Institut - Stephen King

Dečaci su ležali na leđima i zurili u tamu. Luk je deseti – ili možda
petnaesti – put razmatrao korake, kad je Ejveri napao njegov um trima
rečima koje su blistale kao crveni neon. Izbledele su, ostavljajući
odblesak.

Da, gospođo Sigsbi.
Luk ga je bocnuo.
Ejveri se zakikotao.
Reći su se, nekoliko sekundi kasnije vratile, još blistavije.
Da, gospođo Sigsbi.
Luk ga je još jednom bocnuo, ali se smešio. Ejveri je to verovatno
znao, bio mrak ili ne. Osmeh je bio u njegovom umu, kao i na usnama.
Pomislio je da ima pravo na njega. Možda neće uspeti da pobegne iz
Instituta – morao je priznati da izgledi za uspeh nisu veliki – ali je
današnji dan bio dobar. Nada je tako divna reč, tako divno osećanje.
DA, GOSPOĐO SIGSBI, JEBENA KUČKO!
„Prestani ili ću te žestoko izgolicati”, promrmljao je Luk.
„Uspelo je, zar ne?”, prošaptao je Ejveri. „Odista je uspelo. Misliš da
stvarno možeš...”
„Ne znam, samo znam da ću pokušati. Umukni i spavaj.”
„Voleo bih da me povedeš. Mnogo bih voleo.”
„I ja”, rekao je Luk. I mislio je to. Ejveriju će ovde biti teško kad
ostane sam. Bio je bolje prilagođen od bliznakinja ili Stivija Vipla, ali
nikad neće dobiti titulu najpopularnijeg.
„Dovedi hiljadu pajkana kad se vratiš”, prošaptao je Ejveri. „I učini
to brzo, pre nego što me odvedu u Zadnju polovinu. Učini to dok još
možemo da spasemo Ša.”
„Učiniću sve što je u mojoj moći”, obećao je Luk. „Prestani da vičeš
u mojoj glavi. Ta šala je svaki put sve manje smešna.”
„Voleo bih da imaš više TP-a. I da lakše odašilješ. Bolje bismo
razgovarali.”
„Da su želje konji, prosjaci bi jahali. Poslednji put ti kažem, spavaj.”
Ejveri ga je poslušao. I Luk je zadremao. Morinin prvi korak bio je
bučan, kao aparat za led pored kog su ponekad pričali, ali je morao da
prizna da se slagao sa svim stvarima koje je već primetio: prašnjavim
kućištima kamera, podnim daskama s kojih se boja davno oljuštila i
neoprezno zaboravljenom karticom za lift. Ponovo je pomislio kako je
ovo mesto kao raketa ugašenih motora, koja se kreće na osnovu
inercije.

18

Vinona ga je sutradan otpratila do C-nivoa, gde su ga brzo pregledali:
krvni pritisak, srce, temperatura, nivo 02. Dejv je odložio tablu sa
štipaljkom kad ga je Luk pitao šta je sledeće. Počastio ga je širokim
osmehom – kao da ga nikad nije oborio na pod – i rekao da je to sve.

„Imaš slobodan dan, Luk. Uživaj u njemu.” Podigao je dlan.
Luk mu je sa osmehom dao petaka. Mislio je na ono što je pisalo u
Morininoj cedulji: Imaćeš najviše tri dana kad prestanu da te testiraju.
„Šta će biti sutra?”, pitao je dok su išli ka liftu.
„Sutra ćeš saznati”, rekao je Dejv. „Tako to ide.”
Možda je to bila istina za neke, ali ne i za Luka. Voleo bi da ima još
vremena za preispitivanje Morininog plana – ili za njegovo odlaganje –
ali se plašio da je ono na izmaku.
Između dve vatre postao je svakodnevna razbibriga na igralištu
Instituta, gotovo ritual. Skoro svi su se igrali. Luk je ušao u krug.
Izbegavao je lopte desetak minuta pre nego što je dopustio da ga
pogode. Nije stao među bacače, već je prešao preko asfaltnog igrališta,
pored Fride Braun koja je izvodila slobodna bacanja. Zaključio je da
devojčica još ne zna gde je. Seo je na šljunak, leđima naslonjen na
žičanu ogradu. Situacija s insektima je makar bila nešto bolja. Spustio
je ruke. Zabacio ih je nazad, gledajući decu kako igraju između dve
vatre.
„Hoćeš li da gađaš?”, pitala je Frida.
„Možda kasnije”, rekao je Luk. Nehajno je zabacio ruku iza sebe.
Pipao je po dnu ograde i shvatio da je Morin imala pravo, postojao je
prolaz, mesto na kom se tle malo ugnulo. To ulegnuće možda je
stvoreno otapanjem snega u rano proleće. Nije bio dublje od pet
centimetara, ali je bilo tu. Niko ga nije ispunio. Šaka mu je počivala na
izloženom dnu ograde. Krajevi žice utiskivali su mu se u dlan. Gurnuo
je prst u slobodni vazduh van Instituta. Ustao je, otresao prašinu sa
zadnjice i pitao Fridu hoće li da igra amerikanca. Počastila ga je
širokim osmehom koji je poručivao: Da! Naravno! Budi mi prijatelj!
Taj osmeh mu je u izvesnoj meri slomio srce.

19

Luk sutradan nije išao na testove. Nisu ga ni pregledali. Pomogao je
Koni, domarki, da iznese dva dušeka iz lifta i da ih odnese do soba u
Istočnom krilu. Za taj trud dobio je jedan pišljivi žeton (svi domari bili
su škrti u deljenju žetona). Na povratku u svoju sobu sreo je Morin.
Stajala je pored aparata za led, pila je vodu iz flaše, koju je uvek hladila
u njemu. Pitao je da li joj je potrebna pomoć.

„Ne, hvala.” Zatim je spustila glas: „Hendriks i Zik razgovarali su
pored jarbola. Videla sam ih. Jesu li te testirali?”

„Nisu. Već dva dana.”
„To sam i mislila. Danas je petak. Možda imaš vremena do subote ili
nedelje, ali ne bih se kladila.” Mešavina brige i saosećanja na njenom
licu ga je užasnula.
Noćas.
Nije izrekao reč glasno, samo je oblikovao usnama, pretvarajući se
da se češe ispod oka. Klimnula je.
„Morin... znaju li da imaš...” Nije mogao da završi rečenicu. Nije ni
morao.
„Misle da je išijas.” To je bio jedva čujni šapat. „Hendriks možda zna,
ali ga nije briga. Nikoga nije briga, dok god mogu da radim. Idi sad, Luk.
Srediću ti sobu dok budeš na ručku. Pogledaj ispod dušeka kad legneš
da spavaš. Srećno.” Oklevala je. „Volela bih da mogu da te zagrlim,
sine.”
Luk je mislio da če svakog časa zaplakati. Žurno se udaljio da ne bi
videla kako plače.
Dobro se najeo, iako nije bio naročito gladan. Napuniće stomak i za
večeru. Nešto mu je govorilo da će, ako plan uspe, morati da ima što
više goriva.
Frida se pridružila njemu i Ejveriju na večeri. Izgleda da je bacila
oko na Luka. Posle obroka su izašli na igralište. Luk je odbio njenu
ponudu da gađaju na koš. Rekao je da će neko vreme biti s Ejverijem na
trambulini. Jedna od crvenih neonskih reči mu je procvetala u umu, dok
je gledao kako Avester skače gore-dole, izvodi premete i skokove.
Noćas?
Luk je odmahnuo glavom. „Ali moraćeš da spavaš u svojoj sobi.

Voleo bih da odspavam punih osam časova.”
Ejveri je kliznuo s trambuline. Tužno je pogledao Luka. „Ne govori

mi ono što nije istina, zato što misliš da će neko videti da sam tužan i
da će se zapitati zašto sam tako raspoložen. Ne moram da izgledam
tužno.” Rastegao je usne u beznadežno lažni osmeh.

U redu. Samo nemoj da mi sjebeš plan, Avestere.
Vrati se po mene, ako možeš. Molim te.
Hoću.
Tačke su se vraćale. Donosile su živopisno sećanje na rezervoar.
Luk je mislio da se javilo zbog pokušaja da pošalje svoje misli.
Ejveri ga je pogledao nešto duže i otrčao do koša. „Hoćeš li da
igramo amerikanca, Frida?”
Sa osmehom ga je pogledala s visine. „Dete, pregaziću te kao plitak
potok.”
„Videćemo.”
Igrali su se dok nije počelo da se smrkava. Luk je krenuo ka zgradi.
Osvrnuo se prema Ejveriju – kog je Hari Kros jednom nazvao „Lukovim
malim sićušnim pajtosom”. Dečkić je pokušao horog i sve promašio.
Pomislio je da će Ejveri doći u njegovu sobu te noći, makar da bi uzeo
četkicu za zube, ali se to nije desilo.

20

Luk je odigrao nekoliko igrica na prenosnom kompjuteru. Oprao je
zube, skinuo se u šorts i legao u krevet. Ugasio je lampu i posegnuo
ispod dušeka. Možda bi posekao prste na nož koji mu je Morin ostavila
(taj je, za razliku od plastičnih iz kafeterije, imao pravu oštricu), da ga
nije umotala u krpu. Tu je bilo još nešto što je mogao da prepozna
dodirom. Bog sveti zna da ih je često koristio pre nego što je došao
ovamo. USB. Nagnuo se u mraku i gurnuo oba predmeta u džep
pantalona.

Čekao je. Deca su neko vreme trčala po hodniku. Možda su se igrala
šuge, ili su se jurcala. To se, otkad ih je bilo mnogo, dešavalo svake
noći. Čuo je povike i smeh, kao i napete periode tišine, posle kojih bi se
razlegao smeh. Deca su se oslobađala pritiska. Ratosiljavala su se
straha. Stivi Vipl je te večeri bio među najglasnijima. Luk je zaključio da

se Stivi odao ispijanju kulera i obogaćenih limunada. Nigde nije bilo
strogih odraslih osoba koje bi tražile tišinu. Rukovodioci Instituta nisu
se zanimali za uvođenje mera za smanjenje buke niti za zabranu
kretanja.

Tišina je napokon zavladala Lukovim delom rezidencijalnog krila.
Čuo je samo vlastito srce i misli, dok je po poslednji put prelazio preko
Morininog spiska.

Idi do trambuline kad izađeš, podsetio je sebe. Upotrebi nož ako
budeš morao. Zatim blago skreni udesno.

Ako izađe.
Laknulo mu je kad je procenio da osamdeset procenata
raspoloženja otpada na rešenost, a samo dvadeset na strah. Ni toliko
straha nije imalo smisla, ali ga je smatrao prirodnim. Rešenost se
zasnivala na neupitnom, prostom i zlokobnom uvidu: ovo mu je jedina
prilika. Druga mu se neće ukazati. Nameravao je da je iskoristi.
Ustao je iz kreveta i uzeo plastičnu koficu za led s televizora kad je
procenio da je prošlo pola sata tišine u hodniku. Smislio je priču za
posmatrače – ako iko gleda monitore u ovo doba, umesto da igra karte
u sobi za nadzor na donjim nivoima.
To je bila priča o detetu koje je rano otišlo u krevet, i koje se iz
nekog razloga probudilo, možda da bi piškilo, ili zbog noćne more. Bilo
kako bilo, to dete je, više sneno nego budno, izašlo u hodnik u donjem
vešu. Kamere u prašnjavim kućištima snimile su ga kako ide do
aparata za led. I kako se vraća ne samo s koficom leda već i sa
lopaticom. Nadzirač će pretpostaviti da je dete previše sanjivo da
shvati šta drži u ruci. Videće lopaticu ujutru kako leži na stolu ili u
umivaoniku u kupatilu. Zapitaće se kako se tu našla.
Vratio se u sobu i stavio nešto leda u čašu. Napunio ju je
česmovačom i ispio polovinu. Prijala mu je. Usta i grlo bili su mu
veoma suvi. Ostavio je lopaticu na vodokotliću i otišao u krevet.
Okretao se i obrtao. Mrmljao je. Možda je klincu u priči koju je smišljao
nedostajao njegov mali, sićušni pajtos. Možda zbog toga više nije
mogao da zaspi. I možda ga niko nije gledao niti slušao, ali možda neko
jeste. Zbog toga će odigrati predstavu do kraja.
Konačno je upalio lampu. Obukao se. Otišao je u kupatilo, u kom
nije bilo nadzora (verovatno ga nije bilo) i gurnuo lopaticu u prednji
deo pantalona. Prebacio je majicu Tvinsa preko nje. Ako je i ovde
postojao video-nadzor i ako ga je neko nadzirao, već je bio kuvan i
pečen. Ništa nije mogao učiniti povodom toga, izuzev da krene ka

sledećem delu svoje priče.
Izašao je iz sobe i krenuo hodnikom ka salonu. Stivi Vipl i još neki

klinac, jedan od novajlija, bili su tamo. Ležali su na podu, čvrsto
spavajući. Oko njih je bilo pola tuceta praznih bočica. Koštale su mnogo
žetona. Stivi i njegov novi prijatelj probudiće se s mamurlukom i
praznih džepova.

Prekoračio je preko Stivija i ušao u mračnu i pomalo sablasnu
kafeteriju, osvetljenu samo svetiljkom iznad bara sa salatom. Uzeo je
jabuku iz nikad prazne činije voća. Zagrizao je dok je išao natrag u
salon. Nadao se da ga niko ne gleda, i da će eventualni nadzirač
protumačiti njegovu pantomimu na način koji mu odgovara. Dete se
probudilo, uzelo led iz aparata i popilo čašu hladne vode. Posle toga se
načisto probudilo i otišlo do kafeterije da bi nešto pojelo. Tada je došlo
na ideju: Hej, zašto ne bi izašlo na igralište, da se nadiše svežeg
vazduha. Ne bi bilo prvo koje je to učinilo: Kališa je rekla da je nekoliko
puta otišla tamo s Ajris, da bi gledale zvezde – ovde su bile
neverovatno sjajne, zbog odsustva svetlosnog zagađenja. Rekla mu je
da su deca ponekad noću koristila igralište za vaćarenje. Nadao se da
noćas na njemu neće zateći nijednog posmatrača zvezdanog neba ili
par koji razmenjuje nežnosti.

Nikog nije bilo na igralištu, na kom je u odsustvu mesečine vladao
mrkli mrak. Sprave su bacale ćoškaste senke. Mala deca bez društva
obično se plaše mraka. To važi i za nešto veću decu, iako većina to ne bi
priznala.

Pružio je korak preko igrališta. Čekao je da se neki manje poznati
noćni poslužitelj pojavi i da ga pita šta radi ovde, s tom lopaticom
ispod majice. Sigurno ne razmišlja o bekstvu, zar ne? Pošto bi to bilo
prilično prokleto uvrnuto!

„Uvrnut”, promrmljao je i seo leđima okrenut žicanoj ogradi, „takav
sam ja, žešće sam uvrnut.”

Čekao je da vidi da li će iko naići. Niko nije. Čuo je samo cvrčke i
hukanje sove. Tu je bila kamera, ali da li je iko nadzirao? Znao je za
postojanje obezbeđenja, ali to je bilo aljkavo obezbeđenje. I to mu je
bilo poznato. Otkriće koliko je aljkavo.

Podigao je košulju i izvadio lopaticu. Zamišljao je kako kopa iza leđa
desnicom. I da je premešta u levicu kad se umori. U stvarnosti je to
teško išlo. Grebao je lopaticom po dnu žičane ograde, praveći buku koja
je parala uši u noćnoj tišini, a nije video da li je i koliko je napredovao.

Ovo je ludo, pomislio je.

Zaboravio je na kameru. Spustio se na kolena i počeo da kopa ispod
ograde. Bacao je šljunak levo i desno od sebe. Vreme je prolazilo. Imao
je utisak da se radi o satima. Da li se neko u toj sobi za nadzor, koju
nikad nije video (ali o kojoj je toliko maštao), dosad zapitao zašto se
dete mučeno nesanicom još nije vratilo s igrališta? Da li će on ili ona
poslati nekog da proveri šta se dešava? I šta ćeš, Luki, ako kamera ima
opremu za noćno osmatranje? Šta ćeš učiniti?

Kopao je. Osećao je da mu znoj curi niz masno lice i da ga napadaju
insekti iz noćne smene. Kopao je. Osećao je vonj ispod pazuha. Srce mu
je galopiralo. Učinilo mu se da neko stoji iza njega. Nije video ništa
izuzev koša na zvezdanoj pozadini kad se okrenuo.

Iskopao je rov ispod žice. Bio je plitak, ali je on došao mršav u
Institut, i odonda je izgubio na težini. Možda...

Ali ograda ga je zaustavila kad je legao na tle i pokušao da klizne
ispod nje. Nije bio ni blizu.

Vrati se. Vrati se u krevet pre nego što te pronađu i ne urade nešto
grozno, zato što si pokušao da pobegneš.

Ali to nije bila opcija, samo kukavičluk. Ionako će mu uraditi nešto
grozno: filmovi, glavobolje, Štazi svetla... i, konačno, zujanje.

Nastavio je da kopa. Dahtao je od napora. Napred-nazad, levo i
desno. Jaz između dna ograde i tla polako se produbljivao. Tako je
glupo što nisu zabetonirali površinu s obe strane ograde. Tako je glupo
što nisu pustili slabu struju kroz nju. Ali nisu.

Ponovo je legao. Ponovo je pokušao da se provuče ispod nje. Dno
ograde ponovo ga je zaustavilo. Ali bio je blizu. Ponovo se spustio na
kolena. Nastavio je da kopa. Kopao je brže, levo i desno, napred-nazad,
postojanim rimom. Pucanje je označilo trenutak u kom je drška
lopatice konačno popustila. Odbacio ju je i nastavio da kopa, iako mu
se ivica lopatice zarivala u dlanove. Video je da krvari kad ih je prineo
licu da bi ih pogledao.

Mora da je iskopao dovoljno. Mora da je tako.
Ali još nije mogao... da se... provuče.
Nastavio je da kopa lopaticom. Levo i desno, napred i nazad. Krv
mu je kapala niz prste, znojava kosa lepila mu se za čelo, komarci su mu
zujali u ušima. Spustio je lopaticu pored sebe. Legao je na tle i pokušao
ponovo da klizne ispod ograde. Šiljati krajevi gurali su majicu u stranu,
zarivali su mu se u kožu, parajući lopatice. Nastavio je.
Na pola puta se zaglavio. Zurio je u šljunak i prašinu, koja se dizala u
malim vrtlozima ispod nozdrva dok je dahtao. Moraće da se vrati, da

nastavi da kopa – možda još samo malo. Samo što je, kad je pokušao da
se vrati u dvorište, otkrio da ne može ni na tu stranu. Nije samo
zaglavljen, već je upao u zamku. Pronaći će ga ispod proklete ograde,
kao zeca u zamci, kad sunce sutra ujutru izgreje.

Crvene, zelene i ljubičaste tačke počele su da se vraćaju. Izlazile su
ispod iskopanog tla na centimetar-dva ispod njegovih očiju. Jurišale su
na njega. Raspadale su se i skupljale, vrtele su se i pulsirale.
Klaustrofobija mu je stiskala srce i glavu, a bolne šake krvarile.

Pružio je ruke, zario je prste u zemlju i povukao svom snagom.
Tačke na trenutak nisu ispunile samo vidokrug već čitav mozak;
izgubio se u njihovoj svetlosti. Učinilo mu se da se dno ograde malo
podiglo. To je mogla biti samo njegova mašta, ali nije tako mislio. Čuo
je škripu.

Možda sam, zahvaljujući injekcijama i rezervoaru, postao TK poz,
pomislio je. Kao Džordž.

Zaključio je da to nije važno. Pokrenuo se. Samo to je bilo važno.
Tačke su se povukle. Ako se dno ograde podiglo, sad se spustilo.
Metalni šiljci nisu sekli samo njegove lopatice već i guzove i butine. U
jednom groznom trenutku ponovo se zaglavio. Alava ograda nije ga
puštala. Ugledao je grm kad je okrenuo glavu i spustio obraz na
šljunkovito tle. Možda ga može dohvatiti. Pružio se, ali nije uspeo.
Pružio se još malo. Dohvatio ga je. Povukao ga je. Grm je počeo da se
izvlači iz zemlje, ali se on pokrenuo, pre nego što ga je sasvim iščupao.
Gurao je bokovima i stopalima. Šiljati kraj ograde darivao ga je
oproštajnim poljupcem. Povukao je vrelu crtu preko lista. Iskobeljao se
ispod ograde.

Bio je napolju.
Pao je na kolena. Bacio je usplahireni pogled za sobom, siguran da
će videti kako se svetla pale – ne samo u salonu već i u hodnicima i
kafeteriji – i kako mu omogućavaju da vidi prilike u trku: poslužitelje sa
zap-štapovima, podešenim na maksimum.
Nikog nije bilo.
Ustao je. Dao se u nasumični trk. U panici je zaboravio na presudni
naredni korak – orijentaciju. Možda bi se izgubio u šumi, pre nego što
bi došao sebi, da nije bilo iznenadnog i oštrog bola u levoj peti. Nagazio
je na oštru stenu i shvatio da je izgubio patiku, u poslednjem,
očajničkom trzaju ispod ograde.
Vratio se do ograde, savio se, napipao ju je i obuo. Leđa i guzovi su
mu brideli, ali je poslednja posekotina na listu bila najdublja. Pekla ga je

kao usijana žica. Srce mu je usporilo, a misli se razbistrile. Kad izađeš,
kreni duž ograde dok ne stigneš do trambuline, rekao mu je Ejveri kad
mu je predstavljao drugi Morinin korak. Okreni se leđima prema njoj, pa
kreni desno srednjim koracima. Imaš oko kilometar i po. I ne moraš da
ideš u savršeno pravoj liniji. Ono što ciljaš prilično je veliko, ali pokušaj da
daš sve od sebe. Ejveri mu je kasnije te večeri rekao da bi mogao da se
orijentiše pomoću zvezda. Dečačić se nije razumeo u te stvari.

U redu, vreme je da krene. Ali morao je da uradi još nešto. Posegnuo
je za desnim uvom. Napipao je kružić. Setio se kako je neka devojčica –
Ajris ili Helen – rekla da je usađivanje čipa nije bolelo, zato što je bušila
uši. Samo što se minđuše skidaju. Gledao je majku kako to radi. Čip se
ne može skinuti.

Molim ti se, bože, da ne koristim nož.
Umirio se. Zario je nokte ispod gornje ivice čipa i povukao.
Zagrebao je ušnu školjku. Bolelo je. Mnogo je bolelo, ali se čip nije
mrdnuo. Pustio ga je. Dva puta je duboko udahnuo (što je prizvalo
sećanje na rezervoar) i ponovo povukao. Jače. Bol je ovog puta bio još
gori, ali se čip nije pomerio. Vreme je prolazilo. Zapadno rezidencijalno
krilo izgledalo je neobično iz novog ugla. Još je bilo mračno i tiho, ali
koliko dugo?
Hteo je da ponovo cimne uvo, ali bi to bilo samo odlaganje
neizbežnog. Morin je znala; zato mu je ostavila nož. Izvadio ga je iz
džepa (pazeći da ne izvuče i USB) i prineo očima, pod slabom
zvezdanom svetlošću. Napipao je oštru ivicu palcem. Podigao je levicu i
spustio nož na ušnu školjku.
Oklevao je, da bi dao sebi dovoljno vremena da shvati da je na
drugoj, slobodnoj strani ograde. Sova je ponovo huknula. To je bio
sneni zvuk. Video je sviće u mraku. Uživao je u njihovoj lepoti, čak i u
ovako ekstremnom trenutku.
Uradi to brzo, rekao je sebi. Pretvaraj se da sečeš komad mesa. I
nemoj da vrištiš, koliko god da boli. Ne smeš da vrisneš.
Prislonio je vrh noža na vrh ušne školjke, sa spoljnje strane.
Nekoliko sekundi mirovao je u tom položaju. Učinilo mu se da traju
nekoliko večnosti. Spustio je nož.
Ne mogu.
Moraš.
Ne mogu.
O bože, moram.
Ponovo je prislonio ivicu noža na meko, nezaštićeno meso.

Povukao ga je nadole, pre nego što je stigao da se pomoli da sečivo
bude dovoljno oštro da obavi posao iz jednog zamaha.

Nož je bio oštar, ali ga je snaga, u poslednjem trenutku, zamalo
izneverila. Meso nije otpalo, već je visilo o hrskavici. Isprva nije bilo
bola, samo tople krvi na vratu. Bol ga je stigao. Imao je osećaj da ga je
ujela osa veličine boce piva i da mu je ubrizgala otrov. Duboko je
udahnuo i uhvatio viseći komad mesa. Cimnuo ga je kao da skida kožu
s bataka. Presamitio se u struku. Znao je da je iskidao prokletu stvar, ali
je hteo da je vidi. Morao je da bude siguran. Bila je tu.

Poravnao se s trambulinom. Okrenuo joj je leđa i načinio korak – ni
dug ni kratak, nadao se – udesno. Pred njim je bila tamna šuma
severnog Mejna. Pružala se bog te pita koliko kilometara. Podigao je
glavu i ugledao Velikog medveda pravo ispred sebe. Nastavi u tom
pravcu, poručio je sebi. To je sve što je potrebno. Linija neće biti prava
do jutra. Rekla je Ejveriju da će ići kilometar i po. Tada će kucnuti čas za
naredni korak. Zanemari bol i Van Gogovo uvo. Zanemari povređene
šake i nesigurne noge. Samo napred. Ali prvo...

Primakao je desnu šaku stisnutu u pesnicu do ramena i zavitlao
komad mesa s čipom preko ograde. Čuo je (ili mu se učinilo) metalni
zvuk pri udarcu o asfalt oko koša na igralištu. Nek ga tamo nađu.

Krenuo je, pogleda uperenog u usamljenu zvezdu.

21

Zvezda je vodila Luka manje od trideset sekundi. Iščezla je čim je zašao
među drveće. Zastao je u mestu. Institut je još bio delimično vidljiv
kroz isprepletano granje.

Samo kilometar i po, govorio je sebi, pa ćeš ga naći i ako malo
skreneš s kursa, zato što je rekla Ejveriju da je veliko. Prilično veliko.
Stoga hodaj polako. Ti si desnoruk, što znači da ti je desna strana
dominantna. Pokušaj da to kompenzuješ, ali ne previše, ili ćeš skrenuti
ulevo. I broji. Kilometar ćeš preći u hiljadu i četiri stotine koraka. To je
naravno nagađanje, pošto broj koraka zavisi i od terena. I pazi da ti
neka grana ne izbije oko. Dovoljno si izranjavljen.

Krenuo je. Na svu sreću nije nailazio na gustiš kroz koji bi morao da
se probija. Kretao se između visokog drveća, koje je pravilo mnogo

hladovine i po debelom sloju iglica koji je obeshrabrivao mladice. Kad
god bi morao da obiđe neko starije drvo (verovatno su bili borovi, ali u
mraku nije mogao biti siguran), pokušao bi da se nanovo orijentiše i
nastavi u pravoj liniji, koja je sad bila – morao je to da prizna –
uglavnom hipotetična. Osećao se kao neko ko prolazi preko prostorije
pune jedva vidljivih predmeta.

Nešto je zagroktalo i potrčalo levo od njega. Lomilo je i drmalo
grane. Bio je gradsko dete. Ukočio se u mestu. Je li to jelen? Hriste, šta
ako je medved? Jelen će pobeći, ali je medved možda gladan, u potrazi
za noćnim zalogajem. Možda juriša na njega, privučen mirisom krvi.
Bog zna da su mu vrat i desno rame natopljeni njome.

Zvuk se izgubio. Čuo je samo cvrčke i sporadična huktanja sove.
Prešao je osam stotina koraka kad je čuo šta god da je to bilo. Nastavio
je put. Ispružio je ruke ispred sebe kao slepac. Brojao je. Hiljadu...
hiljadu dve stotine... hiljadu tri stotine, evo drveta, pravog monstruma,
najniže grane bile su mu previsoko iznad glave, bi ih video. Zaobilazim
ga... hiljadu četiri stotine... hiljadu pet stot...

Sapleo se o palo stablo i ispružio koliko je dug. Slomljena grana
zabila mu se u levu nogu, blizu kuka. Zastenjao je od bola. Ležao je na
mekom šumskom tlu. Nastojao je da povrati dah i čeznuo – to je bio
krajnji, smrtonosni apsurd – za svojom sobom u Institutu. Za sobom u
kojoj je bilo mesta za sve, u kojoj je bilo sve na mestu i u kojoj životinje
neznane veličine nisu jurile između drveća. Čeznuo je za sigurnim
mestom.

„Sigurna je, ali samo do izvesnog trenutka”, prošaptao je i ustao.
Protrljao je novu poderotinu na farmerkama i na koži ispod njih. Makar
nemaju pse, pomislio je. Setio se starog crnobelog zatvorskog filma u
kom dva lancem vezana robijaša beže u slobodu s čoporom pasa za
petama. Ti tipovi bili su u močvari. A tamo ima aligatora.

Vidiš, Luki? Čuo je Kališu. Sve je uredu. Samo nastavi. Drži se prave
linije. Koliko god možeš.

Posle dve hiljade koraka počeo je da traga za svetlima među
drvećem. Uvek ih ima nekoliko, rekla je Morin Ejveriju, ali je žuto
najjače. Postao je nespokojan posle dve i po hiljade koraka. Na tri i po
hiljade bio je siguran da je skrenuo s puta, i to prilično.

To je zbog onog drveta preko kog sam pao, pomislio je. Tog
prokletog drveta. Sigurno sam krenuo na pogrešnu stranu kad sam
ustao. Možda idem ka Kanadi. Umreću u šumi, ako me oni iz Instituta
ne pronađu.

Ali povratak nije bio moguć (ne bi mogao da se vrati istim putem
čak i da je hteo). Nastavio je da hoda, mašući rukama ispred sebe zbog
grana koje su mogle da mu otvore nove rane. Uvo ga je bolelo.

Prestao je da broji korake oko petohiljaditog, što je značilo da je
prešao više od tri kilometra. I ugledao slab žutonarandžasti sjaj između
drveća. Prvo je pomislio da se radi o halucinaciji ili tački, kojoj će se
ubrzo priključiti čitav roj. Sledećih desetak koraka potisnulo je te brige.
Žutonarandžasto svetio bilo je jasnije. Pridružila su mu se još dva,
znatno slabija izvora svetlosti. To su morala biti električna svetla.
Zaključio je da su ona sjajnija bila natrijumski lukovi, kakvi se
montiraju po parkiralištima. Rolfov otac im je jedne noći, kad ih je
odveo u bioskop. na AMC Sautdejlu, rekao da ta svetla navodno
sprečavaju krađe i provale u vozila.

Obuzela ga je želja da potrči ka njima. Zauzdao ju je. Poslednje što je
hteo bilo je da se saplete o još jedno palo deblo ih da upadne u neku
jarugu i polomi nogu. Pojavilo se mnoštvo svetala, ali on nije skidao
pogled s onog prvog. Veliki medved nije dugo sijao, ali je sad imao
novu, pouzdaniju zvezdu vodilju. Izbio je na obod šume, deset minuta
nakon što ju je opazio. Posle čistine od pedesetak metara uzdizala se
druga žičana ograda, okrunjena bodljikavom žicom. Na svakih desetak
metara bila je bandera sa svetiljkom. Morin je rekla Ejveriju da su na
njima senzori koji se aktiviraju na dodir. Reci Luku da im ne prilazi. To
je bio prilično nepotreban savet.

Iza ograde su bile kućice. Veoma male. Lukov otac bi verovatno
rekao da u njima nema mesta da zavrtiš mačku. Imale su najviše tri, a
verovatno samo dve sobe. Bile su iste. Ejveri je rekao da Morin ovo
naziva selom. Luku su ličile na vojničke kasarne. Kuće su podignute u
blokovima po četiri, s malim travnjakom u centru svakog bloka. U
nekima je bilo svetla, kakva ljudi ostavljaju u kupatilu, da se ne bi
sapleli o nešto ako moraju da ustanu i odu u toalet.

Postojala je samo jedna ulica, koja se završavala pred najvećom
zgradom. Levo i desno od zgrade bila su mala parkirališta puna
automobila i kamioneta. Bilo ih je trideset do četrdeset. Setio se da se
pitao gde osoblje Instituta drži vozila. Sad je znao, iako još nije shvatio
kako se snabdevaju hranom. Natrijumsko svetio na banderi ispred
najveće zgrade obasjavalo je dve pumpe za gorivo. Luk je pomislio da je
to institutska verzija vojne prodavnice.

Shvatio je još nešto. Osoblje je dobijalo odmor – Morin je provela
nedelju dana u Vermontu – ali je većinu vremena provodilo ovde. Živeli

su u ovim skromnim kućicama. Radni raspored se tako udešavao da
dele smeštaj. Sedali su u privatna vozila i odlazili do najbližeg grada,
koji se zvao Denison River Bend, kad bi se uželeli promene.

Meštani su sigurno bili radoznali u pogledu onog što je osoblje
radilo u šumi. Raspitivali su se. Morala je postojati neka priča, neko
zvanično objašnjenje. Nije znao šta bi ona mogla biti (i u ovom
trenutku nije se zanimao za nju), ali je morala biti prilično uverljiva kad
se održala toliko godina.

Kreni duž ograde. Traži šal.
Krenuo je. Ograda i selo bili su mu sleva, a ivica šume zdesna.
Ponovo je morao da se opire želji da žuri, pogotovo otkad se vidljivost
malo poboljšala. Vreme provedeno s Morin moralo je biti kratko, zato
što su mogli probuditi sumnju da razgovor predugo traje i zato što se
Luk bojao da će ih Ejverijevo preterano drpanje za nos odati. Zbog toga
nije znao gde bi šal mogao biti. Bojao se da će ga prevideti.
Ispostavilo se da to nije bio problem. Morin ga je vezala za nisku
granu visokog bora, nedaleko od mesta na kom je ograda skretala
ulevo od šume. Skinuo ga je i vezao oko struka. Nije želeo da ostavi
tako jasan trag onima koji će krenuti za njim. Zapitao se koliko
vremena će proći pre nego što gospođa Sigsbi i Stakhaus doznaju za
bekstvo i shvate ko mu je pomogao. Verovatno ne mnogo.
Reci im sve, Morin, pomislio je. Ne teraj ih da te muče. Zato što će te
mučiti ako im ne kažeš. Prastara si i previše bolesna za rezervoar.
Moćna svetiljka na zgradi koja je mogla biti prodavnica sve više se
udaljavala. Luk je morao da se pažljivo osvrće oko sebe pre nego što je
pronašao stari drum koji je vodio u šumu. Pretpostavljao je da su ga
koristile drvoseče pre mnogo generacija. Njegov početak nije se video
od gustih žbunova borovnice. Zastao je, iako je znao da mora da žuri.
Nabrao je i ubacio u usta pregršt. Bile su slatke. Imale su ukus
spoljašnjeg sveta.
Lako je sledio stari put, čak i u tami. Mnogo šipražja raslo je po
erodiranim rubovima. Korov je rastao iz kolotraga. Bilo je dosta
slomljenih grana na koje je mogao da stane (ili da se saplete), ali nije
mogao da odluta natrag u šumu.
Ponovo je pokušao da broji korake. Odustao je na četiri hiljade. Put
se ponekad dizao, ali se uglavnom spuštao. Nekoliko puta je naišao na
oborena stabla, a jedanput na tako gusto žbunje da se uplašio da se
stari drum završio. Pronašao ga je opet i nastavio kad se probio kroz
gustiš. Nije znao koliko vremena je prošlo. Možda jedan sat, ali

verovatnije dva. Bio je siguran da još nije svanulo. To što je bio sam u
šumi bilo je jezivo, pogotovo za gradsko dete, ali se nadao da još dugo,
dugo neće svanuti. Samo što hoće. Svetlost će se, u ovo doba godine,
pojaviti oko četiri ujutru.

Stigao je do vrha sledećeg uzvišenja i zastao na trenutak, da bi se
odmorio. Radio je to u stojećem položaju. Nije verovao da će zaspati
ako sedne, ali se užasavao te mogućnosti. Adrenalin koji mu je
pomogao da se izmigolji ispod ograde i koji ga je proveo kroz šumu do
sela u potpunosti je izvetrio. Krvarenje iz posekotina na leđima, nozi i
uvetu je prestalo. Ali su ga sve te rane bolele i pekle. Ona na uvetu bila
je daleko najgora. Oprezno ga je dodirnuo. Smesta je povukao prste,
sikćući od bola kroz stisnute zube. Ipak je dodirnuo nepravilni čvor
krvi i krastu.

Osakatio sam se, pomislio je. To uvo nikad više neće biti celo.
„Gadovi su me na to naterali”, prošaptao je. „Oni su me naterali.”
Sagnuo se i dohvatio kolena, pošto nije smeo da sedne. Mnogo puta
je video Morin u tom položaju. Nije mu pomogao s posekotinama od
ograde na leđima, izgrebanim dupetom i osakaćenim uvetom, ali je
malo osvežio umorne mišiće. Uspravio se, spreman da nastavi i zastao.
Čuo je slab zvuk ispred sebe. Šuštanje, slično vetru u borovima, iako na
brežuljku na kom je stajao ništa nije duvalo.
Samo da ne bude halucinacija, pomislio je. Nek bude stvarno.
Posle još pet stotina koraka – izbrojao ih je – bio je siguran da čuje
žubor vode. Staza je bila sve šira i strmija. Na kraju je bila toliko strma
da je morao da hoda postrance, držeći se za granje, da ne bi pao na
dupe. Zastao je kad je drveće s obe strane nestalo. Drveće ovde nije bilo
samo posečeno, već su i panjevi bili povađeni. Napravljena je čistina,
zarasla u žbunje. Iza i ispod nje je bila široka pruga crne svile. Bila je
dovoljno glatka da se u njoj ogledaju zvezde s nebesa. Zamišljao je
drvoseče iz davnina – ljude koji su možda radili u ovim šumama pre
Drugog svetskog rata – kako dovlače debla dovde starim „ford” ili
„internešenel harvester” kamionima, možda i konjske zaprege. Čistina
je bila mesto za istovar. Odavde su gurali debla u reku Denison, koja ih
je nosila nizvodno do pilana.
Spustio se niz poslednju nizbrdicu na bolnim i drhtavim nogama.
Poslednjih sedamdeset metara bilo je najstrmije. Put je vodio sve do
obale. Seo je i počeo da se kliza. Hvatao se za žbunje da bi usporio pad.
Nekako se zaustavio na kamenitoj obali na oko metar iznad vode. Tu je,
baš kao što je Morin obećala, bio pramac starog čamca. Virio je ispod

zelenog šatorskog krila, poprskanog borovim iglicama. Bio je vezan za
panj.

Kako je Morin znala za ovo mesto? Da li joj je neko rekao? Ne bi
mogla da se osloni na posrednu informaciju, zato što je život odbeglog
dečaka zavisio od trošnog plovila. Možda ga je, pre nego što se
razbolela, pronašla u šetnji. Ili je, s nekoliko koleginica – možda
radnicama kafeterije, ženama s kojima je bila u dobrim odnosima –
došla ovamo na izlet iz kvazivojničkog sela, sa sendvičima, koka-
kolama ili bocom vina. To nije bilo važno. Čamac je bio tu.

Ušao je u vodu, koja mu je dopirala do cevanica. Sagnuo se i
zahvatio vodu šakama. Pio ju je. Rečna voda bila je hladna i slađa od
borovnica. Pokušao je da odveže konopac kojim je čamac bio vezan za
stub, kad je utolio žeđ. Čvorovi su bili zamršeni. Vreme je prolazilo. Na
kraju ih je presekao nožem. Desni dlan ponovo mu je prokrvario od tog
napora. Čamac je, da stvar bude gora, smesta pošao nizvodno.

Posegnuo je za njim. Zgrabio je pramac. Povukao ga je nazad. Sad su
mu oba dlana krvarila. Pokušao je da skine šatorsko krilo, ali bi struja
počela da vuče čamac čim bi pustio pramac. Opsovao je sebe zato što
ga prvo nije skinuo. Nije bilo dovoljno zemlje da istera čamac na suvo,
pa je na kraju morao da uradi jedino što je mogao. Zavukao se u čamac
ispod šatorskog krila, koje je zaudaralo na ribu. Našao se u barici vode
u kojoj je bilo nešto ćoškasto. Nežna matica polako je nosila čamac,
krmom napred.

Ovo je avantura, pomislio je Luk. Da, ovo je moja velika avantura.
Uspravio se u sedeći položaj ispod šatorskog krila, koje se podiglo
oko njega. Smrad se pojačao. Gurao ga je i vukao okrvavljenim šakama,
dok nije prešlo preko ivice plovila. Isprva je plivalo pored njega. Ubrzo
je počelo da tone. Ispostavilo se da je ćoškasta stvar na koju je legao
veslo. Izgledalo je relativno novo, za razliku od čamca. Morin je vezala
šal; da li mu je ostavila veslo? Nije verovao da je mogla da prođe starim
drumom za drvoseče, u njenom stanju, da i ne govorimo o spuštanju
niza strminu do obale. Ako je to učinila, u najmanju ruku zavređuje
epsku pesmu u svoju čast. I sve to zato što je potražio neke stvari za nju
na internetu, koje je verovatno mogla da pronađe sama da nije bila
toliko bolesna? Nije mogao da razmišlja, niti da razume takav podvig.
Znao je da je veslo tu i da mora da ga upotrebi, umoran ili ne,
raskrvavljenih šaka ili ne.
Znao je da ga koristi. Bio je dečak iz grada, ali je Minesota zemlja
deset hiljada jezera. Mnogo puta je išao na pecanje s dedom s očeve

strane (koji je voleo da se predstavlja kao „samo još jedna baraba iz
Menkata”). Seo je na centralnu klupu i okrenuo čamac pramcem
nizvodno. Nakon tog postignuća odveslao je do središta reke, koja je na
tom mestu bila široka osamdeset metara. Skinuo je patike. Ostavio ih
je da se suše na zadnjoj klupi. Neko je nešto napisao na njoj izbledelom
crnom bojom. Nagnuo se i pročitao: S. S. Poki. To mu je izmamilo
osmeh. Nagnuo se nazad i oslonio na laktove. Zagledao se u luđački
raspored zvezda i pokušao da ubedi sebe da ovo nije san – da je odista
pobegao.

Odnekud levo iza njega razlegao se dvostruki zov električne sirene.
Okrenuo se i ugledao blistavu svetlost među drvećem. Stigla je do
njegovog čamca i prešla preko njega. Nije video lokomotivu ili voz koji
se oglasio, bilo je previše drveća, ali je čuo tutnjavu vagona i oštro
škripanje čeličnih točkova po šinama. To ga je konačno ubedilo. Ovo
nije nikakva nepojmljivo detaljna fantazija koja se dešava u njegovom
umu, dok spava u krevetu Zapadnog krila. Tamo je pravi voz koji
verovatno hita ka Denison River Bendu. Ovo je pravi čamac, koji klizi
prema jugu, sporom i divnom rekom. Iznad njega su prave zvezde.
Sigsbini poslušnici poći će za njim, naravno, ali...

„Nikad neću otići u Zadnju polovinu. Nikada Spustio je šaku pored
natpisa S. S. Poki. Raširio je prste i gledao kako se sićušni talasići gube
u mraku iza čamca. Radio je to i ranije u dedinom malom
aluminijumskom ribolovačkom skifu, s bučnim dvotaktnim motorom.
Ali nikada – ni u četvrtoj godini, kad mu je sve bilo novo i čudesno –
nije bio ovoliko zanesen vodenim brazdama. Suočio se s otkrovenjem
da čovek mora da bude utamničen da bi u potpunosti pojmio slobodu.
„Umreću, ali im neću dozvoliti da me vrate.”

Shvatio je da je to tačno i da do toga može doći, ali da još nije. Luk
Elis podigao je vlažne, izranjavljene šake u noć. Zaplakao je, dok je
slobodni vazduh strujao oko njega.

22

Zadremao je na klupi u središtu čamca, s bradom na grudima, rukama
među nogama i s bosim stopalima u barici na dnu čamca. I možda bi
još spavao dok ga je Poki nosio pored sledeće stanice na neverovatnom

hodočašću, da nije bilo još jednog piska železničke sirene. Ova se nije
oglašavala s rečne obale, već ispred i iznad njega. I bila je mnogo
bučnija. Nije bila usamljeni zvižduk već imperativno UAAA, koje je
prenulo Luka iz sna tako naglo da je zamalo pao preko krme. Podigao je
ruke u instinktivnom odbrambenom gestu. Znao je da patetično
izgleda dok to radi. Sirena je utihnula. Začuo je metalnu škripu i
tutnjavu. Uhvatio se za ivice čamca, koje su se sužavale na pramcu i
pogledao ispred sebe, raširenih očiju. Bio je siguran da će biti
pregažen.

Još nije svanulo, ali su se tragovi svetlosti pojavljivali na nebu.
Znatno šira reka se presijavala. Teretni voz je, četiri stotine metara
nizvodno, polako prelazio reku. Luk je video natpise Nju Ingland land
ekspres i Masačusets Red na vagonima. Video je nekoliko vagona s
automobilima i cisterne. Na jednoj cisterni pisalo je Kanadijan klingas,
a na drugoj Virdžins jutil-eks. Podigao je ruku dok je prolazio ispod
mosta, da bi se odbranio od gara koji je padao odozgo. Nekoliko većih
grudvi palo je u vodu, levo i desno od plovila.

Zgrabio je veslo i krenuo ka desnoj obali, na kojoj je ugledao
nekoliko zgrada u žalosnom stanju, zatarabljenih prozora, pored kojih
je stražario zarđali i odavno napušteni kran. Obala je bila puna papira,
starih guma i praznih konzervi. Voz ispod kog je prošao bio je na toj
strani. Još je usporavao, škripao i lupao. Vik Destin, otac njegovog
prijatelja Rolfa, rekao je da nema prljavijeg i bučnijeg sredstva za
transport od železnice. Izgovorio je to sa zadovoljstvom, umesto
gađenjem, što nije iznenadilo dečake. Znali su da je gospodin Destin
veoma zagrejan za vozove.

Luk je zamalo iscrpao Morinina uputstva. Tragao je za stepenicama.
Crvenim. Ne zaista crvenim, rekao mu je Ejveri. Ne više. Rekla je da su
danas više ružičaste. I jedva da su bile i to, kad ih je opazio, samo pet
minuta posle prolaska ispod mosta. Stepenici su bili uglavnom sivi,
iako je nešto ružičastocrvene boje ostalo na stubovima. Dizale su se s
ivice vode do vrha pedesetak metara udaljenog nasipa. Veslao je ka
njima. Kobilica njegovog brodića udarila je u onaj odmah ispod
površine.

Polako se iskrcao. Osećao se kao starac. Hteo je da pokuša da
podigne S. S. Poki. Dovoljno rđe sljuštilo se sa stubova s obe strane
stepenica da zaključi da su i drugi to radili, verovatno ribari – ali je
ostatak užeta na pramcu izgledao prekratak za takav poduhvat.

Pustio je čamac. Gledao je kako se udaljava, kako ga struja grabi.

Video je i svoje patike, s čarapama, na zadnjoj klupi čamca. Spustio se
na kolena na stepenik pod vodom i uspeo da uhvati čamac u poslednji
čas. Pomerao ga je ka sebi, prebacujući ruku preko ruke, dok nije bio u
stanju da uhvati patike. Promrmljao je „Hvala ti, Poki”, pre nego što ga
je pustio niz vodu.

Popeo se uz nekoliko stepenica i seo da bi obuo patike. Lepo su se
osušile, ali je on bio sav mokar. Smejao se, uprkos bolu na izgrebanim
leđima. Počeo je da se penje nekad crvenim stepenicama. Povremeno
bi zastao da odmori noge. Morinin šal – na jutarnjem svetlu video je da
je purpuran – odvezao mu se sa struka. Hteo je da ga baci, ali ga je
ponovo zavezao. Nije znao kako bi ga mogli slediti ovako daleko, ali je
najbliži grad bio logično odredište. Nije hteo da ostavi trag koji bi
mogli pronaći makar i slučajno. Sem toga, šal mu je zbog nečeg bio
bitan. Bio je... tragao je za reči koja bi makar približno opisala osećanje.
Nije ga smatrao donosiocem sreće, već talismanom. Bio je bitan zato
što je pripadao njoj, njegovoj spasiteljki.

Sunce je izvirilo iznad horizonta kad se uspeo uz stepenice.
Osvetljavalo je izukrštane železničke šine. Teretni voz ispod kog je
prošao zaustavio se u Denison River Bendu. Lokomotiva koja ga je
dovezla polako se udaljavala. Jarkožuta manevarka prišla je zadnjem
delu voza. Uskoro će ga povući ka ranžirnoj stanici, u kojoj se vozovi
rasturaju i nanovo sklapaju.

U školi Broderik nisu se proučavale finese železničkog transporta.
Nastavni kadar više se zanimao za ezoteričnije predmete poput
napredne matematike, klimatologije i novije engleske poezije. Znanje o
železnici preneo mu je Vik Destin, zaluđenik za tu oblast i ponositi
vlasnik velikog „lajonel” voza, montiranog u podrumu, njegovom
muškom zabranu. Luk i Rolf proveli su brojne sate u tom prostoru kao
voljni sledbenici. Rolf je voleo da pušta vozove igračke; podaci o
pravim vozovima nisu ga mnogo zanimali. Luk je voleo i jedno i drugo.
Da je Vik Destin bio kolekcionar poštanskih marka, Luk bi s jednakim
zanimanjem posmatrao njegove iskorake u filateliju. To mu je bilo u
krvi. Pretpostavljao je da ga je to činilo malčice jezivim (povremeno bi
presreo pogled Alisije Destin, koji je ukazivao na to osećanje), ali je sad
bio beskrajno zahvalan gospodinu Destinu na prenesenom znanju.

Morin pak nije znala gotovo ništa o vozovima. Znala je da Denison
River Bend ima stanicu. Mislila je da vozovi koji kroz nju prolaze idu na
svakojaka mesta, ali nije znala o kakvim se mestima radi.

„Mislila je da možeš da se ukrcaš na teretni voz, ako dotle stigneš”,

rekao je Ejveri.
Pa, stigao je. Ukrcavanje na teretni voz bilo je druga priča. Gledao je

kako se to radi u filmovima. Izgledalo je lako, ali je većina filmova puna
teškog sranja. Možda je bolje otići na ono što liči na centar grada u ovoj
severnjačkoj selendri, pronaći policijsku stanicu, ako je ima, ili pozvati
Državnu policiju ako je nema. Samo kako da ih pozove? Nije imao
mobilni. Telefonske govornice bile su vrsta u nestajanju. I šta će ubaciti
u otvor za kovanice, ako je pronađe? Žeton iz Instituta? Pretpostavljao
je da može da pozove 911 za džabe, ali da li bi to bio pravi potez? Nešto
mu je govorilo da ne bi.

Dan je prebrzo svitao za njegov ukus, dok je oklevao. Nervozno je
potezao šal svezan oko pojasa. Pozivanje ili odlazak u policiju ovako
blizu Institutu imalo je svojih mana. Nazirao ih je uprkos strahu i
iscrpljenosti. Policija će ubrzo saznati da su mu roditelji mrtvi, ubijeni i
da je on najverovatniji počinitelj tog zločina. Sam Denison River Bend
bio je manjkav izbor. Gradovi postoje samo zahvaljujući prilivu novca,
dolara neophodnih za njihov opstanak. A odakle je poticao novac za
opstanak Denison River Benda? Nije mogao stizati od železnice, čije
operacije su bile uglavnom automatizovane. I nije dolazio iz zgrada u
jadnom stanju koji je video. Možda su nekad bile fabrike, ah nisu više. S
druge strane, tamo negde, u šumi je bila neka ustanova („Vladina
posla”, govorili bi meštani, mudro klimajući glavom u berbernici ili na
gradskom trgu), a ljudi koji u njoj rade imaju para. Dolaze u grad, ne
samo kao gosti Odmetničke zemlje, u kojoj sviraju loši bendovi. Donose
dolare. Institut je možda doprinosio gradskim finansijama. Možda su
finansirali sređivanje gradske kuće, sportskog centra ili davali novac za
održavanje drumova. Sve što bi ugrozilo te pare bilo bi posmatrano sa
skepticizmom i nezadovoljstvom. Ko mu je garantovao da gradski
zvaničnici ne dobijaju novac od Instituta da bi ga obezbedili od
radoznalosti pogrešnih ljudi. Je li to paranoično razmišljanje? Možda
jeste. A možda i nije.

Jedva je čekao da otkrije istinu o gospođi Sigsbi i njenim
poslušnicima, ali je mislio da je najbolja, najsigurnija taktika da se što
brže i što više udalji od Instituta.

Manevarka je gurala gomilu teretnih vagona uz brdo koje su
železničari zvali grba. Na verandi administrativne zgrade bile su dve
stolice za ljuljanje. Na jednoj od njih sedeo je muškarac u farmerkama i
jarkocrvenim gumenim čizmama. Čitao je novine i pio kafu. Spustio je
novine u stranu i potrčao niza stepenice kad se oglasila sirena

manevarke. Zastao je da mahne kolegi u staklenoj kabini na čeličnim
štabovima. Ovaj je odmahnuo. To je bio operater ranžirnice. Čovek u
crvenim čizmama bio je vadilac klinova.

Rolfov otac je tužnim glasom govorio o američkom železničkom
transportu na samrti. Luk je sad video na šta je mislio. Šine su vodile u
svim pravcima, ali je izgledalo da je samo četiri ili pet u upotrebi.
Ostale su se jedva videle od rđe i korova. Na nekima je bilo vagona i
otvorenih teretnih kola. Luk ih je koristio kao zaklon, u napredovanju
ka administrativnoj zgradi. Video je tablu sa štipaljkom na ekseru na
jednom stubu verande. Hteo je da pročita ono što piše na njoj. Nadao
se da je to današnji vozni red.

Čučao je iza napuštenog vagona, nedaleko od tornja. Gledao je kako
čovek u crvenim čizmama žuri ka ranžirnoj stanici. Novopridošli
teretni voz bio je u njenom središtu. Sva železničareva pažnja bila je
usmerena na njega. Ako neko bude video Luka, pomisliće da je klinac
samo zaluđenik za vozove, kao gospodin Destin. Naravno, večina dece,
ma koliko volela vozove, nije dolazila na ranžirnu stanicu u pola šest
ujutru da ih gleda. To je posebno važilo za decu mokru od rečne vode, s
gadno unakaženim uvetom.

Nije imao izbora. Morao je da vidi šta piše na tabli sa štipaljkom.
Gospodin Crvene Čizme zakoračio je napred kad se prvi vagon u
redu polako zakotrljao kraj njega. Cimnuo je klin koji ga je spajao sa
sledećim. Vagon, s crvenim belim i plavim natpisom – PROIZVODI
DRŽAVE MEJN – otkotrljao se nizbrdo, povučen gravitacijom. Brzinu su
mu kontrolisali radarski usporivači. Operator u tornju povukao je
polugu. PROIZVODI DRŽAVE MEJN upravljen je na četvrti kolosek. Luk
je obišao vagon i krenuo ka kancelarijama, s rukama u džepovima.
Laknulo mu je tek kad je stigao ispod tornja, van operaterovog
vidokruga, iako je mislio da operater, ako dobro radi svoj posao, gleda
na šine i nigde drugde.
Sledeći vagon, cisterna, poslat je na treći kolosek. I dva vagona s
automobilima poslata su na isti kolosek. Sudarali su se, drmali i
kotrljali. „Lajonel” vozovi Vika Destina bili su prilično tihi, ali je ovo
mesto odzvanjalo od moćnih zvukova. Luk je pretpostavio da su sve
kuće na razdaljini manjoj od kilometar i po od ranžirne stanice izložene
snažnom audio-zagađenju. Možda su se ljudi navikli, pomislio je. Nije
mogao da poveruje u to dok nije pomislio na decu koja žive u Institutu
– jedu obilne obroke, piju kulere, puše cigarete, gluvare na igralištu i
trče noću po hodnicima, urlajući. Zaključio je da možeš da se navikneš

na bilo šta. To je bila užasna misao.
Stigao je do verande ispred kancelarije, dalje od pogleda operatera

u tornju. Čovek u crvenim čizmama bio mu je okrenut leđima. Luk je
mislio da se neće okrenuti. „Ko izgubi koncentraciju na takvom poslu,
na dobrom je putu da izgubi ruku”, jednom im je rekao gospodin
Destin.

Kompjuterski izveštaj na tabli sa štipaljkom nije sadržao mnogo
podataka. Pored koloseka 2 i 5 stajale su samo dve reči NEMA
SAOBRAĆAJA. S koloseka 1 je u pet po podne polazio voz za Nju
Brunsvik, Kanada – od njega nije mogao imati velike vajde. S koloseka 4
je kretao voz za Berlington i Montreal, u pola tri po podne. To je bilo
bolje, ali nedovoljno dobro. Gotovo sigurno će se naći u velikoj nevolji
ako ne krene do pola tri. Kolosek 3, na koji je čovek u crvenim čizmama
slao Nju Ingland land ekspres, koji je Luk video kako prolazi iznad reke,
delovao je obećavajuće. Vreme posle kog upravnik stanice (makar
načelno) neće prihvatati više tereta za voz 4297 – bilo je devet ujutru.
Devedesetsedmica je u deset ujutru kretala iz Denison River Benda za
Portland, Portsmut i Starbridž. Poslednji grad bio je najmanje petsto
kilometara daleko, možda i mnogo dalje.

Luk se povukao do napuštenog vagona. Gledao je kako se vagoni
kotrljaju niz brdo po raznim šinama. Neki će postati deo vozova koji će
krenuti tog dana, drugi će čekati na stanici dok nekom ne zatrebaju.

Vadilac klinova obavio je svoj posao. Popeo se uz stepenice da
popriča s vozačem manevarke. Pridružio im se operater iz staklene
kabine. Smejali su se. Taj smeh je dospeo do Luka, po nepomičnom
jutarnjem vazduhu. Dopao mu se. Čuo je mnogo smeha odraslih ljudi u
sobi za odmor na C-nivo Instituta, ali mu je uvek zvučao zlokobno,
poput smeha orka u Tolkinovoj pripovesti. Ovaj je dolazio od ljudi koji
nikad nisu zatočili gomilu dece, niti su ih zaranjali u rezervoar s
vodom. To je bio smeh ljudi koji nisu nosili specijalni omamljivač zvani
zap-štap.

Vozač je pružio kesu. Vadilac klinova ju je uzeo i sišao. Kad je
manevarka polako krenula niz brdo, vadilac klinova i operater uzeli su
po jednu krofnu iz kese. Bile su velike, poprskane šećerom i verovatno
punjene džemom. Luku je stomak zakrčao.

Dva železničara sedela su na tremu u stolicama za ljuljanje i jela
krofne. Luk je, u međuvremenu, usmerio pažnju na vagone koji su
čekali na trećem koloseku. Bilo ih je dvanaest. Polovina je bila
zatvorena. To verovatno nije bio čitav voz za Masačusets. U dvorištu za

transfer bilo je još pedeset vagona, koji bi im se mogli pridružiti.
U međuvremenu je kamion šesnaestotočkaš ušao u ranžirnu

stanicu i prešao preko nekoliko šina da bi stigao do teretnih kola s
oznakom PROIZVODI DRŽAVE MEJN. Pratilo ga je vozilo s radnicima.
Nekoliko ljudi je izašlo iz njega i počelo da utovaruje burad s vagona u
kamion. Luk je čuo da govore španski. Uhvatio je pokoju reč. Jedno
bure se prevrnulo. Krompir se prosuo iz njega. Čulo se mnogo
dobronamernog smeha. Usledila je kratka bitka krompirima. Luk je
čeznutljivo posmatrao.

Operater i vadilac klinova posmatrali su bitku krompirima iz
stolića za ljuljanje na verandi. Ušli su u zgradu. Kamion je otišao, pun
krompira za Mekdonalds ili Burger king. Sledilo ga je vozilo s
radnicima. Stanica je opustela, ali ne zadugo. Možda će biti još
utovarivanja i istovarivanja. Vozač manevarke možda će dodati još
vagona teretnom vozu koji će krenuti u deset ujutru.

Luk je odlučio da reskira. Napustio je zaklon vagona i potrčao nazad
kad je video da vozač manevarke ide uz brdo, s telefonom na uvetu.
Zaustavio se. Luk se uplašio da je viđen, ali je čovek samo završavao
razgovor. Stavio je telefon u džep kombinezona i prošao pored vagona
iza kog se Luk krio, ne pogledavši ga. Popeo se na verandu i ušao u
zgradu.

Luk nije oklevao. Ovog puta nije kasao. Zašprintao je niz brdo
punom snagom, zanemarujući bol u leđima i umorne noge. Preskakao
je šine i skretnice i obilazio senzore brzine. Među vagonima koji su
čekali vožnju pravcem Portland-Portsmut-Starbridž bio je i crveni s
natpisom SAUTVEJ EKSPRES. Reč je bila jedva vidljiva ispod godinama
taloženih grafita. Bio je prljav i neupadljiv, ali je imao jednu
nezaobilaznu prednost: klizna vrata nisu bila sasvim zatvorena. Možda
je bilo dovoljno mesta za prolaz mršavog očajnog dečaka.

Luk je dohvatio rđom pokrivenu ručku. Popeo se na vagon. Procep
je bio dovoljno širok. Bio je širi od onog koji je iskopao ispod žičane
ograde Instituta. Činilo mu se da je odonda prošlo mnogo vremena, da
se to zbilo u drugom životu.

U vagonu je zatekao zbrku koja ga je podsetila na tavan tetke Lejsi,
iako su njene stvari bile stare, a ove nove. Levo su bile kosilice za travu,
trimeri, testere, kutije s automobilskim delovima i vanbrodskim
motorima. Desno je bio nameštaj, u kutijama, ali je većina bila umotana
u zaštitnu plastiku. Video je piramidu lampi, zamotanih u plastiku s
mehurićima i vezanih lepljivom trakom u grupe po tri. Bilo je stolica,

stolova, dvoseda i kauča. Prišao je kauču pored delimično otvorenih
vrata i pročitao račun prilepljen za plastični omot. Kauč (i verovatno
ostatak nameštaja) putuju do Starbridža, Masačusets, u Bender i Bouen
prodavnicu lepog nameštaja.

Luk se osmehnuo. Voz 97 možda će ostati bez nekih vagona u
Portlandu i Portsmutu, ali će ovaj ići do kraja. Sreća ga nije napustila.

„Neko tamo gore me voli”, prošaptao je. Setio se da su mu roditelji
mrtvi i pomislio: Ali ne preterano.

Odgurnuo je nešto kutija za Bender i Bouen, u zadnjem delu vagona.
Obradovao se kad je video gomilu prekrivača za nameštaj. Mirisali su
neprijatno, ali se nisu osećali na buđ. Upuzao je u procep i vratio kutije
na mesto, koliko god je mogao.

Konačno je bio na relativno bezbednom mestu, s gomilom mekih
prekrivača za ležanje. Bio je iscrpljen – ne samo od noćnog bekstva već
i od dana bez mnogo odmora, prožetih sve većim strahom, koji su mu
prethodili. Ali još nije smeo da zaspi. Jednom je zadremao, ali je čuo
zvuk manevarke. Sautvej ekspres vagon trznuo se i pokrenuo. Ustao je i
provirio kroz delimično otvorena vrata. Video je da prolazi stanicom.
Zamalo što nije pao kad se vagon naglo zaustavio. Čuo je metalni
zveket i pretpostavio da je vagon spojen s drugim.

U sledećih sat vremena bilo je još udaraca i trzaja. Još vagona
dodavano je onom što će uskoro postati teretni voz 4297. Krenuće ka
jugu Nove Engleske, dalje od Instituta.

Dalje, pomislio je Luk. Dalje, dalje, dalje.
Nekoliko puta čuo je razgovor. Jednom iz velike blizine, ali je bilo
previše buke da bi razabrao reči. Slušao je i grickao već izgrizene
nokte. Šta ako govore o njemu? Setio se manevriste s mobilnim. Šta
ako je Morin progovorila? Šta ako je njegov nestanak otkriven? Šta ako
je neko od poslušnika gospođe Sigsbi – najverovatnije Stakhaus –
pozvao stanicu i naložio operateru da pretraži sve vagone? Da li će, ako
se to desilo, pretraga početi s vagonima koji imaju odškrinuta vrata?
Da li meda kaki u šumi?
Glasovi su utihnuli i iščezli. Udarci i trzaji su se nastavili, dok je
4297 dobijao na težini i dužini. Vozila su dolazila i odlazila. Ponekad bi
se čula sirena. Luk bi skočio kad god bi se oglasila. Đavolski je želeo da
zna koliko ima sati. Mogao je samo da čeka.
Udarci i trzaji prestali su posle čitave večnosti. Ništa se nije desilo.
Luk je počeo da tone u novi dremež. Gotovo da je zaspao kad se začuo
najjači tresak. Poleteo je u stranu. Usledila je pauza. Voz je ponovo

krenuo.
Iskobeljao se iz skloništa i prišao delimično otvorenim vratima.

Pogledao je napolje, na vreme da vidi kako prolazi pored zeleno
okrečene administrativne zgrade. Operater i vadilac klinova sedeli su u
stolicama za ljuljanje, s novinama u rukama. Voz 4297 tutnjao je preko
poslednje raskrsnice. Prošao je pored skupine napuštenih zgrada,
zakorovljenog igrališta, đubrišta i nekoliko praznih placeva. Prošao je
pored parkirališta s prikolicama i pored dece koja su se igrala.

Luk je, nekoliko minuta kasnije, video centar Denison River Benda:
prodavnice, ulične svetiljke, parking, trotoare, benzinsku pumpu i
prljavi beli kamionet koji je čekao da voz prođe. Ove stvari bile su
jednako čudesne kao pogled na zvezde iznad reke. Pobegao je. Nije bilo
tehničara, poslužitelja, aparata koji su davali deci piće i cigarete u
zamenu za žetone. Uhvatio se za zidove vagona i pomerio noge kad je
voz blago skrenuo. Bio je previše umoran da ih podigne, tako da je to
bio jadni pobednički ples. Bio je jadan, ali pobednički.

23

Iscrpljenost ga je pritisla čim je grad nestao iz vida, a voz zašao u
duboku šumu. Činilo mu se da je sahranjen pod lavinom. Na jedvite
jade se zavukao iza kutija. Prvo je ležao na leđima, što mu je bio
najdraži položaj za spavanje. Prevrnuo se na stomak kad su posekotine
na lopaticama i guzovima počele da negoduju. Smesta je zaspao.
Prespavao je zaustavljanje u Portlandu i Portsmutu, iako se voz trzao
kad god su vagoni skidani i dodavani kompoziciji 4297. Još je spavao
kad je voz stao u Starbridžu. Probudio se tek kad su se vrata njegovog
vagona bučno otvorila i kad se unutrašnjost ispunila vrelim suncem
kasnog julskog popodneva.

Dva čoveka ušla su unutra i počela da utovaruju nameštaj u kamion,
pored otvorenih vrata vagona – prvo kauče, zatim lampe, pa stolice.
Ubrzo će stići do kutija. Luk će biti otkriven. U suprotnom uglu bilo je
mnogo motora i kosačica. Mogao je da se sakrije iza njih, ali će ga videti
ako se pomeri.

Prišao mu je jedan od radnika na utovaru. Bio je dovoljno blizu da
Luk oseti njegov losion posle brijanja, kad je neko spolja uzviknuo:

„Hej, momci, nešto je zapelo s promenom lokomotive. Zastoj neće dugo
trajati, ali imate vremena za kafu ako želite.”

„Imamo li vremena za pivo?”, pitao je čovek koji je trebalo da vidi
Luka na njegovom krevetu od prekrivača, u naredne tri sekunde.

Ove reći bile su pozdravljene smehom. Radnici su otišli. Luk se
izvukao iz skloništa i othramao do vrata na ukočenim, bolnim nogama.
Video je kako trojica ljudi obilaze kamion i idu ka staničnoj zgradi.
Građevina, četiri puta veća od one u Denison River Bendu, nije bila
zelene, već crvene boje. Na tabli ispred nje pisalo je STARBRIŽ
MASAČUSETS.

Hteo je da šmugne kroz procep između vagona i kamiona, ali je ova
stanica bila puna radnika (i radnica), koji su išli tamo-ovamo, peške ili
u vozilima. Videće ga i ispitati. Znao je da neće moći da ponudi
uverljivu priču, u ovakvom stanju. Jedva da je bio svestan gladi i bolnog
uveta. Silna potreba za snom potisnula je te probleme u drugi plan.
Možda će ovaj vagon biti skrajnut na sporedni kolosek kad se nameštaj
istovari. Sačekaće da padne mrak i pronaći najbližu policijsku stanicu.
Dotad će možda biti u stanju da govori, a da ne zvuči kao luđak. Ili ne
sasvim. Možda mu neće poverovati, ali je bio siguran da će mu dati
nešto da jede, i nešto „tilenola” za bolno uvo. Ispričaće im za roditelje.
To mu je bio glavni adut. Taj podatak mogli su da potvrde. Vratiće ga za
Mineapolis. To će biti dobro, iako bi to značilo boravak u nekoj
ustanovi za decu, u kojoj će biti brava na vratima, ali neće biti
rezervoara.

Masačusets je bio sjajno polazište. Imao je sreće što je dovde stigao,
ali je bio previše blizu Institutu. Mineapolis je, s druge strane, bio dom.
Poznavao je ljude. Gospodin Destin bi mu mogao poverovati. Ili
gospodin Grir, u Broderiku. Ili...

Niko drugi nije mu padao na pamet. Bio je previše umoran. Pokušaji
da razmišlja nalikovali su gledanju kroz zamašćeni prozor. Spustio se
na kolena i otpuzao u dalji desni ćošak vagona Sautvej ekspresa. Virio
je između dva motokultivatora, čekajući da se ljudi iz kamiona vrate i
završe istovar nameštaja, namenjenog Bender i Bouenu. Možda će ga
naći, pomislio je. Oni su muškarci, a oni vole sve što ima veze s
motorima.

Možda će hteti da pogledaju velike kosilice ili trimere. Može im
pasti na pamet da provere snagu vanbrodskih motora – koji su u
sanducima, ali su svi podaci na računima. Čekaće, načiniće se što
manjim, sa nadom da će se njegova sreća – već rastegnuta do pucanja –

rastegnuti još malo. I zaspaće, ako ga ne nađu.
Samo što za njega nije bilo čekanja ili gledanja. Polegao je na jednu

ruku i zaspao za nekoliko minuta. Spavao je kad su se radnici vratili i
završili s istovarom. Spavao je kad se jedan od njih sagnuo da pogleda
„džon dir” motokultivator, samo metar i dvadeset centimetara od
šćućurenog dečaka, izgubljenog za svet. Spavao je kad su otišli i kad je
jedan radnik zatvorio vrata Sautveja, ovog puta do kraja. Prespavao je
lupanje i trzanje zbog novih vagona, pridodatih kompoziciji. Blago se
promeškoljio kad je nova lokomotiva zamenila 4297.
Dvanaestogodišnji izmučeni, povređeni i prestrašeni begunac čvrsto je
spavao.

Voz 4297 imao je ograničenje od četrdeset vagona. Vik Destin
prepoznao bi novu lokomotivu, GEAC6000CW. Broj 6000 označavao je
konjske snage. To je bila jedna od najmoćnijih dizel-lokomotiva u
Americi, kadra da povuče voz duži od kilometar i po. Voz 9956 krenuo
je na jugoistok iz Starbridža, a zatim pravo na jug. Vukao je sedamdeset
vagona.

Lukov vagon sad je bio gotovo prazan. Biće gotovo prazan dok se
9956 ne zaustavi u Ričmondu, Virdžinija, u kom će u njega biti
utovarano dvadeset „koler” kućnih generatora. Većina njih će otići u
Vilmington, ali dva – i svi aparati sa malim motorima i spravicama iza
kojih je Luk spavao – otići će u Fromijevu prodavnicu i servis malih
motora u gradiću Dupre, u Južnoj Karolini. Voz 9956 tamo se
zaustavljao tri puta nedeljno.

Veliki događaji okreću se na malim šarkama.

PAKAO ČEKA

1

Gospođa Sigsbi proučavala je dosijee i BDNF nivoe dva deteta koja će
uskoro stići u Institut, dok je voz 4297 napuštao Portsmut, Nju
Hempšir, na putu za Starbridž. Jedno je bilo muško, a drugo žensko.
Desetogodišnji dečak iz Su Sent Marija imao je samo 80 na BDNF skali.
Četrnaestogodišnja devojčica iz Čikaga imala je 86. U dosijeu je pisalo
da je autistična. Pravice probleme osoblju i drugim rezidentima. Ali 86
je bila izuzetna vrednost.

BDNF je bio skraćenica za neurotrofni moždani faktor. Gospođa
Sigsbi je znala veoma malo o njegovoj hemijskoj strukturi, to je bio
domen doktora Hendriksa, ali je razumela najhitnije. BDNF je, kao BMR,
nivo bazalnog metabolizma, bio skala. Merio je nivo rasta i opstanka
neurona u čitavom telu, a naročito u mozgu.

Malobrojni ljudi s visokim BDNF-om, manje od pet procenata
stanovništva, bili su najsrećniji na svetu. Hendriks je rekao da su ono
što je bog hteo da dobije kad je stvorio ljudska bića. Retko su se
suočavali s gubitkom pamćenja, depresijom ili neuropatskim bolom.
Retko su patili od gojaznosti ili ekstremne neuhranjenosti koja je
upropaštavala anoreksične i bulimične ljude. Dobro su se uklapali u
društvo (devojka koja će doći bila je retki izuzetak), bili su skloni
izbegavanju, umesto upadanju u nevolje (Nik Vilholm je bio jedan od
retkih izuzetaka), nisu bili podložni neurozama poput opsesivno-
kompulsivnog poremećaja i bili su veoma vešti govornici. Retko ih je
bolela glava i gotovo nikad nisu patili od migrene. Njihov holesterol
ostajao je nizak, ma šta da su jeli. Naginjali su potprosečnim i slabim
ciklusima sna, ali su to korigovali dremanjem, umesto konzumiranjem
pilula za spavanje.

BDNF nije bio krhak, ah je mogao biti oštećen, ponekad na
katastrofalan način. Najčešći uzrok bio je ono što je Hendriks zvao
hroničnom traumatičnom encefalopatijom, skraćeno CTE. Ona se,
koliko je gospođi Sigsbi bilo poznato, svodila na stari dobri potres
mozga izazvan udarcem u glavu. Prosečan BDNF bio je 60 jedinica po
mililitru. Kod igrača američkog fudbala sa igračkim stažem od deset i
više godina bio je na nivou od 35, a ponekad i 20 jedinica. BDNF se
polako smanjivao naporedo s normalnim starenjem, a mnogo brže kod
onih koji pate od Alchajmera. Ništa od tog nije bilo važno za gospođu
Sigsbi, koja je bila zadužena samo za rezultate. A oni su bili dobri.

Njoj, Institutu i onima koji su ga finansirali i držali u tajnosti od
1955. godine bilo je važno što deca s visokim BDNF nivoima imaju
izvesne psihičke sposobnosti, koje su bile deo paketa: TK, TP ili (u
retkim slučajevima) kombinaciju obe. Deca ponekad nisu znala za te
sposobnosti, zato što su obično bile latentne. Ona koja su znala –
obično snažni TP-ovi kao Ejveri Dikson – ponekad su mogla da ih
koriste kad im se to činilo uputnim, ali su ih uglavnom ignorisala.

Gotovo sva novorođenčad testirana je da bi se odredio nivo BDNF-
a. Deca poput onih čije dosijee je gospođa Sigsbi čitala označavana su,
praćena i konačno otimana. Njihove psihičke sposobnosti niskog nivoa
unapređivane su i pojačavane. Doktor Hendriks je tvrdio da se talenti
mogu proširiti, da se TK mogao dodati TP-u i obrnuto, iako takvo
širenje ni na koji način nije uticalo na misiju Instituta – njegov razlog
postojanja. Povremeni uspesi koje bi ostvario sa ružičastima koje je
dobijao za eksperimentisanje nikad nisu uzimani u obzir. Bila je
sigurna da je Donki Kong duboko žalio zbog toga, iako je znao da mu
objavljivanje rezultata u bilo kom medicinskom časopisu ne bi donelo
Nobelovu nagradu, već doživotnu robiju.

Čula je oprezno kucanje na vratima. Rozalinda je provirila u
kancelariju, izgledala je snebivljivo. „Žao mi je što vas uznemiravam,
gospođo, ali Fred Klark želi da vas vidi. Izgleda...”

„Podseti me. Ko je Fred Klark?” Gospođa Sigsbi skinula je naočari za
čitanje i protrljala nos.

„Domar.”
„Saznaj šta hoće, pa ćeš mi kasnije reći. Ako je neki miš ponovo
pregrizao kablove, to može da sačeka. Imam posla.”
„Kaže da je važno. Veoma je uzbuđen.”
Gospođa Sigsbi je s uzdahom zatvorila dosije. Odložila ga je u fioku.
„U redu, pošalji ga ovamo. Nadam se da ima dobre vesti.”

Nisu bile dobre. Bile su loše. Veoma loše.

2

Gospođa Sigsbi je prepoznala Klarka. Mnogo puta videla ga je u
hodnicima, kako gura metlu ili maše zogerom, ali ga nikad nije videla u
ovakvom izdanju. Bio je smrtno bled. Kosa mu je bila razbarušena, kao
da je trljao ili čupao. Usne su mu se grčile.

„U čemu je problem? Izgledaš kao da si video duha.”
„Morate da dođete, gospođo Sigsbi. Morate da vidite.”
„Šta da vidim?”
Odmahnuo je glavom i ponovio. „Morate da dođete.”
Koračala je za njim po stazi između administrativne i
rezidencijalne zgrade. Dva puta je pitala Klarka o kakvom se problemu
radi dok su se približavali Zapadnom krilu, ali je on samo odmahivao
glavom i ponavljao da mora da vidi. Nelagodnost je počela da potiskuje
nezadovoljstvo što je prekinuta u radu. Da nije neko dete? Da nije neki
test pošao naopako, kao s Krosom? Sigurno nije. Da je problem vezan s
nekim detetom, otkrio bi ga poslužitelj, tehničar ili neki doktor, a ne
domar.
Dečak s velikim stomakom, koji se prelivao ispod aljkavo zataknute
košulje, zurio je u komad papira koji je visio s kvake zatvorenih vrata,
na pola puta u hodniku uglavnom napuštenog Zapadnog krila. Video je
kako gospođa Sigsbi dolazi. Izraz mu se namah promenio. Izgledao je
uznemireno. Po njenom mišljenju baš je tako trebalo da izgleda.
„Vipl, zar ne?”
„Tako je.”
„Šta si rekao?”
Stivi je žvakao donju usnu dok je razmišljao. „Da, gospođo Sigsbi.”
„To je bolje. A sad se gubi. Pronađi neku zanimaciju, ako te ne
testiraju.”
„Važi. Htedoh reći, da, gospođo Sigsbi.”
Stivi je otišao, ogledajući se preko ramena. Gospođa Sigsbi to nije
videla. Posmatrala je komad papira nataknut na kvaku. Na njemu je bio
natpis NE ULAZI, verovatno ispisan olovkom, pričvršćenom za džep
Klarkove košulje.

„Zaključao bih je da sam imao ključ”, rekao je Fred.
Domari su imali ključeve za brojne ormane sa zalihama na Amivou,
kao i od aparata za prodaju, da bi mogli da ih napune, ali ne i od soba.
One su retko zaključavane, izuzev kad bi neki loš glumac izveo neku
glupost i bio kažnjen jednodnevnim pritvorom. Domari nisu imali
kartice za lift. Morali su da pronađu poslužitelja ili tehničara i da se
voze s njim, ako su hteli da se spuste na neki od donjih nivoa.
Klark je rekao: „Debeli dečak doživeo je najveći šok u životu, ako je
ušao unutra.”
Gospođa Sigsbi je ćutke otvorila vrata i ugledala praznu sobu – bez
slika ili postera na zidu. Na krevetu je bio samo goli madrac. Nije se
razlikovala od bilo koje sobe u rezidencijalnom krilu poslednjih deset
ili više godina, nakon slabljenja nekad znatno snažnijeg priliva dece s
visokim BDNF-om. Doktor Hendriks je tvrdio da je visoki nivo BDNF-a
rezultat razvoja ljudskog genoma, kao kod izvesnih ljudskih osobina
poput oštrijeg vida i sluha. Ili sposobnost da se mrda ušima. Ova
poslednja je mogla biti šala. Čovek nikad nije načisto s Donki Kongom.
Okrenula se prema Fredu.
„U kupatilu je. Zatvorio sam vrata, za svaki slučaj.”
Gospođa Sigsbi ih je otvorila. Skamenila se na nekoliko sekundi.
Videla je mnogo toga na dužnosti starešine Instituta, samoubistvo
rezidenta i još dva pokušaja samoubistva, ali nikad nije videla
samoubistvo radnika.
Spremačica (sigurno se radilo o njoj, zbog smeđe uniforme) obesila
se o tuš, koji bi se slomio pod težinom krupnije osobe – onog dečaka
Vipla, kog je malopre oterala. Crno i podnadulo lice zurilo je u gospođu
Sigsbi. Jezik joj je virio iz usta, kao da je htela da im se naruga u
samrtnom času. Na zidu je bila oproštajna poruka, napisana
neujednačenim slovima.
„To je Morin”, rekao je Fred tihim glasom. Izvadio je krpu ili
maramicu iz zadnjeg džepa radnih pantalona i obrisao usne. „Morin
Alvorson. Ona...”
Gospođa Sigsbi se probila kroz led šoka i pogledala preko ramena.
Vrata prema hodniku bila su otvorena. „Zatvori ih.”
„Ona...”
„Zatvori ta vrata...”
Domar je poslušao. Gospođa Sigsbi opipala je prednji desni džep
kostima. Bio je prazan. Sranje, pomislila je. Sranje, sranje, sranje.
Zaboravila je da ponese radio, ali ko je mogao znati da će se susresti s

ovako nečim?
„Idi u moju kancelariju. Reci Rozalindi da ti da moj voki-toki. Donesi

ga ovamo.”
„Vaš...”
„Umukni.” Okrenula se prema njemu. Stisla je usne. Fred je

uzmakao za korak, suočen s njenim izbečenim očima. Pomislio je da je
poludela. „Kreči iz ovih stopa. I da nikom nisi rekao ni reč.”

„Razumem.”
Izašao je i zatvorio vrata za sobom. Gospođa Sigsbi sela je na goli
madrac. Zagledala se u ženu koja je visila s tuša. Gledala je i poruku
napisanu karminom, koji je ležao na podu, pored klozetske šolje.
PAKAO ČEKA. BIĆU U ODBORU ZA DOČEK.

3

Stakhaus je bio u selu Instituta. Zvučao je pospano kad je odgovorio na
poziv. Pretpostavila je da je prošle noći zaglavio u Odmetničkoj zemlji,
verovatno u braon odelu, ali nije trošila vreme na pitanja. Rekla mu je
da odmah dođe u Zapadno krilo. Znače u koju sobu; domar će stajati
ispred njenih vrata.

Hendriks i Evans bili su na C-nivou. Obavljali su testove. Gospođa
Sigsbi rekla im je da prekinu posao i da pošalju subjekte u
rezidencijalni deo. Oba doktora neophodna su u Zapadnom krilu.
Hendriks, koji je i u najboljim trenucima znao da bude izuzetno
iritantan, hteo je da zna zašto. Rekla mu je da umukne i dođe.

Stakhaus je prvi stigao. Doktori su došli odmah posle njega.
„Džime”, Stakhaus se obratio Evansu kad je osmotrio situaciju.
„Podigni je, da bi se uže olabavilo.”
Evans je obuhvatio mrtvu ženu oko struka – na trenutak je izgledalo
kao da plešu. Podigao ju je. Stakhaus je počeo da petlja oko čvora ispod
njene vilice.
„Požuri” rekao je Evans. „Ukenjala se.”
„Siguran sam da si imao posla s gorim mirisima”, rekao je Stakhaus.
„Još malo... čekaj... u redu, razvezao sam ga.”
Podigao je omču iznad glave mrtve žene (opsovao je tiho kad mu je
mlitava ruka pala na zadnji deo vrata). Odneo ju je do dušeka. Omča je

ostavila tamnu modricu oko vrata. Četvorka je ćutke posmatrala.
Trevor Stakhaus je sa sto osamdeset sedam centimetara bio visok, ali
ga je Hendriks nadvisivao za najmanje deset centimetara. Gospođa
Sigsbi je između njih ličila na patuljka.

Stakhaus se zagledao u gospođu Sigsbi, podignutih obrva. Ćutke mu
je uzvratila pogled.

Na stolu pored kreveta bila je smeđa boca pilula. Doktor Hendriks
ju je podigao i prodrmao. „Oksi. Četrdeset miligrama. Nije najveća
doza, ali je vrlo jaka. Recept je za devedeset tableta. Ostale su samo tri.
Pretpostavljam da nećemo raditi autopsi...”

Pogodio si, pomislio je Stakhaus.
„... ali, ako bismo je radili, otkrili bismo da je najveći broj njih
popijen pre namicanja omče oko vrata.”
„Što je smrtonosna količina pilula”, rekao je Evans. „Ova žena nema
više od pedeset kilograma. Očigledno je da išijas nije bio njen najveći
zdravstveni problem, ma šta ona govorila. Ne bi mogla da radi još
dugo, stoga je...”
„Odlučila da digne ruku na sebe”, Hendriks je završio rečenicu.
Stakhaus je posmatrao poruku na zidu. „Pakao čeka”, glasno je
razmišljao. „To bi se moglo nazvati razumnom pretpostavkom, s
obzirom na ono što ovde radimo.”
Gospođa Sigsbi, nesklona vulgarnom izražavanju, rekla je: „Nemoj
da sereš.”
Stakhaus je slegnuo ramenima. Ćelava glava blistala mu je ispod
svetiljke, kao da je premazana voskom. „Mislio sam na neupućene, na
one koje ne znaju šta radimo. To nije važno. Ovo je jednostavna priča.
Smrtno bolesna žena odlučila je da se ubije.” Pokazao je na zid. „Nakon
što je priznala svoju i našu krivicu.”
Zaključak je imao smisla, ali se gospođi Sigsbi nije dopadao.
Alvorsonova je u poslednjem obraćanju svetu možda priznala krivicu,
ali je u tom činu bilo nečeg trijumfalnog.
„Nedavno je bila na nedelju dana dugom odmoru”, oglasio se domar
Fred. Gospođa Sigsbi nije ni znala da je još tu. Neko je trebao da ga
udalji. To je bila ona. „Otišla je u Vermont. Verovatno je tamo dobila
pilule.”
„Hvala”, rekao je Stakhaus. „To je bio šerlokovski doprinos. Nego,
zar nema podova za metenje?”
„I kućišta za kamere koja vape za čišćenjem”, brecnula se gospođa
Sigsbi. „Prošle nedelje tražila sam da se to uradi. Neću da tražim

ponovo.”
„Da, gospođo.”
„Da nisi ni zucnuo o ovom, gospodine Klark.”
„Neću, gospođo. Naravno da neću.”
„Kremacija?”, pitao je Stakhaus kad je domar otišao.
„Da. Dva poslužitelja odneće je do lifta dok su rezidenti na ručku. „A

to će biti”, gospođa Sigsbi je pogledala na sat, „za manje od sata.”
„Ima li problema?”, rekao je Stakhaus. „Pored skrivanja ovog

događaja od rezidenata, naravno? Pitam, zato što tvoj izraz upućuje na
postojanje problema.”

Gospođa Sigsbi pogledala je na reći napisane na pločicama kupatila,
pa na crno lice i isplaženi jezik mrtve žene. Okrenula im je leđa.
Obratila se doktorima. „Hoću da izađete. Moram da nasamo
porazgovaram s gospodinom Stakhausom.”

Hendriks i Evans izmenjali su poglede i izašli.

4

„Bila je tvoj cinkaroš. Da li je to problem?”
„Bila je naš cinkaroš, Trevore, ali da, to je problem. Ih bi mogao

biti.”
Morin Alvorson je pre godinu dana – ne, pre će biti pre šesnaest

meseci, dok je još bilo snega na tlu – ugovorila sastanak s gospođom
Sigsbi na kom je zatražila posao koji bi joj omogućio veću zaradu.
Gospođa Sigsbi je već godinu dana razmišljala o jednom projektu, ali
nije znala kako da ga pokrene. Pitala je Alvorsonovu da li bi mogla da joj
dostavlja podatke do kojih dođe u kontaktima s decom. Prihvatila je.
Pokazala je izvestan nivo lukavstva, predloživši priču o nekoliko
tobože mrtvih zona, na kojima mikrofoni nisu radili, ili su slabo
funkcionisali.

Stakhaus je slegnuo ramenima. „Većinom je donosila govorkanja.
Koji dečak je noćivao s kojom devojčicom, ko je napisao TONI SISA na
stolu kafeterije, takve stvari.” Nastavio je posle kraće pauze.
„Pretpostavljam da je cinkarenje povećalo teret krivice.”

„Bila je udata”, rekla je gospođa Sigsbi, „ali nema burmu na ruci.
Koliko znamo o njenom životu u Vermontu?”

„Ne mogu da se setim, ali podaci su u njenom dosijeu. Rado ću ga
pogledati.”

Gospođa Sigsbi razmišljala je o tome i shvatila koliko malo zna o
Morin Alvorson. Da, znala je da je udata, zato što je videla da nosi
burmu. Da, bila je vojni penzioner, kao i mnogo radnika Instituta. Da,
znala je da je njen dom u Vermontu. Ali je to bilo manje-više sve. Kako
je to dozvolila, ako ju je zadužila za špijuniranje rezidenata? To sad,
nakon njene smrti, možda nije važno, ali ju je nagnalo da se seti kako je
ostavila voki-toki u kancelariji, zato što je pretpostavila da domar diže
buku ni oko čega. Setila se i prašnjavih kućišta za kamere, sporih
kompjutera i malog broja nekvalitetnih ljudi koji se brinu o njima,
čestog kvarenja hrane u kafeteriji, miševa koji grizu kablove i aljkavih
izveštaja o prismotri, pogotovo u noćnoj smeni od jedanaest uveče do
sedam ujutru, dok rezidenti spavaju.

Razmišljala je o nemarnosti.
„Džulija? Rekao sam da ću...”
„Čula sam te. Nisam gluva. Ko radi na nadzoru?”
Stakhaus je pogledao na sat. „Verovatno niko. Podne je. Deca su u
sobama ili su posvećena uobičajenim razbibrigama.”
To je tvoja pretpostavka, pomislila je, a šta je majka nemarnosti,
ako nije pretpostavka? Institut radi duže od šezdeset godina, bez
ijednog curenja. Nikad nije imala razlog (ne dok je ona bila glavna) da
koristi specijalni telefon, onaj koji su zvali nulti, za nešto izuzev
rutinskih izveštaja. Ukratko, dosad nije bilo nijednog problema, koji
nije mogao da se reši u kući.
U Bendu su kružile glasine, naravno. Najčešća je bila da je ustanova
u šumama baza za nuklearne projektile. Ili da je postrojenje povezano s
hemijskim ili bakteriološkim ratom. Jedna glasina, koja je bila bliža
istini, govorila je o vladinoj eksperimentalnoj stanici. Glasine su bile
dobre, zato što su u suštini bile samonastale dezinformacije.
Sve je u redu, govorila je sebi. Sve je onako kako bi trebalo da bude.
Samoubistvo bolešću rastrojene spremačice samo je džomba na putu, i
to manja. Ipak je ukazivala na veće... pa, ne probleme, bilo bi preterano
nazvati ih tim imenom, ali sigurno se radilo o brigama. I neke su bile
njena odgovornost. U prvim danima njenog službovanja, kućišta za
kamere ne bi bila prašnjava, niti bi napustila kancelariju bez voki-
tokija. U tim danima znala bi mnogo više o ženi koja cinkari rezidente.
Razmišljala je o entropiji. Tendenciji za opuštanjem dok sve ide
kako treba.

Tendenciji ka pretpostavkama.
„Gospođo Sigsbi? Džulija? Imaš li naređenja za mene?”
Vratila se u ovde i sada. „Da. Želim da znam sve o njoj, i hoću da
neko što pre ode u sobu za nadzor, ako u njoj nema nikoga. Mislim na
Džerija.” Džeri Simonds bio je jedan od dvojice kompjuterskih
tehničara, najstručniji za održavanje zastarele opreme.
„Džeri je na odmoru”, rekao je Stakhaus. „Peca u Nasauu.”
„Endi, u tom slučaju.”
Stakhaus je odmahnuo glavom. „Felouz je u selu. Video sam ga kako
izlazi iz radnje.”
„Prokletstvo, trebalo bi da bude ovde. Zik, u tom slučaju. Zik Grk. On
je i ranije radio nadzor, zar ne?”
„Mislim da jeste”, rekao je Stakhaus. Ponovo. Neodređenost,
Hipoteza. Pretpostavka.
Prašnjava kućišta kamera. Prljave podne daske. Opušteni razgovori
na B-nivou. Prazna soba za nadzor.
Gospođa Sigsbi se tu i tada odlučila na velike promene, pre nego što
drveće počne da menja boju, a lišće da opada. Samoubistvo
Alvorsonove će, ako ništa drugo, poslužiti kao poziv na uzbunu. Nije
volela da razgovara s muškarcem na drugom kraju nultog telefona.
Uvek bi osetila blagu jezu kad bi čula šuškanje u njegovom glasu (nikad
Sigsbi, uvek Tigbi), ali to mora biti učinjeno. Napisaće izveštaj. Imali su
ljude po čitavoj zemlji. Imali su privatni avion na raspolaganju. Osoblje
je bilo dobro plaćeno. Neki poslovi donosili su brojne beneficije. Ova
ustanova je, uprkos svemu tome, sve više nalikovala prodavnici sve za
jedan dolar u opustelom tržnom centru na pragu zatvaranja. To je luda
situacija, koja mora da se promeni. I promeniće se.
Rekla je: „Naloži Ziku da proveri lokatore. Nek se uveri da su svi
štićenici prisutni i na broju. Naročito sam zainteresovana za Luka Elisa
i Ejverija Diksona. Mnogo je pričala s njima.”
„Znamo šta su pričali, to nije bilo bogzna šta.”
„Samo uradi ono što sam ti rekla.”
„Iz ovih stopa. U međuvremenu bi bilo dobro da se opustiš.”
Pokazao je na leš pocrnelog lica i drsko isplaženog jezika. „I da sagledaš
situaciju u perspektivi. Ovo je bila veoma bolesna žena koja je znala da
joj se približava gnusan kraj i koja je želela da ga izbegne.”
„Proveri rezidente, Trevore. Opustiću se tek ako svi budu na svojim
mestima, tek tada ću se opustiti.”
Samo što se to neće desiti. Bilo je previše opuštanja.

5

Vratila se u kancelariju i rekla Rozalindi da ne želi da je iko uznemirava,
izuzev Stakhausa ib Zika Ionidisa, koji je bio u sobi za nadzor na D-
nivou. Sedela je za svojim stolom i gledala ekran kompjutera. Na njemu
je bila bela peščana plaža na Sijesta Kiju. Govorila je ljudima da planira
da na njoj provede penzionerske dane. Nije u to verovala. Očekivala je
da će umreti u šumi, u kućici u selu, a najverovatnije za ovim stolom.
Dva njoj najdraža pisca, Tomas Hardi i Radjard Kipling, umrla su za
svojim radnim stolovima – zašto ne bi i ona? Institut je postao njen
život. To joj nije smetalo.

Isto se moglo reći za većinu osoblja. Nekad su bili vojnici, radnici
obezbeđenja, pripadnici privatnih vojski poput Blekvotera i Tomahavk
globala ili čuvari reda i zakona. Deni Vilijams i Mišel Robertson iz
Rubin-crvenog tima bili su FBI-jevci. Institut je postao njihov život,
iako to nije bio kad su regrutovani i došli ovamo. Deo toga je imao veze
s načinom života koji je postao tako blizak da je nalikovao snu. Institut
je bio kao mala vojna baza; u selu je bila radnja u kojoj su kupovali širok
izbor proizvoda po niskim cenama i benzin za automobile i kamionete.
Plaćali su devedeset centi za galon običnog i dolar i pet centi za
visokooktanski. Gospođa Sigsbi je službovala u Vazduhoplovnoj bazi
Ramštajn u Nemačkoj. Denison River Bend podsećao ju je – u mnogo
manjoj razmeri – na Kajzerslautern, koji je pokatkad posećivala da bi se
oslobodila teskobe. Ramštajn je imao sve, čak i bioskop i Džoni Rokets,
ali čovek ponekad poželi da promeni sredinu. Isto važi i za ovo mesto.

Ah uvek se vraćaju, pomislila je, gledajući peščanu plažu koju je
nekad posetila, ali na kojoj nikad neće živeti. Uvek se vraćaju, i ne
govore, bez obzira na sve prisutniju aljkavost. Na tom planu nije bilo
nikakve aljkavosti, zato što će nam biti suđeno ako ljudi doznaju šta
ovde radimo, za stotine uništene dece. A taj proces završiće se
desetinama smrtnih kazni. Sleduje nam igla kao Timotiju Makveju.

To je bila mračna strana novčića. Svetla strana bila je jednostavna:
sve osoblje, od često iritantnog ali nesumnjivo kompetentnog doktora
Dena Donki Kong Hendriksa i doktora Hekla i Džekla u Zadnjoj
polovini, pa do domara, shvatalo je da u svojim rukama drži ni manje ni
više nego sudbinu čitavog sveta. Ne samo opstanak ljudske vrste već

opstanak planete. Znalo je da nema granice u onom što će učiniti za
ostvarenje tih ciljeva. Niko ko je u potpunosti spoznao rad Instituta
nije ga smatrao monstruoznim.

Život je ovde bio dobar – dovoljno dobar, pogotovo za muškarce i
žene koji su grizli pesak na Bliskom istoku i gledali saborce kako leže
raznetih nogu ili prosutih creva po usranim domorodačkim selima.
Imali su odmor. Mogli su da odu kući i provedu vreme s porodicom,
ako su je imali (veliki broj zaposlenih nije je imao). Naravno, nisu
mogli da razgovaraju s njima o poslu. Žene, muževi, deca, posle
izvesnog vremena shvatili bi da je bitan posao, a ne oni. Zato što ih je
zaposedao. Njihov život sveo bi se na Institut, selo i gradić Denison
River Bend, s tri bara, od kojih se u jednom svirao kantri. Burme su
najčešće skidane kad bi se to shvatilo, baš kao što je uradila
Alvorsonova.

Gospođa Sigsbi je otključala najnižu fioku radnog stola i izvadila
telefon koji je ličio na one koje su nosili timovi za ekstrakciju. Bio je
veliki i nezgrapan, kao izbeglica iz vremena magnetofonskih traka, u
kom su CD-ovi i mobilni telefoni tek počeli da se pojavljuju u radnjama
elektronike. Ponekad je nazivan zelenim telefonom, zbog svoje boje, a
češće nultim, zato što nije imao ekran, niti brojčanik, samo tri mala
bela kruga.

Pozvaću ga, pomislila je. Možda će pozdraviti moje dalekovido
razmišljanje i čestitati na inicijativi. Možda će proceniti da zazirem od
senki i da je vreme da razmisle o zameni. Poziv, bilo kako bilo, mora
biti obavljen. Dužnost zove, i trebalo je da se oglasi ranije.

„Ali ne danas”, promrmljala je.
Ne, ne danas, ne dok se ne pobrine za Alvorsonovu (dok je se ne
otarasi). Možda ne sutradan ili čak ove nedelje. Imala je veoma
ambiciozne planove. Prvo će sve staviti na papir. To će joj omogućiti
da, kad pozove, bude krajnje sažeta i precizna. Najvažnije je da, ako
odista želi da se posluži nultim, bude spremna da pruži koncizan
odgovor kad joj muškarac na drugoj strani kaže: Halo, gospođo Tigbi,
kako mogu da vam pomognem?
To nije isto što i odugovlačenje, govorila je sebi. Ni u kom slučaju. I
ne želim da nikome pravim probleme, ali...
Njen interkom se oglasio. „Zik vas zove, gospođice Sigsbi. Na trećoj
liniji.”
Podigla je telefon. „Šta imaš da mi kažeš, Ionidise?”
„Prisutnost je savršena”, rekao je. „Dvadeset osam lokatora odašilje

signale u Zadnjoj polovini. U Prednjoj polovini dvoje dece je u salonu,
šestoro je na igralištu, a petoro u svojim sobama.”

„Vrlo dobro. Hvala ti.”
„Nema na čemu, gospođo.”
Ustala je. osećala se nešto bolje, iako nije mogla da kaže zašto.
Naravno da su svi rezidenti na broju. Šta je mislila, da su neki otišli u
Diznilend?
Bilo je vreme da se posveti drugim obavezama.

6

Domar Fred odgurao je kolica pozajmljena iz kuhinje kafeterije do
vrata sobe u kojoj je Morin Alvorson oduzela sebi život, kad su svi
rezidenti otišli na ručak. Fred i Stakhaus umotali su je u zeleno
šatorsko krilo i zajedno gurali niz hodnik. Iz pravca kafeterije dopirala
je buka dostojna životinja na hranilištu, ali je ovde sve bilo pusto, iako
je neko ostavio plišanog medu na podu ispred lifta. Zurio je u tavanicu
staklastim očima. Fred ga je ljutito šutnuo.

Stakhaus ga je prekorno pogledao. „Navlačiš baksuz na sebe,
čoveče. Ta igračka teši neko dete.”

Fred je počeo da gura kolica u kabinu kad su se vrata otvorila.
Stakhaus ga je, nimalo nežno, odgurnuo nazad. „Tvoje usluge od ovog
trenutka više nisu potrebne. Podigni tog plišanog medu pa ga ostavi u
salonu ili u kantini, gde će ga vlasnik pronaći posle ručka. A zatim počni
da čistiš jebena kućišta za kamere.” Pokazao je na ono najbliže i ugurao
kolica u lift. Podigao je karticu ka čitaču.

Fred Klark počastio ga je srednjim prstom kad su se vrata zatvorila.
Ali naređenja su naređenja. Očistiće kućišta. Jednog dana.

7

Gospođa Sigsbi čekala je Stakhausa na F-nivou. Ovde dole je bilo
hladno. Navukla je džemper preko bluze. Klimnula mu je. Stakhaus je

otpozdravio na isti način i gurnuo kolica u tunel između Prednje i
Zadnje polovine. Imao je betonski pod, krive zidove od cigle i
fluorescentnu rasvetu. Nekoliko svetiljki je treptalo stvarajući
atmosferu sličnu onoj iz horor filma. Nekoliko svetiljki je crklo. Neko je
zalepio nalepnicu Nju Ingland Patriotsa na zid.

Još nemarnosti, pomislila je. Još promaje.
Na vratima Zadnje polovine pisalo je SAMO ZAPOSLENI SA
DOZVOLOM. Gospođa Sigsbi otvorila ih je karticom. Iza njih je bio još
jedan lift. Kratko putovanje nagore dovelo ih je do salona za nijansu
boljeg od tunela koji je vodio do Zadnje polovine. Hekl – pravo ime
doktor Everet Halas – čekao ih je. Široko se smešio i neprestano
dodirivao ugao usana. Podsećao je gospođu Sigsbi na opsesivno
potezanje nosa onog dečaka Diksona. Samo što je Dikson bio dete, a
Halas pedesetogodišnjak. Rad u Zadnjoj polovini uzimao je danak, kao i
rad u okruženju s niskom radijacijom.
„Zdravo, gospođo Sigsbi! Zdravo, direktore obezbeđenja Stakhause!
Baš mi je drago što vas vidim! Trebalo bi češće da se viđamo! Žao mi je
zbog događaja koji vas je ovamo doveo!” Sagnuo se i potapšao
šatorsko krilo ispod kog je bila Morin Alvorson. Dodirnuo je ugao
usana, kao da je tamo bubuljica koju samo on vidi ili oseća. „U
najboljim godinama, i tako dalje.”
„U žurbi smo”, rekao je Stakhaus. Gospođa Sigsbi je to protumačila
kao želju da se što pre ode odavde. Slagala se s tim. Na ovom mestu
radi se pravi posao. Obavljali su ga doktori heroji Hekl i Džekl (pravo
ime Džoan Džejms), ali to nije činilo boravak u Zadnjoj polovini nimalo
ugodnijim. U njoj je vladala veoma neprijatna atmosfera. Imala je
utisak da je usred električnog polja niskog nivoa.
„Da, naravno, morate da žurite, vaš posao nikad se ne završava,
točkovi unutar točkova, male muve grizu velike. Poznato mi je. Sledite
me.”
Izašli su iz salona s ružnim stolicama, jednako ružnom sofom i
starim ravnim ekranom i ušli u hodnik s debelim plavim tepihom. Bio
je tu zato što deca u Zadnjoj polovini ponekad padaju i povređuju
dragocene glavice. Točkovi kolica ostavljali su tragove na tepihu.
Hodnik je nalikovao onom s rezidencijalnog nivoa Prednje polovine,
izuzev brava na zatvorenim vratima. Gospođa Sigsbi čula je lupanje i
prigušene krike iza jednih od njih „Pustite me napolje!” i „Makar mi
dajte jebeni aspirin”!
„Ajris Stanhoup”, rekao je Held. „Bojim se da se danas ne oseća

najbolje. S druge strane, nekoliko pridošlica drži se zapanjujuće dobro.
Znate, večeras puštamo film. Sutra je vatromet.” Zakikotao se i
dodirnuo ugao usana. Gospođu Sigsbi je na groteskan način podsećao
na Širli Templ.

Prešla je rukom preko kose da bi se uverila da je na svom mestu.
Bila je, naravno. Ono što je osećala – tiho zujanje na goloj koži i
vibriranje očnih jabučica u dupljama – nije bila reakcija na elektricitet.

Prošli su pored sale za projekciju sa desetak mekih fotelja. Kališa,
Benson, Nik Vilholm i Džordž Ajls sedeli su u prvom redu. Nosili su
crvene i plave potkošulje. Bensonova je sisala slatku cigaretu; Vilholm
je pušio pravu. Vazduh oko njegove glave bio je pun sivog dima. Ajls je
trljao slepoočnice. Bensonova i Ajls okrenuli su se ka njima dok su
prolazili s teretom uvijenim u šatorsko krilo; Vilholm je nastavio da
zuri u prazni filmski ekran. Ta usijana glava se u međuvremenu
ohladila, sa zadovoljstvom je pomislila gospođa Sigsbi.

Kafeterija je bila iza projekcione sale, na drugom kraju hodnika. Bila
je mnogo manja od one u Prednjoj polovini. Ovde je uvek bilo više dece,
ali im je apetit opadao u srazmeri s dužinom boravka. Gospođa Sigsbi
je pretpostavila da bi se to moglo nazvati ironijom. Troje dece bilo je u
njoj. Dvoje je kusalo nešto što je ličilo na ovsenu kašu, a treće –
devojčica od dvanaest godina – sedela je s punom činijom ispred sebe.
Ozarila se kad ih je videla kako prolaze s kolicima.

„Zdravo! Šta to gurate? Je li to mrtvac? Jeste, zar ne? Da li se zvala
Moris? To je čudno ime za devojku. Možda je Morin. Mogu li da je
vidim? Jesu li joj oči otvorene?”

„To je Dona”, rekao je Held. „Ignorišite je. Večeras će gledati film, ali
će prilično brzo nastaviti put. Možda krajem nedelje. Otići će tamo gde
je trava zelenija, i tako dalje. Znate.”

Gospođa Sigsbi je znala. Postojala je Prednja polovina i Zadnja
polovina... i postojala je zadnja polovina Zadnje polovine. Poslednja
stanica. Ponovo je spustila ruku na kosu. Još je tu. Naravno da jeste.
Setila se tricikla koji je imala kao dete i tople mokraće u gaćama dok se
vozila po prilaznom putu. Setila se pokidanih pertli. Setila se prvog
automobila...

„Bio je ’valijum’!”, vrisnula je devojčica po imenu Dona. Skočila je i
prevrnula stolicu. Ostalo dvoje dece tupo je odmerilo. Jednom je
ovsena kaša curila niz bradu. „Plimut valijum, znam to! O bože, hoću da
idem kući! O bože, učini da bol u glavi prestane!”

Dvojica poslužitelja u crvenim uniformama su se pojavila... gospođa

Sigsbi nije znala odakle su iskrsli, niti je marila. Uhvatili su devojčicu za
ruke.

„Tako je, odvedite je u sobu”, rekao je Held. „Bez pilula. Potrebna
nam je večeras.”

Dona Gibson, koja je debla tajne s Kališom u Prednjoj polovini,
počela je da vrišti i da se otima. Poslužitelji su je odveli. Patike su joj se
vukle po tepihu. Fragmentarne misli u glavi gospođe Sigsbi izbledele
su i sasvim nestale. Zujanje na koži i u plombama je opstalo. Nije
prestajalo, kao zujanje fluorescentnih svetiljki u hodniku.

„Jesi li dobro?”, pitao je Stakhaus.
„Jesam.” Samo me vodi odavde.
„I ja ga osećam. Ako ti je to neka uteha.”
Nije bila. „Trevore, možeš li mi objasniti zašto tela za krematorijum
moraju biti gurana kroz životni prostor ove dece?”
„Tone pasulja su u Pasuljgradu”, odgovorio je Stakhaus.
„Šta?”, pitala je gospođa Sigsbi. „Šta si rekao?”
Stakhaus je zavrteo glavom, kao da nastoji da izbistri misli. „Žao mi
je. Ta misao mi se pojavila u glavi...”
„Da, da”, rekao je Halas. „Danas u vazduhu ima mnogo... pa, da li da
ih nazovem nefokusiranih poruka?”
„Znam šta je to bilo”, rekao je Stakhaus. „Morao sam da to kažem, to
je sve. Osećaj je kao...”
„Gušenje hranom”, rekao je doktor Halas, ravnodušnim glasom.
„Odgovor na vaše pitanje, gospođo Sigsbi je... niko ne zna.” Dodirnuo je
ugao usana.
Samo me vodi odavde, ponovo je pomislila. „Gde je doktorka
Džejms, doktore Halas?”
„U svojim odajama. Bojim se da se danas ne oseća dobro. Ali šalje
vam pozdrave. Nada se da ste dobro, zdravi kao dren, i tako dalje.”
Osmehnuo se i ponovo izveo onaj gest u stilu Širli Templ – zar nisam
sladak?

8

Kališa je uzela cigaretu iz Nikijevih ruku, u projekcionoj sali. Povukla je
poslednji dim, bacila je na pod i zgazila. Spustila je ruku na njegovo

rame. „Nije ti dobro?”
„Bilo mi je i gore.”
„Biće ti bolje od filma.”
„Hoće. Ali uvek postoji sutra. Sad znam zašto je tata bio tako gadan

kad je bio mamuran. Kako si ti, Sa?”
„Dobro sam.” I bila je, izuzev blagog damaranja iznad levog oka.

Noćas će se povući. Sutra će se vratiti, i neće biti blago. Sutra će to biti
bol, u poređenju s kojim će mamurluci Nikijevog tate (i pokatkad
njenih roditelja) izgledati kao izležavanje na suncu. Biće uporan, kao da
je neki demonski vilenjak zatočen u njenoj glavi i udara o zidove
lobanje da bi se izbavio. Znala je da i od tog zla postoji gore. Nikijeve
glavobolje bile su gore, Ajrisine još gore. I bol je sve duže trajao.

Džordž je imao sreće; dosad nije osetio gotovo nikakav bol, uprkos
snažnoj TK. Rekao je da se javlja u slepoočnicama i na potiljku. Ali to će
se pogoršati. Uvek je tako bilo, makar do konačnog prestanka. A tada?
Odeljenje A. Brujanje. Zujanje. Zadnja polovina Zadnje polovine. Kališa
se još nije radovala tome. Ideja da će biti izbrisana kao osoba još ju je
užasavala, ali to će se promeniti. Ajris je već dotle stigla. Najveći deo
vremena ličila je na zombija iz serije Okružen mrtvima. Helen Sims je u
priličnoj meri artikulisala Kališina osećanja o Odeljenju A kad je rekla
da je sve bolje od Štazi svetala i vrišteće glavobolje koja ne prestaje.

Džordž se nagnuo napred. Posmatrao ju je preko Nika, blistavim
očima, koje su još bile relativno pošteđene bola. „Pobegao je”,
prošaptao je. „Usredsredite se na to. I izdržite.”

„Hoćemo”, rekla je Kališa. „Hoćemo li, Nik?”
„Pokušaćemo”, rekao je Nik. Uspeo je da se osmehne. „Iako je ideja
da će tip koji je tako grozan u amerikancu, kao Luki Elis, dovesti
konjicu, prilično optimistična.”
„Možda je loš u amerikancu, ali je dobar u šahu”, rekao je Džordž.
„Ne otpisuj ga.”
Jedan od poslužitelja u crvenoj uniformi pojavio se na otvorenim
vratima projekcione sale. Poslužitelji u Prednjoj polovini imah su
pločice s imenima, ali ovde nisu. Ovde dole svi su izgledali isto. I ovde
nije bilo tehničara, samo dva doktora iz Zadnje polovine i ponekad
doktora Hendriksa: Hekl, Džekl i Donki Kong. Strašni trio. „Slobodno
vreme je isteklo. Vratite se u vaše sobe ako nećete da jedete.”
Stari Niki možda bi poručio nabildovanom glupaku da se jebe. Novi
je samo ustao. Zateturao se i uhvatio za naslon fotelje da bi održao
ravnotežu. Kališino srce je pucalo kad bi ga videlo u tom izdanju. Ono

što mu je oduzeto na mnogo načina bilo je gore od ubistva. Na mnogo
načina. „Hajde”, rekla je. „Ići ćemo zajedno. Je l’ tako, Džordžu?”

„Pa”, rekao je Džordž. „Planirao sam da danas po podne gledam
Dečake iz Džerzija, ali ako baš insistiraš.”

Evo nas, tri sjebana musketara, pomislila je Kališa.
Zujanje je u hodniku bilo mnogo jače. Da, znala je da je Luk pobegao.
Ejveri joj je rekao, i to je bilo dobro. Samozadovoljna kopilad nije ni
znala da je otišao, što je bilo još bolje. Ali nada je kopnela, zbog
glavobolja. Čekali ste da se vrate, čak i kad bi prestale, što je situaciju
činilo još gorom. A zujanje iz Odeljenja A obesmišljavalo je svaku nadu,
što je bilo grozno. Nikad se nije osećala ovako usamljeno i teskobno.
Ali moram da izdržim koliko god mogu, pomislila je. Moram da
izdržim, bez obzira na ono što nam rade svetlima i prokletim
filmovima. Moram da se držim svog uma.
Polako su išli hodnikom, pod budnim okom poslužitelja. Nisu se
kretali kao deca, već kao invalidi. Ili stari ljudi koji provode poslednje
dane u jezivom staračkom domu.

9

Gospođa Sigsbi i Stakhaus su, pod vodstvom doktora Evereta Halasa,
prošli pored zatvorenih vrata označenih kao Odeljenje A. Stakhaus je
gurao kolica. Iza tih vrata nisu dopirali povici ili krici, ali se osećaj
boravka u električnom polju pojačao. Prelazio je njenom kožom kao
nevidljive mišje nožice. I Stakhaus je to osećao. Trljao je glatku ćelu,
rukom koja nije gurala improvizovana mrtvačka nosila.

„Mene uvek podseća na paučinu”, rekao je. Obratio se Heklu: „Ti ne
osećaš?”

„Navikao sam se”, rekao je i dodirnuo ugao usana. „To je proces
asimilacije.” Ućutao se. „Ne, to nije prava reč. Akumulacije. Ili
aklimatizacije? Moglo bi biti i jedno i drugo.”

Gospođa Sigsbi setila se nečeg. „Doktore Halase, kad je vaš
rođendan? Sećate li se?”

„Devetog septembra. I znam šta mislite.” Osvrnuo se preko ramena,
na vrata s crvenim natpisom Odeljenje A. Zatim je pogledao gospođu
Sigsbi. „Dobro sam.”

„Deveti septembar”, rekla je. „To znači da ste... Vaga?”
„Vodolija”, rekao je Hekl. Pogledao je kao da hoće da joj kaže Nećete
me tako lako namagarčiti, moja damo. „Kad je Mesec u sedmoj kući, a
Merkur poravnat s Marsom. I tako dalje. Sagnite se, gospodine
Stakhause. Ovde je nisko.”
Prošli su kratkim, slabo osvetljenim hodnikom i sišli niz stepenice.
Stakhaus je išao ispred kolica, a gospođa Sigsbi ih je kontrolisala
otpozadi. Stigli su do drugih zatvorenih vrata. Hekl je upotrebio
karticu. Ušli su u kružnu sobu, u kojoj je bilo neprijatno vruće. U njoj
nije bilo nameštaja. Na jednom zidu bio je uramljeni natpis: NE
ZABORAVITE DA SU BILI HEROJI. Zamrljano staklo vapilo je za
čišćenjem. Na drugoj strani sobe, na pola puta do grubo omalterisanog
zida, bila su čelična vratanca, slična onim na industrijskim frižiderima
za meso. Levo od njih je bio mali ekran. Bio je prazan. Desno su bila dva
dugmeta, crveno i zeleno.
Odlomci misli i fragmentiranih sećanja koji su opterećivali gospođu
Sigsbi ovde su se povukli. Neuhvatljiva glavobolja koja je lebdela u
slepoočnicama malčice je oslabila. To je bilo dobro, ali je jedva čekala
da ode. Retko je posećivala Zadnju polovinu, zato što njeno prisustvo
nije bilo neophodno; glavnokomandujući retko obilazi prve linije, dokle
god rat ide povoljnim tokom. Boravak u goloj, okrugloj prostoriji bio je
grozno iskustvo, iako se u njoj osećala bolje.
I Halas je izgledao bolje. Više nije ličio na Hekla, već na čoveka koji
je proveo dvadeset pet godina kao vojni lekar, i zaslužio Bronzanu
zvezdu. Uspravio se i prestao da dodiruje ugao usana. Pogled mu je bio
bistar, a pitanja smislena i svrsishodna.
„Ima li nakita?”
„Nema”, rekla je gospođa Sigsbi. Mislila je na nedostajuću burmu
Alvorsonove.
„Pretpostavljam da je odevena?”
„Naravno” Ovo pitanje je gospođi Sigsbi zazvučalo blago uvredljivo.
„Jeste li joj pregledali džepove?”
Pogledala je Stakhausa. Odmahnuo je glavom.
„Hoćete li? Ovo vam je poslednja prilika.”
Gospođa Sigsbi je odbacila tu ideju posle kraćeg razmišljanja. Žena
je ostavila samoubilačku poruku na zidu kupatila, a njena tašna
verovatno je u ormariću. Neće dirati leš spremačice i otkriti onaj
opsceni isplaženi jezik, samo da bi našla sitnice i nekoliko prljavih
maramica.

„Ja neću. Kako stoji stvar s tobom, Trevore?”
Stakhaus je ponovo odmahnuo glavom. Čitave godine je izgledao
osunčano, ali je danas bledilo probijalo ispod zagasitog tena. Prolaz
kroz Zadnju polovinu gadno je delovao na njega. Možda bi trebalo češće
da je obilazi, pomislila je. Da ne izgubi dodir s procesom. Pomislila je
na doktora Halasa koji se proglasio Vodolijom i na Stakhausa koji je
rekao da ima tone pasulja u Pasuljgradu. Zaključila je da je ostajanje u
dodiru s procesom veoma loša ideja. I da li je Halas, rođen devetog
septembra, bio Vaga? Nije bila sigurna. Da nije Devica?”
„Učinimo to”, rekla je.
„U tom slučaju, u redu”, rekao je doktor Halas. Osmehnuo se od uva
do uva, sasvim heklovski. Cimnuo je polugu od nerđajućeg čelika na
vratancima. Otvorila su se. Iza njih je bilo crnilo, miris kuvanog mesa i
garava pokretna traka, koja se gubila u tami.
Natpis mora da se opere, pomislila je gospođa Sigsbi. I pokretna
traka trebalo bi da se očisti, pre nego što se zaglavi i iskida. Nove
nemarnosti.
„Nadam se da vam nije potrebna pomoć za podizanje”, rekao je
Hekl, ne skidajući osmeh voditelja kviza. „Bojim se da se danas osećam
prilično slabašno. Jutros nisam pojeo cerealije.”
Stakhaus je podigao umotani leš. Položio ga je na traku. Donji deo
šatorskog krila se rastvorio, otkrivajući cipelu. Gospođa Sigsbi je
poželela da okrene glavu od tog prizora. Potisnula je taj poriv.
„Hoće li neko izreći poslednje reči?”, pitao je Halas. „Pozdrav i
oproštaj? Dženi, jedva smo te poznavali?”
„Ne budali”, rekla je gospođa Sigsbi.
Doktor Halas je zatvorio vrata i pritisnuo zeleno dugme. Začula se
lupa i škripa. Štrokava pokretna traka se pokrenula. Halas je pritisnuo
crveno dugme kad je buka utihnula. Ekran je oživeo. Brojke su se brzo
menjale: 200,400, 800,1 600 i konačno 3 200.
„Mnogo je vrelije nego u običnom krematorijumu”, rekao je Halas. „I
mnogo brže, ali ipak traje. Slobodni ste da ostanete u Zadnjoj polovini.
Pokazaću vam sve.” Još se široko osmehivao.
„Ne danas”, rekla je gospođa Sigsbi. „Imam previše posla.”
„Tako sam i mislio. Možda drugi put. Retko vas viđamo. Radimo bez
prestanka.”

10

Stivi Vipl jeo je hamburger sa sirom u kafeteriji Prednje polovine kad je
Morin Alvorson krenula na poslednje putovanje. Ejveri Dikson uhvatio
ga je za mesnatu, pegavu ruku. „Izađi na igralište sa mnom.”

„Još jedem, Ejveri.”
„Baš me briga.” Spustio je glas. „Važno je.”
Stivi je gurnuo poslednji, ogromni komad hamburgera u usta.
Obrisao ih je zadnjim delom šake i krenuo za Ejverijem. Igralište je bilo
pusto. Samo je Frida Braun sedela na asfaltu oko koša i crtala junake iz
crtaća kredom. Crteži su bili prilično dobri. Svi su se smešili. Nije digla
glavu kad su dečaci prošli kraj nje.
Ejveri je pokazao rov, kad su stigli do žičane ograde. Stivi ga je
posmatrao krupnim očima. „Ko je to učinio? Mrmot ili nešto slično?”
Osvrnuo se okolo kao da je očekivao da će videti mrmota – verovatno
besnog – kako se krije ispod trambuline ili kako čuči ispod stola za
piknik.
„To nije bio mrmot, jok”, rekao je Ejveri.
„Kladio bih se da bi mogao da se provučeš kroz tu rupu, Ejvse. Da bi
mogao da pobegneš.”
Nemoj da misliš da mi to nije palo na pamet, pomislio je Ejveri, ali
bih se izgubio u šumi. Čamac više nije tamo, čak i ako bih stigao do
obale. „Nije bitno. Moraš da mi pomogneš da je napunim.”
„Zašto?”
„Zato.” Njegov prijatelj je pobegao. Nek ga bog čuva. Gde je sada?
Ejveri nije znao. Izgubio je kontakt s njim.
„Hajde, pomozi mi.”
Dečaci su se spustili na kolena i počeli da pune rov ispod ograde.
Kupili su zemlju i šljunak šakama i podigli oblak prašine. Bilo je toplo.
Oznojili su se. Stivijevo lice bilo je jarkocrveno.
„Deco, šta to radite?”
Okrenuli su se. To je bila Gledis, bez karakterističnog velikog
osmeha. „Ništa”, rekao je Ejveri.
„Ništa”, složio se Stivi. „Samo se igramo zemljom. Znate, starom
dobrom zemljom.”
„Pustite me da vidim. Pomerite se.” Šutnula je Ejverija u slabinu kad

se nisu pomerili.
Jao!, kriknuo je. Savio se. Jao, to boli!
Stivi je rekao. „Šta je s tobom, da ti nije onaj dan ili neš...” I on je

dobio udarac, visoko, po ramenu.
Gledis je posmatrala ulegnuće delimično ispunjeno zemljom.

Pogledala je Fridu, zauzetu umetničkim pregnućima. „Jesi li ti ovo
uradila?” Frida je odmahnula glavom, ne prestajući da crta.

Gledis je izvadila voki-toki iz džepa belih pantalona. Uključila ga je.
„Gospodine Stakhause! Gledis zove gospodina Stakhausa.”

Usledila je pauza, a zatim: „Ovde Stakhaus, recite.”
„Mislim da morate da dođete na igralište što je pre moguće. Morate
nešto da vidite. Možda nije ništa, ali mi se ne dopada.”

11

Gledis je naložila Vinoni da odvede dvojicu dečaka u njihove sobe,
nakon što je obavestila šefa bezbednosti. Ostaće u njima do daljnjeg.

„Ništa ne znam o toj rupi”, kiselo će Stivi. „Mislio sam da ju je
mrmot iskopao.”

Vinona mu je rekla da umukne i uvela dečake u zgradu.
Stakhaus je došao s gospođom Sigsbi. Ona se nagnula, a on je
čučnuo. Prvo je pogledao udubljenje ispod ograde, a zatim i samu
ogradu.
„Niko nije mogao da se provuče ispod toga”, rekla je gospođa
Sigsbi. „Pa, možda Dikson, on nije mnogo veći od bliznakinja Vilkoks, ali
niko drugi.”
Stakhaus je uklonio mešavinu zemlje i kamenja koju su dečaci
nagurali natrag u rupu. Ulegnuće je sad ličilo na rov. „Jesi li sigurna?”
Gospođa Sigsbi shvatila je da grize usnu. Prestala je. To je smešna
pomisao. Imamo kamere, mikrofone, poslužitelje, domare, spremačice
i obezbeđenje. Svi oni su tu da bi nadzirali gomilu dece koja ne bi ni
mrava zgazila.
Tu je naravno bio Vilholm, koji bi svakako mogao da zgazi mrava, a
bila je i nekolicina drugih za sve ove godine. Ali ipak...
„Džulija.” Stakhaus joj se obratio veoma tihim glasom.
„Šta je?”

„Spusti se, pored mene.”
Počela je da se spušta i ugledala Braunovu, koja ih je posmatrala.
„Ulazi unutra”, brecnula se. „Ovog trena.”
Frida je žurno ušla, skidajući kredu sa šaka. Ostavila je crteže za
sobom. Gospođa Sigsbi je videla grupicu dece koja su gledala napolje,
kad je devojčica ušla u salon. Gde su poslužitelji kad su neophodni? U
sobi za odmor, razmenjuju priče s timovima za ekstrakciju? Pričaju
masne vi...
„Džulija!”
Spustila se na koleno. Trgla se od bola zbog oštrog kamenja.
„Na ogradi ima krvi. Vidiš li je?”
Nije htela, ali je videla. Da, to je bila krv. Kestenjasta i sasušena, ali
krv.
„Pogledaj tamo.”
Pokazao je prstom kroz žičanu ogradu ka delimično iščupanom
žbunu. I na njemu je bilo krvi. Gospođa Sigsbi pogledala je ta mesta,
koja su bila napolju. Stomak joj se zgrčio. U jednom užasnom trenutku
pomislila je da će se upiškiti u gaće, kao nekad davno na triciklu.
Pomislila je na nulti telefon i videla kako njen život upravnice Instituta
– zato što je to bio, nije bio njen posao, već njen život – nestaje u njemu.
Šta će čovek šušketavog glasa na drugoj strani linije reći ako bude
morala da ga pozove i da mu kaže da je, u onom što se smatralo
najtajnijom i najobezbeđenijom ustanovom u zemlji – da i ne
pominjemo da je smatrana najvitalnijom – dete pobeglo, iskopavši rupu
ispod ograde?
Reći će da je s njom gotovo, naravno, da je gotova za sva vremena.
„Svi rezidenti su ovde”, rekla je promuklim šapatom. Ščepala je
Stakhausa za zglob. Zarila mu je nokte u kožu. Još je zurio u delimično
iščupani žbun, kao hipnotisan. Ovo je bilo loše za njega, koliko i za nju.
Nije bilo gore, ništa nije moglo biti gore, ali je bilo jednako loše.
„Trevore, svi su ovde. Proverila sam.”
„Mislim da je bolje da još jednom proveriš. A ti?”
Ovog puta ponela je voki-toki (umom joj je sevnula misao o
zaključavanju vrata ambara nakon što je stoka ukradena). Ukucala je
šifru. „Zik. Gospođa Sigsbi za Zika.” Bolje bi ti bilo da si tamo, Ionidise.
Bolje bi ti bilo.
Bio je. „Ovde Zik, gospođo Sigsbi. Proveravao sam Alvorsonovu.
Gospodin Stakhaus mi je to naložio, pošto je Džeri na odmoru, a Endi
nije ovde. Kontaktirao sam s komši...”

„To sad nije važno. Ponovo proveri lokatore.”
„U redu.” Zazvučao je oprezno. Sigurno zbog napetosti u mom
glasu, pomislila je. „Čekajte, jutros sve ide tako sporo... još nekoliko
sekundi...”
Došlo joj je da vrisne. Stakhaus je još zurio kroz ogradu, kao da
očekuje dolazak jebenog magičnog hobita, koji će sve objasniti.
„U redu je”, rekao je Zik. „Četrdeset jedan rezident, još imamo
savršenu prisutnost.”
Olakšanje joj je osvežilo lice kao povetarac. „U redu, to je dobro. To
je veoma...”
Stakhaus je uzeo voki-toki iz njenih ruku. „Gde su?”
„Hm... dvadeset osmoro u Zadnjoj polovini, četvoro u salonu
Istočnog krila:., troje u kafeteriji... dvoje u sobama... troje u hodniku...”
To troje su Dikson, Vipl i devojčica umetnica, pomislila je gospođa
Sigsbi.
„I jedan na igralištu”, završio je Zik. „Četrdeset jedno. Kao što sam
rekao.”
„Čekaj malo, Zik”, Stakhaus se obratio gospođi Sigsbi. „Vidiš li dete
na igralištu?”
Nije mu odgovorila. Nije morala.
Stakhaus je podigao voki-toki. „Zik?”
„Samo napred, gospodine Stakhause. Ovde sam.”
„Možeš li da mi kažeš tačnu lokaciju deteta na igralištu?”
„Uh... samo da povećam... postoji dugme za to...”
„Ne trudi se”, rekla je gospođa Sigsbi. Ugledala je predmet koji se
presijavao na ranom popodnevnom suncu. Otišla je do košarkaškog
igrališta. Savila se na liniji za izvođenje slobodnih bacanja. Podigla ga
je. Vratila se do šefa obezbeđenja i pružila ruku. Na njenom dlanu bio je
pozamašni komad uveta s lokatorom.

12

Rezidentima Prednje polovine naloženo je da se vrate u svoje sobe i
ostanu u njima. Biće strogo kažnjeni ako budu uhvaćeni u hodniku.
Bezbednosne snage Instituta brojale su samo četvoro ljudi, zajedno sa
Stakhausom. Dvojica su bila u institutskom selu. Brzo su se dovezli

vozilom za golf. Morin je očekivala da će ga Luk pronaći. Promašio ga je
za manje od trideset metara. Treći pripadnik Stakhausovog tima bio je
u Denison River Bendu. Stakhaus nije želeo da čeka na nju. Deni
Vilijams i Robin Leks iz Rubin-crvenog tima zatekli su se u kompleksu.
Čekali su novi zadatak. Bili su savršeno voljni da se odazovu. Pridružila
su im se i dva snagatora – Džo Brinks i Čed Grinli.

„Dečak iz Minesote”, rekao je Deni kad je ekipa za poteru
sastavljena i kad su čuli priču. „Onaj kog smo doveli prošlog meseca.”

„Tako je”, složio se Stakhaus. „dečak iz Minesote.”
„I kažeš da je istrgao lokator iz uva?”, pitala je Robin.
„Posekotina je previše glatka. Mislim da je koristio nož.”
„Za tako nešto morao je imati muda”, rekao je Deni.
„Obesiću ga za muda kad ga uhvatimo”, rekao je Džo. „Nije se borio
kao Vilholm, ali je imao onaj ’ko te jebe’ pogled u očima.”
„Lutaće po šumi, toliko izgubljen da će nas verovatno zagrliti kad ga
nađemo”, rekao je Čed. Nastavio je posle kraće pauze. „Ako ga nađemo.
Ta šuma je velika.”
„Krvario je iz uva i verovatno s leđa, posle provlačenja ispod
ograde”, rekao je Stakhaus. „Sigurno je raskrvario i šake. Sledićemo krv,
dokle god možemo.”
„Bilo bi dobro da imamo psa”, rekao je Deni Vilijams. „Krvoslednika
ili dobrog starog plavog hrta.”
„Bilo bi dobro da nije pobegao”, rekla je Robin. „Ispod ograde,
kažete?” Zamalo što se nije nasmejala. Suzdržala se, suočena sa
Stakhausovim smrknutim licem i gnevnim pogledom.
Rejf Pulman i Džon Volš, dva bezbednjaka, u taj mah stigli su iz sela.
Stakhaus je rekao: „Nećemo ga ubiti, je F vam to jasno, ali će mali
kučkin sin dobiti tretman strujom za pamćenje kad ga pronađemo.”
„Ako ga pronađemo”, ponovio je poslužitelj Čed.
„Naći ćemo ga”, rekao je Stakhaus. Zato što sam kuvan i pečen ako
ga ne nađemo, pomislio je. To bi mogla biti sudbina čitave ustanove.
„Vraćam se u kancelariju”, rekla je gospođa Sigsbi.
Stakhaus ju je uhvatio za lakat. „Šta ćeš da radiš?”
„Razmišljaću.”
„To je dobro. Razmišljaj koliko ti duša ište, ali ne zovi. Jesmo li se
složili?”
Gospođa Sigsbi odmerila ga je prezrivo, ali je način na koji je grizla
usne poručivao da se i ona možda plaši. Nije bila usamljena, ako je to
bio slučaj. „Naravno”, rekla je.