Institut - Stephen King

Deset do dva.
„Čelendžer” je sleteo na privatnu pistu, u vlasništvu paravan

kompanije Mejn pejper indastris. Dokotrljao se do male, mračne
zgrade. Tri svetla koja se aktiviraju pokretom na njenom krovu
aktivirala su se kad je avion prišao. Osvetlila su veliki generator i
hidraulični utovarivač. Vozilo koje ih je čekalo nije bio porodični
kombi, već „ševrolet saburban” s devet sedišta. Bio je crn, sa
zatamnjenim prozorima. Dopao bi se Sirotici Eni.

„Čelendžer” se zaustavio blizu „saburbana”. Motori su utihnuli. Tim
na trenutak nije bio sasvim siguran da jesu, zato što je čuo slabo
zujanje.

„To nije avion”, rekao je Luk. „To su deca. Pojačavaće se dok se
približavamo odredištu.”

Tim je otišao u prednji deo kabine, povukao veliku crvenu polugu
koja je otvarala vrata i oslobodio stepenice. Pale su na pistu, manje od
metar i dvadeset centimetara od vozačke strane „saburbana”.

„U redu”, rekao je kad je prišao ostalima. „Stigli smo. Imam nešto za
vas, gospođo Sigsbi, pre nego što krenemo.”

Na stolu „čelendžera” pronašao je veliku količinu šarenih brošura
koje su reklamirale svakojake projekte nepostojećeg preduzeća Mejn
pejper indastris i pola tuceta kapa s imenom kompanije. Uručio joj je
jednu. Uzeo je jednu za sebe.

„Navucite je na glavu. Nabijte je do kraja. Kosa vam je kratka, pa
ćete je lako gurnuti ispod kape.”

Gospođa Sigsbi je s gađenjem posmatrala kapu. „Zašto?”
„Prva ćeš izaći. Na tebe će prvo zapucati ako nas čekaju u zasedi.”
„Zašto bi rasporedili nekog ovde, kad idemo tamo?”
„Priznajem da je to malo verovatno, pa ti neće smetati da ideš
prva.” Tim je navukao svoju kapu, samo naopako, tako da mu je traka
za podešavanje stajala na čelu. Luk je pomislio da je prestar da nosi
kapu na taj način – kao deca – ali je ćutao. Pomislio je da ga to možda
smiruje. „Evanse, ti ćeš biti iza nje.”
„Neću”, rekao je Evans. „Neću izaći iz ovog aviona. Nisam siguran
da bih mogao i kad bih hteo. Stopalo me previše boli. Ne mogu da se
oslonim na njega.”
Tim je zamišljeno pogledao Luka. „Šta misliš?”
„Govori istinu”, rekao je Luk. „Morao bi da skakuće niz stepenice.
Strme su. Može da padne.”
„Nije ni trebalo da budem ovde”, rekao je doktor Evans. Krupna

suza kanula mu je iz oka. „Ja sam medicinar!”
„Ti si medicinski monstrum”, rekao je Luk. „Gledao si kako dave

decu – mislila su da se dave – i hvatao beleške. Neka deca umrla su od
fatalne reakcije na injekcije koje ste im ti i Hendriks dali. I ona koja su
preživela uistinu nisu živela, zar ne? Znaš šta, voleo bih da ti stanem na
nogu. Da je pritisnem petom.”

„Nemoj”, zacvileo je Evans. Utonuo je u sedište i povukao naduto
stopalo iza nepovređenog.

„Luk”, rekao je Tim.
„Ne brini”, rekao je Luk. „Želim, ali neću. Tako bih se spustio na
njegov nivo.” Obratio se gospođi Sigsbi. „Ti nemaš izbora. Ustaj i silazi
niz stepenice.”
Gospođa Sigsbi navukla je kapu Pejper indastrisa i ustala sa svog
sedišta sa najvećim mogućim dostojanstvom. Luk je krenuo za njom,
ali ga je Tim zadržao. „Ići ćeš iza mene. Zato što si važniji.”
Luk nije ni pokušao da se raspravlja.
Gospođa Sigsbi zastala je na početku stepenica i podigla ruke iznad
glave. Ja sam gospođa Sigsbi! Ne pucajte, ako tamo ima nekog!
Luk je presreo Timovu jasnu misao: Ipak se ne oseća jako bezbedno.
Nije bilo odgovora. Nije se čulo ništa izuzev cvrčaka spolja i tihog
zujanja iznutra. Gospođa Sigsbi polako je silazila niz stepenice.
Pridržavala se za ogradu i štedela ozleđenu nogu.
Tim je pokucao po vratima pilotske kabine, drškom „gloka”. „Hvala
vam, gospodo. Let je bio ugodan. Još imate jednog putnika. Vodite ga
gde god želite.”
„Vodite ga u pakao”, rekao je Luk. „S kartom u jednom pravcu.”
Tim je krenuo niz stepenice, pognut zbog mogućih hitaca – nije
očekivao da će Sigsbijeva povikati i da će se predstaviti. Trebalo je,
naravno. Nije bilo pucnjave.
„Prednje suvozačko sedište”, rekao je Tim gospođi Sigsbi. „Luk, sedi
iza nje. Imam pištolj, ali ćeš ti biti moja zaštitnica. Upotrebi svoju
mentalnu magiju ako nešto pokuša. Jesi li me razumeo?”
„Jesam”, rekao je Luk i seo pozadi.
Gospođa Sigsbi je sela i vezala pojas. Tim je odmahnuo glavom kad
je pružila ruku da zatvori vrata. „Ne još.” Stajao je s jednom nogom na
otvorenim vratima. Pozvao je Vendi, koja je bila na sigurnom, u svojoj
sobi u Ekono lodžu u Bofortu.
„Orao je sleteo.”
„Jeste li dobro?” Veza je bila dobra. Činilo mu se da stoji pored

njega. Poželeo je da je tako, a zatim se setio kuda idu.
„Za sada. Budi spremna. Zvaću te kad bude gotovo.”
Ako budem mogao, pomislio je.
Otvorio je vrata s vozačke strane. Ključ je bio u držaču za čašu.

Klimnuo je gospođi Sigsbi. „Sad možeš da zatvoriš vrata.”
Poslušala ga je, s prkosnim izrazom. Rekla je ono o čemu je Luk

razmišljao. „Izgledate čudesno glupo s kapom okrenutom na taj način,
gospodine Džejmisone.”

„Šta da kažem, ja sam Eminemov obožavalac. A sad umukni.”

14

Muškarac je klečao pored prozora u mračnoj zgradi Mejn pejper
indastrisa, pored piste. Posmatrao je kako se svetla na „saburbanu”
pale i kako se vozilo kotrlja ka otvorenoj kapiji. Irvin Molison,
nezaposleni fabrički radnik, bio je jedan od brojnih saradnika Instituta
u Denison River Bendu. Stakhaus je mogao da naredi Ronu Čerču da
ostane, ali je iz iskustva znao da je loša ideja izdavanje naređenja
čoveku koji bi mogao izabrati da ga ne posluša. Bolje je iskoristiti
neupućenu marionetu koja želi da zaradi neki dolar.

Pozvao je isprogramirani broj u mobilnom. „Krenuli su”, rekao je.
„Muškarac, žena i dečak. Žena nosi kapu. Nisam mogao da joj vidim
lice, ali je dreknula s vrata aviona i rekla da se zove gospođa Sigsbi.
Muškarac takođe nosi kapu, ali okrenutu naopako. Dečak je onaj za
kojim tragate. Ima zavoj na uvetu i đavolsku modricu na licu.”

„Dobro je”, rekao je Stakhaus. Kopilot „čelendžera” ga je već zvao.
Rekao mu je da je doktor Evans ostao u avionu, što je bilo dobro.

Dosad je sve bilo dobro... koliko je to moguće u ovim okolnostima.
Autobus je bio parkiran pored jarbola, u skladu s uputstvima.
Rasporediće kuvara Daga i poslužitelja Čeda u drveću iza
administrativne zgrade, na početku prilaznog puta Instituta. Zik
Ionidis i Felisija Ričardson zauzeće položaje na krovu administrativne
zgrade, iza zidića, koji će ih skrivati do početka pucnjave. Gledis će
pustiti gas, koji će biti usisan u GVR sistem. Pridružiće se Ziku i Felisiji
na krovu. Ta dva položaja omogućiće klasičnu unakrsnu vatru, kad
„saburban” stigne – tako je bilo u teoriji. Stakhaus će stajati pored

jarbola, s rukom na haubi autobusa, najmanje trideset metara od
putanje metaka iz zasede. Znao je da postoji mogućnost da ga pogodi
zalutali metak, ali je to smatrao prihvatljivim rizikom.

Poslaće Rozalindu da stražari pored vrata tunela na F-nivou
Prednje polovine. Tako neće videti da će se i njena voljena,
dugogodišnja šefica naći u unakrsnoj vatri, ali to nije bilo sve. Znao je
da je neprestano zujanje odraz moći. Možda nije bilo dovoljno da
razvali vrata, ali može izazvati napad otpozadi i napraviti haos poput
onog u Zadnjoj polovini. Gorkovi nisu imali dovoljno mozga da smisle
tako nešto, ali tamo je bilo drugih. Rozalinda će, ako se to desi, biti
tamo sa svojom četrdesetpeticom. I prvi koji prođu kroz ta vrata
poželeće da su ostali u hodniku. Stakhaus se nadao da će dvostruko
prokleti Vilholm predvoditi juriš.

Jesam li spreman na ovo? Zapitao se. Odgovor je po svoj prilici bio
potvrdan. Spreman je koliko je to moguće biti. I sve se još može završiti
na dobar način. Naposletku, ima posla s Elisom, dečakom koji je negde
usput pokupio nerazboritog heroja. Njihov manjkavi plan za koji minut
doživeće fijasko.

15

Tri ujutru. Zujanje je bilo glasnije.
„Stani”, rekao je Luk. „Skreni tamo.” Pokazivao je na jedva vidljivi

zemljani put, zaklonjen golemim starim borovima.
„Jesi li išao tim putem kad si pobegao?” pitao je Tim.
„Bože, nisam. Uhvatili bi me.”
„Pa kako...”
„Ona zna”, rekao je Luk. „A zato znam i ja.”
Tim se obratio gospođi Sigsbi. „Postoji li kapija?”
„Pitaj njega.” Kao da je ispljunula te reči.
„Nema kapije”, rekao je Luk. „Postoji samo veliki znak na kom piše

Eksperimentalna stanica Mejn pejper indastris. Zabranjen prolaz.”
Tim je morao da se osmehne, suočen s izrazom nepatvorene

frustracije na licu gospođe Sigsbi. „Ovaj klinac trebalo bi da bude
pajkan, zar ne misliš tako, gospođo Sigsbi? Nijedan alibi ne bi upalio
kod njega.”

„Ne radite to”, rekla je. „Sve troje ćemo izginuti. Stakhaus neće
prezati ni od čega.” Obratila se Luku preko ramena. „Ti čitaš misli, znaš
da govorim istinu, stoga mu reci.”

Luk je ćutao.
„Koliko je taj vaš Institut daleko?”, pitao je Tim.
„Deset kilometara”, rekla je gospođa Sigsbi. „Možda malo više.” Po
svoj prilici zaključila je da je opiranje beskorisno. Tim je skrenuo na
zemljani put. Bio je ravan i dobro održavan, kad je prošao veliko drveće
(čije granje je grebalo krov s obe strane). Tročetvrtinski mesec iznad
njih crtao je prugu među drvećem, bojeći ga u boju kostiju. Tim je
isključio farove „saburbana”.

16

Tri i dvadeset.
Ejveri Dikson uhvatio je hladnom šakom Kališu za zglob. Dremala je

na Nikijevom ramenu. Podigla je glavu. „Avestere?”
Probudi ih. Helen, Džordža i Nikija. Probudi ih.
„Šta...”
Probudi ih, ako ti je stalo do života. Desiće se uskoro.
Nik Vilholm se već probudio. „Možemo li da preživimo?” pitao je.

„Mislite li da je to moguće?”
„Čujem vas tamo!” Rozalindin glas stizao je s druge strane vrata.

Bio je samo malo prigušen. „O čemu to govorite? I zašto zujite?”
Kališa je prodrmala i probudila Džordža i Helen. Ponovo je videla

šarene tačke. Bile su blede, ali su bile tu. Jurile su tunelom kao deca na
toboganu. I to je imalo smisla, zato što su i bile deca, zar ne? Ili ono što
je od njih ostalo. One su bile vidljive misli, koje su igrale, skakale i
izvodile piruete kroz decu iz Odeljenja A. I da li su ta deca izgledala za
nijansu življe? Za nijansu prisutnije? To je bio Kališin utisak, ali je
možda umišljala, „što je babi milo to joj se i snilo” razmišljanje. Čovek
se navikne na takvo razmišljanje u Institutu. Omogućuje mu opstanak.

„Imam pištolj, znate!”
„I ja, gospođo”, rekao je Džordž. Uhvatio se za jajca i obratio
Ejveriju. Šta ima, šefe?
Ejveri ih je odmerio jednog po jednog. Kališa je videla da plače.

Stomak joj se namah zgrčio, kao da je pojela nešto pokvareno, i da će joj
pozliti.

Morate da budete brzi kad počne da se događa.
Helen: Kad šta počne da se događa, Ejveri?
Kad progovorim preko velikog telefona.
Niki: S kim?
S drugom decom. Dalekom decom.
Kališa je klimnula u pravcu vrata. Ta žena ima pištolj.
Ejveri: To će ti biti poslednja briga. Samo krenite. Svi vi.
„Mi”, rekao je Niki. „Mi, Ejveri. Svi idemo.”
Ali Ejveri je vrteo glavom. Kališa je pokušala da mu prodre u glavu,
da sazna šta se u njoj događa, šta zna, ali je presrela samo tri reči koje
su se unedogled ponavljale.
Vi ste moji prijatelji. Vi ste moji prijatelji. Vi ste moji prijatelji.

17

Luk je rekao: „Oni su njegovi prijatelji, ali on ne može da ode s njima.”
„Ko ne može da ode s kim?”, pitao je Tim. „O čemu govoriš?”
„O Ejveriju. Mora da ostane. On je taj koji mora da upotrebi veliki

telefon.”
„Ne znam o čemu govoriš, Luk.”
„Želim ih., ali želim i njega!”, zavapio je Luk. „Hoću sve njih! To nije

pošteno!”
„On je lud”, rekla je gospođa Sigsbi. „Sigurno vam je jasno da...”
„Umukni”, rekao je Tim. „Poslednji put ti kažem.”
Pogledala ga je i pročitala njegov izraz. Ućutala se.
Tim je polako poterao „saburban” na vrh uzvišenja i stao. Put se

širio. Video je svetlost kroz drveće, i mračne obrise zgrade.
„Mislim da smo stigli”, rekao je. „Luk, ne znam šta se dešava s

tvojim prijateljima, ali je to van našeg uticaja. Moraš da se pribereš.
Možeš li to?”

„Mogu”, odvratio je promuklim glasom. Pročistio je grlo i rekao.
„Mogu, u redu je.”

Tim je izašao iz vozila i prišao suvozačkim vratima. Otvorio ih je.
„Šta ćemo sad?”, pitala je gospođa Sigsbi. Zvučala je svađalački i

nestrpljivo, ali je Tim i na oskudnom svetlu video da se plaši. S punim
pravom.

„Izađi. Vozićeš automobil ostatak puta. Ja ću biti pozadi s Lukom.
Prosviraću ti metak kroz sedište u kičmu ako išta pokušaš, na primer
da se zaletiš u drvo.”

„Ne. Ne!”
„Da. Ako Luk ima pravo u pogledu onog što ste radili toj deci, debelo
si dužna. Vreme je da platiš svoj dug. Izlazi, sedaj za volan i vozi. Polako,
ne brže od petnaest kilometara na sat.” Nastavio je, posle kraće pauze.
„I okreni kapu naopako.”

18

Endi Felouz pozvao je iz centra za kompjutere i nadzor. Zvučao je
piskavo i uzbuđeno. „Ovde su, gospodine Stakhause! Zastali su stotinak
metara od mesta na kom drum skreće na prilazni put! Isključili su
svetla, ali ima dovoljno mesečine i svetlosti s prednjeg dela zgrade. Ako
želite da pošaljem sliku na vaš monitor, da biste mogli da potvrdite...”

„To neće biti neophodno.” Stakhaus je bacio specijalni telefon na
sto, poslednji put pogledao nulti telefon – hvala bogu pa se nije
oglašavao – i krenuo ka vratima. Imao je voki-toki u džepu. Odvrnuo ga
je do daske i povezao sa slušalicom u uvu. Svi njegovi ljudi bili su na
istom kanalu.

„Zik?”
„Ovde sam, šefe. S doktorkom.”
„Dag? Čed?”
„Na mestu.” To je bio Dag, kuvar. Koji je u boljim danima ponekad
sedeo s decom na večeri. Pokazivao im je magične trikove, zbog kojih
su se smejala. „I mi vidimo vozilo. Crno vozilo s devet sedišta,
’saburban’ ili ’taho’, jelda?”
„Tako je. Gledis?”
„Na krovu sam, gospodine Stakhause. Sve je spremno. Moraću da
pomešam sastojke.”
„Počni ako dođe do pucnjave.” Ali više se nije postavljalo pitanje
ako, samo kada. Za tri ili četiri minuta. Možda i manje.
„Primljeno.”

„Rozalinda?”
„Na položaju sam. Zujanje je ovde dole veoma jako. Mislim da kuju
zaveru.”
Stakhaus nije sumnjao u to. Ah neće dugo. Biće previše zauzeti
gušenjem. „Ne mrdaj odatle, Rozalinda. Vratićeš se u Fenvej i gledaćeš
Sokse brže nego što se nadaš.”
„Hoćete li da ih gledate sa mnom, gospodine?”
„Samo ako mogu da navijam za Jenkije.”
Izašao je. Noćni vazduh je bio prijatno svež posle vrelog dana.
Ispunila ga je plima simpatija prema timu. Prema onima koji su ostali s
njim. Biće nagrađeni, ako bude u prilici da išta kaže o onom što se
desilo. Poduhvatili su se teškog zadatka. Ostali su da ga obave do kraja.
Čovek za volanom „saburbana” bio je zaveden. Ono što nije razumeo,
što nije mogao da razume bilo je da životi svih koje je ikad voleo zavise
od onog što su oni ovde radili, i da je sad s tim gotovo. Jedino što je
nerazboriti heroj mogao da učini bilo je da umre.
Stakhaus je prišao školskom autobusu parkiranom pored jarbola.
Po prvi put se obratio trupama. „Strelci, želim da se usredsredite na
vozača, je li jasno? Na onog s naopako okrenutom kapom. Zatim
izrešetajte čitavu prokletinju, s kraja na kraj. Gađajte visoko, ka
prozorima. Izlomite tamna stakla, rešetajte glave. Jeste li me
razumeli?”
Jesu.
„Počnite da pucate kad podignem ruku. Ponavljam, kad podignem
ruku.”
Stajao je ispred autobusa. Spustio je desnicu na hladnu, rosom
prekrivenu površinu. Drugom rukom uhvatio se za jarbol. Čekao je.

19

„Vozi”, rekao je Tim. Bio je na podu iza vozačkog sedišta. Luk je bio
ispod njega.

„Molim vas, ne terajte me da ovo radim”, rekla je gospođa Sigsbi.
„Kad biste mi samo dozvolili da vam objasnim zašto je ovo mesto tako
značajno...”

„Vozi.”

Krenula je. Svetlosti su se približile. Videla je autobus, jarbol i
Trevora koji je stajao između njih.

20

Vreme je, rekao je Ejveri.
Mislio je da će se plašiti. Plašio se još otkad je ušao u sobu, koja je

izgledala kao njegova, ali nije bila. I bio je uplašeniji nego ikad kad ga je
Hari Kros oborio. Ali sad se nije plašio. Bio je veseo. Setio se pesme
koju je njegova majka stalno puštala na radiju, kad je čistila, tačnije
jednog njenog stiha: trebalo bi da budem oslobođen.

Prišao je deci iz Odeljenja A, koja su već kružila. Kališa, Niki, Džordž
i Helen krenuli su za njim. Podigao je ruke. Kališa je uhvatila jednu, a
Ajris – sirota Ajris, koja bi bila spasena, da se ovo desilo makar dan
ranije – uhvatila je drugu. Žena koja je stražarila na vratima povikala je
nešto, neko pitanje, ah je ono iščezlo u sve glasnijem zujanju. Pojavile
su se tačke. Nisu bile mutne, već sjajne i sve sjajnije. Štazi svetla
ispunila su središte kruga. Okretala su se i dizala kao pruga na
berberskom stubu. Stizala su iz dubokog rezervoara moći. Vraćale su
se u njega i ponovo dolazile, svežije i jače nego ikad.

ZAŽMURITE.
To više nije bila misao, već MISAO, nošena zujanjem.
Ejveri je pogledao da li su ga poslušali, pre nego što je zažmurio.
Očekivao je da će videti svoju sobu kod kuće ili možda zadnje dvorište,
s ljuljaškom i bazenom na naduvavanje koji je otac montirao svakog
Dana sećanja, ali nije. Ono što je video iza zatvorenih očiju – što su svi
videli – bilo je igralište Instituta. To možda i nije bilo iznenađenje.
Istina je da se tamo rasplakao kad je bio oboren, što je bio loš početak
poslednje nedelje njegovog života, ali je tu našao prijatelje, dobre
prijatelje. Kod kuće ih nije imao. U školi koju je pohađao smatrali su ga
čudakom. Proganjali su ga i ponižavali. Ovde toga nije bilo, zato što su
bili u istoj nevolji. Prijatelji su se brinuli o njemu. Ponašali su se prema
njemu kao prema normalnoj osobi. Sad će on učiniti nešto za njih.
Pobrinuće se za Kališu, Nikija, Džordža i Helen.
Ponajviše za Luka. Ako bude mogao.
Ugledao je veliki telefon, zatvorenih očiju. Staromodni aparat visok

najmanje pet metara i crn kao smrt bio je pored trambuline, ispred
plitkog rova kroz koji se Luk provukao kad je izašao s druge strane
ograde. Ejveri, njegovi prijatelji i deca iz Odeljenja A stajali su oko njega
u krugu. Štazi svetla su se kovitlala, sjajnija nego ikad. Klizila su preko
brojčanika ili preko džinovske bakelitne slušalice.

Kališa, KRENI. Na igralište!
Nije bilo negodovanja. Pustila je Ejverijevu ruku. Džordž ju je
uhvatio pre nego što je krug prekinut, a moć okrnjena toliko da uništi
viziju. Zujanje je sad bilo svuda. Sigurno su ga čuli na svim dalekim
mestima na kojima je bilo druge dece poput njih, koja su stajala u
krugovima poput njihovog. Deca su ga čula, baš kao i mete koje su
ubijali u raznim Institutima. I deca će poslušati, baš kao i pomenute
mete. Razlika je u tome što će ona poslušati voljno i rado. Pobuna nije
bila samo ovde – bila je globalna.
Džordžu, KRENI. Na igralište!
Džordž je spustio ruku, koju je Niki prihvatio. Niki, koji se zauzeo za
njega kad ga je Hari oborio. Niki, koji ga je zvao Avester, kao da je to
specijalno ime koje koriste samo prijatelji. Ejveri ga je stisnuo za ruku.
Osetio je kako mu Niki uzvraća istom merom. Niki, koji je uvele bio u
modricama. Niki, koji se nije saginjao niti je prihvatao njihove usrane
žetone.
Niki, KRENI. Na igralište!
Otišao je. Sad ga je Helen držala za ruku. Helen sa sve bleđom pank
frizurom, Helen koja ga je naučila kako da pravi premet napred na
trambulini „tako da ne padneš s nje i ne razbiješ tu glupavu glavu”.
Helen, KRENI. Na igralište!
Otišla je, poslednja od prijatelja ovde dole. Ali Kejti je uhvatila ruku
koju je Helen držala. Kucnuo je čas.
Spolja je dopirala slaba pucnjava.
Molim te da ne bude prekasno!
To je bila njegova poslednja svesna misao kao pojedinca, kao
Ejverija. Zatim se pridružio zujanju i svetlima.
Bilo je vreme da obavi daleki poziv.

21

Stakhaus je kroz nekoliko stabala video kako se „saburban” kotrlja
napred. Svetlost iz administrativne zgrade klizila je po hromu. Kretao
se veoma polako, ali je dolazio. Palo mu je na pamet (prekasno da išta
učini, ali zar nije uvek tako) da dečak možda više nema USB, da ga je
možda ostavio kod one koju zove policajka Vendi. Ili da ga je sakrio
negde između aerodroma i Instituta, posle poziva nerazboritog heroja
policajki Vendi, s obaveštenjem gde ga može naći ako išta krene
naopako.

Ali šta sam mogao da uradim?, pomislio je. Ništa. Ništa izuzev ovog.
„Saburban” se pojavio na početku prilaznog puta. Stakhaus je i dalje
stajao između autobusa i jarbola, raširenih ruku, kao Isus na krstu.
Zujanje je dostiglo gotovo zaglušujući nivo. Pitao se da li je Rozalinda
na položaju ili je naterana u bekstvo. Pomislio je na Gledis. Nadao se da
je spremna da zameša sastojke.
Žmirkajući je posmatrao obris iza volana „saburbana”. Nije mogao
da vidi bogzna šta. Znao je da Dag i Čed neće moći da vide jebeno ništa
kroz zamračene zadnje prozore, dok ne budu razneseni, ali je šoferka
bila od providnog stakla. Stakhaus je, kad je „saburban” prišao na
manje od. dvadeset metara – nešto bliže nego što se nadao – video
traku naopako okrenute kape na šoferovom čelu. Pustio je jarbol. Vozač
je počeo mahnito da odmahuje glavom. Sklonio je ruku s volana, da bi
mu dao znak da stane. Shvatio je da je namagarčen. Trik je bio
jednostavan, kao dečak koji beži provlačeći se ispod ograde, i jednako
delotvoran.
Za volanom nije bio nerazboriti heroj, već gospođa Sigsbi.
„Saburban” se ponovo zaustavio i krenuo u rikverc. „Žao mi je,
Džulija, nema ti pomoći”, rekao je i podigao ruku.
Počela je pucnjava s administrativne zgrade i iz drveća. Gledis
Hikson je, u zadnjem delu Prednje polovine, sklonila poklopce s dve
velike kante izbeljivača, postavljene ispod GYR jedinice, koja je
obezbeđivala grejanje i hlađenje Zadnje polovine i tunela. Zadržala je
vazduh i ispraznila boce sredstva za čišćenje sanitarija u kante
izbeljivača. Brzo ih je promešala drškom zogera i poklopila kofe i
jedinicu platnom. Potrčala je iz Istočnog krila Prednje polovine. Oči su
je pekle. Shvatila je da se krov pomera pod njenim nogama, dok je
trčala preko njega.

22

„Ne, Trevore, ne!”, vrisnula gospođa Sigsbi. Mahala je glavom napred-
nazad. S mesta iza nje, Tim je video kako podiže ruku i kako je pritiska
na šoferku. Drugom rukom poterala je „saburban” u rikverc.

Jedva da se pokrenuo kad je počela pucnjava. Nešto hitaca dopiralo
je iz šume s desne strane, a nešto spreda i – Tim je bio prilično siguran
– odozgo. Rupe su se pojavile na šoferki. Staklo je pobelelo. Ugnulo se
ka unutra. Gospođa Sigsbi postala je lutka. Trzala se, skakala i
prigušeno stenjala, dok su je meci pogađali.

„Ostani dole, Luk!”, vikao je Tim kad je dečak počeo da se vrpolji
ispod njega. „Ostani dole!”

Meci su probijali zadnje prozore „saburbana”. Krhotine stakla
padale su po Timovim leđima. Krv je tekla zadnjim delom vozačkog
sedišta. Tim je, uprkos upornom zujanju koje kao da je dopiralo
odasvuda, čuo kako zrna prolaze tik iznad njega. I svako je preteći
zujalo.

Čuo je zvuk metala koji probija metal. Hauba „saburbana” se
podigla. Uhvatio je sebe kako razmišlja o poslednjoj sceni gangsterskog
filma, o Boni Parker i Klajdu Barouu koji izvode ples smrti, dok se meci
zabijaju u njihov auto i njih. Lukov plan, ma kakav bio, katastrofalno je
omanuo. Gospođa Sigsbi bila je mrtva; video je kako njena krv natapa
ostatke šoferke. Oni su bili sledeći.

Zatim je čuo vrisku ispred sebe i povike s desne strane. Još dva
metka probila su desnu stranu „saburbana”. Jedan je okrznuo kragnu
Timove košulje. Bili su poslednji. Čuo je silni, mučni urlik.

„Pusti me da se dignem!” stenjao je Luk. „Ne mogu da dišem!”
Tim se sklonio s dečaka i provirio između prednjih sedišta. Znao je
damu svakog trenutka mogu razneti glavu, ali je morao da osmotri
situaciju. Luk se podigao pored njega. Tim je hteo da mu kaže da legne,
ali su mu reči zamrle u grlu.
Ovo ne može biti stvarnost, pomislio je, Ne može.
Ali bilo je.

23

Ejveri i ostali stajali su u krugu oko velikog telefona. Bilo je teško videti
ih zbog sjajnih i prelepih Stazi svetala.

Prskalica, pomislio je Ejveri. Sad mi pravimo prskalicu.
Tri metra visoka prskalica obrazovala se od svetala. Prštala je u
svim pravcima. Isprva se ljuljala napred-nazad. Grupni um preuzeo je
čvršću kontrolu. Zanjihala se iznad džinovske telefonske slušalice,
oborila ju je s džinovskog aparata. Slušalica u obliku tega ležala je
postrance. Iz nje su se širili glasovi na različitim jezicima. I svi su
postavljali ista pitanja: Halo, čujete li me? Halo, jeste li tamo?
DA, jednoglasno su odgovorila deca iz Instituta. DA, ČUJEMO VAS!
UČINITE TO ODMAH!
Krug dece u španskom Nacionalnom parku Sijera Nevada ih je čuo.
Čuo ih je krug bosanske dece, zatočene u Dinarskim Alpima. Čuo ih je
krug holandske dece na Pampusu, ostrvu koje čuva ulaz u
amsterdamsku luku. Krug nemačke dece čuo ih je u planinskoj tvrđavi
u Bavarskoj. U Pjetrapertozi, Italija.
U Namvonu, Južna Koreja.
Deset kilometara pored sibirskog napuštenog grada Čerski.
Čuli su, odgovorili su, sjedinili su se.

24

Kališa i ostali stigli su do zaključanih vrata između tunela i Prednje
polovine. Sad su jasno čuli pucnjavu, zato što je zujanje naglo prestalo,
kao da je negde izvučen kabl iz utičnice.

O, još je tu, pomislila je Kališa. Samo više nije namenjeno nama.
Zidovi su zastenjali. To je bio gotovo ljudski zvuk. Čelična vrata
između tunela i F-nivoa Prednje polovine eksplodirala su i zdrobila
Rozalindu Doson. Ubila su je u trenu. Vrata su pala posle lifta,
izvitoperena na mestima gde su bile moćne šarke. Žičana mreža koja je
štitila fluorescentne svetiljke cepala se bacajući luđačke podvodne

senke.
Stenjanje je jačalo. Dolazilo je odasvud, kao da je zgrada pokušavala

da rasturi samu sebe. Tim je u „saburbanu” pomislio na Boni i Klajd, a
Kališa na Poovu priču o kući Ašerovih.

Hajde, odaslala je misao ostalima: Požurite!
Protrčali su pored iskidanih vrata, ispod kojih je ležala žena, u sve
većoj barici krvi.
Džordž: Šta je s liftom? On je iza nas!
Niki: Jesi li lud? Ne znam šta se dešava, ali ne ulazim ni u kakav
prokleti lift.
Helen: Je li ovo zemljotres?
„Nije”, rekla je Kališa.
To je umotres. Ne znam kako...
Helen: Nešto nije u redu s vazduhom.
Niki je rekao: „Mislim da je to neki otrov.” Zlikovci nikad ne odustaju.
Kališa je otvorila vrata s natpisom STEPENICE. Počeli su da se
penju. Svi su kašljali. Stepenice su se zaljuljale ispod njihovih nogu,
između D i C nivoa. Pukotine su izbrazdale zidove. Fluorescentne
svetiljke su se isključile. Pojavila su se svetla za slučaj opasnosti. Bacala
su slab, žućkasti sjaj. Kališa je stala, presavila se u struku i povraćala
nasuvo. Nastavila je da se penje.
Džordž: Šta će biti s Ejverijem i ostalom decom koja su još dole?
Pogušiće se!
Niki: A šta je s Lukom? Je li on ovde? Je li još živ?
Kališa nije znala ništa izuzev da moraju da izađu, pre nego što se
uguše. Ili pre nego što budu smrvljeni, ako se Institut uruši.
Titanski drhtaj prošao je kroz zgradu. Stepenice su se nakrenule
nadesno. Pomislila je u kakvoj bi situaciji bili da su krenuli liftom i
suzbila tu pomisao.
B-nivo. Kališa je dahtala, boreći se za vazduh, ali je on ovde bio
bolji. Mogla je da malo brže potrči. Bilo joj je drago što se nije navukla
na cigarete iz aparata. Stenjanje u zidovima preraslo je u tihi vrisak.
Čula je kako se metal lomi i pretpostavila da su to zvuci raspadanja cevi
i električnih vodova.
Sve se raspada. Setila se videa na Jutjubu koji je jednom videla,
grozote od koje nije mogla da odvoji pogled: zubara koji je kleštima
vadio nečiji zub. Zub se mrdao, dok je krv prštala okolo. Pokušavao je
da ostane u desnima, ali se konačno oslobodio, s korenjem koje je
visilo. Ovo je ličilo na to.

Stigla je do vrata u nivou prizemlja. Bila su savijena, nestvarna,
pijana. Gurnula ih je, ali ona nisu htela da se otvore. Niki joj se
pridružio. Zajedno su uprli. Nije vredelo. Pod se podigao. Zatim se, uz
tresak, spustio. Komad tavanice je otpao, tresnuo na stepenice i
kliznuo. Raspadao se usput.

„Zdrobiće nas ako ne izađemo!”, povikala je Kališa.
Niki: Džordžu. Helen.
Pružio je ruke. Stepenište je bilo usko, ali su njih petoro nekako
uspeli da se naguraju ispred vrata, rame uz rame. Džordžova kosa bila
je u Kališinim očima, a Helenin dah, koji je zaudarao na strah, na
njenom licu. Uhvatili su se za ruke. Tačke su se pojavile, a vrata uz
škripu otvorila, ponevši deo rama sa sobom. Iza njih je bio hodnik,
pijano nakrivljen u stranu. Kališa je prošla kroz izvitoperena vrata.
Izletela je kao čep iz boce šampanjca. Pala je na kolena i posekla šaku
na krhotinu fluorescentne cevi. Na jednom zidu još je nakrivo visio
poster troje dece koja trče preko polja, onaj na kom je pisalo da je to još
samo jedan dan u raju.
Zateturala se i osmotrila okolinu. Videla je i da ostali rade to isto.
Zajedno su potrčali ka salonu, pored soba u kojima ukradena deca više
neće živeti. Vrata ovih soba otvarala su se i zatvarala, što je ličilo na
luđački aplauz. Nekoliko aparata za grickalice je palo, prosuvši
sadržinu. Iz razbijenih boca širila se sladunjava aroma alkohola. Vrata
igrališta bila su izvitoperena i zatvorena, ali se staklo razbilo. Letnji
povetarac donosio je svež vazduh. Kališa je stigla do vrata i zastala u
mestu. Na trenutak je zaboravila na zgradu koja se cepala i urušavala
oko njih.
Njena prva pomisao bila je da su i ostali izašli napolje, kroz druga
vrata tunela, zato što su bili tamo: Ejveri, Ajris, Hal, Len, Džimi, Dona i
sva deca iz Odeljenja A. Zatim je shvatila da ne vidi njih, već projekcije.
Avatare. Opkolili su ogromni telefon. Trebalo je da smrvi trambulinu i
mrežu za badminton, ali su one još bile tamo. Videla je i ogradu od žice,
ne iza velikog telefona već kroz njega.
Deca i telefon su nestali. Shvatila je da se pod ponovo diže i da se
ovog puta neće vratiti. Videla je procep između salona i ivice igrališta,
koji se polako širio. Imao je dvadesetak centimetara, ali je rastao.
Morala je da poskoči, da bi izašla napolje, kao s druge stepenice na
stepeništu.
„Požurite!”, povikala je ostalima. „Požurite! Dok još možete!”

25

Stakhaus je čuo vrisku s krova administrativne zgrade. Pucnjava iz tog
pravca je prestala. Okrenuo se i ugledao nešto što isprva nije mogao da
pojmi. Prednja polovina se dizala. Prilika se ljuljala na krovu. Njena
silueta ocrtavala se na mesecu, raširenih ruku, u naporu da održi
ravnotežu. To je morala biti Gledis.

Ovo se ne događa, pomislio je.
Ali jeste. Prednja polovina podigla se još više. Krčkala je i pucala,
dok se rastavljala od tla. Zaklonila je mesec i propala, kao nos
ogromnog i nezgrapnog helikoptera. Gledis je letela. Stakhaus je čuo
njen krik dok je nestajala u senkama. Zik i doktorka Ričardson pobacali
su puške na administrativnoj zgradi. Šćućurili su se uza zidić, zureći u
zgradu koja se polako uspinjala na nebo, prosipajući staklo i krhotine
blokova. Povukla je najveći deo žice oko igrališta sa sobom. Voda iz
iskidanih cevi je navirala.
Aparat za prodaju cigareta ispao je kroz slomljena vrata salona
zapadnog krila. Tresnuo je na igralište. Smrvio bi Džordža Ajlsa, koji je
zevao u podnožju Prednje polovine dok se dizala ka nebu, da ga Niki u
poslednjem trenutku nije cimnuo ka sebi.
Kuvar Dag i poslužitelj Čed izašli su između drveća, savijenog vrata
i otvorenih usta. Puške su im visile u rukama. Verovatno su
pretpostavili da su svi u mecima izrešetanom „saburbanu” mrtvi; još
verovatnije bilo je da su zaboravili na njega, obuzeti čuđenjem.
Donji deo Prednje polovine bio je iznad administrativne zgrade.
Kretao se s dostojanstvenom, veličanstvenom otmenošću
osamnaestovekovnog bojnog broda Kraljevske mornarice, koji jedri na
povetarcu. Izolacija i žice, među kojima je bilo i onih koje su još
varničile, visile su kao prerezane pupčane vrpce. Duga cev grebala je po
ventilacionim uređajima. Zik Grk i doktorka Felisija Ričardson videli su
da dolazi. Potrčali su ka vratima na krovu. Zik je stigao do njih;
doktorka Ričardson nije. Pokrila je glavu rukama da bi se zaštitila. To je
bio instinktivan i uzaludan gest.
Tada se tunel – oslabljen dugogodišnjim zanemarivanjem i
kataklizmičkom levitacijom Prednje polovine – obrušio. Zdrobio je
decu koja su već umirala od trovanja gasom i mentalnog
preopterećenja. Održali su krug do samog kraja. Ejveriju Diksonu se,

dok se krov obrušavao, javila poslednja misao, jasna i spokojna: Drago
mi je što sam imao prijatelje.

26

Tim se nije sećao izlaska iz „saburbana”. Bio je u potpunosti
zaokupiran pokušajima da probavi ono što je video: golema zgrada
lebdela je u vazduhu, iznad manjeg zdanja. Video je kako prilika na
krovu manje zgrade podiže ruke iznad glave. Potmuli zvuk se oglasio,
odnekud iza ove neverovatne iluzije u stilu Dejvida Koperfilda. Veliki
oblak prašine vinuo se uvis... i lebdeća zgrada pala je kao stena.

Zemlja je zadrhtala od ogromnog treska. Tim se zateturao. Manja
zgrada – administrativna, pretpostavljao je Tim – ni na koji način nije
mogla da prihvati težinu one veće. Eksplodirala je, odašiljući drvo,
beton i staklo u svim pravcima. Još prašine poletelo je uvis, dovoljno da
zakloni mesec. Alarm školskog autobusa (ko bi rekao da ih imaju?)
počeo je da prodorno zavija u noći. Osoba na krovu bila je mrtva, i svi
koji su se zatekli unutra sad su bili samo krvava kaša.

„Time!” Luk ga je uhvatio za ruku. „Time!” Pokazao je na dvojicu
ljudi koji su izašli između drveća. Jedan je još zurio na ruševine, ali je
drugi podizao veliki pištolj. Činio je to veoma polako, kao u snu.

Tim je mnogo brže podigao pištolj. „Ne čini to. Spusti ga.”
Ošamućeni ljudi su ga pogledali. Zatim su ga poslušali.
„Sad priđite jarbolu.”
„Je li gotovo?”, pitao je jedan od njih. „Molim vas, recite mi da je
gotovo.”
„Mislim da jeste”, rekao je Luk. „Radite ono što vam moj prijatelj
kaže.”
Probijali su se kroz uskovitlanu prašinu ka jarbolu i autobusu. Luk
je uzeo njihove pištolje. Hteo je da ih ubaci u „saburban”, kad je shvatio
da neće voziti taj mecima izrešetani i krvlju poprskani kombi. Zadržao
je automatski pištolj. Drugi je bacio u šumu.

27

Stakhaus je posmatrao Čeda i kuvara Daga, koji su koračali ka njemu.
Zatim se okrenuo ka ruševinama svog života.

Ali ko je mogao znati? Pomislio je. Ko je mogao znati da su imali
pristup energiji dovoljnoj da podignu zgradu u vazduh? To nije znala
gospođa Sigsbi, Evans, Hekl i Džekl, pa ni Donki Kong – gde god da je
noćas bio – a pogotovo ne on. Mislili smo da radimo s visokom
voltažom, iako smo crpli beznačajnu količinu energije. Ispali smo
budale.

Neko ga je kucnuo po ramenu. Okrenuo se i ugledao nerazboritog
heroja. Imao je široka ramena (što se i očekuje od autentičnog heroja),
ali je nosio naočari, što je predstavljalo odstupanje od stereotipa.

Naravno, ne bi valjalo smetnuti s uma Klarka Kenta, pomislio je.
„Jesi li naoružan?”, pitao je čovek po imenu Tim.
Stakhaus je odmahnuo glavom i načinio slabašan gest jednom
rukom. „Oni su bili zaduženi za taj deo posla.”
„Jeste li vas trojica poslednji?”
„Ne znam.” Stakhaus nikad nije bio ovoliko umoran. Pretpostavio je
da je to posledica šoka i zgrade koja se podigla u noćno nebo, zakrilivši
mesec. „Možda su neki ljudi u Zadnjoj polovini još živi. I tamošnji
doktori, Halas i Džejmsova. Što se dece u Prednjoj polovini tiče... nije
mi jasno kako je iko mogao preživeti tako nešto.” Pokazao je ka
ruševinama rukom koja kao da je bila od olova.
„Šta je s drugom decom?”, pitao je Tim. „Šta je s njima? Zar nisu bila
u drugoj zgradi?”
„Bila su u tunelu”, rekao je Luk. „On je pokušao da ih potruje gasom,
ali se tunel pre toga obrušio. Pao je kad se Prednja polovina podigla.”
Stakhaus je hteo da porekne ovu tvrdnju, ali kakvog bi mu to dobra
donelo kad je Elis mogao da mu čita misli? Sem toga, bio je tako
umoran. Istrošen do kraja.
„Jesu li i tvoji prijatelji bili u njemu?”, pitao je Tim.
Luk je otvorio usta da kaže da nije siguran, ali da se to verovatno
dogodilo, kad mu se glava trgla, kao da je pozvan. Ako jeste, poziv je
dolazio iz njegove glave, pošto je Tim čuo glas tek nekoliko sekundi
kasnije.
„Luk!”
Devojčica je trčala po travnjaku, izbegavajući krš, koji je
eksplodirao ka spolja, u nekoj vrsti venca. Pratila su je dva dečaka i još
jedna devojčica.

„Luki!”
Luk je potrčao u susret devojčici. Zagrlio ju je. I ostalo troje im se
pridružilo. Tim je ponovo čuo zujanje dok su se grlili, ali znatno tiše.
Nešto krša se pomaklo, drvo i kamenje diglo se u vazduh i palo. I da li je
čuo šapat njihovih izmešanih glasova u glavi? Možda mu se učinilo, ali...
„Još imaju energije”, rekao je Stakhaus. Govorio je
nezainteresovanim tonom. „Čuo sam ih. I ti si. Čuvaj se. Deluje
kumulativno. Napravio je Hekla i Džekla od Halasa i Džejmsove.”
Kratko se nasmejao. „Sad su samo par svraka iz crtaća, sa skupo
plaćenim medicinskim diplomama.”
Tom nije obraćao pažnju na njegove reči. Pustio je decu da se
raduju ponovnom susretu – ko je na čitavom svetu to više zaslužio od
njih? Držao je na oku trojicu odraslih, preživelih pripadnika Instituta,
iako nisu delovali kao ljudi koji će praviti probleme.
„Šta ću s vama, zlikovci?”, pitao je Tim. Više je glasno razmišljao,
nego što se njima obraćao.
„Molim vas, nemojte da nas ubijete”, rekao je Dag. Pokazao je na
grupni zagrljaj, koji nije prestajao. „Hranio sam tu mladež. Održavao
sam ih u životu.”
„Ne pokušavaj da opravdaš ono što ste ovde radili, ako želiš da
ostaneš živ”, rekao je Tim. „Najpametnije će ti biti da držiš usta
zatvorena.” Upravio je pažnju ka Stakhausu. „Izgleda da nam autobus
neće biti potreban, pošto ste ubili najveći broj dece...”
„Mi nismo...”
„Jesi li gluv? Rekao sam da ćutiš.”
Stakhaus je posmatrao izraz na Timovom licu. Nije ličio na
heroizam, nerazboriti ili neki drugi, već na spremnost na ubistvo.
Ućutao se.
„Moramo da se odvezemo odavde”, rekao je Tim, „i zaista ne želim
da marširam s tvojim ratnicima kroz šumu do sela o kom je Luk
govorio. Ovo je bio dug, zamoran dan. Imate li neki predlog?”
Stakhaus kao da ga nije čuo. Posmatrao je ostatke Prednje polovine
i zdrobljene administrativne zgrade. „Sve ovo...”, čudio se. „Sve ovo
zbog jednog odbeglog dečaka.”
Tim ga je šutnuo u članak. „Vodi računa o onom što ti pričam,
seronjo. Kako da odvedem ovu decu odavde?”
Stakhaus nije odgovorio, baš kao ni čovek koji je tvrdio da je hranio
decu. Onaj treći, tip koji je ličio na bolničara u tunici, progovorio je:
„Hoćete li me pustiti ako vam kažem šta da radite?”

„Kako se zoveš?”
„Čed, gospodine. Čed Grinli.”
„Pa, Čede, to zavisi od kvaliteta tvoje informacije.”

28

Poslednji preživeli iz Instituta grlili su se, grlili i grlili. Luk je mislio da
bi mogao doveka da ih grli, i da prima njihove zagrljaje, zato što nije
očekivao da će ih ikada videti. Sve što im je bilo potrebno u tom
trenutku bilo je unutar kruga koji su obrazovali zagrljajima na kršem
pokrivenom travnjaku. Nije im trebalo ništa izuzev društva prijatelja.
Čitav svet, sa svim svojim problemima mogao je da se jebe.

Ejveri?
Kališa: Nema ga. Ni njega ni ostalih. Izginuli su kad se tunel obrušio
na njih.
Niki: Ovako je bolje, Luk. Ne bi bio isti. Ne bi bio svoj. Ono stoje uradio,
ono što su oni uradili... to ga je oštetilo, baš kao i druge.
Šta je s decom u Prednjoj polovini? Je li ijedno od njih još živo? Ako
jeste, moramo da...
Kališ je odgovorila. Odmahnula je glavom. Nije slala reči, već slike:
pokojnog Harija Krosa iz Selme, Alabama. Dečaka koji je umro u
kafeteriji.
Luk je uhvatio Ša za ruke. Svi oni? Hoćeš li da kažeš da su svi oni umrli
od napada, čak i pre nego što se zgrada obrušila?
Pokazao je na ostatke Prednje polovine.
„Mislim da se to desilo kad se podigla”, rekao je Niki. Kad je Ejveri
odgovorio na veliki telefon.” Dodao je, kad mu je postalo jasno da ga
Luk nije u potpunosti razumeo: Kad su se druga deca uključila.
„Daleka deca”, dodao je Džordž. „Iz drugih Instituta. Deca iz Prednje
polovine bila su samo previše... ne znam pravu reč.”
„Previše ranjiva”, rekao je Luk. „Na to si mislio. Bila su ranjiva. To je
ličilo na jednu od prokletih starih injekcija, zar ne? Na jednu od loših.”
Klimnuli su.
Helen je prošaptala: „Kladim se da su umrla gledajući tačke. Koliko
je to grozno?”
Lukov odgovor bio je detinjasto poricanje, kome se odrasli cinično

smeju i koje samo deca mogu u potpunosti razumeti: To nije pošteno!
Nije pošteno!

Nije, složili su se. Nije pošteno.
Razdvojili su se. Luk ih je pogledao jednog po jednog, na prašnjavoj
mesečini: Helen, Džordža, Nikija... i Kališu. Setio se kako ju je upoznao,
dok se pretvarala da puši slatku cigaretu.
Džordž: Što ćemo sad, Luki?
„Tim će znati”, rekao je Luk. Nadao se da je to istina.

29

Čed ih je predvodio dok su obilazili uništene zgrade. Stakhaus i kuvar
Dag vukli su se za njim, oborene glave. Tim ih je sledio, s pištoljem u
ruci. Luk i njegovi prijatelji hodali su za Timom. Cvrčci su ćutali dok je
trajalo uništenje. Počeli su da se oglašavaju.

Čed je zastao na rubu komada asfalta na kom je bilo parkirano pet-
šest vozila i tri-četiri kamioneta. Među njima je bila „tojota” srednje
veličine, s natpisom MEJN PEJPER INDASTRIS, sa strane. Pokazao je na
nju. „Šta kažete na ovu, gospodine? Da li će vam odgovarati?”

Tim je mislio da hoće, makar ispočetka. „Šta je s ključevima?”
„Svi koriste ova vozila za održavanje. Uvek su ispod vizira.”
„Luk”, rekao je Tim, „hoćeš li da proveriš to?”
Luk je krenuo ka vozilu. Ostali su pošli za njim, kao da ne mogu da
podnesu razdvojenost, makar i za jedan minut. Otvorio je vrata na
vozačkoj strani i spustio vizir. Nešto mu je palo u ruku. Podigao je
ključeve.
„Dobro je”, rekao je Tim. „Sad otvori prtljažnik. Ispraznite ga. Izbaci
sve što pronađeš u njemu.”
Krupni dečak zvani Nik i manji Džordž prihvatili su se tog zadatka.
Izbacili su grabulje, motike, kutiju za alat i nekoliko kesa đubriva.
Stakhaus je seo na travu i položio glavu na kolena kad su to uradili. Taj
gest rečito je svedočio o porazu, ali ga Tim nije žalio. Kucnuo ga je po
ramenu.
„Idemo.”
Stakhaus nije podigao glavu. „Kuda? Mislim da je klinac pomenuo
Diznilend.” Nasmejao se, bez trunke veselja.

„To te se ne tiče. Ali bih voleo da znam. Gde ćeš ti da odeš?”
Stakhaus nije odgovorio.

30

U zadnjem delu kamioneta nije bilo sedišta. Deca su stoga na smenu
sedela napred, počevši od Kališe. Luk se šćućurio na metalnom podu
između nje i Tima. Niki, Džordž i Helen zbili su se kod zadnjih vrata.
Gledali su kroz dva mala prašnjava prozora na svet za koji su mislili da
ga više neće videti.

Luk: Zašto plačeš, Kališa?
Saopštila mu je, a zatim glasno, da bi je i Tim čuo. „Zato što je sve
tako lepo. Čak i u mraku, sve je tako lepo. Volela bih da je Ejveri s nama
i da može to da vidi.”

31

Zora je bila samo glasina na istočnom horizontu kad je Tim skrenuo ka
jugu na Auto-putu 77. Onaj koji se zove Niki zauzeo je Kališino mesto
na prednjem sedištu. Luk je otišao u zadnji deo, s njom. Sve četvoro bili
su zajedno kao štenci. Čvrsto su spavali. I Nik je spavao. Udario bi
glavom o staklo, kad god bi vozilo naišlo na džombu... a bilo ih je
mnogo.

Tim je pogledao mobilni telefon kad su se približili znaku koji je
saopštavao da je Minoket osamdeset kilometara daleko. Video je da
ima dve crte i devet procenata baterije. Pozvao je Vendi, koja je
odgovorila posle prvog zvona. Htela je da zna da li je dobro. Rekao je da
jeste. Pitala je za Luka.

„I on je dobro. Spava. Imam još četvoro dece. Bilo je i drugih – ne
znam koliko, priličan broj – ali su mrtva.”

„Mrtva? Bože, Time, šta se desilo?”
„Ne mogu sad da ti kažem. Ispričaću ti kad budem mogao. Možda
ćeš mi poverovati. Ostalo mi je tridesetak dolara u novčaniku, a ne

smem da koristim kreditne kartice. Za nama je ostala paklena zbrka.
Ne želim da ostavim nikakav trag za sobom. Takođe sam đavolski
umoran. Još imam pola rezervoara, što je dobro, ali sam na ivici snaga.”

„Šta... ti... imaš li...”
„Vendi, gubim te. Zvaću te ponovo. Nadam se da me čuješ. Volim
te.”
Nije znao da li je čula njegove poslednje reči, ili da li ih je razumela,
ako jeste. Prvi put joj je saopštio svoja osećanja. Isključio je telefon.
Spustio ga je na konzolu, zajedno s pištoljem Taga Faradeja. Izgledalo
mu je da su se svi događaji u Dupreu davno desili, nekoj drugoj osobi.
Najvažnija su bila ova deca, i ono što će uraditi s njima.
Kao i oni koji bi mogli poći za njima.
„Hej, Time.”
Pogledao je Nikija. „Mislio sam da spavaš.”
„Ne, samo razmišljam. Mogu li nešto da ti kažem?”
„Naravno. Pričaj mi sve što ti padne na pamet. Ne daj mi da
zaspim.”
„Samo sam hteo da ti zahvalim. Neću reći da si povratio moju veru
u ljudsku prirodu, ali to što si došao s Lukijem... za tako nešto treba
imati muda.”
„Slušaj, sinko, da li mi čitaš misli?”
Nik je odmahnuo glavom. „Ne mogu to sada. Mislim da ne bih
mogao da pomerim ni omot bombona na podu, a to je bio moj fah. Kad
bih se povezao s njima...” Nagnuo je glavu ka usnuloj deci u zadnjem
delu vozila. „Bilo bi drugačije. Makar neko vreme.”
„Misliš li da ćeš se vratiti? Da ćeš otići tamo gde si nekad živeo?”
„Ne znam. To mi ne znači mnogo. Nikad nije. Ložio sam se na fudbal
i ulični hokej.” Posmatrao je Tima. „Čoveče, ti nemaš kese ispod očiju,
već kofere.”
„Malo sna dobro bi mi došlo”, priznao je Tim. Da, dvanaestak sati.
Setio se propalog motela Norberta Holistera u kom televizor nije radio,
a bubašvabe nisu dodatno naplaćivane. „Pretpostavljam da neki moteli
ne bi pravili problem kad bi plaćali gotovinom, ali se bojim da je ona
problem.”
Niki se osmehnuo. Tim je video dobrog mladog čoveka koji će
postati – ako bog bude dobar – za nekoliko godina. „Mislim da bismo ti
moji prijatelji i ja mogli pomoći s gotovinom. Nisam sasvim siguran, ali
da, verovatno. Imaš li dovoljno goriva da stigneš do sledećeg grada?”
„Imam.”

„Zaustavi se u njemu”, rekao je Niki i naslonio glavom na prozorsko
staklo.

32

Blagajnica Sandra Robišo pozvala je menadžera banke, uoči otvaranja
milinoketskog ogranka Siman trasta, u devet ujutru.

„Imamo problem”, rekla je. „Pogledajte ovo.”
Posmatrala je video-snimak s bankomata. Brajan Sterns seo je
pored nje. Kamera automata beležila je transakcije. U malom gradu
Milinoketu u severnom Mejnu, noću se obično nije ništa dešavalo. Prve
mušterije prilazile su bankomatu oko šest sati. Na ekranu je pisalo da
je 5.18 ujutru. Pet ljudi je pred Sternovim očima prišlo aparatu. Četvoro
je imalo majice navučene preko usta i nosa. Podsećale su na banditske
marame u starinskim vesternima. Peti je imao bejzbol kapu navučenu
preko očiju. Sterns je pročitao natpis MEJN PEJPER INDASTRIS.
„Ovi liče na decu!”
Sandra je klimnula. „Izuzev ako nisu patuljci, što je malo verovatno.
Gledajte ovo, gospodine Sternse.”
Deca su se uhvatila za ruke i obrazovala krug. Smetnje su iskrivile
sliku. Novac je počeo da izlazi iz otvora na bankomatu, kao iz mašine u
kazinu koja isplaćuje dobitak.
„Šta, kog đavola?”
Sandra je odmahnula glavom. „Ne znam šta kog đavola, ali su uzeli
više od dve hiljade dolara iz mašine koja je programirana da nikom ne
da više od osam stotina. Pretpostavljam da bi trebalo da zovemo nekog
zbog toga, ali ne znam koga.”
Sterns nije odgovorio. Samo je gledao, fascinirano, kako mali
banditi – ličili su na petake – kupe pare.
Pokupili su ih i otišli.

ČOVEK ŠUŠKETAVOG GLASA

1

Tim Džejmison se neka tri meseca kasnije, jednog prohladnog
oktobarskog jutra, šetao prilaznim putem onog što se zvalo Katoba Hil
farma. Išao je ka Državnom putu Južne Karoline 12-A. Šetnja je
potrajala, pošto je prilazni put bio dug gotovo osamsto metara. Da je
bio malo duži, šalio se s Vendi, mogli su ga nazvati Državni put Južne
Karoline 12-B. Nosio je isprane farmerke, prljave radne cipele i veliku
majicu, koja mu je sezala do butina. Bila je Lukov poklon, naručen
preko interneta. S prednje strane bila je reč ispisana zlatnim slovima
AVESTER. Nikad nije upoznao Ejverija Diksona, ali je voleo da nosi tu
majicu. Lice mu je bilo osunčano. Katoba već deset godina nije bila
prava farma, ali je iza ambara bila bašta od pola hektara. Oktobar je bio
vreme žetve.

Stigao je do poštanskog sandučeta. Otvorio ga je i počeo da vadi
uobičajeno đubre (izgleda da u današnje vreme niko ne dobija pravu
poštu). U jednom trenutku ukočio se u mestu. Stomak, kome u šetnji
ništa nije falilo, zgrčio se. Prilazio mu je automobil. Usporavao je. To je
bio obični „ševi malibu”, zamrljan crvenkastom prašinom i s
uobičajenom gomilom buba na rešetki hladnjaka. Nije bio komšija,
znao je sva njihova kola, ali je mogao biti trgovački putnik, ili izgubljeni
putnik namernik, u potrazi za uputstvima. Samo što nije bio. Tim nije
znao ko je čovek iza upravljača, ali je znao da ga je on, Tim, čekao.
Napokon je stigao.

Zatvorio je poštansko sanduče i zabacio ruku iza leđa, kao da
namešta kaiš, koji je bio na mestu, baš kao i pištolj, „glok” koji je nekad
pripadao crvenokosom šerifovom zameniku Tagartu Faradeju.

Putnik namernik je isključio motor i izašao. Nosio je mnogo novije

farmerke od Timovih – na njima je još bilo tragova ležanja na polici u
radnji – i belu košulju, zakopčanu do grla. Imao je privlačno i
neupečatljivo lice. Takva kontradikcija možda bi izgledala nemoguće
dok ne sretnete tipa poput njega. Imao je plave oči i nordijskoplavu,
skoro sedu kosu. Izgledao je onako kako ga je zamišljala pokojna
Džulija Sigsbi. Poželeo je dobro jutro Timu, koji mu je uzvratio pozdrav,
s rukom na leđima.

„Vi ste Tim Džejmison.” Pružio je ruku.
Tim ju je pogledao, ali je nije prodrmao. „Jesam. A ko ste vi?”
Plavušan se osmehnuo. „Recimo da sam Vilijam Smit. Tako piše na
mojoj vozačkoj dozvoli.” Smit je bilo dobro, kao i vozačka, ali je dozvola
zvučala indikativno. Šušketao je, ali jedva primetno. „Zovite me Bil.”
„Šta mogu da učinim za vas, gospodine Smite?”
Čovek koji se predstavio kao Bil Smit – imenom jednako
neupadljivim kao njegovo vozilo – namrštio se na jutarnjem suncu.
Blago se smešio, kao da razmatra nekoliko odreda prijatnih odgovora
na ovo pitanje. Ponovo je upro pogled u Tima. Osmeh je još bio na
njegovim usnama, ali mu se oči nisu smejale.
„Mogli bismo da nastavimo s okolišanjem, ali sam siguran da vas
čeka zahtevan dan, pa ću nastojati da potrošim što manje vašeg
vremena. Znajte da nisam došao da bih vam pravio bilo kakve nevolje,
stoga biste mogli da pustite pištolj, ako vam stoji za pojasom iza leđa.
Mislim da ćemo se složiti oko konstatacije da je u ovom kraju sveta bilo
dovoljno pucnjave za godinu dana.”
Tim je hteo da pita kako ga je gospodin Smit pronašao, ali čemu to?
Nije bilo preterano teško, farma Katoba pripadala je Hariju i Riti
Galikson, koji sad žive u Floridi. Njihova ćerka je poslednje tri godine
vodila računa o njoj. Ko bi to činio bolje od šerifove zamenice?
Pa, bila je zamenica. Još je dobijala platu iz oblasnog budžeta, ali je
bilo teško reći koje su joj nadležnosti. Roni Gibson, odsutna u noći u
kojoj je družina gospođe Sigsbi napala policijsku stanicu, sad je bila
vršilac dužnosti šerifa Okruga Ferli. Niko nije mogao da kaže koliko će
takvo stanje potrajati. Pričalo se o preseljenju policijske stanice u
obližnji Daning. A Vendi nikad nije bila materijal za policajca na terenu.
„Gde je policajka Vendi?”, pitao je Smit. „Pretpostavljam da je kod
kuće?”
„Gde je Stakhaus?” odvratio je Tim. „Sigurno ste od njega čuli za
policajku Vendi, pošto je Sigsbijeva poginula.”
Smit je slegnuo ramenima, gurnuo ruke u zadnje džepove novih

farmerki i osmotrio okoliš. „Čoveče, ovde je baš lepo, zar ne?” Ponovo
je šušketao, ali jedva primetno.

Tim je odustao od raspitivanja za sudbinu direktora obezbeđenja
Instituta. Bilo mu je jasno da taj put ne vodi nikuda. Stakhaus je, sem
toga, bio bajata vest. Možda je bio u Brazilu, Argentini ili Australiji;
možda je mrtav. Nije ga bilo briga gde je. I čovek šušketavog glasa imao
je pravo: nije bilo potrebe za okolišanjem.

„Zamenica Galikson je u Kolambiji, na zatvorenom saslušanju o
pucnjavi koja se ovde letos desila.”

„Pretpostavljam da ima priču koju će komitet usvojiti.”
Tim nije ni pokušao da potvrdi ili opovrgne pretpostavku. „Takođe
će prisustvovati sastancima na kojima će se odlučivati o budućnosti
policijskih snaga u Okrugu Ferli, pošto su zlikovci koje ste poslali ubili
većinu njihovih pripadnika.”
Smit je raširio ruke. „Ni ja ni ljudi s kojima radim nemamo ništa s
tim. Gospođa Sigsbi postupala je isključivo po vlastitom nahođenju.”
Možda je istina, ali i nije, mogao je da kaže Tim. Povlačila je poteze iz
straha od tebe i ljudi s kojima radiš.
„Znam da su Džordž Ajls i Helen Sims otišli”, rekao je gospodin
Smit. „Mladi gospodin Ajls je kod ujaka u Kaliforniji, a gospođica Sims
kod babe i dede u Delaveru.”
Tim nije znao kako čovek šušketavog glasa dolazi do informacija –
Norbert Holister je odavno otišao; njegov motel bio je zatvoren; ispred
njega je stajao znak NA PRODAJU, koji će verovatno dugo ostati na tom
mestu – ali su bile kvalitetne. Tim nije očekivao da će proći neopaženo,
to bi bilo naivno, ali mu se nije dopadao opseg Smitovog znanja o deci.
„To znači da su Nikolas Vilholm i Kališa Benson i dalje ovde. I Luk
Elis, naravno.” Osmeh se ponovo pojavio, ah nešto skromniji.
„Ishodište sve naše bede.”
„Šta želite, gospodine Smite?”
„Zaista, veoma malo toga. Stići ćemo dotle. U međuvremenu,
dopustite da vas pohvalim. Ne samo zbog vaše hrabrosti, tako
očigledne u noći u kojoj ste napali Institut u priličnoj meri samostalno,
već na brizi koju ste vi i policajka Vendi pokazali posle toga. Otposlali
ste ih, zar ne? Prvi je otišao Ajls, mesec dana nakon povratka u Južnu
Karolinu. Simsova je otposlata dve nedelje kasnije. Oboje su imali priču
kako su kidnapovani iz njima nepoznatih razloga, držani u
zatočeništvu na nepoznatoj lokaciji i oslobođeni... takođe iz nepoznatih
razloga. Policajka Vendi i vi uspeh ste da sve to uradite, uprkos velikom

pritisku.”
„Otkud to znate?”
Na čoveka šušketavog glasa došao je red da oćuti, ali to je bilo u

redu. Tim je pretpostavio da je neke informacije dobio iz novina i s
interneta. Povratak kidnapovane dece uvek je bio velika vest. „Kada će
Vilholm i Bensonova otići?”

Tim je odlučio da odgovori, posle kraćeg razmišljanja. „Niki odlazi u
petak, kod ujaka i ujne u Nevadu. Njegov brat je već tamo. Nik nije
naročito srećan zbog toga, ah mu je jasno da ne može da ostane ovde.
Kališa će ostati još nedelju-dve. Ima dvanaest godina stariju sestru u
Hjustonu. Jedva čeka da je ponovo vidi.” Ovo je bila istina i nije. Kališa
je, kao i ostali, patila od posttraumaskog sindroma.

„I njihove priče izdržaće policijsku istragu?”
„Da. Priče su dovoljno jednostavne. I, naravno, sva deca se plaše
onog što bi im se moglo desiti, ako bi rekla istinu.” Tim je nastavio
posle kraće pauze. „Iako sumnjam da bi im iko poverovao.”
„A mladi gospodin Elis? Šta će biti s njim?”
„Luk će ostati sa mnom. Nema bliže porodice, što znači da nema
kuda da ode. Nastavio je da uči. To ga smiruje. Dečak je u žalosti,
gospodine Smite. Žali za roditeljima i prijateljima.” Odmerio je
plavušana tvrdim pogledom. „Mislim da žali za detinjstvom koje ste mu
oduzeli.”
Čekao je da Smit odgovori. To se nije desilo. Nastavio je.
„Produžiće tamo gde je stao ako smislimo razumnu, održivu priču.
Čeka ga upis na Emerson koledži MIT. On je veoma pametan dečak.”
Nije morao da kaže da im je to veoma dobro poznato. „Gospodine
Smite... je li vam to bitno?”
„Ne mnogo”, rekao je Smit. Izvukao je paklicu „amerikan spiritsa” iz
džepa na grudima. „Hoćete li da zapalite?”
Tim je odmahnuo glavom.
„Retko pušim”, rekao je gospodin Smit, „ali idem kog logopeda zbog
šuškanja. Nagradim sebe cigaretom kad uspem da se kontrolišem u
razgovoru, pogotovo kad je ovako dug i intenzivan, kao ovaj naš. Jeste li
primetili da šuškam?”
„Jedva.”
Gospodin Smit je klimnuo. Zapalio je cigaretu, sa zadovoljnim
izrazom lica. Sveži jutarnji vazduh bio je sladak i aromatičan. Taj miris
kao da je bio stvoren za zemlju duvana, što je ona još bila... iako to od
osamdesetih nije važilo za farmu Katoba.

„Nadam ste da ste sigurni da će ćutati. Ako bilo ko od njih
progovori, posledice će se odraziti na svih pet. Uprkos USB-u koji
navodno posedujete. Nisu svi moji... ljudi... ubeđeni u njegovo
postojanje.”

Tim se osmehnuo, ne pokazujući zube. „Iskušavanje te ideje... ne bi
bilo... mudar potez za... vaše ljude.”

„Razumem šta želite da kažete. Pripovedanje o avanturama u
šumama Mejna bi, uprkos tome, bilo veoma loša ideja. Bilo bi dobro da
to prenesete gospodinu Ajlsu i gospođici Sims, ako ste još u kontaktu s
njima. Ili možda Vilholm, Benson i Elis mogu da kontaktiraju s njima
drugim putem.”

„Govorite li o telepatiji? Ne bih se kladio na to. Vratili su se na ono
što su bili, pre nego što su ih se vaši ljudi dočepali. Isto važi za
telekinezu.” Govorio je Smitu ono što je čuo od dece, iako im nije u
potpunosti verovao. Bio je siguran da se ono grozno zujanje nije
ponovilo. „Kako ste sve to prikrili, Smite? Voleo bih da znam.”

„Nećete saznati”, rekao je plavušan. „Ali reći ću vam da nije samo
ustanova u Mejnu zahtevala našu pažnju. Nijedan od dvadeset instituta
u drugim krajevima sveta nije nastavio da radi. Dva – u zemljama u
kojima se poslušnost usađuje deci gotovo od rođenja – držala su se još
šest nedelja, nakon čega su u oba zabeležena masovna samoubistva.”
Poslednja reč zvučala je neprepoznatljivo zbog šuškanja.

Masovna samoubistva, ili masovna ubistva? Zapitao se Tim, ali nije
nameravao da pokreće tu temu. Hteo je da se što pre reši ovog čoveka.

„Elis nas je – uz vašu upomoć, veoma bitnu pomoć – upropastio. To
nesumnjivo zvuči melodramatično, ali je istina.”

„Mislite li da me je briga?” pitao je Tim. „Ubijali ste decu. Otići ćete
u pakao, ako on postoji.”

„Dok vi, gospodine Džejmisone, nesumnjivo verujete da ćete otići u
raj, ako takvo mesto postoji. Koji bog bi mogao odbiti čoveka koji hita
u pomoć bespomoćnoj deci? Usudiću se da citiram Hrista na krstu, biće
vam oprošteno zato što ne znate šta ste učinili.” Bacio je cigaretu. „Ali
reći ću vam nešto. Zato sam došao, uz odobrenje saradnika. Svet je,
zahvaljujući vama i Elisu, sad na mrtvoj straži.” Ovog puta govorio je
bez šušketanja.

Tim je ćutao. Čekao je.
„Prvi institut, iako se nije tako zvao, ustanovljenje u nacističkoj
Nemačkoj.”
„Zašto me to ne iznenađuje?”, rekao je Tim.

„Zašto ste toliko skloni osuđivanju? Nacisti su se bavili nuklearnom
fisijom pre Amerikanaca. Stvorili su antibiotike koje i danas koristimo.
Manje-više izumeli su rakete. I neki nemački naučnici provodili su ESP
eksperimente, s Hitlerovom zdušnom podrškom. Otkrili su, gotovo
slučajno, da grupe nadarene dece mogu da učine da izvesni
problematični ljudi – moglo bi se reći, oni koji su prepreka napretku –
prestanu da budu prepreka. Ta deca iskorišćena su do 1944. godine. U
žargonu Instituta reklo bi se da su postali gorkovi. Tada nije bilo
pouzdane, naučne metode za pronalaženje zamena. Test za otkrivanje
latentnih psihičkih sposobnosti stvoren je kasnije. Znate li o kom testu
se radi?”

„BDNF. Neurotrofni moždani faktor. Luk je rekao da je on korišćen.”
„Tako je, on je pametan dečko. Veoma pametan. Svi koji su bili u to
umešani sad žale što ga nisu ostavili na miru. Njegov BDNF nije bio
naročito visok.”
„Pretpostavljam da i Luk žali što niste ostavili na miru njega i
njegove roditelje. Nego, zašto ne kažete ono zbog čega ste došli?”
„U redu. Pre i posle završetka Drugog svetskog rata bilo je
konferencija. Neke su vam poznate, ako se sećate istorije dvadesetog
veka.”
„Znam za Jaltu”, rekao je Tim. „Ruzvelt, Čerčil i Staljin okupili su se
da bi u suštini podelili svet.”
„Da, ta je čuvena, ali je najvažniji susret bio u Rio de Žaneiru. Na
njemu nisu učestvovale vlade... ako ne želite da nazovete grupe koje su
se sastale – i njihove naslednike u narednim godinama – nekom
vrstom vlada u senci. Oni – mi – znah smo za nemačku decu. Potrudili
smo se da nađemo još takvih. Oko 1950. uvideli smo upotrebljivost
BDNF-a. Osnovani su instituti, na izolovanim mestima. Tehnike su
unapređene. Upotrebljavane su preko sedamdeset godina. Po našim
saznanjima, sprečile su nuklearni holokaust više od pet stotina puta.”
„To je smešna tvrdnja”, oštro će Tim. „Neukusna šala.”
„Nije. Daću vam jedan primer. U vreme kad su se deca pobunila u
Institutu u Mejnu – pobuna se proširila kao virus po svim institutima –
radila su na samoubistvu propovednika Pola Vestina. Taj čovek je,
zahvaljujući Luku Elisu, još živ. Za deset godina postaće bliski saradnik
predanog hrišćanina koji će postati američki ministar odbrane. Vestin
će ubediti ministra da je rat neizbežan. Ministar će ubediti
predsednika, što će dovesti do preventivnog nuklearnog napada.
Ispaliće samo jedan projektil, ali on može srušiti sve domine. Taj deo je

van naše moći predviđanja.”
„Ne možete znati tako nešto.”
„Šta mislite, kako biramo naše mete, gospodine Džejmisone? Da li

ih vadimo iz šešira?”
„Pretpostavljam da se služite telepatijom.”
Gospodin Smit je govorio kao strpljivi učitelj glupom đaku. „TK

pomera predmete, a TP čita misli, ali ni jedna ni druga ne mogu da
predvide budućnost.” Ponovo je potegao cigarete. „Jeste li sigurni da
nećete da zapalite?”

Tim je odmahnuo glavom.
Smit je zapalio. „Deca poput Luka Elisa i Kališe Benson su retka, ali
ima drugih, još ređih ljudi. Oni su dragoceniji od najdragocenijih
metala. I šta je najbolje u vezi s njima? Njihovi talenti ne blede s
vremenom i ne uništavaju umove koji ih upotrebljavaju.”
Tim je krajičkom oka zapazio pokret. Okrenuo se. Luk je silazio
prilaznim putem. Eni Ledu stajala je bliže kući s otvorenom
sačmaricom preko ruke. Kališa i Niki bili su levo i desno od nje. Smit
nije video nikog od njih. Upro je pogled u maglovitu daljinu, ka gradiću
Dupreu i blistavim železničkim šinama, koje su prolazile kroz njega.
Eni je provodila najveći deo vremena u Katoba Hilu. Bila je očarana
decom. Izgledalo je da i ona uživaju u njenom društvu. Tim je pokazao
na nju i mahnuo rukom, što je značilo „ostani na položaju”. Klimnula je i
stala. Posmatrala je Smita koji je još uživao u veoma lepom vidiku.
„Recimo da postoji još jedan institut – veoma mali, veoma
specijalan, u kom je sve prvoklasno i najboljeg kvaliteta. Tamo nema
zastarelih kompjutera i zapuštene infrastrukture. Nalazi se na
savršeno bezbednom mestu. Drugi instituti postoje na onom što
nazivamo neprijateljskom teritorijom., ali ne i ovaj. Tamo nema
omamljivača, injekcija, niti kazni. Nema potrebe podvrgavati rezidente
tog instituta iskustvima bliskim smrti u rezervoarima, da bi im se
pomoglo u dosezanju viših nivoa moći.
„Recimo da se nalazi u Švajcarskoj. Možda nije tamo, ali će ta
informacija poslužiti svrsi. Na neutralnom je terenu, zato što veliki broj
nacija vidi svoj interes u glatkom i nesmetanom odvijanju te operacije.
Veliki broj njih. Na tom mestu trenutno boravi šest veoma specijalnih
gostiju. Oni više nisu deca. Njihovi talenti, za razliku od TP i TK u
raznim institutima, ne presahnjuju i ne nestaju u kasnim tinejdžerskim
i ranim dvadesetim godinama. Dvojica su zapravo prilično vremešna.
Njihovi nivoi BDNF-a nemaju veze sa specijalnim talentima. Posebni su

u tom smislu, i samim tim veoma teški za pronalaženje. Neprestano
tragamo za zamenama, ali je ta potraga sad obustavljena, pošto je
obesmišljena.”

„Ko su ti ljudi?”
„Vidovnjaci”, rekao je Luk.
Začuđeni Smit okrenuo se u mestu. „Pa, zdravo, Luk.” Osmehnuo se,
ali i uzmakao za korak. Da li se boji? Tim je pretpostavljao da je to
slučaj. „Vidovnjaci, potpuno ste u pravu.”
„O čemu to govorite, dođavola?”, pitao je Tim.
„O prekogniciji”, rekao je Luk. „O ljudima koji vide budućnost.”
„Šalite se, zar ne?”
„Ne šalim se, baš kao ni on”, rekao je Smit. „Tu šestoricu možete
nazvati SRU linijom – što je staromodna hladnoratovska skraćenica za
Sistem ranog upozorenja. Ili, ako želite da budete savremeniji, oni su
naši dronovi. Lete u budućnost i označavaju mesta na kojima će se
desiti veliki sukobi. Trudimo se da sprečimo samo one najkrupnije.
Svet je preživeo zato što smo mogli da preduzimamo proaktivne mere.
Hiljade dece umrlo je u tom procesu, ah su milijarde dece spasene.” S
osmehom se obratio Luku. „Naravno da ste razumeli – to je
jednostavan proces dedukcije. Čuo sam da ste i matematički čarobnjak.
Siguran sam da shvatate odnos između cene i ostvarene koristi. Možda
vam se ne dopada, ali ga jasno vidite.”
Eni je nastavila put nizbrdo, s dvoje mladih štićenika. Tim ovog
puta nije pokušao da im da znak da se vrate. Bio je previše zaprepašćen
onim što je čuo.
„Mogu da prihvatim telepatiju i telekinezu, ali prekogniciju? To nije
nauka, to je vašarski trik!”
„Uveravam vas da nije”, rekao je Smit. „naši vidovnjaci pronalaze
mete. Uklanjaju ih TK-ovi i TP-ovi, u grupama koje povećavaju njihovu
moć.”
„Prekognicija postoji, Time”, tiho će Luk. „I pre bekstva iz Instituta
znao sam da mora biti tako. I prilično sam siguran da je i Ejveri znao.
Ništa drugo nije imalo smisla. Čitam o tome od svog dolaska ovamo.
Pročitao sam sve što sam mogao da nađem. Statistike su manje-više
nepobitne.”
Kališa i Niki pridružili su se Luku. Radoznalo su posmatrali
plavušana koji se predstavio kao Bil Smit, ali nisu progovarali. Eni je
stajala iza njih. Nosila je serape, iako je dan bio topao. Više nego ikad
ličila je na meksičkog revolveraša. Oči su joj bile sjajne i budne. Deca su

je promenila. Tim nije to pripisivao njihovoj moći; ona je dugoročno
imala suprotno dejstvo. Pripisivao je to druženju, ili možda činjenici da
su je deca prihvatila onakvu kakva je. Bio je srećan zbog toga, bez
obzira na razlog.

„Vidite?” oglasio se Smit. „Vaš gostujući genije potvrdio je moje
reci. Naših šest vidovnjaka – jedno vreme bilo ih je sedam;
sedamdesetih smo spali na četvoro, to je bilo strašno vreme –
neprestano traga za izvesnim pojedincima koje zovemo šarke. Oni su
prelomne tačke na kojima se okreću vrata istrebljenja ljudske vrste.
Šarke nisu agenti, već vektori uništenja. Vestin je dobar primer.
Istražujemo ih kad ih otkrijemo. Prikupljamo podatke o njima,
nadziremo ih, snimamo ih. U jednom trenutku predajemo ih deci
brojnih instituta, koja ih uklanjaju, na ovaj ili onaj način.”

Tim je vrteo glavom. „Ne verujem u to.”
„Kao što je Luk rekao, statistik...”
„Statistika može da dokaže bilo šta. Niko ne može da vidi
budućnost. Vi niste organizacija, vi ste kult, ako tvrdite da vaši
saradnici istinski veruju u to.”
„Imam tetku koja može da vidi budućnost”, iznenada će Eni.
„Sprečila je svoje dečake da jedne noći odu u lokalni bar. U njemu se
desila eksplozija propana. Dvadesetoro ljudi je izgorelo, kao miševi u
odžaku, ali su njeni dečaci bili sigurni kod kuće.” Nastavila je posle
kraće pauze, kao da se nečeg setila. „Znala je da će Truman biti izabran
za predsednika, iako niko nije verovao u to usrano predviđanje.”
„Je li znala za Trampa?”, pitala je Kališa.
„Umrla je davno pre nego što je taj kreten iz velikog grada stupio na
scenu”, rekla je Eni i udarila po Kališinom ispruženom dlanu.
Smit je zanemario upadice. „Svet je još ovde, Time. To nije
statistika, već činjenica. Svet je još ovde, sedamdeset godina nakon što
su Hirošima i Nagasaki zbrisani atomskim bombama, iako veliki broj
nacija ima atomsko oružje, iako primitivna ljudska osećanja još imaju
prevagu nad razumom i praznoverje maskirano kao religija još
upravlja politikom. Kako je to moguće? Moguće je zato što smo ga mi
zaštitili. Sad te zaštite više nema. To je ostvarenje Luka Elisa. A vi ste
mu u tome pomogli.”
Tim je pogledao Luka. „Veruješ li u to?”
„Ne”, rekao je Luk. „A ne veruje ni on, makar ne sasvim.”
Tim nije znao da Luk razmišlja o devojci koja ga je pitala o
matematičkom problemu s prijemnog, o onom koji je imao veze s

cenom Aronove hotelske sobe. Izabrala je pogrešan odgovor. Ovo je
bila ista stvar, samo na mnogo većem nivou; pogrešan odgovor,
izveden iz pogrešno postavljene jednačine.

„Siguran sam da bi voleo da veruješ u to”, rekao je Smit.
„Eni ima pravo”, rekao je Luk. „Zaista postoje ljudi koji znaju za
bleskove vidovnjačke sposobnosti. Njena tetka mogla bi biti jedna od
njih. I nisu tako retki, uprkos onom što ovaj tip govori i u šta možda
veruje. I ti si možda imao nekoliko takvih bleskova, Time, ali si ih
verovatno drugačije nazivao. Recimo, instinktom.”
„Ili predosećajem”, rekao je Niki. „Pajkani u televizijskim serijama
stalno se oslanjaju na predosećaje.”
„Televizijske serije nisu život”, rekao je Tim, ali je razmišljao o
trenutku iz prošlosti, kad je iznenada i bez razloga odlučio da napusti
avion i krene auto-stopom na sever.
„Što je šteta”, rekla je Kališa. „Volim Riverdejl.”
„Reč blesak često se koristi u pričama o tim događajima”, rekao je
Luk, „zato što predstavlja tačan opis pojave, koja nalikuje sevanju
munje. Verujem u tako nešto, i u postojanje ljudi koji mogu da to
iskoriste.”
Smit je podigao ruke u „eto ti” gestu. „I ja to kažem.” Ponovo je
blago šušketao. Timu to nije promaklo.
„Samo što vam nešto ne pominje”, rekao je Luk. „Verovatno zato što
ne voli da to pominje ni samom sebi. Niko od njih to ne voli, kao što
naši generali nisu voleli da pominju da nema načina da pobede u
Vijetnamskom ratu, čak i kad je to postalo očigledno.”
„Ne znam o čemu govorite”, rekao je Smit.
„Znaš”, rekla je Kališa.
„Zna”, oglasio se Nik.
„Bolje vam je da priznate da ste pogrešili, gospodine” rekla je
Sirotica Eni. „Ova dečurlija može da vam čita misli. Golicaju vas, jelda?”
Luk se obratio Timu. „Nekad sam bio siguran da je prekognicija u
pozadini ovoga. Kad sam dobio pristup pravom kompjuteru...”
„Onom koji radi bez žetona”, dodala je Kališa.
Luk ju je prekorio. „Ućuti na trenutak, molim te.”
Niki se nacerio. „Pazi se, Ša, Luki se ljuti.”
Nasmejala se. Smit nije. Njegova kontrola nad konverzacijom se
gubila po dolasku Luka i prijatelja. A njegov izraz – stisnuta usta,
sastavljene obrve – govorio je da nije naviknut na to.
„Kad sam dobio pristup pravom kompjuteru”, nastavio je Luk,

„upotrebio sam Bernulijevu distribuciju. Znate li staje to, gospodine
Smite?”

Plavušan je odmahnuo glavom.
„Zna”, rekla je Kališa. Pogled joj je bio veseo.
„Tako je”, složio se Niki. „I to mu se ne dopada. Nije u prijateljskim
odnosima s tom bog te pita kako se zove distribucijom.”
„Bernulijeva distribucija je precizan način za prikazivanje
verovatnoće”, rekao je Luk. „Zasnovana je na ideji da postoje dva
moguća ishoda nekog empirijskog događaja, poput bacanja novčića ili
pobede u fudbalskoj utakmici. Ishodi mogu biti opisani kao p za
pozitivne i n za negativne. Neću vas gnjaviti detaljima, ali na kraju
dobijate ishod koji jasno izražava razliku između slučajnih i
neslučajnih događaja.”
„Da, nemoj da nas gnjaviš tom laganicom”, rekao je Niki, „samo
pređi na stvar.”
„Bacanja novčića su slučajna. Fudbalske utakmice izgledaju
slučajne, na malom uzorku, ali na većem postaje jasno da nisu, zbog
drugih faktora koji su u igri. Tada postaju probabilističke situacije, i
ako je verovatnoća za A veća od one za B, tada će se A desiti, u većini
slučajeva. To vam je poznato ako ste se ikad kladili na sportske
događaje, zar ne?”
„Naravno”, rekao je Tim. „Kvote i prognoze rezultata mogu se naći u
dnevnim novinama.”
Luk je klimnuo. „To je zaista veoma jednostavno. Zanimljiv trend
pojavljuje se kad se Bernuli primeni na statistiku prekognicije. Eni,
koliko brzo je izbio požar nakon što je tvoja tetka dobila mentalno
upozorenje da zadrži sinove kod kuće?”
„Iste noći”, rekla je Eni.
Luk je izgledao zadovoljno. „Taj događaj je, zahvaljujući tom
podatku, savršeni primer. Bernulijeva distribucija primenjena na
prekognitivne bleskove – ili vizije, ako tako više volite – pokazuju da su
oni najtačniji kad predviđaju događaje udaljene samo nekoliko sati.
Verovatnoća s obistinjavanjem predviđanja opada s produžetkom
vremenskog intervala između predviđanja i predviđenog događaja. U
priličnoj meri gubi smisao ako se rastegne na nekoliko nedelja ip
postaje n.”
Upravio je pogled u plavušana.
„Znali ste to, baš kao i ljudi za koje radite. Znali su to godinama.
Zapravo, decenijama. Morali su znati. Svaki matematički pismen tip s

kompjuterom mogao je da propusti podatke preko Bernulijeve
distribucije. To možda nije bilo jasno na početku poduhvata, krajem
četrdesetih ili početkom pedesetih, ali su osamdesetih morali znati.
Verovatno su znali šezdesetih.”

Smit je odmahnuo glavom. „Mnogo ste pametni, Luk, ali ste još dete,
a deca vole magijski način razmišljanja – iskrivljavaju istinu dok se ne
pokori njihovih željama. Mislite li da nismo sproveli testove da bismo
dokazali prekognitivne sposobnosti naše grupe?”

Sve osetnije je šuškao.
„Testirali smo svakog novog vidovnjaka. Predviđali su niz slučajnih
događaja, kao što je kašnjenje nekih aviona... vesti, kao što je smrt
Toma Petija... glasanje za Bregzit... vozila koja će proći preko izvesnih
raskrsnica. Rezultati su bili uspešni – nedvosmisleno uspešni – više od
sedam decenija!”
„Ali vaši testovi uvek su se ticali događaja koji će se ubrzo odigrati”
rekla je Kališa. „Ne trudite se da to poreknete, to šija u vašoj glavi kao
neonski znak. To je, takođe, logično. Kakva je vajda od testa čije
rezultate ćete saznati za pet ili deset godina?”
Uhvatila je Nikija za ruku. Luk je zakoračio unazad ka njima i
uhvatio Kališu za ruku. Tom je ponovo čuo zujanje. Bilo je tiho, ali je
bilo tu.
„Poslanik Berkovic bio je baš tamo gde su naši vidovnjaci rekli da će
biti na dan kad je umro”, rekao je Smit, „a to predviđanje izrečeno je
godinu dana ranije.”
„U redu”, rekao je Luk, „ali vi ste odabirali mete – na primer Pola
Vestina – na osnovu predviđanja onog što će se desiti za deset,
dvadeset, čak dvadeset pet godina. Znali ste da su nepouzdana, da
svašta može da se desi i usmeri ljude i događaje u kojima učestvuju u
drugom pravcu. Trivijalne stvari poput propuštenog telefonskog
poziva mogu to učiniti, ali ste uprkos tome nastavljali s vašim
aktivnostima.”
„Recimo da imate pravo”, rekao je Smit. „Ali zar nije bolje biti
siguran nego kasnije zažaliti? Pomislite na predviđanja koja su se
obistinila, a zatim na moguće posledice nečinjenja!”
Eni se oglasila. „Kako možete da budete sigurni da će se
predviđanja obistiniti ako ste ubili ljude na koje se odnose? Ne
razumem.”
„Ne razume ni on”, rekao je Luk, „ali ne može da podnese pomisao
da su sva počinjena ubistva bezrazložna. Niko od njih ne može.”

„Morali smo da uništimo selo da bismo ga spasli”, rekao je Tim.
„Zar to nije rečeno za Vijetnam?”

„Ako želite da kažete da su nas vidovnjaci sve vreme zavlačili, da su
izmišljali...”

„Možete li biti sigurni da nisu?”, oglasio se Luk. „Možda ne svesno,
ali... sami ste rekli da lepo žive. U najvećem komforu. To ne liči na život
koji smo mi imali u Institutu. I možda su njihova predviđanja ispravna
u trenutku izricanja. Ona ipak ne uzimaju u obzir brojne faktore.”

„Ili boga”, iznenada će Kališa.
Smit – koji se bog te pita koliko dugo igrao boga – odvratio je
sarkastičnim osmehom.
Luk je rekao: „Razumete šta sam vam rekao, znam da razumete.
Postoji previše promenljivih.”
Smit je neko vreme ćutke posmatrao okolinu. Progovorio je: „Da,
imamo matematičare, i da, Bernulijeva distribucija pojavljuje se u
izveštajima i diskusijama. Prisutna je već godinama. Pa, recimo da
imate pravo. Recimo da naša mreža instituta nije spasla svet od
nuklearnog uništenja pet stotina puta. Recimo da se to desilo samo
pedeset puta? Ili pet puta? Zar je to ne bi učinilo vrednom postojanja?”
Tim je veoma tiho rekao: „Ne bi.”
Smit ga je posmatrao kao da je lud. „Ne bi? Rekli ste ne bi?”
„Razumni ljudi ne žrtvuju decu na oltaru verovatnoće. To nije
nauka, već praznoverje. Mislim da je vreme da odete.”
„Iznova ćemo graditi”, rekao je Smit. „Ako bude vremena, naravno,
zato što svet juri nizbrdo kao dečja kolica, kojim niko ne upravlja.
Došao sam da vam to kažem i da vas upozorim. Bez intervjua. Bez
članaka. Bez postova na Fejsbuku ili Tviteru. Većina ljudi bi se samo
nasmejala na takve priče, ali bismo ih mi shvatili veoma ozbiljno.
Ćutite, ako želite da obezbedite opstanak.”
Zujanje se pojačalo. Smit je drhtavom rukom izvadio paklicu
„amerikan spiritsa” iz džepa na grudima. Čovek koji je izašao iz
neupadljivog „ševija” bio je samouveren i dominantan. Navikao je da
izdaje naređenja, koja se izvršavaju najvećom mogućom brzinom. Onaj
koji je sad stajao pred njima bio je drugačiji. Napadno je šušketao u
govoru. Fleke od znoja širile su mu se ispod pazuha.
„Mislim da ti je bolje da odeš, sinko”, posavetovala ga je Eni, veoma
tihim, čak ljubaznim glasom.
Paklica cigareta ispala je iz Smitove ruke. Pomerila se kad se savio
da je uzme, iako nije bilo vetra.

„Pušenje je štetno za zdravlje”, rekao je Luk. „I bez vidovnjaka znate
šta će vam se desiti ako ne prestanete.”

Brisač na „malibuu” se podigao. Svetla su se upalila.
„Otišao bih, da sam na vašem mestu”, rekao je Tim. „Dok još
možete. Ljuti ste zbog onog što se desilo. Ukapirao sam to, ali nemate
pojma koliko su deca ljuta. Bila su na licu mesta.”
Smit je prišao kolima i otvorio vrata. Pokazao je prstom na Luka.
„Verujte u šta god hoćete”, rekao je. „Svi to radimo, mladi gospodine
Elise. S vremenom ćete to otkriti. Na svoju žalost.”
Odvezao se. Zadnje gume dizale su prašinu ka Timu i ostalima...
Razvejala se kao da je odneta naletom vetra koji nije duvao.
Luk se osmehnuo. Pomislio je da ni Džordž ne bi mogao bolje.
„Možda bi bilo bolje da smo ga se rešili”, rekla je Eni, ravnim
glasom. „Na drugom kraju vrta ima dosta mesta za leš.”
Luk je s uzdahom zavrteo glavom. „Ima ih još. On je samo glasnik”
„Sem toga”, rekla je Kališa, „u tom slučaju bili bismo kao oni.”
„Ipak...”, sneno će Niki. Ućutao se, ali Tim nije morao da bude
telepata da bi znao šta je hteo da kaže: Bilo bi lepo.

2

Tim je očekivao da će se Vendi vratiti iz Kolambije do večere. Pozvala
ga je i rekla da je morala da prenoći. Novi sastanak o budućnosti
policijskih snaga Okruga Ferli zakazan je za sutra ujutro.

„Bože, kada će se to završiti?” pitao je Tim.
„Prilično sam sigurna da će ovaj biti poslednji. Znaš, situacija je
komplikovana, a birokratija je čini još gorom. Je li tamo sve u redu?”
„Sve je dobro”, rekao je Tim. Nadao se da je to istina.
Skuvao je veliku činiju špageta za večeru; Luk je spremio sos
bolonjeze, a Kališa i Niki salatu. Eni je nestala. Često je to radila.
Lepo su jeli. Uživali su u druženju. Bilo je dosta smeha. Tim je izneo
gotovu tortu iz frižidera. Držao ju je kao kelner iz opereta. Primetio je
da Kališa plače. Nik i Luk spustili su ruku na nju, ali nisu govorili utešne
reči (makar ne one koje je Tim mogao da čuje). Izgledali su zamišljeno,
introspektivno. Bili su s njom, ali možda ne sasvim; možda su bili
izgubljeni u vlastitim mislila.

Tim je odložio tortu. „Šta nije u redu, K? Siguran sam da oni znaju,
ali ja ne. Pomozi bratu da razume.”

„Šta ako je u pravu? Šta ako je taj čovek u pravu, a Luk greši? Šta ako
za tri godine bude kraj sveta... za tri meseca... zato što nismo tamo da ga
štitimo?”

„Ne grešim”, rekao je Luk. „Imaju matematičare, ali sam ja bolji. Ne
hvalim se. To je istina. A što se tiče onog što je rekao o meni? Optužio
me je za magijsko razmišljanje? To se odnosi i na njih. Ne mogu da
podnesu pomisao da greše.”

„Nisi siguran!”, kriknula je. „Mogu da to čujem u tvojoj glavi, Luki,
još nisi siguran!”

Luk to nije poricao. Samo je zurio u tanjir.
Kališa je podigla pogled prema Timu. „Šta ako su samo jednom bili u
pravu? U tom slučaju mi ćemo biti krivi!”
Tim je oklevao. Pomisao da bi ono što će reći moglo presudno
uticati na način na koji će ova devojčica živeti do kraja života teško mu
je padala.
Nije želeo toliku odgovornost, ali je po svoj prilici pala na njegova
pleća. I dečaci su slušali. Slušali su i čekali. Nije imao psihičkih moći, ali
nije bio bez aduta. Raspolagao je iskustvom odrasle osobe. Ono mu je
govorilo da su ova deca htela da im kaže kako nema monstruma ispod
kreveta.
„Niste vi krivi. Niko od vas nije kriv. Taj čovek nije došao ovamo da
bi vas upozorio da ćutite, već da bi vam zatrovao život. Ne dopusti mu
da uspe u tome, Kališa. To važi za sve vas. Pripadate vrsti koja je
sazdana tako da radi jednu stvar, pre svih drugih. Upravo to ste učinili.”
Pružio je ruke i obrisao suze s Kališinih obraza.
„Preživeli ste zahvaljujući ljubavi i mudrosti. Preživeli ste. Hajde da
se počastimo tortom.”

3

Došao je petak. Na Nika je došao red da ode.
Tim i Vendi stajali su s Lukom. Gledali su kako Niki i Kališa zagrljeni

šetaju prilaznim putem. Vendi će ga odbaciti do autobuske stanice u
Brunsviku, ali je trojka razumela da je paru potrebno – zasluženo –

zajedničko vreme. Za oproštaj.
„Pretresimo to ponovo”, rekao je Tim pre jednog sata, posle ručka,

na kom Niki i Kališa nisu mnogo jeli. Tim i Niki izašli su na verandu iza
kuće, dok su Luk i Kališa prali sudove.

„Nema potrebe”, rekao je Niki. „Razumem, čoveče, Zaista.”
„Ipak”, rekao je Tim. „Važno je. Prvo ćeš prevaliti put od Brunsvika
do Čikaga, je li tako?”
„Tako je. Autobus polazi večeras u sedam i petnaest.”
„S kim ćeš razgovarati u autobusu?”
„Ni sa kim. Neću privlačiti pažnju.”
„I šta ćeš raditi kad stigneš?”
„Pozvaću ujka Freda s Nejvi Pjera. Zato što su me kidnaperi tamo
ostavili. Na istom mestu na kom su ostavili Džordža i Helen.”
„Ali to tebi nije poznato.”
„Ne, nije.”
„Poznaješ li Džordža i Helen?”
„Nikad nisam čuo za njih.”
„I ko su ljudi koji su te oteli?”
„Ne znam.”
„Šta su hteli?”
„Ne znam. To je misterija. Nisu me zlostavljali, nisu mi postavljali
pitanja, nisam čuo drugu decu, ništa ne znam. Neću širiti priču dok me
policija bude ispitivala.”
„Tako je.”
„Pajkani će u jednom trenutku odustati. Otići ću u Nevadu i živeti
srećno i berićetno do kraja života s tetkom, tečom i Bobijem.” Bobi je
bio Nikov brat, koji nije spavao kod kuće u noći otmice.
„A šta će biti kad budeš saznao da su ti roditelji mrtvi?”
„To će biti strašna novost za mene. Ne brini. Rasplakaću se. Neće mi
biti teško da pustim suzu. I neću se pretvarati. Jesmo li gotovi?”
„Skoro da jesmo. Prvo otpusti pesnice. One na kraju tvojih ruku i
one u glavi. Daj priliku srećnom i berićetnom životu.”
„To neće biti lako, čoveče.” Nikijeve oči blistale su od suza. „Neće
biti nimalo lako.”
„Znam”, rekao je Tim. Odvažio se na zagrljaj.
Nik je isprva bio pasivan. Zatim je uzvratio. Čvrsto ga je zagrlio. Tim
je pomislio da je to početak. Mislio je da će dečak izdržati, bez obzira na
brojna pitanja kojima će ga policija obasuti, bez obzira na to koliko
puta mu budu rekli da njegova priča nema nikakvog smisla.

Brinuo se zbog Džordža Ajlsa. Strahovao je da će proširiti priču
tokom ispitivanja. Klinac je bio brbljivac stare škole, sklon kitnjastom
izražavanju. Mislio je – nadao se – da mu je prosledio suštinu: ono što
ne znaš čini te bezbednim. Ono što dodaš može da te saplete. Nik i
Kališa grlili su se pored poštanskog sandučeta na početku prilaznog
puta, na mestu na kom je gospodin Smit sejao seme krivice šušketavim
glasom. Trovao je decu, čija jedina krivica je bila što su htela da
prežive.

„Zaista je voli”, rekao je Luk.
Da, pomislio je Tim, baš kao i ti.
Ali Luk nije bio prvi dečak koji se našao u ulozi suvišnog čoveka u
ljubavnom trouglu, a neće biti ni poslednji. I da li je reč ljubavnom
prava? Luk je bio briljantan, ali je imao dvanaest godina. Osećanja
prema Kališi će proći, kao groznica. Ne bi trebalo da mu priča o tome.
Sećaće je se, baš kao što se Tim sećao devojčice za kojom je ludeo u
dvanaestoj (sa šesnaest godina bila je svetlosnim godinama daleko od
njega). Baš kao što će se Kališa sećati Nikija, zgodnog dečaka koji se
borio.
„Ona voli i tebe”, tiho će Vendi. Nežno je stisnula Lukov osunčani
potiljak.
„Ne na isti način”, smrknuto će Luk. Zatim se osmehnuo. „Dođavola,
život ide dalje.”
„Bolje ti je da kreneš”, Tim se obratio Vendi. „Autobus neće čekati.”
Sela je za volan. Luk se odvezao do poštanskog sandučeta s njom.
Stao je pored Kališe. Mahali su dok su se kola udaljavala. Niki je pružio
ruku kroz prozor i odmahnuo. Nestali su s vidika. U Nikijevom desnom
prednjem džepu – onom koji se teže džepari po autobuskim stanicama
– bilo je sedamdeset dolara u gotovom i telefonska kartica. U cipeli je
bio ključ.
Luk i Kališa uspinjali su se prilaznim putem. Kališa je na pola puta
pokrila lice rukama i zaplakala. Tim je krenuo prema njoj pa se
predomislio. To je Lukov posao. I obavio ga je. Obgrlio ju je. Nije
spustila glavu na njegovo rame, pošto je bila viša, već na njegovu glavu.

4

Dve nedelje kasnije došao je red na Kališu da krene, ne na autobusku
stanicu u Brunsviku, već na onu u Grinvilu. Sutra će stići u Čikago i
pozvati sestru u Hjustonu s Nejvi Pjera. Vendi joj je poklonila torbicu s
perlicama, sedamdeset dolara i telefonskom karticom. U patici je imala
ključ, identičan Nikijevom. Novac i telefonska kartica mogu biti
ukradeni, a ključ nikako.

Čvrsto je zagrlila Tima. „Ne mogu da ti dovoljno zahvalim na svemu
što si učinio, ali mi ništa drugo ne pada na pamet.”

„Dovoljno je”, rekao je Tim.
„Nadam se da svet neće propasti zbog nas.”
„Poslednji put ću ti ovo reći, Ša – ako neko bude pritisnuo veliko
crveno dugme, to nećeš biti ti.”
Slabašno se osmehnula. „Kad smo na kraju bili zajedno, imali smo
veliko crveno dugme koje je moglo da stavi tačku na svu veliku crvenu
dugmad. Sa zadovoljstvom bismo ga pritisnuli. To me proganja. To
zadovoljstvo.”
„Ali to je gotovo.”
„Jeste. I drago mi je zbog toga. Niko ne bi trebalo da ima toliku moć,
pogotovo ne deca.”
Tim je pomislio da su neki ljudi koji bi mogli da pritisnu veliko
crveno dugme bili deca, umno ako ne telesno, ali nije to rekao.
Suočavanje s nepoznatom nesigurnom budućnošću i bez toga je bilo
dovoljno zastrašujuće.
Kališa se okrenula prema Luku. Posegnula je u novu torbicu. „Imam
nešto za tebe. Nisam ni znala da mi je u džepu kad sam napustila
Institut. Hoću da ti je dam.”
Dala mu je zgužvanu paklicu cigareta. Na prednjoj strani bio je
kauboj koji vida lasom. Iznad njega je bilo ime brenda RAUND-AP
KENDI SIGARETS. Ispod toga je pisalo PUŠI KAO TATA!
„Ostalo ih je nekoliko”, rekla je, „zgužvane su i verovatno bajate,
ali...”
Luk se rasplakao. Kališa ga je ovog puta zagrlila.
„Nemoj, dušo”, rekla je. „Nemoj. Molim te. Želiš li da mi slomiš
srce?”

5

Kad su Kališa i Vendi otišle, Tim je pitao Luka želi li da igra šah. Dečak
je odmahnuo glavom. „Mislim da ću neko vreme provesti iza kuće.
Sešću ispod onog velikog drveta. Osećam se prazno iznutra. Prvi put se
suočavam s tolikom prazninom.”

Tim je klimnuo. „Ispunićeš je. Veruj mi.”
„Pretpostavljam da ću morati, Time. Misliš li da će iko od njih
morati da koristi ključeve?”
„Neće.”
Ključevi su otvarali sef u Čarlstonskoj banci. U njemu je bilo ono što
je Morin Alvorson dala Luku. Ako se išta desi bilo kom detetu koje je
napustilo farmu Katoba – ili Luku, Vendi ili Timu – neko od njih otići će
u Čarlston i otvoriti sef. Možda će svi doći, ako veza iskovana u
Institutu opstane.
„Hoće li iko poverovati u ono što je na USB-u?”
„Eni bi svakako poverovala”, sa osmehom će Tim. „Ona veruje u
duhove, NLO-ove, u šta god ti padne na pamet.”
Luk se nije osmehnuo. „Da, ali ona je malo... znaš, šašava. Iako joj je
bolje otkad se viđa s gospodinom Dentonom.”
Tim je podigao obrve. „S Bubnjarem? Hoćeš da kažeš da se
zabavljaju?”
„Pretpostavljam da je tako, ako se isti izraz koristi kad to rade
stariji ljudi.”
„Pročitao si to u njenom umu?”
Luk se slabašno osmehnuo. „Nisam. Vratio sam se na pomeranje
poslužavnika za piću i listanje stranica po knjigama. Rekla mi je.”
Dodao je, posle kraćeg razmišljanja. „I mislim da je u redu da ti kažem.
Nije da me je zaklela na čuvanje tajne ili nešto slično.”
„Nek sam proklet. Što se USB-a tiče... znaš li da možeš da cimneš
konac i da rasparaš čitav džemper? Mislim da USB može odigrati takvu
ulogu. Na njemu su deca koju će ljudi prepoznati. Mnogo njih.
Pokrenuće istragu i sve nade da će organizacija šušketavog tipa
ponovo početi da radi biće upropašćene.”
„Mislim da od toga nema ništa. On to možda misli, ali je to samo
sveži primer magijskog razmišljanja. Svet se mnogo promenio od
pedesetih. Nego, odoh ja...” Pokazao je put kuće i vrta.
„Naravno, samo idi.”
Luk je krenuo. Nije hodao, već se vukao oborene glave.
Tim je hteo da ga pusti, ali se predomislio. Stigao ga je i uhvatio za
rame. Zagrlio je dečaka kad se okrenuo. Zagrlio je Nikija – dođavola,

sve ih je grlio, kad bi se probudili iz loših snova – ali je ovaj zagrljaj bio
značajniji. Ovaj je mnogo značio, makar Timu. Hteo je da kaže Luku da
je hrabar, možda najhrabriji dečak van stranica omladinske literature.
Hteo je da mu kaže da je jak i pošten i da bi se njegovi roditelji ponosili
njime. Hteo je da mu kaže da ga voli. Ali nije bilo reči, a možda ni
potrebe za njima. Ili telepatijom.

Zagrljaj je ponekad bio telepatija.

6

Tamo nazad, između verande i vrta, stajao je stari hrast. Luk Elis –
nekad iz Mineapolisa, Minesota, voljeni sin Herba i Ajlin Elis, prijatelj
Morin Alvorson, Kališe Benson, Nika Vilholma i Džordža Ajlsa – seo je
ispod njega. Naslonio se podlakticama na podignuta kolena i pogledao
put onog što je policajka Vendi zvala Tobogan brda.

Nekad sam bio i Ejverijev prijatelj, pomislio je. Ejveri nas je spasao.
Ako heroj postoji, to nisam bio ja. To je bio Avester.

Izvadio je zgužvanu paklicu cigareta iz džepa i izvukao jednu. Setio
se prvog susreta s Kališom. Sedela je na podu s jednom od njih u
ustima. Hoćeš li jednu? Pitala je. Malo šećera dobro će činiti tvom umu.
Meni uvek pomaže.

„Šta misliš, Avestere? Hoće li pomoći mom umu?”
Žvakao je slatkiš. Pomogao je, iako je znao zašto; to sigurno nije
imalo nikakve veze s naukom. Pogledao je unutrašnjost paklice i video
još dva-tri komada. Mogao bi odmah da ih pojede, ali bi možda bilo
bolje da pričeka.
Možda će biti bolje da ih sačuva za kasnije.

23. septembar 2018.

BELEŠKA AUTORA

Nekoliko reči, ako izvolite, Stalni Čitaoče, o Rasu Doru.
Upoznao sam ga pre četrdeset godina – dobrano pre – u gradu

Bridžtonu, Mejn, gde je bio jedini medicinski tehničar u medicinskom
centru s tri doktora. Rešavao je najveći broj sitnijih medicinskih
problema u mojoj porodici, od stomačnog gripa do usnih infekcija kod
dece. Njegov standardni savet za groznicu bio je unošenje bistrih
tečnosti – „samo džin i votka”. Pitao me je kako zarađujem za život.
Rekao sam mu da pišem romane i uglavnom strašne priče o psihičkim
fenomenima, vampirima i drugim monstrumima.

„Izvini, ne čitam takve stvari”, rekao je. Ni ja ni on nismo znali da će
pročitati sve što sam napisao, obično u rukopisnoj fazi i često dok sam
još radio na njima. Bio je jedini, pored moje supruge, koji je čitao moja
dela pre nego što su bila u potpunosti spremna za dalju obradu.

Počeo sam da mu postavljam pitanja, prvo o medicinskim stvarima.
Ras mi je rekao kako se grip menja iz godine u godinu, čineći svaku
novu vakcinu zastarelom (to je našlo mesto u Uporištu). Upoznao me je
sa spiskom vežbi koje sprečavaju propadanje mišića kod komatoznih
pacijenata (to je našlo mesto u Mrtvoj zoni). Strpljivo mi je objasnio
kako životinje dobijaju besnilo i kako bolest napreduje (Kudžo).

Njegov doprinos postepeno je rastao. Posle penzionisanja postao je
moj saradnik s punim radnim vremenom. Zajedno smo posetili
Teksasko skladište knjiga za Dalas ’63 – knjigu koju doslovce ne bih
mogao da napišem bez njega – i dok sam upijao geštalt tog mesta
(tragao sam za duhovima... i pronašao sam ih), Ras je fotografisao i
merio. Kad smo otišli u Teksaski teatar, u kom je Li Harvi Osvald
uhvaćen, Ras je pitao šta se puštalo tog dana (dvostruki program Bojni
poklič i Rat u paklu).

Za Pod kupolom je sakupio veliku količinu podataka o
mikroekosistemu koji sam pokušavao da stvorim, od kapaciteta
električnih generatora, do mogućeg trajanja zaliha hrane, ah se najviše
ponosio rešenjem koje je pronašao kad sam ga pitao o izvoru vazduha

za moje likove – nešto poput rezervoara za ronjenje – koji bi trajali
najmanje pet minuta. To rešenje bilo je neophodno za najnapetiji deo
knjige. Zapeo sam. Tako je bilo i s Rasom, dok se jednog dana nije
zaglavio u saobraćaju i dobro pogledao automobile oko sebe.

„Gume”, rekao je. „U gumama ima vazduha. Biće ustajao i lošeg
ukusa, ali će biti upotrebljiv za disanje.” I tako su, dragi čitaoci, gume
postale rešenje.

Rasovi otisci prstiju svuda su po knjizi koju ste upravo pročitali, od
BDNF testova za novorođenčad (da, to je istina, samo malo doterana),
do otrovnog gasa koji može biti stvoren od uobičajenih proizvoda za
održavanje domaćinstva (ne pokušavajte da to izvedete kod kuće,
deco). Proverio je svaki redak i činjenicu. Pomagao mi je u ostvarivanju
mog večitog cilja, da nemoguće učinim uverljivim. Bio je visok, plav
muškarac širokih ramena, koji je voleo da se šah, pije pivo i prangija
Četvrtog jula. Podigao je dve divne kćerke i pomagao supruzi do
poslednjeg dana duge i teške bolesti. Radili smo zajedno, ali je bio i moj
prijatelj. Lepo smo se slagali. Nikad se nismo posvađali.

Ras je umro od otkazivanja bubrega, ujesen 2018. godine. Đavolski
mi nedostaje kad mi zatrebaju podaci, naravno (u poslednje vreme o
liftovima i prvoj generaciji „ajfona”), ali mnogo češće kad zaboravim da
ga nema i pomislim „hej, pozvaću Rasa ili ću mu poslati imejl, pitaću ga
kako je”. Ova knjiga posvećena je mojim unucima, pošto je uglavnom o
deci, ali sam najčešće mislio o Rasu dok sam je dovršavao. Rastanak sa
starim ortacima veoma mi teško pada.

Nedostaješ mi, prijatelju.
Pre nego što se isključim, Stalni Čitaoče, zahvaliću uobičajenim
krivcima: mom agentu Čaku Verilu; Krisu Lotsu, koji prodaje autorska
prava na inostranim tržištima i zna deset različitih načina da kaže Da li
me čujete; Randu Holstenu, koji sklapa ugovore za filmove (u poslednje
vreme ih ima mnogo); i Kejti Monagan, koja se bavi publicitetom u
Skribneru. Ogromnu zahvalnost dugujem Nen Grejam, koja je uredila
knjigu punu velikog broja pokretnih delova, paralelnih vremenskih
linija i desetina likova. Učinila je ovu knjigu boljom. Moram da
zahvalim i Marši de Filipo, Džuli Jugli i Barbari Makintajer, koje su
primale pozive, zakazivale sastanke i koje su mi podarile vitalne sate
koje sam svakodnevno koristio za pisanje.
Zadnje, ali nikako poslednje, zahvaljujem mojoj deci – Naomi, Džou
i Ovenu – i mojoj supruzi. Ako mogu da pozajmim nešto od Džordža R.
R. Martina, ona je moje sunce i zvezde.

17. februar 2019.

1 Igra reči. U originalu smooch – cmakanje. (Prim. prev.)

2 Misli se na šire gradsko područje Mineapolisa i Sent Pola, gradova
razdvojenih Misisipijem. (Prim. prev.)

3 Neurotrofni moždani faktor (BDNF) – sekretorni protein koji je kod
ljudi kodiran BDNF genomom. (Prim. prev.)

4 Neprevodiva igra reči. Kališa je promenila jedno slovo u imenu
Marvelovog superheroja Neverovatnog Hulka. Incredible Hulk postao je
Incredible Bulk, Neverovatna Telesina. (Prim. prev.)

5 Čudesni Kreskin, poznat i kao Kreskin – američki mentalista koji je
sedamdesetih postao poznat na televiziji. (Prim. prev.)