H.P.Blavacka -Razotkrivena Izida

Psihički fenomen

jednostavno rečeno, da ih proučimo utoliko pažljivije ukoliko nam
izgledaju nepristupačnije.”

Markiz de Pisegir je daleko unapredio Mesmerove eksperimente
odbacivši sve naprave i uređaje, i uspeo da proizvede izuzetna sred-
stva lečenja za podstanare njegovog imanja u Bisansiju. Kada je
javnost obaveštena o njima, mnogi drugi naučnici su eksperimentisali
sa sličnim uspehom, da bi 1825. M. Foasak (Foissac) predložio Medi-
cinskoj akademiji da sprovede novo istraživanje. Posebna komisija,
koja se sastojala od Adelona, Parisija, Marka, Burdena, Sen., pored
Isona (Husson) čiji je posao bio da sastavlja izveštaje, jednoglasno
su preporučili da se ova inicijativa prihvati. Oni smelo priznaju da
„u nauci nijedna odluka nije ni apsolutna ni neporeciva za sva vre-
mena”, i pružaju nam mogućnost da procenimo koliko vrede za-
ključci Frenklinove komisije iz 1784. izjavivši da su „eksperimenti
na kojima je bila zasnovana njena krajnja odluka bili sprovođeni bez
istovremenog i neophodnog okupljanja svih članova komisije, kao i
uz određena moralna predubeđenja koja su, prema principima kojima
podleže predmet radi čijeg ispitivanja su bili sazvani, morala da
dovedu do njihovog potpunog neuspeha”.

Najugledniji pisci na temu savremenog spiritizma su do sada više
puta ponovili sve što je rečeno u pogledu magnetizma kao tajnog
sredstva lečenja, naime:

„Dužnost Akademije je da ga prouči, da ga podvrgne probama;
najzad, da preuzme njegovu upotrebu i terapiju iz ruku osoba koje
ne poznaju ovu veštinu, koje zloupotrebljavaju ovo sredstvo i pret-
varaju ga u izvor dobiti i špekulisanja.”

Ovaj izveštaj je izazvao duge rasprave, ali maja 1826. Akademija
je imenovala komisiju koja se sastojala od sledećih poznatih imena:
Leroa (Leroux), Bordoa de la Mot (Bourdois de la Motte), Duble
(Double), Mažendi (Magendie), Gerson (Gersant), Ison, Tilljej
(Thillaye), Mark, Itar (Itard), Fukje (Fouquier) i Ženaj de Misi (Gue-
nau de Mussy) Oni su odmah počeli sa radom i nastavili tokom
narednih pet godina, prenoseći akademiji rezultate svojih posma-

297

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

tranja putem gospodina Isona. Izveštaj obuhvata prikaze pojava koje
su razvrstane na trideset četiri različita odeljka, ali kako sav ovaj rad
nije bio isključivo posvećen proučavanju magnetizma, moraćemo da
se zadovoljimo sa nekoliko kratkih izvoda. Oni potvrđuju da nisu
neophodni ni dodir šakama, trljanje ni „prelaženje rukama” preko
subjekta, jer su u nekoliko slučajeva sama volja, odnosno usredsređen
pogled, bili dovoljni da izazovu magnetnu pojavu, čak i bez znanja
osobe koja joj je podvrgnuta. „Dobro proverene pojave isceljenja”
zavise isključivo od magnetizma i ne mogu se reprodukovati u nje-
govom odsustvu. Dokazano je postojanje stanja dubokog transa, kao
i „slučajeva kada su sticane nove sposobnosti, koje su nazvane vi-
dovitošću, intuicijom, unutrašnjom sposobnošću predviđanja”. San
(magnetski) je „bio izazivan pod okolnostima u kojima magnetizirana
osoba nije mogla da vidi, niti je znala za sredstva upotrebljena za nje-
govo izazivanje“. Kada bi magnetizer uspostavio kontrolu nad svojim
subjektom, bio bi u stanju da ga „potpuno prenese u stanje transa, da
ga izvede van tela bez njegovog znanja, van vidnog polja, na izvesnu
udaljenost, i kroz zatvorena vrata”. Spoljna čula spavača su izgledala
potpuno paralisana, kao da su delovali njihovi duplikati. „Najveći
deo vremena oni uopšte ne čuju neočekivane zvuke koji do njihovih
ušiju dopiru spolja, kao što je zvuk bakrenog suda udarenog iz sve
snage, pad nekog teškog predmeta, itd. Moguće je naterati ih da udišu
isparenja hlorovodonične kiseline ili amonijaka a da im to uopšte ne
zasmeta, pa čak i da ne posumnjaju šta se događa.” Komisija je mogla
da ih „golica po tabanima, nozdrvama, da perom češe uglove njihovih
očiju, da ih štipa za kožu tako jako da dobiju ehimozu, da im zabada
igle pod nokte do prilične dubine, a da ne pokažu ma kakve znake
bola ili neki znak da su bar svesni onoga što im rade. Ukratko, imali
smo prilike da posmatramo osobu koja je bila potpuno neosetljiva na
jednu od najbolnijih hirurških operacija, čija pribranost, puls i disanje
nisu odavali ni najmanju emociju”.

Toliko o spoljnim čulima. Pogledajmo sada šta imaju da nam kažu
o unutrašnjim, za koja se sa pravom može reći da dokazuju znatnu

298

Psihički fenomen

razliku koja postoji između ljudske i ovčije protoplazme. O tim za-
ključcima komisija kaže:

„Dok se nalaze u ovom stanju transa magnetizovane osobe koje
smo posmatrali zadržavaju čulne sposobnosti koje su imale dok su
bile u budnom stanju. Njihovo pamćenje je čak pouzdanije i više-
struko povećano ... Imali smo prilike da gledamo dve osobe u transu
koje su, zatvorenih očiju, prepoznavale stvari koje smo stavljali is-
pred njih; bile su u stanju da kažu, ne dodirujući ih, boju i broj karata
za igranje; čitale su reči preko kojih smo prstom prelazili u knjizi,
ili po nekoliko redova iz knjige koju smo nasumice otvorili. Ova po-
java je izvođena pomoću prstiju, čak i kada su očni kapci bili pot-
puno zatvoreni. Kod dva subjekta smo naišli na sposobnost da
predvide određene organske komplikacije. Jedan od njih je nekoliko
dana, ustvari meseci, ranije najavio dan, čas i minut kada će naići
epileptični napad i kada će se povratiti; drugi je objavio vreme kada
će bolest biti izlečena. Njihova predskazanja su se ostvarila sa
izuzetnom preciznošću.”

Komisija kaže da je „sakupila i upoznala se sa činjenicama do-
voljno značajnim da je navedu na pomisao kako bi akademija trebalo
da podstiče istraživanja magnetizma kao vrlo neobične grane psi-
hologije i istorije prirode”. Komisija zaključuje izveštaj time da su
ustanovljene činjenice toliko neobične da jedva mogu da zamisle
kako bi akademija mogla da poveruje u njihovu istinitost, ali tvrde
da su ih svo vreme pokretali najuzvišeniji motivi, „ljubav prema
nauci i nužda da opravdaju nade koje je akademija polagala u našu
revnost i našu privrženost”.

Njihovi strahovi su bili potpuno opravdani u slučaju bar jednog
od članova same komisije, koji se povukao iz eksperimenata „sma-
trajući da ne bi trebao da potpiše izveštaj,” kako nam kaže gospodin
Ison. Fiziolog Mažendi je bio taj koji, uprkos tome što je u zvaničnom
izveštaju rečeno da „nije prisustvovao eksperimentima”, nije oklevao
da mesmerizmu posveti četiri stranice svog čuvenog rada „Human
Physiology” (Fiziologija ljudskog tela), i pošto je dao kratak rezime
fenomena koji su navodno povezani s njim, ne iznoseći svoje uverenje

299

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

u njihovu istinitost onako bezrezervno kao što su to svojom erudi-
cijom i naučnim saznanjima učinile njegove kolege iz komisije,
kaže:

„Samopoštovanje i dostojanstvo profesije zahtevaju opreznost u
ovim stvarima. On (jedan dobro obavešteni lekar) će se prisetiti kako
brzo misterija može da sklizne u šarlatanstvo i kako je lako degradi-
rati profesiju čak i površnom mistifikacijom, ukoliko je istaknuti
stručnjaci tolerišu.”

Nijednom rečju on ne nagoveštava tajnu da ga je akademija ime-
novala da radi u komisiji iz 1826.; samog sebe je izuzeo sa njenih
zasedanja; na taj način je onemogućio sebe da nauči istinu o me-
smeričkim fenomenima da bi sada izricao presudu ex parte. „Sa-
mopoštovanje i dostojanstvo profesije” bi pre zahtevali ćutanje!

Trideset osam godina kasnije, jedan engleski naučnik čija su spe-
cijalnost bila fizička ispitivanja, i koji je bio još poznatiji u naučnim
krugovima od Mažendija, ponizio se isto tako nekorektnim postup-
kom. Kada mu se pružila prilika da istražuje spiritističke fenomene i
pomogne da budu uzeti iz ruku neukih i nepoštenih „istraživača”,
profesor Džon Tindal ju je zaobišao; međutim, u svojim „Odlomcima
nauke” on upotrebljava izraze nedostojne jednog džentlmena, koje
smo naveli na drugom mestu.

Ali ne budimo nekorektni; on je ipak učinio jedan pokušaj, i to je
dovoljno. On nam u svojim „Odlomcima” priznaje da se jednom
spustio ispod stola da vidi odakle dolaze ta kuckanja i lupkanja, a
digao se ispunjen očajem za sav ljudski rod, kakav ga nikad pre nije
obuzeo! Izrael Patnam (Israel Putnam) koji puzi na rukama i kole-
nima da bi ubio ženu-vukodlaka u njenoj jazbini nudi paralelu po-
moću koje možemo da procenimo smelost ovog hemičara koji u
mrklom mraku poseže za neprijatnom istinom; ali Patnam je na kraju
ubio svog vukodlaka, dok je Tindala njegov proždrao! Na njegovom
grbu bi trebalo da stoji „Podsvesni očaj” (Sub mensa desperatio).

U svom osvrtu na izveštaj komisije iz 1824. dr Alfonso Teste
(Alphonse Teste), istaknuti savremeni naučnik, kaže da je ostavio
dubok utisak na akademiju, ali da nije ubedio skoro nikoga:

300

Psihički fenomen

„Niko nije doveo u pitanje verodostojnost članova komisije, čije
su iskrene namere kao i veliko stručno znanje bili nesporni, ali se
sumnjalo da su na neki način bili namagarčeni. U stvari, postoje
izvesne neugodne činjenice koje kompromituju one koji veruju u njih,
naročito one koji su dovoljno iskreni da ih javno priznaju.”

Neka istorijski zapisi, od najstarijih vremena do danas, posvedoče
koliko u tome ima istine. Kada je profesor Robert Hejr objavio pre-
liminarne rezultate svojih spiritističkih istraživanja, njega su, mada
je jedan od najistaknutijih hemičara i fizičara u svetu, svejedno sma-
trali budalom. A kada je dokazao da nije, optužili su ga da je pose-
nilio; profesori sa Harvarda su upirali prstom u „njegovu ludačku
privrženost ogromnoj podvali”.

Kada je profesor počeo svoja istraživanja 1853. objavio je da se
„osećao pozvanim da izvrši svoju dužnost prema bližnjima i upotrebi
sav uticaj koji ima pokušavajući da obuzda poplavu masovnog ludila
koje se, suprotstavljajući se razumu i nauci, ubrzano priklanjalo ve-
likoj obmani nazvanoj spiritizam”. Mada se, prema njegovoj izjavi,
„potpuno slagao sa Faradejevom teorijom koja je pokušala da objasni
obrtanje stolova”, on je imao istinsku veličinu koja karakteriše prave
„prinčeve nauke” da sprovede detaljno istraživanje i tek onda saopšti
istinu. Neka nam kaže svojim sopstvenim rečima kako su ga kolege
sa kojima je celog života radio nagradile za to. U jednom javnom
obraćanju u Njujorku, septembra 1854., on kaže da je bio „uključen
u naučna istraživanja tokom više od pola veka, i da tačnost i pre-
ciznost njegovih zapažanja nisu nikada bili dovedeni u pitanje, sve
dok nije postao spiritista, a u njegov lični integritet nikada niko nije
posumnjao sve dok profesori sa Harvarda nisu svom žestinom napali
ono za šta je znao da je istina, a za šta oni nisu znali da je laž.”

Koliko je žalosti iskazano sa ovih nekoliko reči! Starcu od se-
damdeset šest godina – koji se bavio naukom pola veka – svi su
okrenuli leđa samo zato što je rekao istinu! A sada o gospodinu A. R.
Volasu, koga su ranije cenili kao jednog od najbriljantnijih britanskih
naučnika, pošto je objavio da veruje u spiritizam i mesmerizam, go-

301

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

vore sa sažaljenjem. I profesor Nikolaj Vagner iz Sankt Petersburga,
koji ima reputaciju jednog od najistaknutijih zoologa, plaća cenu za
svoju izuzetnu iskrenost sramnim odnosom ruskih naučnih krugova
prema njemu!

Postoje naučnici i naučnici, i ako okultne nauke u slučaju savre-
menog spiritizma pate usled zlobe i pakosti jedne vrste, one su uvek
imale ljude spremne da ih brane među ličnostima koje su proslavile
i samu nauku. U prvom redu nalazimo Isaka Njutna, „svetlost nauke”,
koji je bio čvrsto uveren u učenje o magnetizmu kakvo su zastupali
Paracelzus, Van Helmont i „filozofi vatre” uopšte. Niko neće ni
pokušati da porekne da je njegovo učenje o univerzalnom prostoru i
uzajamnom privlačenju isključivo teorija o magnetizmu. Ako njegove
sopstvene reči uopšte nešto znače, onda je to da je sva svoja razmi-
šljanja zasnivao na „duši sveta”, na velikoj, univerzalnoj magnetskoj
sili, koju je nazvao „božanskim čulom” (divine sensorium).14

„Ovde je u pitanju veoma suptilan duh koji se probija svuda, čak
i kroz najtvrđa tela, i koji se skriva u samoj njihovoj supstanci. Tela
se uzajamno privlače snagom i delovanjem ovog duha i prianjaju
jedno uz drugo kada se dodirnu. Posredstvom ovog duha naelek-
trisana tela ispoljavaju dejstvo i na najvećim razdaljinama, kao i na
najbližim, privlačeći ili odbijajući; ovaj duh omogućuje i protok svet-
losti, njeno prelamanje i odbijanje, kao i zagrevanje tela. On izaziva
reakciju svih čula; zahvaljujući njemu životinje mogu da se kreću.
Ali ovakve stvari ne mogu da se objasne u nekoliko reči, niti mi
imamo dovoljno iskustva da precizno odredimo zakone po kojima
ovaj univerzalni duh deluje.”

Postoje dve vrste namagnetisanja; prvo je potpuno životinjsko,
drugo je transcendentalno i zavisi od volje i znanja mesmeriste, kao
i od stepena duhovnosti samog subjekta i njegove sposobnosti da
prima utiske prenesene astralnom svetlošću. Ali sada treba konstato-
vati da vidovitost zavisi u mnogo većoj meri od onog prvog, nego od

14 „Fundamental Principles of Natural Philosophy” (Osnovni principi filozofije
prirode).

302

Psihički fenomen

potonjeg. Čak će i subjekt sa najviše samopouzdanja morati da pok-
lekne pred moćima jednog adepta kao što je Du Pote. Ukoliko mes-
merist, mađioničar ili sam duh vešto usmere subjektovo čulo vida,
svetlost mora da nam iznese svoje najskrivenije „snimke”; jer, ako
je ono knjiga koja zauvek ostaje zatvorena za one koji „vide ali ne
opažaju”, ona je na drugoj strani uvek otvorena za onoga koji ima
dovoljnu snagu volje da je otvori. Ona čuva neiskrivljen zapis o
svemu što je bilo, što jeste i što će ikada biti. I najsitnija zbivanja u
našim životima su utisnuta u nju, pa čak i naše misli ostavljaju otiske
na njenim neuništivim foto-pločama. To je knjiga koju anđeo otvara
u Otkrivenju, „koje je Knjiga Života, i po kojoj se mrtvima sudi
prema delima njihovim”. To je, kraće rečeno, PAMĆENJE samog
BOGA!

„Proroci potvrđuju da se utisci misli, karaktera, ljudi, kao i drugih
božanskih vizija pojavljuju u etru ... U njemu bezoblične stvari popri-
maju oblik”, kaže jedan drevni odlomak iz spisa “Haldejska pro-
ročanstava Zaratustre”.15

Otuda se drevna kao i savremena mudrost, proročanstva i nauka
zajedno potvrđuju tvrdnje kabalista. Na neuništivim pločama astralne
svetlosti nalaze se otisci svake misli koja nam prođe kroz glavu, i
svakog dela koje učinimo; dok su budući događaji – posledice davno
zaboravljenih uzroka – već ocrtani u vidu živih slika koje će biti
razumljive oku vidovnjaka i proroka. Pamćenje – koje materijaliste
tera u očaj, za psihologe predstavlja nerešivu zagonetku a za nauku
nedokučivu sfingu – za onoga koji proučava drevne filozofije nije
ništa više od pukog naziva koji označava moć koju čovek nesvesno
ispoljava, koja mu je zajednička sa mnogim inferiornijim životi-
njskim vrstama – kojom pomoću unutrašnjeg čula vida može da gleda
u astralnu svetlost, i u njoj spazi odraze minulih osećaja i događaja.
Umesto da pretaražuju cerebralne ganglije (nervne čvorove u mozgu)
u potrazi za „mikrozapisima živih i mrtvih, prizorima kojima smo

15 „Simpl. in Phys.,” 143; “The Chaldean Oracles”, Cory.

303

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

prisustvovali, događajima u kojima smo učestvovali”,16 oni su otišli
u neiscrpno spremište gde za sva vremena ostaju sačuvani zapisi o
životu svakog čoveka, kao i svakog drhtaja vidljive vaseljene!

Taj blesak pamćenja za koga tradicija pretpostavlja da čoveku koji
se davi u trenutku prikaže svaki davno zaboravljeni prizor njegovog
zemaljskog života – kao što se noćni pejzaž putniku otkriva pri
kratkom blesku munje – jednostavno predstavlja letimični pogled
koga duša, boreći se za život, uspeva da baci na nemu galeriju slika
u kojima je cela njena istorija naslikana večno živim bojama.

Dobro poznata činjenica – koju može da iz ličnog iskustva potvrdi
bar devet od deset osoba – da nam se često čine poznatim prizori, pe-
jzaži ili razgovori koje vidimo, odnosno čujemo prvi put, ponekad u
zemljama u kojima nikada pre nismo bili, posledica su istih uzroka.
Oni koji veruju u reinkarnaciju navode takve pojave kao dodatni
dokaz naših prethodnih postojanja u drugim telima. Ovu sposobnost
prepoznavanja ljudi, zemalja i predmeta koje nikada pre nismo videli
pripisuju odblescima pamćenja koja su ostatak iskustava iz prethod-
nih života zadržanih u duši. Ali ljudi drevnih vremena su se, isto kao
i srednjovekovni filozofi, čvrsto držali suprotnog stanovišta.

Oni su tvrdili da, mada je ovaj psihološki fenomen jedan od naj-
jačih argumenata u prilog besmrtnosti duše i njene prethodne egzis-
tencije, kako je ova obdarena sopstvenim pamćenjem potpuno
nezavisnim od našeg fizičkog mozga, to ipak nije dokaz postojanja
reinkarnacije. Kako je to Elifas Levi divno izrazio, „priroda zatvara
vrata za svime što se dogodi, i gura život napred” u sve savršenijim
oblicima. Iz čaure se razvija leptir; on nikada ne može da se ponovo
pretvori u larvu. U tišini noćnih časova, kada su naša telesna čula
čvrsto sputana okovima sna, i dok se naše telo sastavljeno od eleme-
nata opušta, naš astralni oblik postaje slobodan. On se tada izluči iz
svog ovozemaljske tamnice i, kako se Paracelzus izrazio – „razgovara
sa spoljnim svetom” i putuje kako vidljivim tako i nevidljivim sve-

16 Drejper: “Conflict between Religion and Science”.

304

Psihički fenomen

tovima. „U snu”, kaže on, „astralno telo (duša) ima veću slobodu kre-
tanja; ono se tada vine do svojih roditelja i komunicira sa zvezdama.”
Snovi, slutnje, predviđanje događaja, prognoze i predosećaji su utisci
koje je naš astralni duh ostavio u našem mozgu, koje ovaj prima sa
manjom ili većom jasnoćom, u srazmeri sa količinom krvi kojom je
snabdeven tokom časova provedenih u snu. Što je fizičko telo više
iscrpljeno, to spiritualni čovek ima više slobode i utoliko su upe-
čatljiviji utisci koji ostaju u pamćenju naše duše. Kada čvrsto spa-
vamo, bez snova i naglih prekida, prilikom buđenja i povratka
„spoljne svesnosti” čovek se ponekad ne seća ničega što je sanjao.
Ali utisci prizora i pejzaža koje je astralno telo videlo na svojim
„putovanjima” su i dalje tu, mada su pasivizirani usled pritiska ma-
terije. Oni mogu da budu „probuđeni” u ma kom trenutku i tada,
tokom takvih bleskova čovekovog unutrašnjeg pamćenja, nastaje
trenutna razmena energija između vidljivog i nevidljivog sveta. Us-
postavlja se strujni tok između „mikro-zapisa” u nervnim čvorovima
mozga i galerije prizora koje je astralna svetlost fotografski snimila.
A čovek koji zna da nikada nije u svom telesnom životu posetio niti
video pejzaž ili ličnost koje prepoznaje ipak može da tvrdi da ih je
video ili da ih zna, jer ih je upoznao na putovanjima svog oslo-
bođenog duha. Ovome fiziolozi mogu da upute samo jedan prigovor.
Reći će da je prilikom prirodnog sna – savršenog i dubokog, „polo-
vina naše prirode koja se pokorava volji u inertnom stanju” i da je
stoga nesposobna da putuje bilo gde; utoliko pre što postojanje ma
kakvog individualnog astralnog tela ili duše smatraju za neku vrstu
poetskog mita. Blumenbah (Blumenbach) nas uverava da je tokom
sna obustavljeno svako opštenje između uma i tela; dr Ričardson ovo
opovrgava, podsećajući nemačkog naučnika da je, „kako su tačna
razgraničenja i veze između uma i tela nepoznate”, rekao više nego
što je trebalo. Ovo priznanje, kome se pridružuje i francuski fiziolog
Furnije, kao i jedno još skorije od dr Alkin, (Allchin) istaknutog
lekara iz Londona, koji je prilikom jednog obraćanja studentima
iskreno priznao da „od svih naučnih istraživanja koja imaju društveni

305

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

značaj, medicina možda počiva na najneizvesnijim i najnesigurnijim
osnovama”, daju nam izvesno pravo da odvagamo hipoteze drevnih
naučnika naspram savremenih.

Nijedan čovek, koliko god bio neotesan i ogrezao u materijalizam,
ne može da izbegne život u vidu dvostruke egzistencije; jedna se
odvija u vidljivom svetu, druga u nevidljivom. Životni princip koji
pokreće njegov fizički okvir uglavnom prebiva u astralnom telu; i
dok se delovi njegovog ja, koji su bliži životinjskoj prirodi, odmaraju,
za one spiritualnije ne postoje ni granice ni prepreke. Savršeno smo
svesni činjenice da će mnogi obrazovani ljudi, kao i neobrazovani,
odbaciti takvu „novu” teoriju o razmeštaju životnog principa. Oni će
radije ostati u blaženom neznanju i nastaviti da tvrde da niko ne zna
niti može da kaže odakle dolazi i kuda iščezava ova tajanstvena sila,
nego što će izdvojiti makar trenutak pažnje da razmotre ono što sma-
traju starim, napuklim teorijama. Neki bi mogli da prigovore i sa
teološkog stanovišta, da neme životinje nemaju besmrtnu dušu, pa
otuda ne mogu imati ni astralni duh; jer se teolozi, baš kao i laici,
rukovode pogrešnim utiskom da su duša i duh jedno te isto. Ali ako
proučimo Platona i druge drevne filozofe, možemo odmah da prime-
timo da dok „iracionalna duša”, pod kojom Platon podrazumeva naše
astralno telo ili eterično ispoljavanje našeg ja, u najboljem slučaju
može da ima manje ili više produženu egzistenciju s one strane groba,
dotle je božanski duh u nama – koga je Crkva pogrešno nazvala
dušom – besmrtan po samoj svojoj suštini. (Svako ko dobro poznaje
hebrejski i zna značenje dve reči, ruah i nefeš, smesta će
uočiti razliku). Ukoliko je životni princip nešto odvojeno od astralnog
duha, i ni na koji način nije povezan s njim, zbog čega onda intenzitet
vidovnjačkih moći toliko zavisi od telesne iscrpljenosti subjekta? Što
je dublji trans, što je manje znakova života koje telo pokazuje, utoliko
su jasnija spiritualna opažanja i upečatljivije duševne vizije. Duša,
oslobođena tereta telesnih čula, pokazuje aktivnije prisustvo svojih
moći u daleko većoj meri nego što bi bila u stanju u snažnom,
zdravom telu. Brije de Boasmon iznosi više ovakvih primera.

306

Psihički fenomen

Dokazano je da čula vida, mirisa, ukusa, dodira i sluha postaju daleko
izoštrenija kod mesmerizovanog subjekta kome je uskraćena mo-
gućnost da ih upotrebi na uobičajen, telesni način, nego kada može
da ih koristi u normalnom stanju.

Samo ove činjenice bi, jednom dokazane, trebalо da stoje kao
ugaoni kamen neprekidnosti individualnog života, bar neko vreme
pošto napustimo svoje fizičko telo, bilo stoga što je postalo istrošeno
ili usled nesrećnog slučaja. Ali mada tokom svog kratkog putovanja
na Zemlji naša duša može da se pretopi u svetlost skrivenu „ispod
žita”, ona i dalje svetli jačim ili slabijim sjajem i privlači sebi uticaje
srodnih duhova, a kada se neka dobra ili zla misao rodi u našem
mozgu, ona privlači sebi istorodne podsticaje isto onako neodoljivo
kao što magnet privlači gvozdene opiljke. Ova privlačna sila je sra-
zmerna jačini kojom se misaoni impuls oseti u etru; na taj način ćemo
shvatiti kako čovek može da ostavi tako dubok trag u dobu u kome
živi, da njegov uticaj može da se dalje prenosi – neprestanom raz-
menom struja energije između dva sveta, vidljivog i nevidljivog – iz
jednog razdoblja u sledeće, sve dok taj uticaj ne obuhvati najveći deo
ljudskog roda.

Teško bismo mogli da ocenimo koliko su daleko autori čuvenog
dela “Unseen Universe” išli u razmišljanjima u tom smeru, ali da nisu
saopštili sve što su mogli daje se zaključiti iz sledećeg teksta:

“Šta god mislili o njemu, nema sumnje da se svojstva etra rangi-
raju mnogo više u tajnama prirode od onih koja odlikuju opipljivu
materiju. I, kako su ‚prvosveštenici’ nauke i dalje vrlo daleko od sh-
vatanja njegove suštine, osim u brojnim ali sićušnim i najčešće
nepovezanim detaljima, ne bi nam priličilo da dalje špekulišemo. Za
naše potrebe je dovoljno da znamo šta etar sigurno može da učini, i
da su njegove mogućnosti daleko veće nego što se iko usudio da
otvoreno kaže.”
Jedno od najinteresantnijih otkrića savremenog doba je sposo-
bnost koja izvesnoj grupi posebno osetljivih ljudi omogućuje da iz
ma kog predmeta što ga drže u ruci ili naslonjenog na čelo primaju
utiske o karakteru ili izgledu osobe ili ma kog drugog predmeta sa

307

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

kojim je ovaj prethodno bio u dodiru. Na taj način pismo, slika, ode-
vni predmet ili nakit – bez obzira koliko je star – osetljivoj osobi
prenosi upečatljivu sliku onoga ko ga je napisao, naslikao ili oblačio;
čak i ako je ovaj živeo u danima Ptolomeja ili Enoha. Štaviše, ostatak
neke drevne zgrade će prizvati u sećanje dane u kojima je sagrađena,
pa čak i prizore koji su se odigrali u njoj ili kraj nje. Komad minerala
će preneti duševnu vibraciju u vreme kada je nastao. Čovek koji je
prvi otkrio ovu sposobnost – profesor Dž. R. Bjukenen, iz Luisvila u
Kentakiju – nazvao ju je psihometrija. Njemu dugujemo ovaj naj-
značajniji doprinos psihičkim naukama; možda će mu buduća
pokolenja podići i spomenik kada skepticizam konačno kapitulira
pod teretom nagomilanih činjenica. Objavljujući svoje veliko otkriće,
i ogra-ničavajući se pri tom na moć psihometrije da odredi čovekov
karakter, profesor Bjukenen kaže:

„Mentalni i psihološki uticaj saopšten u trenutku pisanja pokazuje
se neizbrisivim, jer su i najstariji uzorci koje sam ispitivao odavali
jasne i snažne utiske, gotovo neumanjene proteklim vremenom. Stari
rukopisi, čiji je čudni, stari rukopis mogao da odgonetne jedino anti-
kvar, lako su protumačeni pomoću psihometrijskih moći ... Svojstvo
zadržavanja mentalnog traga nije ograničeno na pisanje. Crteži, slike,
sve ono na šta se protežu ljudski dodir, misao i volja, mogu da se
povežu sa tom mišlju i životom, tako da se pojave u umu druge osobe
kada ona dođe u kontakt sa tim predmetom.”

Možda ni ne shvatajući pravi značaj svojih proročkih reči na
početku svog velikog otkrića, profesor dodaje:

„Ovo izum će, kada bude primenjeno na umetnost i istoriju,
otkriti mnoštvo zanimljivih činjenica.”17
Postojanje ove sposobnosti je prvi put eksperimentalno prikazano
1841. Od tada je potvrđeno od strane hiljadu 'psihometara’ u raznim
delovima sveta. Ona dokazuje da svaka pojava u prirodi – ma koliko
bila sićušna ili beznačajna – ostavlja svoj neizbrisivi trag u fizičkoj

17 Dž. R. Bjukenen: “Outlines of Lectures on the Neurological System of Anthropo-
logy”.

308

Psihički fenomen

prirodi i da, ukoliko nije bilo nekog značajnijeg poremećaja molekula
koji je sačinjavaju, jedini mogući zaključak je da je ove utiske pro-
izvela ta nevidljiva, univerzalna sila – etar, ili astralna svetlost.

“PSIHOMETRIJA”

U svom simpatičnom radu, pod naslovom „Duša stvari” (The Soul
of Things), profesor Denton, geolog,18 se upušta u opširnu raspravu
o ovom problemu. On daje mnoštvo primera ispoljavanja psihome-
trijskih moći, koje i sama gospođa Denton poseduje u znatnoj meri.
Jedan odlomljeni komad sa Ciceronove kuće u Tuskulumu joj je
omogućio da opiše, bez ikakvog upoznavanja sa objektom koga je
prislonila na čelo, ne samo okruženje u kome je živeo veliki govo-
rnik, već i sa prethodnim vlasnikom kuće, Kornelijem Sulom Felik-
som, ili, kako ga najčešće nazivaju, diktatorom Sulom. Jedan komad
mermera sa drevne hrišćanske crkve u Smirni bio je dovoljan da se
pred njenim očima pojavi ceo skup vernika i sveštenika. Uzorci iz
Ninive, Kine, Jerusalima, Grčke, sa Ararata, i drugih mesta širom
sveta, prikazali su scene iz života raznih ličnosti pretvorenih u prah
pre više hiljada godina. U mnogim slučajevima profesor Denton je
bio u stanju da potvrdi ovako dobijene podatke u istorijskim za-
pisima. Što je još važnije, delić skeleta, ili odlomljeni deo zuba neke
davno izumrle životinje omogućavao je vidovitoj ženi da razazna iz-
gled stvorenja kakvo je bilo za života, i da se na nekoliko trenutaka
poistoveti sa njim, da iskusi njegova osećanja. Pred revnosnim tra-
ganjem psihometra čak i najskriveniji kutci prirode odaju svoje tajne;
događaji iz najdalje prošlosti mogu da se uporede po svojoj upe-
čatljivosti sa prolaznim okolnostima jučerašnjeg dana.

U istom radu autor kaže i ovo:

18 V. i Elizabet M. F. Denton: „The Soul of Things; or Psychometric Researches and
Discoveries.” (Duša stvari ili psihometrijska istraživanja i otkrića) Boston, 1873.

309

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

„Ne samo drhtaj lista, puzanje insekta, kretanje talasa, već i svaki
drugi pokret beleži hiljadu pouzdanih zapisničara u svojoj nepogre-
šivoj i neizbrisivoj knjizi. To podjednako vredi za svu prošlost. Od kada
je prvi zrak svetla obasjao tek rođenu planetu, kada su njenu kolevku
zaklanjale magle gustih isparenja, sve do sadašnjeg trenutka, priroda
je neprestano snimala sve što se dešava. Kakva je to galerija slika!”

Ne možemo ni zamisliti da bi prizori iz drevne Tebe, ili nekog
hrama iz vremena pre pisane istorije, mogli da budu snimljeni i saču-
vani u samoj supstanci pojedinih atoma. Prizori minulih događaja su
ustvari utisnuti u tom sveprožimajućem, univerzalnom i neizbrisivom
medijumu, koga filozofi nazivaju „Dušom Sveta”, a gospodin Denton
„Dušom Stvari”. Stavljajući deo supstance na svoje čelo, psihometar
dovodi svoje unutrašnje ja u vezu sa unutrašnjom dušom objekta
koga drži. Sada se priznaje da univerzalni etar prožima sve stvari u
prirodi, čak i one sa najčvršćom strukturom. Sve su češća i priznanja
da on isto tako čuva snimak izgleda svih događaja koji su se odigrali.
Kada psihometar ispituje svoj uzorak, on dolazi u dodir sa strujom
astralne svetlosti koja je povezana sa tim uzorkom, u kojoj su saču-
vane slike događaja povezanih sa njegovom istorijom. Prema Den-
tonu, ovi promiču pred njegovim čulom vida brzinom svetlosti; prizor
za prizorom se gomilaju jedan povrh drugog takvom brzinom da
jedino krajnjim naporom volje uspeva da zadrži ma koji od njih u
svom vidnom polju dovoljno dugo da može da ga opiše.

VREME, PROSTOR, VEČNOST

Psihometar je vidovit, to jest on vidi svojim unutrašnjim okom.
Ukoliko njegova volja nije izuzetno jaka, ukoliko nije izvežbao sebe
za tu vrstu fenomena i ukoliko dobro ne poznaje mogućnosti svog
unutrašnjeg vida, neizbežno je da njegova opažanja mesta, ličnosti i
događaja budu veoma konfuzna. Ali u slučaju mesmerizacije, koja
razvija ovu vrstu vidovitosti, izvođač koji snagom sopstvene volje

310

Psihički fenomen

potčinjava volju subjekta, može ga prisiliti da koncentriše svoju
pažnju na određenu sliku dovoljno dugo da je može detaljno posma-
trati. Štaviše, pod vođstvom iskusnog mesmeriste, vidovnjak će nad-
mašiti prirodnog psihometra time što će mu se ukazivati događaji
koji tek treba da se odigraju, izraženiji i jasniji od prošlih. A onima
koji bi mogli da prigovore mogućnosti opažanja onoga što se još nije
odigralo, možemo da postavimo sledeće pitanje: zašto bi bilo ne-
moguće videti ono što će tek biti, ako nije nemoguće videti ono što
je prošlo i čega više nema? Prema kabalističkom učenju, budućnost
postoji u astralnoj svetlosti u vidu embriona, kao što je i prošlost
sadržala sadašnjost u istom takvom vidu. Dok čovek ima slobodu da
radi šta hoće, način na koji će postupiti je bio oduvek poznat i to ne
na osnovu fatalizma ili sudbine, već jednostavno na osnovu principa
univerzalnog, nepromenljivog sklada; isto kao što se može unapred
znati da, kada odsviramo određenu notu, njene vibracije neće i ne
mogu da se pretope u vibracije neke druge note. Pored toga, večnost
ne može da ima ni prošlost ni budućnost, već jedino sadašnjost, kao
što i bezgranični prostor, u svom doslovnom smislu, ne može da
sadrži ni udaljena ni bliska mesta. Naše zamisli, ograničene uskim
okvirima našeg iskustva, pokušavaju da nekako uglave, ako ne kraj,
ono bar početak vremena i prostora; ali ni jedno od ta dva u stvarnosti
ne postoji jer, u tom slučaju, vreme ne bi bilo večno, niti bi prostor
bio bez granica. Kao što smo rekli, prošlost ne postoji ništa više od
budućnosti, jedino naše sećanje traje; naša sećanja su tek kratki
odblesci prošlosti u strujama astralne svetlosti koje smo uspeli da uh-
vatimo; psihometar ih zaista „hvata” iz astralnih emanacija koje ističu
iz objekta koga drži.

Govoreći o uticaju svetlosti na fizička tela, i o stvaranju slika u
njima pomoću svetlosti, profesor I. Hičkok (Hitchcock) kaže sledeće:

„Prema tome, izgleda da ovaj foto-uticaj prožima svu prirodu;
nismo u stanju da mu odredimo granice. Ne znamo ni da li je u stanju
da u svetu koji nas okružuje utisne naše likove, jer se oni menjaju pod-
naletom raznih strasti i tako ispunjavaju prirodu zapisima svih naših

311

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

postupaka, nalik otisku na fotografskoj ploči; ... može biti da postoje
i postupci pomoću kojih priroda, spretnija od ma kog fotografa, mo-
že da izazove i fiksira ove slike, tako da bi ih čula, oštrija od ovih
kojima mi raspolažemo, mogla da vide poput projekcija na velikom
platnu, kako se šire preko čitavog materijalnog univerzuma. Možda
one nikada neće izbledeti sa tog kosmičkog platna, već postaju
primerci u velikoj galeriji slika koja večno traje.”19

„Možda” kojim se poslužio profesor Hičkok su demonstracije psi-
hometrijskih moći do sada promenile u potpunu izvesnost. Oni koji
razumeju prirodu ovih psiholoških i vidovnjačkih sposobnosti će
prigovoriti ideji profesora Hičkoka da su potrebna čula oštrija od naših
da bismo mogli da vidimo slike na njegovom zamišljenom „kos-
mičkom platnu”, smatrajući da je trebao da ta ograničenja pripiše samo
spoljnim telesnim čulima. Kako ljudski duh potiče od besmrtnog
Božanskog Duha, on ne može da pojmi ni prošlost ni budućnost, već
sve stvari vidi jedino u sadašnjosti. Otisci na fotografskoj ploči, koje
pominje u gornjem navodu, utisnuti su u astralnoj svetlosti gde je, kao
što smo već rekli – a i prema hermetičkom učenju, čiji je prvi deo
nauka već prihvatila i demonstrirala – zapisano sve što je bilo, što jeste
i što će biti.

Nedavno je naša naučna javnost obratila naročitu pažnju na jednu
stvar koja je do sada bila redovno obeležavana kao „praznoverje”.
Počelo se sa špekulacijama o hipotetičnim i nevidljivim svetovima.
Autori knjige “Unseen Universe” bili su prvi koji su smelo pošli tim
pravcem i ubrzo su pronašli sledbenika u profesoru Fiskiju, čija su
razmišljanja prikazana u toj knjizi. Očigledno je da naučnici ispi-
pavaju nesigurno tle materijalizma i, osećajući kako podrhtava pod
njihovim nogama, pripremaju se za neku manje ponižavajuću predaju
u slučaju poraza. Dževons potvrđuje Bejbidža; obojica čvrsto veruju
da svaka misao, pomerajući čestice mozga i terajući ih da se pokrenu,
dovodi do njihovog širenja vaseljenom, pa smatraju da „svaka pos-

19 „Religion of Geology” (Vera zasnovana na geologiji)

312

Psihički fenomen

tojeća čestica materije mora da nosi zapis svega što se ikada do-
godilo”.20 Na drugoj strani, dr Tomas Jang nas u svojim predavanjima
o filozofiji prirode nedvosmisleno poziva da –

„nesputano razmišljamo o mogućnosti postojanja posebnih svetova;
neki od njih bi mogli da postoje u zasebnim delovima vaseljene,
drugi bi se međusobno prožimali, nevidljivi i nepoznati, unutar istog
prostora, a bilo bi i onih za čije postojanje uopšte nije neophodan
prostor”.

Ukoliko se naučnici, nastupajući sa strogo naučne tačke gledišta,
kao što je mogućnost prebacivanja energije u nevidljivi univerzum –
i na osnovu principa njene neuništivosti, upuštaju u takve špekulacije,
zbog čega bi ista privilegija bila uskraćena okultistima i spiritualis-
tima?

Već su registrovani otisci nervnih impulsa na površini uglačanog
metala i, prema naučnicima, mogu da budu sačuvani tokom neo-
graničenog vremena; profesor Drejper ilustruje ovu činjenicu izu-
zetno poetičnim rečima. On kaže:

„Senka nikada ne padne na zid a da na njemu ne ostavi neizbrisivi
trag, trag koji bi mogao da se učini vidljivim ukoliko bi se primenio
odgovarajući postupak ... Portreti naših prijatelja ili razni pejzaži
mogu da se skrivaju od našeg oka u toj osetljivoj površini, ali će se
smesta pojaviti čim upotrebimo pravi razvijač. Sablast ostaje skri-
vena na srebrnoj ili staklenoj površini sve dok se, zahvaljujući našoj
nekromantiji, ne pojavi u vidljivom svetu. Na zidovima naših naji-
ntimnijih odaja, za koje mislimo da su nedostupne oku uljeza i gde
naša privatnost nikada neće biti oskrnavljena, postoje tragovi svih
naših postupaka, siluete koje pokazuju sve što smo ikada uradili.”21

20 “Principles of Science”, tom II., str. 455.
21 Dž. V. Drejper: “Conflict between Religion and Science”, str. 132, 133.

313

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

PRENOS ENERGIJE IZ VIDLJIVOG
U NEVIDLJIVI SVET

Ako na ovaj način može da se dobije neizbrisiv otisak na neor-
ganskoj materiji, i ako ništa u vaseljeni ne može da bude izgubljeno
niti da potpuno iščezne, zbog čega je onda naučna javnost okružila
autore knjige “Unseen Universe” takvim bedemom? I na osnovu čega
mogu da odbace hipotezu da „Misao, nastala sa ciljem da istovre-
meno izvrši uticaj na materiju našeg i onog drugog sveta, može da
objasni i ono što tek treba da nastupi?”22

Po našem mišljenju, ako psihometrija predstavlja jedan od naj-
značajnijih dokaza neuništivosti materije, večno zadržavajući utiske
o spoljnjem svetu, onda je posedovanje te sposobnosti od strane
našeg „unutrašnjeg vida” još važniji dokaz besmrtnosti čovekovog
individualnog duha. Budući da je sposobna da prepozna događaje
koji su se odigrali pre više stotina hiljada godina, zbog čega ne bi
mogla da primeni istu sposobnost i na budućnost izgubljenu u ve-
čnosti, u kojoj ne može ni da postoji bilo prošlost ili budućnost, već
jedino bezgranično sada?

I pored toga što priznaju kolika je razmera njihovog neznanja u
pojedinim stvarima, koja sami naučnici povremeno čine, oni ipak
uporno poriču postojanje te tajanstvene spiritualne sile, koja počiva
van domašaja običnih zakona fizike. Oni se i dalje nadaju da će moći
da primene na živa bića iste zakone za koje su se uverili da odgo-
varaju kada je reč o mrtvoj tvari. I, pošto su otkrili šta kabalisti nazi-
vaju „velikim pročišćenjima” etra – svetlost, toplotu, elektricitet i
kretanje – obradovali su se sreći koja ih je poslužila brojeći njegove
vibracije koje stvaraju različite boje spektra, i, gordi na svoje uspehe,
odbijaju da vide ma šta dalje od toga. Nekolicina naučnika se manje

22 “Unseen Universe”, str. 159.

314

Psihički fenomen

ili više posvetila razmišljanjima o njegovoj suštini koja je krajnje
promenljiva, i, kako nisu bili u stanju da ga izmere svojim foto-
metrima, nazvali su ga „hipotetičnim medijumom velike elastičnosti
i izuzetne finoće, za koji se pretpostavlja da prožima čitav prostor,
pri čemu nije izuzeta ni unutrašnjost čvrstih tela”; kao i da je „medi-
jum koji prenosi svetlost i toplotu” (iz Rečnika). Drugi, koje ćemo
nazvati ‚naučnim varalicama’ – njeni tobožnji privrženici – takođe
su ga proučavali, pa su se čak pomučili i da ga posmatraju „kroz
uveličavajuća stakla”, kako nam rekoše. Ali kako nisu primetili ni
duhove ni utvare, ne uspevši ni da u njegovim prevrtljivim talasima
otkriju ma šta što bi imalo nekakav naučni karakter, pretrčali su na
drugu stranu i nazvali sve koji uopšte veruju u besmrtnost, a posebno
spiritiste, „maloumnim budalama” i „ludacima koji imaju priviđe-
nja”;23 sve je to, svojim žalosnim tonovima, savršeno odgovaralo
ovom bednom neuspehu.

Autori knjige “Unseen Universe” kažu sledeće:

„Izveli smo delovanje misterije zvane Život van objektivnog
sveta. Učinjena greška se sastoji u zamišljanju da se tim procesom
na kraju potpuno oslobađaju stvari koja je njime pokretana, da ona
potpuno iščezava iz materijalnog sveta. Ona jedino nestaje iz tog
uskog kruga svetlosti koga možemo da nazovemo poljem naučnog
opažanja. Nazovite to tajanstvenim trojstvom: tajnu materije, tajnu
života i – tajnu Boga – i to troje su Jedno.”24

Zauzimajući stav da „vidljivi svet mora, kroz preobražaje ene-rgije,
a verovatno i materije, doći do konačnog kraja”, i da „princip konti-
nuiteta ... i dalje zahteva nastavak postojanja sveta ...” autori ovog
izuzetnog rada su prinuđeni da veruju „da postoji nešto s one strane
vidljivog25 ... i da čitav sistem dostupan čulu vida nije celi univerzum,
već možda predstavlja tek njegov mali deo”. Štaviše, gledajući kako
unatrag tako i unapred u pokušaju da dokuče poreklo vidljivog sveta,

23 F. R. Marvin: „Lecture on Mediomania” (Predavanje o Mediomaniji).
24 “Unseen Universe”, str. 84 i dalje.
25 Ibid, str. 89.

315

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

autori dokazuju da „ukoliko je vidljivi svet sve što postoji, onda nje-
gova prva manifestacija predstavlja koliko kršenje principa kontinu-
iteta toliko i sopstveni, konačni kraj” (član 85). Prema tome, kako je
takav prekid protivan prihvaćenom zakonu kontinuiteta, autori dolaze
do sledećg zaključka:

„Nije protiv načela prirode zamisliti kako svet ovakvih svojstava,
za koji imamo razloga da verujemo da postoji, a koji je energetskim
vezama spojen sa vidljivim svetom, može da prima i energetske uti-
caje od njega? ... Zar ne možemo da smatramo etar, ili medijum,
nekom vrstom mosta26 između jednog poretka stvari i nekog drugog,
koji obrazuje vezu među raznorodnim vrstama, čijim se posredstvom
razni poreci koji postoje u vaseljeni međusobno spajaju i postaju
jedno? Fino tkivo, koga uopšteno nazivamo etrom, možda ne sadrži
samo medijum, već sam medijum plus nevidljivi poredak stvari, tako
da kada se kretanja vidljivog sveta prenesu na etar, deo njih se kao
preko nekog mosta prenosi i u nevidljivi svet, gde se koriste i trajno
čuvaju. Da li je uopšte potrebno zadržati ovu koncepciju „mosta”?
Zar ne možemo već sada da kažemo da kada se energija prenosi iz
materije u etar, ona biva prenošena iz vidljivog u nevidljivo, a kada
se prenosi iz etra na materiju, prelazi iz nevidljivog u vidljivo?” –
(član 198, “Unseen Universe”).

Upravo tako; i da nauka hoće da napravi još nekoliko koraka u
tom pravcu i da ozbiljnije ispita „hipotetički medijum” koji poznaje
Tindalov „nepremostivi ambis” između fizičkih procesa u mozgu i
svesti, mogla bi – bar u intelektualnom smislu – da ih pređe izne-
nađujuće lako i sigurno.

Još 1856. godine, jedan čovek, koga su u svoje vreme smatrali
veoma učenim – dr Žober iz Pariza – imao je potpuno iste ideje o

26 Obratite pažnju! Veliki naučnici iz devetnaestog veka potvrđuju mudrost iz skan-
dinavskog mita navedenog u prethodnom poglavlju. Ideju o mostu koji spaja vidljivi i
nevidljivi svet su pre više hiljada godina alegorijski predstavili neuki „bezbožnici” u
Edi – pesmi o Voluspi, u Viziji proročice Vale. Jer, šta je uopšte taj most Bifrost, taj blis-
tavi luk duge koji vodi bogove na njihov sastanak u blizini vrela Urdar ako ne ona ista
ideja koju autori knjige “Unseen Universe” nude čitaocu koji razmišlja?

316

Psihički fenomen

o etru kao i autori dela “Unseen Universe”; jednom prilikom je izne-
nadio štampu i naučnu javnost sledećom izjavom:

„Preda mnom je otkriće koje me plaši. Postoje dve vrste elek-
triciteta: jedna, gruba i slepa, koju proizvodi kontakt metala i kise-
line”; (grubo pročišćenje) ... „druga je inteligentna i raspolaže
VIDOVITOŠĆU! ... Elektricitet se razložio u rukama Galvanija, No-
bilija i Mateučija (Matteuci). Gruba sila struje je pratila Džekobija
(Jacobi), Bonelija i Monkala, dok je intelektualna sledila Boa-
Robera, Tilorijea (Thilorier) i Ševalijea Diplantija. „Loptasta munja”
ili globularni elektricitet sadrži u sebi misao koja se ne pridržava
načela Njutna i Mariota i sledi sopstvene hirove ... U godišnjacima
Akademije imamo na hiljade dokaza za INTELIGENCIJU ispoljenu
prilikom električnog pražnjenja ... Ali primećujem da sam previše
otvoren. Još malo i odao bih vam ključ pomoću koga bismo otkrili
univerzalni duh.”27

Prethodni navod, uz čudesna priznanja koja stižu iz sveta nauke i ono
što smo upravo naveli iz dela “Unseen Universe”, bacaju dodatno svetlo
na mudrost davno prohujalih vremena. U jednom od prethodnih pogla-
vlja pozvali smo se na navod iz Korijevog prevoda „Odlomaka iz antike”
u kome se pojavljuje jedno od „Haldejskih proročanstava” koje izražava
identičnu ideju o etru, i to gotovo istim izrazima kakve upotrebljavaju
autori knjige “Unseen Universe”. U njemu se kaže da sve stvari potiču
iz etra, i da će se u njega sve vratiti; da su likovi svih stvari neizbrisivo
utisnuti u njemu; i da on predstavlja skladište klica ili ostataka svih
vidljivih oblika, pa čak i ideja. Izgleda kao da se ovaj slučaj na čudan
način podudara sa našom tvrdnjom da kakva god otkrića budu učinjena
u naše vreme, ispostaviće se da su bila anticipirana pre više hiljada go-
dina od strane naših „neukih predaka”.

U situaciji do koje smo sada stigli, gde je stav koji su materijalisti
zauzeli prema psihičkim fenomenima savršeno definisan, možemo
pouzdano da tvrdimo da kada bi ključ ove zagonetke ležao na samom
pragu „ambisa”, nijedan od naših Tindala ne bi zastao da ga podigne.

27 „L’Ami des Sciences” (Prijatelj nauka), 2. mart 1856., str.67.

317

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

Kako bi nekim kabalistima patetično izgledali ovi nasumični na-
pori da se pronikne u VELIKU MISTERIJU univerzalnog etra! Mada
su otišli tako daleko ispred ma čega što su savremeni filozofi u stanju
da predlože, sve ono o čemu špekulišu inteligentni istraživači u knjizi
Unseen Universe su za majstore hermetičke filozofije bile savršeno
poznate naučne činjenice. Za njih etar nije bio samo „most” koji
povezuje vidljivu i nevidljivu stranu vaseljene, već su njihove smele
stope prešle preko njega sledeći put koji je vodio kroz tajanstvenu
kapiju koju savremeni mislioci ne žele ili nisu u stanju da otključaju.

Što su veće dubine do kojih dopre savremeni istraživač, utoliko
će se češće naći licem u lice sa otkrićima drevne nauke. Kada se Eli
de Bomon, veliki francuski geolog, usudi da nagovesti kako se ispod
zemljine kore odvija cirkulacija pojedinih elemenata, ispada da su i
tu ideju anticipirali drevni filozofi. Da li od naših istaknutih tehnologa
zahtevamo da objasne najnovija otkrića u pogledu porekla naslaga
metaličnih ruda? Čujemo kako nam jedan od njih, profesor Stiri Hant,
pokazuje kako je voda univerzalni rastvarač, objavljujući isto učenje
do koga je došao i kome je podučavao još stari Tales pre više od
dvadeset četiri veka, da je voda osnov svega što postoji. Slušamo
istog profesora kako se poziva na de Bomona, obrazlažući cirkulaciju
koja se odvija ispod zemljine kore, kao i hemijske i fizičke pojave u
svetu materije. Dok sa zadovoljstvom čitamo kako „ne može da pri-
hvati da hemijski i fizički procesi sadrže celokupnu tajnu organskog
života”, sa još većim zadovoljstvom obraćamo pažnju na njegovo
iskreno priznanje koje sledi:

„Pa ipak, u mnogo čemu možemo da vidimo sličnost između po-
java iz organskog sveta i onih iz carstva minerala; istovremeno učimo
kako su one toliko isprepletane i međusobno zavisne da počinjemo da
primećujemo izvesnu istinu u shvatanjima pojedinih drevnih filozofa,
koji su svoja saznanja o životnoj sili proširili i na svet minerala, što ih
je navelo da o Zemlji govore kao o ogromnom živom organizmu, i da
razne promene u njenoj atmosferi, vodama i stenama u dubini njene
kore smatraju procesima koji su deo života naše planete.”

318

Psihički fenomen

Sve što postoji na ovom svetu mora da ima neki početak. U na-
učnoj javnosti se pojavilo toliko predrasuda da je pravo čudo što je
drevnoj filozofiji odato i ovo malo priznanja. Jadni, čestiti praiskon-
ski elementi su odavno proterani iz ljudskog znanja, dok se naši am-
biciozni ljudi od nauke utrkuju ko će da ispili još jedno ptiče u leglu
gde su već šezdeset i tri poznata hemijska elementa. U međuvremenu,
u savremenoj hemiji besni rat oko naziva. Uskraćeno nam je pravo
da ove supstance nazivamo „hemijskim elementima”, jer one ne pred-
stavljaju „izvorne principe samopostojećih suština od kojih je stvoren
svet”.28 Takve ideje, koje su povezivane sa rečju element, bile su
dobre za „staru grčku filozofiju”, ali ih savremena nauka odbacuje,
jer, kako profesor Kuk kaže, „to su nesrećno izabrani izrazi”, pa
eksperimentalna nauka neće ništa da ima sa ma kojom vrstom sušti-
nskih sastojaka, osim onoga što može da vidi, omiriše i okusi”. Po-
trebno joj je ono što može da stavi pred oči, pod nos ili u usta! Ostalo
prepušta metafizičarima.

Prema tome, kada nam Van Helmont kaže da, „mada homogeni
deo elementarne zemlje može veštinom (veštački) da se pretvori u
vodu”, mada i dalje poriče „kako to može da učini i sama priroda, jer
nijedan prirodni agens nije u stanju da preobrazi jedan element u
drugi”, čime objašnjava zbog čega sami elementi uvek ostaju ne-
promenjeni, moramo da mu verujemo, njemu koji ako i nije bio pot-
puna neznalica, onda je u najmanju ruku zaostali sledbenik oveštale
„starogrčke filozofije”. Šta su on ili njegov stari učitelj, Paracelzus,
mogli da postignu živeći i napustivši ovaj svet u blaženom neznanju
o šezdeset tri hemijska elementa koje će doneti budućnost? Ništa,
naravno, osim sumanutih metafizičkih špekulacija, zaodevenih u be-
smisleni žargon kojim su se odlikovali svi srednjovekovni i antički
alhemičari. Međutim, kada uporedimo sve što je napisano u najnovi-
jem radu o savremenoj hemiji, pronalazimo sledeće: „Proučavanja u
hemiji su otkrila jednu izuzetnu grupu supstanci, od kojih se nijednim

28 Kuk: “New Chemistry”, str. 113.

319

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

hemijskim procesom nikada ne može proizvesti neka druga supstanca
koja bi imala manju težinu od originalne supstance ... nikakvim hemi-
jskim procesom od gvožđa ne možemo dobiti supstancu koja bi težila
manje od metala upotrebljenog u tom procesu. Jednostavnije rečeno,
iz gvožđa ne možemo da izvučemo ništa drugo do – gvožđe.”29
Štaviše, prema profesoru Kuku ispada da „još pre sedamdeset pet go-
dina ljudi još uvek nisu znali da postoji ma kakva razlika” između
elementarnih i složenih supstanci, jer alhemičari drevnih vremena
nikada nisu došli na ideju da je „težina mera količine materije, i da
izmerena težina materije nikada ne može biti izgubljena; naprotiv,
oni su zamišljali da prilikom eksperimenata30 , kao što su ovi, upotre-
bljene supstance prolaze kroz nekakav misteriozni preobražaj ...
Vekovi su”, ukratko, „utrošeni na uzaludne po-kušaje da se osnovni
metali preobraze u zlato”.

Da li je profesor Kuk, tako istaknut u savremenoj hemiji, podje-
dnako upućen i u to šta su alhemičari znali a šta ne? Da li je sasvim
siguran da razume značenje izraza kojima su se alhemičari služili?
Sumnjamo. Ali da ipak uporedimo njegova upravo izneta gledišta sa
nekoliko rečenica napisanih na razgovetnom mada starinskom en-
gleskom jeziku, izdvojenih iz prevoda Van Helmonta i Paracelzusa.
Iz njihovih sopstvenih priznanja saznajemo da alkahest izaziva
sledeće promene:

„(1.) Alkahest nikada ne uništava izvorne odlike tela koja rastvara:
na primer, zlato se pod njegovim dejstvom razlaže u so zlata, antimon
u antimonovu so, itd. koje zadržavaju iste izvorne odlike, odnosno
karakteristike originalne materije. (2.) Predmet izložen njegovom de-
lovanju preobražava se u tri svoja osnovna sastojka, so, sumpor i živu,
da bi kasnije preostala samo so, koja potom postaje nestabilna i na
kraju se u potpunosti pretvara u čistu vodu. (3.) Sve što je rastvorio
može da se pretvori u paru ako se postavi u vreli pesak, i ako se, posle
isparavanja rastvarača, odatle kondenzuje, preostaje hemijski čista,
bezukusna voda, uvek iste težine kao originalna supstanca.”

29 Ibid, str. 110-111.
30 Ibid, str. 106.

320

Psihički fenomen

Štaviše, pronašli smo mesto gde majstor Van Helmont kaže za ovu
so da će uspeti da rastvori i najotpornija tela u supstance istih izvornih
svojstava „zadržavajući istu težinu kao materija koja je podvrgnuta
rastvaranju” i dodaje da „ova so, pošto bi nekoliko puta bila izložena
dejstvu Paracelzusove sal circulatum, potpuno gubi hemijsku stabi-
lnost i vremenom se pretvara u bezukusnu vodu, jednake težine kao
i so od koje je postala”.31

Primedba koju bi profesor Kuk, u ime savremene nauke, mogao
da uputi zbog izraza kojima su se hermetičari služili, podjednako bi
se odnosio i na spise staroegipatskih sveštenika – oni skrivaju ono
što je trebalo da ostane tajna. Ukoliko bi želeo da izvuče neku korist
od starih znanja, morao bi da angažuje kriptografa, a ne satiričara.
Paracelzus je, poput ostalih, koristio svoju genijalnost iznalazeći
načine da menja mesta slovima i da smišlja skraćenice za reči i cele
rečenice. Na primer, kada bi napisao sutratur mislio je na tartar (ka-
menac), mutrin je značio nitrum (azot), itd. Objašnjenjima šta bi
mogao da znači alkahest nema kraja. Neki su zamišljali da je to al-
kalija* koja stvara so ili kamenac, drugi su mislili da je to algeist,
što je nemačka reč koja znači čisti duh, odnosno nešto „spiritualno”.
Paracelzus je obično nazivao so „središtem vode u kome metali treba
da umru”. Ova rečenica je dovela do najapsurdnijih pretpostavki, pa
su pojedinci – kao što je Glauber – mislili da je alkahest duh ili duša
soli. Treba dosta smelosti za tvrdnju da Paracelzus i njegovi saradnici
nisu imali pojma o elementarnim i složenim supstancama; možda za
njih nisu upotrebljavali iste nazive kakvi se sada koriste, ali rezultati

31 „De Secretis Adeptorum” (Tajne adepata). Verdenfelt; Filaleteji; Van Helmont;
Paracelzus.

* Iz originala na engleskom nije najjasnije na šta autorka misli; ovde je dat najlogičniji
prevod. Alkalije su u našoj terminologiji baze, tj. jedinjenja metala i tzv. hidroksilne
grupe (po jedan atom kiseonika i vodonika); burno reaguju sa kiselinama, pri čemu se
uvek dobiju so i voda (obratite pažnju na analogiju sa Paracelzusovim učenjem gde se
supstanca prvo redukuje u so, pa na kraju u „bezukusnu” vodu). Ipak, teško je objasniti
kako dobijena voda ima istu težinu kao sva materija koja je upotrebljena uhemijskoj
reakciji. (prim.prev.)

321

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

koje su postigli dokazuju da su morali znati za njih. Važno pitanje je
koji je naziv koristio Paracelzus za gas koji se stvara prilikom rast-
varanja gvožđa u sumpornoj kiselini (današnji naziv je fero-sulfat),
budući da ga čak i naši uobičajeni autoriteti priznaju za pronalazača
vodonika?32 Njegove zasluge su u svakom slučaju iste; i mada je Van
Helmont pokušao da pod nazivom „izvorna svojstva” prikrije Pa-
racelzusovo poznavanje činjenice da elementarne supstance imaju
svoja originalna svojstva, koja se samo privremeno modifikuju – a
nikada ne uništavaju – prilikom njihovog vezivanja u hemijska jedi-
njenja, on je svejedno bio najveći hemičar svog doba i pravi plemić
u poređenju sa savremenim naučnicima. Tvrdio je da se pomoću alka-
hesta može dobiti aurum potabile (zlatna tečnost), pretvaranjem či-
tavog komada zlata u so, koja zadržava njegova „izvorna svojstva” i
koja se može rastvoriti u vodi. Kada hemičari budu naučili na šta je
tačno mislio pod aurum potabile, alkahest, so i izvorna svojstva –
tada, nikako pre, naši hemičari mogu da zauzmu ovakav stav prema
„filozofima vatre” kao i drevnim učiteljima čija su mistična učenja
ovi proučavali sa punim poštovanjem. U svakom slučaju, jedno je
sasvim jasno. Uzevši ih samo u njihovom egzoterijskom obliku,
izrazi kojima se Van Helmont služio pokazuju da je dobro shvatao
rastvaranje metaličnih supstanci u vodi, što je Stiri Hant uzeo za
osnov svoje teorije o poreklu naslaga metaličnih ruda. Voleli bismo
da vidimo koju bi vrstu izraza izmislili naši savremenici iz sveta
nauke da sakriju, a da ipak napola nagoveste, svoju smelu pret-
postavku kako je čovekov „jedini Bog tvar od koje se sastoji njegov
sopstveni mozak”, a da se istovremeno u podrumu nove zgrade suda
ili katedrale na Petoj Aveniji nalaze odaje za mučenje, u koje bi sudija
ili kardinal mogli da ih pošalju kada im se prohte.

U jednom od svojih predavanja profesor Stiri Hant kaže:33
„Alhemičari su uzalud tragali za univerzalnim rastvaračem; ali mi

sada znamo da voda, u nekim slučajevima uz pomoć toplote, pritiska

32 Joumens: Chemistry, str. 169; i V. B. Kimšed: “Inorganic Chemistry”.
33 „Origin of Metalliferous Deposits” (Poreklo ležišta metaličnih ruda).

322

Psihički fenomen

i u prisustvu izvesnih široko rasprostranjenih supstanci, kao što su
ugljena kiselina, alkalni karbonati i sulfidi, može da rastvori i najot-
pornija tela; otuda možemo da je smatramo za alkahest ili univerzalni
menstruum za kojim su tako dugo tragali.”

Ovo zvuči skoro kao parafraza Van Helmonta, ili samog Pa-
racelzusa! Oni su poznavali svojstva vode kao rastvarača isto tako
dobro kao savremeni hemičari i, štaviše, nisu ni skrivali tu činjenicu;
to pokazuje da ona nije bila njihov univerzalni rastvarač. Još uvek
postoji mnoštvo komentara i kritika njihovih radova, tako da nije lako
izabrati knjigu o ovim stvarima a da se u njoj ne naiđe na bar jedno
od njihovih razmišljanja od kojih nikada nisu nameravali da naprave
misteriju. Evo šta smo pronašli u jednoj staroj studiji o alhemičarima
– takoreći u satiri – iz 1820., napisanoj početkom našeg veka, kada
su nove teorije o hemijskim svojstvima vode tek bile u povoju.

„Neke stvari nam mogu postati jasnije ukoliko obratimo pažnju
na to da su Van Helmont, kao i Paracelzus, uzimali vodu kao uni-
verzalni instrument (agens?) hemije i filozofije čitave prirode, a
zemlju za nepromenljivu osnovu svih stvari – da je vatra smatrana
razlogom postojanja svih stvari – da voda, rastvarajući i izazivajući
vrenje sa zemljom, kao što čini i uz pomoć vatre, stvara sve što po-
stoji; odatle su potekla carstva životinja, biljaka i minerala.”34

Alhemičari su dobro shvatali ovu univerzalnu moć vode. U
radovima Paracelzusa, Van Helmonta, Filaleteja, Pantatema, Taheni-
jusa, pa čak i Bojla, izričito se naglašava „jedinstvena odlika alka-
hesta da rastvara i menja oblik svih tela na Zemlji, pri čemu je voda
jedini izuzetak”. Da li je onda moguće poverovati da se Van Helmont,
čiji je lični karakter bio besprekoran i čije su ogromno znanje svi
priznavali, hvalisao na prazno kada se najsvečanije zaklinjao da poz-
naje tajnu alkahesta?”35

U govoru koji je nedavno održao u Nešvilu, u Tenesiju, profesor
Haksli je postavio izvesno pravilo u pogledu vrednosti ljudskog sve-

34 John Bumpus: Alchemy and Alkahest, 85, Dž. S. F., izdanje iz 1820.
35 Pogledajte Bojlove radove.

323

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

dočanstva kao osnove istorije i nauke, koga smo spremni da pri-
menimo u slučaju koji je pred nama.

„Nemoguće je da načini na koji gledamo na prošlost u manjoj ili
većoj meri ne utiču na ma čiji svakodnevni život. Jedan od njih je
ljudsko svedočanstvo u raznim svojim oblicima – svedočanstva sa-
mih očevidaca, tradicionalna svedočenja sa usana onih koji su lično
prisustvovali nekom događaju, kao i svedočenja onih koji su svoje
utiske zapisali i štampali ... Ako čitate Cezarove “Komentare”, kad
god daje izveštaj svojih borbi sa Galima, vi se u izvesnoj meri osla-
njate na njegove izjave. Vi prihvatate njegovo svedočenje o tim do-
gađajima. Osećate da Cezar ne bi izjavio tako nešto da nije i sam
verovao da je to istina.”
Logično, mi ne možemo dopustiti da filozofsko pravilo profesora
Hakslija bude jednostrano primenjeno na Cezara. Ili je bio istinolju-
biv po prirodi, ili podjednako prirodan kao lažov; a kako je profesor
Haksli pitanje činjenica iz vojne istorije koje idu Cezaru u prilog rešio
na sopstveno zadovoljstvo, onda insistiramo na tome da je Cezar bio
podjednako kompetentan svedok i kada je reč o augurima, prorocima
i psihološkim činjenicama. Isto važi i za Herodota, kao i za sve druge
antičke autoritete; ukoliko po prirodi nisu bili istinoljubivi, ne bi im
trebalo verovati ni kada se radi o civilnim ili vojnim stvarima. Falsus
in uno, falsus in omnibus.* Isto tako, ako su verodostojni kada se radi
o fizičkim stvarima, moraju se smatrati isto tako pouzdanim i kada
je reč o duhovnim; jer, kako nam profesor Haksli kaže, ljudska pri-
roda je oduvek bila ovakva kakva je sada. Ljudi koji su imali intelekt
i savest nikada nisu lagali da bi zbunili ili izazvali gađenje budućih
generacija.
Kako je jedan naučnik vrlo jasno definisao verovatnoću da ovakvi
ljudi saopšte neistinu, smatramo da uopšte nije potrebno raspravljati
o tom pitanju u pogledu Van Helmonta i njegovog slavnog ali ne-
srećnog učitelja Paracelzusa, koji je bio meta mnogih kleveta. Mada
u njegovim radovima nalazi mnoštvo „mitskih, iluzornih ideja” –

* Ko jednom laže, uvek laže. (Prim.prev.)

324

Psihički fenomen

možda jedino zbog toga što nije bio u stanju da ih shvati – Deluz mu
ipak priznaje da je posedovao ogromno znanje, „pronicljivo rasuđi-
vanje” i da je svetu dao „velike istine”. „Bio je prvi”, dodaje on, „koji
je vazdušaste fluide nazvao gas. Bez njega, čelik verovatno ne bi dao
novi podsticaj razvoju nauke.”36 Na koji bismo način trebalo da pri-
menimo teoriju verovatnoće da bismo poverovali kako oni isti eksper-
imentatori, koji su bili u stanju da razlože i drugačije spoje hemijske
supstance, što im se priznaje, nisu imali pojma o prirodi elementarnih
supstanci, o energiji kojom raspolažu njihovi spojevi, kao i o rast-
varaču ili rastvaračima, pomoću kojih su mogli da ih razlože kad god
požele? Da su bili samo teoretičari ceo slučaj bi izgledao drugačije, i
naši argumenti bi izgubili na snazi, ali praktična otkrića u hemiji koja
im preko volje priznaju i njihovi najžešći neprijatelji pružaju osnov i
za mnogo jače izraze od onih koje smo dopustili sebi iz straha da ne
ispadnemo pristrasni. Kako se ovaj rad zasniva na ideji da postoji viša
priroda u čoveku, i da bi njegove moralne i intelektualne sposobnosti
trebale da budu psihološki procenjivane, bez oklevanja tvrdimo da od
kada je Van Helmont „najsvečanije” izjavio da poznaje tajnu alkahesta,
nijedan savremeni kritičar nema pravo da ga unižava bilo kao lažljivca
ili „vizionara”, sve dok ne budemo saznali nešto pouzdanije o prirodi
tog univerzalnog menstruuma.

„Činjenice su tvrdoglave,” primećuje gospodin A. R. Volas, u
svom predgovoru dela „Miracles and Modern Spiritualism” (Čuda i
savremeni spiritualizam). Prema tome,37 kako činjenice moraju biti
naš najjači saveznik, iznećemo ih onoliko koliko nam ih pružaju
„čuda” drevnih vremena kao i današnjice. Autori knjige “Unseen
Universe” su naučno demonstrirali mogućnost izvođenja nekih navo-
dno psiholoških fenomena gde je univerzalni etar poslužio kao medi-

36 Deluz: „De l’Opinion de Van Helmont sur la Cause, la Nature et les Effets du Mag-
netisme” (Mišljenje Van Helmonta o uzrocima, prirodi i efektima magnetizma). Anim.
Tom I., str. 45, i tom II., str. 198.

37 A. R. Volas: „An Answer to the Arguments of Hume, Lecky, etc. against Miracles.”
(Odgovor na rasprave Hjuma, Likija, itd. u kojima poriču Čuda)

325

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

jum. Gospodin Volas je isto tako naučno dokazao da je čitav spisak
pretpostavki koje tvrde suprotno, uključujući Hjumove sofizme, neo-
drživ ukoliko se procenjuje po strogo logičkom kriterijumu. Gospo-
din Kruks je svoje eksperimente upotrebio da bi podržao skeptike i
oni su korišćeni duže od tri godine pre nego što ga je nadvladao naj-
jači od svih dokaza – dokaz sopstvenih čula. Mogao bi se napraviti
čitav spisak naučnika koji su zabeležili ista takva svedočenja, dok
Kamij Flamarion, dobro poznati francuski astronom, autor mnogih
radova koji bi ga, u očima skeptika, svrstali među one koji imaju
„priviđenja”, zajedno sa Volasom, Kruksom i Hejrom, potvrđuje naše
reči u sledećim redovima:

KRUKSOVI EKSPERIMENTI
I KOKSOVA TEORIJA

„Bez oklevanja potvrđujem svoje uverenje, zasnovano na ličnom
posmatranju, da je ma koji naučnik koji izjavi da su fenomeni pod
nazivom ‚magnetski’, ‚somnambulni’*, ‚medijumski’ i drugi za koje
nauka još uvek nema objašnjenje nemogući, zapravo onaj koji uopšte
ne zna o čemu priča; isto tako, svaki čovek koji je profesionalno
naviknut da posmatra stvari na naučni način – pod uslovom da nje-
gov um nije potpao pod uticaj predrasuda i da njegov mentalni vidik
nije zaslepljen suprotnom vrstom iluzije, na žalost veoma raspro-
stranjene u svetu nauke, koja se sastoji u uverenju da su nam svi za-
koni Prirode već poznati i da je sve ono što prekorači granice naših
postojećih formula nemoguće, ima pravo da traži dokaz apsolutne
istinitosti činjenica o kojima je bilo reči.”
U Kruksovim „Notes of an Enquiry into the Phenomena called
Spiritual” , na 101. strani ovaj džentlmen navodi gospodina Sardženta
Koksa koji, nazvavši ovu nepoznatu silu psihičkom, daje sledeće ob-
jašnjenje:

* Somnambulizam je hodanje u snu, ali i ma koje drugo stanje dubokog transa.
(prim.prev.)

326

Psihički fenomen

„Kao što organizam iznutra pokreće i njime upravlja izvesna sila
– koja je, ili možda nije, pod kontrolom duše, duha ili uma ... i koja
sačinjava individualno biće koje nazivamo ‚čovek’, podjednako je
razuman zaključak da je sila koja uzrokuje kretanja van granica tela
ista ona sila koja proizvodi kretanje unutar njega. I, kao što silom
koja deluje spolja često upravlja inteligencija, isto je tako razuman
zaključak da je upravljačka inteligencija u slučaju spoljne sile ona
inteligencija koja upravlja silom unutar granica tela.”

Kako bismo bolje shvatili ovu teoriju, možemo je podeliti u četiri
tačke kako bismo pokazali da gospodin Sardžent Koks veruje da:

1. Sila koja proizvodi fizičke pojave potiče iz medijuma (tj. stvara
se u njemu).

2. Inteligencija koja upravlja silom radi izazivanja određene pojave
(a) ponekad može da potiče iz nekog drugog izvora osim medijuma,
ali za ovo ne postoje „dovoljni dokazi”; prema tome, (b) upravljački
intelekt verovatno pripada samom medijumu. Gospodin Koks ovo
naziva „razumnim zaključkom”

3. On pretpostavlja da je sila koja pokreće eksperimentalni sto ista
kao i sila koja pokreće telo samog medijuma.

4. On se oštro protivi spiritističkoj teoriji, ili, bolje rečeno, tvrdnji
da su „duhovi umrlih jedini činioci koji izazivaju ove pojave”.

Pre nego što nastavimo sa našom objektivnom analizom sličnih
gledišta, moramo da podsetimo čitaoca da smatramo da se nalazimo
između dva ekstremna stanovišta koja predstavljaju dve grupe – one
koji su apsolutno uvereni da su duhovi ljudi upleteni u sve ovo i one
koji to poriču. Izgleda da nijedna od ove dve grupe nije u stanju da
razreši problem koji je izneo gospodin Koks, jer, dok su spiritisti spre-
mni da poveruju da svaki zvuk i svaki pokret u krugu stvaraju bestelesna
ljudska bića, njihovi protivnici dogmatski poriču da „duhovi” mogu da
izazovu ma kakve pojave, jer naprosto ne postoje. Otuda nijedna grupa
nije sposobna da nepristrasno prouči ovaj predmet.

Ukoliko smatraju da su sila koja „proizvodi pokret unutar tela” i
ona „koja dovodi do pokreta van granica tela” suštinski iste, mogu

327

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

da budu u pravu. Ali podudarnost ovih dveju sila se na tome završava.
Životni princip koji pokreće telo gospodina Koksa je iste prirode kao
i kod njegovog medijuma; međutim, on nije medijum, kao što to nije
bio ni pokojni gospodin Koks.

Ova sila koju, da bismo zadovoljili gospodu Koksa i Kruksa,
možemo nazvati psihičkom kao i ma kojim drugim imenom, ne ističe
iz već prolazi kroz individualni medijum. U ovom drugom slučaju,
ona bi se stvarala u samom medijumu a mi smo spremni da pokažemo
da to nije slučaj; ni u slučajevima levitiranja ljudskih tela, kretanja
nameštaja i drugih predmeta bez ikakvog fizičkog kontakta, ni u
slučajevima gde sila pokazuje znake razuma i inteligencije. I medi-
jumima i spiritistima je dobro poznata činjenica da, što je prvi od
ovih pasivniji, utoliko je manifestacija uspešnija; a svaki od gore
pomenutih fenomena zahteva svesnu, unapred opredeljenu volju. U
slučajevima levitacije trebalo bi da poverujemo kako ova samo-
proizvedena sila odiže inertnu masu sa tla, upravlja njome u vazduhu
i spušta je nazad na tle, izbegavajući pri tom prepreke, čime pokazuje
inteligenciju, a da ipak funkcioniše potpuno automatski, dok je medi-
jum svo vreme potpuno pasivan. Da je tako, medijum bi bio neka
vrsta svesnog mađioničara, pa bi svaki nagoveštaj da je pasivni in-
strument u rukama nevidljivih, inteligentnih bića postao bespred-
metan. Isto tako bismo mogli da odgovorimo da će količina pare,
dovoljna da ispuni parni kotao a da ne dovede do eksplozije, moći
da ga podigne uvis; ili da Lajdenska lampa, puna električnog naboja,
može da nadjača inerciju suda u kome se nalazi, što je samo po sebi
mehanički apsurd. Svaka od ovih analogija navodi na zaključak da
sila koja u prisustvu medijuma deluje na spoljne objekte dolazi iz
izvora koji se nalazi iza samog medijuma. Možemo da je uporedimo
sa vodonikom koji nadjačava inerciju balona i podiže ga sa tla. Gas
se, pod kontrolom određene inteligencije, nagomilava u prijemniku
u dovoljnoj količini da nadjača silu privlačenja njegove ukupne mase.
Po istom principu ova sila pokreće predmete nameštaja i izvodi druge
vrste pojava; mada je po svojoj suštini ista sa astralnim duhom samog

328

Psihički fenomen

medijuma, ona ne može da se sastoji isključivo od njegovog duha,
jer ovaj svo vreme ostaje u nekoj vrsti kataleptičke ukočenosti, u
slučajevima kada se radi o pravom medijumu. Prema tome, izgleda
da prva tačka gospodina Koksa nije na mestu; ona se zasniva na
hipotezi koja je neodrživa po zakonima mehanike. Naravno, naša
tvrdnja sledi iz pretpostavke da je levitacija dokazana činjenica. Da
bi bila savršena, teorija psihičke sile mora da objasni sve pojave
„vidljivog kretanja ... čvrstih supstanci”, a među njima je i levitacija.

Što se tiče druge tačke, mi odbacujemo mogućnost da „nema do-
voljnih dokaza” da silom koja proizvodi pojave ponekad upravljaju
drugi intelekti, pored uma samog medijuma. Naprotiv, postoji toliko
svedočanstava koja pokazuju da um samog medijuma, u velikoj ve-
ćini slučajeva, nema nikakve veze sa pojavom koja se odigrava, da
ne možemo dopustiti da smela tvrdnja gospodina Koksa prođe bez
ozbiljnog preispitivanja.

Njegovu treću hipotezu smatramo isto tako nelogičnom, jer uko-
liko telo medijuma nije generator, već samo kanal kojim protiče sila
što izaziva pojavu – to pitanje istraživanja gospodina Koksa nimalo
ne rasvetljavaju – zar odatle ne sledi zaključak da usled toga što
medijumova „duša, duh ili um” upravlja organizmom medijuma, nje-
gova „duša, duh ili um” moraju biti odgovorni i za odizanje stolice
sa poda ili kuckanje stola na izgovorenu reč. Što se tiče četvrte tačke,
da su „duhovi preminulih jedini izazivači svih ovakvih pojava”, nema
potrebe da se u ovom trenutku upuštamo u raspravu o tome, jer se o
prirodi duhova koji izazivaju medijumske pojave detaljno raspravlja
u drugim poglavljima ovog rada.

Filozofi, posebno oni koji su bili inicirani u Misterije, smatrali su
da je astralna duša neopipljivi duplikat grubog spoljnog oblika kog
nazivamo telom. Kod kardecista se ona naziva perisprit, dok je spiri-
tisti zovu spiritualni oblik. Nad ovim unutrašnjim duplikatom lebdi
božanski duh, obasjavajući ga kao što topli sunčev zrak obasjava
Zemlju, izazivajući klicu da raste i donese plod, oživljavajući latentna
svojstva koja pasivno počivaju u njemu. Astralni perisprit je smešten

329

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

unutar fizičkog tela kao etar u boci, ili kao magnetizam u namagneti-
sanom gvožđu. On je središte i pokretač sile, koji se napaja iz njenog
nepresušnog, univerzalnog izvora i kreće po istim opštim zakonima
što prožimaju svu prirodu i stvaraju sve vrste fenomena u vaseljeni.
Aktivnost, koja predstavlja njegovo unutrašnje, nerazdvojivo svo-
jstvo, dovodi do neprestanih fizičkih dejstava u životinjskom orga-
nizmu, da bi na kraju, kada se ovaj dovoljno istroši, pobegao napolje
dovodeći do njegovog uništenja. On je zarobljenik tela, a ne njegov
dobrovoljni stanar. Spoljna, univerzalna sila ga privlači u toj meri da,
pošto istroši svoj telesni omotač, na kraju pobegne u njen zagrljaj.
Što je telo u kome je smešten snažnije, grublje, materijalnije, to je
duže vreme njegovog „zatočenja”. Neke osobe se rađaju sa tako izu-
zetnom telesnom organizacijom da „vrata” koja kod drugih ljudi zat-
varaju mogućnost komuniciranja sa svetom astralne svetlosti mogu
da se lako otvore, tako da njihova duša može baciti pogled, pa čak i
preći u taj svet i vratiti se natrag. Oni koji su u stanju da to rade
svesno, po volji, nazivaju se mađioničarima, hijerofantima, vidov-
njacima, adeptima; oni koji su primorani na to, posredstvom fluida
koji dolazi bilo od mesmeriste ili „duhova”, nazivaju se „medijumi”.
Kada se prepreke uklone, univerzalni, astralni „magnet” privlači as-
tralnu dušu takvom silom da ponekad podiže i njen telesni okvir i
održava ga u lebdećem stanju, sve dok sila gravitacije koja potiče od
materije ponovo ne nadjača, pa se telo spusti nazad na zemlju.

Svaka objektivna manifestacija, bilo da se radi o pokretu telesnog
uda ili nekog neorganskog tela zahteva ispunjenje dva uslova: volju
i pokretačku silu – plus materiju, odnosno ono što objekat koji se
pokreće čini vidljivim našem oku; a ovo troje su sile koje se pret-
varaju jedna u drugu, odnosno „sile u uzajamnoj korelaciji” kako ih
nazivaju naučnici. Njima, opet, upravlja, ili, tačnije, zasenjuje ih
božanski um koga ovi ljudi tako uporno izostavljaju iz svih opisa, ali
bez koga ni najmanji crv nikada ne bi mogao da gmiže. Čak i najjed-
nostavniji i najuobičajeniji od svih prirodnih fenomena – šuštanje lis-
tova koji podrhtavaju na lakom povetarcu – zahteva neprestanu

330

Psihički fenomen

primenu ove moći. Naučnici ne bi pogrešili kada bi ih nazvali kos-

mičkim zakonima, nepromenljivim i večnim. U osnovi ovih zakona

se skriva inteligentni uzrok koji je, stvorivši i pokrenuvši ove zakone,

uneo u njih suštinu sopstvene svesti. Bilo da Ga nazivamo prvobitnim

uzročnikom, univerzalnom voljom ili Bogom, On bezuslovno mora

da raspolaže inteligencijom.
Sada možemo da se upitamo kako volja može da se manifestuje

inteligentno i nesvesno u isti mah? Vrlo je teško, ako ne i nemoguće,
zamisliti intelekt bez svesti. Pod svešću ne podrazumevamo uvek fi-
zičku ili telesnu svesnost. Svest je kvalitet povezan sa principom
čulnog opažanja, ili, drugim rečima, dušom, a ona često pokazuje
znake aktivnosti čak i kada je telo u dubokom snu ili je paralisano.
Kada mehanički dignemo ruku, možemo zamisliti da to činimo
nesvesno jer naša površna čula nisu u stanju da pojme interval između
formulisanja nekog nauma i njegovog izvršenja. Mada nam izgleda
pasivno, naša uvek budna volja je ta koja je razvila pokretačku silu i
stavila materiju tela u pogon. Nema apsolutno ničega u prirodi, čak
i najtrivijalnijih medijumskih fenomena što bi teoriju gospodina
Koksa učinilo verodostojnom. Ukoliko inteligencija koju pomenuta
sila ispoljava sama po sebi nije dokaz da pripada nekom bestelesnom
duhu, još je manje dokaza za tvrdnju da je nesvesno proizvodi sam
medijum; gospodin Kruks nam i sam govori o slučajevima u kojima
ineligencija nije mogla da proistekne od ma koje osobe prisutne u
prostoriji, kao u slučaju kada je reč „međutim” pokrio svojim prstom
ni ne znajući šta piše, da bi je potom planšeta potpuno tačno ispi-
sala.Nikakvo objašnjenje ne može da rasvetli ovaj slučaj; jedina
održiva hipoteza – ukoliko odbacimo uticaj spiritualne sile – jeste taj
da su upotrebljene vidovnjačke moći. Ali naučnici odbacuju vido-
vnjaštvo, i ako nam, tek da bi izbegli još nepoželjniju alternativu da
ovakve fenomene pripišu spiritualnom izvoru, priznaju da vidovnja-
štvo ipak postoji, onda ili moraju da prihvate kabalističko objašnje-
nje o tome šta ova moć predstavlja, ili da ostvare do sada nemoguće
i da oblikuju neku novu teoriju koja bi odgovarala svim utvrđenim
činjenicama.

331

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

I još jednom, ako bismo primera radi dopustili mogućnost da je
reč „međutim” u eksperimentu gospodina Kruksa mogla da bude
pročitana pomoću vidovnjačkih moći, šta da kažemo za medijumska
komuniciranja koja imaju proročki karakter? Da li ma koja teorija o
medijumskim nagonima objašnjava sposobnost predskazivanja do-
gađaja koji daleko prevazilaze znanja kako onoga ko govori, tako i
onih koji ga slušaju? Gospodin Koks će ponovo morati da pokuša da
pruži objašnjenje.

Kao što smo već rekli, savremena psihička sila, kao i fluidi dre-
vnih proročišta, bilo da su zemaljskog ili „zvezdanog” porekla, sušti-
nski su identični – naime, samo su slepa sila. Isto je i sa vazduhom.
Ali dok prilikom razgovora zvučni talasi koje govornici proizvode is-
poljavaju dejstvo na istu masu vazduha, to ni na koji način ne dovodi
u sumnju činjenicu da postoje dve različite osobe koje međusobno raz-
govaraju. Zar je išta razumnije reći da, kada medijum i „duh” upotrebe
isto zajedničko sredstvo da bi međusobno komunicirali, mora posto-
jati samo jedan intelekt koji se ispoljava? Kao što je vazduh neopho-
dan za uzajamnu razmenu zvukova koji mogu da se čuju, tako su
izvesne struje astralne svetlosti, odnosno etra kojim upravlja In-
teligencija, neophodne za stvaranje pojava koje nazivaju spiritualnim.
Postavite dva sagovornika u ispražnjeni prijemnik pumpe za vazduh,
i, kada bi mogli da prežive na takvom mestu, njihove reči bi se
pretvorile u neartikulisane misli, jer ne bi bilo vazduha koji bi vibri-
rao, tako da nikakav zvučni talas ne bi dopro do njihovih ušiju.
Postavite najjačeg medijuma u izolujuću atmosferu kakvu je moćni
mesmerist, upoznat sa svojstvima magične moći, u stanju da stvori
oko sebe i nikakve pojave se neće odigrati sve dok nekakav intelekt
na drugoj strani, snažniji od volje mesmeriste, ne nadjača ovoga i ne
okonča astralnu inerciju.

Drevni narodi su umeli da razlikuju slepu silu koja spontano
deluje od iste sile koju usmerava inteligencija.

Kada Plutarh, Apolonov sveštenik, govori o proročkim ispare-
njima koja nisu bila ništa drugo do gas koji dolazi iz dubine zemlje,

332

Psihički fenomen

prožet magnetskim svojstvima koja opijaju, on pokazuje da poseduju
dvojnu prirodu kada mu se obraća sledećim rečima:

„Ko si ti uopšte? Bez Boga koji te stvara i čini da sazriš; bez de-
mona [duha] koji, delujući po božijem nalogu, upravlja i vlada
tobom; ti ne možeš ništa, ti i nisi ništa do puki dah.”38

Tako bi, bez duše, odnosno intelekta koji prebiva u njoj, i „Psi-
hička sila” bila tek „puki dah”.

Aristotel smatra da ovaj gas, odnosno astralna emanacija, koja je
umakla iz unutrašnjosti Zemlje, predstavlja jedini i dovoljni uzrok
koji deluje od unutrašnjosti ka spoljnjem okruženju u cilju oživlja-
vanja svakog živog bića i biljke na površini planete. Odgovarajući
skepticima svog veka, Ciceron, podstaknut opravdanim besom,
uzvikuje:

„Šta uopšte može da bude božanskije od izdisaja Zemlje, koji vrši
takav uticaj na ljudsku dušu da joj omogućuje da predvidi budućnost?
I da li je ruka vremena u stanju da potre takvu vrlinu? Da li mislite
da je ovde reč o nekakvoj vrsti vina ili o usoljenom mesu?”39

Da li savremeni eksperimentatori tvrde da su pametniji od Ci-
cerona, pri čemu kažu da je ova neuništiva sila iščezla i da su vrela
proročkog nadahnuća usahla?

Za sve drevne proroke – nadahnute senzitivce – rečeno je da su
izgovarali svoja proročanstva pod istim uslovima, bilo pod direktnim
dejstvom astralne emanacije koja je isticala u spoljnu sredinu, ili nad
nekom vrstom zasićene struje koja se dizala iz Zemlje. Upravo ova
astralna materija služi kao privremena „odeća” dušama koje se
obrazuju u ovoj svetlosti. Kornelije Agripa izražava isto shvatanje
prirode ovih utvara opisujući ih kao „natopljene vlagom”: „In spirito
turbido HUMIDOQUE.”40

Proročanstva se daju na dva načina – svesno, kada su u pitanju vi-
dovnjaci koji su u stanju da gledju u astralnu svetlost, i nesvesno, u

38 Lusijan: „Farsalija”, knjiga V.
39 De Divinatio, knjiga I., poglavlje 3.
40 De Occulta Philosoph., str. 355.

333

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

slučaju onih što deluju pod uticajem onoga što obično nazivamo in-
spiracijom. U drugu grupu spadaju biblijski proroci, kao i savremeni,
koji govore u transu. Platon je tako dobro poznavao ove činjenice da
o ovoj vrsti proroka kaže sledeće:

„Nijedan čovek, dok je svestan svojih čula, ne može da dosegne
proročku istinu i inspiraciju ... već jedino kada izgubi kontrolu nad
sobom usled neke bolesti ili opsednutosti ...” (nekim demonom ili
duhom).41 „Neki ih nazivaju prorocima, ne znajući da oni samo pon-
avljaju ... i da ih uopšte ne treba zvati prorocima, već jedino preda-
jnicima vizija i proročanstava.”

U nastavku svoje rasprave, gospodin Koks kaže:

„Najvatreniji spiritualisti praktično priznaju postojanje psihičke
sile, doduše, pod sasvim neodgovarajućim nazivom magnetizma (sa
kojim ova pojava nije ni u kakvom srodstvu), jer tvrde da duhovi
preminulih mogu da čine sve ono što im se pripisuje koristeći mag-
netizam (to jest, psihičku silu) medijuma.”42

Ovde se ponovo javlja nesporazum kao posledica upotrebe različi-
tih naziva primenjenih na ono što se lako može pokazati kao jedan te
isti, nedokučivi spoj. Nikome ne pada na pamet da kaže da električna
sila nije postojala od nastanka sveta samo zato što nije postala pred-
met naučnog proučavanja sve do osamnaestog veka; štaviše, spremni
smo da dokažemo da su čak i antički Jevreji znali za nju. Ali samo
zbog toga što „egzaktna” nauka nije sve do 1819. pukim slučajem
„natrčala” na otkriće koje je pokazalo blisku vezu između magne-
tizma i elektriciteta, to ni najmanje ne sprečava ove sile da budu prak-
tično identične. Ako gvozdena šipka može da se namagnetiše tako
što se električna struja propusti kroz neki provodnik postavljen na
određen način u neposrednoj blizini šipke, zbog čega ne bismo, kao
radnu teoriju, prihvatili mogućnost da i medijum tokom seanse može
da bude neka vrsta provodnika i ništa više? Da li bi bilo nenaučno
reći da inteligencija „psihičke sile”, napajana električnom strujom iz

41 Platon: “Timaj”, tom II., str. 563.
42 Kruks: “Researches”, etc., str. 101.

334

Psihički fenomen

talasa etra i koristeći medijuma kao provodnik, razvija i aktivira la-
tentni magnetizam, kojim je ispunjena atmosfera prostorije za seanse,
tako da izvede željene efekte? Reč magnetizam odgovara koliko i ma
koja druga, sve dok nam nauka ne pruži nešto više od hipotetičke sile
„obdarene” svojstvima o kojima se samo špekuliše. Sardžent Koks
kaže:

„Razlika između zagovornika psihičke sile i spiritualista se sastoji
u tome što mi tvrdimo da još uvek nema dovoljno dokaza za neki
drugi izvor upravljanja osim inteligencije samog medijuma, i apso-
lutno nikakvog dokaza za umešanost ‚duhova’ preminulih osoba.”43

Potpuno se slažemo sa gospodinom Koksom u pogledu nedostatka
dokaza za umešanost duhova preminulih; što se ostalog tiče, radi se o
veoma neobičnoj dedukciji na osnovu „obilja činjenica”, da upotre-
bimo Kruksov izraz, koji dalje primećuje: „Pregledajući svoje za-
beleške, nailazim ... na toliko mnoštvo dokaza, na takvu masu
svedočanstava ... da bih mogao njima da ispunim nekoliko brojeva ča-
sopisa Quarterly.”44

Evo nekih činjenica iz „mnoštva dokaza”:
1. Pokretanje teških tela uz fizički kontakt, ali bez mehaničkog
naprezanja;
2. Pojave zvukova koji se javljaju pri udarcu, kao i drugih vrsta;
3. Menjanje težine tela;
4. Pomeranje teških supstanci koje su na izvesnoj udaljenosti od
medijuma;
5. Odizanje stolova i stolica sa tla, bez kontakta sa ma kojom od
prisutnih osoba;
6. LEVITIRANJE LJUDSKIH BIĆA;45
7. „Svetlucave utvare”.

43 Ibid, str. 101.
44 Kruks: “Researches”, etc., str. 83.
45 Godine 1854. M. Fuko, poznati lekar i član Francuskog Instituta, jedan od Gaspari-
novih protivnika, odbacujući i samu mogućnost ovakvih pojava, napisao je sledeće nez-
aboravne reči: „Zanemeću od užasa onog dana kada budem uspeo da jedino delovanjem
sopstvene volje pomerim makar običnu slamku!” Ove reči zvuče zloslutno. Iste godine

335

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

Gospodin Kruks dalje kaže:

„Pod najstrože kontrolisanim uslovima video sam kako čvrsto,
samoobasjano telo, veličine i skoro identičnog oblika ćurećeg jajeta,
bešumno lebdi po prostoriji, neko vreme na visini do koje niko od
prisutnih ne bi mogao da dosegne ni propevši se na vrhove nožnih
prstiju, da bi se potom nežno spustilo na pod. Bilo je vidljivo tokom
nekih desetak minuta, a pre nego što je izbledelo udarilo je u sto tri
puta uz zvuk kakav bi napravilo neko tvrdo, čvrsto telo.”46

(Prinuđeni smo da zaključimo da je „jaje” bilo od iste sorte kao i
Babineova „meteorska mačka”, koja se, zajedno sa drugim prirodnim
fenomenima, može naći u Aragovim radovima.)

8. Pojavljivanje ljudskih šaka, bilo da su samoobasjane ili vidljive
pri običnoj svetlosti;

9. „Direktno pisanje” koje su izvodile ove svetlucave šake, odvo-
jene od ma kakvog tela i očigledno obdarene nekom vrstom intelige-
ncije (Psihičkom silom?), i

10. „Avetinjski oblici i lica”. U ovom slučaju, psihička sila dolazi
„iz ugla prostorije” u vidu „avetinjskog oblika”, uzima rukom usnu
harmoniku i onda klizi po prostoriji svirajući na instrumentu; medi-
jum, gospodin Houm, bio je svo vreme pred očima prisutnih.47

Sve nabrojane slučajeve je gospodin Kruks video sopstvenim
očima i proverio u sopstvenoj kući i, uverivši se kao naučnik u is-
tinitost ovih pojava, podneo je izveštaj Kraljevskom društvu. Da li
su ga dočekali raširenih ruku kao pronalazača novog i značajnog pri-
rodnog fenomena? Neka čitalac sam potraži odgovor u njegovom
radu.

otprilike, astronom Babine je u svom članku u Revue des Deux Mondes ponavljao do
iznemoglosti sledeću rečenicu: „Levitacija ma kog tela bez ikakvog fizičkog kontakta
je isto toliko nemoguća koliko i perpetuum mobile, jer bi onog dana kada bi izveli tako
nešto svet prestao da postoji.” Srećom, ne primećujemo nikakav znak takve kataklizme;
pa ipak, bilo je slučajeva kada su tela levitirala.

46 Researches, etc., str. 91.
47 Ibid, str. 86-97.

336

Psihički fenomen

Pored ovih čudovišnih pojava koje su „psihičkom silom” pod-
stakle ljudsku lakovernost, gospodin Kruks nam prikazuje još jednu
vrstu fenomena koje naziva „specijalnim slučajevima”, što izgleda
(?) da ukazuje na uticaj spoljne inteligencije.48 Gospodin Kruks kaže:

„Bio sam sa gospođicom Foks kada je automatski zapisivala
poruku jednoj od prisutnih osoba, dok je ‚kuckanjem’ stola poruka
o sasvim drugoj temi bila slovo po slovo saopštavana drugoj osobi,
a da je pri tom svo vreme neometano razgovarala sa trećom osobom,
o stvarima koje su se potpuno razlikovale od ma koje od prvih dveju
... Tokom seanse sa gospodinom Houmom, jedna letvica se kretala
preko stola pravo ka meni, pri punoj svetlosti, i saopštavala mi
poruku lakim udaranjem po mojoj šaci; ja bih redom kucao slova al-
fabeta a letvica bi me kucnula kod ispravnog slova ... nalazeći se
daleko od ruku gospodina Houma.”

Na zahtev gospodina Kruksa, ista letvica mu je saopštila „telegraf-
sku poruku Morzeovim alfabetom, kuckajući po mojoj šaci” (Mo-
rzeov kod je bio potpuno nepoznat ma kojoj od prisutnih osoba, dok
ga je on lično tek površno poznavao) „i”, dodaje gospodin Kruks, „to
me je uverilo da se neki dobar poznavalac Morzeovog alfabeta nalazi
na drugom kraju veze, GDE GOD TO MOGLO BITI”.49

Da li bi u ovom slučaju bilo nedostojno sugerisati da je gospodin
Koks trebao da potraži tog ‚poznavaoca’ u svom privatnom carstvu
– Zemlji Psihe? Ali ista ta letvica je uradila još više i još bolje. U do-
bro osvetljenoj sobi gospodina Kruksa od nje je zatraženo da napiše
poruku; „... olovka i nekoliko listova hartije su ležali na sredini stola;
olovka se najednom uspravila, stojeći na vrhu kojim piše, da bi posle
nekoliko oklevajućih trzaja po papiru pala. Zatim se podigla i ponovo
pala ... Posle tri neuspela pokušaja, drvena letvica” (poznavalac
Morzeovog alfabeta) „koja je ležala u blizini na stolu skliznula je ka
olovci, i odigla se desetak centimetara od površine stola; olovka se
ponovo podigla, i, oslonivši se o letvicu, njih dve su zajedno pokušale

48 Ibid, str. 94.
49 Ibid, str. 95.

337

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

da napišu slova na papiru. Olovka je pala, pa su ponovo učinile za-
jednički pokušaj. Posle trećeg pokušaja letvica je odustala i vratila
se na svoje mesto; olovka je ležala gde je pala, preko hartije, a poruka
otkucana alfabetom nam je saopštila: „Pokušale smo da uradimo ono
što ste tražili, ali su naše snage iscrpljene.”50 Reč naše u smislu za-
jedničkog, inteligentnog napora letvice i olovke nas navodi na po-
misao da su u ovom slučaju bile prisutne dve psihičke sile.

Da li u svemu ovome ima ma kakvih dokaza da je upravljačka sila
bila „inteligencija samog medijuma”? Naprotiv, zar nije jasno po-
kazano da su pokretima letvice i olovke upravljali duhovi „pre-
minulih”, ili u najmanju ruku nekih drugih nevidljivih, inteligentnih
entiteta?

Sasvim je sigurno da reč magnetizam u ovom slučaju objašnjava
isto tako malo kao i izraz psihička sila; bilo kako bilo, celishodnije
je upotrebljavati prvi od drugog, makar i iz jednostavnog razloga što
transcendentni magnetizam, odnosno mesmerizam, proizvodi fe-
nomene čije su posledice identične sa spiritualnim. Fenomen magi-
čnog kruga barona Du Potea i Regaconija isto je toliko protivan
poznatim zakonima fiziologije, koliko je sto koji se sam odiže sa tla,
bez ikakvog fizičkog kontakta, nespojiv sa zakonima filozofije
prirode. Kao što snažni ljudi često nisu uspevali da podignu stočić
težak svega par kilograma, razbivši ga u komade od silnog na-
prezanja, tako i desetak eksperimentatora, među kojima su ponekad
bili i univerzitetski profesori, nisu ni na koji način mogli da pređu
preko linije koju bi Du Pote kredom iscrtao na podu. Jednom pri-
likom, neki ruski general poznat po svom skepticizmu, uporno je
pokušavao, sve dok nije pao na pod potresan jakim grčevima. U
ovom slučaju, magnetni fluid koji se suprotstavio tolikom otporu je
bila ‚psihička sila’ gospodina Koksa, koja eksperimentalnom stolu
daje izuzetnu i natprirodnu težinu. Ako one proizvode iste psihološke
i fiziološke efekte, postoji dobar razlog da verujemo da su manje ili

50 Ibid, str. 94.

338

Psihički fenomen

više istovetne. Mislimo da se ovoj dedukciji ne bi moglo prigovoriti
ništa što bi imalo smisla. Pored toga, čak i da je neko poricao ovu
činjenicu, nema nikakvog razloga zbog koga to ne bi bilo tako. Jed-
nom, u ne tako davnoj prošlosti, sva sveučilišta hrišćanskog sveta su
se složila da na mesecu ne postoje nikakve planine; a jedno vreme
su ma koga ko bi bio dovoljno smeo da tvrdi kako postoji život i u
višim slojevima atmosfere, kao i u beskrajnim dubinama okeana, bio
ismejan kao budala ili šupljoglavac.

„Ako đavo to tvrdi – mora da je laž!” imao je običaj da kaže otac
Almigvana prilikom rasprava o „spiritualizovanom stolu”. Nije daleko
dan kada ćemo morati da parafraziramo ovu rečenicu: „Ako naučnici
to poriču – mora da je istina.”

339

Poglavlje VII

ELEMENTI, ELEMENTALI
I ELEMENTARNE SILE

Sile privlačenja i odbijanja su opšte pravilo u svim carstvima prirode
Psihički fenomeni zavise od fizičkog okruženja Zapažanja u Si-

jamu Muzika u nervnim slomovima „Duša sveta” i njeni po-
tencijali Isceljivanje dodirom i iscelitelji „Dijaka” i Porfirijevi
zli demoni Neugasiva svetiljka Savremeno nepoznavanje životne
sile Drevno poreklo teorije o korelaciji sila Univerzalnost ve-
rovanja u magiju

„O, Ti Prvobitni, koga niko ne razume.” Poup.

„Odakle ova nada što godi, ova želja žarka,
Ova čežnja za besmrtnošću?
Ili otkud ova tajna strašna, i užas koji srce ledi
Od potpunog nestanka? Zašto se duša boji
Povratka sebi, i strahuje od uništenja?
To je božanstvo probuđeno u nama;
To samo nebo pokazuje s onu stranu smrti
I čoveka upoznaje sa večnim.
VEČNOST! Ta draga, užasna misao!” Edison.

„Postoji drugi, bolji svet.” – Kocebu: Stranac (“The Stranger”).

340

Elementi, elementali i elementarne sile

Pošto smo posvetili toliko prostora suprotstavljenim mišljenjima
naših naučnih krugova o izvesnim okultnim fenomenima sadašnjeg
doba, bilo bi korektno da obratimo pažnju i na razmišljanja sred-
njovekovnih alhemičara, kao i nekih drugih istaknutih ljudi. Gotovo
bez izuzetka, antički i srednjovekovni učenjaci su verovali u doktrine
tajne mudrosti. One su obuhvatale alhemiju, haldejsko-jevrejsku ka-
balu, ezoterijske sisteme Pitagore i drevnih magova, kao i kasnijih
platonskih filozofa i teurgista. Na sledećim stranicama nudimo i osvrt
na indijske gimnosofiste i haldejske astrologe. Ne bismo smeli pro-
pustiti da prikažemo velike istine koje čine osnovu pogrešno protu-
mačenih religija minulih vremena. Četiri elementa naših predaka,
zemlja, vazduh, voda i vatra, sadrže za proučavaoca alhemije i drevne
psihologije – ili, kako je sada nazivaju, magije – mnoge stvari o ko-
jima naša filozofija ni ne sanja. Ne bismo smeli zaboraviti da ono što
Crkva sada naziva nekromantijom, a savremeni poklonici spiriti-
zmom, što obuhvata i prizivanje duhova pokojnika, predstavlja nauku
koja je, od najstarijih vremena, bila raširena po gotovo celoj našoj
planeti.

SILE PRIVLAČENJA I ODBIJANJA SU
OPŠTE PRAVILO U SVIM CARSTVIMA PRIRODE

Mada nije ni alhemičar, ni mađioničar, ni astrolog, već jedno-
stavno veliki filozof, Henri Mor, sa univerziteta u Kembridžu – čovek
uvažen od strane svih, mogao bi se nazvati pronicljivim logičarem,
naučnikom i metafizičarem. Tokom čitavog svog života čvrsto je
verovao u moć vradžbina. Njegova vera u besmrtnost i jaki argumenti
kojima je dokazivao preživljavanje čovekovog duha posle fizičke
smrti su u potpunosti zasnovani na pitagorejskom sistemu, koga su
prihvatali i Kardan, Van Helmont i drugi mistici. Bezgranični, oduvek
postojeći duh koga obično nazivamo BOG, odnosno supstanca na-
jviših vrlina i kvaliteta, stvorila je sve drugo što postoji proističućom

341

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

uzročnošću. Bog je otuda primarna supstanca, a sve ostalo sekundarna;
ukoliko je on taj koji je stvorio materiju sposobnu da se kreće, on, pri-
marna supstanca, ostaje uzrok tog kretanja kao i same materije, pa ipak
sa pravom možemo da kažemo da je materija ta koja se sama kreće.
„Možemo da definišemo ovu vrstu duha o kojoj govorimo kao nera-
zlučivu supstancu koja je u stanju da se sama kreće, da prodire, da se
sažima i širi, kao i da ulazi u materiju, pokreće je i menja”,1 što bi pred-
stavljalo treću emanaciju. On je čvrsto verovao u ‚utvare’ i uporno
branio teoriju o individualnosti svake duše u kojoj će „ličnost, memo-
rija i savest nastaviti da postoje i u nekom budućem stanju”. On je
podelio čovekov astralni duh posle napuštanja tela na dva posebna en-
titeta: „vazdušnog” i „eteričnog prenosioca”. Tokom vremena u kome
se bestelesni čovek kreće u svom vazdušnom obličju on je potčinjen
Sudbini – to jest zlu i iskušenjima vezanim za sve ono što ga je in-
teresovalo u zemaljskom životu, pa prema tome nije sasvim čist; tek
kada odbaci ovu grubu ‚odeću’ prvih sfera i postane eteričan, biće si-
guran u svoju besmrtnost. „Jer, kakvu senku bi moglo da baci telo sa-
stavljeno od čiste i providne svetlosti, kakav je eterični prenosilac?
Stoga se proročanstvo konačno ispunjava tek kada se duša uzdigne do
stanja koje smo opisali, jedinog u kome je van domašaja subine i
smrti.” Svoj rad zaključuje izjavom da je ovo transcendentno i božanski
čisto stanje bilo jedini cilj kome su pitagorejci težili.

Kada govori o skepticima svog doba, reči koje upotrebljava su
pune prezira i zajedljivosti. Govoreći o Skotu, Ediju i Vebsteru, on
ih naziva „našim novim, nadahnutim svecima ... zakletim brani-
teljima veštica, koji zbog toga bezumno i drsko, protiv smisla i ra-
zuma, protiv svega čemu istorija uči, svih tumača, pa i protiv samog
Svetog Pisma, ne žele čak ni jednog Samuila na pozornici, nego
nekog od podlih saučesnika! Neka svako proceni da li treba verovati
Pismu ili ovim ćaknutim pajacima, naduvenim od neznanja, taštine i
glupog bezverja”, dodaje on.2

1 „Antidote” (Protivotrov), knjiga I., 4. naslov.
2 „Pismo Glenvilu, autoru Sadducismus Triumphatus, 25. maj 1678.”

342

Elementi, elementali i elementarne sile

Kakve bi izraze ovaj poznati bogoslov upotrebio protiv skeptika
devetnaestog veka?

Mada je bio zakleti materijalista, Dekart je bio i jedan od naj-
revnosnijih u širenju učenja o magnetizmu, a, u izvesnom smislu,
čak i alhemije. Njegov sistem fizike sasvim nalikuje onom kod drugih
velikih filozofa. Prostor, koji je beskrajan, sastoji se, ili je, tačnije,
ispunjen fluidom i materijom sastavljenom od elemenata, i pred-
stavlja jedini izvor svekolikog života, okružujući sva nebeska tela i
održavajući ih u neprestanom kretanju. On je Mesmerove magnetne
struje prerušio u kartezijanske vrtloge, tako da oboje počivaju na
istom principu. Enmozer ne okleva da kaže da imaju više zajedničkog
„nego što pretpostavljaju oni koji nisu pažljivo proučili ovu stvar”.3

Cenjeni filozof Pjer Poaro Nod (Pierre Poiret Naude) bio je naj-
vatreniji branilac učenja o okultnom magnetizmu i onih koji su ga
prvi izneli, 4 1679. godine. Njegovi radovi potpuno dokazuju tvrdnje
magijsko-teozofske filozofije.

Dobro poznati dr Haflend je napisao studiju o magiji5 gde iznosi
teoriju o univerzalnoj magnetnoj privlačnosti između ljudi, životinja,
biljaka, pa čak i minerala. On potvrđuje svedočenja Kampanele, Van
Helmonta i Servijusa u pogledu privlačenja koje postoji između po-
jedinih delova tela, kao i između svih organskih pa čak i neorganskih
tela.

Takvo je bilo i učenje Tencela Virdiga (Tenzel Wirdig). Ono je
čak i detaljno izloženo u njegovim radovima, sa daleko više jasnoće,
logike i energije nego u radovima drugih mističnih autora koji su se
bavili istim predmetom. U svojoj čuvenoj raspravi „The New Spiri-
tual Medicine” (Nova spiritualna medicina), na osnovu tek kasnije
prihvaćene činjenice o univerzalnom privlačenju i odbijanju – koju
danas nazivaju „gravitacijom” – on pokazuje da je čitava priroda

3 “History of Magic”, tom II., strana 272.
4 „Apologie pour tous les grands personnages faussement accuses de magie” (Odbrana
svih velikih ljudi lažno optuženih za bavljenje magijom).
5 Berlin, 1817.

343

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

prožeta nekom vrstom duše. Virdig ovu magnetsku privlačnost naziva
„podudarnošću duhova”. Sve što postoji oseća privlačnost ka sebi
sličnom i grupiše se oko onoga čemu je srodno. Iz ovih privlačnosti
i odbojnosti proizilazi neprestano kretanje u čitavoj vaseljeni, u svim
njenim delovima, kao i neprekidna uzajamna veza između neba i
Zemlje koja stvara univerzalni sklad. Sve živi i nestaje kroz magne-
tizam; jedna stvar utiče na drugu, čak i na velikim razdaljinama, a
njeni „srodnici” pod uticajem ove sile privlačenja mogu da ozdrave
ili da se razbole, u ma koje vreme i bez obzira na rastojanje koje ih
deli.6 „Haflend”, kaže Enmozer, „izveštava o odsečenom nosu na
leđima jednog vratara, koji je, kada je ovaj umro, i sâm umro i otpao
sa neprirodnog mesta na kome se nalazio. Nekoliko dlaka na ko-
madiću kože,” dodaje Haflend, „skinutom sa žive glave osedela je u
isto vreme kada i kosa na glavi sa koje je uzeta.”7

Kepler, Njutnov preteča u mnogim velikim otkrićima, čak i u
pogledu univerzalne „gravitacije” koju je sasvim opravdano pripisi-
vao magnetskom privlačenju, bez obzira na to što je astrologiju nazi-
vao „ludom ćerkom mudre majke” – astronomije, delio je uverenje
kabalista da duh svake zvezde predstavlja „inteligenciju” za sebe. On
je čvrsto verovao da u svakoj planeti prebiva inteligentni princip, i
da je svaka od njih nastanjena spiritualnim bićima koja neprestano
vrše uticaj na druga bića što nastanjuju grublje i materijalnije sfere
od njihove, naročito našu Zemlju.8 Kao što su Keplerove spiritualne
uticaje zvezda potisnuli ‚vrtlozi’ još većeg materijaliste Dekarta
(kome sklonost ateizmu nije smetala da veruje da je pronašao dijetu
koja će mu produžiti život bar za pet stotina godina) tako će i ‚vrtlozi’
potonjeg i njegova astronomska učenja jednog dana ustupiti mesto
inteligentnim magnetskim strujama kojima upravlja anima mundi.

6 “Nova Medicina Spirituum”, 1675.
7 “History of Magic!.

8 Bilo bi beskorisno i predugačko da se sada upuštamo u odbranu Keplerove teorije o
i pet pravilnih geometrijskih tela i dimenzija orbita pet glavnih planeta, koju je profesor
Drejper ismejao u svom „Konfliktu”. Savremena otkrića su rehabilitovala mnoge teorije
drevnih naučnika. Za preostale, moraćemo da se strpimo još neko vreme.

344

Elementi, elementali i elementarne sile

Baptista Porta, učeni italijanski filozof, bez obzira na njegove na-
pore da svetu pokaže neosnovanost optužbi da je magija gomila
praznoverica i vradžbina, tretiran je od strane kasnijih kritičara isto
onako nekorektno kako su to činili i njegovi savremenici. Ovaj pro-
slavljeni alhemičar nam je ostavio rad „Magija Prirode” (Natural
Magic),9 u kome zasniva sve okultne pojave koje čovek može da
izvede na ‚duši sveta’, koja sve što postoji povezuje u jednu celinu.
On pokazuje da astralna svetlost deluje u skladu i uzajamnom
privlačenju sa čitavom prirodom; da je ona suština od koje su naši
sopstveni duhovi sastavljeni i da, delujući u skladu sa svojim izvo-
rom, naša ‚zvezdana’ tela mogu da steknu sposobnost da izvode ma-
gijska ‚čuda’. Čitava tajna se temelji na našem poznavanju srodnih
elemenata. On je čvrsto verovao u ‚filozofski’ kamen, „o kome sav
svet ima tako visoko mišljenje, čijim poznavanjem su se hvalili u
mnogim minulim razdobljima, a čiju je tajnu uspešno dosegla tek
nekolicina”. Na kraju, on daje više dragocenih nagoveštaja u pogledu
njegovog „spiritualnog značenja”. Godine 1643. se među misticima
pojavio jedan monah, otac Kirher, koji je poučavao kompletnu filo-
zofiju univerzalnog magnetizma. Njegovi brojni radovi10 obuhvataju
mnoštvo oblasti koje je Paracelzus tek nagovestio. Njegova definicija
magnetizma je veoma originalna, jer protivureči Gilbertovoj teoriji
po kojoj je Zemlja veliki magnet. On je tvrdio da, mada svaka čestica
materije, pa čak i neopipljive, nevidljive „sile” imaju magnetna svo-
jstva, one same po sebi ne čine magnet. Po njemu, postoji samo jedan
MAGNET u čitavoj vaseljeni i od njega potiče magnetizacija svega
što postoji. Ovaj magnet je, naravno, ono što kabalisti nazivaju sre-
dišnjim Spiritualnim Suncem, ili Bogom. On je tvrdio da su Sunce,
Mesec, planete i zvezde izuzetno magnetični, ali takvi su postali za-
hvaljujući indukciji koja se odvija tokom života u univerzalnom mag-
netskom fluidu – spiritualnoj svetlosti. On dokazuje tajanstvenu

9 Magia Naturalis, Lugduni, 1569.
10 Atanasijus Kirher: „Magnes sive de arte magnetici, opus tripartitum” (Magneti ili

veština magnetizma, rad u tri dela) Keln, 1654.

345

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

privlačnu silu koja deluje među telima tri glavna ‚carstva’ prirode, i
dokazuje svoje tvrdnje ogromnim brojem slučajeva. Prirodnjaci su već
potvrdili mnoge od njih, ali ih je daleko više ostalo nedokazano, i, pre-
ma odavno uhodanoj praksi i jednostranoj logici naših naučnih kru-
gova, oni su odbačeni. Primera radi, on pokazuje razliku između
magnetizma minerala i zoomagnetizma, odnosno animalnog magne-
tizma. On ovu činjenicu demonstrira time što se, izuzev magnetne
rude, svi minerali namagnetišu u prisustvu sile višeg reda, animalnog
magnetizma, dok je potonji posledica direktne emanacije iz prvobitnog
uzroka – samog Stvoritelja. Igla se može namagnetisati jednostavno
tako što će je u ruci držati čovek jake volje, dok ćilibar najbrže razvija
silu koja u njemu počiva kada ga protrlja ljudska ruka; iz toga sledi da
je čovek u stanju da prenosi sopstvenu životnu silu i da u izvesnoj meri
oživljava neorganske predmete. To „u očima glupaka predstavlja vra-
čanje”. „Sunce ima najizraženije magnetne osobine od svih tela”, kaže
on; time je anticipirao teoriju generala Plezontona više od dve stotine
godina. „Drevni filozofi nikada nisu poricali ovu činjenicu”, dodaje
on, „već su oduvek zapažali da sunčeve emanacije povezuju sve što
postoji sa njim, kao i da ono saopštava ovu vezujuću silu svemu što
obasjaju njegovi zraci.”

Kao dokaz za ovo on iznosi slučaj više vrsta biljaka koje posebno
osećaju privlačnu snagu Sunca, kao i druge koje privlači Mesec; prva
grupa pokazuje svoju neodoljivu privrženost Suncu prateći njegovo
prividno kretanje nebeskim svodom. Biljka poznata kao Gitimal11
odano sledi svog gospodara čak i kada ga magla zaklanja od pogleda.
Akacija otvara svoje latice pri svitanju, i ponovo ih sklapa kada nas-
tupi suton. Isto čine i egipatski lotos i naš obični suncokret. Velebilje
pokazuje istu naklonost prema Mesecu.

Kao primere odbijanja ili privlačenja među biljkama on navodi
averziju koju vinova loza oseća prema kupusu, kao i njenu naklonost

11 Knjiga III., str. 643.

346