Institut - Stephen King

Posle ručka (koji je donela Gledis) uzeo je „valijum” iz radoznalosti,
a ponajviše iz dosade. Tri puta je ulazio u MRI. Dejv mu je rekao da ima
još tri seanse. Nije se trudio da pita šta testiraju, šta traže ili se nadaju
da će naći. Odgovor bi sigurno bio neki oblik to te se ne tiče.

A možda ni oni nisu znali.
„Valijum” je izazivao pospanost. U poslednjem boravku u cevi
malčice je zadremao, uprkos lupnjavi mašine koja ga je snimala.
„Valijum” je izvetrio kad se Vinona pojavila da ga vrati na rezidencijalni
nivo. Zadržala se samo blaga ošamućenost.
Posegnula je u džep i izvadila pregršt žetona. Jedan je pao na pod
dok mu ih je davala. Zakotrljao se.
„Podigni ga, retkoprsti.”
Podigao ga je.
„Imao si dug dan”, rekla je. Osmehnula se. „Mogao bi da nešto
popiješ. Da se povratiš. Opustiš. Preporučujem ti ’harvijev bristolski
krem’.”
Bila je sredovečna, dovoljno stara da ima dete Lukovih godina.
Možda i dvoje. Da li bi i njima preporučila tako nešto? Hej, imao si
naporan dan u školi, zašto ne bi trgnuo kuler pre nego što počneš da
radiš domaći? Hteo je da joj to kaže. Najgore što bi moglo da mu se desi
bilo je da ga ošamari, ali...
„Do kakvog bi to dobra dovelo?”
„Šta?” Mrštila se na njega. „Do kakvog dobra bi šta dovelo?”
„Bilo šta”, rekao je. „Bilo šta, Vini.” Nije hteo „harvijev bristolski
krem” niti „tvisted ti”, pa čak ni „stamp džamp grenaš”, ime koje bi
Džon Kits možda smislio kad bi govorio da je ovo ili ono „romantično
kao puni mesec u tvojoj jenjavajućoj vrpci noći”.
„Bolje bi ti bilo da paziš šta pričaš, Luk.”
„Radim na tome.”
Stavio je žetone u džep. Bilo ih je devet. Daće tri Ejveriju, i po tri
bliznakinjama. Imaće ih dovoljno za grickalice, ali ne i za druge stvari.
Sve što je želeo za sebe u ovom trenutku bila je velika količina proteina
i ugljenih hidrata. Nije ga bilo briga za sadržaj večerašnjeg jelovnika,
samo za obim porcija.

21

Džo i Hadad su ga sutra ujutru odveli na C-nivo, gde mu je rečeno da
popije rastvor barijuma. Toni je stražario pored njega sa zap-štapom,
spreman da ga žacne strujom na najmanji znak otpora. Odveli su ga u
prostoriju veličine kabine u toaletima na odmorištima auto-puta, kad
je popio rastvor do poslednje kapi. Tamo su ga snimili rendgenom. Taj
deo je prošao bez problema, ali se po izlasku iz prostorijice presamitio
u struku i zgrčio.

„Nemoj da povraćaš po podu”, rekao je Toni. „Upotrebi umivaonik
na uglu, ako baš moraš.”

Bilo je prekasno. Polusvareni doručak pokuljao je iz njega. Ličio je
na barijumski pire.

„Sranje. Sad ćeš to počistiti. Hoću da pod bude tako čist da mogu da
jedem s njega kad završiš.”

„Ja ću ga očistiti”, rekao je Hadad.
„Malo sutra ćeš.” Toni nije gledao u Hadada, niti je povisio glas, ali
se ovaj svejedno trgao. „Donesi zoger i kofu. Ostalo će biti Lukov
posao.”
Hadad je doneo pribor za čišćenje. Luk je uspeo da napuni kofu na
umivaoniku u ćošku sobe, ali mu se stomak još grčio. Ruke su mu
previše drhtale, pa nije mogao da spusti kofu a da ne prospe vodu. Džo
je to učinio umesto njega. Šapnuo mu je: „Drži se, dete”, u uvo.
„Daj mu zoger”, rekao je Toni. Luk je znao – zahvaljujući novom
načinu poimanja – da stari dobri Toni uživa.
Obrisao je povraćku i isprao zoger. Toni je nadgledao njegov rad,
proglasio ga je neprihvatljivim i naložio da uradi sve iz početka. Grčevi
su popustili. Ovog puta uspeo je da sam podigne i spusti kofu. Hadad i
Džo sedeli su i razgovarali o šansama Jenkija protiv njima dragih San
Dijego Padresa, Hadad ga je na putu do lifta potapšao po leđima i
rekao: „Dobro si radio, Luk. Imaš li neke žetone za njega, Džo? Podelio
sam svoje.”
Džo mu je dao četiri.
„Čemu služe ovi testovi?”, pitao je Luk.
„Mnogo čemu”, rekao je Hadad. „Ne brini zbog toga.”
Što je, pomislio je Luk, bio najgluplji savet koji je ikad dobio. „Da li
ću ikada izaći odavde?”
„Svakako”, rekao je Džo. „Iako se nećeš sećati ničega.”
Lagao je. Ni ovog puta to nije bilo čitanje misli, makar ne onakvo
kakvo je oduvek zamišljao – da će čuti reči u svom umu (ili da će ih
videti, kao kajron na dnu televizijskog ekrana); samo je znao istinu,

neporecivo kao gravitaciju ili iracionalnost kvadratnog korena broja
dva.

„Koliko testova će još biti?”
„Ne brini, bićeš zaposlen”, rekao je Džo.
„Samo nemoj da povraćaš po podu po kom Toni Fizale treba da
hoda”, rekao je Hadad. Srčano se nasmejao.

22

Nova spremačica usisavala je pod Lukove sobe kad se vratio u nju. Ova
žena – na pločici s imenom pisalo je DŽOLIN – bila je gojazna. Imala je
dvadesetak godina.

„Gde je Morin?”, pitao je Luk, iako je savršeno dobro znao. Ovo je
bila Morinina slobodna nedelja. Verovatno makar neko vreme neće
raditi u njegovom delu Instituta kad se bude vratila. Nadao se da je u
Vermontu, i da posprema nered koji je njen odbegli suprug ostavio za
sobom, ali će mu nedostajati... iako je pretpostavljao da će je možda
videti u Zadnjoj polovini kad dođe njegov red da ode tamo.

„Mo-mo snima film s Džonijem Depom”, rekla je Džolin. „Neki od
onih piratskih, koje sva deca vole. Igra zastavu s lobanjom i ukrštenim
kostima.” Nasmejala se i rekla: „Zašto ne izađeš dok ne završim?”

„Zato što mi nije dobro. Želeo bih da legnem.”
„Uh, jao, jao, jao”, rekla je Džolin. „Deca su ovde tako razmažena.
Čiste vam sobe, spremaju obroke, imate televizore... misliš da sam
imala televizor u sobi kad sam bila mala? Ili svoje kupatilo? Imam tri
sestre i dva brata. Otimali smo se o njega.”
„Takođe moramo da gutamo barijum, pa da ga povratimo. Da li bi
volela da ga probaš?”
Iz dana u dan sve više zvučim kao Niki, pomislio je. I, hej, šta nije u
redu u vezi s tim? Lepo je imati pozitivne modele za ugled.
Džolin se okrenula prema njemu i podigla cev usisivača. „Hoćeš li
da probaš kako je kad te neko udari ovim po glavi?”
Luk je izašao iz sobe. Polako je šetao hodnicima rezidencijalne
zgrade. Dva puta je zastao da bi se naslonio na zid kad bi ga spopali
grčevi. Napadi su bivali sve kraći i slabiji. Ušao je u jednu od praznih
soba, pored napuštenog salona s pogledom na administrativnu zgradu.

Legao je na dušek i zaspao. Prvi. put se probudio ne očekujući da vidi
kuću Rolfa Destina kroz prozor svoje spavaće sobe.

To je, po njegovom mišljenju, bio korak u pogrešnom pravcu.

23

Sledećeg jutra dobio je injekciju. Zatim su ga priključili za monitore da
bi pratili rad njegovog srca i krvni pritisak. Naterali su ga da trči po
pokretnoj traci, pod nadzorom Karlosa i Dejva. Ubrzavali su pokretnu
traku dok nije počeo da se bori za vazduh i dok se nije uplašio da će
pasti. Očitavanja su se mogla pročitati na malom ekranu. Luk je, pre
nego što je Karlos usporio pokretnu traku, video da ima 170 otkucaja u
minutu.

Krupni ćelavko je ušao dok je pio sok od pomorandže i nastojao da
povrati dah. Naslonio se na zid, prekrštenih ruku. Nosio je smeđe odelo
koje je izgledalo skupo i belu košulju bez kravate. Tamnim očima
premeravao je Luka, od crvenog oznojenog lica do novih patika.
Progovorio je: „Rečeno mi je da pokazuješ znake sporog
prilagođavanja, mladiću. Možda Nik Vilholm ima neke veze s tim. On
nije primer za ugled. Shvataš šta želim da ti kažem, zar ne?”

„Da.”
„On je drzak i neprijatan prema ljudima koji pokušavaju da rade
svoj posao.”
Luk je ćutao. To je uvek najbezbednije.
„Ne dopusti da se njegov stav prenese na tebe. To ti je moj savet.
Bitan savet. I svedi opštenje sa osobljem na minimum.”
Luk se uznemirio kad je to čuo, ali je shvatio da ćelavko ne govori o
Morin, već o domaru Fredu. Bio je savršeno siguran u to, iako je s
Fredom govorio samo jednom, a s Morin nekoliko puta.
„Takođe, drži se dalje od Zapadnog salona i praznih soba. Spavaj u
svojoj sobi ako hoćeš. Potrudi se da ti boravak ovde bude što
prijatniji.”
„Ovde nema ničeg prijatnog”, rekao je Luk.
„Možeš da imaš svoje mišljenje”, rekao je ćelavko. „Siguran sam da
si čuo da su mišljenja kao čmarovi, svako ima po jedan. Ali mislim da si
dovoljno pametan da znaš da postoji velika razlika između ničeg

prijatnog i nečeg neprijatnog. Ne zaboravi na to.”
Otišao je.
„Ko je to bio?”, pitao je Luk.
„Stakhaus”, rekao je Karlos. „Šef bezbednosti Instituta. Nemoj da ga

ljutiš.”
Dejv mu je prišao s iglom. „Moram da ti uzmem još malo krvi. Brzo

ću. Budi dobar ortak, jel’ važi?”

24

Posle trčanja po pokretnoj traci i uzimanja krvi usledila su dva dana
bez testova, makar za Luka. Dobio je nekoliko injekcija – od jedne ga je
čitava ruka žestoko svrbela čitav sat – ali to je bilo sve. Bliznakinje
Vilkoks počele su da se prilagođavaju, pogotovo otkad su se
sprijateljile s Harijem Krosom. Bio je TK. Hvalio se da može da pomeri
mnogo toga, ali je Ejveri rekao da mnogo sere. „Slabiji je od tebe, Luk.”

Luk je zakolutao očima. „Ne trudi se da budeš preterano
diplomatičan, Ejveri. To će te iscrpsti.”

„Šta znači diplomatičan?”
„Potroši žeton i potraži odgovor na kompjuteru.”
„Žao mi je, Dejve. Ne mogu to”, rekao je Ejveri. To je bila
iznenađujuće dobra imitacija tihog, zlokobnog glasa HAL-a 9000.
Zakikotao se.
Bilo je neporecivo da Hari pomaže Greti i Gerdi. Veliki budalasti
osmeh pojavio bi mu se na licu kad god bi ih video. Čučnuo bi i raširio
ruke, a one bi potrčale ka njemu.
„Nadam se da ih ne dira tamo dole, a ti?”, pitao ga je Niki jednog
jutra na igralištu, dok je gledao kako Hari nadzire bliznakinje na
trambulini.
„To je odvratan komentar”, rekla je Helen. „Gledao si previše
filmova na Lajftajmu.”
„Jok”, oglasio se Ejveri. Dobio je smeđe brkove od čokolade. „Ne želi
da...” Položio je sitne šake na slabine i zanjihao bokovima. Luk je,
gledajući to, pomislio da je to sjajan primer koliko telepatija može biti
štetna. Prerano saznaš previše toga.
„Bljak”, ponovo će Helen. Zatvorila je oči. „Ne teraj me da zažalim

što nisam šlepa, Avestere.”
„Imao je koker španijele”, rekao je Ejveri. „Kod kuće. Ove devojčice

su kao njihova, postoji reč za to.”
„Zamena”, rekao je Luk.
„Da, tako je.”
„Ne znam kakav je bio prema psima”, rekao je Niki Luku na ručku,

„ali ove devojčice se ne odvajaju od njega. Kao da im je neko dao novu
lutku, s crvenom kosom i velikim trbuhom. Pogledaj ih samo.”

Bliznakinje su sedele levo i desno od Harija. Hranile su ga
komadima ćufti sa svojih tanjira.

„Meni to izgleda slatko”, rekla je Kališa.
Niki ju je počastio osmehom koji mu je obasjavao čitavo lice (danas
sa crnom masnicom oko oka, uspomenom na susret s nekim
revnosnim poslužiteljem). „To liči na tebe, Ša.”
Uzvratila mu je osmeh. Luk je osetio ujed ljubomore. To je bilo
prilično glupo, u ovim okolnostima... ali ga nije mogao poreći.

25

Prisila i Hadad sutradan su prvi put otpratili Luka do E-nivoa. Tamo su
mu dali nešto intravenozno. Prisila mu je rekla da će mu pomoći da se
opusti. Obeznanio se. Bio je nag kad se osvestio. Stomak, desna noga i
desna strana tela bili su mu u zavojima. Doktorka – RIČARDSON, pisalo
je na pločici s imenom na beloj bluzi – nagnula se preko njega. „Kako se
osećaš, Luk?”

„Šta ste mi učinili?” Pokušao je da vrisne, ali je iz njegovih usta
izašlo samo prigušeno krkljanje. Gurnuli su mu nešto niz grlo.
Verovatno neku cev za disanje. Skupio je šake oko međunožja.

„Samo smo uzeli nekoliko uzoraka.” Doktorka Ričardson skinula je
hiruršku kapu, oslobodivši plimu crne kose. „Nismo ti uzeli bubreg da
bismo ga prodali na crnoj berzi organa, ako te to brine. Malo će te
boleti, pogotovo između rebara, ali će to proći. Uzmi ovo, u
međuvremenu.” Dala mu je plavu bočicu bez etikete, s nekoliko pilula.

Otišla je. Zik je ušao s njegovom odećom. „Obuci se kad budeš
procenio da možeš, a da ne padneš.” Vazda obzirni poslužitelj bacio je
odeću na pod.

Luk se u jednom trenutku dovoljno oporavio da je podigne i da se
obuče. Prisila – ovog puta s Gledis – otpratila ga je do rezidencijalnog
nivoa. Odveli su ga po danu, ali je sad bio mrak. Možda kasno uveče.
Nije mogao da proceni, njegov pojam o vremenu bio je potpuno sjeban.

„Možeš li da sam odeš do svoje sobe?” pitala je Gledis. Bez velikog
osmeha; možda ga nije koristila u noćnoj smeni.

„Da.”
„U tom slučaju, kreni. Uzmi jednu od ovih pilula. To je oksikontin’.
Smanjuje bol i popravlja raspoloženje. Ovo drugo je uzgredna korist.
Ujutru će ti biti dobro.”
Krenuo je niz hodnik i posegnuo za kvakom na vratima svoje sobe.
Zastao je. Neko je plakao. Glas je dopirao iz pravca onog glupog JOŠ
JEDAN DAN U RAJU postera, što znači da je verovatno stizao iz Kališine
sobe. Oklevao je, zato što nije hteo da zna razlog plača, i zato što nije
bio u stanju da ikog teši. Ipak, radilo se o njoj. Polako je pokucao po
njenim vratima. Nije bilo odgovora pa ih je otvorio i provirio. „Kališa?”
Ležala je na leđima, s rukom preko očiju. „Idi, Luk. Ne želim da me
vidiš u ovakvom izdanju.”
Gotovo da je poslušao, ali nije to htela. Nije otišao. Ušao je u sobu i
seo pored nje. „Šta nije u redu?”
Ali znao je i to. Samo nije znao pojedinosti.

26

Deca su bila napolju, na igralištu – svi izuzev Luka, koji je bio dole, na E-
nivou. Ležao je bez svesti dok je doktorka Ričardson uzimala uzorke.
Dva muškarca izašla su iz salona. Bili su u crvenim uniformama,
umesto u ružičastim i plavim poslužitelja i tehničara iz Prednje
polovine. Nisu imali pločice s imenom na košuljama. Tri starosedeoca
– Kališa, Niki i Džordž – znali su šta to znači.

„Bila sam sigurna da dolaze po mene”, Kališa je rekla Luku.
„Najduže sam ovde, i deset dana nisam podvrgavana testovima, iako
sam preležala ovčije boginje. Prestali su da mi uzimaju krv. Dobro znaš
koliko jebeni vampiri vole da je uzimaju. Ali došli su po Nikija. Nikija!”

Glas joj se slomio dok je izgovarala njegovo ime. Luk se rastužio
zato što je bio prilično lud za njom, ali ga to nije iznenadilo. I Helen se

okretala prema njemu, kao igla kompasa koja pokazuje prema severu,
kad god bi ga videla; Ajris je isto činila; čak su ga i bliznakinje gledale
otvorenih usta i blistavih očiju kad bi prošao pored njih. Ali Kališa je
bila najduže s njim. Bili su veterani Instituta i vršnjaci. Bili su mogući
par.

„Pružio im je otpor”, rekla je Kališa. „Borio se žestoko.” Uspravila se
u sedeći položaj tako naglo da je zamalo oborila Luka s kreveta. Ogolila
je zube i stisnula pesnice iznad malih grudi.

„Trebalo je da im se suprotstavim! Trebalo je da ih napadnemo!”
„Ali sve se dogodilo previše brzo, zar ne?”
„Udario je jednog visoko – u grlo. Drugi ga je pogodio zap-štapom u
kuk. To mu je umrtvilo nogu, ali se uhvatio za konopac na poligonu, da
ne bi pao. Šutnuo je jednog zdravom nogom, pre nego što je kopilan
stigao da ponovo upotrebi zap-štap.”
„Izleteo mu je iz ruke”, rekao je Luk. Video je to, ali je pogrešio što je
to rekao, zato što je tako otkrio nešto što nije hteo. Kališi je to po svoj
prilici promaklo.
„Tako je. Ali onaj drugi, kog je udario u grlo, napao ga je zap-štapom
s boka. Prokleta stvar je sigurno bila odvrnuta do daske, zato što sam
čula pucketanje iako sam bila čak kod igrališta za šaflbord. Niki je pao.
Nagnuli su se preko njega i ponovo upotrebili zap-štapove. Poskočio je,
iako je bio onesvešćen. Poskočio je. Helen im je pritrčala vičući: ’Ubijate
ga, ubijate ga!’ Jedan ju je šutnuo visoko u nogu. Dreknuo je haj, kao
neki našpanovani karatista. Nasmejao se kad je ona ridajući pala na tle.
Podigli su i odneli Nikija. Ali pre nego što su ga uneli u salon...”
Ućutala se. Luk je čekao. Znao je šta sledi. To je bilo jedno od onih
novih predosećanja, koja su bila više od predosećanja, ali je morao da
je pusti da to kaže. Zato što nije smela da zna šta je postao. Niko nije
smeo da zna.
„Malčice se povratio”, rekla je. Suze su joj tekle niz obraze.
„Dovoljno da nas vidi. Osmehnuo se i mahnuo. Mahnuo je. Toliko
hrabar je bio.”
„Da”, rekao je Luk. Čuo je bio je hrabar, a ne hrabar je. Pomislio je:
Više ga nećemo videti.
Uhvatila ga je za vrat i privukla njegovo lice svom, tako
neočekivano i snažno da su im se čela sudarila. „Ne govori to!”
„Žao mi je”, rekao je. Pitao se šta je videla u njegovom umu. Nadao
se da nije videla mnogo. Nadao se da je previše potresena zbog tipova
u crvenim košuljama koji su odneli Nikija u Zadnju polovinu. Ono što je

zatim rekla umirilo ga je u priličnoj meri.
„Jesu li ti uzeli uzorke? Jesu, zar ne? U zavojima si.”
„Jesu.”
„Uzela ih je ona crnokosa kučka, zar ne? Ričardsonova. Koliko?”
„Tri. Jedan s noge, jedan sa stomaka i jedan između rebara. Taj

najviše boli.”
Klimnula je. „Uzeli su mi jedan sa sise, kao da rade biopsiju. Taj je

stvarno boleo. Samo šta ako nisu ništa vadili? Šta ako su nešto stavljali
unutra. Kažu da uzimaju uzorke, ali lažu čim zinu!”

„Misliš na više signalnih uređaja! Šta će im kad već imamo ovaj?”
Pokazao je na čip na ušnoj školjci. Više ga nije boleo; srastao je s njim.

„Ne znam”, rekla je tužnim tonom.
Luk je izvadio bočicu pilula iz džepa. „Dali su mi ovo. Možda bi
mogla da uzmeš jednu. Mislim da bi ti pomogla. Smirila bi te i pomogla
ti da zaspiš.”
„Oksi?”
Klimnuo je. Posegnula je za bočicom i povukla ruku. „Problem je što
ne želim jednu ili dve. Hoću sve. Ali mislim da bi trebalo da osećam ovo
što osećam, da je to dobra stvar. Zar ti to ne misliš?”
„Ne znam”, rekao je Luk. To je bila istina. Plivao je u dubokim
vodama. Imao je samo dvanaest godina, bez obzira na inteligenciju.
„Idi, Luk. Hoću da budem sama i tužna.”
„Važi.”
„Sutra će mi biti bolje. I ako ja budem sledeća...”
„Nećeš biti.” To je bila glupa, maksimalno retardirana izjava. Vreme
joj je isteklo. Odavno.
„Ako me odvedu, budi Ejverijev prijatelj. Potreban mu je prijatelj.”
Gledala ga je u oči. „Baš kao i tebi.”
„Biću.”
Pokušala je da se osmehne. „Stvarno si sladak. Dođi ovamo.”
Poljubila ga je prvo u obraz, a zatim u ugao usana. Usne su joj bile slane.
To mu nije smetalo.
Obratila mu se kad je otvorio vrata: „Trebalo je da odvedu mene. Ili
Džordža. Ne Nikija. Taj nije mirno podnosio njihova sranja. Nije se
predavao.” Podigla je glas. „Jesi li tu? Slušaš li? Nadam se da slušaš, zato
što te mrzim i zato što želim da to znaš. MRZIM TE!”
Bacila se na krevet i zajecala. Luk je hteo da se vrati, ali nije to
učinio. Ponudio joj je svu utehu koju je mogao. I patio je, ne samo zbog
Nikija već i zbog bola na mestima na kojima ga je doktorka Ričardson

istranžirala. Nije bilo bitno da li je tamnokosa žena uzimala uzorke
tkiva ili je ugrađivala nešto u njegovo telo (signalni uređaji ne bi imali
smisla, ali mu je mogla usaditi neki eksperimentalni enzim ili vakcinu),
zašto što ništa od njihovih testova i injekcija nije imalo smisla. Ponovo
se setio koncentracionih logora i strašnih, budalastih eksperimenata
koji su tamo izvođeni. Smrzavali su ljude, palili su ih, ubrizgavali im
viruse kojekakvih boleština.

Vratio se u sobu. Hteo je da uzme jednu ili čak dve pilule oksija. Nije
to učinio.

Razmišljao je o upotrebi Gospodina Grifina za izlazak na Star
tribjun, ali ni to nije učinio.

Razmišljao je o Nikiju, za kojim su čeznule sve devojčice. O Nikiju
koji je prvo sveo Harija Krosa na pravu meru, da bi se zatim sprijateljio
s njim, što je bilo mnogo smelije nego da ga je prebio. O Nikiju koji se
borio protiv njihovih testova, kao i sa ljudima iz Zadnje polovine kad su
došli da ga odvedu. Nije se predavao.

27

Džo i Hadad sutradan su odveli Luka i Džordža Ajlsa dole u Sobu C-11.
Neko vreme ostavili su ih same. Dva poslužitelja vratila su se sa
šoljama kafe. Zik je bio s njima. Imao je crvene oči i izgledao kao osoba
koja pati od mamurluka. Stavio je gumene kape s elektrodama
dečacima na glavu. Privezao ih je ispod njihovih brada i proverio
očitavanja. Dečaci su se zatim smenjivali u simulatoru vožnje. Doktor
Evans je došao i stao pored njih sa svojom tablom sa štipaljkom.
Beležio je dok je Zik govorio brojeve koji su mogli (ili možda nisu)
imati veze s vremenom reakcije. Luk se provezao kroz nekoliko
semafora i napravio popriličnu klanicu pre nego što je ovladao
vožnjom. Test je posle toga bio prilično zabavan – prvi takav u
Institutu.

Doktorka Ričardson pridružila se doktoru Evansu kad je test bio
gotov. Tog dana odenula je trodelni kostim sa suknjom i cipele s
visokim petama, kao da ide na važan poslovni sastanak. „Kakav je tvoj
bol ovog jutra, Luk, na skali od jedan do deset?”

„Dva”, rekao je. „Na skali od jedan do deset, moja želja da odem

odavde je jedanaest.”
Zacerekala se kao da se našalio. Pozdravila se s doktorom Evansom

(nazvala ga je Džim) i otišla.
„Pa, ko je pobedio?” Džordž je pitao doktora Evansa.
Povlađujuće se osmehnuo. „To nije takav test, Džordžu.”
„Znam, ali ko je pobedio?”
„Obojica ste bili prilično brzi kad ste se navikli na simulator, što

smo i očekivali od TK-ova. Danas više neće biti testova. Zar to nije
lepo? Hadade, Džo, molim vas da odvedete ove mlade ljude gore.”

Džordž je na putu do lifta rekao: „Mislim da sam pregazio šest
pešaka pre nego što sam se snašao. Koliko si ih ti pregazio?”

„Samo trojicu, ali sam udario u školski autobus. U njemu je moglo
biti žrtava.”

„Drkadžijo. Promašio sam autobus.” Lift je stigao. Četvorka je ušla u
kabinu. „U stvari, udario sam nekoliko pešaka. Poslednjeg sam udario
namerno. Zamišljao sam da je Zik.”

Džo i Hadad su se zgledali i nasmejali. Luku su zbog toga bili malo
simpatičniji. To mu se nije dopalo, ali se tako osećao.

Luk je progovorio kad su se dvojica poslužitelja vratila u lift da bi
otišli u sobu za odmor. „Posle tačaka probali su te na kartama. Na testu
za telepatiju.”

„Tako je. Rekao sam ti to.”
„Jesu li te ikada testirali za TK? Jesu li tražili da uključiš lampu ili
oboriš niz domina?”
Džordž se počešao po glavi. „Sad kad si me pitao, shvatio sam da
nisu. Ali zašto bi, kad već znaju da radim takve stvari? Kad sam
raspoložen, naravno. A kako je bilo s tobom?”
„Jok. Čuo sam šta si rekao, ali je ipak neobično da se nisu potrudili
da istraže opseg naših sposobnosti.”
„Ništa od ovog nema smisla, Luki-lu. Počevši od našeg boravka
ovde. Hajdemo na klopu.”
Većina dece je ručala u kafeteriji. Kališa i Ejveri bili su na igralištu.
Sedeli su na šljunku leđima okrenuti žičanoj ogradi, Posmatrali su
jedno drugo. Luk je rekao Džordžu da ide na ručak i izašao. Lepa crna
devojčica i mali beli dečak nisu razgovarali... a ipak jesu. Luk je znao da
to rade, ali ne i o čemu razgovaraju.
Pomislio je na polaganja prijemnog ispita i na devojku koja ga je
pitala za matematičku jednačinu koja je imala veze s nekim tipom po
imenu Aron i iznos kojim je trebalo da plati hotelsku sobu. To kao da je

bilo u dragom životu, ali se jasno sećao kako nije mogao da shvati kako
je problem koji mu se činio tako jednostavnim tako težak za nju. Sad
mu je bilo jasno. Ono što se događalo između Kališe i Ejverija pored
ograde daleko je prevazilazilo njegove moći.

Kališa se osvrnula oko sebe. Mahnula mu je da se udalji. „Kasnije
ćemo razgovarati. Idi i jedi.”

„U redu”, rekao je, ali nije razgovarao s njom na ručku, zato što ga je
preskočila. Krenuo je niz hodnik ka salonu i igralištu kad se probudio iz
dubokog sna (konačno se slomio i uzeo jednu pilulu protiv bolova).
Zaustavio se ispred otvorenih vrata njene sobe. Ružičasta posteljina i
jastuci s cvetnim motivima su nestali, baš kao i uramljena fotografija
Martina Lutera Kinga. Luk je stajao s rukom na ustima i raširenih očiju.

Da se borila kao Niki, pomislio je, buka bi ga probudila, uprkos
piluli. Druga alternativa da je svojevoljno krenula s njima nije bila tako
prijatna, ali je – morao je to da prizna – bila verovatnija. Bilo kako bilo,
iščezla je devojčica koja ga je dva puta poljubila.

Vratio se u svoju sobu i zario lice u jastuk.

28

Luk je te noći mahnuo žetonom pred kamerom prenosnog kompjutera,
da bi ga aktivirao. Izašao je na Gospodina Grifina. To što je još mogao
da otvara taj sajt budilo je nadu. Zlikovci koji upravljaju ovim mestom
možda su znali za njegova zadnja vrata, ali kakvog smisla bi to imalo?
To ga je dovelo do zaključka koji mu se činio dovoljno osnovan:
Sigsbini poslušnici najverovatnije će ga uhvatiti kako viri u spoljašnji
svet, ali se to još nije desilo. Ne nadgledaju njegov kompjuter.
Neoprezni su u pogledu nekih stvari, pomislio je. Možda su takvi na
mnogo planova, i zašto ne bi bili? Nemaju posla s ratnim
zarobljenicima, već s gomilom uplašene, izgubljene dece.

Sa sajta Gospodin Grifin pristupio je Star tribjunu. Današnja
naslovna strana bavila se nastavkom višegodišnje borbe oko
zdravstvene zaštite. U njega se uselio poznati strah od onog što bi
mogao da pronađe ako nastavi potragu. Hteo je da zatvori sajt, da
izbriše skorašnju istoriju, isključi kompjuter i legne u krevet. Možda će
uzeti još jednu pilulu. Ono što ne zna ne može da mu naškodi. Eto još

jedna izreka. I zar danas nije dovoljno propatio?
Pomislio je na Nika. Da li bi se Niki Vilholm povukao da je znao za

zadnja vrata poput Gospodina Grifina? Verovatno ne bi, gotovo sigurno
ne bi, samo što Luk nije bio hrabar kao on.

Setio se Vinone koja mu je predala pregršt žetona i kako ga je, kad je
ispustio jedan, nazvala retkoprstim i kako mu je naložila da ga podigne.
Učinio je to, bez imalo roptanja. Niki ne bi. Učinilo mu se da ga čuje
kako govori Podigni ga sama, Vini i kako prima udarac. Kako ga možda
uzvraća.

Ali Luk Elis nije takav. On je dobro vaspitan dečak. Radi šta mu se
kaže, bez obzira na to da li je reč o kućnim poslovima ili sviranju u
školskom orkestru. Mrzeo je prokletu trubu. Svaka treća nota bila mu je
pogrešna, ali je ustrajavao u sviranju zato što je gospodin Grir rekao da
mu je potrebna makar jedna vannastavna aktivnost koja nije sportska.
Luk Elis je bio tip koji se silno trudio da bude dobar sa svima, da neko
ne bi pomislio da je čudak, zbog njegove pameti. Uredno je obavljao sve
društvene obaveze pre nego što bi se dohvatio knjiga. Radio je to zbog
ambisa. U knjigama su bile magične bajalice koje su prizivale sve što je
skriveno u njemu. Sve velike misterije.

Za njega su samo one bile bitne. Jednog dana, u budućnosti će
možda pisati knjige.

Ali ovde je jedina budućnost bila Zadnja polovina, a jedina
egzistencijalna istina: Do kakvog bi to dobra dovelo?

„Zajebi to”, prošaptao je i izašao na lokalne vesti. Srce mu je
tutnjalo u ušima i pulsiralo u ranicama, koje su zaceljivale ispod zavoja.

Nije morao da duboko kopa; saznao je sve što je bilo potrebno da
zna čim je video svoju školsku fotografiju iz prošle godine. Naslov je
bio nepotreban. Ipak ga je pročitao:

U TOKU JE POTRAGA ZA NESTALIM SINOM
UBIJENOG PARA NA FALKON HAJTSU

Obojena svetla su se vratila. Vrtložila su se i pulsirala. Žmirkajući je
isključio prenosni kompjuter. Ustao je. Oslonio se na noge koje nije
osećao kao svoje i otišao u krevet u dva drhtava koraka. Ležao je
obasjan blagom svetlošću lampe. Zurio je u tavanicu. Grozne pop-art
tačke konačno su počele da blede.

Ubijeni par na Falkon Hajtsu.
Osećao je da su prethodno nepoznata vratanca u njegovom umu

otvorena i da ga samo jedna misao – čista, tvrda i snažna – sprečava da
propadne kroz njih: možda ga posmatraju. Nije verovao da znaju za sajt
Gospodin Grifin i za njegovu sposobnost da ga koristi kao pristup
spoljašnjem svetu. Nije verovao da znaju da su svetla izazvala neku
temeljitu promenu u njegovom mozgu; mislili su da je eksperiment bio
neuspešan. Makar za sada. S tim je raspolagao i to može biti vredno.

Sigsbini poslušnici nisu bili svemogući, Njegova pobeda u obliku
pristupa Gospodinu Grifinu to dokazuje. Od rezidenata su očekivali
samo jednu vrstu pobune, otvorenu. Kad bi nekog uplašili, prebili,
šokirali, mogli su da ga ostave samog u kratkim periodima, kao što su
Džo i Hadad ostavili njega i Džordža u C-11 dok su išli po kafu.

Ubijeni.
To su bila vratanca. I bilo bi tako lako propasti kroz njih. Od samog
početka bio je gotovo siguran da ga lažu, ali su vratanca ostajala
zatvorena zbog gotovo. Ta reč davala mu je izvesnu nadu. Krupni
naslov zbrisao je tu nadu. I pošto su bili mrtvi – ubijeni – ko je
najizgledniji sumnjivac? NESTALI SIN, naravno. Policija koja istražuje
zločin brzo je saznala da je bio specijalno dete, genije. A zar geniji nisu
bića krhkog duha, sklona iskakanju iz šina?
Kališa je prkosno vikala, ali Luk ne bi to učinio, koliko god to želeo.
U srcu je mogao da viče do mile volje, ali ne i glasno. Nije znao da li
njegova tajna može da ga dovede do nekog dobra, ali je znao za
postojanje pukotina u zidovima onog što je Džordž Ajls s pravom zvao
paklenom rupčagom. Proširiće te pukotine ako bude mogao da
iskoristi svoje tajne – i navodno nadmoćnu inteligenciju – kao ćuskiju.
Nije znao da li je bekstvo moguće, ali će ono biti samo prvi korak ka
mnogo krupnijem cilju, ako uspe.
Srušiću ga na njih, pomislio je. Kao što je Samson srušio hram
nakon što ga je Dalila na prevaru ošišala. Srušiću ga i smrskaću ih. Sve
ću ih smrskati.
U jednom trenutku pao. je u plitki san. Sanjao je da je kod kuće i da
su mu majka i otac živi. To je bio lep san. Otac mu je rekao da ne
zaboravi da iznese kante za đubre. Majka je napravila palačinke. Sipao
je sirup od kupina preko svojih. Njegov otac pojeo je jednu s puterom
od kikirikija, dok je gledao jutarnje vestu na CBS-u – Gejl King i Noru
O’Donel, koja je bila tako zgodna – i otišao na posao nakon što je
poljubio Luka u obraz, a Ajlin u usta. To je bio lep san. Rolfova majka
vodila je dečake u školu. Luk je zgrabio ranac i potrčao ka vratima kad
je zatrubila ispred kuće. „Hej, ne zaboravi pare za ručak”, rekla mu je

mama. Dala mu je novac, samo što to nisu bile pare, već žetoni. Tada se
probudio i shvatio da je neko u njegovoj sobi.

29

Luk nije mogao da vidi ko je to, zato što je u jednom trenutku ugasio
lampu pored uzglavlja, iako nije mogao da se seti toga. Čuo je tiho
tapkanje stopala pored stola. Prvo je pomislio da su to poslužitelji koji
su došli da odnesu njegov prenosni kompjuter, pošto su ga sve vreme
nadzirali, a on bio dovoljno glup da poveruje u nešto drugo. Bio je
maksimalni retard.

Bes ga je ispunio kao otrov. Nije izašao iz kreveta, već je skočio iz
njega, s namerom da obori onog ko je ušao u njegovu sobu. Nek ga uljez
ošamari, udari ili upotrebi jebeni zap-štap. Zadaće mu makar nekoliko
dobrih udaraca. Možda neće znati pravi razlog zbog kog će ga udarati,
ali mu to neće smetati; on će ga znati.

Samo što to nije bila odrasla osoba. Sudario se sa sitnim telom.
Oborio ga je na pod.

„Uh, nemoj, Luki! Nemoj da me povredi š!”
Ejveri Dikson. Avester.
Luk mu je pomogao da ustane i odveo do kreveta. Upalio je lampu.
Ejveri je izgledao užasnuto.
„Bože, šta ovde radiš?”
„Probudio sam se, uplašen. Nisam mogao da odem kod Ša, zato što
su je odveli. Stoga sam došao kod tebe. Mogu li da ostanem? Molim te.”
To je bila istina, ali ne i čitava istina. Luk je pojmio ovo s jasnoćom
u poređenju s kojom su drugi „uvidi” delovali zamagljeno i nejasno,
zato što je Ejveri bio snažni TP, mnogo snažniji od Kališe. I sada je...
pa... odašiljao.
„Možeš da ostaneš.” Ali kad je počeo da se penje u krevet: „Jok-jok,
prvo ćeš morati u toalet. Nećeš se upiškiti. u mom krevetu.”
Ejveri se nije bunio. Luk je ubrzo čuo prskanje mokraće po toaletnoj
šolji. Dugo je piškio. Ugasio je svetio kad je Ejveri izašao. Dečkić je
legao u krevet. Bilo je lepo što nije sam. U stvari, bilo je divno.
Ejveri mu je šapnuo u uvo: „Žao mi je zbog tvojih mame i tate, Luk.”
Luk izvesno vreme nije mogao da progovori. Prošaptao je, kad je

povratio moć govora: „Jeste li Kališa i ti juče razgovarali o meni, na
igralištu?”

„Jesmo. Rekla mi je da dođem. Rekla mi je da će mi slati pisma, a da
ću ja biti poštar. Možeš da ih preneseš Džordžu i Helen ako misliš da je
bezbedno.”

Neće to učiniti, zato što ovde ništa nije bezbedno. Pa čak ni
razmišljanje. Pomislio je na ono što je rekao kad mu je Kališa pričala o
Nikijevoj borbi s poslužiteljima u crvenim uniformama iz Zadnje
polovine: Izbacio mu ga je iz ruke. Mislio je na zap-štap. Nije ga pitala
otkud to zna, zato što je gotovo sigurno već znala. Je li mislio da može
da sačuva novostečenu TP sposobnost od nje? Možda od drugih, ali ne i
od Kališe, niti od Ejverija.

„Pogledaj!”, prošaptao je Ejveri.
Luk nije mogao da vidi ništa, s ugašenom lampom i bez prozora,
koji bi propustio ambijentalnu svetlost spolja. Soba je bila u potpunom
mraku. Svejedno je pogledao i pomislio da vidi Kališu.
„Je li dobro?”, prošaptao je Luk.
„Jeste. Za sada.”
„Je li Niki tamo? Je li dobro?”
„Jeste”, prošaptao je Ejveri. „I Ajris, takođe. Samo što ona ima
glavobolje. I druga deca. Misli da su ih dobili od filmova. I tačaka.”
„Kojih filmova?”
„Ne znam. Ša još nije videla nijedan, ah Niki jeste. I Ajris. Kališa kaže
da misli da ima i druge dece – možda u zadnjoj polovini Zadnje
polovine – ali da ih je samo nekoliko na mestu u kom su sada. Džimi i
Len. I Dona.”
Imam Donin kompjuter, pomislio je Luk. Nasledio sam ga.
„I Bobi Vašington je isprva bio tamo, ali je sad otišao. Ajris je rekla
Kališi da ga je videla.”
„Ne poznajem tu decu.”
„Kališa je rekla da je Dona otišla u Zadnju polovinu samo nekoliko
dana pre tvog dolaska. Zato si dobio njen kompjuter.”
„Jeziv si”, rekao je Luk.
Ejveri, koji je verovatno znao da je jeziv, nije obraćao pažnju na to.
„Dobijaju bolne injekcije. Injekcije i tačke, tačke i injekcije. Misli da se
loše stvari događaju u Zadnjoj polovini. Kaže da možda možeš nešto da
uradiš. Kaže...”
Nije završio, a nije ni morao. Luk je primio kratku, ah zaslepljujuće
jasnu sliku, nesumnjivo od Kališe Benson, preko Ejverija Diksona:

kanarinac u kavezu. Vrata su se otvorila. Kanarinac je izleteo.
„Kaže da si jedini koji je dovoljno pametan da to učini.”
„Hoću ako budem mogao”, rekao je Luk. „Šta ti je još rekla?”
Nije dobio odgovor. Ejveri je zaspao.

BEG

1

Prošle su tri nedelje.
Luk je jeo. Spavao je, budio se i ponovo jeo. Ubrzo je naučio jelovnik

napamet. Pridružio bi se ostaloj deci u sarkastičnom aplauzu kad bi se
nešto na njemu promenilo. Ponekad je podvrgavan testovima, a
ponekad je dobijao injekcije. Ponekad je dobijao i jedno i drugo. Od
nekoliko injekcija mu je pozlilo. Uglavnom nije. Na svu sreću, više nije
imao nevolje s grlom. Muvao se po igralištu. Gledao je televiziju,
sprijateljio se s Oprom, Elen, doktorom Fifom, sudijom Džudi. Na
Jutjubu je gledao video-snimke mačaka koje su se ogledale u
ogledalima i pasa koji su hvatali frizbije. Ponekad ih je gledao sam, a
ponekad s drugom decom. Kad bi Hari dolazio u njegovu sobu, dolazio
je s bliznakinjama, koje su tražile crtaće. Kad bi Luk odlazio u Plarijevu
sobu, gotovo uvek bi zaticao bliznakinje u njoj. Hari nije mario za
crtaće. Voleo je rvanje, tuče u kavezima i sudare na NASKAR-u. Luka je
obično pozdravljao sa: „Vidi ovo.” Bliznakinje su ludele za bojenjem.
Poslužitelji su ih zatrpavali gomilama bojanki. Obično su se ponašale
pristojno, ali jednog dana nisu. Mnogo su se smejale. Luk je zaključio da
su pijane ih naduvane. Kad je pitao Harija, ovaj mu je rekao da su htele
da probaju. Imao je dovoljno obraza da izgleda postiđeno, a kad su
povratile (u tandemu, naravno), imao je dovoljno obraza da izgleda još
postiđenije. I počistio je nered. Helen je jednog dana izvela trostruki
okret na trambulini. Nasmejala se, poklonila i zaplakala. Niko je nije
mogao utešiti. Izudarala je Luka pesničicama, kad je pokušao. Luk je
neko vreme pobeđivao sve pridošlice u šahu. Počeo je da namerno gubi
partije kad mu je to dosadilo. To mu je iznenađujuće teško padalo.

Imao je osećaj da sanja na javi i da mu se IQ smanjuje, kao što voda

ističe iz rezervoara na kom je neko zaboravio da zatvori česmicu.
Pratio je proticanje vremena tog čudnog leta, zahvaljujući datumima na
ekranu kompjutera. Prenosni kompjuter je osim za pregled video-
zapisa s Jutjuba – s jednim značajnim izuzetkom – koristio uglavnom
za čatovanje s Džordžom i Helen, u njihovim sobama. Nikad nije
započinjao razgovore. Trudio se da bude što kraći.

Koji kurac ti fali? Jednom mu je napisala Helen.
Ništa mi ne fali, otkucao je.
Šta misliš, zašto smo još u Prednjoj polovini? Napisao je Džordž. Nije
da se žalim.
Ne znam, otkucao je Luk, Zatim se isključio.
Otkrio je da lako krije tugu od poslužitelja, tehničara i doktora;
navikli su da imaju posla s depresivnom decom. Ipak je i u najdubljem
očaju ponekad mislio na blistavu sliku koju mu je projektovao Ejveri:
na kanarinca koji izleće iz kaveza.
Njegovo kretanje u tugom natopljenom snu na javi ponekad je bilo
prekidano blistavim odlomcima sećanja, koji su uvek stizali
nenajavljeno: otac ga prska baštenskim crevom; otac izvodi
slobodnjak, leđima okrenut košu, Luk ga obara kad lopta uđe u koš i
obojica padaju na travu, smejući se; majka donosi ogromnu tortu,
načičkanu zapaljenim svećicama, za njegov dvanaesti rođendan, grli ga
i govori: Koliko si porastao, majka i otac mahnito plešu u kuhinji, po
taktovima Rijanine pesme. Prekrasne uspomene žarile su ga kao
koprive.
Kad nije razmišljao o paru ubijenom na Falkon Hajtsu – kad ih nije
sanjao – mislio je na kavez u kom se nalazio i na slobodnu ptičicu s
kojom se poistovećivao. Njegov um je samo u tim trenucima uspevao
da se izbistri i usredsredi kao nekad. Primećivao je stvari koje su
naizgled potvrđivale njegovo uverenje da Institut operiše po glatkoj
inerciji, kao raketa koja je ugasila motore kad je dostigla brzinu koja joj
dozvoljava da umakne planetarnoj sili teže. Na primer, crna staklena
kućišta za kamere po hodnicima. Većina je bila prljava, kao da dugo
nisu čišćena. To se pogotovo odnosilo na ona u napuštenom
Zapadnom krilu rezidencijalne zgrade. Kamere u kućištima verovatno
su još radile, ali je slika koju su odašiljale bila u najboljem slučaju
mutna. Činilo se da Fred i njegove kolege domari – Mort, Koni, Džad –
nisu dobijali naređenja da ih počiste i da osobe zadužene za nadzor
hodnika nisu dizale preteranu buku zbog slabe vidljivosti.
Luk je danima klipasao pognute glave po Institutu. Izvršavao je

naređenja bez roptanja, ali je postajao mali upijač s velikim ušima, kad
god nije bio u svojoj sobi. Većina onog što je čuo bilo je beskorisno, ali
je sve upijao i skladištio. Glasine, na primer. Kao ona da doktor Evans
jurca za doktorkom Ričardson, da pokušava da započne razgovor s
njom i da je previše zanet pičkom (to je bio izraz poslužiteljke Norme)
da bi video da ga Felisija Ričardson ne bi takla ni motkom za veš. Kao i
da Džo i još dvojica poslužitelja, Čed i Geri, ponekad koriste
nepodeljene žetone da bi se poslužili kulerima i bočicama ojačane
limunade iz aparata u Istočnom salonu. Ponekad su pričali o
porodicama, ili o cuganju u baru zvanom Odmetnička zemlja, u kom su
svirali bendovi. „Ako bi se to moglo nazvati muzikom”, čuo je kako se
poslužiteljka Seri obraća Lažnom Osmehu Gledis. Taj bar koji su
tehničari i poslužitelji muškog roda zvali Kant, nalazio se u gradu koji
se zvao Denison River Bend. Nije mogao da sazna koliko je taj grad
daleko, ali nije mogao biti dalji od četrdeset, najviše pedeset
kilometara, zato što su svi išli tamo kad su imali slobodno.

Luk je pamtio imena kad bi ih čuo. Doktor Evans je bio Džejms,
doktor Hendriks Den, Toni je bio Fizale. Gledis je bila Hikson, a Zik
Ionidis. Nadao se raspolaže upotrebljivim spiskom za svedočenje
protiv tih zlikovaca na sudu, ako se ikad izbavi odavde, ako kanarinac
ikad izleti iz kaveza. Znao je da je to najverovatnije samo fantazija, ali
mu je pomagala da nastavi dalje.

Ponekad i nakratko ostavljali su ga samog na C-nivou, otkad je
počeo da se ponaša kao dobar dečak. Nikad ne bi zaboravljali da mu
zaprete i da mu kažu da ne mrda s mesta. Klimnuo bi, sačekao da
tehničari odu svojim poslom i krenuo u obilazak. Na donjim nivoima
bilo je mnogo kamera, i sve su bile čiste, ali se signal za uzbunu nije
oglašavao, niti su poslužitelji trčali hodnikom, mašući zap-štapovima.
Dva puta su ga videli u šetnji i vratili. Jednom su ga izgrdili, a jednom je
prošao s opominjućim udarcem po potiljku.

Na jednoj od tih ekspedicija (uvek se trudio da izgleda kao neko ko
se dosađuje i besciljno luta, da bi ubio vreme do sledećeg testa ili dok
mu se ne kaže da se vrati u sobu) pronašao je blago. U sobi za MRI, koja
je tog dana bila prazna, ugledao je karticu za vožnju liftom. Ležala je
napola skrivena pod kompjuterskim monitorom. Prišao je stolu, uzeo
ju je i ćušnuo u džep dok je zurio u praznu cev magnetne rezonance.
Gotovo da je očekivao da će kartica povikati „Lopov, lopov” kad je
napustio sobu (poput magične harfe koju je Džek dečak s čarobnim
pasuljem ukrao od džina), ali se ništa nije desilo, ni tada ni kasnije. Jesu

li vodili računa o tim karticama? Izgleda da nisu. Ili je možda prestala
da važi i postala beskorisna, kao hotelska ključ-kartica nakon što se
gost odjavi na recepciji.

Bio je oduševljen kad ju je dan kasnije uspešno upotrebio u liftu.
Očekivao je da će biti kažnjen kad je doktorka Ričardson dan kasnije,
naišla na njega dok je razgledao sobu s rezervoarom za zaranjanje – da
će ga žacnuti zap-štapom koji je nosila u futroli ispod bele bluze, ili
pozvati Tonija ili Zika da ga izbatinaju. Umesto toga ćušnula mu je
žeton u šaku, na kom joj je zahvalio.

„Još nisam to radio”, rekao je, pokazujući na rezervoar. „Je li
grozno?”

„Nije, zabavno je”, rekla je. Luk se široko osmehnuo, kao da joj
veruje. „Nego, šta radiš ovde dole?”

„Doveo me je neki poslužitelj. Ne znam koji. Pretpostavljam da je
zaboravio pločicu s imenom.”

„To je dobro”, rekla je. „Morala bih da ga prijavim kad bi znao
njegovo ime. Imao bi nevolja. A posle toga? Formulari, formulari,
formulari.” Zakolutala je očima. Luk joj je pogledom poručio
saučestvujem s tobom. Otpratila ga je do lifta, i pitala gde bi trebalo da
bude. Rekao je da bi trebalo da bude na B-nivou. Odvezla se s njim.
Pitala je da li ga nešto boli. Rekao je da je dobro, da je bol prestao.

Kartica ga je odvela do E-nivoa, s mnogo mehaničkog sranja. Ali kad
je pokušao da se spusti još niže – bilo je nižih nivoa, čuo je razgovore o
F i G nivoima – gospođa iz lifta obavestila ga je da mu je pristup
odbijen. To je bilo dobro. Učio je pokušavajući.

U Prednjoj polovini nije bilo papirnih testova, ali je bilo puno EEG-
ova. Doktor Evans je ponekad testirao više dece odjednom, ah ne uvek.
Jednom se, kad je testirao samo Luka, namrštio i uhvatio za stomak.
Rekao je Luku da će se odmah vratiti i da ništa ne pipa i istrčao napolje.
Da se istovari, pretpostavio je Luk.

Pregledao je ekrane kompjutera, prešao prstima preko nekoliko
tastatura i poželeo da se malo poigra njima. Procenio je da bi to bila
loša ideja i krenuo ka vratima. Pogledao je napolje baš kad su se vrata
lifta otvorila i krupni ćelavko izašao iz kabine. Nosio je isto skupo
smeđe odelo. Ili je možda bilo drugo. Stakhaus je, po svoj prilici, imao
orman pun skupih smeđih odela. Držao je svežanj papira u ruci. Krenuo
je niz hodnik, listajući dokumenta. Luk se brzo povukao. Soba C-4 sa
EEG i EKG aparatima imala je nišu za opremu, s policama punim zaliha.
Ušao je u nju, ne znajući da li se krije zbog predosećaja, novog TP

moždanog talasa ili dobre stare paranoje. Bilo kako bilo, učinio je to u
poslednjem trenutku. Stakhaus je provirio u sobu, osmotrio je i otišao.
Luk je sačekao da bi se uverio da se neće vratiti, pre nego što je seo
pored EEG aparata.

Evans je dva ili tri minuta kasnije žurno ušao u sobu. Bela
laboratorijska bluza lepršala se za njim. Obrazi su mu bili zajapureni, a
oči izbečene. Uhvatio je Luka za košulju. „Šta je Stakhaus rekao kad te je
video ovde samog? Reci mi!”

„Ništa nije rekao zato što me nije video. Provirio sam u hodnik,
tragajući za vama. Ušao sam tamo kad je gospodin Stakhaus izašao iz
lifta.” Pokazao je na nišu s opremom. Pogledao je Evansa
razrogačenim, nevinim očima. „Nisam hteo da vam pravim probleme.”

„Ti si dobar dečak”, rekao je Evans. Potapšao ga je po leđima.
„Morao sam u toalet. Znao sam da mogu da ti verujem. Hoćemo li da
obavimo još jedan test? Posle toga ćeš otići gore, da se igraš s
prijateljima.”

Evans je, pre nego što je zvao Jolandu, još jednu poslužiteljku
(prezime: Friman), da ga otprati na A-nivo, dao Luku desetak žetona.
Još jednom ga je srdačno potapšao po leđima. „Ovo će biti naša mala
tajna, jel’ važi?”

„Važi”, rekao je Luk.
On stvarno misli da mi se dopada, čudio se. Ali sam ga namagarčio.
Jedva je čekao da sve ispriča Džordžu.

2

Samo što mu se ta prilika nikad nije ukazala. Na večeri je bilo dvoje
nove dece, dok je jedno od starih nedostajalo. Džordž je po svoj prilici
odveden dok se Luk krio od Stakhausa u niši s opremom.

„On je sa ostalima”, šapnuo mu je Ejveri te noći dok su ležali u
krevetu. „Kaže da plače zato što se plaši. Rekla mu je da je to normalno.
Rekla mu je da se svi plaše.”

3

Luk je dva ili tri puta na svojim ekspedicijama zastao ispred salona na
B-nivou, u kom su se vodili zanimljivi, prosvetljujući razgovori. Osoblje
je koristilo prostoriju, ali su tu bili i spoljašnji timovi, koji su ponekad
dolazili noseći putničke torbe bez nalepnica vazdušnih kompanija na
ručkama. Kad bi videli Luka – koji je pio na obližnjoj česmi, ili se
pretvarao da čita poster o higijeni – većina bi gledala kroz njega, kao da
je komad nameštaja. Ljudi iz ovih grupa delovali su grubo. Bio je sve
ubeđeniji da su oni lovci-skupljači Instituta. To je imalo smisla, zato što
je u Zapadnom krilu sad bilo više dece. Luk je jednom čuo kako Džo
govori Hadadu – njih dvojica su bili dobri drugari – da je Institut nalik
gradu na obali na Long Ajlandu u kom je odrastao. „Plima ponekad
narasta”, rekao je, „a ponekad se povlači.”

„U poslednje vreme najčešće se povlači”, odvratio je Hadad. Možda
je to bilo tačno. Ali plima je u drugoj polovini jula zaista narastala.

Neki od spoljašnjih timova bili su trojke, a neki četvorke. Luk ih je
povezivao s vojskom, možda zbog kratke frizure muškaraca i strogih
punđi žena, vezanih na potiljku. Čuo je kako poslužitelj zove jedan od
tih timova Smaragdnim. Tehničar je nazvao drugi Rubin-crvenim. Taj
tim je bio trio. Činile su ga dve žene i muškarac. Znao je da je Rubin-
crveni tim otišao u Mineapolis da ubije njegove roditelje i da ga otme.
Pokušao je da sazna njihova imena. Osluškivao je mnom, koliko i
ušima. Doznao je samo jedno: žena koja mu je nečim poprskala lice
poslednje noći koju je proveo u Falkon Hajtsu zvala se Mišel. Pogledom
je prešla preko njega kad ga je videla u hodniku, nagnutog preko česme.
Ponovo ga je pogledala, trenutak-dva.

Mišel.
Još jedno ime koje valja zapamtiti.
Nije dugo čekao na potvrdu teorije da su ovi ljudi zaduženi za
dovođenje novih TP-ova i TK-ova. Smaragdni tim bio je u sobi za
odmor. Luk je stajao napolju i po deseti put čitao poster o higijeni kad
je čuo jednog muškarca iz Smaragdnog tima kako govori da moraju da
se vrate na teren i da nekog brzo uzmu u Misuriju. Zbunjena
četrnaestogodišnjakinja Frida Braun sutra ujutro pridružila se sve
brojnijoj grupi u Zapadnom krilu.
„Ne pripadam ovde”, rekla je Luku. „Ovo je greška.”
„Kamo sreće” odvratio je Luk. Zatim joj je objasnio kako može da
dobije žetone. Nije znao je li išta shvatila, ali će se snaći. Svi su se
snašli.

4

Izgleda da nikom nije smetalo što Ejveri gotovo svake noći spava u
bukovoj sobi. Bio je poštar. Donosio je pisma od Kališe u Zadnjoj
polovini, poruke koje su stizale telepatijom, umesto DHL-om. Saznanje
o ubistvu roditelja još je bilo sveže i bolno da bi ga ta pisma probudila
iz stanja polusna, ali su vesti koje su sadržala bile uznemirujuće. Bile su
i prosvetljujuće, iako Luk nije vapio za takvim prosvetljenjem. Deca su
u Prednjoj polovini testirana i kažnjavana za loše ponašanje. U Zadnjoj
polovini terana su da rade. Korišćena su. I izgleda, malo-pomalo,
uništavana.

Filmovi su izazivali glavobolje, koje su posle svake projekcije bivale
sve duže i ozbiljnije. Kališa je rekla da se Džordž osećao dobro kad je
stigao, samo se plašio. Ali da je, posle četiri ili pet dana tačkica, filmova
i bolnih injekcija, i on dobio glavobolje.

Filmovi su puštani u maloj projekcionoj sali, s udobnim sedištima.
Program je počinjao sa starim crtaćima – Pticom Trkačicom, Duškom
Dugouškom, Šiljom i Mikijem. Posle zagrevanja pustili bi pravi šou.
Kališi se činilo da su filmovi kratki. Trajali su ne više od pola sata. Bilo
je teško proceniti njihovu dužinu zbog mučnine na projekcijama i
glavobolje posle njih.

Na prve dve projekcije kojima je prisustvovala, deca iz Zadnje
polovine dobijala su dupli program. Zvezda prvog bio je muškarac
proređene crvene kose. Nosio je crno odelo i vozio blistava crna kola.
Ejveri je pokušao da pokaže auto Luku, ali je on video samo
neodređenu sliku, možda zato što Kališa nije mogla da pošalje ništa
drugo. Ipak je pomislio da se radi o limuzini zato što je Ejveri rekao da
se putnici crvenokosog muškarca uvek voze pozadi. Tip je takođe
otvarao vrata putnicima kad su ulazili i izlazili iz kola. Najčešće je vozio
iste ljude, uglavnom stare belce, ali je jedan bio mlađi tip s ožiljkom na
obrazu.

„Rekla je da ima redovne mušterije”, prošaptao je Ejveri, koji je
ležao pored Luka u njegovom krevetu. „Kaže da se to dešava u
Vašingtonu, zato što čovek vozi pored Kapitola, Bele kuće i ponekad
vidi veliku kamenu iglu.”

„Vašingtonov spomenik.”

„Da, pored toga.”
Crvenokosi je pri kraju filma zamenio crno odelo običnom odećom.
Gledali su kako jaše konja, gura devojčicu na ljuljašci, jede sladoled s
devojčicom na klupi u parku. Posle toga se na ekranu pojavio doktor
Hendriks. Držao je neupaljenu prskalicu.
Drugi film ticao se muškarca odevenog u, kako je to Kališa zvala,
arapski prekrivač za glavu, što je verovatno značilo kefiju. Bio je na
ulici, zatim je pio čaj ili kafu iz čaše u uličnom kafeu. Zatim je govorio,
pa je držao dečačića za ruke. Jednom je bio na televiziji. Film se završio
s doktorom Hendriksom, koji je držao neupaljenu prskalicu.
Sa i ostali su sledećeg jutra gledali crtaće sa Silvesterom i Tvitijem.
Posle njih su petnaest ili dvadeset minuta gledali crvenokosog vozača.
Zatim su ručali u kafeteriji Zadnje polovine, s besplatnim cigaretama.
Tog popodneva gledali su Prasca Porkija, a posle Arapina. Svaki film
završavao se doktorom Hendriksom i neupaljenom prskalicom. Te
noći dobili su bolne injekcije i novu dozu bleštećih svetala. Zatim su
odvedeni u sobu za projekciju, gde su dvadeset minuta gledali filmove
o automobilskim nesrećama. Doktor Hendriks se posle svake nesreće
pojavljivao na ekranu, s neupaljenom prskalicom.
Luk je bio skrhan tugom, ali nije bio glup. Počeo je da shvata šta se
dešava. Ideja je bila luda, ali nije bila luđa od novostečene sposobnosti
da povremeno pročita ono što se dešava drugima u glavi. Takođe je
objašnjavalo dosta toga.
„Kališa kaže da misli da se onesvestila i da je sanjala, na projekciji
saobraćajnih nesreća”, Ejveri je prišapnuo Luku u uvo. „Samo što nije
bila sigurna da je to bio san. Kaže da su deca – ona, Niki, Ajris, Dona,
Len, i neka druga – stajali u onim tačkama spojenih glava i da su se
držala za ruke. Rekla je da je doktor Hendriks bio tamo, da je upalio
prskalicu i da je to bilo stravično. Ali, dokle god su stajali zajedno,
držeći se za ruke, glava ih nije bolela. Ali kaže da je to možda bio san,
zato što se probudila u svojoj sobi. Sobe u Zadnjoj polovini nisu kao
naše. Noću se zaključavaju.” Ejveri je nastavio posle kraće pauze. „Ne
želim da večeras još govorim o tome, Luki.”
„Dobro. Spavaj.”
Ejveri je zaspao, ali je Luk dugo ostao budan.
Sutradan je konačno upotrebio prenosni kompjuter za nešto više
od provere datuma, prepiske s Helen ili gledanja serije Bodžek
Horsman. Izašao je na Gospodin Grifin, a odande na Njujork tajms, koji
ga je obavestio da može da pročita još deset besplatnih članaka, pre

nego što udari u zid plaćanja. Luk nije znao šta traži, ali je bio siguran
da će to prepoznati kad ga vidi. Tako je i bilo. Na naslovnoj stranici
izdanja od petnaestog jula pisalo je POSLANIK BERKO VIC PODLEGAO
JE POVREDAMA. Luk nije čitao članak, već je otišao na prethodni dan.
Na naslovnici je pisalo POTENCIJALNI PREDSEDNIČKI KANDIDAT
BERKOVIC TEŠKO JE POVREĐEN U SAOBRAĆAJNOJ NESREĆI. Članak je
sadržao i Berkovicevu fotografiju. Poslanik iz Ohaja imao je crnu kosu i
ožiljak na obrazu, od rane zadobijene u Avganistanu. Luk je brzo
pročitao priču. Pisalo je da je limuzina za iznajmljivanje u kojoj je
Berkovic išao na sastanak sa stranim zvaničnicima iz Poljske i sa
Balkana skrenula s puta i udarila u betonski stub mosta. Vozač je
poginuo na licu mesta; neimenovani bolnički izvori opisuju
Berkoviceve ozlede kao „izuzetno ozbiljne”. U članku nije pisalo da li je
vozač bio crvenokos, ali je Luk znao da je bio. I bio je prilično siguran
da će neki tip u arapskim zemljama uskoro umreti, ako već nije. Ili će
ubiti neku važnu ličnost.

Bio je u sve većoj meri siguran da su on i druga deca pripremana za
ulogu psihičkih dronova – da, čak i mali Ejveri Dikson, koji ne bi ni
mrava zgazio. To saznanje počelo je da ga osvešćuje, ali ga je tek užas
sa Harijem Krosom probudio iz sna natopljenog tugom.

5

Sledeće večeri je u kafeteriji u vreme obroka bilo četrnaestoro ili
petnaestom dece. Neka su pričala, neka su se smejala, neka plakala ili
vikala. Institut je, pomislio je Luk, prilično nalikovao starinskim
umobolnicama, u kojima su luđaci zatvarani i nikad nisu lečeni.

Hari isprva nije bio tu, niti se pojavio na ručku. Krupni neotesanko
bio je samo tačka na Lukovom radaru, ali je bilo teško ne zapaziti ga u
kafeteriji, zato što su Gerda i Greta uvek sedele levo i desno od njega, u
identičnoj odeći. Posmatrale su ga blistavim očima dole je on brbljao o
NASKAR-u, rvanju, najomiljenijim emisijama i životu „dole u Selmi”.
Ako bi mu neko rekao da umukne, devojčice bi streljale drznika
ubilačkim pogledima.

Bliznakinje su te večeri jele same. Delovale su snuždeno. Ostavile su
Hariju mesto između sebe. Potrčale su ka njemu, uzvikujući pozdrave,

kad je ušetao u kafeteriju sporim korakom, ljuljajući stomakom, blistav
od znoja. Jedva da ih je primećivao. Imao je prazan pogled. Oči su mu se
nesinhronizovano kretale. Brada mu se blistala od pljuvačke. Imao je
vlažnu mrlju u međunožju. Žagor u kafeteriji je zamro. Najnovije
pridošlice razmenjivale su zbunjene i užasnute poglede. Oni koji su bili
dovoljno dugo u Institutu da prođu testove izgledali su zabrinuto.

I Luk i Helen su izmenjali poglede. „Biće dobro”, rekla je. „Neka deca
gore podno...”

Ejveri je sedeo pored nje. Uhvatio ju je za ruku, s obe svoje,
Progovorio je s jezivom pribranošću. „Nije dobro. Niti će ikad biti.”

Hari je ispustio krik, pao na kolena i tresnuo licem o pod. Krv mu je
pokuljala iz nosa i usta. Prosipala se po linoleumu. Počeo je da se trese,
pa da se grči. Podigao je noge. Raširio ih je u obliku slova Y i mahao
rukama. Počeo je da reži – to nije nalikovalo na glasanje životinje, već
na zvuk motora pod velikim gasom, zaglavljenog u niskom stepenu
prenosa. Pao je na leđa, režeći i prskajući krvavu penu između zgrčenih
usana. Zubi su mu se dizali i spuštali.

Bliznakinje su zavrištale, Gledis je utrčala iz hodnika, a Norma iza
stola za posluživanje. Jedna bliznakinja kleknula je i pokušala da zagrli
Harija. Krupna desnica mu se podigla, zamahnula i vratila u pređašnji
položaj. Udarila je devojčicu postrance ulice, strahovitom snagom.
Poletela je i tresnula glavom o zid. Druga bliznakinja je vrišteći
pritrčala sestri.

U kafeteriji je zavladao haos. Luk i Helen ostali su na svojim
mestima. Helen je obgrlila Ejverija (više da bi utešila sebe nego dečaka,
koji je izgledao mirno). Ali veliki broj dece skupljao se oko unesrećenog
dečaka. Gledis je odgurnula nekolicinu i zarežala: „Nazad, idioti!”
Večeras neće biti širokih, lažnih osmeha.

Osoblje je pristizalo u kafeteriju: Džo i Hadad, Čed, Karlos, i
nekoliko Luku nepoznatih osoba. Jedan je bio u civilnoj odeći. Sigurno
je malopre došao. Harijevo telo dizalo se i spuštalo u galvanskim
trzajima, kao da je pod naelektrisan. Čed i Karlos uhvatili su ga za ruke.
Hadad ga je ošinuo zap-štapom u solarni pleksus. Džo je upravio svoj
zap-štap u dečakov vrat, kad to nije zaustavilo napad. Pucketanje struje
se dobro čulo, uprkos žamoru. Hari je omlitavio. Oči su mu se izbečile
iza poluzatvorenih kapaka. Pena mu se širila iz uglova usana. Vrh jezika
izvirio mu je iz usta.

„Dobro je. Situacija je pod kontrolom!” dreknuo je Hadad. „Vratite
se za stolove! Sve je u redu!”

Deca su uzmakla. Ćutke su posmatrala. Luk se nagnuo preko Helen i
progovorio tihim glasom. „Mislim da ne diše.”

„Možda diše, a možda ne diše”, rekla je Helen, „ali pogledaj nju.”
Pokazala je na bliznakinju koja je udarila o zid. Luk je video da su joj oči
staklaste, a da joj glava leži pod čudnim uglom. Krv joj se slivala niz
obraz. Kapala je po njenoj haljini.

„Probudi set, vikala je druga bliznakinja. Drmusala je. Escajg je
poleteo sa stolova kao nošen olujnim vetrom. Deca i poslužitelji su se
sagnuli. „Probudi se, Hari nije hteo da te povredi, probudi se, PROBUDI
SE!”

„Koja je koja?”, pitao je Luk Helenu. Ejveri je odgovorio, jezivo
mirnim glasom.

„Ona koja vrišti i razbacuje escajg je Gerda. Greta je mrtva.”
„Nije mrtva”, rekla je Helen, preneraženim glasom. „Ne može biti.”
Noževi, viljuške i kašike digli su se ka tavanici (nikad ne bih mogao
da uradim tako nešto, pomislio je Luk) i pali, praveći veliku buku.
„Jeste”, hladno reče Ejveri. „Baš kao i Hari.” Ustao je. Držao je Helen
i Luka za ruku. „Voleo sam Harija, iako me je gurnuo i oborio. Više
nisam gladan.” Pogledao je jedno, pa drugo. „A niste ni vi.”
Trojka se neprimećeno udaljila, zaobišavši vrišteću bliznakinju i
njenu mrtvu sestru. Doktor Evans je izašao iz lifta i žurno krenuo
hodnikom. Izgledao je zabrinuto i uznemireno. Verovatno je večerao,
pomislio je Luk.
Karlos je vikao iza njih: „Sve je u redu! Sedite i dovršite večeru. Sve
je u redu!”
„Tačke su ga ubile”, rekao je Ejveri. „Nije trebalo da mu ih pokazuju,
iako je bio ružičasti. Doktor Hendriks i doktor Evans su pogrešili.
Možda mu je BDNF još bio previsok. Ili je to možda bilo nešto drugo,
kao alergija.”
„Šta je BDNF?”, pitala je Helen.
„Ne znam. Samo znam da deca kod kojih je veoma visok ne bi
trebalo da dobijaju velike injekcije pre Zadnje polovine.”
„Da li ti znaš?” Helen je pitala Luka.
Odmahnuo je glavom. Kališa je jednom spomenula BDNF. Na
nekoliko lutalačkih ekspedicija čuo je pominjanje te skraćenice.
Pomišljao je da je izgugla, ali se brinuo da bi to izazvalo uzbunu.
„Nikad ih nisi dobio, zar ne?”, pitao je Ejverija. „Velike injekcije?
Specijalne testove?”
„Nisam. Ali hoću. U Zadnjoj polovini.” Ozbiljno je odmerio Luka.

„Doktor Evans bi mogao da se nađe u nevolji zbog onog što je učinio
Hariju, Nadam se da će tako biti. Smrtno se plašim svetala. I velikih
injekcija. Moćnih injekcija.”

„I ja”, rekla je Helen. „I ove koje sam dosad dobila bile su dovoljno
loše.”

Luk je hteo da im kaže za injekciju od koje mu se grlo blokiralo, ili za
dve od kojih je povratio (i da je svaki put video te proklete tačke), ali su
ti problemi izgledali ništavno u poređenju s onim što se desilo Hariju.

„Napravite mesta, ljudi”, rekao je Džo.
Stajali su pored postera na zidu na kom je pisalo BIRAM DA BUDEM
SREĆAN. Džo i Hadad prošli su pored njih s lešom Harija Krosa u
rukama. Karlos je nosio devojčicu sa slomljenim vratom. Ljuljala se
napred-nazad u njegovom naručju. Kosa joj je visila. Luk, Helen i Ejveri
gledali su ih dok nisu ušli u lift. Luk se pitao da li je mrtvačnica na E ili F
nivou.
„Liči na lutku”, začuo je vlastite reći. „Liči na svoju lutku.”
Ejveri, čija je jeziva, uzvišena mirnoća zapravo bik posledica šoka,
zaplakao je.
„Idem u svoju sobu”, rekla je Helen. Potapšala je Luka po ramenu i
poljubila Ejverija u obraz. „Vidimo se sutra.”
Samo što se nisu videli. Plavi poslužitelji su te noći došli po nju.
Više je nisu videli.

6

Ejveri je piškio, oprao zube, obukao pidžamu, koju je držao u Lukovoj
sobi, i legao u Lukov krevet. Luk je obavio svoj posao u kupatilu i legao
pored njega. Ugasio je svetio. Naslonio se čelom na Ejverijevo i šapnuo:
„Moram da odem odavde.”

Kako?
To nije bila izgovorena reč, već je nakratko blesnula u njegovom
umu i izbledela. Luk se malo izveštio u presretanju tih misli, ali je to
mogao samo u Ejverijevoj blizini. Ponekad ni to nije pomagalo. Tačke –
koje je Ejveri nazvao Stazi svetla – podarile su mu nešto, ali ne mnogo
TP-a. Baš kao što ni njegova TK nikad nije bila mnogo jaka. Moj IQ je
možda neviđeno visok, pomislio je, ali sam u pogledu psihičkih

sposobnosti ispod prošeka. Bilo bi dobro da su snažnije, pomislio je.
Setio se jedne dedine poslovice: Želje u jednu, govna u drugu ruku, da
vidimo koja će se pre napuniti.

„Ne znam”, rekao je Luk. Znao je da je dugo ovde – duže od Helen i
da je ona iščezla. Uskoro će doći po njega.

7

Ejveri je prodrmao Luka usred noći. Probudio ga je iz sna o Greti
Vilkoks – Greta je ležala naslonjena na zid, s glavom u čudnom položaju.
Nije mu bilo žao što se probudio iz tog sna. Avester se šćućurio uz
njega. Osećao je njegova kolena i oštre laktove. Drhtao je kao pas u oluji
s grmljavinom. Luk je upalio lampu kraj uzglavlja. Ejverijeve oči plivale
su u suzama.

„Šta nije u redu?”, pitao je Luk. „Ružan san?”
„Ne. One su me probudile.”
„Ko?” Luk se osvrnuo oko sebe, ali je soba bila prazna, a vrata
zatvorena.
„Ša. I Ajris.”
„Možeš da čuješ Ajris, kao i Kališu?” Ovo je bila novost.
„Ranije nisam mogao, ali... gledaju filmove, a zatim tačke. Prskalicu i
grupni zagrljaj sa spojenim glavama. Pričao sam ti o tome...”
„Jesi.”
„Obično je posle bolje. Glavobolje prolaze na neko vreme, ali se
Ajrisina vratila čim se zagrljaj prekinuo. Bila je tako gadna da je počela
da vrišti i nije mogla da se zaustavi.” Ejverijev glas digao se iznad
uobičajenog soprana, na način od kog je Luka srce zazeblo. „’Moja
glava, moja glava puca, o moja jadna glava, neka prestane, nek neko
učini da pr...’”
Luk je snažno protresao Ejverija. „Govori tiše. Možda prisluškuju.”
Ejveri je nekoliko puta duboko udahnuo. „Voleo bih kad bi mogao
da me čuješ u glavi, kao Ša. Tada bih ti sve rekao. Glasni govor teško mi
pada.”
„Pokušaj.”
„Ša i Niki pokušali su da je smire, ali nisu mogli. Grebala je Ša i
pokušavala da udari Nikija. Došao je doktor Hendriks – u pidžami – i

pozvao tipove u crvenom da odvedu Ajris.”
„U zadnji deo Zadnje polovine?”
„Mislim da je tako. Ali stanje joj se poboljšalo.”
„Možda su joj dali sredstvo protiv bolova. Ih sedativ.”
„Ne bih rekao. Mislim da joj je bilo bolje. To je sve. Možda joj je

Kališa pomogla?”
„Ne pitaj mene”, rekao je Luk. „Otkud ja znam?”
Ali Ejveri ga nije slušao. „Možda postoji način da joj se pomogne.

Način na koji bismo mogli...” Ućutao se. Luk je pomislio da će zaspati.
Ejveri se promeškoljio i rekao. „Tamo se dešava nešto zbilja loše.”

„Tamo je sve loše”, rekao, je Luk. „Filmovi, injekcije, tačke... sve je
loše.”

„Da, ali mislim na nešto drugo. Nešto gore. Kao... ne znam...”
Luk se naslonio čelom na Ejverijevo. Slušao je koliko god je mogao.
Čuo je nešto što je podsećalo na zvuk aviona koji mu prolazi iznad
glave. „Zvuk? Neko brujanje?”
„Da! Ali ne liči na avion. Više liči na ono iz pčelinje košnice. To je
zujanje. Mislim da dolazi iz zadnje polovine Zadnje polovine.”
Ejveri se promeškoljio u klevetu. Pod svetlošću lampe više nije ličio
na dete, već na zabrinutog starca. „Glavobolje postaju sve gore i gore, i
traju sve duže i duže, zato što ne prestaju da ih teraju da gledaju tačke...
znaš, svetla... i neće prestati da im daju injekcije i da ih teraju da gledaju
filmove.”
„A prskalica”, rekao je Luk. „Moraju da je pogledaju, zato što je ona
okidač.”
„Kako to misliš?”
„Nije važno. Idi da spavaš.”
„Mislim da ne mogu.”
„Pokušaj.”
Zagrlio je Ejverija i upro pogled u tavanicu. Setio se stare bluz
pesme koju mu je majka ponekad pevala: Bejah tvoja od samog početka,
uzeo si mi srce. Dobio si najbolje, pa zašto, dođavola, dušo, ne bi uzeo i
ostalo.
Luk je bio sve sigurniji da je to razlog zbog kog se deca tamo
odvode: da im se uzme ono najbolje. Ovde su od njih pravili oružje.
Tamo su ih koristili dok se ne istroše. Zatim su odlazili u zadnju
polovinu Zadnje polovine, u kojima su se pridruživali zujanju... ma šta
ono bilo.
Takve stvari se ne događaju, govorio je sebi. Izuzev što bi ljudi rekli

da se ni stvari poput Instituta ne događaju, pogotovo ne u Americi. I da
bi se glas o njima, ako se dese, nezaustavljivo proširio, zato što danas
ništa ne može da ostane tajna – svi brbljaju. A opet bio je ovde. Bili su
ovde. Pomisao na Harija Krosa koji se grči i peni na podu kafeterije bila
je grozna, pogled na bezazlenu devojčicu s neprirodno iskrivljenom
glavom i staklastim očima koje zure u ništavilo bio je gori, ali ništa što
bi mogao da smisli nije moglo biti strasnije od umova podvrgnutih
neprestanim napadima, dok konačno ne postanu deo zujanja u košnici.
To se, prema Avesteru, noćas zamalo desilo Ajris. Uskoro će početi da
se dešava Nikiju, ljubimcu svih devojčica, kao i vickastom Džordžu.

I Kališi.
Luk je konačno zaspao. Probudio se davno posle vremena za
doručak. Bio je sam u krevetu. Potrčao je niz hodnik i upao u Ejverijevu
sobu, siguran da zna na šta će naići. Ali Avesterovi posteri još su visili
na zidovima, a vojnici još stajali na stolu. Ovog jutra u urednom stroju.
Ispustio je uzdah olakšanja, samo da bi pretrnuo od straha kad ga je
neko udario po potiljku. Okrenuo se i video Vinonu (prezime Brigs).
„Navuci neku odeću, mladiću. Ne želim da gledam muškarca u donjem
vešu, izuzev ako nije najmanje dvadeset godina star i nabildovan. Ti
nisi ni jedno ni drugo.”
Čekala je da krene. Luk joj je pokazao srednji prst (dobro, sakrio ga
je na grudima, umesto da ga podigne, ali se ipak bolje osećao). Vratio
se u sobu da se obuče. Nešto dalje, na raskršću hodnika ugledao je
„danduks” korpu za veš. Mogla je biti Džolinina ili neke druge
spremačice, koja je došla da bi se izborila s dolaskom novih „gostiju”,
ali je znao da je Morinina. Osećao je to. Vratila se.
Videvši je petnaest minuta kasnije, Luk je pomislio: Bolesnija je
nego ikad.
Praznila je sobu bliznakinja. Skidala je postere Diznijevih prinčeva i
princeza. Pažljivo ih je odlagala u kartonsku kutiju. Posteljina je već bila
skinuta s njihovih kreveta. Nalazila se u Morininoj korpi, s drugim
prljavim vešom.
„Gde je Gerda?”, pitao je Luk. Takođe se pitao gde su Greta i Hari, da
i ne govorimo o drugima koji bi mogli umreti od posledica njihovih
usranih eksperimenata. Da li u ovoj paklenoj rupčazi postoji neki
krematorijum? Možda je skroz dole na F-nivou? Ako jeste, mora da ima
vrhunske filtere, ili bi namirisao dim izgorele dece.
„Ne pitaj me ništa, pa te neću lagati. Odlazi odavde, dečače. Zabavi
se svojim poslom.” Zvučala je oštro i suvo, čak prezirno, ali je to bila

samo gluma. I slaba telepatija zna da bude korisna.
Luk je uzeo jabuku iz činije voća u kafeteriji, kao i paklicu „raund-

apa” (PUŠI KAO TATA) iz aparata za prodaju. Paklica slatkih cigareta
probudila je žalost za Kališom, ali ga je i približila njoj. Gvirnuo je na
igralište, na kom je osmoro ili desetoro dece koristilo opremu – puna
kuća, u poređenju na ono što je zatekao po dolasku. Ejveri je sedeo na
dušeku pored trambuline, glave oborene na grudima i zatvorenih očiju.
Spavao je. Luk nije bio iznenađen. Mali usranko pregurao je žestoku
noć.

Neko ga je lupio po ramenu, jako, ali ne i neprijateljski. Okrenuo se i
ugledao Stivija Vipla – jednog od novih. „Čoveče, ono sinoć je bilo
gadno”, rekao je Stivi. „Znaš, krupni crvenokosi i ona devojčica.”

„Nego šta je.”
„Jutros su oni tipovi u crvenim uniformama došli i odveli onu pank-
rok curu u Zadnju polovinu.”
Luk je zbunjeno posmatrao Stivija. „Helen?”
„Da, nju. Ovo mesto je sranje”, rekao je Stivi, gledajući na igrališta.
„Voleo bih da imam mlazne čizme. Otperjao bih odavde tako brzo da bi
ti se zavrtelo u glavi.”
„Ja bih voleo mlazne čizme i bombu”, rekao je Luk.
„Šta?”
„Digao bih mamojepce u vazduh, tek tada bih odleteo.”
Stivi je razmišljao o tome. Okruglo lice mu se opustio. Nasmejao se.
„Ta ti je dobra. Da, izbombardovao bih ih i onda pobegao dođavola
odavde s mlaznim čizmama. Hej, da nemaš neki žeton viška? Ogladnim
u ovo doba dana, a ne ljubim jabuke. Više sam za ’tviks’. Ili ’smoki’ s
ukusom luka. On je dobar.”
Luk je imao mnogo žetona, otkad je počeo da neguje imidž dobrog
dečaka. Dao je Stiviju Viplu tri komada. Rekao mu je da se počasti.

9

Setio se prvog susreta s Kališom. Ušao je unutra da bi obeležio taj
događaj i seo pored aparata za led. Stavio je slatku cigaretu u usta.
Žvakao je drugu kad je Morin naišla s korpom punom čiste posteljine i
jastučnica.

„Kako su ti leđa?” pitao je Luk.
„Gora nego ikad.”
„Izvini. To ne valja.”
„Imam pilule. Pomažu.” Nagnula se i uhvatila za potkolenice. Lice joj
se približilo Lukovom.
Prošaptao je: „Odveli su moju prijateljicu Kališu, Nikija i Džordža.
Danas su odveli Helen.” Većina njegovih prijatelja je iščezla. I ko je
postao starosedelac Instituta? Pa niko drugi do Luk Elis.
„Znam.” I ona je šaputala. „Bila sam u Zadnjoj polovini. Ne možemo
da se susrećemo ovde i razgovaramo, Luk. Postaće sumnjičavi.”
Ovo je imalo smisla, Ali je s tim u vezi bilo nečeg čudnog. Morin je,
baš kao Džo i Hadad, neprestano razgovarala s decom. Davala im je
žetone kad ih je imala. Zar ne postoje druga mesta, mrtve zone, na
kojima oprema za audio-nadzor ne radi? Kališa je tako mislila.
Morin se uspravila i protegla. Oslonila je šake na donji deo leđa.
Progovorila je normalnim glasom. „Zar ćeš čitav dan tu presedeti?”
Luk je usisao slatku cigaretu, koja mu je visila s donje usne.
Sažvakao ju je i ustao.
„Čekaj, evo ti žeton.” Izvadila ga je iz džepa haljine i predala. „Uzmi
nešto ukusno.”
Luk je otišao u svoju sobu. Opružio se po postelji. Izravnao je
kvadratić papira, koji je dobio do nje zajedno sa žetonom. Morinin
rukopis bio je drhtav i staromodan, ali je to bio samo jedan od razloga
koji su ga činili teško čitljivim. Slova su bila sitna. Ispunila je čitavu
stranu i deo druge. Luka je ono što je video nagnalo da se seti nečeg što
je gospodin Seroj govorio na časovima engleskog, o najboljim kratkim
pričama Ernesta Hemingveja. One su čudo sažetosti.
To se odnosilo i na ovaj kominike. Koliko nacrta je napisala da bi
svela sve što želi da mu kaže na ove neophodnosti, napisane na
komadiću papira? Divio se njenoj jasnoći izraza, čak i kad je počeo da
shvata šta radi. Šta je ona.

Luk, Moraš da se rešiš ove poruke nakon čitanja. Kao da te je
Bog poslao kao Poslednju Priliku da okajem počinjena Zla.
Razgovarala sam sa Lijom Fink u Berlingtonu. Sve što si rekao
bila je Istina i sve će biti U Redu s novcem koji dugujem. Sa
mnom nije tako U Redu, pošto je bol u leđima ono čega sam se
plašila. Ali sad kad su ušteđeni $$$ sigurni, mogu da prebacim
imovinu u gotovinu. Postoji način da je dam mom Sinu, da bi

mogao da ide na Koledž. Nikad neće znati da je novac došao od
mene, tako ja hoću. Dugujem ti toliko mnogo! Luk moraš da
odeš odavde. Uskoro ćeš otići u Zadnju polovinu. Ti si „ružičast”
Imaćeš 3 dana kad prestanu da te testiraju. Imam nešto da ti
dam i mnogo Važnih Stvari da ti kažem, ali ne znam kako, samo
je aparat za led bezbedan. Prečesto smo tamo bili. Ne marim za
sebe, ali ne bih htela da izgubiš Poslednju Priliku. Želela bih da
nisam uradila ono što sam uradila ili da nikad nisam videla ovo
Mesto. Učinila sam to zbog brige o detetu koje sam dala na
usvajanje, ali to nije Izgovor. Sad je prekasno. Volela bih da naš
Razgovor ne mora da bude pored aparata za led, ali možda
moram đa rizikujem. MOLIM te da se rešiš ove poruke i BUDI
PAŽLJIV, ne zbog mene, moj život će se uskoro završiti, već zbog
tebe. HVALA TI ŠTO SI MI POMOGAO. Morin A.

Znači Morin je bila cinkaroš. Prisluškivala je decu na mestima na
kojima su navodno bili bezbedni. Zatim je trčala kod Sigsbijeve (ili
Stakhausa) s informacijama prikupljenim od njih. Možda nije jedina. I
dva prijateljski nastrojena poslužitelja, Džo i Hadad, verovatno cinkare.
Luk bi je u junu mrzeo zbog toga. Sad je bio jul, a on je bio mnogo,
mnogo stariji.

Otišao je u kupatilo i bacio Morininu poruku u solju kad je spustio
pantalone, baš kao što je uradio s Kališinom. Činilo mu se da je odonda
prošlo sto godina.

10

Stivi Vipl je tog dana organizovao igranje između dve vatre. Većina
dece je igrala, ali je Luk odbio. Otišao je do ormana s igrama i uzeo šah
(u znak sećanja na Nikija). Ponovio je ono što su mnogi smatrali
najvećom partijom svih vremena, Jakov Estrin protiv Hansa Berlinera,
Kopenhagen, 1965. godine. Četrdeset dva poteza. Klasika. Igrao je po
sećanju na obe strane table, beli-crni, beli-crni, beli-crni, dok se najveći
deo uma bavio Morininom porukom.

Mrzeo je cinkarenje, ali je razumeo njene razloge. Ovde je bilo i
drugih ljudi s nešto ljudskosti, ali je rad na ovakvom mestu uništavao

moralni kompas. Bili su prokleti, znali to oni ili ne. I Morin je verovatno
prokleta. Sada je jedino važno bilo da li zna kako može da se izbavi
odavde. Morala je da mu prosledi informacije neophodne za bekstvo, a
da ne izazove sumnju gospođe Sigsbi i onog tipa Stakhausa (ime:
Trevor). Tu je bilo i pitanje da li joj se može verovati. Mislio je da može.
Ne samo zato što joj je pomogao u nevolji već zato što je njena poruka
imala očajnički prizvuk. Bila je glas žene koja je odlučila da stavi sve
žetone na jedan okret ruleta. Sem toga, kakvog izbora je imao?

Ejveri je bio jedan od igrača koji su trčali. Neko ga je udario loptom
u lice. Seo je i zaplakao. Stivi Vipl pomogao mu je da ustane i pregledao
njegov nos. „Dobro si, nema krvi. Zašto ne bi otišao tamo i seo pored
Luka?”

„Hoćeš da napustim igru?”, rekao je Ejveri, koji je još šmrcao. „Važi.
Ali još mogu...”

„Ejveri!”, pozvao ga je Luk. Podigao je ruku s nekoliko žetona.
„Hoćeš li biskvite s puterom od kikirikija i koka-kolu?”

Ejveri mu je pritrčao. Zaboravio je na udarac u lice. „Naravno!”
Ušli su u zgradu i otišli u kantinu. Ejveri je gurnuo žeton u aparat s
grickalicama. Luk se savio iznad njega kad se sagnuo da uzme kesu s
poslužavnika. Šapnuo mu je u uvo: „Hoćeš li da mi pomogneš da
izađem odavde?”
Ejveri mu je pružio kesu grickalica. „Hoćeš malo?” U Lukovom umu
blesnula je i zgasla reč: Kako?
„Uzeću samo jednu, ti pojedi ostale”, rekao je Luk i odaslao tri reći:
Noćas ću ti reći.
Dva razgovora naporedo su se odvijala, jedan naglas i jedan između
njihovih umova. Tako će biti i s Morin.
Nadao se da će tako biti.

11

Gledis i Hadad su sutradan posle doručka odveli Luka do rezervoara.
Ostavili su ga sa Zikom i Dejvom.

Zik Ionidis je rekao: „Ovde obavljamo testove, ali ovde potapamo
loše dečake i devojčice koji ne govore istinu. Govoriš li istinu, Luk?”

„Da”, rekao je Luk.

„Raspolažeš li telepom?”
„Čime?” Savršeno dobro je znao šta Nakaza Zik misli.
„Telepom. TP-om. Raspolažeš li njim?”
„Ne. Da li ste zaboravili da sam ja TK? Pomeram kašike i druge
stvari?” Pokušao je da se osmehne. „Ne mogu da ih savijem. Pokušao
sam.”
Zik je odmahnuo glavom. „Ako si TK i ako vidiš tačke, razvijaš i
telep. Kad vidi tačke, TP može da pomera kašike. Tako to funkcioniše.”
Ne znaš ti kako to funkcioniše, pomislio je Luk. Niko od vas ne zna.
Setio se kako mu je neko – možda Kališa ili Džordž – rekao da će oni
znati ako bude lagao o tačkama. Pretpostavio je da je to istina. Možda
se to može videti na EEG-u, ali da li su to znali? Nisu. Zik je blefirao.
„Nekoliko puta video sam tačke, ali ne mogu da čitam misli.”
„Hendriks i Evans misle da možeš”, rekao je Dejv.
„Zaista ne mogu.” Posmatrao ga je najboljim „kunem se bogom”
izrazom.
„Saznaćemo da li je to istina”, rekao je Dejv. „Skini se, ortak.”
Luk nije imao izbora. Skinuo je odeću i zakoračio u rezervoar. Bio je
metar i dvadeset dubok i dva i po metra širok. Voda je bila hladna i
prijatna; dosad je bilo dobro.
„Mislim na životinju”, rekao je Zik. „O kojoj životinji se radi?”
To je bila mačka. Luk nije presreo sliku, samo reč, veliku i sjajnu kao
reklama za pivo u izlogu bara.
„Ne znam.”
„U redu, ortak, ako tako želiš. Duboko udahni i zaroni. Broji do
petnaest. Izgovori kako si između svakog broja. Jedan kako si, dva kako
si, tri kako si, tako.”
Luk ga je poslušao. Kad je izronio, Dejv (prezime nepoznato, zasad)
pitao ga je na koju životinju misli. U njegovom umu bila je reč KENGUR.
„Ne znam. Rekao sam vam, ja sam TK, a ne TP. Nisam ni TK-poz.”
„Ideš dole”, rekao je Zik. „Trideset sekundi, s kako si između svakog
broja. Meriću ti vreme, ortak.”
Treće zaranjanje trajalo je četrdeset pet sekundi, četvrto pun minut.
Svaki put su ga ispitivali. Menjali su životinje s imenima raznih
poslužitelja: Gledis, Norma, Pit, Prisila.
„Ne mogu”, povikao je Luk, brišući vodu iz očiju. „Zar vam to nije
jasno?”
„Jasno mi je da ćemo sad pokušati minut i četvrt”, rekao je Zik. „I
razmisli koliko dugo ćeš ovako nastaviti, dok brojiš. Sve je u tvojim

rukama, ortak.”
Luk je pokušao da izroni nakon što je izbrojao do šezdeset sedam.

Zik ga je uhvatio za glavu i gurnuo nazad u vodu. Izronio je posle minut
i petnaest, dahćući, dok mu je srce divlje tuklo.

„O kom sportskom timu razmišljam?” pitao je Dejv. Luk je u
njegovom umu video sjajni barski znak s natpisom VIKINZI.

„Ne znam!”
„Sereš”, rekao je Zik. „Idemo na minut trideset.”
„Ne”, rekao je Luk. Pljuskajući se kretao ka središtu rezervoara.
Pokušavao je da ne paniči. „Ne mogu.”
Zik je zakolutao očima. „Ne budi pičkica. Lovci na abalone mogu da
izdrže devet minuta. Sve što želim je devedeset sekundi. Ako ne kažeš
tvom ujka Dejvu koji je njegov najdraži sportski tim, naravno.”
„On nije moj ujak i ja ne mogu to da radim. Sad me pusti napolje.”
Nije mogao da ne kaže: „Molim te.”
Zik je potegao svoj zap-štap i teatralno odvrnuo brojčanik do kraja.
„Hoćeš li da dodirnem vodu ovom spravicom? Plesaćeš kao Majki
Džekson ako to uradim. Sad dolazi ovamo.”
Luk je, nemajući kud, krenuo ka rezervoaru. Zabavno je, rekla je
Ričardsonova.
„Još jedna prilika”, rekao je Zik. „O čemu razmišlja?”
O Vikinzima, Minesota Vikinzima, timu iz mog rodnog grada.
„Ne znam.”
„U redu”, rekao je Zik. Zvučao je tužno. „Podmornica Luk će sad
zaroniti.”
„Čekaj, daj mu nekoliko sekundi da se pripremi”, rekao je Dejv.
Izgledao je zabrinuto, što je zabrinulo Luka. „Napuni pluća vazduhom,
Luk. I pokušaj da budeš pribran. Telo u stanju crvene uzbune koristi
više kiseonika.”
Luk je šest puta udahnuo i izdahnuo pre nego što je zaronio. Zikove
ruke su se spustile na njegovu glavu. Zgrabile su ga za kosu. Budi
miran, miran, miran. Zik, nitkove, mrzim tvoju sadističku dušu.
Izdržao je devedeset sekundi i izronio dahćući. Dejv je obrisao lice
peškirom. „Prestani s tim”, promrmljao je Luku u uvo. „Samo mi reci
šta mislim. Ovog puta je u pitanju filmska zvezda.”
MET DEJMON, pisalo je na znaku iznad bara u Dejvovoj glavi.
„Ne znam.” Luk je zaplakao. Suze su mu klizile niz vlažno lice.
Zik je rekao: „Dobro. Idemo na minut i četrdeset pet. Sto pet velikih
sekundi i ne zaboravi da umetneš kako si između svake od njih.

Napravićemo od tebe lovca na abalone.”
Luk je ponovo hiperventilirao. Bio je siguran da će otvoriti usta i

usisati vodu kad je stigao do stotine brojeći u glavi. Izvadiće ga,
povratiti i početi iz početka. Nastaviće dok im ne kaže ono što žele ili
dok se ne udavi.

Ruka se konačno pomerila s njegove glave. Izronio je iz vode,
dahćući i kašljući. Dali su mu vremena da se oporavi. Zik je rekao:
„Pusti životinje, sportske timove i sve drugo. Samo reci. Reci: ’Ja sam
telep, ja sam TP’, pa će ovo prestati.”

„U redu! U redu, ja sam telep!”
„Sjajno!” povikao je Zik. „Napredujemo! Na koji broj mislim?”
Sjajni barski znak je pokazivao 17.
„Šest”, rekao je Luk.
Zik je imitirao zujalicu na kvizovima. „Izvini, tačan odgovor je
sedamnaest. Ovog puta dva minuta.”
„Ne! Ne mogu! Molim vas!”
Dejv je tiho progovorio. „Poslednje zaranjanje, Luk.”
Zik je gurnuo kolegu ramenom toliko snažno da ga je zamalo
oborio. „Ne govori mu ono što možda nije istina.” Ponovo se
usredsredio na Luka. „Daću ti trideset sekundi da se pripremiš i zatim
ideš dole. Olimpijski ronilački tim, dušice.”
Luk je, nemajući izbora, brzo udisao i izdisao. Zik ga je uhvatio za
kosu, mnogo pre nego što je izbrojao do trideset u glavi. Gurnuo ga je u
vodu.
Otvorio je oči i zagledao u belu stranicu rezervoara. Boja je bila
izgrebana na nekoliko mesta, možda noktima dece podvrgnute ovom
mučenju, rezervisanom samo za ružičaste. I zašto? Bilo je prilično
očigledno. Zato što su Hendriks i Evans mislili da opseg psihičkih
talenata može biti proširen, a ružičasti su potrošna roba.
Polako, polako, pomislio je. Polako, polako. Mirno, mirno, mirno.
Pluča su mu zaiskala još vazduha, iako je dao sve od sebe da uđe u
zen stanje. Njegovo zen stanje, koje od samog početka nije bilo
naročito zen, otišlo je dođavola kad je pomislio da će, ako ovo preživi,
biti primoran da zaroni na dva minuta i petnaest, a zatim dva minuta i
trideset, pa...
Zamlatarao je udovima. Zik ga je držao ispod vode. Odupro se
stopalima i gurnuo. Stigao je nadomak površine, ali ga je Zik ponovo
gurnuo dole, pomažući se drugom rukom. Tačke su se vratile. Sevale su
mu pred očima, jurišale su na njega, povlačile su se, pa ponovo jurišale.

Počele su da se vrtlože oko njega kao poludeli ringišpil. Pomislio je:
Štazi svetla. Udaviću se gledajući u...

Zik ga je izvukao iz vode za kosu. Njegova bela tunika bila je mokra.
Zagledao se u Luka. „Ponovo ću te gurnuti dole. Ponovo, i ponovo, i
ponovo. Guraću te u vodu dok se ne udaviš. Povratićemo te u život, pa
ćemo te ponovo udaviti i povratiti u život. Ovo ti je poslednja prilika:
na koji broj mislim?”

„Ne... znam!”, prostenjao je Luk, podrigujući vodu.
Poslužitelj je posmatrao Luka još pet sekundi. Dečak mu je
uzvraćao pogled, iako su mu suze lile. Zik je rekao: „Zajebi ovo i jebi se,
ortak. Dejve, osuši ga i pošalji natrag. Ne želim da gledam to sitno,
pičkasto lice.”
Izašao je, zalupivši vratima.
Luk se iskobeljao iz rezervoara. Zateturao se i zamalo pao. Dejv ga
je zadržao. Dodao mu je peškir. Luk se osušio i obukao, što je pre
mogao. Nije želeo da bude blizu ovog čoveka ili ovog mesta. Ali
radoznalost ga nije napuštala, iako je bio polumrtav. „Zašto je to tako
bitno? Zašto je tako bitno, kad nismo zbog toga ovde?”
„Otkud znaš zašto ste ovde?”, pitao je Dejv.
„Zašto što nisam glup, eto zašto.”
„Bolje bi ti bilo da umukneš”, rekao je Dejv. „Dopadaš mi se, ali to ne
znači da ću slušati tvoja brbljiva usta.”
„Čemu god da tačke služe, one nemaju nikakve veze sa saznanjem
da mogu da radim i jedno i drugo, TP, kao i TK. Šta radite? Da li uopšte
zn...”
Dejv ga je ošamario. Žestoka šamarčina oborila ga je s nogu. Voda
na pločicama ovlažila mu je zadnji deo farmerki. „Nisam ovde da bih
odgovarao na tvoja pitanja.” Nagnuo se ka Luku. „Znamo šta radimo,
pametnjakoviću! Tačno znamo šta radimo! Nastavio je kad ga je
podigao s poda. „Jedan dečak je prošle godine izdržao tri i po minuta.
Bio je gadni kučkin sin, ali je makar imao muda!”

12

Ejveri je došao u njegovu sobu. Bio je zabrinut. Luk mu je rekao da ide,
da hoće da bude sam.

„Bilo je gadno, zar ne?”, pitao je Ejveri. „Rezervoar. Žao mi je, Luk.”
„Hvala ti. A sad idi. Kasnije ćemo pričati.”
„Dobro.”
Ejveri je otišao. Pažljivo je zatvorio vrata za sobom. Luk je ležao na
leđima. Pokušavao je da ne proživljava ponovo beskrajne minute,
zaronjen u rezervoar, ali je ipak to činio. Neprestano je čekao da se
svetlosti vrate, da skaču i jurišaju po njegovom vidnom polju, da kruže i
prave omamljujuće virove. Počeo je da se smiruje kad se nisu pojavile.
Jedna misao je potiskivala sve druge, iako će se njegov strah od tačaka
možda vratiti... i ostati.
Pobeći odavde. Moram da pobegnem odavde. I ako ne uspem,
moram da umrem, pre nego što me odvedu u Zadnju polovinu, i pre
nego što oduzmu ono što je ostalo od mene.

13

Najveći broj insekata otišao je s junom. Doktor Hendriks se stoga
sastao sa Zikom Ionidisom, na klupi ispod senovitog hrasta, ispred
administrativne zgrade. Nedaleko od njih bio je jarbol, s kog se
američka zastava lenjo njihala na blagom letnjem povetarcu. Doktor
Hendriks je držao Lukov dosije u krilu.

„Siguran si?”, rekao je Ziku.
„Sasvim. Pet ili šest puta potopio sam malog kopilana. Svaki put
petnaest sekundi duže, baš kao što ste rekli. Da može da čita misli,
učinio bi to. Možete biti sasvim sigurni da je tako. Pripadnik
mornaričkih foka ne bi mogao da izdrži to sranje, da i ne govorimo o
dečaku koji nema ni šest dlačica na jajcima.”
Hendriks još nije delovao ubeđeno. Ipak je uzdahnuo i zavrteo
glavom. „U redu. Mogu da živim s tim. Imamo mnogo ružičastih i još će
ih stići. Obilje nosi svoja razočaranja. Ali žao mi je. Gajio sam nade u
pogledu tog dečaka.”
Otvorio je dosije s ružičastom tačkicom u gornjem desnom uglu.
Izvadio je olovku iz džepa i povukao dijagonalnu liniju preko prve
strane. „Makar je zdrav. Evans ga je detaljno pregledao. Ona idiotkinja –
Bensonova – nije mu prenela ovčije boginje.”
„Nije vakcinisan?” pitao je Zik.

„Bio je, ali je ona izmenjala pljuvačku s njim. Imala je prilično
ozbiljan slučaj. Nismo smeli da rizikujemo. Jok. Znaš kako je s takvim
stvarima, bolje sprečiti nego lečiti.”

„Pa, kad ide u Zadnju polovinu?”
Hendriks se blago osmehnuo. „Jedva čekam da ga se rešim, a ti?”
„Ne baš”, rekao je Zik. „Bensonova ga možda nije inficirala ovčijim
boginjama, ali mu je Vilholm preneo ’jebi se’ klicu.”
„Ići će čim dobijem zeleno svetio od Hekla i Džekla.”
Zik se pravio da drhti. „To dvoje. Brrr. Jezivi su.”
Hendriks nije otkrivao svoje mišljenje o doktorima iz Zadnje
polovine. „Jesi li siguran da ne raspolaže telepatskom sposobnošću?”
Zik ga je potapšao po ramenu. „Sasvim, doktore. Budi uveren da je
tako.”

14

Dok su Hendriks i Zik razgovarali o njegovoj budućnosti, Luk je išao na
ručak. Rezervoar ga nije samo namučio. Načisto ga je izgladneo. Samo
je odmahnuo glavom kad ga je Stivi Vipl pitao gde je bio i šta nije u
redu. Nije bio raspoložen za priču o rezervoaru. Ni sad niti ikada.
Pretpostavljao je da je to ličilo na stav veterana prema ratnom
iskustvu. Regrutuju te, odeš u rat, ali ne želiš da razgovaraš o onome
što si tamo video, ili proživeo.

Napunio je stomak fetučinima alfredo u verziji kafeterije i
odspavao. Probudio se u za nijansu boljem stanju. Potražio je Morin.
Našao ju je u nekada napuštenom Istočnom krilu. Zaključio je da će
Institut uskoro dobiti još gostiju. Prišao joj je i pitao da li joj je
potrebna pomoć. „Voleo bih da zaradim neki žeton”, rekao je.

„Ne, hvala.” Luku se činilo da stari iz sata u sat. Lice joj je bilo
mrtvački bledo. Pitao se koliko vremena će proći dok neko ne shvati u
kakvom je stanju i dok je ne natera da prestane da radi. Nije voleo da
razmišlja o onom što bi je moglo u tom slučaju zadesiti. Postoji li
program za penzionisanje spremačica koje su cinkarile u Institutu?
Sumnjao je u to.

Njena korpa s vešom bila je polupuna čiste posteljine. Luk je ubacio
poruku u nju. Napisao ju je na komadu papira ukradenom iz niše za

opremu u Sobi C-4, zajedno s jeftinom hemijskom olovkom, koju je
sakrio ispod dušeka. Na njoj je pisalo NEKRETNINE DENISON RIVER
BENDA. Morin je videla savijenu poruku. Pokrila ju je jastučnicom i
jedva primetno klimnula. Otišao je svojim putem.

Te noći u krevetu dugo je šaputao Ejveriju pre nego što ga je pustio
da zaspi. Rekao mu je da postoje dva scenarija, da tako mora biti.
Mislio je da ga je Avester razumeo. Pravi izraz je zapravo bio: nadao se.

Dugo je ostao budan. Slušao je Ejverijevo tiho hrkanje i meditirao o
bekstvu. Ideja je istovremeno izgledala apsurdno i savršeno moguće.
Kućišta za kamere bila su prašnjava. Skupljao je komadiće informacija
na svim lutanjima. Postojale su lažne mrtve zone za nadzor, poznate
Sigsbijevoj i njenim poslušnicima, i prava njima nepoznata (ili se
makar nadao da je tako). Na kraju se sve svodilo na prilično
jednostavnu jednačinu. Morao je da pokuša. Alternativa su bili Stazi
svetla, filmovi, glavobolje, prskalica koja pokreće šta god da pokreće. I
na kraju svega toga, zujanje.

Imaćeš najviše 3 dana kad prestanu da te testiraju.

15

Trevor Stakhaus se tog popodneva pridružio gospođi Sigsbi u njenoj
kancelariji. Bila je nagnuta nad otvorenim dosijeom. Čitala je i
zapisivala.

Podigla je prst, ne dižući glavu s posla. Prišao je prozoru s
pogledom na Istočno krilo zgrade koju su zvali Rezidencija, kao da je
Institut koledž, podignut u dubokoj šumi severnog Mejna. Video je
dvoje ili troje dece koja su se muvala oko aparata za grickalice i pića,
koji su upravo napunjeni. U tom salonu od 2005. godine nije bilo
duvana ili alkohola. Istočno krilo je obično bilo malo ili nimalo
popunjeno. Kad bi u njemu bilo rezidenata, nabavljali su cigarete i
kulere iz aparata za prodaju na drugom kraju zgrade. Neki bi ih samo
probali, ali bi iznenađujući broj obično oni najdepresivniji i
najzastrašeniji iznenadnom kataklizmičnom promenom u životu –
brzo razvijao zavisnost. To su bili oni koji su pravili najmanje
problema, zato što nisu samo želeli već su i žudeli za žetonima. Karl
Marks je rekao kako je religija opijum za narod, ali se Stakhaus nije

slagao s tim. Mislio je da „laki strajk” i „buns farm” (omiljene među
ženskim gostima) sasvim lepo obavljaju taj posao.

„U redu”, rekla je gospođa Sigsbi, zatvarajući dosije. „Spremna sam
za tebe, Trevore.”

„Opalni tim sutra dovodi još četvoro”, rekao je Stakhaus. Upleo je
prste na leđima i raširio noge, kao kapetan na brodskoj palubi,
pomislila je gospođa Sigsbi. Nosio je jedno od prepoznatljivih smeđih
odela, iako su bila katastrofalno loš izbor za sredinu leta. Nesumnjivo
ih je smatrao nerazdvojnim delom svog imidža. „Nismo imali ovoliko
gostiju od 2008.”

Okrenuo je leđa ne naročito zanimljivom vidiku. Deca su ga
ponekad – čak često – strahovito zamarala. Nije znao kako učitelji
izlaze s njima na kraj, pogotovo bez slobode da udare drznike ili ošinu
strujom buntovnike, poput iščezlog Nikolasa Vilholma.

Gospođa Sigsbi je rekla: „Postojalo je vreme – mnogo pre tvog i mog
kad je ovde bilo više od stotinu dece. Tada se čekalo slobodno mesto.”

„Tako je, nekad se čekalo slobodno mesto. Zanimljiv podatak. Nego,
zašto si me pozvala? Opalni tim je raspoređen, i najmanje jedna
pridošlica biće delikatna. Večeras letim avionom. To dete je u strogo
nadziranoj sredini.”

„Hoćeš da kažeš da je u centru za rehabilitaciju?”
„Tako je.” Snažni TK-ovi prolaze relativno dobro u društvu, ali TP-
ovi slične snage imaju probleme. Često se okreću piću i drogama.
Stakhaus je pretpostavljao da se tako brane od silnog priliva
informacija. „Ali vredna je truda. Ne može da se meri s Diksonom – taj
je elektrana – ali je blizu. Nego, reci mi šta te brine, da bih mogao da se
posvetim mom poslu.”
„Nije da me išta brine. Imam predosećaj, to je sve. I nemoj da se
muvaš iza mene, podilaze me žmarci. Privuci stolicu.”
Dok je on donosio stolicu za posetioce s druge strane stola,
gospođa Sigsbi je otvorila video-dokument na desktopu. Pustila ga je.
Na ekranu su se pojavili aparati za grickalice u kafeteriji. Slika je bila
nejasna. Trzala se svakih deset sekundi. Pokatkad bi nestajala zbog
statike. Pauzirala je na jednom takvom prekidu.
„Prvo što želim da vidiš”, rekla je, koristeći se suvim
amfiteatarskim tonom koji nije voleo. „jeste kvalitet video-snimka.
Krajnje je neprihvatljiv. Isto se može reći za najmanje polovinu
nadzornih kamera. Ona u usranoj bakalnici u Bendu bolja je od većine
naših.” Mislila je na Denison River Bend i imala je pravo.

„Proslediću to zapažanje, ali oboje znamo da je infrastruktura ovog
mesta u žalosnom stanju. Poslednje ozbiljno renoviranje obavljeno je
pre četrdeset godina, kad je situacija u ovoj zemlji bila znatno
drugačija. Mnogo opuštenija. Imamo samo dva IT tipa na platnom
spisku. Jedan je na odmoru. Kompjuterska oprema je zastarela, baš kao
i generatori. To ti je dobro poznato.”

Bio je sasvim u pravu. Nije se radilo o nedostatku sredstava, već o
nemogućnosti da se dobavi pomoć iz spoljašnjeg sveta. Drugim rečima,
susretali su se s poslovičnom kvakom 22. Institut je morao da bude u
potpunosti tajan, što je bilo sve teže ostvariv cilj u vreme društvenih
mreža i hakera. I šapat o onom što ovde rade bio bi ravan poljupcu
smrti. To bio bio kraj vitalno važnog posla kojim se bave, ali i osoblja.
To je otežavalo zapošljavanje i dobavljanje zaliha. Opravke su bile
prava noćna mora.

„Smetnje su uzrokovane kuhinjskom opremom”, rekao je.
„Mikserima, mikrotalasnim pećnicama, aparatima za odlaganje otpada.
Možda ću moći da nešto uradim povodom toga.”

„Možda bi mogao da nešto uradiš i sa kućištima za kamere, nešto
što ne zahteva visokotehnološki pristup. Verujem da se to zove
’brisanje prašine’. Imamo domare.”

Stakhaus je pogledao na sat.
„U redu je, Trevore. Shvatila sam poruku.” Pustila je video. Pojavila
se Morin Alvorson, s korpom za veš. Pratila su je dva rezidenta: Luk Elis
i Ejveri Dikson, izuzetni TP-poz, koji je odnedavno većinu noći
provodio u Elisovoj sobi. Video je bio loš, ali je audio-snimak bio
dobar.
„Ovde možemo govoriti”, rekla je Morin dečacima. „Mikrofon nije
daleko, ali je godinama pokvaren. Samo se smešite, tako će svako ko
pogleda video misliti da mi se ulagujete zbog žetona. Pa, o čemu se
radi? I budite kratki.”
Usledila je pauza. Dečačić se počešao po rukama, uštinuo za
nozdrve i zagledao u Luka. Znači Dikson mu je samo pravio društvo.
Ovo je Elisova priča. Stakhaus nije bio iznenađen – Elis je
pametnjaković. Šahista.
„Pa”, rekao je Luk, „radi se o događajima u kafeteriji. Mislim na ono
što se desilo Hariju i bliznakinjama. To nas muči.”
Morin je s uzdahom odložila korpu. „Čula sam za to. Bilo je gadno,
ali mi je rečeno da su dobro.”
„Zaista? Sve troje?”

Morin je zastala. Ejveri je zabrinuto posmatrao, češao je ruke,
štipao nos i izgledao kao neko kome se piški. Konačno je rekla: „Možda
još nisu dobro, ne sasvim. Čula sam da ih je doktor Evans poslao u
ambulantu u Zadnjoj polovini. Tamo dobijaju svu neophodnu negu.”

„Šta još...”
„Tišina.” Podigla je ruku. Osvrnula se oko sebe. Slika se zamrzla, ali
je zvuk ostao jasan. „Ne pitajte me za Zadnju polovinu. Ne mogu da
govorim o njoj. Reći ću vam samo da je lepa, da je lepša od Prednje
polovine. Dečaci i devojčice odlaze kući, nakon izvesnog vremena
provedenog u njoj.”
Grlila ih je kad se slika razbistrila. Privijala ih je uza sebe. „Pogledaj
to”, s divljenjem će Stakhaus. „Majka Hrabrost. Dobra je.”
„Ućuti”, rekla je gospođa Sigsbi.
Luk je pitao Morin da li je potpuno sigurna da su Hari i Greta živi.
„Zato što su izgledali... pa... mrtvo.”
„Da, sva deca to govore”, složio se Ejveri, i bučno istresao nos. „Hari
je omlitaveo i prestao da diše. Gretina glava čudno je visila na vratu.”
Morin nije žurila s odgovorom. Stakhaus je znao da bira reči.
Pomislio je da bi bila pristojan obaveštajac, na mestima gde je
prikupljanje informacija bilo vredno truda. Oba dečaka su je u
međuvremenu znatiželjno posmatrala.
Konačno je progovorila: „Kao prvo, nisam bila tamo kad se to
desilo. I znam da je bilo strašno, ali vas uveravam da je izgledalo
mnogo gore nego što je uistinu bilo.” Ponovo se ućutala, ali je nastavila
nakon što je Ejveri kinuo. „Ako je Kros imao napad – kažem ako – dobio
je odgovarajuće lekove. Što se Grete tiče, u prolazu pored sobe za
odmor čula sam kako doktor Evans govori doktoru Hendriksu da je
iščašila vrat. Verovatno su joj stavili protezu. Njena sestra je sigurno s
njom. Utehe radi, znate.”
„Dobro”, rekao je Luk. Zvučao je rasterećenije. „Dokle god si
sigurna.”
„Sigurnija ne mogu biti. Ništa više ne mogu da ti kažem, Luk. Ovde
se mnogo laže, ali mene su vaspitali da ne lažem nikome, pogotovo
deci. Stoga je jedino što ti mogu reći da sam sigurna koliko je to
moguće biti. Nego, zašto je to tako bitno? Samo zato što ste zabrinuti
za prijatelje, ili iz još nekog razloga?”
Luk je pogledao Ejverija, koji je oštro potegao nos, i klimnuo.
Stakhaus je zakolutao očima. „Isuse Hriste, klinac, ako ’oćeš da ga
iščačkaš, iščačkaj ga. Ova predigra me izluđuje.”

Gospođa Sigsbi je pauzirala video. „To je gest kojim se smiruje.
Bolje to nego da se Vata za međunožje. Videla sam dobar broj hvatača
za međunožje, dečaka i devojčica. Ćuti, molim te. Ovo je zanimljiv deo.”

„Hoćeš li da obećaš da nećeš nikome reći ono što ću ti saopštiti?”,
pitao je Luk.

Razmišljala je dok je Ejveri nastavio da mrcvari namučenu njonju.
Klimnula je.

Luk je spustio glas. Gospođa Sigsbi je pojačala zvuk.
„Neka deca govore o započinjanju štrajka glađu. Neće uzimati hranu
dok ne budu sigurna da su devojčice i Hari dobro.”
Morin je spustila glas. „Koja deca?”
„Ne znam”, rekao je Luk. „Neka nova.”
„Reci im da bi to bila veoma loša ideja. Ti si pametan dečak, Luk,
veoma pametan. Sigurna sam da si upoznat sa značenjem reći
represalije. Kasnije možeš to objasniti Ejveriju.” Zagledala se u dečkića,
koji se odmakao od nje i zaštitnički pokrio nos, kao da se uplašio da će
ga uštinuti, možda i otkinuti. „Sad moram da idem. Ne želim da
upadnete u nevolje, niti da ja upadnem u njih. Ako vas neko bude pitao
o čemu smo razgovarali...”
„Pomagali smo ti da bismo dobili žetone”, rekao je Ejveri. „Ukapirao
sam.”
„Dobro je.” Pogledala je u kameru i krenula. Okrenula se i nastavila.
„Uskoro ćete otići odavde. Vratićete se kući. Dotad, budite pametni. Ne
ljuljajte čamac.”
Dohvatila je krpu za prašinu i hitro obrisala poslužavnik na aparatu
za prodaju pića. Uzela je korpu i otišla. Luk i Ejveri su se još malo
muvali okolo i krenuli svojim putem. Gospođa Sigsbi je isključila video.
„Štrajk glađu”, s osmehom će Stakhaus. „To je nešto novo.”
„Da”, složila se gospođa Sigsbi.
„Drhtim od užasa pri pomisli na to.” Još šire se osmehivao.
Sigersovoj se to možda nije dopadalo, ali nije mogao da se suzdrži.
Iznenadio se kad se nasmejala. Kad je poslednji put čuo da to radi?
Tačan odgovor mogao bi biti nikada. „To ima smešnu stranu. Deca koja
rastu najgori su mogući štrajkači glađu. Imaju strahovit apetit. Ali imaš
pravo, ovo je nešto novo pod suncem. Šta misliš, koji novajlija je to
smislio?”
„Ma hajde. Niko od njih. Ovde imamo samo jednog klinca dovoljno
pametnog da zna šta je štrajk glađu, a on je ovde skoro mesec dana.”
„Da”, složila se. „Biće mi drago kad ode iz Prednje polovine. Vilholm

je bio problematičan, ali je makar otvoreno ispoljavao svoj bes. Elis
pak... on je podmukao. Ne volim podmuklu decu.”

„Kada će otići?”
„Odlazi u nedelju ili ponedeljak, ako se Halas i Džejmsova u Zadnjoj
polovini slože. A hoće. Hendriks je završio s njim.”
„Dobro je. Da li ćeš še pozabaviti idejom o štrajku glađu, ili ćeš
zažmuriti? Predlažem ti ovo drugo. Ideja će umreti prirodnom smrću,
ako uopšte zaživi.”
„Mislim da ću se pozabaviti time. Sam si rekao da imamo mnogo
rezidenata. Možda bi bilo dobro obratiti se čitavoj grupi.”
„Elis će verovatno ukapirati da je Alvorsonova cinkaroš ako to
učiniš. Verovatno je suvišna reč kad se uzme u obzir njegov IQ.”
„Nije važno. Otići će za nekoliko dana, a njegov prijatelj koji se hvata
za nos ubrzo će mu se pridružiti. Nego, šta ćemo s nadzornim
kamerama?”
„Napisaću memorandum Endiju Felouzu pre nego što večeras
krenem. Taj zadatak će dobiti prioritetni značaj čim se vratim.”
Nagnuo se napred, s prekrštenim rukama i smeđim očima uprtim u
njene čeličnosive. „Opusti se, u međuvremenu. Dobićeš čir. Makar
jednom dnevno pomisli da nemamo posla s okorelim kriminalcima,
već s decom.”
Gospođa Sigsbi nije odgovorila. Zato što je znala da njen sagovornik
ima pravo. I Luk Elis, ma koliko da je pametan, samo je dete. Posle
izvesnog vremena provedenog u Zadnjoj polovini i dalje će biti dete, ali
neće biti nimalo pametan.

16

Kad je gospođa Sigsbi te večeri ušetala u kafeteriju, vitka i uspravna u
grimiznom kostimu, sa sivom bluzom i niskom bisera, nije bilo potrebe
da zahteva pažnju lupanjem kašikom po staklu. Sav žamor je smesta
utihnuo. Tehničari i poslužitelji došli su iz pravca Zapadnog salona. Čak
je i kuhinjsko osoblje napustilo svoja mesta. Okupili su se oko bara za
salatu.

„Kao što većina vas zna”, progovorila je prijatnim, brižnim tonom,
„preksinoć se u ovoj kafeteriji desio žalosni incident. Kružile su glasine

da je dvoje dece nastradalo u tom incidentu. To je neistina. U Institutu
ne ubijamo decu.”

Odmerila je decu. Uzvratila su joj pogled, raširenih očiju. Zaboravili
su na hranu.

„Za slučaj da su se neki od vas usredsredili na voćne koktele i da ne
obraćaju pažnju, ponoviću poslednju izjavu: mi ne ubijamo decu.” Ćutke
je sačekala da to upiju. „Niste tražili da budete ovde. To nam je
poznato, ali se ne izvinjavamo zbog toga. Ovde ste da služite ne samo
vašoj zemlji već čitavom svetu. Nećete dobiti medalje kad obavite
svoju dužnost. Neće biti parada u vašu čast. Nećete biti svesni naše
duboke zahvalnosti, zato što će vaša sećanja na Institut biti
eliminisana pre odlaska. Biće izbrisana, za one kojima pređašnji izraz
nije poznat.” Nakratko je ukrstila pogled s Lukom. Nemo mu je
poručila: To ti je, naravno, poznato. „Molim vas da shvatite kako smo
vam uprkos tome iskreno zahvalni. Ovde ćete biti podvrgnuti
testiranju. Neki testovi će biti teški, ali ćete preživeti. Na kraju ćete se
vratiti vašim porodicama. Nikada nismo izgubili nijedno dete.”

Ponovo se ućutala. Čekala je da neko progovori ili da se usprotivi.
Vilholm bi to možda učinio, ali je on otišao. Elis nije, zato što javno
istupanje nije bio njegov način. Kao šahista je više voleo podmukle
gambite od direktnog napada. Od toga neće imati velike vajde.

„Harold Kros je imao kratki napad posle testa vizuelnog polja, koji
oni njemu podvrgnuti zovu ’tačke’ ili ’svetla’. Nehotice je udario Gretu
Vilkoks, koja je – sigurna sam da svi smatramo da je to za svaku
pohvalu – pokušavala da mu pomogne. Tom prilikom se ozbiljno
povredila. Iščašila je vrat. Sada se opravlja. Njena sestra je s njom.
Bliznakinje Vilkoks i Harold sledeće nedelje biće poslati kući. Sigurna
sam da im svi želimo sve najbolje.”

Ponovo je odmerila Luka, koji je sedeo za stolom, pored suprotnog
zida. Njegov mali prijatelj bio je s njim. Dikson je zevao, ali još nije
dirao nos.

„Ako vam iko kaže nešto drugačije od ovog što ste čuli od mene,
možete biti sigurni da ta osoba laže. Dužni ste da njegove laži smesta
prijaviti poslužiteljima ib tehničarima. Je li to jasno?”

Zavladala je tišina. Nije bilo ni nervoznog kašlja.
„Želim da čujem kako vam je jasno, želim da čujem: ’Da, gospođo
Sigsbi.’”
„Da, gospođo Sigsbi”, odgovorila su deca.
Slabašno se osmehnula. „Mislim da možete bolje.”

„Da, gospođo Sigsbi.”
„A sad, od srca.”
„DA, GOSPOĐO SIGSBI.” Ovog puta se oglasilo i kuhinjsko osoblje,
zajedno s tehničarima i poslužiteljima.
„Dobro je.” Gospođa Sigsbi se osmehnula. „Ništa ne čisti pluća kao
uzvik iskrenog odobravanja, je li tako? Nastavite s obrokom.” Obratila
se kuhinjskom osoblju u belim uniformama. „I dodatni desert pre
spavanja, pod uslovom da možete da spremite dovoljno torti i
sladoleda, kuvaru Dag?”
Kuvar Dag je napravio krug palcem i kažiprstom. Neko je zatapšao.
Ostali su mu se pridružili. Gospođa Sigsbi je klimala levo-desno dok je
izlazila iz kafeterije. Hodala je uzdignute glave i mahala rukama
napred-nazad u majušnim, odmerenim lukovima. Slabašni osmeh, koji
je Luka podsećao na Mona Lizin, iskrivio joj je uglove usana. Bele
uniforme su se razdvojile da bi prošla.
Ejveri se, ne prekidajući tapšanje, nagnuo ka Luku i prošaptao:
„Lagala je o svemu.”
Luk je odgovorio gotovo neprimetnim klimanjem glavom.
„Jebena kučka”, rekao je Ej veri.
Luk je ponovo klimnuo i poslao kratku mentalnu poruku: Nastavi da
tapšeš.

17

Luk i Ejveri ležali su te noći jedan pored drugog u Lukovom krevetu.
Institut je utonuo u noćnu tišinu.

Ejveri je šaptao. Prepričavao je sve što mu je Morin rekla kad god bi
se uhvatio za nos, što je bio signal za odašiljanje. Luk se plašio da
Morin neće razumeti poruku koju joj je ubacio u korpu (to je možda
bila sitna podsvesna predrasuda, zasnovana na smeđoj uniformi
spremačice; moraće da poradi na tome), ali je ona savršeno razumela.
Snabdela je Ejverija nizom preciznih uputstava. Luk je pomislio da je
Avester mogao biti malo suptilniji u vezi sa signalima, ali izgleda da je
sve ispalo dobro. Morao je da se nada da jeste. Jedino pravo pitanje,
pod pretpostavkom da je to bilo tačno, bilo je da li je prvi korak
izvodljiv. Bio je jednostavan do bola.