H.P.Blavacka -Razotkrivena Izida

Biblioteka

Agarta

Urednik:
Aleksandar Dramićanin

H.P. Blavacka

RAZOTKRIVENA
IZIDA

Ključ za otkrivanje tajni
drevne i savremene
nauke i teologije

Tom I

Nauka

„Ovo je knjiga istine.” – Montenj

Beograd,
2016.

Naslov originala:
Helena Petrovna Blavatsky

ISIS UNVEILED
A Master-Key to the Mysteries ofAncient and Modern

Science and Theology
VOL. I. – SCIENCE.
THEOSOPHICAL UNIVERSITY PRESS
PASADENA, CALIFORNIA, 1877.

Pravo prevoda za srpsko govorno područje
Metaphysica, Beograd

Prevod:
Dušan D. Stojanović

AUTOR
posvećuje ovo delo
TEOZOFSKOM DRUŠTVU,
OSNOVANOM U NJUJORKU, 1875.
RADI PROUČAVANJA STVARI
KOJE SE U NJEMU RAZMATRAJU.



PREDGOVOR

Delo koje upravo iznosim pred sud javnosti predstavlja rezultat
jednog intimnog poznanstva sa adeptima Istoka i proučavanja njihove
nauke. Namenjeno je onima koji su spremni da prihvate istinu gde
god naišli na nju, i da ustanu u njenu odbranu čak i ako to znači
suprotstavljanje opšteprihvaćenim predrasudama. Ono predstavlja i
pokušaj da se pomogne ozbiljnom proučavaocu da uoči najvažnije
principe koji čine osnovu drevnih filozofskih sistema.

Knjiga je pisana potpuno iskreno. Namera pisca bila je da bude pot-
puno nepristrasan i da izloži istinu bez ikakve zlobe ili predrasuda. Ali
ona nema ni milosti prema etabliranim neistinama, niti pokazuje ikakvo
poštovanje prema neopravdano prisvojenom autoritetu. Ona insistira
na razotkrivanju skrivene prošlosti, čija vrednost leži u dostignućima
koja su predugo sklanjana od javnosti. Ona zahteva vraćanje onoga što
je bilo pozajmljeno prâvom vlasniku, kao i oslobađajuću presudu za
mnoge slavne ali i oklevetane ličnosti. Njen kriticizam nema za cilj da
promoviše nijednu vrstu kulta, nijednu veroispovest niti ma koju
naučnu hipotezu. Ljudi i stranke, sekte i škole mišljenja, samo su pro-
lazne pojave sadašnjeg trenutka u razvoju sveta. ISTINA, visoko po-
stavljena na steni od neuništivog adamanta, jedina je večna i svemoćna.
Mi ne verujemo ni u kakvu magiju koja nadilazi okvire i kapacitet ljud-
skog uma niti u „čuda”, bilo da ih nazivaju božanskim ili satanskim,
ukoliko ona podrazumevaju prevazilaženje zakona prirode koji oduvek
postoje. Međutim, mi prihvatamo izreku darovitog autora Festusa, da
ljudsko srce još uvek nije iznelo sve svoje tajne i da još nismo ovladali,
pa čak ni uspeli da shvatimo, pun raspon njegovih moći. Da li preteru-

7

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

jemo ako verujemo da bi čovek trebao da razvija u sebi nove vrste
osećajnosti i da se ponovo zbliži sa prirodom? Sama logika evolucije
bi nas morala poučiti toliko, ukoliko je pratimo do njenih krajnjih,
potpuno zakonitih zaključaka. Ukoliko je negde na uzlaznom putu,
od biljaka ili mekušaca ka najplemenitijem soju ljudi, nastala duša
obdarena intelektualnim kvalitetima, ne može delovati nerazumno
zaključak, kao i vera u to, da se sposobnost opažanja isto tako dalje
razvija u čoveku, omogućujući mu da otkrije činjenice i istine koje
leže van granica naše svakodnevne spoznaje. Pa ipak, mi ne okle-
vamo da prihvatimo Bifeovu (Biffe) tvrdnju da „suština ostaje večno
nepromenjena. Bilo da zasečemo mermerni blok, probijajući se u nje-
govu unutrašnjost koja u sebi skriva statuu, ili da slažemo kamen po
kamen od svetilišta ka spoljnim zidovima dok ne sagradimo celi
hram, naš NOVI rezultat je samo jedna stara ideja. Poslednja među
večnostima će otkriti da je sudbinski povezana sa svojom bliznakin-
jom, onom koja je bila prva.”

Kada smo, pre mnogo godina, po prvi put putovali na Istok da
bismo istražili tajne njegovih napuštenih svetilišta, dva teška pitanja
su nam se neprekidno vrzmala u mislima: Gde je, KO i ŠTA je BOG?
Ko je ikada uspeo da vidi čovekov BESMRTNI DUH, tako da je
mogao da se uveri u čovekovu besmrtnost?

Proteklo je dosta vremena dok, željni da nekako rešimo ove složene
probleme, nismo stupili u kontakt sa izvesnim ljudima, obdarenim tako
zagonetnim moćima i tako dubokim znanjem da smo ih zaista mogli
označiti kao „mudrace sa Istoka”. Gutali smo svaku reč njihovih upu-
tstava. Oni su nam pokazali da kombinujući nauku sa religijom, pos-
tojanje Boga i besmrtnost ljudskog duha mogu da budu prikazani baš
kao i neki Euklidov problem. Po prvi put smo postali uvereni da u filo-
zofiji Istoka nema mesta ni za kakvu drugu veru osim apsolutne i ne-
pokolebljive vere u neograničene mogućnosti čovekovog sopstvenog,
besmrtnog bića. Učili su nas da ove neograničene mogućnosti potiču
od srodnosti ljudskog duha sa Dušom Sveta – sa samim Bogom! On
se, rekli su, jedino i ispoljava posredstvom ljudskog duha. Čovekov

8

Predgovor

duh predstavlja dokaz za božji duh, kao što jedna kap vode pred-
stavlja dokaz da postoji izvor iz koga je potekla. Recite nekome ko
nikada nije video vodu da postoji okean koji je njom ispunjen, i on
će morati da prihvati vašu izjavu samo na osnovu vere, ili će je pot-
puno odbaciti. Ali dopustite da jedna kap padne na njegov dlan, i on
će pred sobom imati činjenicu na osnovu koje će moći da zaključi
sve ostalo. Posle toga će biti u stanju da postepeno shvati da postoji
beskrajni i bezmerno duboki okean vode. Slepa vera neće više biti
neophodna; on će je zameniti ZNANJEM. Kada sopstvenim očima vi-
di smrtnog čoveka kako pokazuje ne-verovatne sposobnosti, kako
uspeva da kontroliše sile prirode i otvara vrata duhovnog sveta, um
koji je sklon razmišljanju postaje uveren da ako duhovni Ego jednog
čoveka može sve to da uradi, onda moći DUHA OCA moraju biti sra-
zmerno onoliko veće koliko čitav okean prevazilazi jednu kap vode
u pogledu obima i mogućnosti. Ex nihilo nihil fit (Iz ničega ništa ne
nastaje); dokažite postojanje čovekove duše pomoću njenih čudesnih
moći – i dokazali ste postojanje Boga!

Tokom našeg proučavanja se pokazalo da misterije uopšte nisu
nikakve misterije. Imena i mesta, koja za Zapadnjaka imaju značaj
jedino kao pojmovi iz istočnjačkih bajki, pokazali su se kao istiniti.
Ispunjeni poštovanjem stupili smo u hram Izide da uklonimo veo sa
„one koja je bila, koja jeste i koja će biti” u drevnom Saisu; da
pogledamo kroz poderan zastor Svetinje nad svetinjama u Jerusali-
mu; pa čak i da istražujemo u kriptama koje su nekada postojale ispod
svete zgrade tajanstvenog Bat-Kola. Filia Vocis – kćer božanskog
glasa – odazvala se sa svog milostivog prestola zastrtog velom1 i na-
uka, teologija, te svaka ljudska hipoteza i koncepcija koje su potekle
iz nesavršenog znanja zauvek su izgubile svoj autoritet u našim oči-
ma. Jedini živi Bog je progovorio kroz svoje proročište – kroz čoveka

1 Lajtfut (Lightfoot) nas uverava da je taj glas, koji je u prošlosti korišćen prilikom
primanja nebeskih poruka, „zaista proizvođen magijskom veštinom” (Tom II., str.128).
Ovaj potonji naziv je korišćen prilikom obraćanja „sa visine”, jednostavno zato što je
bio i još uvek je pogrešno shvaćen. Cilj ovog rada je da ispravi pogrešna mišljenja u
pogledu „magijske veštine”.

9

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

i mi smo bili zadovoljni. Takvo znanje nema cenu; ono je bilo skri-
vano jedino od onih koji se nisu obazirali na njega, koji su mu se
izrugivali ili poricali da ono uopšte postoji. Slutimo da će nas takvi
zasuti kriticizmom, cenzurom, a možda i otvorenim neprijateljstvom,
mada prepreke na našem putu ne izviru iz valjanih dokaza, iz
potvrđenih istorijskih činjenica, niti im je uzrok nedostatak zdravog
rasuđivanja u javnosti kojoj se obraćamo. Savremena misao, kako u
religiji tako i u nauci, primetno klizi u liberalnijem smeru. Racional-
isti su svakim danom sve bliži tački na kojoj će biti prinu-đeni da
dignu ruke od despotskog monopola na sud javnosti, kojim su dugo
raspolagali i koristili se njime. Kada je papa otišao do kraj-nosti i
besno anatemisao sve koji podržavaju slobodu štampe i govo-ra, ili
one koji zahtevaju da u svakom sukobu dva zakona, civilnog i
crkvenog, civilni mora da odnese prevagu, ili da ma koji metod
isključivo svetovnog obrazovanja može da bude odobren;2 i kada na
drugoj strani gosp. Tindal kao portparol nauke devetnaestog veka
kaže „...neosvojiva pozicija nauke može se iskazati u nekoliko reči:
mi prisvajamo i mi ćemo preoteti od teologije čitav domen kos-
mološke teorije”3 – onda nije teško predvideti kraj kome sve to vodi.

Vekovi potčinjavanja diktatu nisu uspeli da smrznu životvornu krv
ljudi i kristališu je oko jezgra slepe vere; a devetnaesti vek upravo
posmatra napore džina da se konačno oslobodi spona kojima su ga
kepeci sputavali i da stane na sopstvene noge. Čak će i protestantska
zajednica u Engleskoj i Americi, koja upravo preispituje tekstove
svog Otkrivenja, biti prisiljena da obelodani njihovo poreklo i utvrdi
kolika je njihova prâva vrednost. Dan kada se ljudima gospodarilo
putem dogmi stigao je do svog sutona.

Naš rad, otuda, pokušava da izdejstvuje javno priznanje herme-
tičke filozofije, drevne, univerzalne Mudrosti-Religije, kao jedinog
mogućeg ključa za spoznaju Apsoluta, kako u nauci tako i u teologi-

2 Enciklika iz 1864.
3 “Fragments of Science”

10

Predgovor

ji. Kako bismo pokazali da smo potpuno svesni težine svog poduh-
vata, možemo već na početku da izjavimo kako nećemo biti izne-
nađeni ukoliko nam se na putu ispreče sledeće grupe:

Hrišćani, koji će primetiti da dovodimo u pitanje dokaze istinitosti
njihove vere.

Naučnici, koji spadaju u istu grupu kao i rimo-katolička crkva sa
svojim pretenzijama na nepogrešivost, tako da u izvesnim detaljima
čak i mudraci i filozofi starog veka stoje iznad njih.

Pseudo-naučnici, koji će, naravno, besno upirati prstom u nas.
Najširi krugovi sveštenstva i „slobodnih mislilaca”, koji će nam
zameriti da ne prihvatamo ono što oni rade, već zahtevamo prepoz-
navanje cele istine.
Intelektualci i najrazličitiji autoriteti, koji skrivaju svoja prâva uv-
erenja zazirući od ukorenjenih predrasuda.
Plaćenici i paraziti iz redova štampe, koji prostituišu njenu og-
romnu moć što prevazilazi silu kraljeva, i kaljaju plemenite ciljeve
svoje profesije, kojima će biti lako da ismevaju stvari suviše čudesne
da bi ih shvatili; jer za njih cena jednog novinskog pasusa uveliko
prevazilazi vrednost iskrenosti. Od mnogih će doći iskrena kritika; a
od mnogih – licemerne fraze. Ali mi gledamo u budućnost.
Nadmetanje koje se trenutno odvija između stranke koja zastupa
savest javnosti i stranke koja brani reakciju već je stvorilo preduslove
za zdraviji način razmišljanja. Ono će sigurno na kraju dovesti do
zbacivanja zabluda i trijumfa Istine. Da ponovimo još jednom – cilj
naših napora je svetlija sutrašnjica.
Pa ipak, kada razmotrimo ogorčeni otpor kome smo pozvani da
se suprotstavimo, ko bi od nas imao veće pravo da, ušavši u arenu,
ispiše na štitu pozdrav koji je rimski gladijator uputio cezaru: MORIT-
URUS TE SALUTÂT! (Pozdravlja te umirući!)

Njujork, septembra 1877.

11



PRED VELOM

Dogmatske pretpostavke savremene nauke i teologije Jedino Pla-
tonova filozofija nudi sredinu Pregled drevnih filozofskih sistema
Sirijski rukopis u kome se pominje Simon Mag Rečnik pojmova koji
se koriste u ovoj knjizi

Jovanka – Neka zavijore naše zastave na zidovima!
Kralj Henri Šesti, čin IV.

„Moj život je bio posvećen proučavanju čoveka, njegove sudbine i
njegove sreće.”

Dž. R. Buchanan, M.D., „Outlines of Lectures on Anthropology“

Prošlo je devetnaest vekova od kada je, kako nam rekoše, mrak
idolopoklonstva i paganstva prvi put razvejala božanska svetlost
hrišćanstva, i dva i po veka kako je blistava svetiljka Savremene
Nauke počela da sija u tami neznanja minulih vremena. Od nas se
traži da verujemo da su u ovim razdobljima nastali istinski moral i
intelektualni napredak ljudskog roda. Antički filozofi su bili veoma
napredni za njihovo doba, ali su bili praktično nepismeni u poređenju
sa savremenim naučnicima. Etika paganizma je možda odgovarala
zahtevima nekultivisanih ljudi antike, ali se sve do pojave blistave
„zvezde nad Vitlejemom” nije jasno ukazao pravi put ka moralnom
savršenstvu i spasenju. Od davnina je nasilje bilo pravilo, a vrlina i
duhovnost izuzeci. Sada i najgluplji mogu da pročitaju božiju volju

13

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

u Njegovoj objavi; ljudi imaju svaki mogući podsticaj da budu čestiti,
i postaju sve bolji i bolji. Takva je zvanična pretpostavka, a kakve su
činjenice? Na jednoj strani imamo neduhovno, dogmatizovano sve-
štenstvo, koje se neretko predaje razvratu; bezbroj sekti i tri velike
veroispovesti koje su u neprestanom međusobnom ratu; razdor
umesto jedinstva, dogme bez ikakvih dokaza, propovednike koji uži-
vaju da budu u centru pažnje, kao i licemerje i zatucanost parohijana
što jure za novcem i zadovoljstvima koje je proizvela potreba jednog
tiranskog sistema za društvenim ugledom, i sve to kao opšte pravilo,
dok su iskrenost i istinska pobožnost redak izuzetak. Na drugoj strani
nalazimo naučne hipoteze na klimavim nogama; nesaglasnost po bilo
kom pitanju; rasprave pune zlobe i zavist; i sveopšte klizanje ka ma-
terijalizmu. Otimanje nauke i teologije o nepogrešivost je preraslo u
najveći sukob svih vremena.

U Rimu, samozvanom centru hrišćanskog sveta, tobožnji nasled-
nik „prestola Svetog Petra” potkopava društveni poredak svojom
nevidljivom ali sveprisutnom mrežom fanatizovanih špijuna, pod-
badajući ih da podvedu Evropu pod njegovu svetovnu i duhovnu pre-
vlast. Njega, koji sebe naziva „Hristovim vikarom”, posmatramo
kako paktira sa anti-hrišćanskim muslimanima protiv druge hriš-
ćanske nacije, javno prizivajući božji blagoslov na oružje upravo onih
koji su se vekovima ognjem i mačem suprotstavljali pretenzijama
„njegovog” Hrista na božanski autoritet! U Berlinu – jednom od ve-
likih intelektualnih centara – profesori savremenih egzaktnih nauka,
okrećući leđa toliko hvaljenim rezultatima prosvetljenja u post-
Galilejskom periodu, tiho gase plamen koji je upalio veliki Flo-
rentinac; ukratko, nastoje da dokažu da su heliocentrični sistem, pa
čak i zemljina rotacija, samo maštarije obmanutih naučnika, da je
Njutn bio samo vizionar, a svi nekadašnji i savremeni astronomi
jedino spretni u proračunavanju problema koji nikada neće moći da
budu provereni.1

1 Vidi poslednje poglavlje ovog toma, str. 622.

14

Pred velom

Između ova dva suprotstavljena titana – nauke i teologije – nalazi
se zbunjena javnost, brzo gubeći veru u besmrtnost čovekove ličnosti,
u božanstvo ma koje vrste, rapidno se srozavajući na nivo puke živo-
tinjske egzistencije. Takva je trenutna situacija, obasjana blistavim
Suncem naše hrišćanske i naučne epohe u svom zenitu!

Da li bi onda bilo pravedno da ospemo drvlje i kamenje na
nekolicinu skromnih pisaca zato što su potpuno odbacili autoritet
suprotstavljenih tabora? Zar nismo radije spremni da poslušamo
izreku ovog veka, koju je objavio Horas Grili (Horace Greeley):
„Neću bez rezerve prihvatiti stavove nijednog čoveka, živog ili pre-
minulog”?2 Takav će, u svakom slučaju, biti naš moto, i namera nam
je da se na stranicama ovog rada rukovodimo tim principom.

Među mnoštvom čudnovatih izdanaka koji su se razvili u našem
veku, neobično verovanje takozvanih spiritista se uzdiglo među kli-
mavim ruševinama samozvanih „objavljenih” veroispovesti i materi-
jalističkih filozofija; pa ipak, jedino ono još nudi mogućnost poslednjeg
pribežišta za nekakav kompromis između dve suprotstavljene dogme.
Nimalo ne iznenađuje što ova neočekivana utvara iz pre-hrišćanskih
dana nailazi na hladan prijem u našem trezvenom, pozitivističkom
veku. Vremena su pretrpela neobičnu promenu; nedavno je izvesni,
dobro poznati propovednik iz Bruklina istakao u svojoj propovedi da,
ukoliko bi Isus mogao da se vrati i boravi na ulicama Njujorka, kao
što je svojevremeno otišao u Jerusalim, otkrio bi da je zatočen u grob-
nici.3 Kakvu bi vrstu dobrodošlice onda spiritizam uopšte mogao da
očekuje? Istina, neobični uljez na prvi pogled ne izgleda ni privlačno
ni perspektivno. Bezobličan i banalan, poput deteta oko koga je trčkalo
nekoliko dadilja, pomalja se iz svog detinjstva sakat i izobličen. Ima
bezbroj neprijatelja; prijatelja i zaštitnika je tek nekolicinu. Ali šta s
tim? Kada je istina bila spremno prihvaćena? Mada su pobornici spiri-
tizma u svom fanatizmu preuveličali njegove kvalitete i ostali slepi za

2 „Recollections of a Busy Life“, str. 147.
3 Henry Ward Beecher.

15

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

njegove mane, to nije nikakav razlog da sumnjamo u njegovu real-
nost. Falsifikat nije moguć ukoliko ne postoji original koji je poslužio
kao uzor. Sâm fanatizam spiritista predstavlja dokaz istinitosti i real-
nosti njihovog fenomena. Oni nam pružaju činjenice koje možemo
da istražujemo, a ne tvrdnje u koje moramo da verujemo bez ikakvih
dokaza. Postoje milioni razumnih muškaraca i žena koji neće lako
podleći kolektivnoj halucinaciji. I tako, dok sveštenstvo, držeći se
svojih tumačenja Biblije, a nauka svog kodeksa mogućih pojava u
prirodi koji je sama načinila, odbijaju da ih makar ozbiljno saslušaju,
prâva nauka i istinita religija ćute i sa strepnjom čekaju na sledeće
događaje.

Čitavo pitanje koje se vrti oko fenomena počiva na ispravnom
razumevanju drevnih filozofskih sistema. Onda, kuda da se okrenemo
u svojoj zbunjenosti ako ne drevnim mudracima, kada nam, izgo-
varajući se našim navodnim sujeverjem, savremeni mudraci us-
kraćuju objašnjenja? Upitajmo ih, uostalom, šta oni znaju o prâvoj
nauci i religiji; i to ne samo u pogledu detalja, već o punom obimu
koncepta ovih dvojnih istina – tako snažnih kada su sjedinjene, a tako
slabih kada su razdvojene. Pored toga, možemo da imamo koristi i
od poređenja ove toliko hvaljene savremene nauke sa neznanjem
drevnih vremena, kao i ove usavršene, savremene teologije sa „Ta-
jnim učenjima” drevne univerzalne religije. Možda ćemo tako biti u
stanju da otkrijemo neutralni teren na kome možemo da dosegnemo
i da se koristimo obema.

Upravo je Platonova filozofija, kao najpodrobnije razrađeni saže-
tak teško razumljivih sistema stare Indije, jedina koja može da nam
omogući pristup tom središnjem prostoru. Mada su od Platonove
smrti protekla dvadeset dva i četvrt vekova, veliki umovi širom sveta
se još uvek bave njegovim delima. On je, u najpotpunijem smislu
reči, bio tumač sveta. A najveći filozof pre-hrišćanske ere je u svojim
radovima verno odrazio duhovnost vedskih filozofa koji su živeli hi-
ljadama godina pre njega, kao i njihov metafizički način izražavanja.
Otkrićemo da su tokom vekova koji ih razdvajaju Vjasa, Đemini,

16

Pred velom

Izgleda da je Speusip učio da je psihička ili tumejska duša bes-
mrtna, kao i duh odnosno racionalna duša, a kasnije ćemo videti i
koji su ga razlozi naveli na to. I on – poput Filolaja i Aristotela, u
svojim raspravama o duši – smatra etar elementom; tako da postoji
pet glavnih elemenata koji su analogni petorci pravilnih figura u geo-
metriji. Ovo je prihvaćeno i od strane Aleksandrijske škole.9 I zaista,
bilo je mnogo toga u učenjima Filaleteja što se nije pojavilo u
radovima starijih platonista, a što je veliki filozof u suštini nesum-
njivo poučavao, ali sa sebi svojstvenom povučenošću nije dopustio
da bude zapisano, jer je sadržavalo suviše tajnih stvari koje nisu bile
za slobodno objavljivanje. Speusip i Ksenokrat koji su došli posle
njega, smatrali su poput svog velikog učitelja, da anima mundi, ili
Duša Sveta, nije božanstvo nego njegovo ispoljavanje. Ovi filozofi
nikada nisu zamišljali Jedno kao živu prirodu.10 Izvorno Jedno nije
postojalo, onako kako mi shvatamo taj pojam. Ne, sve dok se nije
ujedinilo sa mnoštvom – dok nije nastala ispoljena egzistencija (mo-
nada i duada), timion, poštovani – nešto što je ispoljeno, što prebiva
kako u središtu tako i na periferiji, ali je ono samo odraz božanskog
bića – Duše Sveta.11 U ovom učenju nailazimo na duh ezoterijskog
budizma. Čovekova predstava o Bogu je upravo taj lik u bleštavom
svetlu koga vidi odraženog u fokusirajućem ogledalu svoje sopstvene
duše, a ipak to nije istinski Bog, već samo Njegov odraz. Njegova
slava je tu, ali je svetlo Njegovog duha ono što čovek vidi, i to je je-
dini prizor koji može da podnese. Što je ogledalo čistije, to će jače
blistati božanski lik u njemu. Ali nemoguće je istovremeno gledati i
spoljni svet u njemu. U joginu koji je u ekstazi, u prosvetljenom i vi-
dovitom, duh će blistati poput podnevnog Sunca; u srozanoj žrtvi
ovozemaljskih strasti ne nazire se nikakav sjaj, jer je ogledalo pokr-
iveno prljavštinom materijalnog sveta. Takvi ljudi poriču postojanje
Boga i spremno bi lišili čovečanstvo njegove duše jednim udarcem.

9 „Theological Arithmetics“, str. 62: „On Pythagorean Numbers“
10 Platon: „Parmenid”, 141 E.

11 Vidi Stob. „Ekl.” I, 862.

25

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

BEZ BOGA NEMA NI DUŠE? Kakva užasna, poražavajuća misao!
Iritirajući košmar ludaka – ateiste; pred njegovim unezverenim pogle-
dom se ukazuje zastrašujući, beskrajni niz iskri kosmičke tvari koju
niko nije stvorio; koja se sama pojavljuje, postoji sama za sebe i sama
se dalje razvija; ovo Biće-ne Biće, jer ono je niko i ništa, pluta sve
dalje dolazeći niotkuda; ne pokreće ga nikakav Razlog jer nikakvog
i nema, jureći nikuda. I sve to u večnom kružnom ponavljanju slepog,
inertnog i – BEZUZROČNOG. Šta je u poređenju s time čak i po-
grešno shvaćen koncept budističke Nirvane! Nirvani prethode bez-
brojni duhovni preobražaji i inkarnacije, tokom kojih entitet nijednog
trenutka ne gubi svest o sopstvenoj individualnosti, i koji mogu da
potraju na milione godina pre nego što se dostigne krajnji stupanj.

Mada su neki smatrali Speusipa inferiornijim od Aristotela, on je
ipak zadužio svet time što je definisao i razjasnio mnoge stvari koje
je Platon ostavio nejasnim u svom učenju o razumnom i idealnom.

„Nematerijalno se upoznaje naučnim razmišljanjem, a materi-
jalno putem naučnog opažanja.”12
Ksenokrat je razjasnio mnoge od nezapisanih teorija i učenja svog
učitelja. I on je pokazivao najviše uvažavanje Pitagorinih učenja, kao
i njegovog sistema brojeva i njegove matematike. Priznavajući samo
tri stupnja saznanja – misao, opažanje i suočavanje (ili saznanje pu-
tem Intuicije) on je smatrao da je prvi preokupiran svime što se nalazi
ispod nebesa; Opažanje se bavi stvarima koje su na nebesima, a In-
tuicija se bavi samim nebesima.
Ove iste teorije, i gotovo iste izraze, možemo pronaći u Manava-
Darma-Šastri, kada govori o stvaranju čoveka:

„On (vrhovno biće) je iz svoje suštine proizveo besmrtni dah koji
ne iščezava u biću, i ovoj duši živog bića je dao Ahankaru (svest
ega) da joj bude samostalni vodič. Potom je toj duši bića (čoveka)
dao i intelekt koji se sastoji od tri kvaliteta, kao i pet čula spoljnjeg
opažanja.”

12 Sekstus: „Matematika”, VII 145.

26

Pred velom

Ova tri kvaliteta su Inteligencija, Savest i Volja; oni odgovaraju
Misli, Opažanju i Suočavanju kod Ksenokrata. Odnos između bro-
jeva i ideja je razvio dalje nego Speusip, a Platona je nadmašio svo-
jom definicijom učenja o Nedeljivim Veličinama. Svodeći ih na
njihove idealne primarne elemente, pokazao je da svaki broj i svaki
oblik potiču od niza najmanjih, nedeljivih elemenata. Očigledno je
da se Ksenokrat držao istih teorija kao i Platon u pogledu ljudske
duše (smatrajući je brojem), mada Aristotel protivureči ovome, kao
i svakom drugom učenju ovog filozofa.13 To je konačni dokaz da su
mnoga Platonova učenja bila saopštavana samo usmeno, čak i kada
bi bilo dokazano da je Ksenokrat, a ne Platon, prvi izložio teoriju o
nedeljivim veličinama. On poreklo Duše izvodi iz prve Duade i
naziva je brojem koji se kreće.14 Teofrast primećuje da je zašao u ovu
teoriju Duše više od ma kog drugog Platonovog sledbenika. Na nje-
nim osnovama je izgradio svoje kosmološko učenje, i dokazao da je
neizbežno postojanje sukcesivnih i sve naprednijih nizova oživljenih
i mislećih, mada potpuno duhovnih bića, u svakom delu vaseljene.15
Za njega je ljudska duša složena od najduhovnijih svojstava Monade
i Duade, posedujući najviše principe obeju. Ukoliko, poput Platona i
Prodika, misli time na Elemente kao Božanske Moći i naziva ih bo-
govima, ni on a ni drugi nisu pokušavali da ih povežu sa ma kakvom
antropomorfnom idejom. Kriše primećuje da ih je nazivao bogovima
jedino stoga da ove elementarne sile ne bi bile pobrkane sa duhovima
donjeg sveta16 (elementarnim duhovima). Kako Duša Sveta prožima
čitavu vaseljenu, čak i zveri moraju imati u sebi nečeg božanskog.17
To je isto tako i učenje budista i hermetičara, dok Manu obdaruje
živom dušom čak i biljke, do najtanje vlati trave.

13 „Metafizika”, 407, a. 3.
14 Dodatak „Timaju”.
15 Stob.: „Ecl.”, I., 62.
16 Krische: "Forsch.," str. 322, itd.
17 Klim.: Alex. Stro.,V., 590.

27

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

Duhovi su, prema ovoj teoriji, bića na prelazu između božanskog
savršenstva i ljudske grešnosti,18 i on ih deli u klase, od kojih se svaka
dalje deli na mnoštvo podgrupa. Ali on izričito kaže da je individu-
alna ili lična duša vodič i zaštitnički duh svakog čoveka, i da nijedan
duh nema veću moć nad nama od našeg sopstvenog. Otuda je i Sokra-
tov Dajmonion bog ili božanski entitet koji ga je inspirisao čitavog
života. Od samog čoveka zavisi da li će otvoriti ili zatvoriti svoja
čula za glas božanske poruke. Poput Speusipa, on je besmrtnost pripi-
sivao [psihi], psihičkom telu, odnosno iracionalnoj duši. Ali neki
hermetički filozofi su učili da duša poseduje zasebnu, neprekinutu
egzistenciju na svom prolasku kroz razne sfere samo dok sadrži ma
kakve materijalne ili ovozemaljske čestice; a kada postane potpuno
pročišćena, ona biva uništena, tako da se samo najčistija suština duše
spaja sa njenim božanskim duhom (racionalom), i od tog trenutka to
dvoje su trajno sjedinjeni.

Zeler kaže da je Ksenokrat zabranjivao uzimanje hrane životinj-
skog porekla, ne zbog toga što je u životinjama video nešto nalik ljud-
skoj vrsti, jer se zna da im je pripisivao neku nejasnu svest o Bogu,
već „iz sasvim suprotnog razloga, da iracionalnost životinjskih duša
ne bi na taj način imala nekog uticaja na nas”.19 Međutim, mi veru-
jemo da je razlog tome, kao i kod Pitagore, bilo to što su mu indijski
mudraci bili učitelji i uzori. Ciceron opisuje Ksenokrata kao čoveka
koji potpuno prezire sve osim najviše vrline20 i opisuje besprekornost
i izuzetnu strogost njegovog karaktera.21

„Naš problem se sastoji u tome da se oslobodimo potčinjenosti
čulnoj egzistenciji, da pobedimo titanske elemente u svojoj ze-
maljskoj prirodi uz pomoć božanske.”

18 Plutarh: „O Izidi”, poglavlje 25., str. 360.
19 „Platon i Vis. Akademija”.
20 „Tukidid”, V., 18,51.
21 Ibid, Cf. str. 559..

28

Pred velom

Zeler (Zeller) mu pripisuje i ovo:22

„Čistota, čak i u najskrivenijim čežnjama našeg srca, naša je na-
jviša dužnost, i jedino filozofija i inicijacija u Misterije mogu da po-
mognu ostvarenju ovog cilja.”

Krantor, još jedan filozof povezan sa najranijim danima Platonove
akademije, smatrao je da je ljudska duša oblikovana od prvobitne
supstance svih stvari, od Monade ili Jedinice, i od Duade ili Dvojke.
Plutarh nadugačko govori o ovom filozofu, koji je poput njegovog
učitelja verovao da su duše razmeštene u zemaljskim telima poput
izgnanika koji izdržava kaznu.

Heraklej je poučavao istoj etici, mada neki kritičari ne veruju da
se doslovce držao Platonove filozofije o prvobitnom uzroku.23 Zeler
nam ga predstavlja kako izlaže, poput Hiketasa i Esfanta, učenje
Pitagore o svakodnevnoj zemljinoj rotaciji i nepokretnosti zvezda na
nebeskom svodu, ali dodaje da on nije znao za godišnje obilaženje
Zemlje oko Sunca, niti za heliocentrični sistem.24 Ali mi imamo neo-
borive dokaze da je ovaj sistem bio deo znanja koje se prenosilo
posredstvom Misterija, i da je Sokrat osuđen na smrt zbog ateizma,
tj. zbog odavanja tajnog znanja. Heraklej je u potpunosti prihvatao
Pitagorine i Platonove stavove u pogledu ljudske duše, njenih svoj-
stava i sposobnosti. On je opisuje kao blistavu, visoko eteričnu sušti-
nu. On potvrđuje da duše prebivaju u Mlečnom putu pre nego što
siđu „u stvaranje”, tj. u ovozemaljsku egzistenciju. Njihovi duhovi
imaju vazdušasta tela nalik pari.

U Zakonima se potpuno izlaže Pitagorino učenje o vezi brojeva i
stvorenih stvari. Kao prâvi sledbenik Platona, pisac smatra da se
mudrost može dostići jedino podrobnim istraživanjem okultne pri-
rode stvorenog sveta; samo ona može da osigura egzistenciju u
blaženstvu posle smrti. U ovoj raspravi su iznesena podrobna razmi-

22 „Platon i Vis. Akademija”
23 Ed. Zeller: "Philos. der Griech."
24 „Platon i Vis. Akademija.”

29

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

šljanja o besmrtnosti duše; ali njen autor dodaje da ovo znanje
možemo da dostignemo jedino kroz potpuno shvatanje brojeva; jer
čovek, nesposoban da razlikuje pravu od krive linije, nikada neće
imati dovoljno mudrosti da obezbedi matematički dokaz onoga što
je nevidljivo; drugim rečima, moramo da budemo uvereni u objek-
tivnu egzistenciju naše duše (astralnog tela) pre nego što naučimo da
posedujemo božanski i besmrtni duh. Jamblih kaže to isto; štaviše,
dodaje da je to tajno znanje koje pripada najvišem stupnju inicijacije.
Božanska moć, kaže on, je uvek osećala ogorčenje prema onima „koji
su sastav izostagona učinili očiglednim”, odnosno onima koji su iz-
našli način da se lopta upiše u dodekaedar.25

Ideja da „brojevi” poseduju najvišu vrlinu, da uvek stvaraju samo
ono što je dobro a nikada ono što je zlo, odnosi se na pravdu, na
staložen karakter i na sve u čemu je prisutan sklad. Kada autor govori
o tome da svaka zvezda ima svoju sopstvenu dušu, tad misli na ono
što su inicirani indijski mudraci i hermetičari poučavali pre i posle
njega, to jest da je svaka zvezda posebno nebesko telo koje, poput
naše Zemlje, ima sopstvenu dušu, gde je svaki atom materije bio
oplođen božanskim ulivanjem Duše Sveta. Ona diše i živi; ona oseća
i pati kao što može i da uživa u životu na svom putu. Koji prirodnjak
je spreman da raspravlja o tome pored jasnih dokaza? Prema tome,
nebeska tela moramo da smatramo za božanska obličja; da suštinski
saučestvuju u božanskim moćima; i mada entiteti njihovih duša nisu
besmrtni, njihova uloga u poretku vaseljene zaslužuje poštovanje
poput božanstva, kakvo se ukazuje manjim bogovima. Ideja je sasvim
jasna, i čovek treba da bude pun zlobe pa da je pogrešno protumači.
Ukoliko autor Zakona postavlja ova plamena božanstva iznad živo-
tinja, biljaka, pa čak i ljudske vrste, kojima zajedno, kao zemaljskim
stvorenjima, dodeljuje niže mesto u hijerarhiji, ko bi mogao da
dokaže da on uopšte nije u pravu? Bilo bi potrebno otići zaista daleko
u dubine apstraktne metafizike starih filozofija da bi se shvatilo kako

25 Jedno od pet zapreminskih tela u geometriji.

30

Pred velom

se razna otelovljenja njihovih koncepcija u krajnjoj liniji zasnivaju
na identičnom naslućivanju prirode Prvobitnog Uzroka, njegovih
svojstava i načina delovanja.

I još jednom, kada autor Zakona između ovih najviših i najnižih
božanstava (otelovljenih duša) smešta tri klase duhova, i nastanjuje
vaseljenu nevidljivim bićima, on se pokazuje racionalnijim od naših
savremenih naučnika, koji između te dve krajnosti ostavljaju ogromnu
prazninu, teren za ispoljavanje slepih, nasumičnih sila. Od pomenute
tri klase, prve dve su nevidljive; njihova tela se sastoje od čistog etra i
vatre (planetarni duhovi); duhovi treće klase su odeveni u tela od pare;
oni su obično nevidljivi, ali u izvesnim situacijama mogu da se kon-
kretizuju, postajući vidljivim na par sekundi. To su duhovi Zemlje, ili
naše astralne duše.

Ovo su učenja koja su, posmatrana kroz analogiju, na osnovu prin-
cipa podudarnosti, vodila drevne, a sada mogu da vode i savremene Fi-
laleteje korak po korak ka rešenju najvećih tajni. Savremena nauka stoji
na ivici mračnog ambisa koji razdvaja duhovni od fizičkog sveta,
vezanih očiju i glave okrenute na drugu stranu, izjavljujući da niko ne
može da ga pređe i da je on bez dna, mada u ruci drži baklju koju samo
treba malo niže da spusti da bi videla svoju grešku. Ali strpljivi pro-
učavalac hermetične filozofije je uspeo da napravi most preko tog istog
ambisa.

U svojim Fragmentima nauke („Fragments of Science“) Tindal
(Tyndall) žalosno priznaje:

„Ako me upitate da li je nauka uspela da reši, ili da li ima šansi
da u naše vreme razreši problem vaseljene u kojoj živimo, moram
sumnjičavo da odmahnem glavom.”

Ukoliko ga naknadno razmišljanje podstakne da se kasnije ispravi, i
da uverava svoje slušaoce da su mu eksperimenti pružili dokaze kako se
ispod naslaga sramne zemaljske tvari skriva „potencijal i snaga svakog
oblika života”, onda se on samo šali. Profesoru Tindalu bi bilo isto tako
teško da ponudi ma kakav konačan i neoboriv dokaz za ono što tvrdi, ko-
liko je bilo teško i Jovu da protne kuku kroz Levijatanovu njušku.

31

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

Da bismo izbegli zbrku koja bi lako mogla da nastane usled česte
upotrebe izvesnih pojmova, u smislu koji se razlikuje od onog na koji
je čitalac navikao, trenutak je da damo nekoliko objašnjenja. Želimo
da budemo sigurni da neće biti mesta za ma kakvo pogrešno shvatanje
ili tumačenje. Magija može da znači jednu stvar za jednu vrstu čitalaca,
a sasvim drugu za druge. Mi ćemo ovde izneti značenje koje pojam
ima za one što proučavaju i praktikuju orijentalne veštine. Do sada je
retko postizan dogovor oko značenja reči kao što su Hermetička Nauka,
Okultizam, Hijerofant, Adept, Čarobnjak, itd. Mada su razlike između
pojedinih pojmova često neznatne – uglavnom etničke – one ipak
mogu biti od koristi prosečnom čitaocu kako bi znao o čemu se tačno
radi. Ovde dajemo nekoliko takvih pojmova abecednim redom.

ÆTROBATIJA je grčki naziv za hodanje ili lebdenje u vazduhu, tj.
levitacija, kako je nazivaju savremeni spiritualisti. Može biti izvedena
svesno ili nesvesno; u prvom slučaju spada u magiju; u drugom, ili je
bolesno stanje ili pojava koja zahteva nekoliko reči objašnjenja.

Simboličko objašnjenje etrobatije je dato u jednom starom sirijskom
rukopisu koga je u petnaestom veku preveo izvesni alhemičar Malhus.
Jedan pasus u vezi Simona Maga kaže sledeće:

„Simon, položivši lice na zemlju, prošaputa u njeno uvo: ‚O,
majko Zemljo, molim ti se da mi daš svoj dah, a ja ću tebi dati svoj;
oslobodi me, o Majko, da mogu da odnesem tvoje reči do zvezda, i
ja ću ti se verno vratiti posle nekog vremena.’ A Zemlja, utvrđujući
svoj prestiž i ne gubeći ništa od svoje veličine, posla svog duha da
udahne njen dah u Simona, dok je on ispuštao svoj na nju; a zvezde
se radovaše poseti Onoga koji ima moć.”

Objašnjenje u ovom slučaju počinje od poznatog elektro-hemi-
jskog principa da se tela istog naelektrisanja uzajamno odbijaju, dok
se različito naelektrisana tela uzajamno privlače.

Profesor Kuk (Cooke) kaže:

„I najpovršnije poznavanje hemije pokazuje da, dok se radikali
suprotnih osobina energično sjedinjuju, dotle dva metala ili dve sro-
dne metalične materije pokazuju beznačajnu uzajamnu privlačnost.”

32

Pred velom

ljci, troli, norne, nise, koboldi, brauniji, nekovi, stromkarli, vodene
vile, niksi, salamanderi, goblini, ponki, vile koje slute smrt, vodeni
vilenjaci – i mnoštvo drugih. Njih su viđali, pribojavali ih se, bla-
goslovili ih, proklinjali i prizivali u svakom kutku sveta i u svim raz-
dobljima. Da li onda treba da zaključimo da su svi koji su se sreli sa
njima imali priviđenja?

Ovi elementali su glavni oblik ispoljavanja bestelesnih, ali i uvek
nevidljivih duhova prizvanih na seansama, i odgovorni su za sve fe-
nomene do kojih tom prilikom dolazi, osim onih subjektivnih.

ELEMENTARNI DUHOVI – Bukvalno, to su bestelesne duše
izopačenih; one su izvesno vreme pre telesne smrti odbacile svoje
božanske duhove i na taj način izgubile svoju priliku da dostignu be-
smrtnost. Elifas Levi, i još neki kabalisti, kao da ne prave razliku
između elementarnih duhova koji su nekada bili ljudi i onih bića koja
nastanjuju elemente i koja predstavljaju slepe sile prirode. Kada se
jednom rastanu od svojih tela, ove duše (koje se nazivaju i „astralnim
telima”) koje su pripadale ličnostima potpuno ogrezlim u materija-
lizam, bivaju neodoljivom silom privučene Zemlji gde žive privre-
menim, konačnim životom okružene elementima podudarnim njihovoj
preovlađujućoj prirodi. Kako tokom svojih prirodnih života nisu ni-
kada negovali svoju duhovnost, već su se priklanjali materijalnom i
moćnom, sada su nesposobni za uzvišen život čistog, bestelesnog bića,
za koga je Zemljina atmosfera suviše zagušljiva i kužna, i čije je prima-
mljivosti već odbacila. Posle kraćeg ili dužeg perioda ove materijalne
duše će početi da se dezintegrišu i na kraju će se, poput stuba magle,
rastvoriti u okružujućim elementima, atom po atom.

vesnim zapažanjima vidovitih koja su se pojavila u časopisu London Spiritualist od 29.
juna 1877. Neposredno pre jednog naleta oluje, proročica je videla „svetlog duha kako
se pojavljuje iz tamnog oblaka i brzinom munje prolazi preko neba, a nekoliko minuta
kasnije dijagonalni niz tamnih duhova u oblacima.” To su ustvari Maruti iz „Veda.”
(pogledajte „Rig-Veda Sanhitu” Maksa Milera)

Dobro poznati i poštovani predavač, pisac i vidovnjak, gospođa Ema Harding Briten
(Emma Hardinge Britten), je objavila izveštaje o svojim brojnim iskustvima sa ovim
duhovima elementala.

41

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

ESENI – Naziv dolazi od asa, iscelitelj. Jevrejska sekta za koju
Plinije kaže da je nastanjivala okolinu Mrtvog mora „per millia saecu-
lorum” – hiljadama godina. Neki smatraju da se radi samo o ekstrem-
nim farisejima; drugi, opet – što se može pokazati kao ispravna teorija
– smatraju da se radi o potomcima Benim-nabima iz Biblije, i misle
da su to bili „kiniti” i „nazariti”. Imali su mnogo pojmova i običaja
nalik budističkim; treba primetiti i to da su i sveštenike Velike Majke
u Efesu, Dijane-Bavani sa mnoštvom dojki, nazivali istim imenom.
Euzebije, i De Kvinsi (De Quincey) posle njega, smatrali su ih istovet-
nim sa ranim hrišćanima, što je više nego verovatno. Naziv „brat”,
koji je korišćen u prvim danima Crkve, bio je esenskog porekla; oni
su predstavljali bratstvo ili koinobion, tj. zajednicu nalik prvim preo-
braćenicima. Treba obratiti pažnju na to da su samo sadukeji ili zado-
kiti, tj. sveštenička kasta i njihove fanatizovane pristalice, proganjali
rane hrišćane; fariseji su po pravilu bili obrazovani i umereni, a neretko
su i stajali na stranu hrišćana. Jakov Pravednik je ostao farisej sve do
svoje smrti; ali Pavle ili Aher je bio poštovani šizmatik.

EVOLUCIJA – Razvoj viših oblika životinja iz nižih. Savremena,
ili takozvana egzaktna nauka, drži se jednostrane fizičke evolucije,
oprezno izbegavajući i ignorišući višu ili duhovnu evoluciju, koja bi
primorala naše savremenike da priznaju nadmoć drevnih filozofa i psi-
hologa nad sobom. Antičke sage, koje su se uzdizale do NEDO-
KUČIVOG, počinjale su od prvog ispoljavanja neviđenog, neizbežnog,
i od savršeno logičnog rezonovanja, od apsolutno neophodnog stvara-
lačkog Bića, demijurga vaseljene. Evolucija kod njih počinje od čistog
duha, koji se spušta sve niže i niže, uzimajući na kraju vidljiv i
razumljiv oblik, i postajući materija. Kada su stigli do ove tačke, špe-
kulisali su dalje po Darvinovom metodu, ali na dalekoj široj i sve-
obuhvatnijoj osnovi.

U Rig-Veda-Sanhiti, najstarijoj knjizi na svetu30 (kojoj čak i naši
najoprezniji indolozi i proučavaoci sanskrita pripisuju starost između
dve i tri hiljade godina pre Hrista), u prvoj knjizi „Himne Marutijima”
se kaže sledeće:

42

Pred velom

„Ne-biće i Biće se nalaze na najvišem nebu, na mestu rođenja
Dakše, u krilu Aditi.” (Mandala I., Sukta 166)

„U prvom razdoblju bogova, Biće (pojmljivi Bog) je rođeno iz
Ne-bića (koji je iznad shvatanja ma kog intelekta); posle toga su
stvorene (nevidljive) Oblasti, a od njih Utanapada.”

„Od Utanapade je rođena Zemlja, a (vidljive) oblasti su nastale
od Zemlje. Dakša je rođen od Aditi i Aditi od Dakše.” (ibid)

Aditi je beskonačno, a Dakša je dakša-pitara, što bukvalno znači
otac bogova, ali Maks Miler (Max Muller) i Rot smatraju da to znači
očevi moći, koji „čuvaju, poseduju i daju razne sposobnosti”. Otuda nije
teško shvatiti da „Dakša rođen od Aditi i Aditi od Dakše” znači ono što
je danas poznato kao „korelacija sila”, utoliko pre što u ovom odlomku
nalazimo sledeće (prema prevodu profesora Milera):

„Smatram Agnija, izvor svih bića, oca moći” (III., 27,2) za jasnu i
istovetnu ideju toliko isticanu u učenjima zoroastrijanaca, magova i
srednjovekovnih „filozofa vatre”. Agni je bog vatre ili duhovnog etra,
upravo one supstance božanske suštine Nevidljivog Boga koja je
prisutna u svakom atomu Njegovog stvaranja i koju rozenkrojceri nazi-
vaju „nebeskom vatrom”. Dovoljno je da uporedimo stihove iz ove
Mandale, od kojih jedan ide ovako: „Nebo je tvoj otac, Zemlja tvoja
majka, Soma ti je brat, Aditi tvoja sestra” (I., 191,6)31 sa natpisom na
Smaragdnoj tablici Hermesa, i naići ćemo na istu podlogu metafizičke
filozofije, na ista učenja!

„Kako je sve što postoji stvoreno meditiranjem jednog bića, tako
su sve stvari nastale od ove jedne tvari prilagođavanjem: ‚Njegov
otac je Sunce; njegova majka je Mesec’ ... itd. Odvojte Zemlju od
Vatre, suptilno od grubog ... Ovime se završava ono što sam imao
da kažem o delovanju Sunca” (Smaragdna Tablica).32

30 Prevodilac je Maks Miler, profesor uporedne filologije na Oksfordskom univerzitetu
u Engleskoj.

31 „Dyarih vah pitâ, prithivi mâtâ sômah bhrâtâ âditih svásâ.”

43

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

Profesor Maks Miler vidi u ovoj Mandali „najzad nešto nalik teo-
goniji, mada puno protivurečnosti”.33 Alhemičari, kabalisti i pro-
učavaoci mistične filozofije u ovome će pronaći savršenu definiciju
sistema evolucije, u kosmogoniji ljudi koji su živeli dvadesetak mi-
lenijuma pre našeg vremena. Štaviše, u njoj će naići na savršeno po-
dudaranje misli, pa čak i učenja sa hermetičkom filozofijom, a isto
tako i sa učenjima Pitagore i Platona.

U evoluciji, kako sada počinje da se shvata, pretpostavlja se da u
svoj materiji postoji izvesni podsticaj da se pređe u viši oblik – a tu
istu pretpostavku jasno izražava i Manu, kao i drugi indijski filozofi
iz najstarije prošlosti. To ilustruje i takozvano filozofsko drvo u slu-
čaju rastvora cinka. Razmimoilaženje između sledbenika ove škole i
emanacionista može se ukratko prikazati na sledeći način: evolu-
cionista završava sva ispitivanja na pragu „Nespoznajnog”; emana-
cionista veruje da ništa ne može da se razvije – ili, prema doslovnom
značenju reči, da izađe iz materice, tj. da bude rođeno – osim ako nije
od početka bilo uključeno u ceo proces, pokazujući time da život vodi
poreklo od neke nadređene duhovne sile.

FAKIRI – Verski posvećenici u istočnoj Indiji. Obično prebivaju kraj
bramanskih hramova i slede zakone Manua. Fakir koji se strogo
pridržava pravila vere ide potpuno go, izuzev malog parčeta platna
zvanog doti, obavijenog oko slabina. Nose dugu kosu, koju koriste
umesto džepova, jer u nju uvlače razne stvari – kao što je lula, mala
flauta zvana vaguda, čiji zvuci bacaju zmije u kataleptičku ukočenost,
a ponekad i svoj štap od bambusa (dugačak oko 30 centimetara) sa
sedam mističnih čvorova. Ovaj magijski štap, ili bolje motka, fakir
prima od svog učitelja na dan posvećenja, zajedno sa tri mantre, koje
mu se prenose „šapatom na uvo”. Nijednog fakira nećete videti bez
ovog moćnog pomagala u njegovoj profesiji. To je, kako svi izjavljuju,

32 Pošto će pitanje identiteta filozofskih i verskih učenja iz drevne prošlosti biti po-
drobno razmatrano u narednim poglavljima, za sada dajemo samo najnužnija oba-
veštenja.

33 „Rig-Veda-Anhita”, str. 234.

44

Pred velom

božanski štap, uzrok svakog okultnog fenomena koji su u stanju da
izvedu.34 Bramanski fakir se potpuno razlikuje od muslimanskog
prosjaka u Indiji, koga takođe nazivaju fakirom u nekim delovima
britanskih teritorija.

HERMETIČAR – Naziv dolazi od Hermesa, boga mudrosti, koga
su u Egiptu, Siriji i Fenikiji nazivali Tot, Tat, Adad, Set i Sat-an (posled-
njeg ne treba brkati sa značenjem koje mu pripisuju muslimani i
hrišćani), a u Grčkoj Kadmo. Kabalisti ga poistovećuju sa Adamom
Kadmonom, prvim ispoljenjem božanske moći, kao i sa Enohom. Pos-
tojala su dva Hermesa: stariji je bio Trismegistus, a drugi je predsta-
vljao emanaciju, odnosno njegov „permutovani” oblik; bio je prijatelj
i učitelj Izide i Ozirisa. Hermes je bog sveštene mudrosti, poput Mu-
zeusa.

HIJEROFANT – Onaj koji je otkrio sveto učenje. Starac, poglavar
adepata prilikom inicijacije, koji je objašnjavao tajno znanje neo-
fitima, nosio je ovu titulu. Na hebrejskom i haldejskom odgovarajući
termin je bio Petar, ili otkrivalac, onaj koji odaje tajnu; otuda papa,
kao naslednik hijerofanta antičkih Misterija, sedi na paganskom tronu
„Svetog Petra”. Osvetoljubivost katoličke crkve prema alhemičarima
i tajnim naukama uopšte, kao i astronomiji, objašnjava se činjenicom
da su takva znanja u drevnim vremenima predstavljala povlasticu hi-
jerofanta, tj. predstavnika „Petra”, koji je bio čuvar tajni života i smrti.
Otuda su ljudi poput Bruna, Galileja, Keplera, pa čak i Kaljostra, za-
lazili u domen koji je Crkva rezervisala za sebe, i u skladu s tim su
bili likvidirani.

Svaki narod je imao svoje Misterije i hijerofante. Čak su i Jevreji
imali svog „Petra” – tanaim ili rabina, poput Hilela, Akibe,35 i drugih

34 Filostrat nas uverava da su bramane bili u stanju da, u njegovo vreme, izvode na-
jčudnovatija isceljenja jednostavno tako što bi izgovorili određene magijske reči. „Bra-
mane Indije nose štap i prsten, pomoću kojih su u stanju da učine bezmalo bilo šta.”
Origen izjavljuje to isto (u delu „Protiv Celza”). Ali ukoliko se tome ne doda jak mes-
merični fluid – izbačen iz oka, recimo, bez ikakvog drugog kontakta – nikakve magijske
reči neće imati dejstvo.

45

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

čuvenih kabalista, koji su jedini bili u stanju da saopšte užasna znanja
sadržana u Merkabi. U Indiji, u drevnim vremenima je postojao je-
dan, a sada postoji nekoliko hijerofanata rasutih po zemlji, pripojenih
najvažnijim hramovima, koji su poznati kao Brama-atme. Na Tibetu
je glavni hijerofant Dalaj ili Talej-lama iz Lase.36 Među hrišćanskim
narodima jedino su katolici sačuvali ovaj „paganski” običaj u ličnosti
svog pape, mada su žalosno izopačili njegovu veličanstvenost i dos-
tojanstvo svete službe.

INICIRANI – U drevnim vremenima to su bili inicirani u tajna
znanja kojima su podučavali hijerofanti Misterija; a u našim danima
to su oni koje su inicirali adepti mističnog znanja u svoje misterije,
koje uprkos protoku čitavih razdoblja, još uvek imaju nekolicinu
posvećenika.

KABALISTA – Naziv dolazi od KABALA; to je nepisano, odno-
sno usmeno predanje. Kabalista je proučavalac „tajne nauke”, onaj
koji može da protumači skriveno značenje Svetih spisa uz pomoć
simbolične kabale, i da na taj način objasni njihovo pravo značenje.
Tanaim su bili prvi kabalisti među Jevrejima; oni su se pojavili u
Jerusalimu početkom trećeg veka pre Hrista. Knjige Jezekilja, Danila,
Enoha, kao i Otkrivenje Jovanovo su čisto kabalističke. Njihovo tajno
učenje je identično sa učenjem Haldejaca, i u isto vreme obuhvata
dosta od persijske mudrosti, tj. „magije”.

LAME – Budistički monasi koji pripadaju lamaističkoj veri Ti-
beta, kao što, primera radi, fratri i redovnici pripadaju papskoj ili
rimo-katoličkoj veri. Svaki lama je potčinjen velikom talej-lami, bu-
dističkom „papi” Tibeta, koji je nastanjen u Lasi, i smatra se reinkar-
nacijom samog Bude.

35 Akiba je bio prijatelj Ahera, odnosno apostola Pavla u hrišćanskom predanju. Obo-
jicu opisuju kao posetioce Raja. Aher je ubrao grane sa Drveta Znanja i na taj način
otpao od prave (jevrejske) vere. Akiba je, pak, otišao u miru. Pogledajte Drugu poslanicu
Korinćanima, poglavlje XII.

36 Talej znači okean ili more.

46

Pred velom

MAG ili magijan; naziv dolazi od mag ili maha. Ova reč pred-
stavlja koren reči mađioničar. Maha-atma (velika Duša ili Duh) imao
je svoje sveštenike još u pred-vedskim vremenima. Magijani su bili
sveštenici boga vatre; nalazimo ih među Asircima i Vavilonjanima,
kao i među obožavaocima vatre drevne Persije. Tri maga, koje oz-
načavaju i kao „kraljeve”, za koje se kaže da su tek rođenom Isusu
doneli na poklon zlato, tamjan i smirnu, bili su takođe obožavaoci
vatre, kao i astrolozi; jer, oni su spazili Njegovu zvezdu. Vrhovnog
sveštenika parsa u Suratu nazivaju mobed; drugi ovu reč izvode od
meg; meg-ab označava nešto veliko i plemenito. Prema Kleukeru
(Kleuker), Zoroastrove učenike su nazivali megestom.

MAĐIONIČAR – Ovaj izraz, koji je nekada označavao slavu i is-
ticanje, potpuno je izopačen u odnosu na svoje pravo značenje.
Nekada sinonim za sve što je časno i poštovano, za čoveka koji pose-
duje znanje i mudrost, sada je degradiran u epitet koji označava onoga
koji se pretvara da nešto zna i izvodi trikove; ukratko, za šarlatana
ili onoga koji je „prodao dušu đavolu”; ko zloupotrebljava svoje
znanje i koristi ga u prizemne i opasne svrhe, prema tumačenju sve-
štenstva i mase sujevernih glupaka, koji veruju da je mađioničar
nekakav vrač i opsenar. Ali hrišćani očigledno zaboravljaju da je i
Mojsije bio „mađioničar”, kao i da je Danilo bio „glavarem vra-
čarima, zvjezdarima, Haldejima i gatarima” (Dan. 5:11).

Reč mađioničar otuda, govoreći jezikom nauke, izvodi svoje
poreklo od mag, mah, indijskog ili sanskritskog maha – veliki; oz-
načava čoveka koji je dobro upućen u tajno, odnosno ezoterijsko
znanje; najispravnije bi bilo posvećenik.

MANTICIZAM ili mantičko (proročko) besnilo. Tokom tog stanja
se razvija proročki dar. Dva izraza su gotovo sinonimi. Jedan je bio
prihvaćen isto koliko i drugi. Pitagora i Platon su ga izuzetno visoko
cenili, dok je Sokrat savetovao svojim učenicima da proučavaju man-
ticizam. Očevi Crkve, koji su ogorčeno osuđivali besnilo što je obuzi-
malo paganske sveštenike kao i Pitije prilikom proricanja, nisu se
ustezali da se i sami koriste njime kad god im je to odgovaralo. Mon-

47

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

tanisti, koji su svoje ime uzeli od Montanusa, episkopa Frigije, za
koga se smatralo da ima božansko nadahnuće, nadmetali su se sa
mantejima, tj. prorocima. „Tertulijan, Avgustin i mučenici iz Kar-
tagine su bili istog kova”, kaže autor dela „Prophecy, Ancient and
Modern“. Dodaje i da „izgleda da su montanisti nalikovali bahantima
po razuzdanom oduševljenju kojim su se odlikovale njihove orgije”.
Ima više mišljenja u pogledu porekla reči manticizam. Postojao je
čuveni prorok Mantis, u danima Melampusa i Proetusa, kralja Ar-
gosa; a postojala je i Manto, kćer tebanskog proroka, koja je i sama
bila proročica. Ciceron opisuje proroštvo i mantičko besnilo rekavši
da se „božansko proročanstvo skriva u zabačenim uglovima uma; to
je izvesni božanski podsticaj koji, kada se raspali, nazivaju besnilom”
(ludilom besa).

Ali postoji i drugi pristup etimologiji reči mantis, i ukoliko on ikada
privuče pažnju filologa, možda će se naše sumnje pokazati ispravnim.
Mantičko besnilo možda ima još starije poreklo. Dve žrtvene kupe ko-
rišćene prilikom verskog obreda iz Soma-misterija, zajedno nazivane
grahama, imale su svaka svoj naziv: Šukra i Manti.37

Govorilo se da Brama biva „izazvan” u ovoj drugoj kupi zvanoj
Manti. Dok bi inicirani ispijao (malo po malo) ovaj sveti soma-sok,
Brama, ili tačnije njegov „duh”, oličen u bogu Some, ulazio bi u njega
i potpuno ovladavao njime. Tako bi dolazilo do pojave ekstatičnih viz-
ija, vidovitosti i proročkog dara. Obe vrste proricanja – prirodnu i veš-
tačku – izaziva Soma. Kupa zvana Šukra budi sposobnosti koje je
priroda dala svakom čoveku. Ona sjedinjuje duh i dušu, a one, u nji-
hovoj sopstvenoj prirodi i suštini, koje su božanskog porekla, imaju
predznanje o stvarima koje će se tek dogoditi, što uverljivo dokazuju
razni snovi, neočekivane vizije i predosećanja. Sadržaj druge kupe,
manti, koja „izaziva” Bramu, na taj način ne uspostavlja samo komu-
nikaciju između duše i nižih božanstava – „dobro obaveštenih” mada
ne i sveznajućih duhova – već i sa najvišom bižanskom suštinom. Duša

37 Vidi „Aitareja Bramanan”, 3, I.

48

Pred velom

jnim udruženjima i pojedincima širom Istoka, kojima stavlja na raspo-
laganje potvrđene izveštaje o zločinima i prestupima sveštenstva, o
šizmama i jeresima, o međusobnim neslaganjima i sporovima, raz-
likama u učenju i kritikama i revizijama Biblije, kojih su prepune
štampa hrišćanske Evrope i Amerike. Hrišćanski svet je dugo i detaljno
obaveštavan o degradaciji i brutalnosti u koje su budizam, bramanizam
i konfučijanizam gurnuli svoje obmanute posvećenike, te su strane
hrišćanske misije zasute milionima novčanih sredstava zahvaljujući
takvim lažnim predstavama. Kako teozofsko društvo svakodnevno
posmatra primere takvog stanja stvari, kao direktne posledice hrišća-
nskog učenja i ponuđenih uzora – naročito ovog drugog – smatralo je
da bi bilo pravedno da se činjenice o tome iznesu pred javnost Pale-
stine, Indije, Cejlona, Kašmira, Tatarije, Tibeta, Kine i Japana, s
obzirom na to da u svim tim zemljama ima uticajne dopisnike. Moguće
je da će vremenom imati mnogo toga da saopšti i o odnosu misionara
prema onima koji im daju podršku.

TEURGIST – Naziv dolazi od theos, bog, i ergon, rad. Prvu školu
praktične teurgije u hrišćanskom periodu je osnovao Jamblih, među
platonistima Aleksandrije; ali sveštenici pri hramovima Egipta, Asiri-
je i Vavilonije, koji su uzimali aktivno učešće u prizivanjima bogova
prilikom svetih Misterija, bili su poznati pod istim nazivom još od
najdrevnije prošlosti. Svrha ove prakse je bila da duhove učini
vidljivim očima smrtnika. Teurgist je bio vrhunski poznavalac ezo-
terijskog učenja iz svetilišta u svim velikim zemljama. Neoplatoniste
Jamblihove škole su nazivali teurgistima jer su izvodili takozvanu
„ceremonijalnu magiju”, i prizivali „duhove” preminulih junaka, „bo-
gova” i dajmonija [daimonia] – božanskih, duhovnih entiteta. U
retkim slučajevima kada je bilo traženo prisustvo opipljivog i
vidljivog duha, teurgist je morao da čudnoj prikazi stavi na raspola-
ganje deo sopstvenog tela i krvi – morao je da izvede teopoeju ili
„uobličavanje božanstava” putem misterioznog procesa koji je dobro
poznat savremenim fakirima i iniciranim bramanama u Indiji. To se
može naći u hramskim Knjigama prizivanja. One pokazuju savršenu

57

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

istovetnost obreda i ceremonija između braminske teurgije i one koju
su praktikovali platonisti Aleksandrije:

„Bramin grihašta (onaj koji izaziva pojavu) mora biti potpuno be-
sprekoran da bi se upustio u prizivanje pitrija.”

Pošto je pripremio lampu, nešto sandalovog drveta, tamjana i osta-
log, i pošto bi iscrtao magične krugove, čemu ga je naučio njegov guru,
kako bi odbio zle duhove, on „prestaje da diše, i priziva vatru da mu
pomogne da razveje svoje telo”. Pritom izgovara svetu reč određen
broj puta, i „njegova duša napušta telo, dok ono nestaje, a duša priz-
vanog duha se spušta u telo-dvojnika i oživljava ga”. Zatim „njegova
(grihaština) duša ponovo ulazi u njegovo telo, čije su čestice ponovo
počele da se sjedinjuju, pošto su isticanjem svoje energije prethodno
obrazovale vazdušno telo duha koji je bio prizvan.”

A sada, kada je od najvažnijih i najčistijih čestica sopstvenog tela
stvorio telo za pitrija, dopušta se grihašta, pošto je ceremonija žrtvo-
vanja završena, kako „bi mogao da razgovara sa dušama predaka i
pitrijima, i postavio im pitanja u vezi sa tajnama Bića i preobražajima
onoga što je neuništivo.”

„Kada oduva plamen svoje lampe, mora da ga ponovo upali i oslo-
bodi zle duhove kojima je bio onemogućen pristup zahvaljujući ma-
gičnim krugovima, a potom napusti svetilište pitrija.”43

Jamblihova škola se razlikovala od škola Plotina i Porfirija, koji
su bili izraziti protivnici ceremonijalne magije i praktične primene
teurgije smatrajući ih opasnim, mada su ova dva istaknuta čoveka
čvrsto verovali u njih. „Teurgijska ili dobroćudna magija, i getska,
ili mračna i zla nekromantija, najčešće su izjednačavane tokom prvog
veka hrišćanske ere.”44 Ali nijedan od filozofa besprekornog karak-
tera i pobožnosti, čija je slava stigla i do nas, neukaljana ma kakvim
nedelima, nikada se nije bavio nekom drugom vrstom magije osim
teurgije, tj. „dobroćudne magije” kako ju je nazvao Bulver-Liton
(Bulwer-Lytton). „Ko god poznaje prirodu pojava obasjanih božan

43 „Book of Brahmanical Evocations“, deo III

58

Pred velom

skim sjajem [phasmata], taj zna i zbog čega se zahteva uzdržavanje
od svih vrsta ptica (tj. hrane životinjskog porekla), a naročito za ono-
ga koji žudi da se oslobodi ovozemaljskih veza i da se nastani među
nebeskim božanstvima”, kaže Porfirije.45

Mada je odbijao da se sam bavi teurgijom, Porfirije u svom Životu
Plotina pominje nekog sveštenika u Egiptu, koji je „na traženje izve-
snog Plotinovog prijatelja (koji je lako mogo biti i sam Porfirije, kako
primećuje T. Tejlor) u hramu Izide u Rimu Plotinu prikazao njegovog
dajmona, ili na savremenom jeziku, njegovog ličnog anđela ču-
vara”.46

Popularna, opšteprihvaćena ideja je bila da teurgisti, isto kao i ma-
govi, izvode čuda, kao što je prizivanje duša ili seni junaka i bogova,
i da vrše druge čudesne stvari pomoću natprirodnih sila.

JAĐNJA – „Jađnja,” kažu bramini, postoji oduvek, jer je prois-
tekla od Vrhovnog Jednog, od Brame-Prađapatija, u kome je počivala
skrivena „od vajkada”. Ona predstavlja ključ TRAIVIDJE, trostruko
osveštane nauke koju sadrže stihovi Rig-Vede, koja poučava jagu,
odnosno misteriju žrtvovanja. „Jađnja” neprekidno postoji u svom
nevidljivom obliku; ona je poput latentne sile elektriciteta u genera-
toru, koja zahteva jedino da odgovarajući uređaji stupe u rad kako bi
se pojavila u vidljivom obliku. Pretpostavlja se da se proteže od aha-
vanije, tj. žrtvene vatre sve do neba, obrazujući nekakav most ili le-
stvice pomoću kojih žrtvoprinositelj može da saobraća sa svetom
bogova i duhova, pa čak i da se za života uspne do njihovih prebi-
vališta.47

Ova Jađnja otuda predstavlja jedan od oblika Akaše, a tajna reč
pomoću koje biva prizvana u stvarni svet i koju inicirani sveštenik u
sebi izgovara predstavlja Izgubljenu Reč, koja prima podsticaj od

SNAGE VOLJE.

44 Bulver-Liton: „Poslednji dani Pompeja”, str. 147.
45 „Izabrana dela”, str. 159.
46 Isto, str. 92.

59

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

Da zaključimo stvar dodaćemo i to da na narednim stranicama,
kad god budemo upotrebljavali izraz arhaični, tad mislimo na vreme
pre Pitagore; kad budemo upotrebili antički, radi se o vremenu pre
Muhameda; a kada budemo rekli srednjovekovni, onda je u pitanju
period koji razdvaja Muhameda i Martina Lutera. Biće neophodno
da narušimo ova pravila jedino kada budemo govorili o narodima
pre-pitagorejske starosti, i tada ćemo prihvatiti opšti običaj da ih nazi-
vamo „drevni”.

Pre nego što završimo ovo uvodno poglavlje napravićemo digre-
siju da bismo rekli koju reč objašnjenja u pogledu plana koji će slediti
izlaganja u ovom radu. Njegov cilj nije da javnosti nameće lična gle-
dišta ili teorije svog autora; niti ovo ima pretenzije da bude naučni
rad, sa ciljem da izvrši revoluciju u nekoj oblasti ljudske misli. Po-
sredi je pre kratki pregled veroispovesti, filozofija i univerzalnih tra-
dicija ljudskog roda, kao i njihova egzegeza, u duhu tajnih učenja od
kojih nijedno – zahvaljujući predrasudama i fanatizmu – nije dospelo
do hrišćanstva u dovoljno očuvanom obliku kako bi moglo da osigura
nepristrasan sud. Još od vremena nesrećnih srednjovekovnih filozofa,
koji su poslednji pisali o ovim tajnim učenjima čiji su bili čuvari,
svega nekolicina ljudi se usudilo da pruži otpor progonima i predra-
sudama javnosti zapisujući svoja znanja. A i ta nekolicina, po pravilu,
nisu pisali za javnost, već jedino za one u njihovom i u budućim vre-
menima koji su posedovali ključ kojim bi protumačili izraze što su
koristili. Široke mase, koje nisu shvatale ni njih ni njihovo učenje,
navikle su da ih sve zajedno smatraju bilo za šarlatane ili za sanjalice.
Otuda je došao i nezasluženi prezir, u kome se postepeno zaglibilo
proučavanje najplemenitije među naukama – nauke duhovnih ljudi.

Započinjući ispitivanje tobožnje nepogrešivosti savremene nauke
i teologije, autor je bio prisiljen, čak i uz rizik da ispadne preopširan,
da neprestano poredi ideje, dostignuća i pretenzije njihovih pred-
stavnika, sa onima kod drevnih filozofa i verskih učitelja. Stvari koje

47 „Aitareja Bramanan”, Uvod.

60

Pred velom

razdvaja ponor vremena su tako postavljene jedna do druge, jer je
jedino na taj način bilo moguće odrediti značaj i poreklo pojedinih
otkrića i učenja. Osnovu za ovu studiju su, prilikom razmatranja za-
sluga naših savremenika iz sveta nauke, pružila njihova sopstvena
priznanja neuspeha u eksperimentalnom istraživanju, pri suočavanju
sa zbunjujućim tajnama, u traganju za nedostajućim karikama u nizu
teorija, nesposobnosti da shvate suštinu prirodnih fenomena, u nepoz-
navanju uzročno-posledičnih zakona sveta. Posebno ćemo (budući
da je psihologija toliko zapostavljana, a Istok tako udaljen da će tek
poneki od naših istraživača ikada otići da proučava ovu nauku tamo
gde je jedino razumeju na pravi način) izneti načine mišljenja i odnos
autoriteta u pogledu savremenih psiholoških fenomena koji su začeti
u Ročesteru da bi se do sada proširili po čitavom svetu. Želja nam je
da pokažemo koliko su bili neizbežni njihovi bezbrojni neuspesi, i
kako će ih biti i dalje, sve dok ovi navodni autoriteti sa Zapada ne
odu bramanama i lamama na dalekom Orijentu i sa punim pošto-
vanjem ih ne zamole da im saopšte osnove prâve nauke. Nismo
uputili nikakve optužbe na račun naučnika za koje nemamo osnova
u njihovim sopstvenim, publikovanim priznanjima, a ukoliko naši
navodi iz drevnih zapisa budu skinuli nekoliko lovorovih venaca, za
koje se mislilo da su pošteno zasluženi, krivicu za to ne treba pripi-
sivati nama nego Istini. Niko ko je dostojan da se nazove filozofom
neće pokušati da prisvoji počasti koje po pravu pripadaju drugome.

Kako duboko osećamo titansku borbu koja se sve više rasplam-

sava između materijalizma i duhovnih težnji čovečanstva, naše

neprekidno nastojanje je bilo da u ovih nekoliko naših poglavlja

okupimo, poput oružja u arsenalu, svaku činjenicu i svaki dokaz koji

mogu da pomognu potonjem da pobedi prethodnog. Današnji mater-

ijalizam, koji nalikuje bolesnom i sakatom detetu, predstavlja plod

surove jučerašnjice. Ukoliko se njegov dalji rast ne zaustavi, on može

da zagospodari nad nama. On nije ništa drugo do kopile Francuske

revolucije i njene reakcije na čitava razdoblja ispunjena verskim fa-

natizmom i gaženjem inovernih. Da bismo sprečili uništenje ovih

duhovnih težnji, slom tih nada, i konačno gašenje te intuicije koja

61

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

nas uči o Bogu i svetu koji sledi posle ovog, moramo da prikažemo
svoja lažna teološka učenja u njihovoj ogoljenoj izopačenosti, i da
povučemo jasnu razliku između prave, božanske vere i dogmi koje
su smislili ljudi. Naš glas se diže u odbranu slobode ljudske duho-
vnosti, a naša usredna molba traži ukidanje prava na tiraniju, bilo da
je vrše NAUKA ili TEOLOGIJA.

62

IZIDIN VEO

PRVI DEO – NAUKA



Poglavlje I.
NOVI NAZIVI ZA STARE POJMOVE

Orijentalna kabala Savremena istraživanja pružaju dokaze za
drevna predanja Ciklusi koji obeležavaju razvoj ljudske vrste
Tajna nauka drevnih vremena Neprocenjiva vrednost Veda
Sakaćenja jevrejskih svetih knjiga prilikom prevođenja Magija je
uvek smatrana božanskom naukom Dostignuća njenih adepata i
pretpostavke savremenika koji su ih klevetali Čovekova žudnja za
besmrtnošću

„Ego sum qui sum” (Ono sam što sam)
– Aksiom hermetičke filozofije.

„Počeli smo svoje istraživanje na mestu na kome je savremena
misao digla ruke od daljih pretpostavki, sputana nevericom. Naši
savremeni mudraci s prezirom odbacuju opšte elemente nauke kao
puke izmišljotine, ili očajavaju pred njima kao da se radi o nedo-
kučivim tajnama.” – iz Bulverovog romana „Zanoni”.

Negde u svetu još uvek postoji jedna stara knjiga – tako stara da
bi savremeni antikvari mogli da provedu večnost u razmišljanju nad
njenim stranama, a da se nikada ne slože oko porekla materijala na
kome je ispisana. To je jedini njen primerak koji još uvek postoji.
Najstariji hebrejski dokument koji se bavi okultnim učenjem – Siphra
Dzeniouta – sastavljen je od delova preuzetih iz nje, i to u vreme kada
je izvornik već bio smatran literarnom relikvijom. Jedna od njegovih
ilustracija prikazuje Božansku Suštinu kako izvire iz ADAMA1 poput

1 Naziv je upotrebljen u istom smislu kao i grčka reč [anthropos].

65

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

luka svetlosti koji se nastavlja sve dok ne obrazuje pun krug; a onda,
našavši se na najvišoj tački kružnice, neopisiva Slava se ponovo
spušta i vraća na zemlju, noseći u svom vrtlogu viši tip ljudskog soja.
Kako se sve više i više približava našoj planeti, Emanacija postaje
nejasnija, dok najzad ne dodirne tlo, crna poput mrkle noći.

U svim razdobljima je bilo хermetičkih filozofa uvereniх da, na
osnovu iskustva starog sedamdeset hiljada godina,2 kako tvrde, ma-
terija vremenom kroz greh postaje sve grublja i zgusnutija nego što
je bila u vreme čovekovog nastanka; da je, u početku, ljudsko telo
bilo polueterične prirode; i da je, pre Pada, ljudski rod slobodno ko-
municirao sa svetovima koji su sada nedostupni čulima. Ali od tada
je materija postala nesavladiva prepreka između nas i duhovnog
sveta. Najstarije ezoterijske tradicije nas uče i tome da su, pre ta-
janstvenog Adama, mnoge rase ljudskih bića živele i izumirale, pre-
puštajući jedna drugoj svoje mesto. Da li su ovi prethodni tipovi bili
savršeniji? Da li je ma koji od njih pripadao rasi krilatih ljudi, koje
pominje Platon u Fedru? To je posebna oblast kojom će nauka morati
da se pozabavi i reši taj problem. Pećine u Francuskoj i pronađeni
ostaci iz kamenog doba predstavljaju polaznu tačku.

Kako se ciklus dalje odvijao, čovekove oči su se sve više otvarale,
sve dok nije uspeo da raspozna „dobro od zla” isto tako jasno kao i
sami Elohimi. Dospevši do vrhunca, razvojni ciklus je počeo da se
kreće naniže. Kada je luk stigao do izvesne tačke u kojoj je postao
paralelan sa nepomerljivom linijom naše zemaljske ravni, priroda je
obukla čoveka u „kožno ruho”, odnosno Gospod Bog im „dade odi-
jeću”.

Ovo isto verovanje u predpostojanje izvesne daleko duhovnije
rase ljudi u odnosu na onu kojoj mi pripadamo, može se pratiti sve
do najstarijih sačuvanih tradicija gotovo svakog naroda. U drevnom
Kviče rukopisu, koji je objavio Brase de Bobur (Brasseur de Bourbo-

2 Tradicija оrijentalnih кabalista ističe da je njihova nauka još starijeg porekla. Savre-
meni naučnici mogu da sumnjaju, pa i da odbace njihovu tvrdnju. No, ne mogu dokazati
da nije istinita.

66

Novi nazivi za stare pojmove

urg) – Popol Vuh – prvobitni ljudi se pominju kao rasa koja je bila u
stanju da misli i da govori, čiji vid nije znao za prepreke, i koji su raspo-
lagali trenutnim i potpunim znanjem. Prema Filonu Judejcu, vazduh
je bio ispunjen nevidljivim mnoštvom duhovnih bića, od kojih su neka
bila oslobođena svakog zla i besmrtna, dok su druga bila opaka i smr-
tna. „Potekli smo od sinova EL-a, i sinovi EL-a moramo ponovo da
postanemo.” Na isto verovanje ukazuje i nedvosmislena izjava izve-
snog anonimnog gnostika koji je napisao Jevanđelje po Jovanu, da će
„oni... koji Ga primiše”, tj. koji budu praktično sledili Isusovo ezoteri-
jsko učenje, „da budu čeda božija”. (Jovan 1:12) „Nije li napisano ...
bogovi ste?” (Jovan 10:34) uzviknuo je Učitelj. Platon u Fedru odlično
opisuje stanje u kome se čovek nekada nalazio, i u kakav će ponovo
postati: pre i posle „gubitka krila”; kada je „živeo među bogovima,
budući i sam bog u svetu providnom poput vazduha.” Od najdrevnijih
vremena verske filozofije su učile da je čitav svet ispunjen božanskim
i duhovnim bićima raznih vrsta. Od jedne od njih se, tokom vremena,
razvio ADAM, prvobitni čovek.

Kalmici i neka sibirska plemena u svojim legendama takođe
opisuju rase koje su prethodile našoj sadašnjoj. Ta bića su, kažu,
posedovala skoro neograničeno znanje, a u svojoj samouverenosti su
čak zapretili i pobunom protiv Velikog Duha. Da bi ih kaznio zbog
njihove drskosti i ponizio ih, on ih je zarobio u tela, i tako ih sputao
njihovim sopstvenim čulima. Iz svog „zatvora” mogu da uteknu
jedino kroz dugo pokajanje, samopročišćenje i duhovni razvoj. Nji-
hovi šamani, kako veruju, povremeno uživaju u božanskim moćima
kojima su nekada raspolagala sva ljudska bića.

67

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

SAVREMENA ISTRAŽIVANJA PRUŽAJU
DOKAZE ZA DREVNA PREDANJA

Astor biblioteka iz Njujorka je nedavno obogaćena za kopiju jedne
staroegipatske medicinske studije, napisane u šesnaestom veku pre
Hrista (ili preciznije, 1552. godine), kada je, prema opšte prihvaćenoj
hronologiji, Mojsije imao tek dvadeset jednu godinu. Original je
napisan na unutrašnjoj strani Kiparskog papirusa a profesor Šenk
(Schenk) iz Lajpciga ga je ocenio ne samo originalnim, već i najsa-
vršenijim koga je ikada video. On se sastoji od jednog jedinog lista
žuto-smeđeg papirusa najboljeg kvaliteta, širokog tridesetak cen-
timetara, dužeg od dvadeset metara, koji obrazuje jedan svitak izde-
ljen na sto deset „stranica” pedantno numerisanih. Arheolog Ebers
ga je kupio u Egiptu 1872-73. od „izvesnog dobrostojećeg Arapina
iz Luksora.” Njujorški Tribune, komentarišući ovaj događaj, kaže
sledeće: Ovaj papirus „svojim sadržajem pokazuje da predstavlja
jednu od šest hermetičkih knjiga o medicini, kako ih je nazvao Kli-
ment Aleksandrijski.”

Izdavač dalje kaže:
„U Jamblihovo vreme, 363. po Hristu, egipatski sveštenici su

prikazali četrdeset dve knjige koje su pripisivali Hermesu (Totu). Od
njih, prema ovom autoru, trideset šest su sadržale istoriju sveg
tadašnjeg ljudskog znanja; poslednjih šest su se bavile anatomijom,
patologijom, očnim bolestima, hirurškim instrumentima i raznim
lekarijama.3 Ebersov papirus je nesporno jedan od ovih drevnih her-
metičkih spisa.”

Ako je tako jasno osvetljena nauka drevnih Egipćana slučajnim
(?) susretom jednog nemačkog arheologa sa „dobrostojećim Arapin-

3 Kliment Aleksandrijski je tvrdio da su još u njegovo doba sveštenici Egipta imali
četrdeset dve Kanonske knjige.

68

Novi nazivi za stare pojmove

om” iz Luksora, kako uopšte možemo da znamo kakva otkrića bi za-
blistala u mračnim kriptama istorije pri još nekom podjednako sluča-
jnom susretu između nekog drugog prosperitetnog Egipćanina i još
jednog preduzimljivog proučavaoca starina!

Otkrića savremene nauke ne protivureče najstarijim predanjima,
koja tvrde da je naša rasa izuzetno stara. Tokom nekoliko poslednjih
godina geoloških proučavanja, koja su do tada priznavala da se
tragovi čoveka mogu pratiti unatrag najdalje do tercijara, otkrila su
neoborive dokaze da je ljudski rod stariji od poslednjeg ledenog doba
u Evropi – dakle preko 250.000 godina! Ovo će biti težak zalogaj za
„svetootačku” teologiju; ali je za drevne filozofe to bila opštepri-
hvaćena činjenica.

Štaviše, fosilni nalazi koji su iskopani zajedno sa ljudskim os-
tacima, pokazuju da su ljudi lovili već u tim davno minulim vre-
menima, i da su znali kako da pale vatru. Ali još uvek nije učinjen
pravi proboj u ovoj potrazi za poreklom naše rase; nauka se zaglavila
i sada čeka na nove dokaze. Na nesreću, antropologija i psihologija
još uvek nemaju svog Kivijea; niti su geolozi i arheolozi u stanju da
stvore koncept trojnog čoveka – fizičkog, intelektualnog i duhovnog
– na osnovu sitnih detalja koji su do sada otkriveni. Činjenicu da su
fosilni nalazi povezani sa čovekom sve grublji i primitivniji što se
geologija dublje probija u utrobu Zemlje, nauka uzima kao dokaz da
što se više približavamo nastanku čoveka, to on mora biti sve veći
divljak i sve sličniji zverima. Čudna neka logika! Da li otkrića os-
tataka u pećinama Devona dokazuju da u to vreme nije bilo visoko
civilizovanih rasa na planeti? Kada sadašnje stanovništvo Zemlje
bude iščezlo, i kada neki arheolog „rase koja će doći” iz daleke
budućnosti bude iskopao neko domaće oruđe jednog od sadašnjih
plemena iz Indije ili sa Andamanskih ostrva, da li će imati pravo da
zaključi kako se ljudska vrsta iz devetnaestog veka po Hristu „tek iz-
batrgala iz kamenog doba”?

Nedavno je ušlo u modu da se govori o „neodrživim koncepcijama
o primitivnoj prošlosti”. Kao da je bilo moguće sakriti iza jedne

69

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

izreke čitave intelektualne rudnike iz kojih je proizašla reputacija to-
likih savremenih filozofa! Upravo kao što je Tindal uvek spreman da
omalovaži antičke filozofe – na čijim su nakićenim i doteranim ide-
jama mnogi od istaknutih naučnika stekli slavu i priznanje – tako i
geolozi izgledaju sve više naklonjeni tome da uzimaju zdravo za go-
tovo kako su se sve drevne rase istovremeno nalazile na stupnju di-
vljaštva. No, s time se ne slažu naši najistaknutiji autoriteti. Neki
među njima imaju dijametralno suprotan stav. Maks Miler, na primer,
kaže:

„Mnoge stvari su nam još nejasne, a hijeroglifski jezik drevnih
vremena je zabeležio tek polovinu onoga što je um podsvesno name-
ravao. Pa ipak, čovekov lik se, u ma kom klimatskom pojasu ga sre-
tali, postepeno ukazuje pred nama, plemenit i čestit od samog po-
četka; učimo čak i kako da shvatimo greške koje je činio, počinjemo
da tumačimo čak i njegove snove. Koliko god daleko u prošlosti
pratili čovekove tragove, možemo da primetimo da je još od početka
bio obdaren božanskim darom za zvuk i zdravog razuma, pa će pred-
stava o čovečanstvu koje se sporo pomalja iz ambisa životinjske
sirovosti ubrzo postati neodrživa.”4

CIKLUSI KOJI OBELEŽAVAJU RAZVOJ LJUDSKE VRSTE

Kako se tvrdi da bi bilo nefilozofski istraživati prauzroke, naučnici
se sada bave razmatranjem njihovih fizičkih posledica. Polje naučnog
istraživanja je na taj način ograničeno na fizičke nauke. Kada budu
dostignute njihove krajnje granice, ovakva vrsta istraživanja će mo-
rati da se zaustavi, a njihov rad će morati da počne iz početka. Uz svo
poštovanje prema našim ljudima od nauke, oni su nalik veverici koja
trči unutar obrtnog točka, jer su osuđeni na to da svoju „materiju” pre-
vrću vazda isponova. Nauka je moćna sila, i nije na nama „pigmejima”
da je dovodimo u pitanje. Ali „ljudi od nauke” ne mogu da se izjednače
sa naukom ništa više nego što ljudi na našoj planeti mogu da predsta-

4 „Chips from a German Work-shop“, tom II, str. 7. „Comparative Mythology“.

70

Novi nazivi za stare pojmove

vljaju samu planetu. Nemamo ni pravo da zahtevamo, niti moć da
prisilimo našeg „današnjeg filozofa” da bez rezervi prihvati geogra-
fski opis tamne strane Meseca. Ali ukoliko nekakva mesečeva kata-
klizma bude bacila nekog od njenih stanovnika u našu atmosferu, i
ako se ovaj prizemlji, zdrav i čitav pred vratima dr Karpentera, on će
biti osuđen kao izdajnik svoje profesije ukoliko bude propustio da
razreši ovaj problem fizičkih nauka.

Za čoveka od nauke odbijanje svake prilike da istraži novi feno-
men, bilo da ovaj naiđe u vidu čoveka sa Meseca ili duha farmera
Edija, bez izuzetka je za osudu.

Bilo da se do njih došlo metodama Aristotela ili Platona, nije
potrebno da zastanemo kako bismo ih ispitivali; činjenica je da su
kako unutrašnja tako i spoljna priroda čoveka bile potpuno shvaćene
od strane antičkih androloga. Bez obzira na površne pretpostavke
današnjih geologa, počinjemo da gotovo svakodnevno dobijamo
dokaze koji potvrđuju tvrdnje drevnih filozofa.

Oni su podelili gotovo beskrajne periode ljudske egzistencije na
ovoj planeti na cikluse, tokom kojih je ljudska rasa postepeno došla
do vrhunca najvišeg oblika civilizacije a onda postepeno pala na nivo
bednog divljaštva. Do koje uzvišenosti je naša rasa u svom razvoju
stizala u više navrata može se tek naslutiti po predivnim spomenicima
iz davne prošlosti, koji se još uvek mogu videti, kao i po opisima koja
nam je dao Herodot, o drugim čudima od kojih nisu ostali nikakvi
tragovi. Čak su i u njegovo vreme ogromne građevine poput mnoštva
piramida i nadaleko čuvenih hramova bile pretvorene u gomile ruše-
vina. Raznete nemilosrdnom rukom vremena, „Otac istorije” ih opi-
suje kao „časne svedoke davno prošle slave iščezlih predaka.” On se
„usteže da govori o božanskim stvarima,” pa potomstvu ostavlja tek
krnji opis usmenog predanja o nekim čudesnim podzemnim odajama
lavirinta, gde su položeni – i gde sada počivaju – skriveni, sveti ostaci
iniciranih kraljeva.

Međutim, možemo da sudimo o jednoj uzvišenoj civilizaciji do-
stignutoj u nekom periodu drevne istorije po istorijskim opisima iz

71

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

doba dinastije Ptolomeja, pa ipak se smatra da su se u toj epohi umet-
nost i nauka već degenerisali, a tajne mnogih među njima su već tada
bile izgubljene. Prilikom nedavnih iskopavanja u Mariet-Beju, u pod-
nožju piramida, iskopane su drvene statue i druge relikvije, koje
pokazuju da su mnogo pre perioda prvih dinastija Egipćani dostigli
prefinjenost i savršenstvo koje mora da pobudi divljenje čak i najva-
trenijih poklonika grčke umetnosti. Bajar Tejlor (Bayard Taylor) opi-
suje ove statue u jednom od svojih predavanja, i kaže nam da je
lepota njihovih glava, ukrašenih očima od dragog kamenja sa baka-
rnim kapcima, neprevaziđena. Daleko ispod sloja peska u kome su
počivali ostaci sakupljeni u kolekcijama Lepsija (Lepsius), Ebota
(Abbott) i Britanskog muzeja pronađeni su i davno zakopani, opi-
pljivi dokazi hermetičkog učenja o ciklusima koje je već objašnjeno.

Dr Šliman (Schliemann), entuzijasta u proučavanju helenske
prošlosti, nedavno je pronašao, prilikom svojih iskopavanja u Troji,
brojne dokaze o postepenom prelasku iz epohe divljaštva u civili-
zaciju, i iz civilizacije ponovo natrag u divljaštvo. Zbog čega bismo
onda toliko oklevali da priznamo mogućnost da, ukoliko su ljudi
pred-ledenog doba bili toliko vičniji od nas izvesnim naukama da
steknu savršeno poznavanje nekih značajnih veština, koje danas nazi-
vamo izgubljenim, mogli isto tako da prednjače i u poznavanju psi-
hologije? Takva pretpostavka se mora smatrati razumnom koliko i
ma koja druga sve dok se ne otkriju neki dokazi koji bi joj proti-
vurečili.

Svaki istinski naučnik priznaje da je ljudsko znanje u mnogim
pogledima još uvek u povoju. Da li bi to značilo da je naš ciklus
počeo u relativno nedavnom periodu? Ovi ciklusi, prema haldejskoj
filozofiji, ne zahvataju čitavo čovečanstvo u isto vreme. Profesor
Drejper (Draper) se unekoliko slaže sa ovim gledištem rekavši da pe-
riodi koji su geologiji „izgledali zgodni za podelu razvoja ljudske
civilizacije nisu nekakve jasno ograničene epohe koje podjednako
vrede za čitavu ljudsku rasu”; navodeći primer „lutalačkih plemena
američkih Indijanaca,” koji „tek u današnje vreme izlaze iz kamenog

72

Novi nazivi za stare pojmove

nije moguće ni označiti dan kada se rodio prvi čovek. Kad god je
pisac ovog dela imao ideju da poveže njene početke u nekoj zemlji
sa izvesnim istorijskim događajem, dalja istraživanja bi pokazala da
su takva gledišta bila bez osnova. Mnogi su mislili da je Odin, skan-
dinavski sveštenik i monarh, počeo da se bavi magijom negde oko
sedamdesete godine pre Hrista. Ali ubrzo se pokazalo da su misteri-
jski obredi sveštenica nazivanih Voilere ili Vale daleko stariji od nje-
govog doba.28 Neki savremeni autori su hteli po svaku cenu da
dokažu da je Zoroaster bio utemeljitelj magije, zbog toga što je bio
osnivač religije magova. Amijan Marcelin, Arnobije, Plinije i drugi
antički istoričari su definitivno dokazali da je on bio samo reformator
magije kakvom su se bavili još Haldejci i Egipćani.29

Najveći učitelji veronauke se slažu da su gotovo sve drevne knjige
pisane koristeći se simbolima, jezikom koji su mogli pravilno da
razumeju jedino inicirani. Kratki osvrt na biografiju Apolonija iz Ti-
jane može da posluži kao primer. Kako je poznato svakom kabalisti,
ona obuhvata čitavu hermetičku filozofiju, i u mnogim aspektima
predstavlja pandan predanju o kralju Solomonu. Ona deluje poput
bajke ali, kao i u drugom slučaju, ponekad se činjenice i istorijski do-
gađaji namerno iznose u vidu fikcije. Putovanje u Indiju alegorijski
predstavlja iskušavanje novajlije. Njegovi dugi razgovori sa brami-
nima, njihovi mudri saveti, kao i dijalozi sa Korinćaninom Menipom,
pravilno protumačeni daju ezoterijski katehizam. Njegova poseta
carstvu mudrih, i razgovor sa njihovim kraljem Hirkasom, prorokom
iz Amfiarausa, na simboličan način objašnjavaju mnoga tajna učenja
Hermesa. Ukoliko bi ih ispravno protumačili, ovi delovi bi nam
otkrili neke od najvažnijih tajni prirode. Elifas Levi ističe veliku
sličnost koja postoji između kralja Hirkasa i mitskog Hirama, od koga
je Solomon navodno kupio kedrovo drvo sa Libana i zlato iz Ofira.
Voleli bismo da znamo da li današnji masoni, čak i „Veliki Učitelji”

28 Svedočenje Mintera (Münter) o najstarijoj veri Severa pre Odinovog vremena.
„Memoires de la Societe des Antiquaires de France“. Tom II, str. 230.

29 Amijan Marcelin, XXVI, 6.

89