H.P.Blavacka -Razotkrivena Izida

“Nepremostivi ponor”

kako drevni tako i savremeni, koji su pokušali da bez pomoći nat-
prirodnog otkrivenja dokažu čovekovu besmrtnost, od Platona pa sve
do Frenklina, bedno izneverili.”

Čovekova spiritualna čula su sposobna za daleko verodostojnija
otkrivenja od svih materijalističkih sofizama. Ono što je za Platona i
njegove učenike bio uspešno izveden dokaz, sada se smatra praznim
filozofiranjem i promašajem. Naučni metodi su izokrenuti naopako.
Svedočenja ljudi iz drevne prošlosti, koji su bili mnogo bliže istini,
jer su bili i mnogo bliži duhu prirode – jedinom vidu u kome će
Božansko dopustiti da bude viđeno i shvaćeno – kao i njihovi dokazi,
sada se odbacuju. Njihova razmišljanja – ukoliko moramo da veru-
jemo savremenim misliocima – samo pokazuju koliko su izlišna ne-
sistematska mišljenja ljudi koji nisu poznavali naučne metode
sadašnjeg veka. To malo znanja iz fiziologije kojim su raspolagali
glupo su zasnivali na dobro izvedenim psihološkim trikovima, dok
današnji naučnik zasniva psihologiju – za koju sam priznaje da mu
je potpuno nepoznata – na fiziologiji, koja za njega još uvek pred-
stavlja zatvorenu knjigu, i gde još uvek nije iznašao ni sopstveni
metod, kako nas Furnije obaveštava. Što se tiče poslednjeg prigovora
u Makolijevoj raspravi, na nju je Hipokrat odgovorio još pre mnogo
vekova:

„Svo znanje i sve veštine se nalaze u prirodi ukoliko joj pravilno
postavimo pitanje, ona će nam otkriti istine koje se odnose na svako
od njih, kao i nas same. Šta su uopšte prirodni procesi ako ne samo
Božanstvo, koje na taj način ispoljava svoje prisustvo? Kako
možemo da propitujemo prirodu i na koji način će ona da nam
odgovori? Moramo joj pristupiti sa verom, sa čvrstim pouzdanjem
da ćemo najzad otkriti celu istinu; i priroda će nam dopustiti da saz-
namo njen odgovor našim unutrašnjim čulom, koje nam uz pomoć
našeg poznavanja neke od veština ili nauka otkriva istinu na tako
jasan način da je nemoguće i dalje sumnjati.”7

7 Kabani: “Histoire de la Médecine”.

645

“Nepremostivi ponor”

liki broj učenih i pouzdanih pisaca, kao i toliko mnoštvo svedoka, da
ne bi trebalo donositi sud o tome bez posebnog opreza.”29

Ševalije, koji je teškom mukom sakupio materijal za svoju de-
monološku teoriju, iznosi najuzbudljivije primere kako bi dokazao
da iza svih takvih slučajeva stoji đavo, koji koristi leševe pokojnika
kako bi se sam ‚odenuo’ u njih i potom tumara noću, sišući ljudima
krv. Čini mi se da bi bilo najbolje da ne izvodimo ovu mračnu osobu
na pozornicu. Ako bi uopšte trebalo da poverujemo u povratak du-
hova, postoji mnoštvo izopačenih razvratnika, škrtica i grešnika dru-
gih vrsta – naročito samoubica, koji bi po svojoj zlobi i pakosti mogli
da pariraju samom đavolu u ‚njegovim najboljim danima’. Sasvim
je dovoljno da budemo prinuđeni da poverujemo u ono što svojim
očima vidimo, i da znamo da je postojanje duhova činjenica, bez
potrebe da svom Panteonu duhova dodajemo i đavola – koga još niko
nikada nije video.

Ipak, ima još zanimljivih činjenica u vezi sa vampirizmom koje se
mogu prikupiti, jer je verovanje u ovaj fenomen postojalo u svim zem-
ljama još od najdrevnijih vremena. Slovenski narodi – Grci* , Vlasi i
Srbi bi pre posumnjali u postojanje svojih neprijatelja, Turaka, nego u
činjenicu da vampiri postoje. Brukolak ili vurdalak** , kako ih nazi-
vaju, česta su tema priča koje se mogu čuti kraj slovenskih ognjišta.
Najbolji pripovedači, ljudi koji se odlikuju ne samo mudrošću nego i
besprekornim poštenjem, raspravljali su o ovoj stvari i čvrsto verovali
u nju. Odakle, onda, takvo sujeverje? Šta može da objasni ovo sve-
prisutno verovanje kroz protekle vekove, kao i potpunu podudarnost
u detaljima i sličnost opisa ovog fenomena na koje nailazimo u sve-
dočenjima – po pravilu svedočenjima pod zakletvom – raznih ljudi
koji se nikada nisu upoznali i koji se međusobno razlikuju u pogledu
drugih vrsta sujeverja.

29 „Huetiana”, str. 81.
* H. P. B. verovatno ovim podrazumeva pravoslavne narode, s obzirom na činjenicu
da Grci nisu Sloveni. (prim.prev.)
** Prelici naziva vukodlak. (prim.prev.)

681

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

„Postoje”, kaže Dom Kalme (Dom Kalmet), jedan skeptični bene-
diktinski monah iz prošlog veka, „dva različita načina da se uništi
verovanje u ove navodne duhove ... Prvi bi bio da se čuda vampirizma
objasne fizičkim uzrocima. Drugi bi bio da se potpuno odbaci istinitost
svih takvih priča; ovaj drugi plan bi nesumnjivo bio sigurniji i mu-
driji.”30

Prvi način – objašnjenje pomoću fizičkih, mada i okultnih uzroka,
prihvatila je Pjerarova škola mesmerizma. Sigurno je da spiritisti ne-
maju pravo da sumnjaju u verodostojnost ovakvog objašnjenja. Drugi
plan su prihvatili naučnici i skeptici. Oni sve poriču. Kao što de Muso
primećuje, nema boljeg ni sigurnijeg načina, niti on zahteva ikakav
napor bilo od filozofije ili nauke.

Duh seoskog pastira u blizini Kodoma, u Bavarskoj, počeo je da
se ukazuje nekolicini stanovnika naselja, i bilo usled straha koga su
osetili ili nekog drugog uzroka, svaki od njih je umro tokom narednih
nedelju dana. U očajanju, meštani su iskopali leš i zakucali ga za tle
dugačkim kocem. Iste noći duh se ponovo pojavio, izazivajući kod
ljudi grčeve od panike, pri čemu je nekolicina umrla od gušenja. Na
to su seoske vlasti predale mrtvo telo dželatu, koji ga je odneo na
obližnje polje i spalio ga. „Leš je”, kaže de Muso, navodeći Dom
Kalmea, „zavijao kao ludak, bacajući se i kidajući rukama kao da je
bio živ. Kada je bio proboden zašiljenim kocem, iz njega su probili
krici i izlila se masa tamno crvene krvi. Ovaj duh je prestao da se po-
javljuje tek kada je njegov leš bio pretvoren u prah i pepeo.”31

Istražni organi koji su obišli ovo mesto izjavili su da su tvrdnje
meštana istinite; tela su bila iskopana i u skoro svim slučajevima je
primećeno da telo za koje se sumnja da je podleglo vamprizmu iz-
gleda zdravo i rumeno, a da njegovo tkivo ne pokazuje nikakve znake
raspadanja. Primećeno je da se razni predmeti koji su nekada pri-
padali ovim duhovima kreću po kući a da ih niko nije ni dotakao. Ali

30 Dom Kalme: “Apparitions”, itd. Pariz, 1751, tom II., str. 47; ”Les Hauts Phe

nomenes de la Magie”, str. 195.
31 “Les Hauts Phenomenes de la Magie”, str. 196.

682

“Nepremostivi ponor”

predstavnici zvaničnih vlasti su po pravilu odbijali da odobre spalji-
vanje i odsecanje glave pre nego što se ispoštuju najstrožija pravila
zakonske procedure. Pozvani su svedoci, saslušani su njihovi iskazi
i pažljivo razmotreni. Posle toga, ispitani su iskopani leševi, i, ako
bi pokazivali nedvosmislene znake karakteristične za vampirizam,
bili bi predati dželatu. Dom Kalme primećuje:32

„Ali glavna teškoća se sastojala u otkrivanju načina na koji su
ovi vampiri bili u stanju da napuste svoje grobnice, i kako su uspevali
da ponovo uđu u njih, ne pokazujući ni najmanji znak kopanja i pre-
vrtanja zemlje; kako to da su ih videli obučene u njihovu uobičajenu
odeću; kako uopšte mogu da se kreću naokolo, da hodaju, da jedu?
... Ako je po sredi bila puka mašta onih koji su poverovali da ih takvi
vampiri zlostavljaju, kako to da su identični ‚duhovi’ potom pro-
nalaženi u svojim grobovima ... ne pokazujući ni najmanje znake
raspadanja, puni krvi, čije je tkivo bilo meko i sveže? Kako objasniti
zbog čega su njihova stopala bila blatnjava i pokrivena prljavštinom
sledećeg dana, posle noći kada su se pojavili i prepali svoje susede,
dok ništa slično tome nije primećeno na drugim leševima sa istog
groblja?33 Kako to da se oni koji su bili spaljeni nikada više nisu po-
javili? I da se ovakvi slučajevi tako često događaju upravo u zemlji
gde ljudi čvrsto veruju u ovu vrstu ‚predrasude’; jer umesto da ona
bude iskorenjena, svakodnevno iskustvo samo učvršćuje narodno
sujeverje i uvreženo verovanje.”34
Evo jednog prirodnog fenomena koji je potpuno nepoznat i koga
otuda fiziologija i psihologija odbacuju u naše doba sumnji u sve i
svašta. Ovaj fenomen je stanje polusmrti. Telo je praktično mrtvo,
i, kod osoba gde materija nije prevagnula u odnosu na duh, i gde
zloba i izopačenost nisu bili toliki da unište svaku duhovnost, uko-
liko se ostavi da počiva, postepeno dolazi do razgradnje astralne
duše i, kada je i poslednja spona raskinuta, ona biva zauvek odvojena

32 Ibid.
33 Pogledajte isto svedočenje pod zakletvom u zvaničnom dokumentu: „De l’Inspir.
des Camis ”, I. Blank, 1859. Plon, Pariz.
34 Dom Kalme: “Apparitions”, tom II., poglavlje XLIV., str. 212.

683

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

svog zemaljskog tela. Ista magnetna polarizacija će snažno odbiti
eteričnog čoveka od raspadajuće organske materije. Čitav problem
leži u tome što: 1. postoji uverenje da je trenutak konačnog odvajanja
ova dva entiteta onaj u kome nauka proglašava telo mrtvim; 2. pre-
ovlađujući stav u toj istoj nauci je da u čoveku ne postoji bilo duša
ili duh.

Pjerar pokušava da pokaže kako je u svakom slučaju opasno pre-
rano sahraniti telo, čak i ako ono već pokazuje nesumnjive znake ras-
padanja. „Jadni mrtvi kataleptičari”, kaže doktor, „sahranjeni na
mračnim i vlažnim mestima kao da su potpuno mrtvi, gde činjenica
da nisu živi nije dovoljna da dovede do raspadanja njihovih tela, pa
je njihov (astralni) duh zaodenut u fluidno (eterično) telo nateran da
napusti svoj grobni stan i da nad živim bićima obavlja stvari uobiča-
jene u fizičkom životu, kao što je ishrana, čiji rezultat, tajanstvenom
vezom između duše i tela, koju će spiritistička nauka objasniti jednog
dana, prenosi do materijalnog tela koje i dalje leži u svom grobu,
omogućavajući mu na taj način da opstaje u svom zagrobnom živo-
tu.”35 Ovi duhovi, u svojim privremenim telima, često su viđani kako
izlaze sa groblja; poznato je da su se uglavnom držali svog komšiluka
i da su tu ljudima sisali krv. Sudska istraga je utvrdila da je posledica
toga bilo fizičko iscrpljivanje žrtava, što se često završavalo nji-
hovom smrću.

I zato, prema bogonadahnutom savetu Dom Kalmea, moramo ili
da nastavimo da poričemo sve ovo ili, ukoliko reči svedoka i sudskih
organa uopšte imaju neku težinu, moramo da prihvatimo jedino
moguće objašnjenje. „Činjenicu da su duše preminulih otelovljene u
vazdušastim, odnosno eteričnim telima najpotpunije i najjasnije su
dokazala dvojica izuzetnih ljudi, dr Č. i dr Mor,” kaže Glenvil, „a is-
tovremeno su pokazali i da je ona bila obuhvaćena učenjem najvećih
filozofa kao i najstarijih crkvenih otaca.”36

35 Pjerar: „Spiritualistička revija”, tom IV., str. 104.
36 „Sadducismus Triumphatus”, tom II., str. 70.

684

“Nepremostivi ponor”

Nemački filozof Gore kaže praktično to isto: „Bog nikada nije
stvorio čoveka kao mrtvo telo, već kao životinju punu života. Kada
bi ga načinio takvim, uverivši se da je spreman da primi dah besmrt-
nosti, dunuo bi mu u lice te bi tako čovek u božijim rukama postao
remek-delo stvaranja u dvostrukom smislu. Ovo tajanstveno ‚preno-
šenje daha’ se odigralo u samoj klici života prvog čoveka (ljudske
rase?); od tada su sjedinjene animalna (tj. životinjska) duša potekla
od Zemlje i duh koji je nebeskog porekla.”37

De Muso, zajedno sa ostalim rimo-katoličkim piscima, na to vrišti:
„Ovako nešto je potpuno protivno katoličkom učenju!” Pa šta iako
jeste? Može da bude i ekstremno anti-katoličko, a da ipak bude lo-
gično i da ponudi rešenje za mnoštvo psiholoških zagonetki. Sunce
nauke i filozofije sija za sve podjednako; ukoliko rimo-katolici, koji
čine jedva jednu sedminu svetske populacije, nisu time zadovoljni,
možda će milioni ljudi drugih religija koji ih brojem višestruko nad-
mašuju biti.

A sada, pre nego što napustimo ovu odbojnu temu o vampirizmu,
daćemo još jednu ilustraciju, koja se ne temelji ni na kakvim doka-
zima osim činjenice da su nam je preneli vrlo pouzdani svedoci.

Negde početkom sadašnjeg veka, u Rusiji se odigrao jedan od na-
jstrašnijih slučajeva vampirizma koji je zabeležen. Guverner provin-
cije Č – bio je čovek star šezdesetak godina, zloban, tiranin, surov i
zavidljiv. Raspolažući despotskim autoritetom, neograničeno ga je
zloupotrebljavao, podstican svojim svirepim instinktima. Zaljubio se
u lepu kćer jednog činovnika koji mu je bio podređen. Mada je de-
vojka već bila verena sa mladićem koga je volela, tiranin je uspeo da
natera njenog oca da pristane da se on oženi njom; i jadna žrtva je,
uprkos svom očaju, postala njegova žena. Njegova narav je ubrzo
počela da se pokazuje kroz napade ljubomore. Tukao ju je, zatvarao
je po nekoliko nedelja u njenu sobu, i nije joj dopuštao da vidi ma
koga ukoliko i on nije bio prisutan. Najzad se razboleo na smrt. Ose-

37 Gore:„Sabrana dela”, tom III., poglavlje VII., str. 132.

685

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

ćajući da mu je kraj blizu, naterao ju je da se zakune da se nikada
neće ponovo udati; uz strašne zakletve pripretio joj je da će se, ako
to ipak bude učinila, vratiti iz groba i ubiti je. Bio je sahranjen na
groblju preko puta reke, a mlada udovica, koja više nije bila izložena
zlostavljanju, vremenom je prevladala svoje strahove i popustila pred
saletanjima svoje stare ljubavi, pa su se ponovo verili.

Tokom noći kada je održana uobičajena proslava zaruka, pošto su
gosti otišli, staru kuću je potresao vrisak koji je dolazio iz njene sobe.
Vrata su bila razvaljena, a nesrećna žena je ležala onesvešćena na
svom krevetu. U isto vreme se začulo kloparanje kočija koje su na-
puštale dvorište. Na njenom telu su otkrili crne i plave otiske, kao da
je bila krvnički uštinuta, dok je iz jedva vidljive rupice na njenom
vratu iscurilo nekoliko kapi krvi. Kada se malo oporavila, rekla je da
je njen pokojni muž iznenada upao u sobu, potpuno isti kao da je još
bio živ, izuzev zastrašujućeg bledila; uputio joj je pogrde zbog njene
nedoslednosti, da bi je potom surovo izudarao i štipao. Niko nije
poverovao u njenu priču, ali sledećeg jutra je straža koja je bila na
suprotnom kraju mosta što je prelazio preko reke izvestila da je, baš
pred ponoć, pored njih projurila crna kočija u koju je bilo upregnuto
šest konja, ne obazrevši se na njihov poziv da se zaustavi.

Novi guverner, koji nije poverovao u priču o utvari pokojnog
muža, ipak je preduzeo meru opreza udvostručivši broj stražara koji
su nadgledali most. Međutim, ista stvar se ponavljala iz noći u noć;
vojnici su izjavljivali da se rampa u njihovoj stanici kraj mosta dizala
sama od sebe, a začarana kočija projurila pored njih uprkos njihovim
pokušajima da je zaustave. U isto vreme, svake noći bi kočija uletela
u dvorište kuće pokojnog guvernera; osmatrači, uključujući udo-
vičinu porodicu i kućnu poslugu, pali bi u dubok san; i svakog jutra
bi mlada žrtva bila pronađena sva u modricama, kako krvari i leži u
nesvesti. Cela varoš se uspaničila. Lekari nisu mogli da ponude
nikakvo objašnjenje; sveštenici su dolazili da provedu celu noć u
molitvi, ali kako bi se primakla ponoć, zahvatila bi ih neka užasna
obamrlost. Najzad, došao je i arhiepiskop te provincije i lično obavio

686

“Nepremostivi ponor”

obred isterivanja nečistih duhova, ali su sledećeg jutra pronašli gu-
vernerovu udovicu u još gorem stanju. Sada je bila skoro na samrti.

Novi guverner je najzad bio prisiljen da preduzme najstrožije mere
kako bi zaustavio dalje narastanje panike u gradu. Postavio je pedeset
kozaka duž mosta, sa naređenjem da zaustave ukletu kočiju po svaku
cenu. Tačno u uobičajeni sat čuli su je i ugledali kako se približava
iz pravca groblja. Oficir na straži i sveštenik koji je držao krst stali
su ispred rampe i uglas povikali: „U ime Boga i cara, ko ide?” Iz pro-
zora na kočijama se pomolila dobro poznata glava, a isto tako poznat
glas im je odgovorio: „Državni savetnik i guverner iz Č – !” U istom
trenutku, oficir, sveštenik i vojnici su bili odbačeni u stranu snažnim
električnim udarom, a ukleta kočija je proletela pokraj njih, pre nego
što su uspeli da povrate dah.

Arhiepiskop je onda odlučio, kao poslednje sredstvo, da pribegne
prastarom rešenju i da iskopa telo pokojnika, te da ga zakuca za tle
zašiljenim kocem, pravo kroz srce. To je urađeno uz veliki verski
obred kome su prisustvovali svi meštani. Priča se da je otkriveno da
je telo bilo prepuno krvi, rumenih obraza i usana. U trenutku kada je
kolac prvi put udaren, iz leša je probio jecaj, a mlaz krvi šiknuo vi-
soko u vazduh. Arhiepiskop je izgovorio uobičajene reči za teranje
nečiste sile, telo je ponovo zakopano i od tada se više nije čulo za
ovog vampira.

Ne znamo u kojoj je meri moglo da dođe do preuveličavanja činje-
nica iz ovog slučaja, ali mi smo ovu priču čuli od jednog očevica pre
mnogo godina; i danas još ima porodica u Rusiji čiji stariji članovi
mogu da se prisete ove strašne priče.

Što se tiče izjave iz medicinskih knjiga da se relativno često do-
gađa da osobe koje su u kataleptičkom stanju budu sahranjene, kao i
upornih tvrdnji specijalista da tako nešto ne može da se dogodi, osim
u krajnje retkim slučajevima, dovoljno je da prelistamo dnevnu
štampu ma koje zemlje pa da otkrijemo mnoštvo dokaza koji po-
tvrđuju ovu užasnu činjenicu. Poštovani H. R. Houvajs, autor dela
“Ashes to Ashes” (Prah si i u prah ćeš se vratiti), u svom radu

687

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

napisanom radi podrške spaljivanju mrtvih, nabraja neke vrlo zabri-
njavajuće slučajeve preranog sahranjivanja. Na četrdeset šestoj stra-
nici se pojavljuje sledeći dijalog:38

„Ali da li vi lično znate za slučajeve preuranjenog sahranjivanja?”
„Znam, van svake sumnje. Neću da tvrdim kako su oni česta po-
java u našoj umerenoj klimi, ali se događaju s vremena na vreme.
Tek što otvore groblje, a već se dogodi da otkriju kovčeg u kome
telo ne samo što je okrenuto, već su skeleti često potpuno iskrivljeni,
u poslednjoj, očajničkoj borbi za život pod zemljom. Okrenut položaj
još i može da bude posledica nespretnog rukovanja kovčegom, ali
ne i iskrivljenost.”

Posle ovoga, pisac nastavlja da iznosi sledeće slučajeve skorijeg
datuma:

„U Beržeraku (u Dordonji) 1842. jedan pacijent je uzeo pilulu za
spavanje ... ali se nije budio ... Pustili su mu krv, a on i dalje nije
davao znake života ... Na kraju su ga proglasili mrtvim i sahranili
ga. Posle nekoliko dana, setivši se pilule za spavanje, otvorili su
grob. Telo je bilo prevrnuto i izgledalo kao da se očajnički borilo.”

„Sunday Times od 30. decembra 1838. iznosi da su u Toneju, u
donjoj Garoni, sahranjivali jednog čoveka, kada se iz kovčega začuo
nekakav nejasan zvuk; grobar je na to pobegao glavom bez obzira
.... Kovčeg je bio izvučen iz groba i razvaljen. Lice zgrčeno od užasa
i očaja, pokidana postava sanduka, iskrivljeni udovi, sve je ukazivalo
na žalosnu priču – i to prekasno.”

„U Times-u iz maja 1874. se kaže da je avgusta 1873. jedna mlada
gospođa umrla nedugo posle udaje ... Kroz godinu dana njen muž se
ponovo oženio, a majka njegove prve supruge je odlučila da premesti
telo svoje kćeri u Marsej. Otvorili su grobnicu i pronašli telo sirote
devojke opruženo po podu, raščupane kose, pored mrtvačkog po-
krova iskidanog na komade.”39

38 “Ashes to Ashes”, London: Daldi, Ajsbister & Komp. 1875.
39 Autor upućuje sve one koji sumnjaju u ove izjave na „Gatherings from Grave
yards” (Okupljanja na groblju) od Dž. A. Vokera, str. 84-193, 194, itd.

688

“Nepremostivi ponor”

Moraćemo da se vratimo na ovu temu kada budemo razmatrali
biblijska čuda, a za sada ga ostavljamo i vraćamo se magijskim feno-
menima.

Ako bismo hteli da damo detaljan opis raznih pojava koje se do-
gađaju među adeptima Indije i drugih zemalja, mogli bismo da is-
punimo tomove knjiga a da to ipak bude beskorisno, jer ne bi ostalo
mesta za objašnjenja. Prema tome, odabraćemo one koji se donekle
podudaraju sa savremenim fenomenima, ili koje je potvrdila zakon-
ska istraga. Horst je pokušao da svojim čitaocima ponudi jednu pred-
stavu o izvesnim persijskim duhovima i pretrpeo neuspeh, jer i sam
pomen nekih među njima izaziva vrtoglavicu kod onih koji veruju u
takve stvari. Postoje Deve i njihovi posebni oblici; zatim Darvandi
sa svojim mračnim trikovima; tu su Šadimi i Đine; čitava legija
duhova, demona, zlih duhova i vilovnjaka iz persijskog kalendara;
na drugoj strani su jevrejski Serafimi, Heruvimi, Izedi, Amšaspendi,
Sefiroti, Malahimi, Elohimi, i, dodaje Horst, „milioni astralnih i ele-
mentarnih duhova, posredničkih duhova, utvara i imaginarnih bića
svih rasa i boja kože”.40

BENGALSKO ŽONGLIRANJE

Ali većina ovih duhova nema ništa zajedničko sa fenomenima koje
svesno i namerno izvode magovi sa Istoka. Oni spremno odbijaju
takvu optužbu i prepuštaju vračevima da traže pomoć od elementarnih
duhova i sablasti. Adept ima neograničenu vlast nad njima, ali se retko
koristi njom. U cilju izazivanja određenih fizičkih fenomena on priziva
duhove prirode, ne kao inteligentne već kao ukroćene sile.

Kako uvek želimo da potkrepimo naše argumente svedočenjima
drugih lica, a ne našim sopstvenim, neće biti loše da iznesemo mišlj-
enje iz jednog dnevnog lista, bostonskog Herald-a, u pogledu feno-

40 Horst: „Zauber Bibliothek”, tom V., str. 52.

689

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

mena uopšte, a posebno onih koje izvode medijumi. Kako je imao
loše iskustvo sa izvesnim nečasnim osobama, pisac je uložio poseban
napor da se uveri u istinitost pojedinih ‚čuda’ za koja kažu da ih
izvode u Indiji, kao i da ih uporedi sa onima koja se pripisuju savre-
menim čudotvorcima.

„Današnji medijum”, kaže on, „pokazuje više sličnosti, po meto-
dama i manipulisanju kojim se služi, sa prizivanjem duhova dobro
poznatim iz prošlih vremena, nego ma koji drugi predstavnik magi-
jske veštine. Koliko je daleko od sposobnosti onih koje imitira
pokazuje sledeći primer. Godine 1615. jedno izaslanstvo visoko obra-
zovanih i istaknutih ljudi iz engleske Istočno-Indijske kompanije
otišlo je u posetu imperatoru Džehangiru. Tokom svoje misije imali
su prilike da vide mnoštvo najčudnovatijih predstava, koje su ih
povremeno navodile da posumnjaju u sopstvena čula i odustanu od
pokušaja da pronađu neko razumno objašnjenje. Od jedne grupe ben-
galskih žonglera i mađioničara, koji su pokazivali svoje veštine pred
imperatorom, zatraženo je da izvedu da na licu mesta iz semena nikne
deset stabala duda. Oni su odmah posadili deset semena iz kojih se,
kroz nekoliko minuta, razvio isti toliki broj drveta. Zemlja se raz-
makla na mestu gde je seme bilo posađeno, prvo su se pojavili ma-
jušni listići, a onda su najednom nikli tanki izdanci koji su naglo
izrasli u visinu, izbacili listove, grančice i cele grane, da bi se najzad
raširili u krošnju, razvili pupoljke, rascvetali se i dali plod, koji je na
licu mesta sazreo i bio izvrsnog ukusa. I sve to se zbilo pre nego što
je posmatrač stigao da skrene pogled! Tokom iste predstave, u istim
uslovima, nikla su i drveta smokve, badema, manga i oraha, donoseći
svako svoj zreo plod. Jedno čudo je smenjivalo drugo. Grane su bile
pune ptica prekrasnog perja, koje su letele među lišćem uz veseli
cvrkut. A zatim je lišće dobilo boju rđe, popadalo sa grana koje su
uvenule, da bi na kraju drveće naprosto potonulo u zemlju iz koje je
niklo još istog sata.

„Drugi izvođač je imao luk i pedesetak strela sa čeličnim vrhovima.
Izbacio je strelu u vazduh i, gle! Strela je ostala da stoji nepomično u

690

“Nepremostivi ponor”

praznom prostoru na priličnoj visini iznad tla. Sledilo je još nekoliko
strela koje su se zaustavljale duž iste ose kao i prva, sve dok se u vaz-
duhu nije obrazovao niz strela, da bi onda usledio poslednji hitac koji
je, pogodivši niz, izazvao da sve prethodne popadaju na tle.”

„Podigli su dva obična šatora okrenuta jedan drugom, otprilike na
strelomet udaljena jedan od drugog. Posmatrači su podrobno ispitali
svaki od šatora, kao i medijumov ormarić, i ustanovili da u njima
nema ničega. Krila šatora su onda bila pričvršćena uz samo tle sa svih
strana. A onda su posmatrače upitali koje bi vrste životinja ili ptica
hteli da se pojave iz ovih šatora i upuste u međusobnu borbu. Kan-e-
Džahan je sa nevericom zatražio da vidi borbu nojeva. Kroz nekoliko
minuta po jedan noj je izjurio iz svakog od šatora, u očiglednoj
nameri da ubije, i ubrzo je potekla krv; ali bili su tako slični po snazi
da nijedan nije uspevao da pobedi, pa su ih ubrzo izvođači rastavili i
sproveli natrag do šatora. Posle toga su bili ispunjavani zahtevi pos-
matrača za raznim vrstama ptica i životinja, uvek sa istim rezul-
tatom.”

„Postavljen je veliki kazan, i u njega je ubačena izvesna količina
pirinča. Bez ikakvog znaka vatre, pirinač je ubrzo počeo da krčka,
da bi na kraju iz kazana bilo izvađeno više od stotinu tanjira kuvanog
pirinča, svaki sa kuvanom piletinom odozgo. Ovaj trik dan-danas
izvode u manjim razmerama i najobičniji fakiri.”

„Ali naprosto nema dovoljno mesta da na osnovu zapisa iz daleke
prošlosti pokažemo koliko su otrcane predstave današnjih medijuma
blede i zaostale u poređenju sa onima iz drugih razdoblja, koje su
izvodili mnogo veštiji ljudi. Ne postoji ‚čudo’ u ma kom od tako-
zvanih fenomena ili manifestacija koje nije više nego dvostruko nad-
mašeno od strane drugih, veštijih izvođača, čija je povezanost sa
Zemljom, i to isključivo Zemljom, suviše očigledna da bi bilo mesta
ma kakvoj sumnji, iako sami nikada nisu potvrdili tu činjenicu.”

Pogrešili bismo ako bismo rekli da fakiri i žongleri uvek tvrde
kako im pomažu duhovi. Prilikom kvazi-religioznih prizivanja kakve
je, prema Žakoliovom opisu, Kovinda-svami izvodio pred ovim fran-

691

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

cuskim džentlmenom, kada su posmatrači želeli da vide prave „spiri-
tualne” pojave, oni bi se obraćali za pomoć pitrijima, svojim beste-
lesnim precima, kao i drugim čistim duhovima. Njih mogu da prizovu
jedino molitvom. Što se tiče svih drugih fenomena, njih mag ili fakir
izaziva po sopstvenoj volji. Bez obzira na očiglednu bedu u kojoj živi,
često se radi o čoveku koji je bio iniciran u nekom od hramova, i koji
isto tako dobro poznaje okultizam kao i njegova bogatija sabraća.

Haldejci, koje Ciceron ubraja među najstarije poznavaoce magije,
zasnivali su svu svoju magiju na unutrašnjim moćima čovekove duše,
kao i na prepoznavanju magijskih svojstava u biljkama, mineralima
i životinjama. Uz njihovu pomoć bili su u stanju da izvedu najne-
verovatnija „čuda”. Magija je za njih bila sinonim za religiju i nauku.
Tek kasnije su religiozni mitovi dualizma maga, izopačeni hrišćan-
skom teologijom i racionalizovani od strane izvesnih crkvenih otaca,
poprimili odvratni oblik u kome ih nalazimo kod takvih rimo-ka-
toličkih pisaca kao što je de Muso. Objektivno postojanje sred-
njovekovnih inkuba i sukuba,* tih odvratnih sujevernih izmišljotina
srednjeg veka koja su koštala tako mnogo ljudskih života, čiju real-
nost ovaj autor pokušava da nametne kroz čitav svoj rad, samo je ču-
dovišni proizvod verskog fanatizma i mentalne izopačenosti. Oni ne
mogu da imaju objektivni oblik, a pripisivati njihove posledice đa-
volu nije ništa do bogohuljenje: njime se nagoveštava da je Bog,
stvorivši Satanu, dopustio ovome da pođe naopakim putem. Ako smo
i prisiljeni da poverujemo u vampirizam, to može biti samo na osnovu
dve neporecive pretpostavke okultne nauke: 1. da je astralna duša
odvojivi, zasebni entitet koji ulazi u sastav našeg ja, koji je u stanju
da luta daleko od tela kome pripada a da ne prekine vrpcu života; 2.
da leš nije potpuno mrtav, i dokle god onaj koji ga nastanjuje može
da uđe u njega, leš može da izvuče iz njega dovoljno materijalnih

* Inkubi su demoni za koje se (naročito u srednjem veku) pretpostavljalo da noću ležu
sa muškarcima ili ženama kako bi proizveli natprirodno potomstvo. Sukubi su demoni
za koje se verovalo da poprimaju oblik žene i imaju polni odnos sa muškarcima dok su
u snu. (prim.prev.)

692

“Nepremostivi ponor”

emanacija da bude sposoban da zadrži svoj kvazi-zemaljski oblik.
Ali tvrditi, zajedno sa De Musoom i de Mirvilom, da je đavo, kome
rimo-katolici pripisuju moć jednaku i suprotstavljenu Vrhunskom
Božanstvu, u stanju da se pretvara u vukove, zmije ili pse kako bi
zadovoljio svoju požudu i mogao da reprodukuje kojekakva ču-
dovišta, ideja je u kojoj se skrivaju klice obožavanja đavola, ludila i
svetogrđa. Rimo-katolička crkva, koja nas ne samo uči da verujemo
u ovu čudovišnu izmišljotinu, već prisiljava i svoje misionare da
propovedaju takvo učenje, nema nikakvog osnova da se buni protiv
obožavanja đavola koje praktikuju neki među Parsima i sektama
južne Indije. Upravo je suprotno; jer kada čujemo jezide kako pona-
vljaju svoju poznatu izreku: „Budi prijatelj demona; ponudi im svoju
imovinu, svoju krv, svoju službu, i ne treba da strahuješ od Boga –
On te neće povrediti,” nalazimo da ostaju dosledni svojoj veri i po-
štovanju Vrhovnog Božanstva; njihova logika je ispravna i razumna;
oni suviše poštuju Boga da bi mogli da zamisle kako bi On, koji je
stvorio celu vaseljenu, mogao da povredi čoveka, taj sićušni atom;
ali i demoni su tu; oni su nesavršeni, i otuda imaju dobre razloge da
ih se pribojavaju.

Prema tome, lični đavo, u svojim razno-raznim transformacijama,
može da bude jedino izmišljotina. Kad god zamišljamo da ga vidimo,
čujemo ili osećamo, najčešće se radi o odrazu naše sopstvene, zlobne,
izopačene i zagađene duše. Slični se privlače, kako kažu; prema
tome, u skladu sa raspoloženjem u kojem naš astralni oblik ističe iz
tela tokom sna, u skladu sa našim mislima, nastojanjima i dnevnim
preokupacijama, koji ostaju jasno utisnuti u plastičnoj kapsuli, zvanoj
ljudska duša, koja onda privlači sebi srodna joj spiritualna bića.
Otuda su neki snovi i vizije čisti i predivni, dok su drugi satanski i
užasni. Čovek se probudi, i onda otrči u ispovedaonicu, ili se nasmeje
sa neosetljivom ravnodušnošću na tu pomisao. U prvom slučaju,
obećaju mu konačno spasenje po cenu nekoliko indulgencija (koje
mora da kupi od Crkve), uz možda kraće vreme koje će morati da
provede u čistilištu, ili čak paklu. Šta ima veze? Zar nije uveren da

693

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

su mu zagarantovani večnost i besmrtnost, šta god radio? Sve je to
đavolovo maslo! Napolje s njim; tu su zvonce, Sveto Pismo i sveta
vodica! Ali „đavo” se ponovo vraća, pa iskreni vernik često dolazi u
iskušenje da posumnja u postojanje Boga, jer jasno primećuje da
đavo uspeva da nadvlada svog Stvoritelja i Gospodara. A onda se
suočava sa drugom opasnošću. Postaje ravnodušan i potpuno se pre-
pušta đavolu. Na kraju umire, a čitalac je saznao šta se sve potom
dešava u prethodnim poglavljima.

Ovu misao je divno izrazio dr Enmozer: „Religija ovde [u Evropi
i Kini] nije tako duboko ukorenjena kao među hindusima,” kaže on
raspravljajući o sujeverju. „Duh Grka i Rimljana je bio nepostojaniji
... Filozofska ideja sadržana u principu dobrog i lošeg, kao i pojmu
spiritualnog sveta ... mora da je pomogla predanju da stvori galeriju
likova iz raja i pakla, kao i najstrašnija izvrtanja istine koja je u Indiji
verski fanatizam pun entuzijazma proizvodio na daleko lakši način;
tamo je vidovnjak primao vizije putem božanskog prosvetljenja; ovde
je bio izgubljen u mnoštvu spoljnih objekata, sa kojima je pobrkao
sopstveni identitet. Grčevi, koje je u dalekim zemljama pratilo
odsustvo uma u fizičkom telu, ovde su bili uobičajeni jer imaginacija
nije bila tako snažna, a ni tako spiritualna.

Spoljni uzroci se takođe razlikuju; uslovi života, geografskog po-
ložaja i veštačkih sredstava proizvodili su razne modifikacije. Način
života na Zapadu je oduvek bio vrlo promenljiv, što uznemirava i
iskrivljuje čulne utiske, a spoljni život se otuda odražava na unu-
trašnji svet snova. Shodno tome, duhovi se javljaju u beskrajnim va-
rijacijama oblika i nagone ljude da zadovoljavaju svoje strasti,
ukazujući im na načine na koje to mogu da postignu, upuštajući se i
u najsitnije detalje, što je beskrajno ispod uzvišene prirode vidovitih
mudraca Indije.”

Neka proučavalac okultnih nauka učini sopstvenu prirodu isto
tako čistom a svoje misli isto tako uzvišenim kao što su one kod in-
dijskih mudraca, i onda će moći da spava neuznemiravan vampirima,
inkubima i sukubima. Neosetljivi telesni oblik ovakvog spavača be-

694

“Nepremostivi ponor”

smrtni duh obavija božanskom silom koja ga štiti od dodira zlih uti-
caja, kao da je okružen nekom vrstom kristalnog zida.

„Haec murus aeneus esto: nil conscire sibi, nulla pallascere culpa ”

695

Poglavlje XIII.

STVARNOST I ILUZIJA.

Prâvi smisao amajlija Neobjašnjene tajne Magijski eksperiment
u Bengalu Iznenađujući podvizi Čiba Čondora Indijski trik pe-
njanja uz konopac je iluzija Oživljavanje sahranjenih fakira
Granice stanja obamrlosti Medijumstvo kao sušta suprotnost pra-
vom znanju Šta su „materijalizovani duhovi”? Šudala Madan

Filozofska osnova levitacije Eliksir i alkahest

„ALHEMIČAR: Uvek govoriš u zagonetkama. Kaži mi da li si ti
to vrelo o kome je Bernard Lord Trevigan pisao?

MERKURIJE: Ja nisam to vrelo, ja sam voda. Vrelo je svud oko
mene.”

Sandivogius, “New Light of Alchemy” (Nova Svetlost Al-
hemije).

„Sve što mi tvrdimo da radimo je sledeće: otkrivamo tajne ljud-
skog tela, da bismo znali zbog čega pojedini delovi okoštavaju a
cirkulacija posustaje, i primenili trajnu preventivu protiv starenja. To
nije magija; to je pravilno shvaćena veština medicine.”

Bulver-Liton.

696

Stvarnost i iluzija

„Gledaj, ratniče! Sada krst crveni
Pokazuje grob gde leži pokojnik silni;
U njemu gori plamen čudesni,
Da otera duhove što mrak vole noćni.
Njen će plamen goreti neugasivi
Dok se večna sudba ne ispuni.”
................
„Nijedan plamen ovog sveta nije goreo takvim sjajem.”

Ser Valter Skot.

Postoje osobe čiji um jednostavno nije sposoban da pojmi intele-
ktualnu veličinu drevnih civilizacija, čak ni na polju fizičkih nauka,
gde može da im se pruži najkompletnija demonstracija njihovog
dubokog znanja i dostignuća. Ne obazirući se na lekciju opreznosti
kojoj su ih mnoga potpuno neočekivana otkrića naučila, oni i dalje
slede svoj stari plan poricanja i, što je još gore, ismejavanja svega
što nemaju nikakvog načina bilo da dokažu ili opovrgnu. Tako će, na
primer, da odmahnu rukom na samu ideju da bi amajlije mogle imati
bilo kakav učinak, ovako ili onako. Njihovom nedoraslom intelektu
je potpuno neshvatljiva i apsurdna činjenica da su sedam duhova
Apokalipse u direktnoj vezi sa sedam okultnih sila prirode, a pri
samoj pomisli na maga koji tvrdi da čini čuda pomoću izvesnih ka-
balističkih obreda počnu da se previjaju od smeha. Opažajući jedino
geometrijski oblik nacrtan na papiru, komad metala ili neke druge
supstance, nisu u stanju da zamisle kako bi ma koje razumno biće
moglo da im pripiše bilo kakvu okultnu moć. Ali oni koji su po cenu
velikih napora uspeli da nauče nešto više, znaju da su drevni mudraci
ostvarili isto tako velika dostignuća u psihologiji kao i u fizici, i da
su njihova istraživanja ostavila vrlo malo još nedokučenih tajni.

697

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

PRAVI SMISAO AMAJLIJA

Što se nas tiče, kada pentagram shvatamo kao figuru koja u saže-
tom obliku predstavlja duboku istinu o prirodi, ne vidimo u njemu
ništa što bi bilo smešnije od Euklidovih geometrijskih oblika, niti
nešto makar upola smešno kao što su simboli kojima se služi savre-
mena hemija. Šta bi jednom neupućenom čitaocu moglo da bude ap-
surdnije do činjenica da formula Na2CO2 predstavlja običnu sodu!
A da je C2H6O drugi način da se napiše – alkohol! Zašto bi onda
izazivalo takvo veselje što su alhemičari izražavali svoj Azot, odno-
sno kreativni princip u prirodi (astralnu svetlost) simbolom

koji obuhvata tri stvari: 1. Božansku hipotezu; 2. Filozofsku sintezu;
3. Fizičku sintezu – odnosno: veru, ideju i silu. Ali kako je „prirodno”
kada savremeni hemičar, koji hoće da svojim studentima u labora-
toriji predstavi reakciju sode (natrijum-karbonata) sa rastvorom ka-
menca upotrebi sledeće simbole:

(Na2CO3 + 2HKC4H4O6 + Aq) =
(2NaKC4H4O6 + H2O + Aq) + CO2

Ako nedovoljno nadahnutog čitaoca možemo da izvinimo što iz-
gleda zaprepašćen ovim nemuštim znacima hemijske nauke, zašto i
698

Stvarnost i iluzija

njegovi učitelji ne bi obuzdali svoju razdraganost, bar dok ne nauče
filozofsku vrednost drevnog simbolizma? U najmanju ruku bi pošte-
deli sebe da ispadnu smešni kao Monsinjor de Mirvil koji je, po-
brkavši azot hermetičkih filozofa sa azotom hemičara, tvrdio da su
oni prvi obožavali gas koji udišemo!1Stavite parče gvožđa na magnet
i ono se prožima s njegovim suptilnim principom, te postaje sposobno
da ga dalje prenese na naredni komad gvožđa. Ono ne dobija veću
težinu, niti izgleda išta drugačije nego što je bilo. Pa ipak, jedna od
najsuptilnijih sila prirode je prodrla u njegovu supstancu. Jedna ama-
jlija, koja sama po sebi predstavlja bezvredni komad metala, parče
papira ili krpu platna, bila je prožeta dejstvom tog najvećeg od svih
magneta, ljudskom voljom, stekavši moć da čini dobro ili zlo, koja
je isto tako prepoznatljiva i realna po svojim posledicama kao i sup-
tilno svojstvo koje je gvožđe steklo pukim dodirom fizičkog magneta.
Dajte psu tragaču da onjuši neki komad odeće koga je nosio begunac,
i on će ga pratiti kroz močvaru i šumu sve do mesta na kome se sa-
krio. Dajte jednom od „psihometara” profesora Bjukenena nečiji ru-
kopis, ma koliko star, i on će vam opisati karakter onoga koji ga je
napisao, a možda čak i njegov fizički izgled. Dajte vidovitoj osobi
pramen kose ili neki predmet koji je bio u dodiru sa onim o kome
želite da saznate nešto više, i ona će uspostaviti tako prisan kontakt
s njim da će biti u stanju da ga prati kroz čitav njegov život.

Uzgajivači nam kažu da mlade životinje ne bi trebalo napasati u
istom stadu sa starijim, dok inteligentniji lekari zabranjuju svojim
pacijentima da mlađa deca spavaju u istom krevetu u kome i oni.
Kada je kralj David ostario i postao slab, njegove životne sile su pod-
staknute na taj način što su ga doveli u kontakt sa mladom devojkom
kako bi mogao da upije njenu snagu.* Pokojna carica Rusije, sestra
sadašnjeg nemačkog cara, bila je tako slaba tokom poslednjih godina
svog života, da su joj njeni lekari najozbiljnije savetovali da noću, u
krevetu pored nje, spava i jedna snažna i zdrava seoska devojka. Ko

1 Pogledajte Elifasa Levija: “La Science des Esprits”.
* Pogledajte 1 Car. 1:2. (prim.prev.)

699

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

god je čitao opis vidovite gospođe Haufe, koga je dao dr Kerner, mora

da je zapamtio njene reči. Ona je neprekidno izjavljivala da se odr-

žava u životu tako što upija atmosferu koja okružuje ljude oko nje,

kao i njihove magnetske emanacije koje su se u njenom prisustvu

pojačavale na neki izuzetan način. Očigledno, ova vidovita žena je

bila neka vrsta magnetnog vampira, koji je upijao životnu silu iz onih

što su bili dovoljno snažni da joj prenesu sopstvenu vitalnost u vidu

isparenja krvi. Dr Kerner primećuje da su sve ovakve osobe bile u

manjoj ili većoj meri pogođene ovim prinudnim gubitkom krvi.
Posle ovih dobro poznatih slučajeva koji ilustruju mogućnost da

suptilni fluid bude prenesen od jedne osobe drugoj, ili supstanci koju
dotakne, postaje nam lakše da shvatimo kako putem svesnog konce-
ntrisanja volje jedan inače inertan objekat može da bude prožet zašti-
tničkim ili razarajućim moćima, u skladu sa usmeravajućom svrhom.

Nesvesno proizvedena magnetna emanacija će uvek pokleknuti
pred ma kojom jačom sa kojom se nađe u opoziciji. Ali kada inte-
ligentna i snažna volja upravlja slepom silom, i koncentriše je na
određeno mesto, slabija emanacija će često prevladati jaču. Ljudska
volja ima isti takav efekat na Akašu.

Jednom prilikom, u Bengalu smo posmatrali demonstraciju snage
volje koja ilustruje jedan izuzetno interesantan aspekt ovog problema.
Izvesni adept u poznavanju magije je nekoliko puta rukama prešao
preko komada običnog lima, ustvari unutrašnje strane poklopca za
sudove koji mu je ležao na dohvat ruke, i dok ga je pažljivo posma-
trao nekoliko trenutaka, činilo se da rukama grabi neuhvatljivi fluid
i baca ga na metalnu površinu. Kada je metal izložen punoj svetlosti
tokom otprilike šest sekundi, svetla površina se najednom prevukla
nečim što je ličilo na tanku skramu. A onda su počele da se pojavljuju
mrlje tamnijih boja na njegovoj površini; i kada nam je kroz nekih
tri minuta metalni predmet vraćen, otkrili smo na njemu utisnutu sli-
ku, ili, tačnije, fotografiju krajolika koji se širio pred nama; izgledao
je isto tako stvaran kao i sama priroda, a svaka boja je bila savršeno
verna. Slika je ostala oko četrdeset osam časova, a onda je postepeno
izbledela.

700

Stvarnost i iluzija

Ovaj fenomen je lako objasniti. Volja adepta je na metalu konden-
zovala akašički film koji se narednih nekoliko trenutaka ponašao kao
osetljiva površina fotografske ploče. Svetlost je uradila ostalo.

Ovakva demonstracija sposobnosti volje da proizvede čak i obje-
ktivne, fizičke rezultate, pomoći će da se lakše shvati njena efika-
snost u lečenju bolesti utiskivanjem poželjnih svojstava u nežive
predmete, koji potom dolaze u kontakt sa pacijentom. Kada vidimo
kako psiholozi poput Modslija2 navode, bez ijedne protivurečnosti,
priče o čudesnim isceljenjima koja je izveo Svedenborgov otac –
priče koje se ni po čemu ne razlikuju od stotina drugih isceljenja koja
su izveli drugi „fanatici”– kako ih on naziva – odnosno mađioničari
i prirodni iscelitelji i, ni ne pokušavši da ih objasni, previja se od sme-
ha nad žestinom njihove vere, ne upitavši se da tajna te isceliteljske
moći ne počiva upravo u kontroli koju im ta vera daje nad okultnim
silama – možemo samo da žalimo što i u naše vreme nema tako
mnogo učenosti, i tako malo filozofiranja.

Možete nam verovati na reč da ne primećujemo da je savremeni
hemičar išta manje „mađioničar” od antičkog teurgista ili hermeti-
čkog filozofa, osim u sledećem: ovi drugi su, prepoznajući dvojnost
prirode, imali dva puta šire polje za eksperimentalna istraživanja u
odnosu na hemičara. Drevni mudraci su oživljavali kipove, dok su
hermetičari iz prirodnih elemenata prizivali obličja salamandera,
gnoma, vodenih vila i duhova vazduha, ne pretvarajući se da su ih
sami stvorili, već ih jednostavno učinili vidljivim držeći vrata prirode
otvorenim, tako da pod povoljnim uslovima ovi mogu da se pojave
u vidljivom obliku. Hemičar dovodi u dodir dva elementa koji se
nalaze u atmosferi, i pojačavajući skrivenu privlačnu silu među nji-
ma, stvara novo telo – vodu. U okruglim i prozračnim biserima koji
se rađaju iz ovog spajanja gasova nalaze se klice organskog života,
dok se u prostoru između njihovih molekula kriju sile toplote, elek-
triciteta i svetlosti, baš kao i u telu čoveka. Odakle dolazi ovaj život

2 Henri Modsli: „Body and Mind” (Telo i um).

701

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

u kap vode, tek nastalu sjedinjenjem dva gasa? I šta je sama voda?
Da li su kiseonik i vodonik prošli nekakav preobražaj koji je poništio
njihova svojstva zajedno sa uklanjanjem njihovih gasovitih oblika?
Evo odgovora savremene nauke: „Da li kiseonik i vodonik postoje
kao takvi u vodi, ili bivaju stvoreni nekim nepoznatim i neshvatljivim
preobražajem njene supstance* je nešto o čemu možemo samo da
špekulišemo, ali u pogledu čega ne znamo ništa pouzdano.”3 Ne zna-
jući ništa o tako jednostavnoj stvari kao što je molekularni sastav
vode, ili o složenijem problemu pojave života u njoj, ne bi li bilo
bolje za gospodina Modslija da ličnim primerom potvrdi sopstveni
princip i da „staloženo podnosi svoje neznanje sve dok ga svetlost ne
ozari”?4

Tvrdnje upućenih u ezoterijsku nauku da je Paracelzus uspeo da
proizvede homunkule* iz izvesnih hemijskih spojeva još uvek nepoz-
natih egzaktnoj nauci, kao i obično su prebačene među preuveličane
koještarije. Ali zašto? Ako homunkule i nije napravio Paracelzus, to
su učnili drugi adepti, pre manje od hiljadu godina. U stvari, proizveli
su ih na osnovu istog principa pomoću koga hemičar i fizičar prizivaju
u život svoje animalkule.** Pre nekoliko godina jedan engleski džentl-
men, Endrju Kros iz Somerset-šajra, uspeo je da proizvede grinje na
sledeći način: „Crni kremen, užaren do crvenog usijanja i istucan u
prah, pomešan je sa karbonatom kalijuma i izložen jakoj toploti tokom
petnaestak minuta; a onda je smesa sipana u grafitni sud za topljenje
u otvorenom ložištu. Preostao je samo topli prah, koji je preliven
ključalom vodom; ostavljeno je da ključa tokom nekoliko minuta, a
onda je dodavana hloro-vodonična kiselina dok rastvor nije postao
prezasićen. Posle izlaganja galvanskoj reakciji tokom dvadeset šest
dana, pojavio se savršeni primerak insekta iz porodice grinja, a tokom

3 Džosaja Kuk, Džunior: “The New Chemistry”
4 Henri Modsli: „The Limits of Philosophical Inquiry” (Granice filozofskog istraži
vanja), str. 266.
* Prilikom razlaganja vode. (prim.prev.).
** Homunkuli su minijaturni ljudi, patuljci. (prim.prev.)
***Animalkule su mikroskopski sitne životinje. (prim.prev.)

702

Stvarnost i iluzija

nekoliko narednih sedmica još i stotinak drugih. Eksperiment je
ponovljen i sa drugim hemijskim fluidima sa sličnim rezultatom.”
Izvesni gospodin Viks je proizveo grinje pomoću kalijumovog fero-
cijanida.

Ovo otkriće je izazvalo veliko uzbuđenje. Gospodin Kros je op-
tužen da je bezbožnik, i da mu je namera bila da izigrava Stvoritelja.
U svom odgovoru on je odbacio optužbu izjavivši da smatra da je
„stvaranje napraviti nešto ni iz čega”.5

Drugi džentlmen, koga više osoba smatra za izuzetnog naučnika,
više puta nam je ponovio kako se nalazi na pragu dokaza da čak i
neoplođena jaja mogu da se izlegu ako se električna struja sa nega-
tivnog pola propusti kroz njih.

Mandrejk (dudim ili voće ljubavi) koje je Ruvim, Jakovljev sin, pro-
našao u polju i koje su toliko oduševile Rahilju,* u stvari je mandragora
kabalista, bez obzira na poricanja, a stihovi u kojima se pominje spadaju
u najbukvalnije odlomke čitavog dela po svom ezoterijskom smislu.
Koren mandragore ima oblik ljudskog bića u najgrubljim crtama; mogu
se razaznati glava, dve ruke i dve noge. Sujeverna priča da se, kada je
izvade iz zemlje, začuje krik ljudskog glasa nije sasvim bez osnove. Ona
zaista proizvodi neku vrstu škriputavog zvuka, to uzrokuje smolasta sup-
stanca iz njenog korena, koju je prilično teško izdvojiti; ova biljka ima
više skrivenih svojstava koja su potpuno nepoznata botaničarima.

NEOBJAŠNJENE TAJNE

Čitalac koji bi želeo da stekne jasnu predstavu o razmeni sila i
sličnosti između životnih principa biljaka, životinja i ljudskih bića,
mogao bi dosta da nauči iz članka o korelaciji nervnih i mentalnih sila
profesora Aleksandera Bejna (Bein) sa univerziteta u Aberdinu. Iz-
gleda da mandragora zauzima mesto gde se biljno i životinjsko carstvo

5 „Američki naučni časopis” (Scientific American), 12. avgust 1868.
* Pogledajte 1 Moj. 30:14. (prim.prev.)

703

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

dodiruju, poput zoofita i polipa u morskoj sredini; u oba slučaja granica
je toliko nejasna da je gotovo nemoguće primetiti gde jedno prestaje
a drugo počinje. Možda izgleda krajnje neverovatno da postoji nešto
kao što su homunkuli, ali da li će se ma koji prirodnjak, imajući u vidu
sadašnji razvoj nauke, usuditi da tvrdi da je to nemoguće? „Ko
može”, kaže Bejn, „da odredi granicu mogućnostima postojanja?”

Ima mnogo neobjašnjenih tajni prirode, a među onima koje su
navodno objašnjene teško da se i za jednu može reći da je postala pot-
puno razumljiva. Ne postoji biljka ili mineral koji su naučnicima otkrili
i poslednje od svojih skrivenih svojstava. Šta prirodnjaci uopšte znaju
o unutrašnjoj prirodi biljnog i mineralnog carstva? Kako mogu da
budu tako sigurni da na svako od otkrivenih svojstava ne postoji
mnoštvo drugih moći i sila skrivenih u „unutrašnjoj” prirodi jedne
biljke ili stene? I da one samo čekaju da dođu u dodir sa nekom dru-
gom biljkom, mineralom ili prirodnom silom da bi se ispoljile na
nekakav „natprirodan način”. Gde god bi Plinije, Elijan, pa čak i Dio-
dor, koji su sa takvom izuzetnom upornošću nastojali da izdvoje is-
torijsku istinu iz bućkuriša preterivanja i izmišljotina, pripisali nekoj
biljci ili mineralu okultno svojstvo nepoznato savremenim botani-
čarima i fizičarima, njihove tvrdnje su bez oklevanja odbacivane kao
apsurd, i više niko ne bi obraćao pažnju na njih.

Ljudi koji su se bavili naukom su od najstarijih vremena špe-
kulisali o tome šta bi mogla da bude ta životna sila, odnosno princip.
Po nama, jedino je „tajna doktrina” u stanju da pruži putokaz. Egza-
ktna nauka raspoznaje samo pet sila u prirodi – jednu koja se temelji
na masi i četiri kojima je osnov molekul; kabalisti, pak, sedam, a te
dve dodatne obuhvataju čitavu tajnu života. Jedna od njih je besmrtni
duh, čiji je odraz protkan nevidljivim vezama čak i sa neorganskom
materijom; što se tiče drugog, prepuštamo svakome da sam dođe do
njega. Evo šta kaže profesor Žozef le Kont: „Čime se odlikuje razlika
između živog i mrtvog organizma? Nismo u stanju da otkrijemo ma
kakvu, fizičku ili hemijsku. Sve fizičke i hemijske sile izvučene iz
zajedničkog fonda prirode, i otelovljene u živom organizmu, i dalje

704

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

Vraćanje u život, pošto su se duša i duh potpuno odvojili od tela,
kada je i poslednja električna nit prekinuta, isto je toliko nemoguće
kao i da se duh, koji je već postao bestelesan, ponovo reinkarnira na
Zemlji, osim pod uslovima koji su opisani u prethodnim poglavljima.

Elifas Levi kaže:

„List koji jednom padne, više se ne spaja sa granom. Gusenica
postaje leptir, ali se leptir više ne vraća u oblik larve. Priroda zatvara
vrata iza svega što se odigra, i neprestano gura život napred. Oblici
prolaze, misao ostaje, i ne osvrće se više na ono što je jednom iscr-
pla.”28

Zbog čega bismo zamišljali da su Asklepije i Apolonije posedovali
izuzetne moći za raspoznavanje faktičke smrti? Da li ma koja savre-
mena škola medicine može da prenese takvo znanje svojim studen-
tima? Neka sami autoriteti odgovore na to pitanje. Ova čuda, koja su
izveli Isus i Apolonije, potkrepljena su tolikim dokazima da izgledaju
potpuno autentično. Bilo da je u ma kom od ova dva slučaja, ili u
oba, život bio jednostavno prekinut ili ne, ostaje bitna činjenica da
su nekakvom moći, kojom su jedino oni raspolagali, oba čudotvorca
uspela da naizgled mrtve u trenu povrate u život.29

Da li savremeni lekari uporno poriču ovu sposobnost samo zato
što još uvek nisu otkrili tajnu koju su teurgisti očigledno posedovali?

Sa psihologijom koja je danas toliko zapostavljena, i neobično
haotičnim stanjem u kome se po priznanju najiskrenijih naučnika
fiziologija nalazi, sigurno je da ne postoji velika verovatnoća da bi
naši naučnici mogli uskoro da otkriju izgubljena znanja drevne
nauke. U davno prohujalim danima, kada proroke nisu smatrali za

28 “La Science des Esprits”.
29 Čovečanstvo bi mnogo koristilo kada bi naši savremeni lekari posedovali ovu istu,
neprocenjivu sposobnost, jer tada bismo imali daleko manje slučajeva užasne smrti do
koje je došlo posle sahranjivanja. Gospođa Ketrin Krou, u „Tamnoj strani prirode”, u
poglavlju o „Pojavama transa”, beleži pet takvih slučajeva samo u Engleskoj, tokom
sadašnjeg veka. Među njima su dr Voker (Wolker) iz Dablina i gospodin S– , čija je
maćeha bila optužena da ga je otrovala, a koga su, kada je izvršena ekshumacija, pronašli
kako leži u kovčegu okrenut licem nadole.

726

Stvarnost i iluzija

šarlatane, niti su čudotvorce nazivali varalicama, postojale su škole
ustanovljene sa ciljem da podučavaju veštinu proricanja i okultne
nauke uopšte. Zabeleženo je da je Samuilo bio vođa jedne takve in-
stitucije u Ramatu, kao i Jelisije u Jerihonu. Škole hazima, proroka
ili vidovitih, bile su izuzetno poštovane u čitavoj zemlji. Hilel je
stalno držao akademiju, a za Sokarata se dobro zna da je poslao ne-
kolicinu svojih učenika da studiraju veštinu proricanja. Proučavanje
magije ili ‚mudrosti’ obuhvatalo je sve grane nauke, kako metafizičke
tako i fizičke, psihologiju i fiziologiju u njihovim uobičajenim kao
i okultnim delovima, dok je proučavanje alhemije bilo nezaobilazno,
jer je ona bila koliko fizička toliko i spiritualna nauka. Prema tome,
zašto sumnjati ili se čuditi tome što su drevni naučnici, koji su para-
lelno proučavali prirodu u oba njena aspekta, ostvarili otkrića koja
su za naše savremene fizičare, koji proučavaju samo njeno mrtvo
slovo, i dalje nepoznata?

Otuda pitanje kojim se bavimo nije da li mrtvo telo može biti
vraćeno u život – jer, da odgovorimo potvrdno, značilo bi da dopuš-
tamo mogućnost čuda, što je apsurd – već da saznamo da li su medi-
cinski autoriteti u stanju da odrede tačan trenutak smrti. Kabalisti
kažu da smrt nastupa u trenutku kada se i astralno telo, tj. životni
princip, i duh zauvek rastaju od fizičkog tela. Medicinski istraživač,
koji poriče postojanje kako astralnog tela tako i duha, i priznaje je-
dino postojanje životnog principa, procenjuje da je smrt nastupila
onda kada postane očigledno da je život ugašen. Kada prestanu otku-
caji srca i rad pluća, i kada se ispolji rigor mortis,* a naročito kada
primete prve znake raspadanja, pacijenta proglašavaju mrtvim. Ali
medicinske arhive su prepune primera „prekinutih životnih funkcija”
kao posledica gušenja, prilikom davljenja, udisanja raznih gasova i
drugih uzroka; u slučajevima davljenika se događalo da budu vraćeni
u život čak i dvanaest časova pošto su konstatovani svi znaci smrti.

* Rigor mortis izaziva hemijska promena u mišićima posle smrti, tako da leš postaje

ukrućen. Kod ljudi nastupa oko 3 časa posle smrti, dostiže maksimum oko 12 časova, a

onda postepeno popušta da bi se potpuno povukao 3 dana posle smrti. (prim.prev.)

727

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

U slučajevima transa prilikom hodanja u snu prisutni su svi znaci
fizičke smrti: disanje i puls su svedeni na nulu, telesna toplota iščezava,
mišići su ukrućeni, oči staklaste, a telo deluje bezbojno. U čuvenom
slučaju pukovnika Taunsenda, on je doveo samog sebe u ovakvo stanje
u prisustvu tri medicinska stručnjaka; posle izvesnog vremena,
uverivši se da je zaista mrtav, već su krenuli da napuste prostoriju kada
je on počeo da dolazi sebi. Svoj čudni dar je opisao rekavši da je „može
da umre ili izdahne kad god poželi, a da je ipak u stanju da se uz
određeni napor, na neki način ponovo vrati u život”.

Nekoliko godina kasnije u Moskvi se dogodio jedan izuzetan
slučaj kada je očigledno nastupila smrt. Supruga jednog bogatog tr-
govca je ležala u kataleptičnom stanju punih sedamnaest dana, tokom
kojih su vlasti nekoliko puta pokušale da je sahrane; međutim, kako
nije bilo nikakvih znakova raspadanja, porodica je uporno izbegavala
da je otpiše, i na kraju pomenutog perioda ona se povratila u život.

Gornji primeri pokazuju da ni najučeniji ljudi medicinske struke
nisu u stanju da sa sigurnošću kažu kada je jedna osoba preminula.
Ono što nazivaju „prekidom životnih funkcija” je stanje iz koga paci-
jent može da se spontano oporavi naporom sopstvenog duha, do čega
može da dovede ma koji od mnoštva uzroka. U ovakvim slučajevima,
astralno telo se nije odvojilo od fizičkog tela; njegove spoljne fu-
nkcije su jednostavno obustavljene, subjekat se nalazi u ukočenom
stanju, a vraćanje u život ne predstavlja ništa drugo do oporavak od
ukočenosti.

U slučaju da se dogodi ono što bi fiziolozi nazvali „pravom smr-
ću”, ali kada to samo izgleda tako, astralno telo se povuklo; možda
je počelo čak i lokalno raspadanje tkiva. Na koji način bi čovek u tim
okolnostima mogao da bude vraćen u život? Odgovor je da unutra-
šnje telo mora da bude primorano da se vrati u spoljnje, da bi se živo-
tna sila ponovo probudila u ovom drugom. Časovnik se zaustavio;
mora da se ponovo navije. Ukoliko je nastupila apsolutna smrt, tj.
ako organi nisu samo prestali da rade, već su izgubili i svaki osećaj
koji bi ih ponovo podstakao na aktivnost, onda bi čitava vaseljena

728

Stvarnost i iluzija

morala da bude uvučena u haos da bi leš oživeo – tj. bilo bi potrebno
čudo. Ali, kao što smo već rekli, čovek nije mrtav kada je hladan,
ukrućen, bez pulsa, kada ne diše, pa čak ni kada pokazuje prve znake
raspadanja; nije mrtav kada je sahranjen, niti posle toga, sve dok ne
dostigne određeni stupanj. Taj stupanj je kada se vitalni organi ras-
padnu do te mere da, ukoliko bi čovek nekako bio vraćen u život, oni
više ne bi mogli da obavljaju svoje uobičajene funkcije; kada spiralna
opruga i zupčanici mašine, da se tako izrazimo, postanu toliko izje-
deni rđom da bi se pokidali čim se uređaj uključi. Sve dok se ne
dostigne taj stupanj, astralno telo se može navesti, bez ikakvog „ču-
da”, da ponovo uđe u svoje ranije prebivalište, bilo naporom sop-
stvene volje, ili na neodoljivi podsticaj volje onog ko poznaje sile
prirode i načine na koje može da ih usmerava. Iskra života nije sasvim
utrnula, već je samo uspavana – kao vatra u kremenu, ili vrelina u
hladnom gvožđu.

U slučajevima najdubljeg kataleptičkog transa koji se javlja pri-
likom proricanja, koji je postizao Du Pote, i koji je vrlo slikovito
opisao pokojni profesor Vilijem Gregori u svom delu “Letters on Ani-
mal Magnetism”, duh u tolikoj meri raskine svoje veze sa telom, da
više nije u stanju da ponovo uđe u njega bez posebnog napora volje
mesmerista. Subjekat je praktično mrtav i, ukoliko ostane prepušten
samom sebi, njegov duh će pobeći zauvek. Mada je nezavistan od
svog ukočenog fizičkog omotača, polu-slobodni duh je još uvek
privezan za njega magnetnom vrpcom, koju vidoviti opisuju kao
tamnu i maglovitu u odnosu na neopisivu svetlost astralne atmosfere
kroz koju je posmatraju. Plutarh, saopštavajući priču o Tespesijusu,
koji je pao sa velike visine i ležao tri dana očigledno mrtav, prenosi
nam njegovo iskustvo tokom vremena koje je proveo u stanju
polovične obamrlosti. „Tespesijus je”, kaže on, „onda primetio da se
razlikuje od mrtvih kojima je bio okružen ... Oni su bili providni i
okruženi blistavim oreolom, dok je on ostavljao za sobom nekakav
tamni zrak ili senku izduženu poput linije.” Čitav njegov opis, sa
svim okolnim detaljima koje pominje, potvrđuju svedočenja vidovitih

729

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

ljudi svih razdoblja i, u meri u kojoj se ova vrsta svedočanstava može
prihvatiti, ima veliki značaj. Kabalisti, kako ih tumači Elifas Levi u
svojoj „Nauci o duhovima”, kaže da

„kada čovek zaspi po poslednji put, prvo dospeva u neku vrstu sna,
pre nego što se osvesti na drugoj strani života. On tada ugleda ili
neku predivnu viziju ili užasni košmar, raj ili pakao, u kakav je
verovao tokom svog života smrtnika. Zbog ovoga se i događa da pre-
stravljena duša naglo pojuri natrag u ovozemaljski život koji tek što
je napustila, i zbog čega se neki koji su zaista mrtvi, tj. koji bi, osta-
vljeni sami i u tišini, mirno i trajno prešli u stanje nesvesne obamr-
losti, ponovo probude u grobu ukoliko ih prerano sahrane.”

U vezi s tim, čitalac možda može da se priseti dobro poznatog
slučaja jednog starca koji je oporukom ostavio velikodušno nasled-
stvo svojim nećakama koje su bile bez roditelja; taj dokument je pred
samu smrt poverio svom imućnom sinu, sa uputstvom da postupi po
starčevoj želji. Ali nije prošlo ni par sati kako se starac upokojio, a
sin je, ostavši sam pored mrtvaca, pocepao oporuku i spalio je. Prizor
ovog bezbožnog čina je očito prizvao duha koji je još uvek lebdeo
oko tela i starac je, ustavši sa svoje samrtne postelje, izgovorio stra-
šno prokletstvo na prestravljenog bednika, da bi ponovo legao i
predao svoj duh – ovog puta zauvek. Dion Bukikol (Boucicault) je
iskoristio jedan događaj ove vrste u svojoj snažnoj drami „Luj XI”
(Louis XI), a Čarls Kin (Kean) je ostavio dubok utisak svojim tu-
mačenjem uloge francuskog monarha, kada se mrtvac na trenutak
vraća u život i grabi krunu dok joj se naslednik prestola primiče.

Levi kaže da oživljavanje nije nemoguće sve dok je organizam
neoštećen, a astralni duh još uvek u njegovom okruženju. „Priroda”,
kaže on, „ništa ne postiže iznenadnim naletima, a večnoj smrti uvek
prethodi stanje koje donekle nalikuje obamrlosti. Radi se o nekoj vrsti
ukočenosti, koju veliki šok ili magnetizam moćne volje mogu da nad-
vladaju.” On na ovaj način objašnjava i oživljavanje mrtvog čoveka
koji se povratio kada je dotakao Jelisijeve kosti.* Njegovo objašnjenje

* Pogledajte 2 Car. 13:21. (prim.prev.)

730

Stvarnost i iluzija

je da je u tom trenutku duša lebdela u blizini tela; pogrebnu pratnju
su, prema predanju, napali razbojnici; njihov strah se preneo i na nju,
te se duša sledila od straha na pomisao da će njeni telesni ostaci biti
obesvećeni, te je „silovito uletela natrag u svoje telo kako bi ga po-
krenula i spasla.” Oni koji veruju u preživljavanje duše, u ovom do-
gađaju ne mogu pronaći ništa što bi bilo natprirodno – to je samo
savršeno ispoljavanje zakona prirode. Sa druge strane, pričati mate-
rijalisti o vakvom slučaju, koliko god dokaza izneli, bilo bi čisto
gubljenje vremena, a teolog, koji uvek traži natprirodan uzrok kao
znak nekakvog naročitog proviđenja, spremno će ga proglasiti ču-
dom. Elifas Levi kaže: „Oživljavanje mrtvaca su pripisali dodiru
Jelisijevih kostiju; obožavanje raznih relikvija logično upućuje na
ovaj period.”

Balfur Stjuart je bio u pravu – naučnici „ne znaju ništa, ili gotovo
ništa, o krajnjim tajnama građe i svojstava materije, bilo da je organ-
ska ili neorganska”.

Sada smo dospeli na dovoljno čvrsto tle da možemo da odemo i
korak dalje. Isto znanje i kontrola nad okultnim silama, uključujući i
životnu silu, koji omogućuju fakiru da privremeno napusti i ponovo
uđe u svoje telo, a Isusu, Apoloniju i Jelisiju da povrate njihovih
nekoliko subjekata u život, omogućili su i drevnim hijerofantima da
ožive kipove, i da ih nateraju da postupaju i govore poput živih bića.
To je isto ono znanje koje je Paracelzusu omogućilo da stvori svoje
homunkule, Aronu da pretvori svoj štap u zmiju, odnosno u rascve-
tanu granu, Mojsiju da prekrije Egipat žabama i drugim štetočinama,
a egipatskom teurgistu našeg doba da udahne život svojoj majušnoj
mandragori, koja poseduje život u fizičkom smislu, ali ne i dušu.
Kada je Mojsije, obezbedivši neophodne uslove, izazvao pojavu
mnoštva velikih reptila i insekata, nije izveo nikakvo čudo veće od
onog kada, pod isto tako odgovarajućim uslovima, naučnik oživi ma-
jušne organizme koje naziva bakterijama.

A sada ćemo, u vezi sa drevnim čudotvorcima i prorocima, da iz-
nesemo neke tvrdnje savremenih medijuma. Otkrivamo da tvrde kako

731

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

su u stanju da u naše vreme reprodukuju bezmalo svaku vrstu feno-
mena zapisanih kako u osveštanim tako i u profanim istorijama sveta.

Odabravši, među mnoštvom navodnih čuda, levitiranje masivnih,
neživih objekata kao i ljudskih tela, obratićemo pažnju na uslove pod
kojima dolazi do ispoljavanja fenomena. Istorija je zabeležila imena
mnogih paganskih teurgista, hrišćanskih svetitelja, indijskih fakira i
spiritualnih medijuma koji su levitirali, ostajući ponekad da lebde u
vazduhu i duže vreme. Ovaj fenomen nije bio ograničen na samo
jednu zemlju ili razdoblje, ali su zato subjekti koji su ih izvodili go-
tovo uvek bili u stanju verske ekstaze, ili su bili adepti magije, ili,
kao sada, spiritualni medijumi.

Smatramo da je ova činjenica toliko poznata da ne zahteva neki
naročiti napor s naše strane da u sadašnje vreme dokazujemo kako
su se nesvesna ispoljavanja spiritualnih moći, kao i svesno izvedeni
podvizi visoke magije, događali u svim zemljama, u svim istorijskim
razdobljima, od strane hijerofanata kao i nekontrolisanih medijuma.
Kada je današnja usavršena evropska civilizacija bila tek na pragu
svog razvoja, okultna filozofija je, prastara već u to vreme, zamišljala
čovekove osobine analognim osobinama njegovog Stvoritelja. Po-
jedinci koji su došli kasnije, čija će imena zauvek ostati besmrtna,
ispisana pred ulazom u spiritualnu istoriju čovečanstva, ličnim
primerom su pokazali koliko daleko se može otići u razvoju gotovo
božanskih moći mikrokosmosa. Opisujući „Doctrines and Principal
Teachers of the Alexandrian School” (Doktrine i glavne učitelje Alek-
sandrijske škole) profesor A. Vajlder kaže: „Plotin je učio da u duši
postoji povratni podsticaj, ljubav, koja je privlači ka unutra, ka
njenom izvoru i središtu – večnoj dobroti. Dok će osoba, koja ne sh-
vata da duša sadrži lepotu u sebi, nastojati da uz veliki napor postigne
lepotu u njenom spoljnom vidu, mudar čovek je prepoznaje u samom
sebi, razvija tu ideju povlačeći se u sebe, koncentrišući svoju pažnju,
ploveći naviše ka božanskom vrelu čija struja protiče njegovim
telom. Beskonačno se ne može spoznati razumom ... već uz pomoć
čula koje je iznad razuma, dostizanjem stanja u kome pojedinac

732

Stvarnost i iluzija

prestaje da bude svoje ograničeno ja, i u kojem mu biva saopštena
božanska suština. To stanje je BLAŽENSTVO.”

O Apoloniju, koji je tvrdio da je u stanju da vidi „sadašnjost i
budućnost u čistom ogledalu”, usled neporočnog načina života kojim
je živeo, profesor iznosi vrlo lepo zapažanje: „To se može nazvati
spiritualnom fotografijom. Duša je kamera u kojoj se na isti način
fiksiraju sve činjenice i događaji, budući, prošli i sadašnji, a um ih
postaje svestan. Van granica naše svakodnevice, sve je kao jedan je-
dini dan ili stanje, u kome su prošlost i budućnost sadržane u sadaš-
njosti.”30

MEDIJUMSTVO KAO SUŠTA
SUPROTNOST PRAVOM ZNANJU

Da li su ovi bogoliki ljudi bili „medijumi”, kako bi ih ‚pravoverni’
spiritualisti nazvali? Ni na koji način, ukoliko pod tim izrazom po-
drazumevamo one „bolesno osetljive” osobe koje su rođene sa nekim
naročitim odlikama, koje srazmerno razvoju svojih moći sve više
postaju izložene neodoljivom uticaju najrazličitijih vrsta duhova, čisto
ljudskih, elementarnih ili pak elementala. I nesumnjivo da jesu, uko-
liko pod medijumom podrazumevamo svaku osobu u čijoj magnetnoj
atmosferi stanovnici viših, nevidljivih sfera mogu da se kreću, da
deluju i da žive. U tom smislu, svaka osoba je medijum. Medijumske
sposobnosti mogu biti: 1. samorazvijene; 2. javljaju se pod spoljnim
uticajem, ili 3. mogu da ostanu uspavane tokom čitavog života. Čita-
lac mora da ima na umu definiciju ovog izraza jer, ukoliko on nije ja-
sno shvaćen, neizbežno će doći do konfuzije. Medijumske sposobnosti
ove vrste mogu biti aktivne ili pasivne, odbijajuće ili prihvatajuće,
pozitivne ili negativne. Medijumska sposobnost se može izmeriti
kvalitetom aure što okružuje osobu koja je u pitanju. Ona može biti
gusta, zamagljena, groznog izgleda i mirisa, od kojih se čisti duh gadi,

30 A. Vajlder: “Neo-platonism and Alchemy”.

733

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

i koji privlače jedino ona odvratna bića što uživaju u njima, kao što
jegulja voli mutnu vodu; ili može biti kristalno čista, providna, opa-
lnog sjaja kao jutarnja rosa. Sve zavisi od moralnog karaktera samog
medijuma.

Oko takvih ljudi kao što su Apolonije, Jamblih, Plotin i Porfirije
skupljao se ovakav nebeski oreol. Njega je razvijala snaga njihovih
sopstvenih duša u tesnoj sprezi sa njihovim duhom; njihov nadljudski
moral i svetost njihovih života, koji je pospešivan osećajem unutra-
šnjeg blaženstva tokom dubokih razmišljanja. Takvim svetim ljudima
su mogli da pristupe čisti spiritualni uticaji. Isijavajući oko sebe at-
mosferu božanskog milosrđa, terali su zle duhove pred sobom. Ne
samo da takvi uopšte nisu mogli da opstanu u njihovoj auri, već nisu
mogli da se zadrže ni u opsednutim osobama, ukoliko bi čudotvorac
upotrebio snagu svoje volje, pa čak i ako bi im se samo približio. Ovo
je MEDIJATORSKA a ne medijumska moć. Takve osobe su svetilišta
u kojima prebiva duh Boga živoga, ali ukoliko bi hram bio obesvećen
popuštanjem pred nekom opakom strašću, mišlju ili željom, medija-
tor bi se degradirao u sferu vradžbina. Vrata bi bila širom otvorena;
čisti duhovi bi se povukli, dok bi zli navalili unutra. To je još uvek
medijatorstvo, pa makar i zlo; vrač, kao i čisti mag, obrazuje svoju
sopstvenu auru i srodne, inferiorne duhove potčinjava sopstvenoj
volji.

Ali medijumske sposobnosti, kako ih sada shvataju i ispoljavaju,
nešto je sasvim drugo. Spoljne okolnosti, nezavisne od njegove sop-
stvene volje, mogu da, već pri rođenju ili kasnije, izmene auru osobe,
tako da omoguće pojavu raznih neobičnih manifestacija, fizičkih ili
mentalnih, satanskih ili anđeoskih. Takve medijumske sposobnosti,
kao i već spomenuto medijatorstvo, postojali su na Zemlji još od kada
se pojavio prvi čovek. Prvo predstavlja potčinjavanje slabog, smrtnog
tela kontroli i usmeravanju od strane duhova i inteligencija koji ne-
maju veze sa sopstvenim besmrtnim duhom. Bukvalno, to je opsed-
nutost i posednutost, a medijumi koji se hvale kako su odane sluge
svojih „vodiča”, pri čemu s prezirom odbijaju svaku pomisao da

734

Stvarnost i iluzija

„kontrolišu” manifestacije koje izvode, „ne bi mogli da objasne svoje
poricanje a da ne ispadnu nedosledni. Ova medijumska sposobnost
je prikazana u priči o Evi koja potpada pod uticaj zmije, o Pandori
koja viri u zabranjenu kutiju i pušta tugu i zlo da se rašire svetom i
Mariji Magdaleni, koju je iz opednutosti ‚sedmoricom đavola’ najzad
izbavila uspešna borba njenog besmrtnog duha, do koga je doprlo
prisustvo svetog medijatora”. Ovo medijumsko dejstvo, bilo da je
dobronamerno ili zlonamerno, uvek je pasivno. Srećni su čistog srca,
koje potpuno nesvesno odbija mračne duhove zla tom istom čistotom
njihove unutrašnje prirode. Jer oni uistinu i nemaju nikakvog drugog
oružja za odbranu osim te urođene dobrote i čistote. Medijumstvo,
kakvo se praktikuje u naše vreme, manje je poželjan dar i od Nesu-
sove tunike.*

„Jer se svako drvo po rodu svome poznaje.”** Tokom istorije
sveta, rame uz rame sa pasivnim medijumima pojavljuju se i aktivni
medijatori. Označavamo ih tim nazivom jer nemamo boljeg. Drevne
veštice i vračevi, kao i oni koji su imali „prijateljskog duha” na raspo-
laganju, obično su od svog dara napravili unosan posao, a „žena s
duhom vračarskim” iz Endora,*** koju je Henri Mor tako dobro
definisao, mada je zaklala svoje tele da nahrani Saula i sluge nje-
gove,**** činila je usluge i drugima koji bi joj dolazili. U Indiji, žon-
gleri kojima, uzgred, taj naziv mnogo manje pristoji od većine
savremenih medijuma, kao i Esaua, odnosno mađioničari i krotitelji
zmija u Aziji i Africi, prikazuju svoje veštine za novac. Ali to nije
slučaj sa medijatorima, tj. hijerofantima. Buda je odabrao da bude

* Nesus je kentaur iz staro-grčke mitologije. Po predanju, oteo je Heraklovu ženu De-
janejru; međutim, Herakle ga je spazio i pogodio otrovnom strelom. Na izdisaju, zlobni
kentaur je rekao Dejanejri da njegova krv može da osigura da joj Herakle zauvek ostane
veran. Kada je posumnjala u vernost svog muža, ona je natopila njegovu tuniku kentau-
rovom krvlju; pokazalo se da ona isparava na Suncu i tako truje onog ko je udiše, te je
Herakle usled toga i umro. (prim.prev.)

** Luka 6:44. (prim.prev.)
*** Pogledajte 1 Sam. 28:7. (prim.prev.)
**** Pogledajte 1 Sam. 28:24-25. (prim.prev.)

735

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

prosjak, i odrekao se prestola svog oca. „Sin Čovječiji nema gdje
glavu zakloniti”;* a dvanaestorica odabranih apostola nisu nosili
„zlata ni srebra ni bakra u pojasima svojim”.** Apolonije je dao
polovinu svog imetka rođacima, a drugu polovinu sirotinji; Jamblih
i Plotin su bili poznati po milosrđu i samoodricanju; Žakolio daje
slikovit opis indijskih fakira, odnosno svetih prosjaka, a pitagorejski
eseni i terapeuti su verovali da dodir novca skrnavi njihove ruke.
Kada je apostolima ponuđen novac da upotrebe svoje spiritualne
moći, Petar, bez obzira na to što ga Biblija prikazuje kao kukavicu i
trostrukog otpadnika, ipak je sa ogorčenjem odbio ponudu rekavši:
„Novci tvoji s tobom da budu na pogibao, što si pomislio da se dar
Božiji može dobiti za novce.”*** Ovi ljudi su bili medijatori, vođeni
jedino sopstvenim duhom, odnosno božanskom dušom, koristeći
pomoć duhova jedino da bi ostali na pravom putu.

Ovim nikako ne mislimo da nepravedno omalovažimo fizičke
medijume. Neprestano uznemiravani od strane raznih spiritualnih in-
teligencija, čiji nadmoćni uticaj – koga njihova slaba i nervozna
priroda nije u stanju da se otrese – dovodi ih u stanje umrtvljenosti,
koja na kraju postaje hronična, ometeni su od strane ovih „uticaja” u
bavljenju ma kojim drugim poslom. Oni postaju mentalno i fizički
nesposobni za ma šta drugo. Ko može da bude strog prema njima
kada su, dovedeni do krajnjih granica, prinuđeni da prihvate posao
medijuma kao svoje zanimanje? Samo nebo zna, kao što i nedavni
događaji potvrđuju, da li bi ma ko trebalo da im zavidi na njihovom
pozivu! Nikada ne bismo ni trebali da okrivljujemo prave, istinite
medijume, već one koji stoje iza njih – spiritiste.

Kada su jednom prilikom zatražili od Plotina da prisustvuje
javnom bogosluženju u čast paganskih bogova, kažu da je ponosito
odgovorio: „Oni (duhovi) treba da dođu k meni.” Jamblih je tvrdio i
dokazao na sopstvenom slučaju da naša duša može da se sjedini sa

* Mat. 8:20. (prim.prev.)
** Mat. 10:9. (prim.prev.)

*** Djel. 8:20. (prim.prev.)

736

Stvarnost i iluzija

najvišim inteligencijama, sa „prirodama uzvišenijim od sebe”, i
pažljivo je terao sa svojih teurgijskih svečanosti31 sve inferiorne
duhove, ili zle demone, dok je svoje sledbenike učio kako da ih
raspoznaju. Prokle, koji je „razradio čitavu teozofiju i teurgiju svojih
prethodnika u zaokruženi sistem”.32 prema profesoru Vajlderu,
„verovao je kao i Jamblih u dostizanje božanske moći koja bi, nad-
vladavši svetovni život, pretvorila takvu osobu u glas samog Boga”.
Čak je učio da postoji „mistična lozinka, pomoću koje bi čovek
mogao da prelazi iz jednog reda spiritualnih bića u drugi, sve više i
više, dok ne stigne na apsolutni, božanski nivo”. Apolonije je s
prezirom odbacivao mađioničare i „priproste vračeve”, i izjavljivao
da je njegov „poseban, uzdržljiv način života proizveo takvu ose-
tljivost čula i doveo do razvoja drugih sposobnosti, tako da je u stanju
da izvede čak i najveće i najneverovatnije stvari”. Isus je objavio da
je „Sin Čovječiji gospodar Subote”* a na njegovu zapovest zemaljski
i elementarni duhovi su bežali iz svojih privremenih staništa; tu moć
je posedovao i Apolonije, kao i mnogi iz bratstva esena u Judeji, na
planini Karmel.

Nesumnjivo je da su morali postojati dobri razlozi zbog kojih su
u drevna vremena progonili neregularne medijume. Zbog čega bi
inače, u vreme Mojsija, Davida i Samuila, podsticali razvoj proročkih
veština, astrologiju i vidovitost, te održavali škole i udruženja u ko-
jima su ovi prirodni darovi bili jačani i dalje razvijani, dok su veštice
i one koji su proricali uz pomoć duha zvanog Ob bili osuđivani na
smrt? Čak i u Hristovo vreme, siroti, proganjani medijumi su terani
u grobnice i pustare van gradskih zidina. Otkuda ovakva očigledna,
surova nepravda? Zašto bi izgnanstvo, progoni i pogubljenja bili na-
menjeni fizičkim medijumima tog doba, dok su čitave zajednice ‚ču-
dotvoraca’ – kao što su eseni – bile ne samo tolerisane, već i duboko

31 Jamblih je bio osnivač neoplatonističke teurgije.
32 Pogledajte „Sketch of the Eclectic Philosophy of the Alexandrian School” (Kratak
osvrt na eklektičku filozofiju Aleksandrijske škole).
* Mat. 12:8. (prim.prev.)

737

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

poštovane? To je zato što su drevni mudraci, za razliku od nas, mogli
da stave duhove na „probu” i raspoznaju dobre od zlih, duhove ljudi
od elementala. A znali su i to da opštenje sa duhovima koje nije u
skladu sa strogim pravilima može da donese propast osobi koja tako
radi, kao i nesreću čitavoj zajednici.

Ovakvo shvatanje medijumske veštine može da izgleda kao novo-
tarija, a mnogim savremenim spiritualistima može da deluje i odbo-
jno, a ipak je ono bilo poučavano još u antičkoj filozofiji, oslanjajući
se na iskustva koja je čovečanstvo sakupljalo od nezapamćenih vre-
mena.

Pogrešno je govoriti o medijumu koji je razvio svoje moći. Pasivni
medijum nema nikakvih moći. On poseduje izvesne moralne i fizičke
uslove koji izazivaju emanacije, odnosno stvaranje aure, u kojoj in-
teligentne spiritualne sile koje ga kontrolišu mogu da prebivaju, i
putem kojih se ispoljavaju. On je samo sredstvo čijim posredstvom
oni prikazuju svoju moć. Ova aura se menja iz dana u dan, ili, kao što
pokazuju eksperimenti gospodina Kruksa, čak iz sata u sat. To je samo
spolja vidljiva posledica koju proizvode unutrašnji uzročnici. Moralno
stanje medijuma određuje vrstu duha koji će se manifestovati, a duhovi
koji se ispolje povratno utiču na medijuma, u intelektualnom, fizičkom
i moralnom smislu. Usavršavanje samog medijuma je u srazmeri sa
njegovom pasivnošću, kao i opasnost koju navlači na sebe. Kada do-
stigne potpuni „razvoj” – tj. postane potpuno pasivan – njegov sop-
stveni astralni duh može da bude umrtvljen, pa čak i istisnut iz
njegovog tela, da bi ga onda zaposeo elemental, ili, što je još gore,
neki zao ljudski duh iz osme sfere, koji nastavlja da ga koristi kao svoj
sopstveni. Uzroke mnogih među najpoznatijim zločinima treba tražiti
upravo u ovakvoj vrsti opsednutosti.

Kako medijske pojave u fizičkom smislu zavise od stepena pa-
sivnosti, protivsredstvo se samo po sebi nameće; medijum treba da
prestane da bude pasivan. Duhovi nikada ne podvrgavaju svojoj kon-
troli osobe pozitivnog karaktera, koje su dovoljno odlučne da se odu-
pru svim spoljnim uticajima. Slabiće i priglupe, koje mogu da potčine,

738

Stvarnost i iluzija

navode na razne vrste poroka. Da su ovi čudotvorni elementali i beste-
lesni đavoli koje nazivaju ‚elementarnim’ zaista anđeli-čuvari kakvima
su ih smatrali tokom proteklih tridesetak godina, zbog čega svoje
odane medijume nisu nagradili bar dobrim zdravljem i srećnim po-
rodičnim životom? Zbog čega im okreću leđa upravo u najkritičnijim
trenucima, kada im se sudi zbog optužbi za prevaru? Opšte je poznato
da su najbolji medijumi u fizičkom smislu ili bolešljivi ili su ponekad,
što je još gore, skloni pojedinim nenormalnim porocima. Zašto im ovi
„vodiči”, koji omogućuju svojim medijumima da pred drugima
izigravaju iscelitelje i čudotvorce, ne pruže blagodeti snažne fizičke
energije? Antički čudotvorac i apostol su po pravilu, ako ne i u svim
slučajevima, uživali dobro zdravlje; njihov magnetizam nikada nije
preneo bolesniku ma kakvu fizičku ili moralnu manu i nikada nisu bili
optuženi za VAMPIRIZAM, za koji jedan dokument spiritualista sasvim
pravedno optužuje izvesne medijume-iscelitelje.33

Ukoliko gornji zakon o medijumima i medijatorima primenimo
na pitanje levitacije, kojim smo i otvorili našu tekuću raspravu, šta
ćemo otkriti? Ovde nalazimo medijuma i jednog iz klase medijatora
kako levitiraju – prvi tokom seanse, drugi tokom molitve ili dok je
zanet dubokim mislima. Kako je medijum pasivan, nekakva spoljna
sila mora da ga podigne; dok osoba u zanosu, budući da je aktivna,
mora da levitira oslanjajući se na sopstvene moći. Prvoga odižu sa
tla duhovi koje poznaje – koji god i kakvi god bili – dok se drugi
odiže silom težnji sopstvene duše. Da li onda možemo obojicu bez
razlike zvati medijumima?

Međutim, mogu nam reći da su se iste vrste fenomena, koje se
odigravaju u prisustvu savremenog medijuma, dešavale i kada je bio
u pitanju neki antički svetitelj. Nema sumnje da je tako. Isto je bilo
u vreme Mojsija; mi verujemo da trijumf koji mu se pripisuje nad
faraonovim mađioničarima u Izlasku* nije ništa drugo do patriotsko
hvalisanje „izabranog naroda”. Najverovatnije je da je sila koja je

33 Pogledajte časopis „Medium and Daybreak”, od 7. jula 1876., str. 428.
* Pogledajte 2 Moj. od 7:11 nadalje. (prim.prev.)

739

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

proizvela njegove fenomene proizvela i one koje su izvodili faraonovi
mađioničari, tj. Mojsijevi prvi učitelji, koji su ga podučavali svojoj
„mudrosti”. Ali čak i u tim davnim vremenima izgleda da su jasno
primećivali razliku između fenomena koji su na prvi pogled izgledali
isto. Nacionalno božanstvo koje se staralo o Jevrejima (koji nije bio
‚Otac Vaš Nebeski’)34 izričito zapoveda svom odabranom narodu u
Zakonima ponovljenim35 da „ne uči se činiti gadna djela onijeh naro-
da ... neka se ne nađe ... koji bi vodio ... kroz oganj, ni vračar, ni koji
gata po zvijezdama, ni koji gata po pticama, ni uročnik.”36

Koja je onda razlika postojala između svih pobrojanih fenomena
kada su ih izvodili „drugi narodi” i kada su ih izazivali proroci?
Očigledno, morao je da postoji neki dobar razlog za to, a nalazimo
ga u Prvoj poslanici Jovanovoj, u kojoj se kaže: „Ne vjerujte svakome
duhu, nego ispitujte duhove jesu li od Boga; jer mnogi su lažni pro-
roci izišli u svijet.”*

Jedini kriterijum dostupan spiritualistima i savremenim mediju-
mima kojim mogu da isprobaju duhove je da prosuđuju na osnovu:

1. onoga šta rade i govore; 2. njihove spremnosti da se manife-
stuju, i 3. da li cilj prizivanja zaslužuje pojavu bestelesnog duha, ili
može da opravda uznemiravanje mrtvih.

Saul je bio na ivici propasti zajedno sa svojim sinovima, pa ipak
ga je Samuilo upitao: „Zašto si me uznemirio i izazvao?”37 Na dru-

34 U II Tomu ćemo nedvosmisleno dokazati da se u Starom Zavetu kaže da je Izrailj
obožavao više od jednog boga. El-Šadi Avrama i Jakova nije bio Mojsijev Jehova niti
Gospod Bog koga su obožavali tokom četrdeset godina provedenih u divljini. A ni ‚Bog
nad vojskama’ nije, ako verujemo njegovim sopstvenim rečima, Mojsijev Bog koji se
javio na Sinaju, jer evo šta možemo da pročitamo: „Mrzim na vaše praznike …. Ako mi
prinesete žrtve paljenice .... neću ih primiti .... Jeste li meni prinosili žrtve i dare u pustinji
četrdeset godina, dome Izrailjev? .... Nego ste nosili šator Moloha svojega i Hijuna (Sat-
urna, prim.aut.), likove svoje, zvijezdu boga svojega, koje sami sebi načiniste .... Zato
ću vas preseliti .... govori Gospod, kojemu je ime Bog nad vojskama.” (Amos 5:21-27)

35 5 Moj. 18.
36 5 Moj. 18:9-10
* 1 Jov. 4:1. (prim.prev.)
37 1 Sam. 28:15. Reč „digao”* koju je izgovorio duh proroka čije bi prebivalište
moralo da bude u nebeskom raju i koji je prema tome trebalo da kaže „prizvao me dole”,

740

Stvarnost i iluzija

goj strani imamo „inteligencije” koje se pojavljuju na seansama
prizivača duhova i doleću na poziv svakog šaljivčine koji bi da pre-
krati sate dosade.

U listu London Spiritualist, koji se pojavio 14. jula, nalazimo po-
duži članak u kome autor nastoji da dokaže da se „neverovatna čuda
sadašnjeg doba, koja pripadaju takozvanom savremenom spiriti-
zmu, podudaraju sa iskustvima patrijarha i apostola iz drevne pro-
šlosti”.

Prinuđeni smo da na licu mesta opovrgnemo takvu tvrdnju. Ona
su identična samo utoliko što ih proizvode iste vrste sila i okultnih
moći. Ali iako ovim silama i moćima mogu da upravljaju nevidljive
inteligencije, koje sasvim sigurno to i čine, one se međusobno više
razlikuju po suštini, karakteru i namerama i od samog ljudskog roda,
koji obuhvata, kakav je sada, ljude bele, crne, smeđe, crvene i žute
kože, i u koji se ubrajaju sveci i kriminalci, geniji i idioti. Pisac može
da ima neku korist i od pripitomljenog orangutana ili domoroca sa
južnih ostrva, ali činjenica da ima takvog slugu ne čini nijednog od
njih jednakim Aristotelu ili Aleksandru. Pisac je uporedio „po-
dizanje” Jezekilja i njegovo prenošenje „na istočna vrata doma Go-
spodnjega”** sa levitacijama izvesnih medijuma, a trojicu jevrejskih
mladića bačenih „u peć ognjenu užarenu”*** sa drugim medijumima
otpornim na vatru; „duhovno svetlo” kralja Jovana je postalo Avra-
mov „plamen ognjeni”****, i, najzad, posle mnogih sličnih po-
ređenja, tu je i slučaj braće Dejvenport, puštenih iz zatvora u Osvegu,
koji predstavlja paralelu Petrovom izbavljenju iz zatvora koje je izveo
„anđeo Gospodnji”!*****

sama po sebi je veoma sugestivna za hrišćane koji smeštaju raj i pakao na suprotne
polove.

* Biblija kralja Džejmsa, koju koriste u anglo-saksonskim zemljama, ima drugačiji
prevod ovog stiha: „Zašto si me uznemirio i digao?”. (prim. prev.)

** Jezek. 3:12-14. Pogledajte i 11:1. (prim.prev.)
*** Pogledajte Dan. 3:6-26. (prim.prev.)
**** Pogledajte 1 Moj. 15:17. (prim.prev.)
***** Pogledajte Djel. 5:19. (prim.prev.)

741

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

No, izuzev priče o Saulu i Samuilu, u Bibliji ne nalazimo drugi
slučaj „prizivanja mrtvih”. A što se tiče zakonitosti ovakvog čina, nju
opovrgava svaki od proroka. Mojsije je naredio da svaki koji budi
duhove mrtvih, tzv. „nekromant”, ima da bude osuđen na smrt. Za
opštenje sa mrtvima se nigde u Starom Zavetu, niti kod Homera ili
Vergilija, ne upotrebljava nijedan drugi naziv do nekromantija.Filon
Judejac pripisuje Saulu izjavu da, ukoliko bude proterao iz zemlje
svakog vrača i „nekromanta”, njegovo će ga ime nadživeti.

ŠTA SU “MATERIJALIZOVANI” DUHOVI?

Jedan od najvažnijih razloga za to se nalazi u drevnom učenju da
se nijedna od duša iz „prebivališta blaženih” neće vratiti na Zemlju,
osim u retkim slučajevima kada njen duh treba da ispuni neki veliki
cilj, i time čini uslugu čovečanstvu. Ali u tom slučaju nema nikakve
potrebe za prizivanjem „duše”. Ona šalje svoju sudbonosnu poruku
bilo putem kratkotrajne replike same sebe, ili posredstvom glasnika
koji se mogu pojaviti u materijalnom obliku, izgledajući kao verna
kopija preminulog. No, smatralo se da nije ni bezbedno ni korisno
opštiti sa dušama koje se tako lako prizivaju. To su bile duše, ili,
tačnije, larve, iz paklenog dela čistilišta – tzv. šeola, predela koga ka-
balisti zovu ‚osmom sferom’, ali potpuno različitog od pravog pakla
ili Hada iz antičkih mitologija. Horacije je opisao ovakvo prizivanje
i obred koji ga prati, dok nam Majmonid iznosi detalje analognog je-
vrejskog obreda. Svaki ovakav nekromantski obred izvođen je na
uzvišenjima ili vrhu nekog brda, a krv je upotrebljavana kao sredstvo
za umirenje ovih zlih ljudskih duhova.38

„Ne mogu da sprečim veštice da sakupljaju kosti mrtvačke,” kaže
pesnik. „Gledajte krv koju sipaju u jarak da namame duše koje će iz-
govoriti reči proročke!”39

38 Vilijem Hauit: “History of the Supernatural”, tom II., poglavlje LI.
39 Knjiga I.,Sat. 8.

742

Stvarnost i iluzija

„Cruor in fossam confusus, ut inde manes elicirent, animas re-

sponsa daturas.”
„Duše”, kaže Porfirije, „više od svega vole sveže prolivenu krv,

jer izgleda da im ona na kratko omogućuje da povrate neke od živo-
tnih sposobnosti.”40

Što se tiče materijalizacija, u svetim spisima se može pronaći
mnoštvo najrazličitijih. Ali da li su one bile izazivane pod istim
uslovima kao na savremenim seansama? Izgleda da mrak uopšte nije
bio potreban u vreme patrijarha i njihovih magičnih moći. Tri anđela
koja su se ukazala Avramu, jeli su na jasnoj sunčevoj svetlosti jer on
„sjeđaše na vratima pred šatorom svojim u podne”,41 kaže se u
Postanju. Duhovi Ilije i Mojsija su se isto tako javljali po danu, jer
je malo verovatno da su se Hristos i apostoli noću peli na visoko brdo.
Isus je predstavljen kako se ukazuje Mariji Magdaleni u vrtu u rano
jutro; pred apostolima se ukazao u tri odvojena navrata, po pravilu
tokom dana; jednom prilikom „kad već nastade jutro”.* Čak i kada
Valamova magarica „vidje anđela Gospodnjega”,** ceo događaj se
zbio usred dana.

Spremni smo da se potpuno složimo sa autorom o kome je reč da
u Hristovom životu – a možemo da dodamo i u Starom Zavetu –
„neprekidan niz spiritualističkih manifestacija”, ali ništa što bi spa-
dalo u medijumske pojave, barem fizičkog karaktera, ukoliko izu-
zmemo Saulovu posetu „ženi s duhom vračarskim”.*** A to je
razlika od suštinskog značaja.

Istina, Majstor je jasno rekao: „Djela ... i veća od ovih će tvo-
riti”**** – dela medijatora. Prema Joilu, nastupiće doba kada će doći
do izlivanja božanskog duha: „Proricaće sinovi vaši i kćeri vaše”, ka-
že on, „starci će vaši sanjati sne, mladići će vaši viđati utvare.”*****

40 1 Moj. 18:1. Navedeno u Porfirijevom delu “Of Sacrifices.”
41 Postanje 8:1.
* Jovan 21:4. (prim.prev.)
** Pogledajte 4 Moj. 22:21 pa nadalje. (prim.prev.)
*** Pogledajte 1 Sam. 28:7 pa nadalje. (prim.prev.)
**** Jovan 14:12. (prim.prev.)
***** Joil 2:28. (prim.prev.)

743

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

To doba je nastupilo, i oni rade sve ove stvari; spiritualizam ima svoje
vidovite i svoje mučenike, svoje proroke i iscelitelje. Poput Mojsija,
Davida i Jorama, postoje medijumi koji mogu direktno da zapišu
poruke dobijene od pravih planetarnih i ljudskih duhova, a najbolji
među njima ne izvlače od svog dara nikakvu materijalnu korist. Naj-
veći među njima u Francuskoj, Lemari, trenutno čami u zatvorskoj
ćeliji i, kako se dirljivo izrazio, „više nije čovek nego broj” u zatvo-
rskom registru.

Postoji vrlo mali broj govornika na spiritualističkoj sceni koji su
u stanju da govore nadahnuti nekim spoljnim uticajem, i, ako uopšte
znaju šta su rekli, nalaze se u stanju koje je opisao Danilo: „I ne imah
snage ... i kad čuh glas od riječi njegovijeh, izvan sebe padoh ničice
licem na zemlju.”42 A postoje i medijumi, o kojima smo već govorili,
za koje kao da je napisano proročanstvo iz Prve knjige Samuilove: „I
sići će na te duh Gospodnji, te ćeš prorokovati s njima, i postaćeš
drugi čovjek.”43 Ali na kom mestu, u dugom nizu biblijskih čuda,
možemo da pročitamo o gitarama koje lete, dajrama koje same uda-
raju i zvoncima koja zveckaju, ili se javljaju u mrklom mraku seansi
kao dokazi besmrtnosti duha?

ŠUDALA MADAN

Kada su Hrista optužili da „izgoni demone pomoću Veelzevula,
kneza demonskog”,* on je to porekao i oštro uzvratio pitanjem:
„Sinovi vaši čijom pomoću izgone?”** Ipak, spiritisti tvrde da je Isus
bio medijum, i da je bio pod kontrolom jednog ili više duhova; ali,
kada su Ga direktno optužili, on je otvoreno rekao da to nije istina.
„Ne kažemo li mi dobro da si ti Samarjanin, i da je demon u tebi?”
Isus je odgovorio: „U meni demona nema.”***

42 Dan. 10:8-9.
43 1 Sam. 10:6.
* Mat. 12:24. (prim.prev.)
** Mat. 12:27. (prim.prev.)
*** Jovan 8:48-49. (prim.prev.)

744

Stvarnost i iluzija

Pisac koga smo navodili pokušava da uspostavi paralelu između
letenja u vazduhu koje su izveli Filip i Jezekilj, i onog koje prikazuju
gospođa Gapi i drugi savremeni medijumi. On izgleda ne zna ili je
smetnuo s uma da, dok se levitacija javila kao posledica u oba slučaja,
uzroci koji su je proizveli bili su potpuno različiti. Već smo se osvr-
nuli na suštinu ove razlike. Levitacija kod nekog subjekta može biti
izazvana svesno ili nesvesno. ‚Žongler’ unapred određuje da će početi
da levitira, koliko će to trajati i na kojoj visini će lebdeti; u skladu s
tim podešava i dejstvo okultnih sila. Fakir proizvodi isti efekat silom
svoje namere i volje i, osim kada je u transu, ima punu kontrolu nad
svakim svojim pokretom. Isto čini i sijamski sveštenik kada se u sve-
tilištu odigne nekih petnaestak metara u vazduh, držeći u rukama
upaljenu tanku voštanu sveću, i leteći tamo-amo od jednog do drugog
idola, paleći svetiljke u nišama, bez ikakvog vidljivog oslonca, ko-
račajući isto tako sigurno kao da se nalazi na čvrstom tlu. Više osoba
je svojim očima to videlo i posvedočilo. Oficiri ruske eskadre, koja
je nedavno oplovila Zemlju i bila stacionirana duže vreme u vodama
Japana, iznose činjenicu da su, pored mnoštva drugih čuda, posma-
trali žonglere kako idu kroz vazduh sa vrha jednog drveta na drugo,
bez ikakvog oslonca pod sobom.44 Imali su prilike da vide i penjanje
uz glatki štap i vrpcu koja stoji uspravno, što je pukovnik Olkot
opisao u svom delu „People from the Other World“, a izvesni spiritisti
i medijumi, čije su ambicije veće od njihovog znanja, toliko puta
dovodili u pitanje. Biće da su navodi preuzeti od pukovnika Žila i
drugih pisaca, što se mogu naći u ovom radu, dovoljni da stave tačku
na sve sumnje da su ovakvi efekti stvarno mogući.

Ovi fenomeni, kada se javljaju nezavisno od religioznih obreda,
u Indiji, Japanu, na Tibetu, u Sijamu i drugim „paganskim” zemljama,
koji su stotinu puta raznovrsniji i čudesniji od ma čega što je viđeno
u „civilizovanoj” Evropi ili Americi, nikada se ne pripisuju duhovima

44 Naš izvor je očevidac događaja, gospodin N .... ov iz Sankt Petersburga, koji je bio

na komandnom brodu Almaz*, ako se tačno sećamo.

* Dijamant na ruskom. (prim.prev.)

745

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

FILOZOFSKA OSNOVA LEVITACIJE

Obratite pažnju na to da ova sila, u uslovima suve i tople atmo-
sfere na zemljinoj površini, može da akumulira dinamičku energiju
sposobnu da podigne ogromne mase vode i da sabije čestice atmo-
sfere koje potom brišu širom zemlje, čupajući drveće, podižući stene
i rasturajući zgrade u param-parčad. Vajldova električna mašina može
da proizvede tako jake elektro-magnetne struje da je pri svetlosti koju
šire moguće čitati sitna štampana slova u mrkloj noći na više od tri
kilometra od mesta na kome mašina radi.

Još 1600. godine Gilbert je u svom radu „O magnetu” (De Mag-
nete) izneo princip da je cela planeta jedan ogromni magnet, dok neki
od naših vrhunskih stručnjaka za elektricitet počinju da shvataju da i
čovek poseduje to svojstvo, i da se uzajamna privlačnost i odbojnost
pojedinih osoba može, bar delimično, objasniti ovom činjenicom.
Iskustva osoba koje su prisustvovale spiritističkim seansama po-
tvrđuju ovo mišljenje. Evo šta kaže profesor Nikolas Vagner sa uni-
verziteta u Sankt Petersburgu: „Toplota, a možda i naelektrisanje
istraživača koji sede u krugu mora da se skoncentriše na stolu i poste-
peno pretvori u pokret. U isto vreme, ili malo kasnije, psihička snaga
se sjedinjuje i pomaže drugim dvema. Pod psihičkom silom po-
drazumevam silu koja se razvija iz svih drugih sila našeg organizma.
One se kombinuju u jedan zajednički entitet, sastavljen od nekoliko
posebnih sila, koji može da se, tako iskombinovan, ispolji u meri koja
se razlikuje od čoveka do čoveka.” On smatra da razvoj ovog feno-
mena ometaju niska temperatura i suv vazduh. Ako se sada setimo
šta je rečeno o suptilnijim oblicima energije čije su postojanje u
prirodi dokazali hermetičari, i prihvativši hipotezu gospodina Vag-
nera da je „sila koja izaziva ove manifestacije skoncentrisana u medi-
jumima”, nije li medijum u stanju da, smeštajući u sebe jezgro isto
tako savr-šeno kao što je sistem permanentnih čeličnih magneta u

748

Stvarnost i iluzija

Vajldovoj bateriji, proizvede astralne struje dovoljno snažne da svo-
jim vrtlogom podignu čak i tako masivno telo kao što je odrastao
čovek? Nije neophodno da se podignuti objekat i sam vrti u krug,
jer fenomenom koga posmatramo, za razliku od vihora, upravlja in-
teligencija koja može da održi podizanje tela unutar uzlazne struje
sprečavajući pri tom njegovu rotaciju.

Levitacija je u ovom slučaju čisto mehanički fenomen. Nepo-
kretno telo pasivnog medijuma odiže vrtlog koga stvaraju ili eleme-
ntarni duhovi – u nekim slučajevima to mogu biti i duhovi ljudi, dok
su ponekad u pitanju uzročnici bolesti, kao što je slučaj sa pacijentima
profesora Pertija koji hodaju u snu. Nasuprot tome, levitacija jednog
adepta je isključivo elektro-magnetni efekat, kao što smo već rekli.
On polarizuje svoje telo suprotno od polariteta atmosfere, odnosno
isto kao Zemlja; na taj način ga prva privlači dok ga druga odbija
(odiže), a svo vreme ostaje potpuno svestan. Sličan fenomen levi-
tacije je moguć i u slučajevima kada neka bolest promeni polaritet
pacijentovog tela, što bolesti po pravilu čine u manjoj ili većoj meri.
Ali u takvom slučaju je malo verovatno da će osoba koja lebdi ostati
u svesnom stanju.

Tokom jedne serije posmatranja vihora, koja je obavljena tokom
1859. na prostoru Stenovitih planina, „jedne novine su podignute ... na
visinu od šezdesetak metara; tamo su se duže vremena klatile napred-
nazad, svo vreme se krećući napred”.45 Naravno, naučnici će reći da
se ne može povući paralela između ovog slučaja i levitiranja ljudi, da
se u zatvorenoj prostoriji ne može obrazovati vrtlog koji bi odigao
medijuma sa poda, ali to pitanje je povezano sa astralnom svetlošću i
duhom, koji imaju svoje posebne zakone dinamike. Oni koji ih dobro
poznaju tvrde da skup ljudi podvrgnut mentalnom uzbuđenju, koje se

45 „Koje sile su izazvale ovo klaćenje novina u vazduhu?” pita Dž. V. Felps, koji je i
naveo ovaj slučaj: „To su snažna uzlazna struja zagrejanog vazduha, silazna struja hlad-
nijeg vazduha, translatorno kretanje povetarca nad površinom tla i kružno kretanje vihora.
Ali na koji način su mogli da se iskombinuju da dovedu do klaćenja napred-nazad?” (Pre-
davanje pod naslovom „Force Electrically Explained”.)

749

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

odražava na psihički sistem, odbija elektro-magnetne emanacije koje,
kada su dovoljno intezivne, mogu da bace atmosferu u okruženju u
stanje potpune pometnje. Moguće je da se stvori dovoljno jaka sila
da proizvede vrtlog električnih struja, dovoljno snažnih da izazovu
mnoge neobične pojave. Imajući rečeno u vidu, možemo shvatiti da
brzo okretanje derviša koji igraju u transu, divlje igre, njihanje,
pokreti tela, muzika i krici poklonika imaju isti cilj – stvaranje takvih
astralnih uslova koji pogoduju izazivanju psiholoških i fizičkih fe-
nomena. I razlozi religioznih obreda oživljavanja će biti bolje shva-
ćeni ako imamo na umu ovaj princip.

No, postoji još jedna stvar koju treba razmotriti. Ukoliko medijum
predstavlja jezgro magnetizma i provodnik kroz koji prolazi ova sila,
trebalo bi da se pokorava istim zakonima kao i provodnik od metala,
i bude privučen njegovim magnetom. Ako su, shodno tome, nevidljive
sile koje upravljaju ovim pojavama obrazovale magnetno središte
tačno nad njim, zbog čega se njegovo telo ne podigne ka središtu, upr-
kos Zemljinoj gravitaciji? Znamo da je, u slučaju medijuma koji nije
svestan razvoja cele operacije, neophodno da prvo priznamo činjenicu
da postoji takva inteligencija, a zatim i mogućnost da se eksperiment
obavi na opisani način, ali, imajući u vidu veliki izbor najrazličitijih
dokaza koji stoje na raspolaganju, ne samo na osnovu naših sopstvenih
istraživanja, u kojima nije naveden izvor, već i onih koja je obavio go-
spodin Kruks, kao i veliki broj drugih istraživača u mnogim zemljama
i raznim razdobljima, mi nećemo odustati od svog glavnog cilja i nu-
dimo ovu hipotezu u uzaludnom pokušaju da potkrepimo slučaj koga
naučnici ne žele strpljivo da razmotre, čak ni kada ga potvrdi najista-
knutiji među njima.

Još 1836. godine javnost je obaveštena o izvesnim fenomenima
koji su bili bar isto toliko neobični, ako ne i više, od svih manifestacija
koje se izvode u naše vreme. U Francuskoj je objavljena prepiska dvo-
jice dobro poznatih mesmerista, Deleuza i Biloa, i po prvi put su ‚čuda’
postala tema o kojoj se raspravlja u svim udruženjima. Bilo je čvrsto
verovao u pojavu duhova jer, kako kaže, video ih je, čuo i osetio.

750

Stvarnost i iluzija

Deleuz je bio uveren u svoju verziju isto koliko i Bilo, izjavivši da je
čovekova besmrtnost i povratak preminulih, ili tačnije njihovih seni,
na ovaj svet po njegovom mišljenju nepobitno dokazana stvar. Nevi-
dljive ruke su mu donosile materijalne predmete sa udaljenih mesta, a
imao je i kontakte sa nevidljivim inteligencijama u kojima je bilo reči
o stvarima od najvećeg značaja. „Što se toga tiče”, primećuje on, „ne
mogu da zamislim na koji način duhovna bića mogu da prenose ma-
terijalne predmete.” Međutim, iako skeptičniji i manje intuitivan od
Biloa, složio se sa njim da se „spiritizam više ne zasniva na mišlje-
njima, već na činjenicama”.

I profesor Vagner iz Sankt Petersburga je došao do istog zaključka.
U svom drugom pamfletu pod naslovom „Mediumistic Phenomena”
(Medijumski fenomeni), objavljenom decembra 1875., iznosi sledeći
prekor na račun gospodina Škljarevskog, jednog od materijalista koji
su ga kritikovali:

„Sve dok su spititističke manifestacije bile slabe i neredovne, mi
naučnici smo mogli da se zamajavamo teorijama o nesvesnoj reakciji
mišića, ili nesvesnim aktivnostima našeg mozga, a da sve ostalo
sručimo na istu gomilu, kao ‚žongleraj’ ... Ali sada su ove čudne
manifestacije postale previše upadljive; duhovi se pokazuju u vidu
opipljivih, materijalizovanih oblika, koje može dotaći i kojima može
baratati po volji ma koji obrazovani skeptik poput vas, pa čak mogu
da im se izmere težina i veličina. Ne možemo više da se odupiremo,
jer svaki otpor postaje besmislen – preteći da se pretvori u ludilo.
Zato pokušajte da shvatite sve ovo, i da se pomirite s tim da je nemo-
guće postalo činjenica.”

Gvožđe se namagnetiše samo privremeno, ali čelik stalno, kada
ga dotakne prirodni magnet. S druge strane, čelik je samo gvožđe
koje je legirano određenom količinom ugljenika, pa ipak taj proces
u potpunosti menja prirodu metala, bar kad su u pitanju njegova mag-
netna svojstva. Na isti način se može reći i da je medijum obična oso-
ba koja je ‚namagnetisana’ prilivom astralne svetlosti; i kao što se
trajnost magnetnih svojstava metala meri stepenom sličnosti sa če-

751

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

likom, ne bismo li mogli da kažemo da su i intenzitet i trajnost medi-
jumskih moći srazmerni zasićenju medijuma magnetnom ili astral-
nom silom?

Ovo stanje zasićenosti može da bude urođeno ili može biti izaz-
vano na ma koji od sledećih načina – mesmeričkim procesom, po-
sredstvom duha, ili sopstvenom voljom. Štaviše, ovo stanje izgleda
da je nasledno, kao i ma koja druga fizička ili mentalna osobenost;
mnogi, ako ne i bezmalo svi veliki medijumi, imali su bar jednog ili
više potomaka koji su pokazivali neki oblik medijumskih sposo-
bnosti. Mesmerički subjekti lako prelaze u više oblike vidovitosti i
medijumstva (kako se to sada naziva), kako nas obaveštavaju Gre-
gori, Deleuz, Pisegir, Du Pote i drugi autoriteti. Što se tiče procesa
samozasićenja, dovoljno je da pogledamo izveštaje verskih poklonika
iz Japana, Sijama, Kine, Indije, Tibeta i Egipta, kao i iz raznih evrop-
skih zemalja, da bismo se uverili u njihovu istinitost. Dugo i uporno
nastojanje da se potčini materija dovodi do stanja u kome čovek ne
samo da postaje neosetljiv na spoljne utiske, već je u stanju i da si-
mulira samu smrt, kao što smo već videli. Stanje transa u tolikoj meri
pojačava snagu njegove volje da stiče sposobnost da uvuče u sebe,
kao u vrtlog, sile koje prebivaju u astralnoj svetlosti, kako bi pojačao
sopstvenu, prirodnu zalihu.

Fenomeni mesmerizma se ne mogu objasniti nijednom drugom
hipotezom do projekcijom sile u vidu struje koja ide od izvođača ka
subjektu. Ukoliko je čovek u stanju da projektuje ovu silu naporom
volje, šta ga sprečava da je privuče k sebi obrnuvši smer struje? Osim
ako se ta sila ne stvara unutar samog njegovog tela tako da ne može
da je privuče nikakva spoljna sila. Ali čak i pri takvoj pretpostavci,
ukoliko je u stanju da proizvede dovoljno veliku količinu da ‚zasiti’
drugu osobu, pa čak i neki neživi objekat sopstvenom voljom, zbog
čega ne bi mogao da proizvede i višak radi samozasićenja?

U svom radu iz oblasti antropologije, profesor Dž. R. Bjukenan
primećuje tendenciju da fizionomske odlike predisponiraju prirodnu
sklonost ka određenim oblicima ponašanja; sklonost ka agresivnosti

752