
Ajris bilo mnogo gore. Mogućnost da je toliko sjebana da se ne može
oporaviti... ta ideja je bila...

„Užasna”, rekao je Niki.
Prekorno mu se obratila. „Jesi li u mojoj glavi?”
„Jesam, ali nisam preturao po fioci s mentalnim donjim rubljem”,
rekao je Niki. Kališa je zafrktala.
„Svi smo u svačijoj glavi”, rekao je Džordž. Pokazao je palcem na
Helen. „Mislite li da sam hteo da znam da se toliko smejala na pidžama-
zabavi neke prijateljice, da se upiškila? To je autentični primer
pogubnog uticaja prevelike količine informacija.”
„To je bolje od briga za pojavu psorijaze na tvom...”, počela je Helen,
ali joj je Kališa naložila da ćuti.
„Šta mislite, koliko ima sati?”, pitao je Džordž.
Kališa je pogledala na goli zglob. „Nemam pojma.”
„Oko jedanaest”, rekao je Niki.

„Znate li staje čudno?”, rekla je Helen. „Oduvek sam mrzela zujanje.
Znala sam da mi upropaštava mozak.”

„Svi smo znali”, rekao je Džordž.
„Sad mi se nekako sviđa.”
„Zato što predstavlja moć”, rekao je Niki. „Bila je njihova, dok je
nismo povratili.”
„Noseći talas”, rekao je Džordž. „I sad je konstantna. Samo čeka da
bude odaslana.”
Halo, da li me čujete? Pomislila je Kališa. Zadrhtala je, na ne sasvim
neprijatan način.
Nekoliko dece iz Odeljenja A uhvatilo se za ruke. Ajris i Len su im se
pridružili. Zujanje se pojačalo, baš kao i pulsiranje fluorescentnih cevi.
Spustili su ruke. Zujanje se vratilo na pređašnji, niži nivo.
„U vazduhu je”, rekla je Kališa. Niko nije morao da pita na šta je
mislila.
„Volela bih da ponovo letim”, čežnjivo će Helen. „Volela bih to.”
„Da li će ga čekati, Ša?”, pitao je Niki. „Ili će pustiti gas? Šta misliš?”
„Ko me je proglasio profesorom Zavijerom?” Munula je Ejverija
laktom u slabinu... ali nežno. „Probudi se, Avestere. Namiriši kafu.”
„Budan sam”, rekao je Ejveri. To nije bilo sasvim istinito: još je
dremao, uživajući u zujanju. Mislio je na telefone koji su postajali sve
veći, kao što su šeširi Bartolomjua Kabinsa bivali sve veći i otmeniji.
„Čekaće. Moraju, zato što bi Luk znao ako bi nam se išta desilo. A mi
ćemo čekati dok se ne vrati.”
„A kad dođe?” pitala je Kališa.
„Upotrebićemo telefon”, rekao je Ejveri. „Onaj veliki. Svi zajedno.”
„Koliko je veliki?” Džordž je zvučao nervozno. „Pošto je poslednji
koji sam video bio jebeno veliki. Gotovo moje veličine.”
Ejveri je samo odmahnuo glavom. Spustio je kapke. U osnovi je još
bio dečačić, koji je ostao budan davno posle vremena za spavanje.
Deca iz Odeljenja A – čak je i Kališi bilo teško da ne misli o njima
kao o gorkovima – još su se držala za ruke. Cevi na tavanici zasjale su
življe. Jedna je pregorela. Zujanje se produbilo i pojačalo. Kališa je bila
sigurna da su ga osetili u Prednjoj polovini – Džo i Hadad, Čed i Dejv,
Prisila i onaj zli poslužitelj, Zik. I ostali. Jesu li ga se plašili? Možda malo,
ali...
Ali oni veruju da smo zatočeni, pomislila je. Veruju da su bezbedni.
Veruju da je pobuna suzbijena. Nek samo nastave da veruju u to.
Negde je postojao veliki telefon – najveći, koji je vodio do mnogo

soba. Ako pozovu taj telefon (kada ga pozovu, pošto nisu imali drugog
izbora), moć u tunelu u kom su zarobljeni prevazići će sve bombe koje
su ikad eksplodirale na zemlji ili ispod nje. Zujanje, sad samo noseći
talas, narašće do vibracije koja će rušiti zgrade, i možda razarati čitave
gradove. Nije bila sigurna, ali je mislila da bi to moglo biti tačno. Koliko
dece, potpuno ispražnjene glave u kojoj nema ničega izuzev moći zbog
koje su oteta, čeka poziv velikog telefona? Stotinu? Pet stotina? Možda i
više, ako Instituti postoje širom sveta.

„Niki?”
„Šta je?” I on je dremao. Zvučao je ljutito.
„Možda ga možemo uključiti”, rekla je. Nije morala da govori na šta
misli. „Ali, ako uspemo... da li ćemo moći da ga isključimo?”
Razmišljao je o tome. Zatim se osmehnuo. „Ne znam. Ali posle
svega što su nam učinili... iskreno, draga moja, baš me briga.”

9

Jedanaest i petnaest.
Stakhaus se vratio u kancelariju gospođe Sigsbi, sa i dalje nemim

nultim telefonom na stolu. Poslednji dan normalnog rada Instituta
okončaće se za četrdeset pet minuta. Sutra će ovo mesto biti
napušteno, bez obzira na ishod susreta s Lukom Elisom. Nastavak
programa kao celine bio je moguć uprkos Vendi, koju su Luk i njegov
prijatelj Tim ostavili dole na jugu, ali je s ovom ustanovom gotovo.
Važno je da večeras dobiju USB i da Luk Elis bude ubijen. Spašavanje
gospođe Sigsbi bilo je poželjan, ali ne i nužan deo operacije.

Institut je već bio napušten. S mesta na kom je sedeo, imao je
pogled na put koji je vodio od ustanove do Denison River Benda, a
zatim do južnih četrdeset osam... da i ne pominjemo Kanadu i Meksiko,
za one s pasošima. Stakhaus je pozvao Zika, Čeda, šefa Daga (dvadeset
godina u Halibartonu) i doktorku Felisiju Ričardson, koja je došla iz
Hok sekjuriti grupe. To su bili ljudi od poverenja.

Što se ostalih tiče... video je sve dalja svetla koja su treperila među
drvećem. Zasad desetak, ali će ih biti više. Prednja polovina uskoro će
biti napuštena. Ostaće samo deca koja su se zatekla u njoj. Možda je već
tako. Ali Zik, Čed, Dag i doktorka Ričardson će ostati; oni su odani. I

Gledis Hikson. I ona će ostati, možda i kad svi ostali odu. Gledis nije bila
samo otkačena, Stakhaus je bio sve sigurniji da je potpuno luda.

I ja sam lud, zato što sam ostao, pomislio je. Ali derište ima pravo –
lovili bi me. I dolazi pravo u klopku. Izuzev...

„Izuzev ako me ne zavlači”, promrmljao je Stakhaus.
Rozalinda, pomoćnica gospođe Sigsbi, provirila je u kancelariju.
Njena obično savršena šminka erodirala je u poslednjih, tegobnih
dvanaest sati. I njena obično savršena seda kosa štrcala je sa strane.
„Gospodine Stakhause?”
„Da, Rozalinda.”
Delovala je uznemireno. „Verujem da je doktor Hendriks otišao.
Mislim da sam pre deset minuta videla njegova kola.”
„Ne čudi me. I ti bi trebalo da odeš, Rozalinda. Idi kući.” Osmehnuo
se. Bilo je neobično što se osmehivao u ovakvoj situaciji, ali je bilo
neobično na prijatan način. „Upravo sam shvatio da te poznajem otkad
sam došao ovamo pre mnogo godina, i da ne znam gde je tvoj dom.”
„Misula”, rekla je Rozalinda. I ona je izgledala iznenađeno. „To je u
Montani. Pretpostavljam da je to još moj dom. Imam kuću u Mizuu, ali
nisam išla u nju najmanje pet godina. Redovno plaćam porez. Slobodno
vreme provodim u selu. Odmore provodim u Bostonu. Volim Red sokse
i Bruinse, kao i umetnički bioskop u Kembridžu. Ali uvek se vraćam.”
Stakhaus je shvatio da mu je sad rekla više o sebi nego za mnogaja leta,
najmanje petnaest godina. Bila je ovde, kao verna pomoćnica gospođe
Sigsbi, kad je Stakhaus otišao u penziju s položaja istražitelja američke
vojske. I još je bila tu. Izgledala je manje-više isto. Mogla je biti
šezdesetpetogodišnjakinja ili dobrodržeća sedamdesetogodišnjakinja.
„Gospodine, čujete li to zujanje?”
„Čujem ga.”
„Je li to neki transformator? Prvi put ga čujem.”
„Transformator. Da, pretpostavljam da bi se tako moglo reći.”
„Ta buka je veoma onespokojavajuća.” Protrljala je uši i još više
pokvarila frizuru. „Pretpostavljam da su to deca. Da li se Džulija –
gospođa Sigsbi – vraća? Vraća se, zar ne?”
Stakhaus je zapazio (sa zanimanjem, umesto s ljutnjom) da uvek
veoma uredna i nenametljiva Rozalinda ima izgrebane uši.
„Očekujem njen povratak, da.”
„U tom slučaju želela bih da ostanem. Umem da pucam. Jednom
mesečno išla sam u streljanu u Bendu, a ponekad i dva puta. Imam
odličja sa streljačkih takmičenja. Prošle godine bila sam najbolja u

pucanju iz pištolja.”
Džulijina diskretna pomoćnica nije bila samo sjajan stenograf, već i

odličan strelac... ili, kao što je govorila, ekvivalent čuda koja nikad ne
prestaju.

„Iz čega pucaš, Rozalinda?”
„Iz ‘smita i vesona M&P’ kalibra 45.”
„Trzaj ti ne smeta?”
„Krotim ga pomoću steznika za zglob. Gospodine, ako nameravate
da oslobodite gospođu Sigsbi iz ruku kidnapera, žarko bih želela da
budem deo te operacije.”
„U redu”, rekao je Stakhaus, „primljena si. Pomoć mi je dobrodošla.”
Ali moraće da je koristi na oprezan način, zato što spašavanje Džulije
možda neće biti moguće. Postala je potrošna roba. USB je važan. I onaj
„previše pametan za svoje dobro” dečak.
„Hvala vam, gospodine. Neću vas izneveriti.”
„Siguran sam da nećeš, Rozalinda. „Reći ću ti šta sam zamislio, ali
prvo imam pitanje.”
„Da?”
„Znam da se od džentlmena ne očekuje da pita, a od dame da
odgovori, ali koliko imate godina?”
„Sedamdeset osam, gospodine”, odgovorila je dovoljno brzo,
gledajući ga u oči, iako je to bila laž. Rozalinda Doson imala je
osamdeset jednu godinu.

10

Dvanaest i petnaest.
Avion „čelendžer” s 940NF na repu i MEJN PEJPER INDASTRIS na

trupu zujao je ka Mejnu na trinaest hiljada metara nadmorske visine.
Njegova brzina je, pomoću mlaznog motora, varirala od 830 do 880
kilometara na sat.

Njihov dolazak u Alkolu i uzletanje prošlo je bez incidenata, najviše
zbog VIP Regal er propusnice gospođe Sigsbi, kojom je otvorila kapiju.
Namirisala je priliku – neizvesnu, ali stvarnu – da se iz ovog izvuče
živa. Veličanstvena letelica ih je čekala. Tim je podigao stepenice,
zatvorio vrata i zalupao po zaključanim vratima kabine drškom „gloka”

mrtvog zamenika.
„Mislim da smo spremni, ovde pozadi. Krenite ako imate odobrenje

za uzletanje.”
Niko mu nije odgovorio s druge strane vrata, ali su motori počeli da

se zagrevaju. Poleteli su posle dva minuta. Sad su bili negde iznad
Zapadne Virdžinije, ako je verovati monitoru u putničkom prostoru.
Dupre je bio sve dalji. Tim nije očekivao da će ga tako brzo napustiti,
pod tako kataklizmičkim okolnostima.

Evans je dremao, a Luk spavao. Samo je gospođa Sigsbi bila budna.
Sedela je uspravno, pogleda uperenog u Timovo lice. U tim
bezosećajnim očima bilo je nečeg reptilskog. Očekivao je da će je
poslednje pilule doce Ropera uspavati, ali ih je ona odbila, uprkos
bolovima. Rana od metka nije bila ozbiljna, ali ju je i ta ogrebotina i te
kako bolela.

„Verujem da ste iskusni čuvar zakona”, rekla je. „To se vidi u vašem
držanju i načinu reagovanja – brzom i adekvatnom.”

Tim je samo ćutke posmatrao. Spustio je „glok” na sedište pored
sebe. Pucanje iz pištolja na trinaest hiljada metara nadmorske visine
bilo bi veoma loša ideja. I zašto bi to učinio, čak i na mnogo nižoj
visini? Vodio je ovu kučku na odredište po svom izboru.

„Ne razumem zašto podržavate ovaj plan.” Klimnula je ka Luku, koji
je – s prljavim licem i previjenim uvetom – izgledao mnogo mlađe od
svojih dvanaest godina. „Oboje znamo da želi da spase svoje prijatelje. I
mislim da oboje znamo da je plan glupav. Zapravo idiotski. Ipak ste se
složili s njim. Zašto, Time?”

Tim je ćutao.
„Nije mi jasno zašto ste se umešali u ovo. Pomozite mi da shvatim.”
Nije imao nameru da joj udovolji. Jedna od prvih stvari koje ga je
mentor policajac naučio na četvoromesečnom probnom radu bio je da
ispituje prekršioce, da im nikad ne dozvoli da oni njega ispituju.
Čak i da je bio raspoložen za priču, ništa što bi rekao ne bi zvučalo
nimalo razumno. Je li mogao da joj kaže kako je njegovo prisustvo u
ovoj vrhunskoj letelici, čiju unutrašnjost obično vide samo bogati
muškarci i žene, plod slučajnosti? Da je nekad davno čovek koji je
krenuo u Njujork mnogo skromnijom letelicom odustao od svog
sedišta, za gotovinu i hotelski vaučer? I da je sve što je zatim usledilo –
stopiranje na sever, saobraćajna gužva na I-95, pešačenje do Duprea,
posao noćnog kucača – bilo plod tog impulsivnog čina? Da li se to
moglo nazvati sudbinom? Da li je mogao reći da je pomaknut do

Duprea rukom nekog kosmičkog igrača šaha, da bi spasao usnulog
dečaka od kidnapera koji su hteli da koriste njegov izvanredni um dok
ga ne upropaste? I šta su šerif Džon, Tag Faradej, Džordž Berket, Frenk
Poter i Bili Viklou, ako je to tačno? Da li su samo pešaci koji su
žrtvovani u velikoj igri? I kakvo je njegovo mesto u njoj? Bilo bi lepo
verovati da je lovac, ali je mnogo izglednije da je samo još jedan pešak.

„Jeste li sigurni da nećete pilulu?”, pitao je.
„Ne nameravate da odgovorite na moja pitanja, zar ne?”
„Ne, gospođo, ne nameravam.” Tim je okrenuo glavu i upro pogled u
kilometre tmine i oskudna svetla tamo dole. Ličila su na sviće na dnu
bunara.

11

Ponoć.
Specijalni telefon promuklo se oglasio. Stakhaus je odgovorio. Glas

s druge strane pripadao je poslužiocu koji nije bio na dužnosti, Ronu
Čerču. Traženi kombi je na aerodromu, rekao je Čerč. Denis Olgud,
tehničar koji nije bio na dužnosti (iako se od svih očekivalo da rade),
dovezao se u kombiju Instituta, iza Čerča. Ideja je bila da se Ron vrati
ovamo s Denisom kad ostave vozilo na pisti. Ali ova dvojica bili su u
vezi, s kojom je Stakhaus bio upoznat. Naposletku, njegov posao bio je
da sve zna. Bio je siguran da će Ron i Denis, kad ostave kombi na tom
mestu, krenuti bilo gde samo ne na ovu stranu. To je bilo u redu. Brojna
dezertiranja bila su tužna, ali je možda tako najbolje. Vreme je da se
podvuče crta ispod ove operacije. Dovoljan broj ljudi ostao je u
poslednjem činu, što je bilo jedino bitno.

Luk i njegov prijatelj Tim će skončati. Nije sumnjao u to. To će biti
dovoljno za šušketavog čoveka na drugom kraju nultog telefona, ili
neće biti. To nije zavisilo od njega i ta pomisao donosila je olakšanje.
Pretpostavljao je da nosi tu fatalističku crtu u sebi, kao uspavani virus,
još od boravka u Iraku i Avganistanu, ali ju je tek sada prepoznao.
Učiniće sve što može. Ljudi samo toliko mogu. Psi laju, a karavani
prolaze.

Čuo je kucanje na vratima. Rozalinda je provirila u kancelariju.
Učinila je nešto s kosom. Izgledala je bolje. To se nije moglo reći za

opasač koji je prebacila preko ramena. Činio ju je malčice nestvarnom.
Ličila je na psa sa šeširićem za zabavu.

„Gledis je ovde, gospodine Stakhause.”
„Pošalji je unutra.”
Gledis je ušla. Maska joj je visila ispod brade. Oči su joj bile crvene.
Stakhaus je pretpostavio da je plakala. Iritacija je verovatno bila
izazvana hemijskim supstancama koje je mešala. „Spremno je.
Potrebno je da dodam sredstvo za čišćenje sanitarija. Samo recite,
gospodine Stakhause. Potrovaćemo ih.” Hitro i oštro je klimnula.
„Zujanje me izluđuje.”
Izgledaš kao neko ko je na pragu ludila, pomislio je Stakhaus. Ali
imala je pravo povodom zujanja. Stvar je u tome što je bilo nemoguće
navići se na njega. Pojačalo bi se, baš kad biste pomislili da ćete možda
uspeti – ne u ušima, već u glavi. Zatim bi iznenada oslabilo do
pređašnjeg, nešto podnošljivijeg nivoa.
„Razgovarala sam s Felisijom”, rekla je Gledis. „Hoću reći s
doktorkom Ričardson. Posmatrala ih je na monitoru. Rekla je da
zujanje jača kad se uhvate za ruke i da se smanjuje kad se razdvoje.”
Stakhaus je već to uočio. Za to nije morao da bude raketni naučnik,
kao što kaže poslovica.
„Da li će se to uskoro dogoditi, gospodine?”
Pogledao je na sat. „Mislim da će se desiti za otprilike tri sata.. GVR
jedinice su spremne, je li tako?”
„Tako je.”
„Možda ću moći da te pozovem kad kucne čas, Gledis, ali možda
neću. Stvari će se verovatno brzo odvijati. Pusti gas ako čuješ pucnjavu
ispred administrativne zgrade, čak i ako ti se ne budem javio. A zatim
se povuci. Ne ulazi unutra, samo otrči na krov Istočnog krila Prednje
polovine. Je li to jasno?”
„Da, gospodine!” Počastila ga je blistavim osmehom, onim koji su
sva deca mrzela.

12

Pola jedan.
Kališa je gledala kako deca iz Odeljenja A misle na bleh-orkestar

Ohajo stejta. Njen tata voleo je američki fudbal. Uvek je gledala Bakije s
njim – zbog zbližavanja – ali je jedini deo za koji je marila bila
predstava na poluvremenu, kad bi se orkestar („Poooonos Bakija!” kako
ih je spiker uvek najavljivao) rasporedio po igralištu, svirajući
instrumente i stvarajući oblike koji su bili vidljivi odozgo – sve od slova
S na Supermenovim grudima do fantastičnih Park iz doba Jure
dinosaura koji su hodali okolo, klimajući reptilskom glavom.

Deca iz Odeljenja A nisu imala muzičke instrumente i sve što su
obrazovali hvatajući se za ruke bio je krug – nepravilan, zbog uskog
tunela – ali su imala isti... postoji reč za to...

„Sinhronicitet”, rekao je Niki.
Iznenađeno se okrenula prema njemu. Osmehnuo joj se, zabacujući
kosu pozadi, da bi bolje videla njegove oči, koje su bile, suočimo se s
time, očaravajuće.
„To je krupna reč, čak i za belog dečka.”
„Čuo sam je od Luka.”
„Čuješ ga? U kontaktu si s njim?”
„Na neki način. Povremeno. Teško mi je da razlikujem svoje od
njegovih misli. Pomoglo mi je što sam spavao. Moje misli mi smetaju
kad sam budan.”
„Smetaju ti?”
Slegnuo je ramenima. „Pretpostavljam. Prilično sam siguran da ćeš
ga i ti čuti ako otvoriš um. Najjasniji je kad stanu u krug.” Klimnuo je u
pravcu dece iz Odeljenja A, koja su nastavljala s besciljnim lutanjem.
Džimi i Dona hodali su zajedno, držeći se za ruke. „Hoćeš li da probaš?”
Kališa je pokušala da prestane da razmišlja. Ispočetka je bilo
iznenađujuće teško, ali je postalo lakše kad je oslušnula zujanje. Moglo
se porediti sa vodicom za usta, samo što je delovalo na mozak.
„Šta je smešno, K?”
„Ništa.”
„O. Kapiram”, rekao je Niki. „Vodica za mozak, umesto vodice za
usta. To mi se dopada.”
„Hvatam nešto, ali ne mnogo. Možda spava.”
„Verovatno. Ali uskoro će se probuditi. Zato što smo mi budni.”
„Sinhronicitet”, rekla je. „Eto mangupske reći. I zvuči kao da je
njegova. Sećaš li se žetona koje su nam davali za mašine? Luk ih je zvao
kompenzacijama. Eto još jedne mangupske reći.”
„Luk je jedinstven zbog svoje pameti.” Niki je pogledao Ejverija, koji
se oslanjao o Helen. Oboje su čvrsto spavali. „A Avester je jedinstven

samo zato... pa...”
„Samo zato što je Ejveri.”
„Jašta je.” Niki se nacerio. „A ti idioti gurnuli su ga u rezervoar, ne

ograničivši snagu njegovog motora.” Njegov osmeh je, mora se
priznati, bio jednako očaravajući kao njegove oči. „Znaš, njima
zahvaljujući stigli smo dovde. Luk je čokolada, Ejveri je puter od
kikirikija. Da su bili sami, ništa se ne bi promenilo. Zajedno
predstavljaju Risov kolač s puterom od kikirikija koji će uništiti ovu
rupu.”

Nasmejala se. To je bila glupa, ali prilično tačna fraza. Makar se
nadala da jeste. „Još smo zaglavljeni, kao pacovi u zapušenoj cevi.”

Njegove plave oči počivale su na njenim smeđim. „Nećemo biti još
dugo. To ti je jasno.”

Rekla je: „Umrećemo, zar ne? Ako nas ne potruju gasom...”
Nakrenula je glavu prema deci iz Odeljenja A, koja su ponovo
obrazovala krug. Zujanje se pojačalo. Svetla na tavanici bila su sjajnija.
„To će se desiti kad se razobruče. I drugi, ma gde bili.”

Telefon, pomislila je. Veliki telefon.
„Verovatno”, rekao je Niki. „Luk je rekao da ćemo ih skršiti, kao što
je Samson oborio hram na Filistejce. Priča mi nije poznata – niko u
mojoj porodici nije mario za Bibliju – ali shvatam ideju.”
Kališi je priča bila poznata. Zadrhtala je. Ponovo je pogledala
Ejverija i pomislila na još jedan redak iz Biblije: i malo dete vodiče ih.
„Mogu li nešto da ti kažem?”, rekla je. „Verovatno ćeš se nasmejati,
ali baš me briga.”
„Samo napred.”
„Htela bih da me poljubiš.”
„To nije težak zadatak”, rekao je Niki. Osmehnuo se.
Nagnula se prema njemu, a on prema njoj. Poljubili su se, opkoljeni
zujanjem.
Ovo je lepo, pomislila je. Mislila sam da će biti, i jeste.
Nikijeve misli stizale su na talasu zujanja: Predlažem drugi. Da
vidimo je li istina da je treća sreća.

13