RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka
Navedeni primer nosi jasnu poruku, ne samo za naučnike nego i
za teologe. Ljudi koji su stekli ime za propovedaonicom i katedrom
neprestano pokazuju pred laičkom javnošću kako znaju tako malo o
psihologiji da su spremni da poveruju svakom udeljivijem intrigantu
koji naiđe, ispadajući smešni u očima ma kog ozbiljnijeg proučavao-
ca. Javno mnenje u pogledu ovih stvari formirali su razni žongleri i
samozvani poznavaoci, koji nisu dostojni ozbiljnog razmatranja.
KONT, NJEGOV SISTEM I SLEDBENICI
Razvoj psihološke nauke su daleko više usporila ismevanja ove
vrste obmanjivača nego neizbežne teškoće skopčane sa njenim
proučavanjima. Prazan smeh naivčina iz sveta nauke ili glupaka koji
slede modu više je doprineo da čovek ostane nesvestan svojih ra-
skošnih psihičkih moći nego sve nepoznanice, prepreke i opasnosti
kojima je okružen ovaj predmet. To je osobito slučaj u pogledu spiri-
tističkih fenomena. To što su njihova istraživanja bila u najvećoj meri
ograničena na nesposobne, posledica je činjenice da su naučnici koji
su mogli i hteli da ih proučavaju bili uplašeni napadnim publicitetom,
sitnim vicevima i drskom galamom onih koji nisu dostojni ni da im
vežu pertle na cipeli. Ima mnogo moralnih kukavica i na univerzitet-
skim katedrama. Vitalnost koju poseduje savremeni spiritizam
dokazuje i njeno preživljavanje uprkos ignorisanju od strane naučnih
krugova, kao i bučnom hvalisanju razotkrivača njegovih tobožnjih
prevara. Ukoliko bismo pošli od prezrivog izrugivanja vrhunskih
naučnih autoriteta kao što su Faradej i Bruster (Brewster), pa sve do
profesionalnog (?) obrazlaganja jednog uspešnog imitatora ovih
fenomena iz Londona, nećemo naići ni na jedan slučaj u kome su iz-
neseni čvrsti argumenti protiv autentičnosti spiritualnih pojava.
„Moja teorija je”, kaže on, u svom nedavno iznetom tobožnjem
„obrazloženju”, „da se gospodin Vilijems obukao i oponašao Džona
Kinga i Pitera. Niko ne može da dokaže da nije.” Tako ispada da, bez
164
Slepe vođe slepih
obzira na samouvereni ton, to nije ništa drugo do teorija, pa bi i spiri-
tisti mogli brzo da mu uzvrate, zahtevajući da dokaže da se to zaista
tako odigralo.
Ali najokorelije i najbeskompromisnije neprijatelje spiritizma sre-
ćom sačinjava svega nekolicina članova koji, međutim, vrlo glasno
deklamuju svoje optužbe a svoja gledišta iznose uz galamu koja za-
služuje neki bolji povod. Ovo su tobožnji naučni umovi mlade Ame-
rike – mešovita sorta pseudo-filozofa, spomenuta na početku ovog
poglavlja, koji mogu da pretenduju da ih smatraju naučnicima jedino
utoliko što su nabavili nekakav električni aparat ili održali neko deti-
njasto predavanje o ludilu i opsednutosti medijumima. Takvi ljudi su
– ukoliko im poverujete – duboki mislioci i fiziolozi; kod njih nema
nikakvih metafizičkih gluposti; ne, oni su pozitivisti – mentalna dečica
Ogista Konta, čije se grudi nadimaju dok razmišljaju kako će iščupati
obmanuto čovečanstvo iz mračnog ambisa sujeverja, i rekonstruisati
celu vaseljenu na temelju novih, boljih principa. Za ove arogantne psi-
hofobe nema teže uvrede od toga da im nagovestite kako postoji mo-
gućnost da su obdareni besmrtnim duhom. Da ima priliku da ih čuje,
čovek bi pomislio kako u muškarcima i ženama ne mogu da prebivaju
nikakve druge duše osim „naučnih” i „nenaučnih”; kakve god da su
to vrste duša.4
Pre nekih trideset ili četrdeset godina u Francuskoj, Ogist Kont –
učenik Ecole Polytechnique (Politehničke akademije), koji je godi-
nama ostao u toj ustanovi kao predavač Transcendentne analize i
Racionalističke mehanike – probudio se jednog jutra sa prilično ira-
cionalnom idejom da je postao prorok. U Americi možete da naiđete
na proroka na svakom uglu ulice; u Evropi su, međutim, retki poput
crnog labuda. Ali Francuska je zemlja inovacija. Tako je Ogist Kont
postao prorok, a ova moda ponekad postane tako zarazna da je čak i
u trezvenoj Engleskoj izvesno vreme smatran za Njutna devetnaestog
veka.
4 Pogledajte „Lectures on Mediomania and Insanity” (Predavanja o mediomaniji i
ludilu) dr F. R. Marvina.
165
RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka
Epidemija se dalje širila i neko vreme se razmahala poput požara
širom Nemačke, Engleske i Amerike. Pronašla je sledbenike u Fran-
cuskoj, ali ih oduševljenje nije dugo držalo. Proroku treba novac, a
sledbenici nisu bili voljni da ga obezbede. Grozničavo ushićenje re-
ligijom bez boga je splaslo isto tako naglo kao što je i nastupilo, a od
svih oduševljenih prorokovih apostola ostao je samo jedan vredan
pažnje. Bio je to čuveni filolog Litre (Littre), član Francuskog insti-
tuta i budući član Kraljevske naučne akademije, koga je arhiepiskop
Orleana pakosno sprečio da postane jedan od „besmrtnih”.5
Filozof-matematičar – prvosveštenik „religije budućnosti” – širio
je svoje učenje kao što rade i njegova proročka sabraća u današnje
vreme. Obogotvorio je „ženu” i sagradio joj oltar, ali je „boginja”
morala da plati da bi ga koristila. Racionalisti su se smejali „uvrnu-
tosti” jednog Furijea; smejali su se i Sen-Simonovim sledbenicima; a
njihov prezir prema spiritizmu nema granica. Ti isti racionalisti i ma-
terijalisti su se uhvatili, poput praznoglavih vrabaca, na lepak slatko-
rečivosti novog proroka. Žudnja za nekom vrstom božanstva, za
„nedokučivim”, osećaj je urođen čoveku; otuda ni najgori ateisti nisu
izuzeti od tog pravila. Obmanuti površnim bleskom ovih ignis fatuus
(avetinjskih plamičaka), sledbenici su tumarali za njima sve dok se
nisu zaglibili u močvari bez dna.
Zaklanjajući se maskom tobožnje učenosti, Pozitivisti ove zemlje
su se organizovali u klubove i komisije smerajući da potpuno isko-
rene spiritizam, dok se pretvaraju da ga nepristrasno pročavaju.
Isuviše se plašeći da upute izazov etabliranim crkvama i hrišćan-
skom učenju, nastojali su da potkopaju sam osnov na kome se temelje
sve religije – čovekovu veru u boga i u sopstvenu besmrtnost. Nji-
hova politika je bila da ismevaju ono što pruža neobičnu osnovu za
takva verovanja – spiritističke fenomene.
5 Vapero (Vapereau): „Biographie Contemporaine” (Biografije savremenika), art. Litre
i de Muso: „Les Hauts Phénomènes de la Magie ” (Uzvišeni fenomeni magije), poglavlje
6.
166
Slepe vođe slepih
Napadajući ih tamo gde su najslabiji, oni maksimalno koriste
odsustvo induktivnog metoda kod spiritista, kao i preterivanja koja
se mogu naći u transcendentalnim učenjima njihovih propagatora.
Koristeći se njihovom nepopularnošću, i pokazujući pritom isto
onako besnu i neprimerenu srčanost kao i lutajući vitez od La Manče,
oni izigravaju filantrope i dobročinitelje koji hoće da zatru ovo ču-
dovišno sujeverje. Pogledajmo u čemu je Kontova hvaljena religija
budućnosti superiorna u odnosu na spiritizam, i koliko je manja
verovatnoća da su njenim zagovornicima potrebne iste one duševne
bolnice koje su nametljivo preporučili medijumima prema kojima su
pokazivali toliko brige i pažnje. Pre nego što počnemo, obratimo pa-
žnju na činjenicu da bar tri četvrtine sramnih odlika koje pokazuje
savremeni spiritizam možemo direktno da povežemo sa raznim ma-
terijalističkim pustolovima koji se pretvaraju da su spiritisti. Kont je
sa neiskrenom dopadljivošću stvorio lik „veštački oplođene” žene
budućnosti. Ona je samo starija sestra kiparskog ideala „slobodne
ljubavi”. Imunitet od budućih posledica, koja su ovakva učenja nudila
njegovim sumanutim sledbenicima, ubrizgan je izvesnim pseudo-
spiritistima u toj meri da ih je naveo da obrazuju nekakvu vrstu „ko-
munističkih” zajednica. Međutim, nijedna od njih nije bila dugog
veka. Kako su se uglavnom odlikovali materijalističkim animali-
zmom, presvučenim tankim slojem pozlate, uz to zavedeni teškim
grčkim imenima koja su sebi nadenuli, ovakva „komuna” nije ni
mogla da se pokaže drugačije nego kao promašaj.
Platon, u petoj knjizi svoje Države, nagoveštava jedan metod za
poboljšanje ljudskog roda uklanjanjem nezdravih ili deformisanih
pojedinaca, uz sparivanje boljih primeraka oba pola. Nije ni trebalo
očekivati da će „genije našeg veka”, čak i ako izigrava proroka, isce-
diti iz svoje pameti nešto zaista novo.
Kont je bio matematičar. Vešto kombinujući nekoliko starih uto-
pija, on ih je našarao veselim bojama i, unevši izvesna poboljšanja u
Platonovu ideju, materijalistički je izopačio i prikazao svetu u najču-
dovišnijem izdanju koje je ikad proizašlo iz ljudskog uma!
167
RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka
Molimo čitaoca da ima u vidu da mi ne napadamo Konta kao filo-
zofa, već kao samoprozvanog reformatora. U nepopravljivoj tami
njegovih političkih, filozofskih i religioznih pogleda, često nailazimo
na izolovana zapažanja i primedbe u kojima se njegova duboka lo-
gika i rasuđivanje podudaraju sa njihovim briljantnim tumačenjem.
Ali oni vas u tim trenucima zaslepe poput bleska munje u mrkloj
noći, da bi vas već sledećeg trena ostavili u još gušćem mraku. Uko-
liko bi ih saželi i promenili im interpunkciju, nekoliko njegovih
radova bi zajedno mogli da daju jednu knjigu vrlo originalnih afo-
rizama, koji bi na jasan i zaista inteligentan način prikazali većinu
društvenih zala; ali zato biste uzalud tragali, bilo u zamornim razgla-
banjima šest tomova njegovog „Cours de Philosophie Positive“
(Kursa pozitivističke filozofije) ili u parodiji sveštenstva datoj u ob-
liku dijaloga – „The Catechism of the Religion of Positivism“ (Kate-
hizmu religije pozitivizma) – za ma kakvom idejom koja bi
nagovestila makar privremeni lek za ta zla. Njegovi sledbenici na to
odgovaraju da uzvišena učenja njihovog proroka nisu bila namenjena
priprostima. Uporedivši učenja koja propoveda pozitivizam sa pri-
merima njihove praktične upotrebe od strane njegovih „apostola”,
moramo priznati kako postoji mogućnost da se u njegovoj pozadini
krije neka potpuno beživotna doktrina. Dok „prvosveštenik” pro-
poveda da „žena mora prestati da bude čovekova ženka”;6 dok se te-
orije pozitivističkih zakonodavaca o braku i porodici uglavnom bave
time da od žene naprave „pukog prijatelja čoveku, oslobađajući je
svake materinske uloge”;7 i dok se pripremaju da ubuduće spreče ma
kakvu zamenu za tu ulogu usmeravajući „pasivnu silu”8 ka „nepo-
ročnoj ženi”, neki od njihovih nižih „sveštenika” otvoreno propo-
vedaju poligamiju, dok drugi tvrde da njihova učenja predstavljaju
samu srž duhovne filozofije.
6 O. Kont: “Système de Politique Positive”, tom I, str. 203, itd.
7 Ibid.
8 Ibid.
168
Slepe vođe slepih
Na ovo je optuženi filozof odgovorio sledećim obrazlaganjem
vere koja je ista kao i kod ma kog drugog sledbenika drevnih učitelja:
„Ukratko, verujem u beskrajnu vaseljenu, to jest u delo beskrajne
božanske moći, jer sam smatrao nedostojnim božanske dobrote i sile
da, budući sposobna da stvori pored ovog sveta i bezbroj drugih,
napravi svet koji je konačan. Otuda sam izjavio da postoji bezbroj
različitih svetova sličnih ovom na Zemlji, koga kao i Pitagora sma-
tram zvezdom sličnom Mesecu, drugim planetama i drugim zvez-
dama, kojih je bezbroj; i da su sva ta nebeska tela svetovi za sebe, i
da im nema kraja, čime se uspostavlja beskrajna univerzalnost
beskrajnog prostora, i to se naziva beskonačnom vaseljenom koja
sadrži bezbroj svetova, tako da postoje dve vrste beskraja: u pogledu
veličine vaseljene i broja svetova u njoj. Indirektno, ovo bi moglo
biti nespojivo sa istinom kakva je utvrđena crkvenim učenjem.
Štaviše, ja u središte ove vaseljene postavljam univerzalno
Proviđenje, zahvaljujući kome sve živi, raste i kreće se, i stoji u svom
savršenstvu, a ja ga razumem na dva načina; prvi, na način na koji
je duša prisutna u celom telu kao i svakom njegovom delu, i ja ga
tada nazivam Prirodom, odrazom i pečatom božanskog; drugi, nepoj-
mljivi način, u kome Bog prebiva u samoj biti, svojim prisustvom i
svojom moći, u svemu i iznad svega, ne kao deo, ne kao duša, već
na način koji se ne može opisati rečima.
Pored toga, smatram da se sve božije odlike svode na jednu te
istu stvar. Zajedno sa teolozima i filozofima, ja naslućujem tri odlike,
moć, mudrost i dobrotu, ili tačnije, um, intelekt i ljubav, kojima stvari
zadobijaju prvo biće, kroz um; zatim uređeno i osobeno biće, kroz
intelekt; i treće, slogu i simetriju kroz ljubav. Tako shvatam biće koje
je u svemu i iznad svega, jer ništa ne postoji bez učešća bića, niti
ima bića bez suštine, kao što ništa ne može biti lepo ako lepota nije
prisutna u njemu; otuda ništa ne može biti oslobođeno božijeg prisu-
stva, te tako i ja putem razuma, a ne putem utvrđene istine, shvatam
razlike u granicama božanskog.
Smatrajući, dakle, da svet ima uzročnika i da je stvoren, ja shva-
tam da, u skladu sa čitavim njegovim bićem, on zavisi od prvobitnog
uzročnika, tako da se nije odrekao svog pravog naziva – tvar – što je
193
RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka
i Aristotel koristio rekavši ‚Bog je onaj od koga zavise celi svet i či-
tava priroda’ tako da, prema tumačenju sv. Tome, bilo da je večit ili
prolazan poput vremena, on je, u skladu sa čitavim svojim bićem,
zavistan od prvobitnog uzročnika i u njemu nema ničeg što je uistinu
nezasvisno.
Dalje, što se tiče učenja crkve, napustivši jezik filozofije dolazi-
mo do individualnosti Božjih ličnosti, do mudrosti i do sina uma,
koga filozofi nazivaju intelektom a teolozi rečju (logos), za koga
treba da verujemo da je poprimio ljudski oblik. Ali ja, koji stalno
baratam filozofskim formulama, nisam to tako razumeo, već sam
posumnjao budući poljuljane vere, mada se ne sećam da sam to ikada
nagovestio u svojim spisima ili govorima, osim indirektno kada je
bila reč o drugim stvarima; ipak, nešto od toga se moglo zaključiti
uz pomoć dovitljivosti i ubeđivanja, u pogledu stvari koje su se
mogle dokazati razumom i zaključiti posmatranjem prirode. Otuda
nisam mogao da shvatim Duha Svetog kao treće božije lice kako
vera zahteva, već sam ga, prema Pitagorinom učenju, i u skladu sa
Solomonovim načinom razmišljanja, shvatio kao dušu sveta, ili kao
sastavni deo vaseljene prema jednoj od Solomonovih mudrih izreka:
„Duh Gospodnji ispuni svu zemlju, i ono u čemu sve stvari poči-
vaju”, što se isto tako podudara sa pitagorejskim učenjem koga
Vergilije sledećim stihovima objašnjava u Eneidi:
Principio coelum ac terras camposque liquentes,
Lucentemque globum Lunae, Titanique astra
Spiritus intus alit, totamque infusa per artus
Mens agitat molem; i tako dalje.*
Dakle, prema mojoj filozofiji, iz ovog duha koji je nazvan živo-
tom vaseljene proishode život i duša svega što život i dušu ima, koje,
štaviše, smatram besmrtnim, kao i tela koja su, u pogledu supstance
Duša nebo oživljava, zemlju, mora,
Sjajni mesečev kolut, titanske zvezde.
duh iz udova celu masu pokreće
i tako se meša sa velikim telom.
(Eneida, prevod Mladen S. Atanasijević, izdanje: Prosveta, Beograd, 1964., edicija:
Svetski klasici, kolo četvrto, knjiga br. 22. Nap urednika.)
194
Slepe vođe slepih
od koje su načinjena, takođe sva besmrtna, i da nema druge smrti
osim raspadanja i spajanja, prema učenju koje izgleda da je izloženo
i u Knjizi propovjednikovoj, gde je rečeno da ‚nema ništa novo pod
suncem’; ono što jeste isto je kao ono što je bilo.”
Dalje, Bruno priznaje da nije u stanju da shvati učenje o tri bo-
žanske ličnosti, kao i svoje sumnje u pogledu ovaploćenja Boga u
Isusu, ali zato jasno izjavljuje svoju veru u čuda koja je Hristos činio.
Kako bi i mogao, kao pitagorejski filozof, da sumnja u njih? Ako je,
pod nemilosrdnom prinudom Inkvizicije, poput Galileja, naknadno
poricao ono što je govorio, i prepustio se na milost svojim tužiteljima
iz redova crkve, moramo se prisetiti da je to govorio kao čovek koji
stoji između sprava za mučenje i nagomilanih snopova lomače, a ljud-
skoj prirodi je teško da pokaže heriozam svaki put kada njen telesni
okvir oslabi usled mučenja i boravka u tamnici.
Da nije pravovremene pojave Bertijevog autoritativnog dela, i
dalje bismo poštovali Bruna kao mučenika, čija bista zasluženo stoji
na istaknutom mestu u Panteonu egzaktne nauke, krunisana Drejpero-
vim lovorovim vencem. Ali sada vidimo da njihov „heroj trenutka”
nije bio ni ateista, ni materijalista, ni pozitivista, već jednostavno
pitagorejac koji je učio filozofiji sa dalekih azijskih visija, i tvrdio
da poseduje moći magova, na koje je upravo Drejperova sopstvena
škola gledala s prezirom! Ovo je najzanimljiviji obrt koji se dogodio
od kako su arheolozi bez ikakvog poštovanja prema tobožnjoj statui
svetog Petra ustanovili da ova predstavlja kapitolskog Jupitera, dok
je na drugoj strani neoborivo dokazano da katolički sveti Josafat nije
bio niko drugi do Buda.
I tako, gde god tragali u istorijskim arhivama, otkrivamo da ne
postoji nijedan deo savremene filozofije – Njutnove, Kartezijanske,
Hakslijeve ili ma koje druge – koja nije iskopana u rudnicima orijen-
talne mudrosti. Čak i pozitivizam i nihilizam nalaze svoje prototipove
u egzoterijskom delu Kapiline filozofije, kako je dobro primetio
Maks Miler. Nadahnuće hinduističkih mudraca je probilo veo tajni
Prađnje Paramite (savršene mudrosti); njihove ruke su njihale ko-
195
RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka
levku najstarijeg pretka tog slabunjavog ali bučnog deteta koga smo
krstili imenom SAVREMENA NAUKA.
196
Poglavlje IV
TEORIJE KOJE PRIHVATAJU
PSIHIČKE FENOMENE
Teorija de Gasparina Teorija Tirija Teorije de Musoa i de
Mirvila Teorija Babinea Teorija Udena Teorija MM. Rojea i
Žobera de Lambala Blizanci – „nesvesni rad mozga” i „nesvesni
govor iz trbuha” Teorija Kruksa Teorija Faradeja Teorija
Ševrola Komisija Mendeljejeva iz 1876. Duševno slepilo
„Kao jednu od najboljih crta Emersona izdvajam slučaj kada je,
posle niza razočaranja, uzviknuo ‚Žudim za Istinom’. Radost pravog
heroizma dotiče srce onoga ko je zaista zaslužio da kaže ovako ne-
što.” Tindal
„Svedočanstvo se može smatrati istinitim kada se zasniva na:
1. Većem broju razboritih svedoka koji se slažu da su dobro
videli šta se dogodilo.
2. Koji su zdravi, kako fizički tako i mentalno.
3. Koji su nepristrasni i nemaju ličnog interesa u predmetnoj
stvari.
4. Koji se jednoglasno slažu.
5. Koji pod zakletvom potvrde izjavljene činjenice.”
Volter, „Filozofski rečnik“.
Grof Aženor de Gasparin je odani protestant. Njegova borba sa
de Musoom, de Mirvilom i drugim fanaticima koji su čitavo pitanje
spiritualnih fenomena povezali sa Satanom, bila je duga i žestoka.
197
RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka
Njen rezultat su dva toma sa preko hiljadu pet stotina strana, u kojima
se dokazuju posledice, poriču uzroci i koriste nadljudski napori da bi
se izmislilo svako moguće objašnjenje koje bi se moglo sugerisati,
umesto istinitog.
Cela civilizovana Evropa je imala prilike da pročita oštar prekor u
listu Journal des Débats koji je usledio od M. de Gasparina.1 Pošto je
ovaj gospodin detaljno opisao brojne manifestacije kojima je lično
prisustvovao, pomenuti časopis je vrlo drsko predložio francuskim
vlastima da u ludnicu za neizlečive slučajeve pošalju sve koji, proči-
tavši odličnu analizu „spiritualnih priviđenja” koju je Faradej objavio,
i dalje insistiraju na verodostojnosti ove obmane. „Dobro pazite”,
napisao je Gasparin u svom odgovoru, „predstavnici egzaktnih nauka
su na najboljem putu da postanu ... Inkvizitori našeg vremena ... Či-
njenice su jače od sveučilišta. Odbačene, poreknute, ismevane, one su
ipak činjenice, i zaista postoje.”2
TEORIJA DE GASPARINA
Potvrde fizičkih fenomena koje slede, u koje su se lično uverili
on i profesor Tiri, mogu se naći u Gasparinovom obimnom delu.
TIRIJEVA TEORIJA
„Izvođači eksperimenata su često imali prilike da vide noge od
stola zalepljene za pod koje su, bez obzira na uzbuđenje okupljenih,
odbijale da se maknu sa svog mesta. U drugim prilikama viđali su
stolove kako lebde u vazduhu podignuti nekom prilično jakom silom.
Mogli su sopstvenim ušima da čuju, kako glasno tako i tiho kucanje,
pri čemu je prvo pretilo da rasturi sto na komade svojom silinom,
dok je potonje bilo tako meko da se jedva primećivalo ... Što se tiče
1 Des Tables, tom I, str. 213.
2 Ibid, str. 216.
198
Teorije koje prihvataju psihičke fenomene
LEVITIRANJA BEZ IKAKVOG DODIRA, pronašli smo sredstva da
ga bez poteškoća izazovemo, i to sa uspehom ... A ovakva levitiranja
se ne odnose na rezultate postignute u nekim posebnim situacijama.
Uspeli smo da ih ponovimo preko TRIDESET puta.3 ... Jednog dana
sto se okrenuo i podigao jednu za drugom sve svoje noge, mada je
njegova težina bila uvećana za osamdeset sedam kilograma koliko
je imao čovek koji je sedeo na njemu; u drugom slučaju ostajao bi
nepokretan i nepomerljiv, iako je osoba koja je sedela na njemu
imala samo šezdeset kilograma.4 ... Jednom prilikom smo poželeli
da ga okrenemo naopačke i on se sam prevrnuo, sa nogama uvis,
mada ga naši prsti nijednom nisu dotakli.”5
TEORIJA DE MUSOA I DE MIRVILA
„Sigurno je”, primećuje de Mirvil, „da čovek koji je više puta pri-
sustvovao takvom fenomenu ne bi mogao da prihvati odlično iz-
loženu analizu engleskog fizičara.”6
Od 1850. de Muso i de Mirvil, inače beskompromisni rimoka-
tolici, objavili su mnogo knjiga čiji su naslovi bili vešto smišljeni da
privuku pažnju javnosti. Oni odaju ozbiljnu uznemirenost svojih au-
tora, koju ni ne pokušavaju da sakriju. Da je bilo osnova da se ovi
fenomeni smatraju lažnim, rimska crkva nikada ne bi uložila toliki
napor da ih suzbije.
Kako su se obe strane u sukobu složile sa činjenicama, ostavljajući
skeptike po strani, ljudi su mogli da se podele u dve stranke: u one
koji veruju u direktnu umešanost đavola i u one koji veruju u beste-
lesne i druge duhove. Sama činjenica da se teologija daleko više pri-
bojavala otkrivenja koja bi mogla stići posredstvom ovih misterioznih
pojava nego pretećih „sukoba” sa naukom i kategoričnih poricanja
3 Des Tables, tom I, str. 48.
4 Ibid, str. 24.
5 Ibid, str. 35.
6 De Mirvil: Des Esprits, str. 26.
199
RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka
koja bi od nje mogla doći, trebala bi da bude dovoljna da otvori oči i
najvećim skepticima. Rimska crkva nikada nije bila naivna niti
plašljiva, za šta obilje dokaza pruža makijavelizam kojim se odlikuje
njena politika. Štaviše, ona se nikada nije zamajavala sa veštim ma-
đioničarima za koje je znala da su samo odlični poznavaoci trikova.
Rober Uden, Kont, Hamilton i Bosko su mogli na miru da počinu dok
je ona proganjala ljude kao što su Paracelzus, Kaljostro i Mesmer, her-
metičke filozofe i mistike – efikasno sprečavajući svaku pravu demon-
straciju okultnih pojava tako što bi pobila medijume.
Oni koji nisu u stanju da poveruju u ličnog đavola i u crkvena
učenja ipak bi morali da priznaju da se sveštenstvo pokazalo dovoljno
prepredenim da spreči kompromitovanje svoje navodne nepogre-
šivosti tako što je diglo toliku prašinu oko ovakvih pojava da bi one,
ukoliko su lažne, jednog dana neizbežno bile razotkrivene.
O realnosti spiritualne sile najbolje je posvedočio sam Rober
Uden, kralj mađioničara, koji je, kada ga je akademija pozvala kao
stručnjaka da prisustvuje proročkim moćima i povremenim „gre-
škama” magičnog stola, rekao: „Mi mađioničari nikada ne pravimo
greške, a moje vidovnjačke moći me još nikada nisu izdale.”
BABINEOVA TEORIJA
Učeni astronom Babine nije bio ništa srećnije ruke sa svojim
izborom Konta, proslavljenog govornika iz trbuha, kao stručnjaka
koji bi svedočio protiv fenomena direktnih glasova i lupkanja. Kont
se, ako možemo verovati svedocima, nasmejao u lice Babineu na sam
pomen mogućnosti da je lupkanja proizveo nekakav „nesvesni govor
iz trbuha!” Kasnija teorija, dostojna da bude bliznakinja „nesvesnoj
aktivnosti mozga”, naterala je mnoge od najvećih skeptika među aka-
demicima da pocrvene od stida. Njena apsurdnost je bila previše oči-
gledna. Gasparin kaže:
200
Teorije koje prihvataju psihičke fenomene
Tako je došlo vreme kada su naučnici izgubili svako pravo da im
se obraćaju Miltonovim stihom „O ti, koji si svedočeći istinu navukao
na se prezir svih!” To je jedna žalosna degeneracija, koja doziva u
sećanje vapaj onog „doktora fizike” koga je pre sto osamdeset godina
pomenuo dr Henri Mor, koji je, čuvši priču o dobošaru iz Tedvorta i
o En Voker, „istog časa uzviknuo: ‚Ako je to istina, ja sam svo vreme
radio pogrešno i moram da počnem sve ispočetka.’”42
Ali u našem veku, bez obzira na Hakslijevo veličanje vrednosti
„iskaza svedoka”, čak je i dr Henri Mor postao „entuzijast i vizionar,
što spojeno u istoj osobi daje ludaka koji je potpuno skrenuo”.43
Ono što je psihologiji dugo nedostajalo da bolje shvati svoje mis-
teriozne zakone i primeni ih kako na uobičajene tako i na neobične
životne situacije nisu činjenice. Ona ih već ima napretek. Bilo je po-
trebno njihovo zapisivanje i klasifikovanje – da bi mogle da posluže
obučenim posmatračima i kompetentnim analitičarima. Ljudi koji se
bave naukom su bili dužni da im to obezbede. Ako su širom hrišćan-
skog sveta tokom proteklih vekova zavladala pogrešna mišljenja a
sujeverje stvorilo opšti metež, to nije samo nesrećna okolnost za
obične ljude, nego i prekor za nauku. Generacije su dolazile i odlazile
i svaka je doprinela savesti i moralnoj hrabrosti ljudskog roda svojom
kvotom mučenika, da bi psihologija u naše vreme bila tek neznatno
bolje shvaćena nego u vreme kada je teška ruka Vatikana slala te
hrabre nesrećnike pre vremena na onaj svet, a svaku uspomenu na
njih žigosala kao jeres i veštičarenje.
42 Dr Mor: „Pismo Glenvilu, autoru ‚Saducismus Triumphatus’(Pobeda Sadukeja).”
43 Dž. S. J.: „Demonologia, or Natural Knowledge Revealed” (Demonologija, ra-
zotkrivena znanja o prirodi), 1827. str. 219.
231
Poglavlje V
ETAR ILI “ASTRALNA SVETLOST”
Jedna prvobitna sila, ali mnošvo kasnijih veza Tindalu za dlaku
izmiče veliko otkriće Čuda su nemoguća Priroda prvobitne sup-
stance Tumačenje izvesnih drevnih mitova Eksperimenti fakira
Evolucija u indijskoj alegoriji
“Ja sam duh koji i dalje poriče.” Mefisto “Faust”
„Duha Istine, koga svijet ne može primiti, jer ga ne vidi, niti ga
poznaje.” Jovan 14:17.
„Milioni duhovnih bića hode zemljom
Nevidljivi, kako na javi tako i u snu.” Milton
„Puko intelektualno prosvetljenje ne može da spozna duhovnost.
Kao što Sunce pomračuje plamen, tako i duh čini oči slepim za
puki intelekt.” V. Hauvit.
Dugo već postoji beskrajna zbrka među imenima koja izražavaju
jednu te istu stvar. Prastari Haos; Zaratustrina sveta vatra, tj. Antus-
byrum Parsa; Hermesova vatra; vatra Elmesa starih Germana; Sibilin-
ska munja; Apolonova upaljena baklja; plamen na Panovom oltaru;
neugasivi oganj u hramu na Akropolju, kao i u svetilištu Vestalki;
plamen Plutonovog kormila; blistave iskre na kapama Dioskura, na
glavi Gorgone, na krmi Palasa i cele Merkurove družine; [pur as-
232
Etar ili “Astralna svetlost”
beston]; egipatski Pta ili Ra; grčki Zeus Cataibates (onaj koji se
spušta);1 pentekostalni ognjeni jezici; Mojsijev plameni žbun; vatreni
stub u Izlasku (2 Moj.) i Avramova „ognjena svetiljka”; večni oganj
„ponora bez dna”; magična isparenja proročišta u Delfima; zvezdano
svetlo rozenkrojcera; AKAŠA hinduskih adepata; astralna svetlost
Elifasa Levija; nervna aura i fluid magnetista; Rajhenbahov od; Babi-
neova vatrena lopta ili „meteorska mačka”; Psychod ili ektenska sila
Tirija; psihička sila Sardženta Foksa i gospodina Kruksa; atmosferski
magnetizam izvesnih prirodnjaka; galvanizam, i, najzad, elektricitet,
samo su različiti nazivi za mnoštvo brojnih manifestacija ili efekata
istog misterioznog, sve-prožimajućeg uzroka – grčkog Archeus-a ili
Archaios.
Ser E. Bulver-Liton ga u svom delu „Buduća rasa” opisuje kao
VRIL,2 koga koristi stanovništvo što živi pod zemljom, dopustivši svo-
jim čitaocima da ga smatraju za plod mašte. „Ovi stanovnici”, kaže
on, „smatraju da su u vrilu dostigli zajednički činilac prirodnih izvora
energije”, a potom pokazuje da je i Faradej bio upoznat s njima „upo-
trebivši oprezniji izraz kao što je korelacija”:
JEDNA PRVOBITNA SILA,
ALI MNOGO KASNIJIH VEZA
„Odavno smatram, moglo bi se reći da sam skoro uveren, poput
mnogih drugih zaljubljenika u tajne prirode, da razni oblici u kojima
se materijalne sile ispoljavaju, imaju JEDNO ZAJEDNIČKO PO-
REKLO; odnosno, drugim rečima, da su u toj meri direktno povezane
i prirodno međuzavisne da se mogu pretvarati jedna u drugu, kao i da
poseduju ekvivalentnu energiju u svom delovanju.”
1 Pausanija: Eliae, knjiga I., poglavlje XIV.
2 Naslućujemo da je plemeniti autor skovao svoje čudne nazive sakupljajući reči iz
klasičnih jezika. Gy potiče od reči guna; a vril od virile.
233
RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka
Naše poređenje fiktivnog vrila, kog je izmislio veliki pisac, i
izvorne sile u prirodi podjednako velikog eksperimentatora sa astral-
nim svetlom – kabalista, može da izgleda apsurdno i nenaučno, ali
ono ipak predstavlja pravu definiciju ove sile. Neprestano se javljaju
nova otkrića koja potvrđuju tu smelu izjavu. Od kada smo počeli da
pišemo ovo poglavlje naše knjige, u više javnih glasila je objavljeno
da je gospodin Edison, električar iz Njuarka u Nju Džersiju, navodno
otkrio novu vrstu energije koja osim principa provodljivosti nema
mnogo zajedničkog sa elektricitetom ili galvanizmom. Ukoliko se
pokaže tačnim, ovaj novi vid energije može dugo vremena da ostane
poznat pod nekim naučnim pseudoniumom, ipak to će biti samo još
jedno od brojne dece koju je od početka vremena donela na svet naša
kabalistička majka, Astralna Devica. U stvari, pronalazač kaže da je
„ona isto tako očigledna i da se pokorava pravilnim zakonitostima
kao i toplota, magnetizam i elektricitet”. Novine u kojima je objavljen
prvi izveštaj o tom otkriću dodaje da „gospodin Edison misli da je
ona povezana sa toplotom i da bi se isto tako mogla proizvoditi na
neki poseban, još uvek neotkriveni način”.
Još jedno među izuzetnim otkrićima koja su nedavno izvršena
jeste mogućnost poništenja razdaljine između sagovornika – putem
telefona (daljinskog ozvučivača), instrumenta, što ga je smislio pro-
fesor A. Grejem Bel. Ova mogućnost, prvi put nagoveštena malim
„ljubavnim telegrafom” koji se sastojao od malih metalnih čaša u ko-
jima se nalazio najfiniji pergament i aparatura od spletenih žica, sa
kojom je bilo moguće razgovarati na razdaljini od šezdesetak metara,
razvila se u telefon koji je postao čudo našeg doba. Dugačak razgovor
je obavljen telegrafom između Bostona i Kembridžporta; „svaka reč
se jasno čula i bila savršeno razumljiva, dok su promene glasovne
jačine i frekvencije bile sasvim prepoznatljive,” prema zvaničnom
izveštaju. Glas biva „uhvaćen”, da tako kažemo, i sačuvan u svom
obliku pomoću magneta, dok se zvučni talas prenosi elektricitetom
usklađenim i povezanim sa magnetom. Uspeh celog postupka zavisi
od savršene kontrole električne struje i snage magneta koji se koristi,
234
Etar ili “Astralna svetlost”
a sa kojim je struja povezana. „Čitav izum”, izveštavaju novine,
„može se grubo opisati kao neka vrsta trube, čiji pisak je presvučen
osetljivom membranom koja se, kada zvuk uleti u cev, nadima u polje
u srazmeri sa snagom zvučnog talasa. Na spoljnoj strani membrane
je pričvršćeno parče metala koje, kako se membrana nadima u polje,
dolazi u kontakt sa magnetom i to je ono što, zajedno sa dotokom
struje, izvođač kontroliše. Nekim principom koji još uvek nije sasvim
jasan, električna struja prenosi zvučne talase upravo onako kako ih
šalje zvuk iz „trube” pa slušalac na drugom kraju veze, sa istom ta-
kvom trubom na uvetu, čuje razgovetno svaku reč koja je izgovorena
i odmah primećuje svaku promenu u glasu govornika.”
TINDALU ZA DLAKU IZMIČE
VELIKI PRONALAZAK
I tako, okruženi ovakvim čudesnim otkrićima našeg doba, sa još
većim „magičnim” mogućnostima koje pasivno leže neotkrivene u
bezgraničnom carstvu prirode, i još dalje, suočeni sa velikom vero-
vatnoćom da Edisonova sila i telefon profesora Grejema Bela po-
remete ako ne i potpuno preokrenu sve naše ideje o nezamislivim
fluidima, zar ne bi bilo bolje za one koji su u iskušenju da opovrgnu
naše izjave, da sačekaju i vide hoće li ih naredna otkrića potvrditi ili
odbaciti.
Možda bismo mogli da, u vezi sa ovim otkrićima, podsetimo naše
čitaoce na mnoštvo nagoveštaja u drevnim hronikama koji upućuju
na izvesnu tajnu koju je poznavalo egipatsko sveštenstvo, pomoću
uz čiju pomoć su bili u stanju da trenutno komuniciraju među sobom
tokom proslave Misterija, od jednog hrama do drugog, čak i kada bi
se jedni nalazili u Tebi a drugi na suprotnom kraju zemlje; legende
su to po pravilu pripisivale „nevidljivim plemenima” vazduha, koja
su prenosila poruke smrtnicima. Pisac dela “Pre-Adamite Man”
navodi primer kome, budući da ga iznosi isključivo na osnovu sop-
235
RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka
stvenog autoriteta, i da izgleda nije siguran da li ta priča potiče od
Makrinusa ili nekog drugog pisca, može da se veruje ili ne. On kaže
da je pronašao pouzdan dokaz tokom svog boravka u Egiptu da je
„jedna od Kleopatri (?) žicom poslala vesti u sve gradove u zemlji,
od Heliopolisa do Elefantine na gornjem Nilu”.3
Nije prošlo mnogo od kako nas je profesor Tindal uveo u novi
svet, nastanjen eteričnim obličjima zanosne lepote.
„Ovo otkriće se sastoji,” kaže on, „podvrgavanju isparenja nesta-
bilnih tečnosti delovanju koncentrisane sunčeve svetlosti, ili koncen-
trisanom snopu električnog svetla.” Isparenja izvesnih nitrata, jodnih
soli i kiselina podvrgavaju se dejstvu svetlosti u eksperimentalnoj
cevi položenoj horizontalno i tako nameštenoj da se podužna osa cevi
i osa koherentne svetlosti koja dolazi iz lampe presecaju. Isparenja
obrazuju oblake prekrasnih boja i poprimaju oblike vaza, boca i kupa,
u grupama po šest i više; zatim raznih školjki, lala, ruža, suncokreta,
listova i smotanih svitaka. „U jednom slučaju”, kaže nam, „magloviti
pupoljak je iznenada uzeo oblik zmijske glave; obrazovana su usta,
a iz oblaka se pružio magloviti pojas poput račvastog jezika.” Najzad,
kao kruna svih čuda, „u jednom trenutku je poprimio veran odraz
ribe, sa očima, škrgama i brkovima. Podudarnost sa oblikom prave
životinje se očitovala u svemu, tako da nije bilo ni jednog kruga, spi-
rale ili mrlje koja je postojala na jednoj strani a da je nije bilo i na
drugoj”.
ČUDA SU NEMOGUĆA
Ove pojave se možda mogu delimično objasniti mehanikom svet-
losnog snopa, koju je gospodin Kruks nedavno demonstrirao. Na
primer, može se pretpostaviti da je snop svetlosti obrazovao horizon-
talnu osovinu oko koje su se pobuđeni molekuli isparenja okupili u
vidu loptastih i vretenastih tela. Ali kako objasniti oblik ribe, zmijske
3 P. B. Rendolf (Randolph): Pre-Adamite Man, str. 48.
236
Etar ili “Astralna svetlost”
glave, vaza, cvetova raznih vrsta i školjke? Izgleda da to pred nauku
postavlja istu takvu zagonetnu dilemu kao i Babineova „meteorska
mačka”. Nismo čuli da se Tindal usudio da ponudi neko toliko ap-
surdno objašnjenje za svoj izuzetni fenomen kao što je to učinio Fran-
cuz sa svojim.
Oni koji nisu do sada obraćali pažnju na ove stvari mogu da se izne-
nade kada otkriju koliko se u prošlim vremenima znalo o tom sveproži-
majućem, suptilnom principu koji je nedavno kršten kao UNIVERZALNI
ETAR.
Pre nego što nastavimo, želimo da još jednom ponovimo dva pred-
ložena objašnjenja, već nagoveštena u prethodnom tekstu. Ovi pred-
lozi se svode na primenu dokazanih prirodnih zakona od strane
teurgista.
I.Takozvana čuda, počevši sa Mojsijem pa zaključno sa Kaljo-
strom, kada su istinska, bila su, kako de Gasparin sasvim ispravno
nagoveštava u svom radu o ovim fenomenima, „savršeno u skladu sa
prirodnim zakonima”, otuda – to i nisu čuda. Elektricitet i magnetizam
su nesumnjivo korišćeni pri izvođenju nekih od ovih čuda, ali danas,
kao i tada, njima se služi svaki ekstrasens, koji nesvesno koristi ove
sile usled naročite prirode svog telesnog sklopa; one služe kao vrsta
provodnika za neke od ovih nepojmljivih fluida, o kojima nauka i
danas tako malo zna. Ove sile predstavljaju obilan izvor bezbrojnih
osobina i svojstava, od kojih su mnoga, tačnije najveći broj, još uvek
potpuno nepoznati savremenoj fizici.
II. Fenomeni prirodne magije kojima možemo prisustvovati u Si-
jamu, Indiji, Egiptu i drugim zemljama Orijenta nemaju ničeg zajed-
ničkog sa opsenama; prvo je jedan čisto fizički efekat, posledica
delovanja okultnih sila prirode, dok je drugo rezultat puke obmane
izvedene veštim manipulacijama uz pomoć saučesnika.4
4 Bar u ovom pogledu stojimo na čvrstom tlu. Svedočenje gospodina Kruksa potvrđuje
naše tvrdnje. Na 84. stranici svog pamfleta „Phenomenal Spiritualism” (Fenomenalni
Spiritualizam) on kaže sledeće: „Spreman sam da potvrdim na stotine činjenica – čin-
jenica čije bi oponašanje pomoću poznatih mehaničkih ili fizičkih sredstava nadmašilo
237
RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka
Čudotvorci svih vremena, škola i zemalja izvodili su svoja čuda
jer su bili savršeno upoznati sa nepojmljivim – u pogledu efekata –
ali inače sasvim opipljivim talasima astralne svetlosti. Kontrolisali
su njihov tok i navodili ih snagom svoje volje. Čuda su bila kako fizi-
čkog tako i psihičkog karaktera; prethodni je obuhvatao efekte izvo-
đene na materijalnim objektima, dok se potonji odnosio na mentalne
fenomene Mesmera i njegovih naslednika. Ovu vrstu u naše vreme
predstavljaju dva slavna imena, Du Pote i Regaconi, čije su čudesne
moći dobro proverene u Francuskoj i drugim zemljama. Mesmerizam
je najvažnija grana magije, a njegovi fenomeni predstavljaju efekte
univerzalnog uzročnog činioca koji se nalazi u osnovi svih magijskih
pojava i koji je u svim razdobljima bio odgovoran za izvođenje tako-
zvanih čuda.
Drevni narodi su ga nazivali Haos; Platon i pitagorejci su ga zvali
Duša Sveta. Prema hindusima, Božanstvo u vidu Etra prožima sve
što postoji. On je nevidljiv, ali kao što smo već rekli, veoma opipljiv
fluid. Od ostalih naziva koji su upotrebljavani za ovog univerzalnog
Proteja – ili „nebuloznog Svemogućeg” kako ga de Mirvil iz poruge
naziva – teurgisti su koristili „živa vatra”,5 „Duh Svetla” i magnes.
Poslednji među ovim nazivima ukazuje na magnetna svojstva i po-
kazuje svoju magijsku prirodu. Jer, prema rečima jednog od svojih
protivnika – magos i magnes u pitanju su dve grane koje rastu sa istog
stabla i iz kojih niču isti izdanci.
Magnetizam je reč čije korene moramo da tražimo u jednom
neverovatno ranom razdoblju. Mnogi veruju da „kamen” koga zovu
magnet duguje svoje ime Magneziji, gradu ili oblasti u Tesaliji, gde
veštinu jednog Udena, Boskoa ili Andersona, uz pomoć svih mogućnosti komplikovanih
uređaja i višegodišnje prakse – koje su se odigrale u mojoj sopstvenoj kući, i to u vreme
koje bih sam odredio, što je apsolutno onemogućavalo upotrebu čak i najjednostavnijih
uređaja i pomagala.”
5 U ovom nazivu možemo da otkrijemo značenje zagonetne rečenice koja se nalazi u
Zend-Avesti da „vatra daje poznavanje budućnosti, nauke i veštine prijatnog govora”,
jer se ispostavilo da kod nekih ekstrasensa razvija izuzetnu elokventnost.
238
Etar ili “Astralna svetlost”
su se ovakvi kamenovi mogli naći u većem broju. Međutim, mi veru-
jemo da je ispravno mišljenje hermetičara. Reč magh, magus, vodi
poreklo od sanskritske reči mahađi, što znači veliki ili mudri (pomazan
božanskom mudrošću). „Eumolp je mitski osnovač Eumolpidae (sve-
štenika); ovi sveštenici su svoju mudrost pripisivali božanskoj in-
teligenciji.”6 Razne kosmogonije pokazuju da je Arhaelova Duša Sveta
u svim narodima smatrana za „um” demijurga stvoritelja, Sofiju gnos-
tika, ili pak za Svetog Duha kao ženski princip. Kao što su magovi
izveli svoje ime iz te reči, tako je i magnezijski kamen ili magnet
nazvan u njihovu čast, jer su oni bili prvi koji su otkrili njegova
čudesna svojstva. Njihovi hramovi su se nalazili širom sveta, a među
njima su bili i hramovi posvećeni Heraklu7 – otuda je i kamen, kada
se saznalo da ga sveštenici koriste radi isceljivanja i u magijske svrhe,
dobio naziv magnezijski ili Heraklov kamen. Govoreći o njemu, So-
krat primećuje: „Evripid ga naziva magnezijskim kamenom, ali ga
običan narod zove Heraklovim.”8 Zemlja i kamen su nazvani po
magovima, a ne magovi po jednom od to dvoje. Plinije nas obave-
štava da su kod Rimljana sveštenici imali običaj da namagnetišu
venčani prsten pre obreda. Stari paganski hroničari su vodili računa
da ne otkriju izvesne Misterije „mudrih” (magova) dok je Pausanija,
kako kaže, u snu upozoren da ne otkrije svete obrede koji su se oba-
vljali u hramu Demetre i Parsifone u Atini.9
Savremena nauka, pošto je bezuspešno poricala animalni magne-
tizam, na kraju je bila prisiljena da ga prihvati kao činjenicu. Sada je
6 Danlep: „Musah, His Mysteries” (Musah i njegove misterije), str. III.
7 „Herakle je bio poznat kao kralj Muzijana,” kaže Švab, II., 44, a Muzijan je bila
proslava „Duha i Materije”, Adonisa i Venere, Baha i Cerere. (Pogledajte Danlepove
“Mystery of Adonis”, str. 95.) Danlep pokazuje, pozivajući se na Julijana i Antona (67),
Eskulapa kao „Spasioca svih”, identičnog sa egipatskim Pta (kreativnim intelektom,
božanskom mudrošću), i sa Apolonom, Baalom, Adonisom i Heraklom (ibid, str. 93), a
da je Pta „Anima Mundi”, Platonova Duša Sveta, Sveti Duh Egipćana i Astralna Svetlost
Kabalista. M. Mišle, međutim, smatra grčkog Herakla drugačijom ličnošću, protivnikom
Bahovih terevenki i pratećih ljudskih žrtava.
8 Platon: Ijon (Bardžis), tom IV., str. 294.
9 Attic. I., XIV.
239
RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka
to priznato svojstvo ljudske i životinjske telesne strukture; što se tiče
njegovog psihološkog, okultnog uticaja, naučnici u današnje vreme
vode žešći rat s njim nego ikada pre. Utoliko više treba žaliti zbog
toga, pa čak se i čuditi tome, jer predstavnici „egzaktne nauke” nisu
u stanju da objasne ili da nam makar ponude nešto nalik razumnoj
pretpostavci za nesporno tajanstvene moći koje se nalaze i u najjed-
nostavnijem magnetu. Počinjemo da dobijamo svakodnevne dokaze
da upravo ove sile predstavljaju osnov teurgijskih misterija, i da bi
pomoću njih možda mogla da se objasne okultne moći kojima su se
odlikovali drevni i savremeni „čudotvorci”, kao i najveći broj nji-
hovih zapanjujućih ostvarenja. Takve „talente” je Isus preneo nekima
od svojih učenika. U trenucima svojih čudesnih isceljenja, Naza-
rećanin bi osetio kako sila ističe iz Njega. Sokrat, prilikom svog raz-
govora sa Tegejem,10 u kome mu govori o bogu koga dobro poznaje
(demonu) i njegovoj moći da prenese svoju (Sokratovu) mudrost
učenicima ili pak da spreči da bude od ma kakve koristi onima koji
su u njegovom društvu, iznosi sledeći primer kao potvrdu svojih reči.
Aristid kaže:
„Ispričaću ti, Sokrate, jednu stvar koja je, tako mi bogova, zaista
neverovatna ali istinita. Stekao sam nove sposobnosti kada sam se
našao u tvojoj blizini, mada sam bio u istoj kući ali ne i u istoj pros-
toriji; a utoliko više kada sam se našao u istoj odaji ... i još više kada
sam te pogledao ... Ali najviše mi je koristilo kada sam seo do tebe
i dotakao te.”
To nije ništa drugo do savremeni magnetizam i mesmerizam Du
Potea i drugih majstora koji, kada podvrgnu jednu osobu uticaju svog
fluida, mogu da im saopšte sve svoje misli čak i na velikoj razdaljini,
i da neodoljivom silom nateraju subjekt da se povinuje njihovim men-
talnim naredbama. Ali koliko su drevni filozofi bolje poznavali ovu
psihičku silu! Možemo da napabirčimo nešto informacija o tome iz
10 Platon: „Tegej”. Ciceron izgovara ovu reč kao [daimonion], quiddam divinum,
nešto božansko, ali ništa lično.
240
Etar ili “Astralna svetlost”
najstarijih izvora. Pitagora je podučavao svoje sledbenike da je Bog
univerzalni um koji prožima sve što postoji, da zbog jedinstvene vrline
ovog uma da svuda ostaje suštinski isti može da bude prenošen od
jednog objekta do drugog i da se može upotrebiti za oblikovanje svih
stvari isključivo snagom čovekove volje. Kod drevnih Grka Kurios je
bio božanski um (Nous). „Sada Koros (Kurios) označava čistu i nepo-
mućenu prirodu intelekta – mudrost”, kaže Platon.11 Kurios je Merkur,
božanska mudrost, a „Merkur je Sunce”12 od koga je Tot – Hermes –
primio svoju božansku mudrost, koju je ovaj u svojim knjigama saop-
štio čitavom svetu. I Herakle je Sunce – nebesko spremište uni-
verzalnog magnetizma,13 ili, tačnije, Herakle je magnetna svetlost
koja, pošto je prošla kroz „otvoreno oko neba”, ulazi u oblast naše
planete i na taj način postaje Stvoritelj. Herakle prolazi kroz dvanaest
iskušenja, taj viteški titan! Nazivan je „Ocem svih” i „samorođenim”
(autophues).14 Herakla tj. Sunce ubija đavo, Tifon;15 isto se događa i
Ozirisu, koji je i otac i brat Horusu, i istovetan s njim; pritom ne bismo
smeli da zaboravimo da je magnet nazivan „Horusovom kosti”, a
gvožđe „Tifonovom kosti”. Nazivaju ga „Nepobedivi Herakle” (Her-
cules Invictus) jedino kada se spušta u Had (podzemni vrt) gde, otki-
dajući „zlatne jabuke” sa „drveta života”, ubija zmaja.16 Sirova snaga
Titana, „spoljnje ruho” svakog boga Sunca, suprotstavlja njegovu silu
slepe tvari božanskom duhu magneta koji pokušava da sve što postoji
u prirodi dovede u sklad.
11 “Kratil”, str. 79.
12 „Arnobius”, VI., XII.
13 U narednim poglavljima ćemo pokazati da drevni naučnici nisu smatrali Sunce di-
rektnim uzročnikom svetlosti i toplote, već jedino posredničkim činiocem prve, kroz
koje svetlost prolazi na svom putu do naše sfere (Zemlje, prim.prev.). Otuda su ga
Egipćani uvek nazivali „okom Ozirisa” koji je za njih bio Logos, Prvorođeni, ili svetlost
koja se razotkrila svetu, „koji je um i božanski intelekt Skrivenog”. Jedino ta svetlost
koje smo svesni predstavlja demijurga, stvoritelja naše planete i svega što je u vezi s
njom; nijedan od bogova Sunca nije imao nikakve veze sa nevidljivim i nepoznatim sve-
tovima. Ova ideja je veoma jasno izražena u „Hermesovoj knjizi”.
14 Orphic Hymn, XII.; Herman; Danlep: Musah, His Mysteries, str. 91.
15 Movers, str. 525. Danlep: “Mystery of Adonis”, str. 94.
16 Preler: II., 153. Očigledno da je ovo bio izvor hrišćanskog učenja o Hristu koji
silazi u pakao i pobeđuje Satanu.
241
RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka
Svi bogovi Sunca, zajedno sa njihovim simbolom, vidljivim Su-
ncem, jedino su tvorci fizičke prirode. Sve duhovno delo je najvišeg
Boga – skrivenog, središnjeg, spiritualnog SUNCA, i njegovog demi-
jurga – Platonovog božanskog uma, odnosno božanske mudrosti Her-
mesa Trismegistusa17 – mudrosti koja se izlila iz Ouloma ili Kronosa.
„U Misterijama sa Samotrake se kaže da je posle raspodele čiste
vatre počeo novi život.”18 To je ustvari bilo „novo rođenje” na koje
aludira Isus u razgovoru koji je noću vodio sa Nikodimom. „Inicirani
u najblagosloveniju od svih Misterija, budući savršeno čisti ... sa
mudrošću postajemo pravedni i sveti.”19 „Dunu i reče im: ‚Primite
Duh Sveti’!”(Jovan 20:22) Ovaj jednostavni čin volje bio je dovoljan
da saopšti proročanstvo u njegovom plemenitijem i najsavršenijem
obliku ukoliko su i inicijator i inicirani bili dostojni toga. Podsmevati
se ovakvom daru, čak i u njegovom današnjem apektu, „kao izo-
pačenom izdanku i preživelom ostatku jednog neukog doba sujeverja,
i brzopleto ga osuditi kao nedostojnog trezvenog ispitivanja, bilo bi
isto toliko nefilozofski koliko i nepravedno”, primećuje poštovani
Dž. B. Gros (G. B. Gross).
„U svim razdobljima sveta bilo je pokušaja da se ukloni veo koji
skriva budućnost od našeg pogleda; otuda i naša sklonost da zavi-
rimo u tajne vremena, koja se pripisuje ljudskom umu, dobija pre-
poruku po božijoj dozvoli ... Švajcarski reformator Cvingli potvrdio
je svoje shvatanje vere u mudrost vrhovnog bića kosmopolitskim
učenjem da Sveti Duh nije bio nepoznat prosvećenijem delu pagan-
skog sveta. Priznajući ovu istinu, nije nam lako da smislimo valjan
razlog zbog koga mnogobošci, blagosloveni takvim darom, ne bi bili
dostojni istinitog proročkog dara.”20
17 Ova važna činjenica izvanredno objašnjava grubi politeizam masa i rafiniran, vi-
soko-filozofski koncept jednog Boga, kome su poučavali jedino u svetilištima „pagan-
skih” hramova.
18 Anton: Cabeiria.
19 Platon: Fedar, Korijev prevod.
20 Heathen Religion, str. 104.
242
Etar ili “Astralna svetlost”
PRIRODA PRVOBITNE SUPSTANCE
Da vidimo sada šta je ta mistična, prvobitna supstanca? U Knjizi
Postanja, na početku prvog poglavlja, nazvana je „bezdanom”* i
rečeno je da se „duh Božji dizaše nad vodom” (1 Moj. 1:2). Jov pomi-
nje da „i mrtve stvari stvorene su pod vodama i stanovnici njihovi”
(Jov. 26:5). U originalnom tekstu umesto „mrtve stvari” piše „mrtvi
Refaim” (džinovi, ili snažni, primitivni ljudi), od kojih „evolucija”
možda jednog dana uspe da izvede trag do naše današnje rase. U egi-
patskoj mitologiji Knefa, Večno neispoljenog Boga, predstavlja sim-
bol večnosti u vidu zmije koja okružuje urnu sa vodom, glave
nadvijene nad vodom koju proizvodi svojim dahom. U ovom slučaju
zmija je Agatodajmon, dobri duh; u svom suprotnom aspektu ona je
Kakodajmon, zli duh. U skandinavskim eddama medna rosa – hrana
bogova i pčela drveta Igdrasila, večno uposlenih stvaranjem, pada
tokom noćnih časova kada je vazduh prepun vlage; dok u mitologiji
severnih naroda, kao pasivni princip stvaranja, označava stvaranje
vaseljene iz vode; ova „rosa” je astralna svetlost u jednoj od svojih
kombinacija i poseduje kako stvaralačka tako i uništavajuća svojstva.
U haldejskoj legendi o Berozu, Oanesu ili Dagonu, čovek-riba, koji
podučava ljude, pokazuje tek stvoreni svet nastao od vode, i sva bića
proistekla iz ove prvobitne tvari (prima materia). Mojsije uči da
jedino zemlja i voda mogu da stvore živu dušu, a u Svetom Pismu
možemo da pročitamo da biljke nisu mogle da rastu sve dok Večni
nije zapovedio da kiše padnu na zemlju. U meksičkom Popol-Vuhu
čovek je stvoren od blata ili gline (terre glaise), uzete sa dna nad
kojim je voda. Brama stvara Lomusa, velikog Munija (ili prvog
čoveka) koji sedi na svom lotosu, tek pošto je prizvao duhove u pos-
tojeći svet, koji su tako nastali pre ostalih smrtnika, dok njega stvara
* U tekstu je upotrebljena reč „haos”, izraz iz Starog Zaveta kako ga je preveo Đ.
Daničić. (Prim.prev.)
243
RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka
od vode, vazduha i zemlje. Alhemičari tvrde da kada se prvobitna ili
pre-Adamovska zemlja redukuje na svoju početnu supstancu, u svom
drugom stupnju transformacije izgleda kao čista voda, dok je prvi
stupanj pravi alkahest.21 Za ovu praiskonsku supstancu kažu da sadrži
u sebi sve suštinske delove koji čine čoveka; ne samo da sadrži sve
sastojke njegovog fizičkog bića, nego čak i sam „dah života” u svom
pasivnom stanju, u kome čeka da bude probuđen. On potiče od „duha
božijeg koji se dizaše nad vodom” – od haosa; u stvari, ova supstanca
sama po sebi predstavlja haos. Paracelzus je tvrdio da upravo iz nje
može da napravi svoj „homunkuli”; i ovo je razlog zbog koga je
Tales, veliki prirodnjački filozof, smatrao da voda predstavlja osnovu
svega što postoji u prirodi.
TUMAČENJE IZVESNIH DREVNIH MITOVA
Šta je taj praiskonski haos ako ne etar? Savremeni etar, ne onakav
kakvog poznaju naši naučnici, već onakav kakvog su znali drevni
filozofi, daleko pre Mojsijevog vremena; etar sa svim svojim ta-
janstvenim i okultnim svojstvima, koji u sebi sadrži klicu iz koje je
stvorena vaseljena; etar, nebeska devica, spiritualna majka svakog
postojećeg oblika i bića iz čijih nedara, čim ih „ovaploti” Božanski
Duh, postaju Materija i Život, Sila i Akcija. Elektricitet, magnetizam,
toplota, svetlost i hemijske reakcije su čak i sada tako slabo shvaćene
da nove činjenice neprekidno proširuju obim našeg znanja. Ko zna
gde je kraj moćima ovog praiskonskog giganta – etra; ili odakle vodi
svoje zagonetno poreklo? – Ko od onih što poriču duh koji deluje u
njemu i iz kog razvija sve vidljive oblike?
Nije teško pokazati da su kosmogonijske legende širom sveta za-
snovane na drevnim znanjima iz onih nauka koje u naše vreme za-
jednički podržavaju učenje o evoluciji; i da dalje istraživanje lako
21 Alkahest, reč koju je prvi upotrebio Paracelzus da bi označio menstruum ili uni-
verzalni rastvarač, koji je u stanju da rastvori sve stvari na njihove najprostije sastojke.
244
Etar ili “Astralna svetlost”
može pokazati da su bili daleko bolje upoznati sa postojanjem evolu-
cije, obuhvatajući pritom kako njene fizičke tako i spiritualne as-
pekte, nego što smo mi sada. Kod starih filozofa evolucija je bila
univerzalna teorema, učenje koje je bilo sveobuhvatno i koje je sma-
trano za utvrđeni princip, dok su naši današnji evolucionisti u stanju
da iznesu tek spekulativna teoretisanja sa polovičnim, ako ne i sasvim
negativnim teoremama. Predstavnici naše savremene mudrosti uzalud
pokušavaju da zaključe raspravu i da se pretvaraju da je ovo pitanje
rešeno, samo zato što je nejasna frazeologija Mojsijevog opisa u
suprotnosti sa nedvosmislenim objašnjenjima „egzaktne nauke”.
Bar je jedna činjenica dokazana: svi odlomci kosmogonijskih mi-
tova, kome god narodu pripadali, dokazuju putem ove univerzalne
alegorije o vodi i duhu „koji se dizaše nad njom” da, ništa više od
naših savremenih fizičara, ni ma ko od njih nije smatrao da je vase-
ljena nastala bukvalno ni iz čega; jer sve njihove legende počinju sa
tim periodom kada su se isparenja i kimerijska tmina rasprostrli po
fluidnoj masi, spremni da krenu svojim putem razvoja na prvi treptaj
daha Onoga koji je večno skriven. Osećali su Ga, iako Ga nisu mogli
videti. Njihova spiritualna intuicija nije bila tako pomračena supti-
lnom sofistikom nastupajućih razdoblja kao što je naša u današnje
vreme. Ako nisu toliko govorili o sporom prelasku silurskog ra-
zdoblja u doba sisara, i ako je kenozojski period zabeležen jedino u
raznim alegorijskim predstavama primitivnog čoveka – Adama naše
rase – to je u krajnjoj liniji samo negativni dokaz da njihovi „mu-
draci” i predvodnici nisu poznavali ove sukcesivne periode tako
dobro kao što ih znamo mi danas. U vreme Demokrita i Aristotela
ciklus je već počeo da se kreće silaznom putanjom. Iako su ova dva
filozofa mogla da tako dobro razmotre atomsku teoriju i dođu do ma-
terijalne ili fizičke suštine atoma, njihovi prethodnici su možda otišli
još dalje i pratili njegov razvoj daleko preko granice na kojoj su se
ukopali gospodin Tindal i drugi, ne usuđujući se da pređu liniju
„Neshvatljivog”. Izgubljene veštine su dovoljan dokaz da su, čak i
ako se posumnja u njihova dostignuća u fiziografiji, zbog nezado-
245
RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka
voljavajućih pisanih tragova njihovih fizičara i prirodnjaka – na dru-
goj strani njihova praktična znanja iz fitohemije i mineralogije daleko
prevazilazila naša sopstvena. Štaviše, oni su mogli da budu savršeno
upoznati sa fizičkom istorijom naše planete, ni ne pokušavajući da
objave svoja znanja neukim masama u to doba verskih Misterija.
Prema tome, ne nameravamo da izvodimo dokaze za naše naredne
tvrdnje samo iz Mojsijevih knjiga. Drevni Jevreji su svo svoje znanje
– versko i svetovno – preuzeli od onih naroda sa kojima vidimo da
su bili pomešani još od najranijih vremena. Čak i najstarija od svih
nauka, njihovo kabalističko „tajno učenje”, može da se prati do naj-
sitnijih detalja do svog praizvora, Gornje Indije ili Turkestana, daleko
pre vremena u kome je bilo moguće jasno razlikovati arijevske od
semitskih naroda. Kralj Solomon, toliko slavljen od potonjih po-
kolenja, kako kaže Josif istoričar,22 zbog svojih magijskih veština,
došao je do svojih tajnih znanja iz Indije posredstvom Hirama, kralja
Ofira, a možda i kraljice od Sabe. I njegov magični prsten, najčešće
nazivan „Solomonovim pečatom”, toliko hvaljen zbog moći koje je
imao nad raznim vrstama divova* i demona u mnoštvu sačuvanih
legendi, isto tako je bio indijskog porekla. Pišući o preuveličanim i
mračnim veštinama „đavolovih poklonika” iz Travankorea, poštovani
22 Josif Flavije: Judejske starine, tom VIII., poglavlja 2, 5.
* U originalu se pored izraza „spirit” (duh) koristi i „genii” (množina, označava nat-
prirodnu i/ili spiritualnu silu sa ljudskim likom, obično ogromnih razmera – poput duha
iz Aladinove lampe. U srpskom jeziku ne postoji odgovarajući izraz pa je on preveden
kao „divovi”; ipak, treba imati na umu da se ne radi o fizičkim bićima. (prim.prev.)
246
Etar ili “Astralna svetlost”
Semjuel Mejtir (Samuel Mateer) iz Londonskog misionarskog dru-
štva istovremeno tvrdi da poseduje veoma staru knjigu rukopisa o ma-
gijskim prizivanjima i činima na malajalim jeziku, koji daju uputstva
za postizanje najrazličitijih stvari. Naravno, dodaje on, da su „mnoge
od njih zastrašujuće opake i skaredne”, pa u svom radu prikazuje
kopije nekih amajlija na kojima se nalaze magijske figure i crteži.
Među njima pronalazimo jedan sa sledećim natpisom: „Za otklanjanje
drhtavice koja se javlja usled opsednutosti demonima – nacrtajte ovu
figuru na biljci koja ispušta mlečni sok, i probijte je ekserom –
drhtavica će prestati.”23 Figura o kojoj je reč istovetna je sa So-
lomonovim pečatom, ili sa dvostrukim trouglom kabalista. Da li su ga
hindusi dobili od jevrejskog kabaliste, ili je ovaj došao do njega u In-
diji, kao nasleđe ostalo od njihovog velikog kralja-kabaliste, mudrog
Solomona?24 Mi ćemo sada napustiti raspravu oko takvih sitnica da
bismo se vratili zanimljivijem pitanju astralne svetlosti i njenih nepo-
znatih svojstava.
Priznavši, dakle, da je Etar taj mitski uzročnik, nastavićemo sa
ispitivanjem kako bismo videli šta i koliko o njemu zna današnja
nauka.
U vezi sa raznim pojavama koje su posledica različitih vrsta
sunčevih zraka Robert Hant (Hunt) u svojim „Researches on Light
in its Chemical Relations” (Istraživanjima uticaja svetlosti na hemi-
jske reakcije) primećuje da:
„Ona zračenja koja daju najviše svetla – žuti i narandžasti zraci –
neće izazvati promenu boje u hloridu srebra”, dok „ona zračenja koja
imaju najmanju moć osvetljavanja – plava i ljubičasta svetlost –
proizvode najveću promenu, i to u izuzetno kratkom vremenu ...
23 „The Land of Charity” (Zemlja milosrđa), str. 210.
24 Istraživanja hrišćanskih misionara jednoglasno potvrđuju izjave izvesnih „adepata”
koje, nasuprot proučavaocima čisto jevrejske kabale, pokazuju da je „tajno učenje”
nastalo u Indiji, odakle je preneto u Haldeju, prešavši potom u ruke jevrejskih „tanaim”.
Ovi pobožni i vrlo obrazovani putnici su nam sasvim slučajno pomogli. Dr Koldvel, u
svojoj „Uporednoj gramatici dravidskih jezika”, str. 66, i dr Mejtir, u „Zemlji milosrđa,
247
RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka
„Žuto staklo propušta gotovu svu svetlost, dok plavo staklo može
da bude tako neprozirno da jedva dopušta prolazak minimalne
količine svetlosti.”
Ipak, primećujemo da pod zracima plave svetlosti kako biljni tako
i životinjski svet ispoljava prekomeran i nepravilan razvoj, dok se pod
žutom svetlošću srazmerno usporava. Koja hipoteza može da objasni
ovu pojavu na zadovoljavajući način osim da život biljaka i životinja
u suštini predstavlja na različite načine modifikovan elektro-magnetski
fenomen, čiji su suštinski principi još uvek nepoznati?
Gospodin Hant je otkrio da talasna teorija nije u stanju da objasni
rezultate njegovih eksperimenata. Ser Dejvid Bruster u svojoj knjizi
“Treatise on Optics”, pokazujući da „boje kojima se odlikuju biljne
vrste proističu ... iz određene privlačnosti koju čestice ovih tela is-
poljavaju prema različitim bojama svetlosnih zraka”, da se „pomoću
str. 83, bezrezervno podržavaju naše tvrdnje da je kabalistička nauka došla do „mudrog”
kralja Solomona iz Indije, kako gore navedena magijska figura jasno pokazuje. Bivši
misionar nastoji da dokaže da su veoma stari i ogromni primerci drveta baobab, za koje
se pokazalo da nisu indijskog porekla već pripadaju afričkom tlu, i „koja se mogu naći
jedino na nekoliko mesta koja su od davnina bila trgovački centri (u Travankoreu) mogla,
koliko nam je poznato,” dodaje on, „da budu preneta u Indiju i posađena po naređenju
kralja Solomona”. Drugi dokaz je još ubedljiviji. Dr Mejtir u svom poglavlju o razvoju
prirode u Travankoreu kaže sledeće: „Ima jedna čudna činjenica u vezi sa nazivom ove
ptice (pauna) koja unekoliko osvetljava istoriju Svetog Pisma. Kralj Solomon je poslao
svoju flotu u Taršiš (1 Car. 10:22), koja se vraćala svake treće godine ‚donoseći zlato i
srebro, slonove kosti, majmune i paune.’ Reč koja se u hebrejskoj Bibliji upotrebljava
za pauna je ‚tuki’, a kako Jevreji nisu imali svoj naziv za ove prelepe ptice sve dok ih
kralj Solomon nije prvi put uvezao u Judeju, nema nikakve sumnje da je ‚tuki’ samo
prelik stare tamilske reči ‚toki’, kako oni nazivaju pauna. Takođe, majmun se na hebre-
jskom kaže ‚kof’ dok je indijski naziv za njega ‚kafi’. Slonovače, kako smo videli, ima
u izobilju u južnoj Indiji, dok su nalazišta zlata rasprostranjena u rekama duž zapadne
obale. Otuda se naziv ‚Taršiš’ nesumnjivo odnosi na zapadnu obalu Indije, dok je
Solomonova flota bila drevni prethodnik savremenih brodova Istočno-indijske kom-
panije.” Svemu ovome možemo da dodamo i to da su, pored „zlata i srebra, majmuna i
pauna” kralj Solomon i njegov prijatelj Hiram, koji je centralna ličnost masonskog kulta,
došli do svoje „magije” i „mudrosti” upravo iz Indije.
248
Etar ili “Astralna svetlost”
sunčeve svetlosti diferenciraju pigmentirani sokovi u biljkama, da se
boje raznih tela menjaju, itd. ...” primećuje da je teško prihvatiti da
se „ovakve pojave zasnivaju na pukim vibracijama etarskog medi-
juma”. Osim toga, on kaže i da ga „ova vrsta činjenica navodi da pri-
hvati materijalnu prirodu svetlosti (?).” Profesor Džosaja P. Kuk sa
Harvardskog univerziteta kaže da „ne može se složi ... sa onima koji
talasnu teoriju svetlosti smatraju za utvrđeni naučni princip”.25
Heršelovo učenje da je intenzitet svetlosti, kao posledica talasnog
kretanja čestica, „obrnuto srazmeran kvadratu rastojanja od izvora
svetlosti”, ukoliko se pokaže tačnim, u najvećoj meri osporava, ako
ne i sasvim poništava talasnu teoriju. Eksperimenti sa fotometrima
su svaki put pokazivali da je bio u pravu, ali, mada počinju da se ja-
vljaju ozbiljne sumnje u nju, talasna teorija još uvek odoleva.
Kako se general Plezonton (Pleasonton) iz Filadelfije uhvatio u koš-
tac sa ovom anti-pitagorejskom hipotezom, i posvetio joj čitav jedan
rad, najbolje je da uputimo čitaoca na njegov nedavno objavljeni rad o
plavom zračenju (Blue Ray), i sl. Mi ostavljamo teoriju Tomasa Janga
(Thomas Young) koji je, prema Tindalu, „postavio talasnu teoriju sve-
tlosti na statičnu osnovu”, da se održi, ako može, pred nasrtajima eks-
perimentatora iz Filadelfije.
Savremeni mag, Elifas Levi, opisuje astralnu svetlost u sledećoj
rečenici: „Rekli smo da su za sticanje magijskih moći neophodne dve
stvari: osloboditi volju svih vrsta potčinjenosti i uspostaviti potpunu
kontrolu nad njom.”
„Suverenu volju među našim simbolima predstavljaju žena koja
je smrskala zmijsku glavu, kao i blistavi anđeo koji je nadvladao
zmaja, držeći ga prikovanim za tle stopalom i vrhom koplja; u dre-
vnim teogonijama ovaj veliki magijski činilac, ovo dvojako strujanje
svetlosti, životnog i astralnog ognja Zemlje, bio je predstavljan zmi-
jom sa glavom bika, ovna ili psa. To je dvojna zmija sadukeja koja
predstavlja simbol medicine, to je i stara zmija iz Knjige Postanja,
ali i Mojsijeva bronzana zmija obmotana oko tau-krsta, što će reći
25 Kuk: „Nova hemija” (New Chemistry), str. 22.
249
RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka
simbol plodnosti (lingam). Njega predstavlja i koza na ponoćnim
okupljanjima veštica; on je bio i Bafomet templara; on je Hajl gnos-
tika; on je dvostruki zmijski rep koji obrazuje noge Abrakasovog so-
larnog petla; najzad, on je i đavo Oda de Mirvila. U stvari, to je slepa
sila koju duše moraju da nadvladaju da bi se oslobodile zemaljskih
okova, jer ako ih njihova volja ne oslobodi „ove sudbonosne
privlačnosti, sila koja ih je proizvela će ih uvući u strujni tok i vratiti
ih natrag u središte, u večni oganj.”
Ovaj poslednji kabalistički izraz, bez obzira na njegovu neuobiča-
jenu frazeologiju, isti je kao i onaj kojim se služio Isus; ni za Njega
on nije mogao da ima nikakvo drugačije značenje od onog koje su mu
pripisivali gnostici i kabalisti. No, hrišćanski teolozi su ga kasnije dru-
gačije tumačili i kod njih se pretvorio u učenje o paklu. Ipak, on u bu-
kvalnom značenju predstavlja ono što sam naziv znači – astralnu
svetlost, odnosno stvaraoca i uništitelja svih vrsta i oblika.
„Sve magijske operacije sastoje se u oslobađanju svog ja od
stiska drevne zmije; od stajanja nogom na njenu glavu i njenog pod-
vrgavanja sopstvenoj volji. ‚Daću tebi’ kaže Zmija u jevanđelskoj
priči ‚sva carstva ovoga svijeta .... ako padneš i pokloniš mi se.’(Mat.
4: 8-9) Inicirani bi trebao da odgovori ‚Neću pasti na kolena, nego
ćeš ti puzati pred mojim nogama; ti mi ništa nećeš dati, nego ću ja
tobom zagospodariti i uzeti sve što želim. Jer ja sam tvoj Gospodar
i gazda!’ To je pravo značenje dvosmislenog odgovora koga je Isus
uputio iskušavaču ... Otuda sledi da đavo uopšte ne postoji kao
nekakav entitet. On predstavlja nasumičnu, slepu silu kao što mu
ime govori. Odička ili magnetna struja koju obrazuje lanac (za-
tvoreni krug) opakih volja mora da stvori taj zli duh koga Jevanđelja
nazivaju legion, koji je naterao krdo svinja da se baci u more26 – što
je samo još jedna jevanđelska alegorija koja pokazuje kako primi-
tivne prirode mogu da srljaju na podsticaj slepih sila pokrenutih
zabludama i grehom.”27
26 Pogledajte Mar. 5:11-13.
27 Elifas Levi: Dogme et Rituel de la Haute Magie.
250
Etar ili “Astralna svetlost”
EKSPERIMENTI FAKIRA
U svom obimnom radu o mističkim ispoljavanjima ljudske prirode,
nemački prirodnjak i filozof Maksimilijan Perti je posvetio celo po-
glavlje savremenim oblicima magije (“Modern forms of Magic”). U
svom Predgovoru on kaže:
„Pojave magijskog života delimično počivaju na sasvim drugačijem
poretku stvari od priprodnog, u kome se upoznajemo sa fenomenima
vremena, prostora i uzročnosti; ove pojave se tek u beznačajnoj meri
mogu proučavati putem eksperimenata; ne mogu se izazivati po volji,
ali se zato mogu posmatrati i pažljivo pratiti kad god se dogode u našem
prisustvu; možemo jedino da ih grupišemo po analogiji u izvesne kate-
gorije i da iz njih izvučemo opšte principe i zakonitosti.”
I tako, po profesoru Pertiju, koji očigledno pripada Šopenhau-
erovoj školi, izvodljivost i prirodnost fenomena koji su se odigrali u
prisustvu fakira Kavindasamija, koje je opisao orijentalista Luj Žako-
lio (Louis Jacolliot), predstavljaju dokaz tog principa. Fakir je u
ovom slučaju bio čovek koji je, kroz potpuno potčinjavanje materije
od koje je izgrađeno njegovo telo, postigao stanje takvog pročišćenja
pri kome je njegov duh postao skoro sasvim oslobođen svog telesnog
zatvora,28 sposoban da izvodi čuda. Njegova volja, pa čak i obična
želja koju bi osetio, postajala bi stvaralačka sila, tako da je bio u
stanju da zapoveda elementima i silama prirode. Sopstveno telo mu
je samo smetalo; i tako, bio je u stanju da razgovara kao „duh sa duhom,
28 Platon navodi primer jednog obreda vršenog prilikom Misterija, tokom koga su no-
vajliju podučavali da je čovek u ovom životu u nekoj vrsti zatvora, i učili ga kako može
da ga privremeno napusti. Po običaju, silno učeni prevodioci su potpuno izobličili ovaj
odlomak, delom zato što nisu bili u stanju da shvate o čemu se radi, a delom zato što
nisu ni hteli da razumeju. Pogledajte Fedona §16 i komentare o njemu koje je napisao
Henri Mor, poznati filozof misticizma i platonist.
251
Etar ili “Astralna svetlost”
rate onima koji ih optužuju s obzirom na sopstveno priznanje da je fi-
zička evolucija još uvek „neproverena, ako ne i potpuno neproverljiva
hipoteza”?51 Prvi su bar do svojih dokaza došli izvlačeći zaključke iz
legendi i mitova, čiju ogromnu starost priznaju kako filolozi tako i
arheolozi, dok njihovi protivnici nemaju ničeg sličnog, osim ako se ne
oslone na jedan deo drevnih zapisa slikovnim pismom, i odbace sve
ostalo.
Izuzetno je sretna okolnost što, dok radovi pojedinih naučnika –
koji su zasluženo došli do svoje reputacije – potpuno protivureče
našim hipotezama, istraživanja i napori drugih, ništa manje poznatih,
izgleda da potpuno potvrđuju naša gledišta. U nedavno objavljenom
radu gosp. Alfreda R. Volasa „Geografski razmeštaj životinja” (Ge-
ographica Distribution of Animals) otkrivamo da autor ozbiljno po-
država ideju o „nekakvom sporom procesu razvoja” današnjih vrsta
od drugih koje su im prethodile, pri čemu njegova ideja obuhvata
bezbrojni niz minulih ciklusa. A šta ako su životinje, pa možda i živo-
tinjski predak čoveka, u još davnijoj prošlosti imale prethodnika koji
je bio potpuno „spiritualan” – tj. „sina Božjeg”?
Sada se možemo još jednom vratiti na simboliku drevnih vremena
i na njihove prirodnjačko-verske mitove. Pre nego što budemo za-
vršili ovaj rad, nadamo se da ćemo biti u stanju da sa manjim ili ve-
ćim uspehom prikažemo koliko su koncepcije ovih drugih tesno
povezane sa mnogim dostignućima savremene nauke u fizici i filo-
zofiji prirode. Iza simboličnih sprava i neobične frazeologije drevnog
sveštenstva se skrivaju nagoveštaji nauka koje u sadašnjem razdoblju
još nisu ni otkrivene. Koliko god da neki proučavalac dobro poznaje
pismo i sistem hijeroglifa drevnih Egipćana, prvo bi morao naučiti
da „prosejava” ono što je njima zapisano. On mora da se uveri, držeći
kompas i lenjir, da se slikovno pismo koje ispituje u potpunosti odgo-
vara određenim geometrijskim figurama koje skrivaju ključ za
odgonetanje tih zapisa, pre nego što se upusti u njihovo tumačenje.
51 Haksli: “Darwin and Haeckel”.
273
RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka
No, postoje i mitovi koji govore sami za sebe. U ovu grupu mo-
žemo ubrojati dvopolne stvoritelje vaseljene koji se javljaju u sva-
koj kosmogoniji. Grčki Zevs-Zen (etar) i Htonija (haotična zemlja) i
Metis (voda), njegove žene; Oziris i Izida-Latona – gde prvi takođe
predstavlja etar – prvobitnu emanaciju Vrhunskog Božanstva,
Amona, prvobitni izvor svetlosti; druga je ponovo boginja zemlje i
vode; Mitraš,52 bog rođen iz stene, simbol muškog principa globalne
vatre, odnosno personifikovana prvobitna svetlost, i Mitra, boginja
vatre, u isto vreme njegova majka i njegova žena; čisti element vatre
(aktivni, muški princip) koji predstavlja svetlost i toplotu, spojen sa
zemljom i vodom, odnosno materijom (ženskim ili pasivnim elemen-
tima stvaranja vaseljene). Mitraš je sin Borđa, persijske „planine
sveta”53 iz koje se pojavljuje u vidu bleska svetlosti. Brama, bog
vatre, i njegova plodna saputnica, te indijski Ungi, božanstvo zasle-
pljujućeg sjaja, iz čijeg tela izvire slava i sedam plamenih jezika, i u
čiju čast Sagniku Bramani do današnjeg dana održavaju večni pla-
men; Šiva, oličen u „svetoj planini” hindusa – Meru (Himalaji). Ovaj
zastrašujući bog vatre, za koga legenda kaže da se spustio sa neba u
vidu ognjenog stuba, poput jevrejskog Jehove, kao i desetak drugih
arhaičnih, dvopolnih božanstava, na sav glas objavljuju svoje skri-
veno značenje. A šta ovi dualistički mitovi uopšte mogu da predsta-
vljaju ako ne fizičko-hemijski princip prvobitnog stvaranja? Prvo
razotkrivanje Vrhovnog Uzročnika u njegovom trojakom ispolja-
vanju, u vidu duha, sile i materije; božansko sadejstvo, na samom
početku evolutivnog razvoja, alegorijski prikazano kao brak vatre i
vode, koji su proizvod elektrizirajućeg duha, sjedinjenje muškog ak-
tivnog principa sa ženskim pasivnim elementom, koji postaju roditelji
svog „zemljanog” deteta, kosmičke tvari, prima materia, čiji duh je
etar, tj. ASTRALNA SVETLOST!
52 Mitraš je među Persijancima smatran za Theos ek petros – boga stene.
53 Borđ se naziva i plamenom planinom – vulkanom; prema tome, on sarži vatru,
stene, zemlju i vodu – muške, aktivne, kao i ženske ili pasivne elemente. Mit o njemu
je vrlo sugestivan.
274
Etar ili “Astralna svetlost”
Otuda se za sve planine, jaja i drva sveta, za sve zmije i stubove
Zemlje, može pokazati da simbolički predstavljaju naučno prikazane
istine iz filozofije prirode. Sve ove planine sadrže, uz sasvim bezna-
načajne varijacije, alegorijski izražen opis prvobitne kosmogonije;
„drveće sveta” alegoriju o potonjoj evoluciji duha i materije; „zmije
sveta” i „stubovi” simbolički podsećaju na razne odlike ove dvojne
evolucije u njenoj beskrajnoj isprepletenosti sa kosmičkim silama. U
skrivenim kutcima planine – kolevke vaseljene – bogovi (sile)
pripremaju atomski sićušne klice organskog života, i, istovremeno,
napitak života koji, kada ga kuša, u materijalnom čoveku budi du-
hovnog čoveka. Soma, žrtveno piće hindusa, taj je sveti napitak. Jer,
prilikom stvaranja prvobitne tvari, dok su njeni najgrublji delovi bili
upotrebljeni za stvaranje fizičkog zametka sveta, njena božanska
suština se prostirala čitavom vaseljenom, nevidljivo prožimajući i
svojim eteričnim talasima okružujući novorođenče, razvijajući i pod-
stičući u njemu aktivnost dok se postepeno pomaljalo iz večnog
haosa.
Od poezije do apstraktne koncepcije, ovi mitovi o vaseljeni su
postepeno prelazili u konkretne predstave kosmičkih simbola, kakve
u naše vreme otkriva arheologija. Zmija, koja igra tako istaknutu
ulogu u imaginaciji drevnih naroda, degradirana je apsurdnim tu-
mačenjem zmije u Knjizi Postanja kao simbola Satane, Princa Tame,
dok je ona najbolje osmišljena od svih simboličnih predstava koje se
pojavljuju u mitovima. Na primer, kao agatodajmon, ona predstavlja
simbol veštine lečenja i besmrtnosti čoveka. Ona okružuje likove
većine božanstava zdravlja i čistoće. Zmije su bile spletene oko kupe
zdravlja iz egipatskih misterija. Kako se zlo može pojaviti jedino kao
posledica preterivanja u dobru, zmija je u nekim drugim aspektima
postala tipična predstava materije koja, što se više udaljava od svog
primarnog spiritualnog izvora, sve više postaje podložna zlu. U naj-
starijim egipatskim predstavama, kao u kosmogonijskim alegorijama
o Knefu, „zmiji zemlje”, obično prikazuju u vidu kruga predstavlja-
jući na taj način materiju; on leži preko njenog ekvatora, pokazujući
275
RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka
na taj način da je univerzum astralne svetlosti, iz koga se razvio naš
fizički svet, dok okružuje potonjeg, i sam obuhvaćen Emeftom, tj.
Vrhovnim Prvobitnim Uzrokom. Pta koji stvara Ra, kao i bezbroj
oblika kojima daje život, prikazani su kako gmižu iz „jajeta sveta”
zbog toga što ono predstavlja najpoznatiji oblik u kome je smeštena
i iz koga se razvija klica svakog živog bića. Kada se zmija koristi kao
simbol večnosti i besmrtnosti, ona okružuje svet držeći vrh sopst-
venog repa u zubima, ne dopuštajući prekid kontinuiteta. Ona potom
postaje astralna svetlost. Sledbenici škole Feresida su učili da etar
(Zevs ili Zen) predstavlja najvišu sferu neba koja okružuje nebeski
svet i da je njena svetlost (astralna) ustvari kondenzovani prvobitni
element.
Takvo je poreklo simbola zmije, koji je u hrišćansko doba pre-
tvoren u Satanu. On je Od, i Ob, i Aour Mojsija i kabalista. Kada se
nalazi u svom pasivnom stanju, kada deluje na one koji su nesvesno
uvučeni u njene struje, astralna svetlost se javlja kao Ob ili Piton.
Mojsije je bio rešen da istrebi sve one koji su, osetljivi na njen uticaj,
dopustili da padnu pod kontrolu opakih bića što se kreću astralnim
talasima kao ribe kroz vodu; bića kojima smo okruženi i koja Bul-
ver-Liton naziva u svom romanu Zanoni „stanovnicima praga”. Ona
se pretvara u Od čim je oživi svesna emanacija besmrtne duše jer su
tada astralne struje u vlasti adepta, čistog duha ili moćnog mes-
merista, koji je savršeno čist i koji zna kako da usmerava slepe sile.
U takvim slučajevima čak se i uzvišeni Planetarni Duh, jedan od one
klase bića koja nikada nisu bila otelovljena (mada postoji mnoštvo u
tim hijerarhijama koji su živeli na našoj Zemlji) povremeno spušta
do naše sfere i, pročišćujući okružujuću atmosferu, omogućuje sub-
jektu da vidi, pri čemu otvara u njemu vrela prave, božanske vidovi-
tosti. Što se tiče pojma aoûr, ovaj izraz se koristi da označi izvesna
okultna svojstva univerzalnog činioca. On je direktnije povezan sa
domenom alhemičara i nije od značaja za najveći broj ljudi.
Autor Homojomerijskog sistema filozofije, Anaksagora iz Kla-
zomene, čvrsto je verovao da se spiritualni prototipovi svih stvari,
kao i svih elemenata, mogu pronaći u beskrajnom etru gde su prvo-
276
Etar ili “Astralna svetlost”
bitno stvoreni, odakle su počeli da se razvijaju i gde će se vratiti kada
napuste Zemlju. Poput hindusa koji su personifikovali svoju Akašu
(nebo ili etar) i napravili od nje božanski entitet, Grci i latini su obo-
gotvorili etar. Vergilije naziva Zevsa pater omnipotens aether (otac
svemogući etar),54 a Magnus veliki bog Etar.
Bića na koja se time aludira su elementarni duhovi kabalista,55
koja je hrišćanski kler nazvao „đavolima”, neprijateljima ljudskog
roda.
„Već je Tertulijan”, najozbiljnije primećuje De Muso u svom
poglavlju o đavolima, „formalno otkrio tajnu njihove lukavosti.”
Stvarno dragoceno otkriće. A sada, kad smo saznali za sve ove
umne napore svetih otaca i njihova dostignuća na polju astralne
antropologije, da li uopšte treba da nas iznenadi ako su, zaneseni svo-
jim „spiritualnim istraživanjima”, sve do sada prenebregavali sop-
stvenu planetu u toj meri da joj nisu samo uskratili pravo da se kreće
svemirom, nego su čak i poricali njen okrugli oblik?
54 Vergilije: “Georgike”, knjiga II.
55 Porfirije i drugi filozofi objašnjavaju prirodu ovih stanovnika. Oni znaju da naprave
štetu i da obmanu, mada su neki od njih savršeno blagi i neškodljivi, ali su tako slabi da
im je veoma teško da uspostave komunikaciju sa smrtnicima, čije društvo neprestano
traže. Oni prvi nisu štetni zbog svesne zlobe. Kako zakon spiritualne evolucije još nije
razvio njihov instinkt u inteligenciju, čije najviše prosvetljenje pripada jedino besmrtnim
duhovima, njihove umne sposobnosti su i dalje uspavane tako da su praktično neu-
računljivi.
Ali latinska crkva protivureči kabalistima. Sveti Avgustin je čak vodio raspravu o tome
sa Porfirijem, koji je bio neoplatonista. „Ovi duhovi”, kaže on, „znaju da obmanu, ne
po svojoj prirodi, kao što tvrdi teurgist Porfirije, nego iz puke zlobe. Prikazuju se kao
bogovi i kao duše preminulih”. (“De Civitate Dei”, knjiga X., poglavlje 2) U ovome se
i Porfirije slaže s njim; „ali oni ne tvrde da su demoni [crveni đavoli], upravo zato što
su zaista takvi!” dodaje episkop Hipoa. Ako je tako, u koju klasu onda da stavimo ljude
bez glave, za koje Avgustin pokušava da nas ubedi da ih je lično video? Ili pak „satire”
Svetog Jeronima, za koje tvrdi da su se pokazivali tokom dužeg perioda vremena u Alek-
sandriji? Bili su to, kako kaže, „ljudi sa kozijim nogama i repovima”; i, ako možemo da
mu verujemo na reč, jednog od tih Satira su ukiselili i poslali u kovčegu caru Konstan-
tinu!
277
RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka
Evo šta smo pronašli kod Langhorna, prevodioca Plutarha: „Dio-
nisije iz Halikarnasa [L. II.] je smatrao da je Numa Vestinom hramu
dao okrugli oblik kako bi njime predstavio izgled Zemlje, jer su pod
Vestom ustvari podrazumevali planetu Zemlju.” A Filolaj je, poput
svih drugih pitagorejaca, smatrao da je element vatre postavljen u
središte vaseljene, dok Plutarh, govoreći o ovoj temi, primećuje da
su pitagorejci „za Zemlju pretpostavljali da nije nepokretna, niti da
se nalazi u središtu vaseljene, već da se okreće oko vatrene lopte i da
nije ni najznačajniji niti jedan od ključnih delova velikog nebeskog
mehanizma.” I za Platona kažu da je bio istog mišljenja. Prema tome,
ispada da su pitagorejci anticipirali Galilejevo otkriće.
Kada bude priznato postojanje jednog takvog nevidljivog uni-
verzuma – a izgleda da će se to dogoditi ukoliko razmišljanja autora
Unseen Universe budu ikada prihvatile njegove kolege – mnoge po-
jave koje su do sada bili neobjašnjive postaće sasvim jasne. On utiče
na organizam magnetizovanog medijuma, probija se u njih i potpuno
ih ispunjava, bilo da ga usmerava volja mesmerista, ili nevidljiva bića
koja postižu isti rezultat. Kada je nečujna operacija obavljena, astralni
ili zvezdani dvojnik mesmerizovanog subjekta napušta svoj parali-
zovani, ovozemaljski kovčeg i, pošto jedno vreme tumara neogra-
ničenim prostorom, zasvetli na pragu tajanstvenog „ishodišta”. Za
njega su vrata koja označavaju ulaz u „zemlju tišine” sada samo de-
limično otvorena; ona će se širom otvoriti pred dušom subjekta koji
je u transu tek onog dana kada, sjedinjen sa njenom višom, besmr-
tnom suštinom, zauvek napusti svoje smrtno telo. Do tada vidovnjak
mora da viri kroz odškrinuti otvor; od oštrine njegovog spiritualnog
oka zavisi koliko će uspeti da vidi kroz njega.
Trojstvo u Jednom je ideja za koju su znali svi antički narodi. Tri
Deđotasa – hinduski Trimurti; Tri Glave iz jevrejske kabale.56 „Tri
glave su isklesane jedna iz druge i jedna povrh druge.”
56 „Tri isklesane glave, jedna u drugoj i jedna povrh druge” (Tria capita exsculpta sunt,
una intra alterum, et alterum supra alterum) – (Zohar; „Idra Suta”, odeljak VII.)
278
Etar ili “Astralna svetlost”
Trojstva Egipćana i grčke mitologije su bile slične predstave o prvoj
trojakoj emanaciji koja je sadržavala dva muška i jedan ženski princip.
U njoj su bili sjedinjeni muški Logos ili mudrost, tj. razotkriveno
Božanstvo sa ženskom Aurom ili Animom Mundi – „svetom Pneu-
mom”, koja je Sefira kod kabalista a Sofija kod prefinjenih gnostika –
koja je stvorila sve vidljivo i nevidljivo. Dok je pravo, metafizičko tu-
mačenje ovog univerzalnog učenja ostalo skriveno u svetilištima, Grci
su ga, sa sebi svojstvenim poetskim instinktom, oponašali u nizu šar-
mantnih mitova. U Nonusovim Dionizijama, bog Bah je, među ostalim
alegorijama, predstavljen kako se zaljubljuje u nežni, blagi povetarac
(Svetu Pneumu) nazvan Aura Placida.57 A sada dajemo reč Džefriju
Higinsu: „Kada su neuki Oci pravili svoj kalendar, od ovog nežnog
zefira* su napravili dve rimo-katoličke svetice!!” Svete Aura i Placida
– štaviše, otišli su tako daleko da su pretvorili veselog boga u Svetog
Bahusa, i prikazivali njegov tobožnji kovčeg i mošti u Rimu. Dve
„blažene svetice”, Aura i Placida, se slave 5. oktobra, blizu praznika
Sv. Bahusa.58
Koliko više poetike i koliko uzvišeniji religiozni duh možemo da
pronađemo u „paganskim” legendama Skandinavaca o stvaranju sve-
ta! U beskrajnom ponoru „rupe sveta”, Ginungagapu, gde u slepom
besu i međusobnoj borbi divljaju kosmička materija i primordijalne
sile, iznenada zaduva ledeni vetar. To je „nerazotkriveni Bog”, koji
šalje svoj blaženi dah iz Muspelhejma, iz sfere „nebeske vatre”, među
čijim blistavim zracima prebiva ovo silno Biće, daleko van granica
materijalnog sveta; a pokretački duh (animus) Nevidljivog, Duh koji
meditira nad mračnim, beskrajno dubokim vodama, priziva Red iz
Haosa, i kada jednom da podsticaj svoj tvari, PRVOBITNI UZROČNIK
se povlači, ostajući zauvek skriven (statu abscondito)!59
57 Tiha oluja (Gentle gale), (lit.)
58 Higins: “Anacalypsis”; isto i Dupruis.
59 Male: “Northern Antiquities”, str. 401-406 i “The Songs of a Völuspa”, iz Edde.
* Blagi povetarac u Mediteranu. (prim.prev.)
279
RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka
U ovim skandinavskim pesmama paganske vere nalazimo i re-
ligiju i nauku. Kao primer ove druge, uzmimo pojam Tora, Odinovog
sina. Kad god ovaj Herakle Severa hoće da dohvati dršku svog
strašnog oružja, gromovskog ili električnog čekića, prvo mora da na-
vuče svoje gvozdene rukavice. On oblači i magični pojas poznat kao
„pojas snage” koji, kada god ga opaše, višestruko povećava njegove
nebeske moći. On se vozi kočijama koja vuku dva ovna upregnuta
srebrnim uzdama, dok se oko njegovog namrštenog čela nalazi venac
zvezda. Njegove dvokolice imaju zašiljenu motku od gvožđa, dok
njihovi točkovi neprestano tutnjaju preko olujnih oblaka izbacujući
rojeve iskri. On baca svoj strašni čekić neodoljivom snagom na bun-
tovne džinove leda, koje na taj način topi i uništava. Kada popravlja
vrelo Urdar, gde se bogovi sastaju da odluče o sudbini ljudi, jedino
on ide pešice, dok svi ostali bogovi dolaze jašući. On pešači jer se
boji da bi prilikom prelaska Bifrosta (duge), višebojnog Mosta Esira,
mogao da ga zapali svojim gromovitim kočijama usled čega bi vode
Urdara proključale.
Kako bi uopšte mogli da protumačimo ovaj mit, ispričan običnim
engleskim jezikom, ako ne kao dokaz da su Normani, koji su smislili
ove legende, poznavali elektricitet? Tor, koji je samo mitološka in-
terpretacija elektriciteta, koristi ovaj specifični element jedino kada
je zaštićen rukavicama od gvožđa, inače njegov prirodni provodnik.
Njegov „pojas snage” predstavlja zatvoreno strujno kolo, oko koga
je izolovana struja prisiljena da kruži umesto da se širi okolnim pros-
torom. Kada juri svojim kočijama kroz oblake, on predstavlja elek-
tricitet u svom aktivnom stanju, kao što svedoče iskre koje se osipaju
sa njegovih točkova i grmljavina iz oblaka. Zašiljeni gvozdeni „štap”
na kočijama nagoveštava gromobran, a dva ovna od kojih zavisi
pravac kretanja su uobičajeni antički simboli muške generativne
moći; njihove srebrne uzde označavaju ženski princip, jer je srebro
metal Lune, Astarte i Dijane. Prema tome, u ovnu i njegovoj srebrnoj
uzdi primećujemo kombinaciju aktivnih i pasivnih principa prirode
koji su međusobno suprotstavljeni, od kojih jedan juri napred a drugi
280
Etar ili “Astralna svetlost”
ga obuzdava, dok su oboje potčinjeni sveprožimajućem principu
elektriciteta, koji i jednom i drugom daje podsticaj da deluju. Kako
elektricitet daje podsticaj, dok uzajamno povezani muški i ženski
princip beskrajno menjaju svoje kombinacije, krajnji rezultat je –
evolucija vidljive prirode, čije je vrhunsko delo naš planetarni sistem,
koji je u mitskom Toru alegorijski predstavljen tankim obručem blis-
tavih lopti koje ukrašavaju njegovo čelo. Kada se nalazi u aktivnom
stanju, njegovi strašni gromovi uništavaju sve, pa čak i manje sile
drugih titana. Ali on ide peške preko „mosta duge”, Bifrosta, zato
što, da bi se mešao sa drugim božanstvima, slabijim od sebe, morao
bi da bude u latentnom stanju, u kome se ne bi mogao naći sve dok
je u svojim kočijama; u protivnom, sve oko sebe bi zapalio i uništio.
Značenje vrela Urdara, za koje se Tor plaši da bi mogao da dovede
do ključanja, što je i uzrok njegove uzdržanosti, naši fizičari će shva-
titi tek kada budu budu podrobno upoznali uzajamne elektro-mag-
netne odnose bezbrojnih članova planetarnog sistema. Nagoveštaji
pravog rešenja su izneti u nedavnim naučnim radovima profesora
Majera i Sterija Hanta. Drevni filozofi su verovali da koncentracije
podzemnih električnih tokova uzrokuju pojavu ne samo vulkana,
nego i izvora vrele vode, i da je isti uzrok odgovoran za stvaranje
naslaga raznih minerala, koji dovode do stvaranja lekovitih izvora.
Ukoliko neko zameri da ovu činjenicu ne nalazimo nedvosmisleno
istaknutu kod antičkih pisaca, koji su prema mišljenju našeg veka
jedva i znali za elektricitet, možemo jednostavno da uzvratimo da svi
radovi u kojima je sadržana drevna mudrost nisu ni došli do naših
naučnika. Čiste i hladne vode Urdara su bile potrebne radi svakod-
nevnog zalivanja tajanstvenog „drveta sveta”; da su bile poremećene
od strane Tora, odnosno aktivnog elektriciteta, pretvorile bi se u min-
eralni izvor koji više ne bi bio pogodan za tu ulogu. Primeri poput
navedenih su dovoljni da potvrde drevnu tvrdnju da postoji logos u
svakom mythosu (mitu), odnosno da je svaka izmišljena priča ustvari
priprema terena za neku važnu istinu.
281
Poglavlje VI
PSIHIČKI FENOMENI
Šta dugujemo Paracelzusu Mesmerizam – poreklo, prijem,
mogućnosti „Psihometrija” Vreme, prostor, večnost Prenos
energije iz vidljivog u nevidljivi univerzum Kruksovi eksperimenti
i Koksova teorija
„Hermes, koji večno moje zapovesti nosi ....
Uzevši palicu svoju oči smrtnika sklapa
A usnulog budi kako mu se prohte.” –
Odiseja, knjiga V
„Ugledah prstenove sa Samotrake kako skaču,
I strugotine čelične gde ključaju u posudi od bronze
Istog trena kad pod njega staviše
Namagnetisani kamen; sred divljeg užasa se učini
Da gvožđe s mržnjom pobeže od njega”....
Lukrecije, knjiga VI
„Ali ono što posebno izdvaja Bratstvo jeste njihovo čudesno
poznavanje veštine lečenja. Oni ne koriste bajalice nego lekovite
trave.” – iz rukopisa „Izveštaj o poreklu i odlikama pravih rozenkro-
jcera” (Account of the Origin and Attributes of the True Rosicru-
cians)
Jedna od najistinitijih stvari koje je ikada neki naučnik rekao je
primedba koju je izneo prof. Kuk u svojoj knjizi “New Chemistry”:
282
Psihički fenomen
„Istorija nauke pokazuje da jedno doba mora da se pripremi pre
nego što naučne istine mogu da puste koren i počnu da rastu. Puka
naslućivanja nauke ostala su jalova jer su ova zrna istine pala na ne-
plodno tle, i, čim je vreme sazrelo, ona su pustila koren i njihov plod
je sazreo ... svaki proučavalac je iznenađen kada otkrije koliko je
mali njegov udeo u novim istinama koje bi čak i najveći genije dodao
prethodno nagomilanim činjenicama.”
Revolucija kroz koju je hemija nedavno prošla može dobro da
posluži da skrene pažnju hemičara na ovu činjenicu; i ne bi trebalo
da začudi ukoliko, za kraće vreme nego što je bilo potrebno da se
dođe do njih, tvrdnje alhemičara budu nepristrasno ispitane i pro-
učene sa racionalnog gledišta. Premostiti uski jaz koji sada deli novu
hemiju od stare alhemije je malo, ako je i toliko teže, od onoga što
su uradili da bi od dualizma stigli do Avogadrovog zakona.
Kao što je Amper predstavio Avogadra našim savremenim hemi-
čarima, tako će možda i Rajhenbah sa svojim ODOM jednog dana
utreti put pravilnom shvatanju Paracelzusa. Prošlo je više od pedeset
godina od kako su molekuli prihvaćeni kao jedinice u hemijskim pro-
računima; možda će biti potrebno manje od polovine tog vremena da
izvanredne zasluge ovog švajcarskog mistika najzad budu priznate.
Upozoravajući pasus o isceliteljskim medijumima,1 koji se može naći
u ovom radu, lako je mogao da napiše neko ko je čitao njegove radove.
„Morate da shvatite da je magnet taj duh života u čoveku za
kojim oboleli traga, jer se oboje sjedinjuju sa spoljnim haosom.
Otuda oboleli mogu da zaraze zdrave putem magnetske privlačno-
sti.”
Prvobitni uzroci bolesti koje muče ljudski rod; tajne veze između
fiziologije i psihologije, kojima su se uzalud mučili savremeni na-
učnici ne bi li pronašli kakav-takav putokaz na kome bi zasnovali
svoje špekulacije; specifični lekovi i terapije za svaku od bolesti ljud-
1 Iz jednog londonskog spiritističkog časopisa.
283
RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka
skog tela – sve je to opisano i objašnjeno u njegovim obimnim ra-
dovima. Elektro-magnetizam, takozvano otkriće profesora Ersteda,
Paracelzus je koristio čitava tri veka ranije. To se može pokazati kri-
tičkim ispitivanjem njegovog načina lečenja bolesti. Nema nikakve
potrebe da se njegova dostignuća u hemiji preuveličavaju, jer iskreni
i objektivni pisci priznaju da je on bio jedan od najvećih hemičara
svog vremena.2 Brije de Boasmon ga naziva „genijem” i slaže se sa
Deleuzom (Deleuze) da je on otvorio novo razdoblje u razvoju medi-
cine. Tajna njegovih uspešnih i, kako su ih nazivali, magičnih isce-
ljenja leži u preziru koga je otvoreno pokazivao prema takozvanim
visoko stručnim „autoritetima” svog vremena. Paracelzus kaže:
„Tragajući za istinom razmišljao sam kako bih naučio veštinu lečenja
da na svetu nema nijednog učitelja medicine? Ni na koji drugi način
do iz velike, otvorene knjige prirode, ispisane božjim prstom ... Op-
tužili su me i osudili zato što nisam stigao do veštine lečenja kroz
prava vrata. Ali, koja su prava? Galen, Avicena, Mesua (Masavaih),
Razi (Rhasis), ili čestita priroda? Ova poslednja, uveren sam! Prošao
sam kroz ta vrata i put mi je osvetljavala svetlost prirode, a ne
apotekareve lampe.”
Ovaj krajnji prezir prema ustanovljenim zakonima i naučnim for-
mulama, ova težnja smrtne ploti da se pomeša sa duhom prirode, i
da samo u njemu potraži zdravlje, pomoć i svetlost istine, bili su ra-
zlog za nepresušnu mržnju koju su savremeni kepeci pokazivali
prema ovom filozofu vatre i alhemičaru. Nije nikakvo čudo što su ga
optuživali da je šarlatan pa čak i pijanica. Herman ga samouvereno i
neustrašivo oslobađa potonje optužbe i dokazuje da je ova laž potekla
od „Oporinusa, koji je neko vreme proveo s njim kako bi naučio nje-
gove tajne, ali je osujećen u svojoj nameri; otuda toliko zlobnih izveš-
taja od njegovih učenika i apotekara.” On je bio osnivač škole
Animalnog magnetizma i pronalazač okultnih svojstava magneta.
Njegovo doba ga je žigosalo kao vešca, jer su lekovi koje je spravljao
2 Herman: “Medico-Surgical Essays.” Berlin, 1778.
284
Psihički fenomen
bili čudesni. Tri veka kasnije i barona Du Potea je rimo-katolička
crkva optužila za vračanje i obožavanje demona, a akademski kru-
govi Evrope za šarlatanstvo.
Kao što filozofi vatre imaju običaj da kažu, nije hemičar onaj koji
se usudi da gleda na „živu vatru” drugačije od svojih kolega.
„Zaboravio si šta su te tvoji stari učili o tome – ili će pre biti da
nikada to nisi ni znao ... to je previše glasno za tebe!”3
MESMERIZAM –
POREKLO, PRIHVATANJE, MOGUĆNOSTI
Rad koji se bavi magijsko-spiritualnom filozofijom i okultnom
naukom ne bi bio potpun bez posebnog osvrta na istoriju animalnog
magnetizma, jer se ona razvija još od kada je Paracelzus uzdrmao
akademske krugove u drugoj polovini šesnaestog veka.
Ukratko ćemo skrenuti pažnju na njenu pojavu u Parizu, kada ju
je Anton Mesmer doneo iz Nemačke. Pregledajmo pažljivo i oprezno
stare papire koji se već raspadaju u prah u arhivama akademije nauka
te prestonice, jer ćemo u njima naći da, pošto su odbacili svako
otkriće koje se pojavilo posle Galileja, Besmrtnici su kao vrhunac
okrenuli leđa magnetizmu i mesmerizmu. Svojevoljno su zatvorili
vrata pred sobom, vrata koja su vodila ka onim najvećim tajnama
prirode koje se skrivaju u mračnim oblastima psihičkog i fizičkog
sveta. Veliki univerzalni rastvarač, Alkahest, bio im je na dohvat ruke
– a oni su ga zaobišli; sada, kada je proteklo skoro stotinu godina,
čitamo sledeće priznanje:
„Ipak, istina je da, kada pređemo granicu direktnog posmatranja,
naša nauka (hemija) nije nepogrešiva, te da naše teorije i sistemi,
mada svi mogu da sadrže i zrno istine, prolaze kroz česte promene i
neretko doživaljavaju potpunu revoluciju.”4
3 Robert Flad: “Treatise” III.
4 Prof. Dž. P. Kuk: “New Chemistry”.
285
RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka
Takva dogmatska tvrdnja da mesmerizam i animalni magnetizam
predstavljaju puke halucinacije podrazumeva da se ona može i doka-
zati. Ali gde su ti dokazi, koji bi jedini trebalo da imaju autoritet u
nauci? Naučni krugovi su imali doslovce na hiljade prilika da se uvere
u istinu, ali oni su ih bez izuzetka odbijali. Mesmeristi i iscelitelji se
uzalud pozivaju na svedočenja gluvih, hromih, obolelih, umirućih,
koji su bili izlečeni ili čak vraćeni u život jednostavnim manipulaci-
jama i apostolskim „polaganjem ruku”. „Puki slučaj” je uobičajeni
odgovor kada je činjenica suviše očigledna da bi mogli da je glatko
odbace; omiljeni izrazi su pritom „moć sugestije”, „preterivanje”,
„šarlatanstvo” kod naših bezbrojnih nevernih Toma. Njutn, dobro
poznati američki iscelitelj, izveo je više trenutnih isceljenja nego što
je većina poznatih lekara u Njujorku imala pacijenata tokom čitavog
života; Jakov, Zuav, imao je sličan uspeh u Francuskoj. Treba li onda
da smatramo kako su dokazi nakupljeni tokom poslednjih četrdeset
godina o ovoj stvari sve same iluzije, nasedanje na trikove veštih va-
ralica i ludilo? Čak i najmanje povlađivanje obmani takvih razmera
po njima bi bilo ravno optužiti samog sebe za slaboumlje.
Bez obzira na nedavnu presudu Lemariju (Leymarie), ismevanja
skeptika i ogromne većine lekara i naučnika, na nepopularnost same
teme i, nadasve, neumornih progona od strane rimo-katoličkog klera,
koji se u mesmerizmu obračunava sa tradicionalnim neprijateljem
žena, istina o ovom fenomenu je toliko očigledna i nesavladiva da je
čak i francuski sud bio prisiljen da je prećutno, preko volje, prizna.
Čuveni vidovnjak, madam Rože, bila je optužena da je zarađivala
novac varanjem, zajedno sa svojim mesmeristom, dr Fortinom. Go-
dine 1876., 18. maja, podignuta je otužnica protiv nje pred Tribunal
Correctionnel departmana Sena. Njen svedok je bio baron Du Pote,
veliki poznavalac mesmerizma u Francuskoj tokom proteklih pedeset
godina; njen advokat, ništa manje poznati Žil Favre (Jules Favre).
Istina je ovaj put odnela pobedu – optužba je povučena. Da li je to
bilo zbog izuzetne elokventnosti govornika, ili su prevagnule gole
činjenice, nepobitne i nesumnjive? Ali je i Lemari, urednik Revue
286
Psihički fenomen
Spirite, imao činjenice koje su govorile njemu u prilog; štaviše, imao
je i izjave preko stotinu uglednih svedoka, među kojima su bile i neke
od vodećih ličnosti Evrope. Na ovo je postojao samo jedan odgovor
– sudije nisu imale smelost da dovedu u pitanje činjenice u vezi sa
mesmerizmom. Spiritualne fotografije, kuckanje i lupkanje stolova,
pisanje, kretanje, govor za koga su bile odgovorne spiritualne pojave,
pa čak i spiritualne materijalizacije su se mogli oponašati; teško da
sada postoji ijedna fizička pojava koju vešti izvođač trikova ne bi
mogao da oponaša – sa odgovarajućim uređajima. Jedino prava čuda
mesmerizma i subjektivni fenomeni mogu da pobede trikove, skep-
ticizam, krutost naučnih krugova i nepoštene medijume; kataleptičko
stanje nije moguće imitirati. Spiritisti koji nastoje da se njihove istine
objave i nametnu nauci neguju mesmeričke fenomene. Postavite na
pozornicu Egipatske dvorane osobu u transu, koja je zaronjena u
duboki mesmerički san. Neka njen mesmerist pošalje njen oslobođeni
duh na ma koje mesto koje publika zaželi; proverite njenu sposobnost
vida i sluha na daljinu; zabodite igle u ma koji deo njenog tela preko
koga je mesmerist prešao rukama; probijte iglom kožu ispod njenih
očnih kapaka; oprljite njeno meso vatrom i pokidajte ga oštrim in-
strumentom. „Ne bojte se!” uzvikuju Regaconi i Du Pote, Teste i
Pjerar (Pierrard), Pisegir i Dolgoruki – „mesmerizovan subjekt ili
onaj u transu nikada ne može biti povređen!” I kada je sve ovo izve-
deno, pozovite ma kog popularnog mađioničara željnog slave, koji
je, ili se pretvara da je, vešt u oponašanju svakog spiritističnog feno-
mena, da svoje telo podvrgne istim ovim testovima!5
5 U „Biltenu Medicinske akademije”(Bulletin de l’Académie de Médecine), Pariz,
1837, tom I., str. 343 i dalje, može se naći izveštaj dr Udea (Oudet) koji je, da bi potvrdio
stanje potpune neosetljivosti u kome se nalazila jedna dama u magnetskom snu, ovu
ubadao iglama, uvlačeći dugačku iglu u meso celom dužinom, i držeći jedan od njenih
prstiju više sekundi u plamenu sveće. Jednom prilikom je uklonjen kancer iz desne
strane grudi madam Planten. Operacija je trajala dvanaest minuta; tokom čitavog tog
vremena pacijentkinja je tiho razgovarala sa njenim mesmeristom, i ni jednog trenutka
nije osetila nikakav bol. Bul. de l’Acad. de Méd., tom II., str. 370).
287
RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka
Kažu da je govor Žila Favrea trajao sat i po, te da je kako sudije
tako i prisutnu publiku opčinio svojom govorničkom veštinom. Mi
koji smo imali prilike da čujemo Žila Favrea ni najmanje ne sum-
njamo u to; jedino je izjava sadržana u poslednjoj rečenici njegovog
izlaganja bila koliko preuranjena toliko i netačna.
„Prisustvujemo fenomenu čije postojanje nauka priznaje ne
pokušavajući da ga objasni. Javnost može da mu se smeje, ali naši
najbriljantniji lekari ga najozbiljnije shvataju. Pravda više ne može
da ignoriše ono što je nauka već priznala!”
Da je ova dalekosežna izjava bila zasnovana na činjenicama i da
je mesmerizam bio nepristrasno isrtažen od strane mnoštva, a ne tek
nekolicine pravih naučnika, koje je više interesovalo ispitivanje
prirode nego puka korist koju će ono doneti, javnost se nikada ne bi
smejala. Javnost je poslužno i povodljivo dete, spremno ide gde god
da ga njegova dadilja povede. Ono odabira sebi uzore i idole i klanja
im se u srazmeri sa galamom koju ovi dižu, a onda se okreće sa pla-
šljivim izrazom ulizice da vidi da li je dadilja, stara gospođa Javno
Mnenje, zadovoljna njime.
Kažu da je Laktancije, jedan od starih otaca hrišćanske crkve,
nekom prilikom primetio da se nijedan skeptik u njegovo vreme nije
usudio da pred nekim čudotvorcem tvrdi kako duša ne nadživljava
svoje telo, već umire zajedno s njim „jer bi ih ovaj istog časa opovr-
gao prizvavši duše umrlih, učinivši ih vidljivim ljudskom oku i
navevši ih da predskažu buduće događaje”.6 Slično je bilo i sa sudi-
jama i porotom u slučaju madam Rože. Baron Du Pote je bio prisu-
tan, a oni su se bojali da bi mogao da mesmerizuje osobu u transu, i
tako ih ne samo prisili da poveruju u ovaj fenomen, nego i da ga ja-
vno priznaju – što je za njih bilo daleko gore.
Da se sada vratimo Paracelzusovom učenju. Njegov nerazumljivi,
mada živopisni stil pisanja mora da se čita poput Jezekijelovih svi-
taka, „iznutra i spolja”. Opasnost kojoj su se izlagali oni što predlažu
6 „Prophecy, Ancient and Modern” (Proročanstvo, drevno i savremeno), od A. Va-
jldera: „Phrenological Journal” (Frenološki žurnal).
288
The words you are searching are inside this book. To get more targeted content, please make full-text search by clicking here.
H.P.Blavacka -Razotkrivena Izida
Discover the best professional documents and content resources in AnyFlip Document Base.
Search