H.P.Blavacka -Razotkrivena Izida

Stvarnost i iluzija

Nedavno otkriće jedinjenja nazvanog METALIN, koje je učinio
jedan američki hemičar, ukazuje na verovatnoću da bi problem sa tre-
njem mogao da bude u najvećoj meri prevaziđen. Jedno je sigurno,
tek kada čovek bude otkrio mehanizam neprekidnog kretanja biće u
stanju da, po analogiji, shvati sve tajne prirode; napredak je uvek u di-
rektnoj srazmeri sa otporom.

Isto možemo da kažemo i za eliksir života, pod kojim se podra-
zumeva život u fizičkom smislu, budući da je duša besmrtna jedino
zbog svoje božanske, besmrtne sjedinjenosti sa duhom. Ali trajno ili
obnavljajuće ne znače i beskrajno. Kabalisti nikada nisu tvrdili da su
bilo beskrajni život u fizičkom smislu ili beskrajno kretanje mogući.
Hermetički aksiom tvrdi da su jedino Prvobitni Uzročnik i emanacije
koje direktno iz Njega proishode, tj. naši ‚duhovi’ (iskre večnog, sre-
dišnjeg Sunca koje će ono na kraju veka ponovo upiti u sebe) otporne
na propadanje i večite. Ali kako su posedovali znanja o okultnim sila-
ma prirode koja materijalisti još uvek nisu otkrili, tvrdili su da se kako
fizički život tako i mehaničko kretanje mogu neograničeno produža-
vati. Filozofski kamen je imao više značenja, koja su povezana sa nje-
govim tajanstvenim poreklom. Evo šta o tome kaže profesor Vajdler:

„Proučavanje alhemije bilo je raširenije nego što su znala ne-
kolicina pisaca o toj temi, i uvek je bila prateća grana, ako ne i iden-
tična, sa okultnim naukama poput magije, nekromantije i astrologije;
ta činjenica je najverovatnije posledica toga što su sve one izvorno
bile samo razni oblici spiritualizma, koji je po pravilu postojao u
svim razdobljima ljudske istorije.”

Najviše nas čudi to što isti ljudi koji ljudsko telo vide samo kao
„mašinu za varenje” imaju primedbe na ideju da bi, ukoliko se nešto
nalik „metalinu” postavi između njegovih molekula, ono moglo da
se kreće bez ikakvog trenja. Čovekovo telo je nastalo od zemlje, tj.
‚praha’ prema Postanju; već je i ta alegorija dovoljna da ospori origi-
nalnost otkrića savremenih analitičara da se ljudsko telo sastoji od
neorganskih čestica. Ako je autoru Postanja to bilo poznato, a znajući
da je i Aristotel učio da su životni principi biljaka, životinja i čoveka

755

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

potpuno isti, izlazi da je pitanje veze koja nas spaja sa majkom
Zemljom odavno rešeno.

ELIKSIR I ALKAHEST

Eli de Bomon je nedavno potvrdio staro Hermesovo učenje da unu-
tar Zemlje postoji kružno kretanje sasvim nalik krvotoku u ljudskom
telu. Sad, kako je to učenje staro koliko i vreme, da priroda neprestano
obnavlja svoju utrošenu energiju upijajući novu zalihu iz izvora ene-
rgije, zbog čega bi se ‚dete’ razlikovalo od ‚roditelja’? Zbog čega ne
bi i čovek, otkrivši izvor i prirodu ovog obnavljajućeg izvora, iz same
Zemlje izvukao sok ili esenciju kojom bi obnovio sopstvene snage?
To bi mogla da bude velika tajna alhemičara. Zaustavite kruženje
zemljinih fluida i imate stagnaciju, truljenje, smrt; zaustavite kruženje
fluida u čoveku, i uslediće stagnacija, povlačenje u sebe, staračko
okoštavanje i najzad smrt. Ako su alhemičari uspeli da otkriju neko
hemijsko jedinjenje sposobno da spreči zagušenje kanala kojima kruže
naši fluidi, zar ne bi i sve ostalo lako sledilo? Zbog čega bi, pitamo
mi, ako vode izvesnih mineralnih izvora imaju takvu vrednost u
lečenju bolesti i vraćanju fizičke vitalnosti, bilo nelogično reći da ako
smo svoje prve prirodne destilate dobili iz zemljine utrobe, možda
bismo mogli da otkrijemo da ‚izvor života’ uopšte nije mit. Dženings
tvrdi da su eliksir proizvodili izvesni adepti u tajnim hemijskim labo-
ratorijama same prirode, dok hemičar Robert Bojl pominje nekakvo
lekovito vino ili liker koga je dr Lefevr isprobao na jednoj starici sa
čudesnim rezultatom.

Alhemija je stara koliko i predanje. „Prvi sačuvani zapis o ovoj
stvari”, kaže Vilijem Godvin, „jedan je Dioklecijanov ukaz, izdat
negde oko 300 godina po Hristu, kojim se naređuje obavljanje de-
taljne pretrage u Egiptu za svim drevnim knjigama koje se bave
veštinom pravljenja zlata i srebra, kako bi mogle da budu spaljene.
Ovaj ukaz neizbežno nameće pretpostavku o velikoj starosti ovakvih
veština, dok mitska istorija ubraja Solomona, Pitagoru i Hermesa
među njene istaknute posvećenike.”

756

Stvarnost i iluzija

A šta je sa pitanjem transmutacije – sa alkahestom ili univerzalnim
rastvaračem, koji zauzima sledeće mesto, iza eliksira života, u redo-
sledu tri alhemijska agensa? Da li je ova ideja toliko apsurdna da ne
zaslužuje razmatranje u ovom veku prepunom otkrića u hemiji? Kako
da odbacimo istorijske izveštaje o ljudima koji su zaista umeli da
naprave zlato i potom ga poklanjali, kao i ljudima koji tvrde da su
sve to svojim očima videli? Libavije, Geber, Arnold, Toma Akvinski,
Bernard Komes, Joanes, Penotus, Kversetanus Geber, arapski ‚otac’
evropske alhemije, zatim Evgenije Filaletej, Baptista Porta, Rubeus,
Dornesije, Vogelije, Irinej Filaleta Kosmopolita i mnogi srednjo-
vekovni alhemičari i hermetički filozofi potvrđuju ove činjenice.
Moramo li da verujemo kako su svi oni bili zanesenjaci i ludaci, ljudi
koji inače važe za velike i vrlo učene intelektualce? Frančesko Pikus,
u svom radu „O zlatu” (De Auro), iznosi osamnaest slučajeva gde je
u njegovom prisustvu zlato bilo proizvedeno na veštački način, dok
se Tomas Vogan,48 koji je otišao kod zlatara da proda zlato vredno
1.200 maraka, na njegovu primedbu da je ono isuviše čisto da bi poti-
calo iz rudnika, okrenuo i pobegao ne uzevši novac. U prethodnom
poglavlju smo izneli više sličnih svedočenja raznih autora.

Marko Polo kaže da se u izvesnim planinama u Tibetu, koje on na-
ziva Čingintalas, mogu videti rudne žile nekakve supstance od koje
je sačinjen salamander: „Sušta je istina da salamander nije nikakva
zver, kao što tvrde u našem delu sveta, već je reč o izvesnoj supstanci
koja se nalazi u zemlji.”49 Zatim dodaje da mu je neki Turčin po imenu
Zurfikar rekao da je tokom tri godine u tim oblastima kupovao sala-
mander za Velikog kana.

„Rekao mi je da su dolazili do njega kopajući u toj planini sve
dok ne bi naišli na određenu rudnu žilu. Supstancu od koje se ona
sastojala bi iskopali i izdrobili, i na taj način bi je razdvojili u vlakna
koja bi potom sušili. Kada bi se osušila, ova vlakna su tučena i ispi-
rana, tako da ostane čisto vlakno nalik vuni. A onda bi od njih pravili

48 Evgenije Filaletej.
49 „Knjiga gospara Marka Pola”, tom I., str. 215.

757

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

predivo ... Čim ih naprave, ove marame nisu baš bele, ali kada ih
neko vreme drže u vatri, iz nje izađu bele kao sneg.”

Prema tome, kao što više autoriteta potvrđuje, ova mineralna sup-
stanca je ustvari poznati azbest,50 za koji poštovani A. Vilijamson kaže
da se može naći u Šantungu. Ali on ne predstavlja samo nesagorivo
vlakno koje se od njega dobija. Iz njega se dobija i ulje koje ima neko-
liko izuzetnih svojstava, a njegove tajne vrline poznaje svega nekoliko
lama i indijskih adepata. Kada se utrlja u telo, ne ostavlja nikakvu
spolja vidljivu mrlju ili trag, ali ako se namazano mesto posle toga
dobro istrlja sapunom i vrućom ili hladnom vodom, to neće imati ni
najmanjeg uticaja na njegov učinak. Osoba koja je namazana njime
može smelo da zakorači u najvreliji oganj; ukoliko se ne uguši, sigurno
je da neće biti opečena plamenom. Drugo svojstvo ovog ulja je da, ka-
da se pomeša sa još jednom supstancom, koju nam nije dopušteno da
imenujemo, i ostavimo ga da stoji izloženo mesečini, u određenim
noćima koje određuju domorodački astrolozi u njemu će se pojaviti
čudna stvorenja. Mi ih obično nazivamo infuzorije, ali ove potom rastu
i razvijaju se. Govoreći o Kašmiru, Marko Polo primećuje da izne-
nađuje njihovo izvanredno poznavanje raznih đavolština sa vradžbi-
nama, i to takvih da čak i njihovi idoli progovore.

Najveći magijski mistici ovih krajeva se sve do naših dana mogu
naći u Kašmiru. Oduvek se verovalo da razne verske sekte ove oblasti
raspolažu natprirodnim moćima i veštinama, a predstavljale su i
utočište za razne adepte i mudrace. Kao što pukovnik Žil primećuje:
„Vemberi nam kaže da čak i u naše vreme derviši iz Kašmira nad-
mašuju svu svoju muhamedansku sabraću po veštini, poznavanju
tajnih nauka, vičnosti u isterivanju duhova i magiji.”51

Ali ni svi savremeni hemičari nisu podjednako dogmatični u odba-
civanju mogućnosti takve transmutacije. Dr Pise, Despre, pa čak i
Luj Figije iz Pariza, koji poriče sve i svašta, izgleda da nisu ni iz-
daleka spremni da odbace takvu ideju. Dr Vajlder kaže:

50 Pogledajte Sažeov „Dictionnaire des Tissus”, tom II., str. 1-12.
51 „Knjiga gospara Marka Pola”, tom I., str. 230.

758

Stvarnost i iluzija

„Mogućnost redukovanja elemenata na njihov izvorni oblik, za
koji se pretpostavlja da su imali u usijanoj masi od koje je nastala
zemljina kora, fizičarima ne izgleda toliko apsurdna kao što je u prvi
mah izgledalo. Postoji izvesna povezanost među metalima, često to-
liko bliska da nagoveštava njihovu izvornu podudarnost. Osobe koje
nazivamo alhemičarima su, prema tome, lako mogle da posvete svoju
energiju istraživanjem ovakvih problema, kao što su Lavoazje, Dejvi,
Faradej i drugi iz nama bliže prošlosti objasnili tajne hemije.”
Jedan učeni teozof, profesionalni lekar koji se bavi svojom stru-
kom u ovoj zemlji, pri čemu je proučavao okultne nauke i alhemiju
tokom više od trideset godina, uspeo je da redukuje elemente na nji-
hov izvorni oblik, i proizveo ono što se naziva „Pre-Adamovska
zemlja”. Ona izgleda kao mulj istaložen iz vode koja je na kraju os-
tala sasvim čista, ali koja se prilikom talasanja preliva u izvanredno
providnim i živim bojama.
„Tajna je”, kažu alhemičari, kao da uživaju u neznanju onih koji
nisu prošli inicijaciju, „u spoju soli, sumpora i žive, tri puta izmešanih
u azotu, trostrukom sublimacijom i trostrukim fiksiranjem.”
„Kakav smešan apsurd!” uzviknuće neki od savremenih, učenih
hemičara. Pa, učenici ‚tri puta velikog’ Hermesa su taj recept razumeli
isto tako dobro kao što diplomac sa Harvardskog univerziteta shvata
šta njegov profesor hemije misli kada kaže: „Pomoću jedne hidroksilne
grupe možemo da proizvedemo samo jednoatomska jedinjenja; dok
sa dve hidroksilne grupe možemo da oko iste osnove obrazujemo više
dvoatomskih jedinjenja... Pripojite tri hidroksilne grupe jezgru i po-
javiće se tri-atomska jedinjenja, među kojima je i dobro poznati –
Glicerin.”

759

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

„Poveži se,” kaže alhemičar, „sa četiri slova tetragrama izloženog
na sledeći način: Slova ‚Zabranjenog imena’ su tu, iako možda niste

u stanju da ih raspoznate. U njima je na kabalistički
način upisan neizrecivi aksiom, i to je ono što uči-
telji nazivaju magijskom arkanom.”Arkana – če-
tvrta emanacija Akaše, principa ŽIVOTA, čija se
treća transmutacija predstavlja vatrenim Sunčevim
diskom, „okom sveta” ili Ozirisom, kako su je Egi-
pćani nazivali. To je oko koje nežno posmatra svoju
najmlađu kćer, suprugu i sestru – Izidu, našu „majku
Zemlju”. Evo šta Hermes, tri puta veliki učitelj,
kaže o njoj: „Njen otac je Sunce, njena majka Me-
sec.” Sila projektovana ka njoj prvo je privlači i mi-
luje, a potom je odbija. Proučavalac hermetike treba
da posmatra njene pokrete, da hvata njena suptilna strujanja, da ih
vodi i usmerava uz pomoć atanora, Arhimedovske poluge alhemičara.
Šta je taj tajanstveni atanor? Može li fizičar to da nam objasni – on
koji ga svakodnevno gleda i ispituje? Da, on gleda u njega, ali da li
shvata znake tajnih šifri, koji su božijim prstom ispisani na svakoj
školjci iz okeanskih dubina, na svakom listu koji podrhtava na po-
vetarcu, na blistavoj zvezdi čiji zraci njegovom oku izgledaju isto kao
i svetlije ili tamnije pruge vodonika?
„Bog geometrizira”, rekao je Platon.52 „Zakoni prirode su božije
misli”, uzviknuo je Ersted 2.000 godina kasnije. „Njegove misli su
nepromenljive”, ponavljao je u samoći student hermetičke nauke,
„prema tome, u savršenom skladu i ravnoteži svih stvari moramo da

52 Pogledajte Plutarhove „Simpozijume”, VIII. str. 2: „Diogen je prvi počeo rekavši:
‚Izvedimo Platona pred skup i upitajmo ga na osnovu čega kaže – ako je to uopšte nje-
gova rečenica – da Bog uvek izigrava geometra.’ Ja sam rekao: ‚Ova rečenica se
doslovce ne nalazi ni u jednoj od njegovih knjiga; pa ipak, postoje dobri razlozi da veru-
jemo da je njegova, i sasvim nalikuje njegovom načinu izražavanja.’ Tindar je na to
odmah dodao: ‚On slavi geometriju kao nauku koja ljude odvaja od čulnih predmeta i
nagoni ih da se usredsrede na razumljivu i neuništivu Prirodu – razmišljanje o njoj je
kraj filozofije, shvatanje smisla tajnih inicijacija u svete obrede.’”

760

Stvarnost i iluzija

potražimo istinu.” I tako, polazeći od nedeljivog jedinstva, otkrio je
da iz njega ističu dve međusobno suprotstavljene sile, od kojih svaka
deluje kroz onu drugu proizvodeći stanje ravnoteže, i da su to troje u
stvari jedno, večna Monada pitagorejaca. Početna tačka je u stvari
krug; ovaj krug, se preobražava u poligon čija su temena četiri kar-
dinalne tačke i postaje četvorougaonik, savršeni kvadrat, koji u
svakom od četiri ugla ima po jedno čudotvorno slovo, tj. sveti TE-
TRAGRAM. Ona predstavljaju četiri Bude koji su došli i prošli; pita-
gorejski tetraktis – apsorbovan i rastvoren u jedinstvenom, večnom
NE-BIĆU.

Predanje kaže da je jedan od iniciranih hermesovih učenika, neki
Isarim, posle njegove smrti u Hebronu pronašao kod njega pločicu
poznatu kao smaragdin. Na njoj je, u nekoliko rečenica, izložena su-
ština mudrosti hermetičara. Onome koji bi je pročitao koristeći samo
svoj fizički vid, njene pouke ne bi nagovestile ništa novo ni izuzetno,
a sam tekst počinje izjavom da tablica ne govori o izmišljenim stva-
rima, već jedino o onome što je savršeno istinito i dokazano.

„Ono što je ispod je poput onog iznad, a ono što je gore je slično
onome dole, da bi se izvela čuda koja stvar krije u sebi.”

„Kao što su sve stvari stvorene posredstvom jednog bića, tako su
sve stvari i nastale iz njega prilagođavajući mu se.”

„Njegov otac je Sunce, a njegova majka Mesec.”
„Ono je uzročnik svega savršenog što postoji na Zemlji.”
„Njegova je moć savršena ako se pretvori u zemlju.”
„Odvojte zemlju od vatre, suptilno od grubog, radeći obazrivo i
razborito.”
„Uzdignite se najvećom mudrošću sa Zemlje put neba, a onda se
opet spustite na Zemlju, i sjedinite moći inferiornih i superiornih
stvari; tako ćete zadobiti svetlost celog sveta, i sva će tama pobeći
od vas.”
„Ova stvar ima više srčanosti u sebi i od samog srca, jer će nad-
vladati svaku suptilnu stvar i prodreti u svaku čvrstu stvar.”
„Pomoću njega je svet stvoren.”

761

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

Ta tajanstvena ‚stvar’ je univerzalni, magijski agens – astralna
svetlost, koja usklađivanjem svojih sila stvara alkahest, „filozofski
kamen” i eliksir života. Hermetička filozofija ga naziva azot ili „duša
sveta”, nebeska devica, veliki magnes, itd. Fizička nauka ga zna kao
„toplotu, svetlost, elektricitet i magnetizam”, ali ignorišući njegova
spiritualna svojstva, kao i okultnu silu sadržanu u etru, ona ujedno i
odbacuje sve što je ignorisala. Ona objašnjava i opisuje kristale sne-
žnih pahuljica, njihove modifikacije šestougaone prizme iz koje niče
bezbroj sićušnih iglica. Ona ih je tako detaljno proučila da je čak us-
pela da izračuna, sa čudesnom matematičkom preciznošću, kako sve
ove iglice međusobno zaklapaju ugao od 60o! No, da li je u stanju da
nam kaže i uzrok koji je doveo do ove „beskrajne raznovrsnosti naj-
izuzetnijih oblika”,53 od kojih svaki za sebe predstavlja najsavršeniju
geometrijsku figuru? Ovi smrznuti, zvezdasti pupoljci nalik rascve-
talom vrtu mogli bi da budu, bez obzira na sve što materijalistička
nauka zna, i kiša poruka koje je neka spiritualna ruka pustila da padnu
iz višeg sveta, kako bi ih pročitale spiritualne oči iz nižeg.

Filozofski krst, dve linije koje se pružaju u različitim smerovima,
vertikalna i horizontalna, visina i širina, koje ‚geometrizirajuće’ Bo-
žanstvo deli njihovim secištem, koje zajedno obrazuju kvadrante
magije ali i nauke, upisane u savršen krug daju osnovu okultizma. U
njegovom mističnom domenu se nalazi glavni ključ koji otvara vrata
svake nauke, fizičke i spiritualne. On simbolično predstavlja našu
ljudsku egzistenciju, jer krug života sadrži u sebi četiri krajnje tačke
krsta, koje predstavljaju niz koga čine rođenje, život, smrt i BESM-
RTNOST. Sve što postoji na ovom svetu je trojakog sastava, dopu-
njenog četvrtim činiocem,54 kao što je svaki element deljiv na osnovu
ovog istog principa. Fiziologija je u stanju da beskrajno rastavlja
čoveka na delove, kao što je fizička nauka podelila četiri prvobitna,
suštinska elementa na nekoliko desetina drugih; ona neće uspeti da

53 Profesor Ed. L. Joumens: „Descriptive Chemistry” (Opisna hemija).
54 Kod drevnih naroda, Božanstvo je bilo trojedno uz dodatak boginje – arbalh, što je

činilo Boga u četiri lica.

762

Stvarnost i iluzija

izmeni ni jedno od njih. Rođenje, život i smrt će uvek biti trojstvo
koje se kompletira tek na kraju ciklusa. Čak i kada bi nauka zamenila
toliko priželjkivanu besmrtnost potpunim poništenjem, opet bi pos-
tojala četiri činioca; jer, Bog „geometrizira!”

Možda će zato alhemiji jednog dana biti dopušteno da govori o svo-
jim solima, živi, sumporu i azotu, o njenim simbolima i čudotvornim
slovima, i da zajedno sa izlagačem „Sinteze organskih jedinjenja”
(Synthesis of Organic Compounds) ponovi da se „mora zapamtiti da
grupisanje nije nikakva igra mašte, i da se može naći dobar razlog za
položaj svakog od (četiri) slova”.55

Dr Pise iz Pariza je 1863. napisao sledeće:

„O alhemiji samo u par reči. Šta treba da mislimo o hermetičkoj
veštini? Da li imamo osnova da verujemo kako možemo da pret-
varamo metale jedan u drugi i pravimo zlato? Pa, pozitivisti moji, es-
prits forts* devetnaestog veka, znajte da gospodin Figije, doktor
nauke i medicine, hemijski analitičar farmaceutskog fakulteta u
Parizu, ne želi da se izjasni o tom problemu. On sumnja, okleva. Lično
poznaje nekoliko alhemičara (oni zaista postoje) koji, oslanjajući se
na otkrića savremene hemije, a naročito na jedinstven slučaj kada je
gospodin Duma izveo demonstraciju ekvivalenata, smatraju da metali
ne predstavljaju homogena tela, prâve elemente u apsolutnom smislu,
i da stoga mogu biti ‚proizvedeni’ procesom dekompozicije ... Ovo
me ohrabruje da odem korak dalje, i da iskreno priznam da ne bih bio
naročito iznenađen kada bi video kako je neko uspeo da napravi zlato.
Za to imam samo jedan razlog, ali izgleda da je dovoljan, a taj je da
verujem da zlato nije oduvek postojalo; ono je nastalo nekim silnim
naporom koji je preobrazio hemikalije u istopljenoj materiji od koje
se sastoji naša planeta;56 nije isključeno da se proces njegovog
stvaranja još uvek odvija. Tela navodno homogenog sastava kojima
se bavi naša hemija verovatno su samo sekundarni proizvodi nastali

55 Džosaja Kuk: „Nova hemija”.
56 Teorija profesora Stenlija Hanta o ležištima metaličnih ruda tvrdi suprotno; ali, da
li je u pravu?
*Nepokolebljivi duhovi. (prim. prev.)

763

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

u obrazovanju zemljine mase. To je dokazano u slučaju vode, jednog
od najpoštovanijih elemenata u fizici drevnih vremena. Danas smo
u stanju da proizvedemo vodu. Zbog čega ne bismo proizveli i zlato?
Poznati eksperimentator, gospodin Despre, uspeo je da proizvede
veštački dijamant. Istina, taj dijamant je samo naučni dijamant, filo-
zofski dijamant, koji ne bi vredeo ništa, ali to ne dovodi u pitanje
moje gledište. Osim toga, ne moramo da sudimo samo na osnovu
pukih nagađanja. Još uvek je živ čovek koji je, u poruci poslatoj
naučnim ustanovama 1853. naglasio sledeće – otkrio sam metod za
proizvodnju veštačkog zlata; uspeo sam da proizvedem zlato. Ovaj
adept je gospodin Teodor Tifero, nekadašnji asistent hemije na École
Professionelle et Supérieure u Nantu.”57

Kardinal Roan, čuven po tome što je ispao žrtva zavere u vezi di-
jamantske ogrlice, posvedočio je da je lično posmatrao grofa Kaljos-
tra kako pravi i zlato i dijamante. Pretpostavljamo da se oni koji su
prihvatili mišljenje profesora T. Stirija Hanta neće ni baviti teorijom
dr Pisea, jer veruju da su sva ležišta metaličnih ruda za koja znamo
posledica delovanja organskog života. Prema tome, sve dok nekako
ne prevladaju razlike u mišljenjima, i ne obaveste nas pouzdano
utvrđenom poreklu zlata, da li je ono proizvod alhemijskih procesa
koji su se odigrali unutar vulkana ili površinskog razdvajanja i filtri-
ranja, ostavićemo ih da rasprave sve što imaju između sebe, a u me-
đuvremenu ćemo pokloniti svoje poverenje starim filozofima.

Profesor Balfur Stjuart, koga niko ne bi svrstao među liberalne
umove, koji mnogo iskrenije i mnogo češće od ma kog od svojih ko-
lega priznaje neuspehe savremene nauke, u ovom pitanju se pokazuje
isto toliko pristrasnim kao i drugi naučnici. Kaže nam, primera radi,
da kako je neprekidno emitovanje svetlosti samo drugi naziv za ne-
prekidno kretanje, a da je ovo drugo nemoguće zato što ne postoji na-
čin da beskrajno zamenjujemo utrošeno gorivo, onda je i hermetička
svetlost nešto nemoguće.58 Osvrćući se na činjenicu da je “neprekidna

57 Pise: „La Medecine et les Medecins ”, tom I., str. 59, 283.
58 “The Conservation of Energy”.

764

Stvarnost i iluzija

svetlost navodno posledica magijskih moći” i, primećujući da takva
svetlost sigurno nije „od ovoga sveta, gde su svetlost i svi drugi oblici
više energije u suštini kratkog trajanja”, ovaj džentlmen izvodi svoj
zaključak kao da su hermetički filozofi tvrdili da je plamen o kome je
reč običan, ovozemaljski plamen, što potiče od sagorevanja materija
koje daju svetlost. U tom pogledu, drevni filozofi su redovno bili
pogrešno shvaćeni i tumačeni.

Koliko je velikih umova – koji su početku odbijali da poveruju –
promenilo svoje mišljenje pošto su proučili „tajno učenje” i otkrilo u
kakvoj su zabludi bili. Koliko protivurečno izgleda kada u jednom
trenutku vidimo Balfura Stjuarta kako navodi neke Bejkonove filo-
zofske pouke – koga inače naziva ocem eksperimentalne nauke –
rekavši „ ... svakako bismo morali da naučimo lekciju iz ovih pri-
medbi ... i budemo veoma oprezni pre nego što odbacimo ma koju
oblast znanja ili niz zaključaka kao potpuno beskorisne”, da bi već u
sledećem trenutku odbacio tvrdnje alhemičara kao nešto potpuno
nemoguće! Navodi kako je Aristotel „imao ideju da svetlost uopšte
nije telo niti emanacija ma kog tela, te da prema tome predstavlja ene-
rgiju ili rad”; pa ipak, iako su drevni filozofi, preko Demokrita, ukazali
Džonu Daltonu na učenje o atomima, a preko Pitagore, pa čak i naj-
starijih haldejskih proročišta, na etar kao univerzalni agens, njihove
ideje, kaže Stjuart, „nisu vodile nikuda”. On im priznaje da su „pose-
dovali veliki talenat i intelektualnu snagu”, ali dodaje da su „im poj-
movi u fizici bili nejasni i, kao posledica toga, njihove ideje nisu
nikuda vodile”.59

Čitav rad koga sada čitate predstavlja protest protiv tako neod-
govornog procenjivanja drevne nauke. Da bi neko uopšte bio kom-
petentan da kritikuje njihove ideje, i da se uveri da su predstave koje
su imali bile jasne i „u skladu sa činjenicama”, prvo bi morao da de-
taljno istraži sve te ideje. Nema svrhe da ponavljamo ono što smo
više puta već rekli, a što bi svaki obrazovani čovek morao da zna,

59 Ibid, str. 136.

765

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

naime, da je srž svih njihovih znanja bila u rukama sveštenog staleža,
koji ih nikada nisu zapisivali, kao i onih „iniciranih” koji se, poput
Platona, nisu usuđivali da ih zapišu.

Prema tome, onih nekoliko špekulacija o materijalnom i spiritu-
alnom univerzumu koje su napisali ne bi pružile mogućnost potonjim
naraštajima da donesu ispravan sud o njima čak i da rani „hrišćanski”
Vandali, zatim krstaški zavojevači i fanatici iz srednjeg veka nisu
uništili tri četvrtine onog što je ostalo od Aleksandrijske biblioteke i
kasnijih škola koje su nastavile njenu misiju. Profesor Drejper do-
kazuje da je samo kardinal Ksimen „bacio u plamen na glavnom trgu
Granade 80.000 arapskih rukopisa među kojima su mnogi bili prepisi
klasičnih autora”. U Vatikanskoj biblioteci, čitavi odlomci u najređim
i najdragocenijim raspravama antičkih pisaca su izbrisani ili izbrljani,
ne bi li ove uskladili sa besmislicama koje pevaju po svojim crk-
vama!

Ko od onih što okreću leđa „tajnom učenju” proglašavajući ga
„nefilozofskim”, i, prema tome, nedostojnim naučne misli, ima pravo
da kaže kako je proučio dela drevnih autora, da mu je poznato sve
što su oni znali i da, znajući sada mnogo više od njih, shvata koliko
je njihovo znanje bilo ograničeno, ako je to uopšte i bilo neko znanje?
Ovo „tajno učenje” sadrži „alfu i omegu” univerzalne nauke; u njemu
se nalazi „ugaoni kamen” sveg znanja antike i savremenog doba, i
samo u tom „nefilozofskom” učenju počiva apsolutno filozofsko
znanje o mračnim pitanjima života i smrti.

„Velike energije Prirode su nam poznate jedino po svojim po-
sledicama”, kaže Peli. Parafrazirajući njegovu rečenicu reći ćemo da
su i velika dostignuća drevnih vremena poznata današnjim pokole-
njima jedino po njihovim posledicama. Ako neko uzme knjigu o al-
hemiji i pronađe u njoj razmišljanja rozenkrojcera o zlatu i svetlosti,
sigurno će biti zaprepašćen, iz prostog razloga što mu ništa neće biti
jasno. Moći će da pročita kako „zlato hermetičara predstavlja isti-
canje sunčevih zraka, ili svetlosti koja, nevidljiva i magična, natapa
telo sveta. (Sunčeva) svetlost je sublimirano zlato, na magičan način

766

Stvarnost i iluzija

izmamljena nevidljivom privlačnom silom zvezda iz dubina tvari.
Zlato otuda predstavlja zalihu svetlosti koja je samoj sebi izvor. Svet-
lost u nebeskom svetu nije ništa drugo do prefinjeno, gasovito, magi-
jski uzvišeno zlato, odnosno ‚duh plamena’. Zlato privlači inferiornije
vrste metala, i, pojačavajući se i umnožavajući, pretvara ih u sebe”.60

Bez obzira na sve, činjenice su činjenice, i isto ono što Bilo kaže
za spiritualizam, mi ćemo reći za okultizam uopšte, a posebno za al-
hemiju – to nije pitanje nečijeg mišljenja nego činjenica; današnji
naučnici nazivaju neugasive lampe nemogućim, ali su ih i u našem
sopstvenom dobu, kao i u vremenima neznanja i sujeverja, nalazili
kako plamte u drevnim grobnicama pod zemljom koje vekovima nisu
otvarane; a postoje i osobe koje poseduju tajnu održavanja takve vatre
hiljadama godina. Naučnici kažu da drevni i savremeni spiritizam,
magija i mesmerizam nisu ništa drugo do šarlatanstvo i obmana, ali
postoji 800 miliona savršeno prisebnih muškaraca i žena na licu pla-
nete koji čvrsto veruju u njih. Kome da poverujemo? Lukijan kaže:61

„Demokrit uopšte nije verovao (u čuda) ... posvetio se otkrivanju
metoda pomoću koga su teurgisti bili u stanju da ih izvode; ukratko,
njegova filozofija ga je dovela do zaključka da se celokupna magija
svodi na primenu i podražavanje zakona i mehanizama prirode.”

Sad, za nas je ovo mišljenje „nasmejanog filozofa” od najvećeg
značaja, jer su magi koje je Kserks ostavio u Abderi bili njegovi
učitelji; štaviše, i egipatski sveštenici su ga dugo vremena podučavali
magiji.62 Tokom bezmalo devedeset godina svog života, od sto devet
koliko je doživeo, ovaj veliki filozof je vršio eksperimente i beležio
ih u knjigu koja se, prema Petroniju,63 bavila prirodom – i to činjeni-
cama koje je lično proverio. A onda otkrivamo da ne samo što nije
verovao i da je potpuno odbacivao čuda kao takva, već je tvrdio i da
se svako od onih koja su potvrdili očevici dogodilo, odnosno da je

60 Izvodi iz dela “The Rosicrucians”, Roberta di Fluktibusa.
61 „Philopseud.”
62 Diogen Laertije u delu „Demokritov život” (Demokrit. Vitae).
63 „Satyric. Vitrus D. Architect”, knjiga IX., poglavlje II.

767

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

bilo sasvim moguće; jer su sva, čak i ona najneverovatnija, izvedena
u skladu sa „skrivenim zakonima prirode”.64

„Nikada neće nastupiti dan kada će ma koja od Euklidovih po-
stavki biti opovrgnuta”65 kaže profesor Drejper, hvaleći Aristotelove
sledbenike na račun pitagorejaca i platonista. Da li u tom slučaju treba
da dovedemo u sumnju više dobro obaveštenih autoriteta (pored os-
talih i Lemprijea), koji tvrde da svih petnaest knjiga o Elementima
ni u kom slučaju ne bi trebalo pripisati isključivo Euklidu, i da mnoge
od najvažnijih istina i dokaza koji se u njima nalaze dugujemo
Pitagori, Talesu i Eudoksiju? Da je Euklid, bez obzira na njegov ne-
sporni genije, samo bio prvi koji je uspostavio red među njima i pro-
tkao ih sopstvenim teorijama da bi od njih napravio zaokružen i
povezan sistem geometrije? A ako su ovi autoriteti u pravu onda, još
jednom, savremena nauka duguje središnjem Suncu metafizičke
nauke – Pitagori i njegovoj školi – za pojavu takvih imena kao što su
Eratosten, svetski poznat geometar i kosmograf, Arhimed, pa čak i
Ptolomej, bez obzira na njegovo tvrdoglavo insistiranje na pogrešnim
teorijama. Da nije bilo „egzaktne” nauke ovih ljudi, i preživelih de-
lova njihovih radova na kojima će Galilej zasnovati svoja razmišlja-
nja, najveći umovi nauke devetnaestog veka bi, možda, još bili sapeti
dogmama Crkve, i 1876. i dalje filozofirali na osnovama kosmogo-
nije Avgustina i Bedea, kako se nebeski svod vrti oko božanski
spljoštene Zemlje!

Devetnaesti vek je izgleda osuđen na ponižavajuća priznanja. Fel-
tre u Italiji podiže spomenik „Panfilu Kastaldiju, slavnom izumitelju
pokretnih štamparskih slova” i dodaje u svom natpisu velikodušno
priznanje da mu Italija na taj način odaje „počast koja mu je dugo
izmicala”. Ali nedugo pošto je spomenik postavljen, pukovnik Žil
poručuje Feltreovom društvu da je najbolje da ga „bace u krečanu”.
On iznosi dokaze da su mnogi putnici, pored Marka Pola, donosili iz
Kine pokretna drvena slova i uzorke kineskih knjiga, čiji je ceo tekst

64 Plinije: „Istorija prirode” (Hist. Nat.).
65 „Sukob između religije i nauke”.

768

Stvarnost i iluzija

bio štampan pomoću takvih drvenih slova.66 Svojim očima smo videli
u nekoliko tibetanskih lamaserija, gde imaju svoje štamparije, takva
stara slova sačuvana kao kuriozitet. Pouzdano se zna da su izuzetno
stara, pošto su današnja daleko savršenija od njih, i da su izašla iz
upotrebe negde u vreme najstarijih zapisa u kojima se pominje budi-
stički lamaizam. Prema tome, mora da su postojala u Kini znatno pre
hrišćanske ere.

Svi bi trebali da razmisle o mudrim rečima profesora Roskoa, iz
njegovog predavanja „Spektralna analiza” (Spectrum Analysis). „Is-
tine koje su tek u povoju moraju biti iskorišćene. Ni vi ni ja, možda,
ne možemo da znamo kako i kada, ali to vreme može da nastupi
svakoga časa, najmisterioznije tajne nauke će biti upotrebljene na do-
brobit čovečanstva; niko ko poznaje ma koju nauku nijednog trena
ne sumnja u to. Ko je mogao da predvidi da će otkriće, da noge mrtve
žabe skoče kada ih dodirnu dva različita metala, dovesti kroz neko-
liko kratkih godina do otkrića električnog telegrafa?”

Profesor Rosko, prilikom posete Kirhofu i Bunzenu, u vreme kada
su bili na pragu svog velikog otkrića porekla Fraunhoferovih linija,
kaže da mu je najednom palo na pamet da na Suncu ima gvožđa; time
je pružio još jedan pored bezbroj ranijih dokaza da velika otkrića po
pravilu dolaze u trenutnom blesku, a ne nekakvom indukcijom. Ima
još mnogo takvih bleskova koji čekaju na nas. Možda će se pokazati
da jedan od najnovijih ‚bleskova’ savremene nauke – predivni zeleni
spektar srebra – nije ništa novo, već da je, bez obzira na malobrojnost
„i izrazitu inferiornost njihovih optičkih instrumenata”, bio dobro
poznat drevnim hemičarima i fizičarima. Uzajamna veza srebrnog i
zelenog je bila poznata još u vreme Hermesa. Luna ili Astarta (her-
metičko srebro) je jedan od dva glavna simbola rozenkrojcera. Jedan
od hermetičkih zakona glasi da „uzrok raskoši i raznovrsnosti boja
ima duboke korene u privlačnim silama prirode; kao i da postoji
neponovljiva i tajanstvena povezanost između boje i zvuka”. Kabali-

66 „Knjiga gospara Marka Pola”, tom I., str. 133-135.

769

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

sti uspostavljaju direktnu vezu između svoje „srednje prirode” i Me-
seca; pri tome zelena svetlost zauzima središnje mesto među ostali-
ma, odnosno postavljena je u sredinu spektra. Egipatski sveštenici su
pevali stih od sedam samoglasnika kao himnu upućenu Serapisu,67 a
na zvuk sedmog samoglasnika, kao „sedmog zraka” izlazećeg Sunca,
statua Memnona bi se oglasila u odgovor. Nedavna otkrića su doka-
zala čudesna svojstva ultra-ljubičastog svetla – sedmog zraka svet-
losnog spektra prelomljenog kroz prizmu, najjačeg po hemijskom
dejstvu, koji odgovara najvišoj noti muzičke lestvice. Teorija roze-
nkrojcera, da je čitava vaseljena jedan muzički instrument, istovetna
je sa učenjem pitagorejaca o „muzici sfera”. Zvuci i boje su spiritu-
alni brojevi, kao što svih sedam raznobojnih svetlosti prizme dolaze
iz jedne tačke na nebu (Sunca), tako su i sedam sila prirode, svaka sa
svojim brojem, sedam različitih zračenja Jednog, tj. središnjeg, spiri-
tualnog SUNCA.

„Blago onom ko shvata spiritualne brojeve i ko opaža njihov
moćni uticaj!”, uzviknuo je Platon. A mi možemo da dodamo, blago
i onom ko ih, probijajući se kroz lavirint korelacije sila, prati sve do
ovog nevidljivog Sunca!

Budućim eksperimentima će pripasti čast da pokažu kako pojedini
muzički tonovi imaju čudesni efekat na rast biljaka. Objavom ove
„nenaučne zablude” zaključujemo ovo poglavlje, da bi u nastavku
podsetili strpljivog čitaoca na izvesne stvari koje je drevna mudrost
znala, a za koje savremena nauka samo misli da ih zna.

69 „Dionisije iz Halikarnasa”.

770

Poglavlje XIV.

EGIPATSKA MUDROST

Poreklo drevnih Egipćana Njihovi grandiozni građevinski poduh-
vati Drevna zemlja faraona Starost spomenika kraj Nila Veš-
tine rata i mira Meksički mitovi i ruševine Sličnost sa egipatskim
spomenicima Mojsije – Ozirisov sveštenik Čemu nas uče drevne
ruševine Sijama Egipatski Tau u Palenkveu

„Poslovi našeg grada Saisa su zapisivani u našim svetim spisima
tokom perioda od 8.000 godina.”

Platon: Timaj.

„Egipćani tvrde da je između doba u kome je vladao Herakle i
Amazisove vladavine proteklo 17.000 godina.”

Herodot, knjiga II., str. 43.

„Zar teolog ne može da spazi ni tračak svetlosti čiste, praiskonske
vere koja prosijava iz egipatskih hijeroglifa, u kojoj bi mu se pri-
kazala besmrtnost duše? Zar će istoričar zatvoriti oči pred činjenicom
da svaka veština i nauka vode poreklo iz Egipta, hiljadu godina pre
nego što su na ostrvima i rtovima grčkog arhipelaga počela da niču
utvrđenja i hramovi Pelazga?”

Glidon.
Kako je drevni Egipat došao do svojih znanja? Kada je svanula
zora te civilizacije, čije čudesno savršenstvo nagoveštavaju delići i

771

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

odlomci koje nam donose arheolozi? Avaj! Memnonova usta su ne-
ma, i više ne izgovaraju proročanstva; Sfinga se svojim ćutanjem
pretvorila u veću zagonetku od one koju je postavila Edipu.

Znanja kojima je Egipat podučavao druge narode sigurno nije
stekao nekakvom međunarodnom razmenom ideja i otkrića sa svojim
susedima Semitima, niti je od njih primio ma kakav podsticaj. „Što
više saznanjemo o Egipćanima”, primećuje pisac jednog članka koji
se nedavno pojavio, „to im se više divimo!” Od koga su oni mogli da
nauče svoje čudesne veštine, tajne koje su iščezle sa njima? Egipat
nije slao uhode širom sveta da bi saznao ono što drugi već znaju;
naprotiv, mudraci iz drugih zemalja su dolazili u njega da bi stekli
znanja. Dostojanstveno se povlačeći u svoj začarani domen, lepa kra-
ljica pustinje je izvodila čuda kao da zamahuje čarobnim štapićem.
„Ništa”, primećuje isti pisac koga smo već navodili, „ne dokazuje da
su se civilizacija i znanje u Egiptu uzdigli i napredovali kao što je bilo
kod drugih naroda, već izgleda da je sve bilo na istom, savršenom
nivou, još od najstarijih vremena. Istorija je potvrdila činjenicu da ni-
jedna druga nacija nije posedovala takva znanja.”

Zar ne bismo mogli da razlog za ovu primedbu pripišemo činjenici
da se, sve do nedavno, ništa nije znalo o drevnoj Indiji? Da li su onda
ove dve nacije, Indija i Egipat, bile na neki način srodne? Da su bile
najstariji među svim narodima i da su Etiopljani istočnog porekla –
moćni graditelji – stigli iz Indije kao zreo narod, donoseći sa sobom
i svoju civilizaciju, i kolonizirajući možda još nenastanjenu teritoriju
Egipta? Ali detaljniju razradu ove teme ćemo odložiti za drugi tom
ovog dela. Euzebije Salverte kaže:

„Mehanika je u antičko vreme dostigla nivo savršenstva koji ni-
kada nije ponovljen u kasnijim vremenima. Upitali bismo da li su
njihovi izumi nadmašeni čak i u najnovije vreme? Sigurno je da nisu;
zar nas i sada, sa svim sredstvima koja su napredak nauke i savreme-
na otkrića omogućili mehanici, nisu saletale nebrojene teškoće prili-
kom pokušaja da smestimo na postolje jedan od onih monolita koje
su Egipćani pre četrdeset vekova masovno podizali pred svojim
svetilištima?”

772

Egipatska mudrost

Onoliko koliko možemo da zavirimo u prošlost, do vladavine
Menesa, najstarijeg kralja o kome uopšte znamo nešto, nailazimo na
dokaze da su Egipćani bili daleko bolje upoznati sa hidrostatičkim i
hidrauličnim inženjerstvom nego mi danas. Gigantski poduhvat skre-
tanja toka Nila – ili, tačnije, njegova tri glavna rukavca – da bi doveli
vodu u Memfis, izveden je tokom vladavine tog monarha, koji nam
izgleda tako udaljen u ponoru vremena kao sićušna, treperava zvezda
na nebeskom svodu. Evo šta kaže Vilkinson: „Menes je tačno odme-
rio silu kojoj je imao da se suprotstavi i konstruisao nasip čije su vi-
soke kosine i ogromne obzidane obale skrenule vodu ka istoku, i od
tog vremena reka teče svojim novim koritom.” Herodot nam je os-
tavio poetski ali i dovoljno precizan opis jezera Meris, nazvanog po
faraonu zahvaljujući kome je napravljena ova veštačka vodena
površina.

„Otac istorije” je u opisu rekao da jezero ima oko 450 milja u
obimu* i oko devedeset metara dubine. Hranjeno je vodom koja je
stizala iz Nila veštačkim kanalima, a služila je kao skladište viška
tokom godišnjeg visokog vodostaja, kojim je po potrebi navodnja-
vano zemljište mnogo milja unaokolo. Njegove brojne prevodnice,
ustave, brane i dobro podešeni uređaji konstruisani su izuzetno vešto.
Rimljani su, u daleko kasnijem periodu, došli do znanja o hidra-
uličnim konstrukcijama od Egipćana, ali je naš najnoviji napredak
nauke o hidrostatici pokazao da su ipak daleko zaostajali u nekim
granama te vrste znanja. Primera radi, ako su i poznavali ono što se
u hidrostatici naziva velikim zakonom, izgleda da nisu poznavali ono
što savremeni inžinjeri nazivaju nepropusnim šavom. Njihovo nez-
nanje se dovoljno pokazuje time što su za prenos vode na veće raz-
daljine koristili visoke akvadukte, umesto da istu stvar postignu
mnogo jeftinijim gvozdenim cevima ispod površine zemlje.

* Herodotov podatak je potpuno neverovatan: 450 milja iznosi 724 km (u obimu), što
bi dalo jezero prečnika oko 230 kilometara (za kružni oblik). Ni u drevnom ni u današn-
jem Egiptu nije postojalo toliko jezero. Ako su Egipćani bili neprevaziđeni u hidrograd-
nji, onda su Grci bili šampioni u preterivanju! (prim.prev.)

773

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

Ali očito je da su Egipćani upotrebili daleko superiorniji metod u
gradnji svojih kanala i veštačkih vodovoda. Bez obzira na sve to,
savremeni inženjeri koje je zaposlio Leseps na izgradnji Sueckog
kanala, koji su sve svoje veštine naučili od starih Rimljana, koji su
opet svoje znanje dugovali Egiptu – izrugivanjem su propratili pred-
log da bi rešenja za neke nesavršenosti u svom radu trebali da potraže
među eksponatima izloženim u egipatskim muzejima. Svejedno, in-
ženjeri su na kraju uspeli da obalama tog „dugačkog i ružnog rova”,
kako profesor Karpenter naziva Suecki kanal, daju dovoljnu čvrstinu
da ga učine plovnim putem, umesto da bude blatnjava klopka za
brodove, što je u početku i bio.

EGIPATSKI GRANDIOZNI
GRAĐEVINSKI PODUHVATI

Rečni nanosi Nila su tokom poslednjih trideset vekova potpuno
promenili površinu njegove delte, jer je ona neprekidno narastala ka
pučini mora, uvećavajući teritoriju pod vlašću Kediva. U drevnim
vremenima, glavni rukavac delte zvan je Peluzijskim,* a kanal koga
je prokopao jedan od kraljeva – Nehov kanal – vodio je od Sueca**
do tog rukavca. Posle poraza Antonija i Kleopatre kod Akcijuma,***

* Peluzijum je bio pristanište na mediteranskoj obali, na mestu gde se najistočniji
rukavac antičkog Nila ulivao u Sredozemno more (blizu današnjeg Port Saida). Ovaj
rukavac je bio u nekoliko navrata tokom istorije drevnog Egipta povezivan kanalom sa
Crvenim morem. U ranim vekovima hrišćanske ere zatrpali su ga nanosi peska iz
pustinje. (prim.prev.)

**Na Crvenom moru. (prim.prev.)
*** Bitka se odigrala kraj rta Akcijum u zapadnoj Grčkoj, 2. septembra 31. godine
pre Hrista; njom je okončan rat između preostala dva člana tzv. Drugog trijumvirata,
Avgusta Oktavijana i Marka Antonija. Iako su snage bile približne, Antonije je loše vodio
trupe i flotu i popuštao sugestijama svoje ljubavnice Kleopatre, kraljice Egipta. Ona je
u kritičnom trenutku pobegla sa delom flote, da bi onda i on pošao za njom. Veruje se
da su izdali sopstvene trupe uz obećanje da će im ostati vlast nad Egiptom; prevarili su
se jer je Oktavijan, odnosno Rim, upao u Egipat već sledeće godine, te je prevrtljivi par
završio život samoubistvom avgusta 30. pre Hrista. (prim.prev.)

774

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

Diodor u svom radu o Egipćanima (knjiga I.) kaže da Izida za-
služuje besmrtnost, jer su se svi narodi sveta uverili u moć ove
boginje da svojim uticajem izleči bolest. „To je dokazano”, kaže on,
„ne pukim pričama, kakve kruže među Grcima, već autentičnim či-
njenicama.” Galen beleži nekoliko lekovitih sredstava koja su bila
sačuvana u lečilištima pri hramovima. On pominje i nekakav ‚uni-
verzalni lek’ koji su u njegovo vreme nazivali Izida.25

Učenja nekolicine grčkih filozofa, koji su bili obučavani u Egiptu,
pokazuju njihovo duboko znanje. Orfej, koji je prema Artapanu bio
Mojsijev učenik,26zatim Pitagora, Herodot i Platon svoje filozofske
poglede duguju istim hramovima u kojima su sveštenici podučavali
mudrog Solona. „Antiklid priča”, kaže Plinije, „da su slova izmiš-
ljena u Egiptu, i da je to delo čoveka po imenu Menon, petnaest go-
dina pre Foroneja, najstarijeg kralja Grčke.”27 Jablonski dokazuje da
su sveštenici Egipta znali za heliocentrični sistem, kao i za loptasti
oblik Zemlje, još od pradavnih vremena. „Ovu teoriju”, dodaje on,
„Pitagora je preuzeo od Egipćana, koji su je naučili od bramana iz
Indije.”28 Fenelon, slavni arhiepiskop iz Kambreja, u svom delu
„Lives of the Ancient Philosophers” (Životi antičkih filozofa), ovo
znanje pripisuje Pitagori i kaže da je, pored toga što je svoje učenike
podučavao da zato što je Zemlja okrugla i nastanjena na celoj svojoj
površini postoje ljudi sa suprotnim osobinama, veliki matematičar
bio prvi koji je otkrio da su jutarnja i večernja zvezda jedno te isto.
Ako sada uzmemo u obzir da je Pitagora živeo negde oko 16. Olimpi-
jade, bar 700 godina pre Hrista,* i da je tako rano podučavao ovoj
činjenici, onda moramo verovati i to da je drugima bila poznata još
pre. Radovi Aristotela, Laertija i nekolicine drugih u kojima se Pita-
gora pominje, pokazuju da je od Egipćana saznao za kružnu putanju

25 Galen: „O sastavu lekovitih tvari” (De Composit. Medec.), knjiga V.
26 „Odlomci iz antike”: pogledajte poglavlje o prvim kraljevima Egipta.
27 „Plinije”, knjiga VII., poglavlje 56.
28 Jablonski: “Pantheon Ægypti.”, II., Proleg. 10.
* Prema današnjim saznanjima, Pitagora je nešto „mlađi”; rođen je oko 570. a umro
oko 495. godine pre Hrista. (prim.prev.)

796

Egipatska mudrost

EGIPATSKI TAU U PALENKVI

Kakvo objašnjenje za sve ovo mogu da nam ponude arheolozi,
filolozi – ukratko, krem univerziteta? Nikakvo. U najboljem slučaju
imaju poneku hipotezu, od kojih će svaku najverovatnije oboriti
sledeća hipoteza – nekakva iskonstruisana „istina” poput prethodne.
Ključevi za razumevanje drevnih biblijskih „čuda”, kao i fenomena
koji se izvode u današnje vreme; problema psihologije, fiziologije i
mnoštva „nedostajućih karika” koji toliko zbunjuju savremene na-
učnike, sve se to nalazi u rukam tajnih bratstava. Ova misterija mora
biti razotkrivena jednog dana. Ali do tada će mračni skepticizam
neprestano ubacivati svoju preteću, rogobatnu senku između božje
istine i spiritualnih vizija ljudskog roda; a mnogi od onih koji su
zaraženi moralnom epidemijom našeg veka – beznadežnim materi-
jalizmom – ostaće u nedoumici mučeni dilemom da li će, kada jed-
nom umre, čovek ponovo živeti, iako su na to pitanje već dala
odgovor davno iščezla pokolenja mudraca. Odgovori su tu. Mogu se
pronaći na vremenom istrošenim zapisima uklesanim u granitu peći-
nskih hramova, ili sfingi, portala i obeliska. Oni stoje na svojim me-
stima već nebrojene vekove, i ni grubi nasrtaji vremena koje je
proteklo, ni još grublje ruke „hrišćanskih” fanatika, nisu uspeli da
izbrišu zapise na njima. Doslovce su prepokriveni problemima koje
su možda još preci njihovih graditelja uspeli da reše, tako da za
svakim pitanjem sledi odgovor, a hrišćani nisu mogli da ih usvoje,
osim možda nekolicine inicranih, jer niko od njih nije razumeo misti-
čno pismo kojim su ispisani. Ključ za njihovo čitanje i pravilno
razumevanje čuvali su oni koji su znali kako da opšte sa nevidljivim
Prisustvom, i koji su sa samih usana majke Prirode primili njene ve-
like istine. I tako, ovi spomenici stoje kao nemušti, zaboravljeni
stražari na pragu tog nevidljivog sveta, čije se vratnice otvaraju samo
nekolicini odabranih.

853

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

Prkoseći neumoljivoj ruci Vremena, uzaludnim propitivanjima
svetovne nauke i kletvama otkrivenih religija, oni će preneti svoje
tajne jedino naslednicima onih kojima su bile poverene tajne MIS-
TERIJA. Hladne, kamene usne Memnona koji je nekada govorio ljud-
skim glasom, kao i one kod neuništivih sfingi, dobro čuvaju svoje
tajne. Ko će skinuti pečat sa njih? Ko će se od današnjih materijalis-
tičkih kepeca ili savremenih sadukeja koji nemaju vere, usuditi da
podigne IZIDIN VEO?

854

Poglavlje XV.

INDIJA – KOLEVKA ČOVEČANSTVA

Osvajanje „tajnog učenja” Dve relikvije jednog poznavaoca pali-
ja Ljubomorna isključivost hindusa Šta kaže Lidija Marija Čaj-
ld o falusnom simbolizmu Razdoblje Veda i Manua Predanja
prepotopskih rasa Atlantis i njegovi narodi Drevne uspomene iz
Perua Pustinja Gobi i njene tajne Tibetanske i kineske legende

Poznavalac magije ne ometa prirodu već joj pomaže Filozofija,
religija, veštine i znanja koja Majka Indija ostavlja u nasleđe budu-
ćim pokolenjima

„STE. – Jesu li to đavoli pred nama? Mislite li da nas obmanete
trikovima koje izvode divljaci, urođenici iz Indije?

„Oluja” (The Tempest), čin II., scena 2.

„Do sada smo, onliko koliko to naš plan zahteva, razmatrali pri-
rodu i funkcije Duše; i jasno smo pokazali da je ona supstanca koja se
potpuno razlikuje od tela.”

dr Henri Mor: “Immortality of the Soule”. 1659.

„ZNANJE JE MOĆ; NEZNANJE JE MENTALNA ZAOSTALO-
ST.”

Autor dela “Art-Magic”: Ghost-Land.

855

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

„Tajna doktrina” je vekovima bila poput simboličnog „bolnika”
proroka Isaije.* Njeni podvižnici su iz jednog pokolenja u drugo po-
navljali isto pitanje: „Ko je poverovao našim rečima?” Doktrina je
rasla pred nosem svojih progonitelja „kao nežna biljka koja je pustila
koren u suvom tlu, izrasla bez oblika i lepote ... ljudi su je odbacivali
i prezirali; okretali su glave na drugu stranu ... za njih je ona bila pot-
puno bezvredna.”

Nema potrebe da raspravljamo oko toga da li ova doktrina prih-
vata ili odbacuje prezir savremenih skeptika prema obožavanju „lika
rezana ili kakve slike”**. Ona prihvata istinu i to je dovoljno. Bilo
bi besmisleno očekivati da u nju poveruju oni isti koji je omalova-
žavaju i kleveću. Ali uporna vitalnost koju pokazuje širom planete,
gde god postoji neka grupa ljudi koja raspravlja o njoj, najbolji je
dokaz da su naši preci „s one strane potopa” zasadili žir moćnog
hrasta a ne spore iz kojih treba da isklijaju memljive pečurke teolo-
gije. Nijedna munja ljudskog ismevanja ne bi mogla da obori, niti bi
ma koji grom koga su ikada proizveli Vulkani naše nauke bio do-
voljno snažan da rascepi stablo, pa čak ni da oprlji grane, ovog globa-
lnog drveta ZNANJA.

Jedino što možemo je da sklonimo njihove zapise daleko od očiju
javnosti, i da pokušamo da dokučimo prefinjeni duh njihove skrivene
mudrosti, da u Hermesovim knjigama pronađemo – bilo da su uzor
ili kopija svih drugih – skrivene dokaze istine i filozofije za koje ose-
ćamo da moraju biti utemeljeni na večnim zakonima. Instinktivno
shvatamo da koliko god čovekove moći bile ograničene dokle god
prebiva u svom telu, one moraju biti srodne odlikama bezgraničnog
Božanstva; na taj način smo u stanju da bolje razumemo skriveni
smisao dara koga su Elohim*** dali H’Adamu: „Evo, dao sam vam
sve ... po svoj zemlji ... vladajte njom”, i „budite gospodari od ...
SVEGA.”****

* Pogledajte Isa. 53:3. (prim.prev.)

** Pogledajte 2 Moj. 20:4. (prim.prev.)

*** Oblik za množinu. (prim.prev.)

**** 1 Moj. 1:29 i 28. (prim.prev.)

856

Indija - kolevka čovečanstva

Da su alegorije iz prvog poglavlja Postanja bile bolje shvaćene,
makar u njihovom geografskom i istorijskom smislu, u kome nema
ničeg ezoterijskog, ne bi moglo da se dogodi da tvrdnje njihovih
pravih tumača – кabalista – budu tako dugo odbacivane. Svako ko
proučava Bibliju mora da bude svestan toga da prvo i drugo poglavlje
Postanja ne mogu da imaju istog autora. Ona očigledno predstavljaju
alegorije i parabole, jer ove dve priče o stvaranju i naseljavanju naše
planete protivureče jedna drugoj u skoro svakoj pojedinosti u pogledu
redosleda, vremena, mesta i metoda koji se javljaju prilikom tako-
zvanog postanja. Prihvatajući ove priče bukvalno, kao zaokruženu
celinu, umanjujemo dostojanstvo nepoznatog Božanstva čije je to
delo. Pokušavamo da ga srozamo na ljudski nivo i da Mu prišijemo
lične osobine kojima se odlikuje čovek, koji „iđaše po vrtu kad za-
hladi”* da bi se osvežio; koji mora da se odmori od svog rada, i koji
je sposoban da pobesni, sveti se, pa čak i da preduzme mere pre-
dostrožnosti protiv svojih bližnjih da ne bi pružio ruku i ubrao plod
sa „drveta života”. (Uzgred, nije li to prećutno priznanje samog Bo-
žanstva da je čovek u stanju da to uradi ukoliko ga ne spreči neka
jača sila.) Ali ako prepoznamo alegorijski smisao opisa događaja koji
se mogu smatrati istorijskim događajima, odmah ćemo osetiti čvrsto
tle pod nogama.

OSVAJANJE “TAJNOG UČENJA”

Za početak, vrt u Edemu kao određeno mesto uopšte nije mit; on

spada u one istorijske putokaze koji proučavaocu tu i tamo ukazuju

da Biblija nije puka zbirka alegorijskih priča. „Edem, ili na hebre-

jskom GAN-EDEN, što znači park ili vrt Edema, drevni je

naziv za zemlju koju navodnjavaju Eufrat i njegove brojne pritoke,
od Azije** i Jermenije sve do Eritrejskog mora.”1 U haldejskoj Knjizi

* 1 Moj. 3:8. (prim.prev.)
** „Azija” (ili Asia Minor, tj. Mala Azija) je današnja Turska. (prim.prev.)
1 A. Vajlder kaže da je „Gan-Dunijaš” izvorni naziv za Vaviloniju.

857

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

brojeva njegov položaj je označen brojevima, dok se u „šifrovanom”

rukopisu rozenkrojcera, koga nam je ostavio grof Sen Žermen, nalazi

njegov detaljan opis. Na asirskim tablicama nazvan je gan-dunijaš.

„Eto”, kažu Elohim iz Postanja, „čovjek posta kao jedan

od nas.”* Elohim u jednom smislu predstavlja izraz za bogove ili sile,

a u drugom označava Aleim ili sveštenike, tj. hijerofante inicirane u

dobro i zlo ovoga sveta; jer, postojalo je svešteno društvo zvano Al-

eim, dok je starešina njihovog staleža ili poglavar hijerofanata bio

poznat kao Java Aleim. Umesto da postane neofit, tj. novajlija, i da

postepeno stiče svoje ezoterijsko znanje kroz regularnu inicijaciju,

Adam, tj. čovek, koristi svoje intuitivne sposobnosti i na nagovor

Zmije – odnosno Žene i Materije – kuša plod sa Drveta Znanja – tj.

ezoterijsko ili tajno učenje – dakle, na nezakonit način. Sveštenici

Herkulesa, ili Mel-Karta, „Gospodara” Edema, bez izuzetka su nosili

„haljine od kože.” U originalnom tekstu se kaže: „A Java Aleim

načini za Adama i njegovu ženu HITONUT OUR.”** Prva

jevrejska reč, hitun je grčki chiton (hiton). Ona je odomaćena i u slo-

venskim jezicima, pošto je preuzeta iz Biblije, a znači kaput, odnosno

spoljni ogrtač.

Mada počiva na istim ezoterijskim istinama kao i sve druge

prastare kosmogonije, jevrejsko Sveto Pismo nosi masku svog dvo-

jnog porekla. Njegovo Postanje je samo sećanje na vavilonjansko

ropstvo. Imena mesta, ljudi pa čak i objekata iz originalnog teksta se

mogu pronaći kod Haldejaca i Akađana, koji su bili preci i arijevski

učitelji onih prvih. Energično se osporava svako srodstvo između

akadskih plemena Haldeje, Vavilonije i Asirije i bramanista iz Hin-

dustana, ali činjenica je da ima više dokaza u prilog tom mišljenju

nego protiv njega. Semite ili Asirce bi, možda, trebalo da zovemo

Turancima, dok su Mongoli označeni kao Skiti. Ali ako su Akađani

igde postojali osim u mašti izvesnih filologa i etnologa, sigurno je da

* 1 Moj. 3:22. (prim.prev.)
** To je tekst 1 Moj. 3:21, koji u prevodu Đure Daničića glasi: „I načini Gospod Bog
Adamu i ženi njegovoj haljine od kože ....” (prim.prev.)

858

Indija - kolevka čovečanstva

nikada nisu bili nekakvo turansko pleme, kako su pojedini asirolozi
pokušavali da nas uvere. Oni su jednostavno bili doseljenici koji su
išli ka Maloj Aziji dolazeći iz Indije, kolevke čovečanstva, a njihovi
posvećeni adepti su se zadržavali usput kako bi civilizovali i inicirali
varvarske narode na svom putu. Halevi je dokazao da „turanska
manija” predstavlja zabludu, bar kad je reč o narodu Akađana, čije
su ime do sada menjali bar desetak puta; a drugi naučnici su dokazali
da civilizacija Vavilona nije ni nastala niti se razvila u toj zemlji. Ona
je uvezena iz Indije, a uvezli su je bramanski Indijci.

Mišljenje profesora A. Vajldera je da, ako bismo Asirce nazvali
Turancima a Mongole Skitima, onda bi u tom slučaju ratove između
Irana i Turana, tj. Zohaka i Džemšida ili Jima, bilo ispravno shvatiti
kao borbu starih Persijanaca protiv satrapa Asirije koji su pokušavali
da ih pokore, što se završilo padom Ninive, „pauka koji je pleo svoju
mrežu u palati Afrasijabovoj”.2

„Turanci profesora Milera i njegovih sledbenika očigledno su di-
vljaci i nomadi sa Kavkaza, od kojih su potekli Hamiti, tj. etiopski
graditelji, zatim Semiti – možda mešavina Hamita i Arijevaca, i, na
kraju, Arijevci – Medi, Persijanci, Hindui; da bi se od njih razvili
Gotski i Slovenski narodi Evrope. On pretpostavlja da su Kelti bili
nekakva mešavina, poput Asiraca – između arijevskih doseljenika u
Evropu i Iberskog* (verovatno etiopskog) pra-stanovništva Evrope.”

... dodaje naš dopisnik.
U tom slučaju bi morao da prizna da je sasvim moguće ono što
mi tvrdimo, da su Akađani bili jedno pleme najranijih stanovnika In-

2 Najbolja definicija naziva „turanski” bi bila da je to ma koja etnička porodica o kojoj
etnolozi ne znaju ništa pouzdano.
* Iberi su, navodno, bili prastanovnici juga Evrope pre „najezde” Arijevaca. Njihovim
ostacima smatraju Baske na severu Španije, Gruzine u jugozapadnoj podgorini Kavkaza,
a možda i stanovništvo Korzike i Sardinije, pa čak i prastanovnike Grčke, Pelazge.
Lingvistika tvrdi da baskijski i đurđijanski (gruzinski) nisu indo-evropski jezici. S druge
strane, postoji teorija „autohtonističke” škole koja tvrdi da su Arijevci (Indo-evropljani)
prastanovnici Podunavlja, a da je „iberske” krajeve naselila jedna njihova grupa koja se
vraćala u Evropu preko severne Afrike i Gibraltara. (prim.prev.)

859

Indija - kolevka čovečanstva

poželela da sazna ime prosvetljenog koji je počivao na jednom od
cvetova, odevenog u lepršavu i čudesno blistavu odeću. Njena neka-
dašnja sluškinja je odgovorila: ‚To je Jang-Kie.’ Onda je upitala za
ime drugoga, a ova je odgovorila: ‚To je Mahu.’

Gospođa je onda rekla: ‚Na kom mestu ću se ja ovaplotiti posle
smrti?’ Tada ju je Blagoslovena Duša odvela još dalje, i pokazala joj
jedno brdo koje se presijavalo u zlatnim i azurno plavim bojama.
‚Ovde je vaše buduće prebivalište. Vi ćete pripadati najvišem redu
blagoslovenih.’ Kada se stara gospođa probudila, raspitala se o Jang-
Kiju i Mahuu. Prvi je već bio preminuo; drugi je još uvek bio živ i
zdrav. Na taj način je gospođa saznala da duša onoga ko je uznapre-
dovao u dostizanju svetosti i ko se nikada ne osvrće unatrag već
može da prebiva u Zemlji Prosvetljenja, čak iako njegovo fizičko
telo još uvek putuje ovim prolaznim svetom.”
U istom eseju je prevedena još jedna kineska priča sa istom poru-
kom:

„Poznavao sam čoveka koji je tokom svog život pobio mnoštvo
živih bića, i na kraju ga je udarila kap. Duboko me je potresao teret
kojim je njegova duša bila opterećena usled bezbrojnih grehova;
posetio sam ga, ne bih li ga podstakao da prizove Amitu, ali on je
uporno odbijao. Njegova bolest mu beše pomračila moć rasuđivanja,
njegovi gresi su ga učinili tvrdokornim. Šta taj čovek vidi kada sklopi
svoje oči? U ovom životu noć smenjuje dan, a posle leta dolazi zima;
to svi znaju. Ali niko ne razmišlja o tome da posle života nastupa
smrt. Kakvo je to slepilo i tvrdoglavost!” (str. 93)

Teško da ova dva primera iz kineske književnosti mogu da pot-
krepe optužbe za bezbožnost i potpuni materijalizam koje se redovno
iznose na račun ovog naroda. Prva, kratka mitska priča puna je spiri-
tualnog šarma i mogla bi da bude pravi ukras u ma kojoj hrišćanskoj
religioznoj knjizi. Druga je, opet, za svaku pohvalu, i treba samo da
zamenimo reč „Amita” sa „Isus” pa da imamo potpuno ‚pravoslavnu’
priču, bar u pogledu religioznih osećaja i filozofije morala. Primer
koji sledi je još upečatljiviji, a navodimo ga ponajviše zbog onih koji
pokušavaju da ožive izvorne hrišćanske vrline:

895

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

„Hoang-Ta-Tie iz Tančena, koji je živeo u vreme dinastije Song,
bavio se kovačkim zanatom. Kad god je radio, neprestano bi prizivao
ime Amite Bude. Jednog dana je svojim komšijama pokazao sop-
stvene stihove koje je nameravao da deli naokolo:

‚Ding dong! Udarci čekića padaju gromki
Sve dok se gvožđe ne pretvori u čelik zvonki!
Sada će dugi dan odmora početi,
Zov Zemlje Večnog Blaženstva čujem večiti!”

„Nedugo potom je umro. Ali njegovi stihovi su postali poznati u
čitavom Hunanu, i mnogi su od njega naučili da se obraćaju Budi u
svojim molitvama.”37

Tvrdnje da Kinezi ili ma koji drugi narod u Aziji, centralnoj, vi-
sokoj ili nizijskoj, ne poseduje nikakva duhovna znanja pa čak ni os-
novne pojmove, potpuna je budalaština. S kraja na kraj, zemlja je
puna raznih mistika, religioznih filozofa, budističkih svetitelja i ma-
gova. Svuda je prisutno verovanje u duhovni svet, pun nevidljivih
bića koja se u izvesnim slučajevima objektivno prikazuju smrtnicima.

„Prema verovanju naroda centralne Azije”, primećuje I. J. Šmit,
„zemlja i njena unutrašnjost, kao i atmosfera koja je obuhvata, is-
punjene su duhovnim bićima koja vrše razne uticaje, delom blago-
tvorne, delom štetne, na svu organsku i neorgansku prirodu ...
Naročito pustinje i druge divlje ili nenastanjene delove i oblasti, u
kojima se uticaji prirode ispoljavaju u zastrašujućim razmerama,
smatraju za glavna prebivališta ili sastajališta zlih duhova. Otuda se
na Turanske stepe, a naročito na peščana bespuća pustinje Gobi,
gleda kao na stanište opakih bića još od najstarijih vremena.”

Marko Polo u svojoj neobičnoj knjizi Putovanja – kao nešto što
se samo po sebi podrazumeva – više puta pominje ove ćudljive
duhove pustinjske prirode. Vekovima su, naročito u ovom posled-
njem, njegove neobične priče bile potpuno odbacivane. Niko nije bio

37 Šot: „Esej o budizmu”, str. 103.

896

Indija - kolevka čovečanstva

spreman da mu poveruje kada je rekao da je u više navrata lično pos-
matao izvođenje najneobičnijih magijskih podviga koje su izvodili
podanici Kublaj-kana, kao i adepti drugih zemalja. Čak su i na samrti
vršili pritisak na Marka da se odrekne svojih navodnih „izmišljotina”,
ali se on i dalje zaklinjao u istinitost onoga što je govorio, dodajući
da „nije rekao ni polovinu onoga što je imao prilike da vidi!”. Sada
nema nikakvih sumnji da je govorio istinu, od kako su se pojavila
nova izdanja njegove knjige, prvo Marsdenovo a zatim i pukovnika
Žila. Javnost duguje zahvalnost naročito ovom drugom, jer je naveo
toliki broj autoriteta koji su potvrdili Markova svedočenja i dali
sasvim obična objašnjenja nekih od navedenih fenomena, i time ned-
vosmisleno pokazao da je veliki putnik bio ne samo verodostojan,
već i izuzetno pronicljiv pisac. Istupajući svom žestinom u njegovu
odbranu, navodeći pri tom veći broj do sada osporavanih pa čak i
otvoreno odbacivanih navoda iz Putovanja slavnog Venecijanca,
savesni izdavač iznosi sledeći zaključak: „Poslednje dve godine
nagoveštavaju da bi mogle biti rasvetljene čak i najneverovatnije
među pričama Marka Pola, dok se kosti jednog istinskog ruka sada
mogu naći u kabinetu profesora Ovena!”38

Kako je nesporno identifikovana ova čudovišna ptica iz arapskih
Priča hiljadu i jedne noći, ili „arapske mitologije”, koju Vebster
naziva Ruk (ili Rok), sledeća misterija na redu je otkriće i priznanje
da Aladinova čarobna lampa nije puki plod mašte.

Opisujući svoj prolazak kroz veliku pustinju oko jezera Lob-Nor,
Marko Polo priča o jednoj čudesnoj pojavi

„koja se sastoji u tome da kada se putnik kreće noću ... može da
čuje duhove kako govore. Ponekad bi ga duhovi oslovili po imenu
... čak i danju čovek može da čuje ove duhove kako govore. Po-
nekada ćete čuti zvuk koji kao da dolazi od mnoštva raznih muzičkih
instrumenata, a još češće se može čuti zvuk bubnjeva.”39

38 „Knjiga gospara Marka Pola”, tom I., predgovor drugom izdanju, str. VIII.
39 Ibid, tom I., str. 203.

897

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

U zaključku svog predavanja on kaže:

„Nije li smešno, gospodo da smo, verujući u ono što su nas učili
u školi, prihvatali rotaciju Zemlje oko njene ose kao savršeno doka-
zanu činjenicu, a da nema apsolutno ničega što bi poslužilo kao
dokaz za nju, ni načina da se eksperimentalno prikaže? Ne izne-
nađuje li to što su naučnici iz čitavog civilizovanog sveta, počev od
Kopernika i Keplera, prihvatili ideju o takvom kretanju naše planete,
da bi tokom narednih tri i po veka tragali za dokazima kojima bi ga
potvrdili? Ali, avaj! Koliko god tragali, ne nalazimo ih, kao što se i
moglo očekivati. Sve je uzalud!”

I tako, jednim udarcem svet ostaje bez svoje rotacije a vaseljena
je najednom lišena svojih čuvara i zaštitnika, centrifugalne i cen-
tripetalne sile! Čak i etar, jednostavno oduvan iz prostora, nije ništa
do „izmišljotine”, mit stvoren iz naopake navike da se upotrebljavaju
prazne reči; Sunce pretenduje na dimenzije koje mu ne pripadaju;
zvezde su samo treperave tačkice „koje je Stvoritelj sveta razmestio
na tako velikom odstojanju jednu od druge verovatno sa namerom
da mogu sa svih strana da obasjaju ogromni prostor na licu naše plan-
ete” – kaže dr Šefer.

Zar ni tri i po veka nisu bila dovoljna da ljudi koji se bave „egza-
ktnom” naukom konstruišu makar jednu teoriju koju se nijedan uni-
verzitetski profesor neće usuditi da ospori? Ako astronomija, nauka
koja se temelji na neuništivoj osnovi sazdanoj od čiste matematike,
jedine među naukama koju smatraju nepogrešivom i neoborivom
poput same istine, može na ovakav način, bez ikakvog uvažavanja,
da bude optužena za naučne neistine, šta ćemo imati od toga što smo
unizili Platona da bismo uzdigli jednog Babinea? Kako se onda usu-
đuju da ismevaju nekog skromnog posmatrača kada, budući pošten i
inteligentan, izjavi da je svojim očima video medijumski ili magijski
fenomen? I kako se usuđuju da određuju „granice filozofskog istraži-
vanja” čije prekoračenje znači kršenje zakona nauke? I ove galam-
džije prepune hipoteza i dalje nazivaju neukim i sujevernim one
gigantske intelekte davne prošlosti koji su baratali prirodnim silama

926

Indija - kolevka čovečanstva

poput Titana, graditelja sveta, i toliko uzdigli smrtnike da su se skoro
izjednačili sa bogovima! Zaista čudno za vek koji se hvali da je izdi-
gao „egzaktnu” nauku na vrhunac slave, koju sada pozivaju da se
vrati na početak i počne da uči prva slova azbuke prirode!

Iznoseći završni pregled dokaza ponuđenih u ovom radu, počev
od pradavnih i potpuno nepoznatih vremena Pimandera pa sve do
1876., otkrivamo da je u svim proteklim vekovima preovladavalo
jedno univerzalno verovanje u magiju. Prikazali smo ideje Hermesa
Trismegistusa kroz njegov razgovor sa Asklepijem; bez potrebe da
navodimo hiljadu i jedan dokaz o prevladavanju ovog verovanja
tokom prvih vekova hrišćanstva, biće sasvim dovoljno da navedemo
jednog antičkog i jednog savremenog autora. Prvi će biti veliki filozof
Porfirije, koji je nekoliko hiljada godina posle Hermesa izneo sledeću
primedbu u vezi sa preovlađujućim skepticizmom svog vremena:

„Ne treba da nas čudi što prosta rulja [hoi polloi] u kipovima
bogova ne vide ništa osim kamena i drveta. To je obično tako kod
onih koji, budući nepismeni, u stelama (spomen-stubovima pre-
krivenim natpisima) vide samo komad stene, a u knjigama tek listove
papirusa.”

A 1.500 godina kasnije vidimo kako Sardžent Koks, izlažući
slučaj sramnog postupka koga je upravo takav slepi materijalista
vodio protiv jednog savremenog medijuma, ovako izražava svoje
ideje:

„Bilo da je medijum kriv ili ne .... sigurno je da je suđenje imalo
neželjeni efekat da skrene pažnju čitave javnosti na to da ovakvi
fenomeni zaista postoje, da veliki broj kompetentnih istraživača tvrdi
da su istiniti i na realnost činjenica koje svaka osoba, ako je zainte-
resovana, može lično da ispita i uveri se u njih, odbacujući jednom
za svagda mračna i omalovažavajuća učenja materijalista.”

Dalje, u skladu sa Porfirijem i drugim teurgistima, koji su potvrđi-
vali postojanje raznih vrsta manifestovanih „duhova”, kao i čove-
kovog ličnog duha ili volje, gospodin Sardžent Koks dodaje, ne
pokušavajući da iznese ma kakav lični sud:

927

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

„Istina, postoje različita mišljenja ... a možda će uvek i postojati,
bar što se tiče porekla sile koja se prikazuje posredstvom ovih feno-
mena, no, da li su oni proizvod psihičke sile kruga okupljenih ... ili,
ako su na delu duhovi preminulih, kao što drugi kažu, ili elemen-
tarnih duhova (šta god oni bili), kao što tvrde treći, sigurno je bar
jedno – da čovek nije isključivo materijalan, da čovekovim meha-
nizmom upravlja i pokreće ga nešto što je ne-materijalno – tj. ne-
kakva ne-molekularna struktura koja ne poseduje samo inteligenciju,
već je u stanju da ispolji silu na materiji, i čemu smo, u nedostatku
boljeg naziva, dali ime duša. Ovo suđenje je ovakve utešne vesti pre-
nelo hiljadama i desetinama hiljada, čiju su sreću na ovom svetu i
svaku nadu u život posle smrti gotovo zbrisali materijalisti svojim
upornim propovedima da je postojanje duše puko sujeverje, da je
čovek samo automat, um nekakva telesna izlučevina, sadašnje pos-
tojanje poput životinjskog, a budućnost – prazna.”

Pimander kaže:

„Samo je istina večna i nepromenljiva; istina je najveći blagoslov;
ali krajnja istina nije niti se može pronaći na Zemlji: moguće je da
Bog ponekad obdari nekolicinu ljudi sposobnošću ne samo da shvate
ono što je božansko, već i da ispravno shvate istinu; ali na Zemlji ništa
nije istina, jer sve ima materiju u sebi, zaodevenu u telesni oblik pod-
ložan promenama, kvarenju i novim kombinacijama. Čovek nije is-
tovetan sa istinom, jer je istinito jedino ono što crpe svoju suštinu iz
samog sebe, ostajući uvek ono što jeste, tj. nepromenjeno. Kako nešto
što se toliko menja da na kraju više ne može ni da se prepozna ikada
može da bude istinito? Prema tome, istina je samo ono što nije ma-
terijalno i zatvoreno u telesni okvir, ono što je bez boje i oblika, što
ne podleže nikakvoj promeni; ono što je VEČNO. Sve što pre ili kasni-
je iščezava nije istinito; ovozemaljski svet nije ništa do niz raspadanja
i stvaranja; svako stvaranje proističe iz raspadanja; ovozemaljske
stvari su samo prikaze i imitacija istine; one su ono što je slika u
odnosu na stvarni prizor. Ovozemaljske stvari nisu ISTINA! ... Smrt
za neke ljude predstavlja zlo koje ih ispunjava krajnjim užasom. U
pitanju je neznanje ... Smrt predstavlja uništenje tela; biće koje je u
njemu prebivalo ne umire... Materijalno telo gubi svoj oblik koji se

928

Indija - kolevka čovečanstva

vremenom potpuno raspada; čula koja su ga ispunjavala životom
vraćaju se svom izvoru i ponovo vrše svoje funkcije, ali ona poste-
peno gube svoje strasti i želje, dok se duh uzdiže u nebesa da bi
postao deo opšteg SKLADA. U prvoj zoni on ostavlja iza sebe
sposobnost da umanjuje i preuveličava; u drugoj moć da čini zlo kao
i porok lenjosti; u trećoj zablude i pohotu; u čevtrtoj neutoljivu am-
biciju; u petoj aroganciju, drskost i nepromišljenost; u šestoj žudnju
za svime što je nepošteno stečeno; a u sedmoj – sklonost lažima. Duh
koji je na ovaj način pročišćen pod uticajem nebeskog sklada vraća
se još jednom u svoje izvorno stanje, ojačan zaslugama i snagom do
kojih je sam došao, i koji mu s pravom pripadaju; tek tada počinje
zajednički život sa onima koji večno pevaju ode OCU na nebesima.
Do tada prebiva u domenu sila i moći, i kao takav dolazi do najviših
blagoslova znanja. On praktično postaje – BOG! ... Ne, ovozema-
ljske stvari jednostavno nisu istina.”

Pošto su posvetili čitav radni vek proučavanju zapisa koje je os-
tavila drevna mudrost Egipta, Šampolion-Figeak i Šampolion-Junior
su izjavili, ne obazirući se na mnoštvo pristrasnih procena koje su na
brzu ruku nabacili nestrpljivi i neuki kritičari, da Hermesove knjige
„zaista sadrže mnoštvo egipatskih tradicija koje neprekidno potvrđuju
najautentičniji i najstariji zapisi i spomenici Egipta.”56

Zaključujući svoj izuzetno obimni pregled psiholoških učenja starih
Egipćana, uzvišenih učenja iz svetih hermetičkih (tajnih) knjiga kao i
dostignuća sveštenika iniciranih u metafizičku i praktičnu filozofiju,
Šampolion-Figeak se pita – s punim pravom, imajući u vidu dostupne
dokaze –

„da li je ikada bilo gde u svetu postojalo udruženje ili stalež ljudi
koji bi im bili ravni po značaju, moći, znanjima i sposobnostima,
upotrebljivim kako na dobro tako i na zlo? Ne, nikada! I baš taj stalež
su u potonjim vremenima proklinjali i žigosali oni koji su ga, pod ko
zna kakvim savremenim uticajima, smatrali za neprijatelja čove-
čanstva i – nauke”.57

56 Šampolion-Figeak: “Egypte”, str. 143.
57 Ibid, str. 119.

929

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

U vreme kada je Šampolion napisao ove reči sanskrit je bio, slo-
bodno možemo reći, gotovo nepoznat lingvističkoj nauci. U to vreme
nije bilo mnogo paralela koje su se mogle povući između bramana i
staroegipatskih filozofa. Međutim, od tada je otkriveno da se iste
ideje, iskazane gotovo identičnim rečnikom, mogu pročitati i u budi-
stičkoj i bramanskoj književnosti. Potpuno ista filozofija o nestva-
rnosti svetovnih pojava i iluziji koju proizvode čula – čiju su suštinu
u naše vreme nemački metafizičari praktično prepisali od reči do reči
– sačinjava osnovu Kapiline i Vjasine filozofije, a može se prepoznati
i u objavi „četiri plemenite istine” Gautame Bude, ključnoj tački nje-
govog učenja. Pimanderov izraz „praktično postaje Bog” može se
sažeti u jednu reč – Nirvana – koju naši učeni orijentalisti potpuno
netačno smatraju sinonimom za konačno utrnuće!

Izloženo mišljenje dvojice istaknutih egiptologa je od najveće
važnosti za nas, makar poslužilo jedino kao odgovor našim pro-
tivnicima. Dvojica Šampoliona su, prvi u Evropi, uzeli proučavaoca
arheologije za ruku i, vodeći ga kroz tajne kripte prošlosti, dokazali
da civilizacija nije počela sa pokolenjima kojima mi pripadamo; jer
„mada je poreklo drevnog Egipta obavijeno tajnom, ispostavilo se da
je i njegova najstarija prošlost dostupna istorijskom istraživanju, sa
svojim velikim zakonima, ustaljenim običajima, gradovima, kralje-
vima i bogovima”, a idući još dalje u prošlost od ovih razdoblja, otkri-
vamo ruševine koje pripadaju drugim, još daljim i još uzvišenijim
periodima civilizacije”. Delovi srušenih zgrada u Tebi nam omogućuju
da prepoznamo ostatke još starijih struktura koje su im prethodile, čiji
je materijal poslužio za gradnju upravo onih zgrada koje su sada stare
već trideset šest vekova!”58 „Za sve što su nam rekli Herodot i egi-
patski sveštenici ispostavilo se da je tačno, i potvrđeno je od strane
savremenih naučnika”, dodaje Šampolion.59

U Drugom tomu ovog rada ćemo pokazati odakle je stigla civi-
lizacija Egipćana, i ispostaviće se da se naše dedukcije, mada su za-

58 Ibid, str. 2.
59 Ibid, str. 11.

930

Indija - kolevka čovečanstva

snovane na Tajnom Učenju, poklapaju sa onima do kojih je došao
izvestan broj najcenjenijih naučnih autoriteta. Postoji odlomak u jed-
nom dobro poznatom indijskom književnom delu koga bi se valjalo
prisetiti u vezi sa ovom temom.

„U vreme vladavine Višvamitre, prvog kralja dinastije Soma-
Vange, Manu-Vina, naslednik drevnih kraljeva, izgubio je bitku koja
je trajala pet dana te je, kako su mu bramane okrenule leđa, emigrirao
sa svim svojim saborcima i, prošavši kroz Arju i zemlju zvanu Barija,
stigao na obale Masre.”

(iz „Istorije Indije” (History of India) od Kaluka-Bate) Nema
nikakve sumnje da su ovaj Manu-Vina i Menes, prvi kralj Egipta, je-
dna te ista osoba.

Arja je Iran (Persija), Barija je Arabija, a Masra je bio stari naziv
za Kairo, koji se do današnjeg dana naziva Masr, Musr i Misro.*
Feničanska istorija navodi Masera kao jednog od Hermesovih pre-
daka.

A sada ćemo se oprostiti od onih koji zaziru od čudotvoraca i
ukratko razmotriti one koji su njima opsednuti, kroz razne aspekte
čudotvorstva. U Drugom tomu nameravamo da damo pregled pagan-
skih „čuda” i odvagamo dokaze u njihovu korist po istim merilima
kojima ćemo se služiti i kada je u pitanju hrišćanska teologija. Sukob
između nauke i teologije, na jednoj strani, i duha i pradavne nauke o
njemu, magije, na drugoj, ne samo da neposredno predstoji, već je
praktično počeo. Već su prikazane neke mogućnosti koje pruža ma-
gija, ali još više tek sledi. Sitničav, pakosni svet za čiju se naklonost
otimaju naučnici i suci, sveštenstvo i hrišćani, već je počeo svoj za-
kasneli krstaški pohod izricanjem presuda dvojici potpuno nevinih
ljudi, jednom u Francuskoj, drugom u Londonu, kršeći kako slovo
zakona tako i principe pravde. Poput „apostola obrezanja”,** uvek

* Odnosno Misir, Egipat. (prim.prev.)
** H. P. B. aludira na apostola Petra koji se pokazao bezkarakternim (kao što je Isus
i predvideo) odrekavši se tri puta svoga učitelja kada su uhode fariseja došle da Ga
uhapse (pogledajte Mat. 26:34-35, 69-75). (prim.prev.)

931

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

su spremni da se po tri puta odreknu „nezgodne” veze iz straha da ih
saplemenici ne žigošu. Poklonici čuda i oni koji zaziru od njih moraju
uskoro stupiti u ogorčeni sukob. Goruća želja prvih da naučni au-
toriteti istraže i potvrde njihove fenomene dočekana je od strane
drugih sa ledenom ravnodušnošću. Njihovo uvažavanje naučnih kru-
gova brzo opada kao prirodna posledica tolikih predrasuda i nekore-
ktnosti koji su do sada prikazani, a epiteti koje uzajamno razmenjuju
dva tabora postaju sve neugodniji. Vreme će uskoro pokazati ko je
od njih u pravu a ko ne, pa će buduća pokolenja bolje razumeti čitavu
stvar. U najmanju ruku, sa sigurnošću možemo da tvrdimo kako
poslednju reč o božijim misterijama i ključ za njihovo odgonetanje
ne treba tražiti u kovitlacima Avogadrovih molekula.*

Ljudi koji površno donose sud ili usled urođene nestrpljivosti zure
u sunčev blesak a da im se oči još nisu privikle ni na svetlost obične
lampe skloni su da prigovaraju zbog razdražujuće nejasnoće izraža-
vanja kojom se odlikuju radovi drevnih hermetičara i njihovih nasled-
nika. Izjavljuju kako su njihove filozofske rasprave o magiji potpuno
neshvatljive. Na prvu vrstu kritičara nemamo nameru da trošimo vre-
me; a drugu bismo zamolili da obuzda svoje nestrpljenje, setivši se
reči Espanjea – „Istina se skriva u nejasnom”, kao i „Filozofi nikada
ne obmanjuju toliko kao kada pišu jasnim rečima, niti više istine kažu
kada pišu uvijeno”. Štaviše, postoji i treća vrsta, kojoj bismo učinili
preveliki kompliment kada bismo joj pripisali ma kakvu sposobnost
prosuđivanja. Oni jednostavno optužuju sa svoje propovedaonice.
Drevne mudrace smatraju priglupim sanjarima, i, mada nisu ništa
više od običnih fizičara i pozitivista koji ne priznaju „čuda”, zahte-
vaju monopol na spiritualnu mudrost!

Odabrali smo Irineja Filaleteja da im odgovori.
„Naši spisi će se u očima sveta pokazati kao čudno sečivo; ne-

kima će iseći parče poslastice, dok će drugima jedino poseći prst; ipak,
krivica nije do nas, jer mi ozbiljno upozoravamo sve one koji se budu
latili ovog rada da su se namerili na najviši deo prirode; i mada pišemo

* Amedeo Avogadro (1776-1856), italijanski fizičar, autor molekularne teorije.

(prim.prev.)

932

Indija - kolevka čovečanstva
na engleskom, nekima ovo može da zvuči komplikovanije od gr-
čkog; i mada će misliti da su ispravno razumeli, sasvim će izopačiti
smisao svega rečenog; jer, može li se zamisliti da će oni koji su po
prirodi budale ispasti mudri kada su u pitanju knjige koje iznose
dokaze o pojavama u prirodi?”

Nekolicinu uzvišenih umova koji ispituju prirodu umesto da pro-
pisuju zakone kojima ona ima da se pokorava, koji ne pokušavaju da
ograniče njene mogućnosti kako bi ih uskladili sa sopstvenim ne-
dostacima i koji ne veruju jedino stoga što pouzdano ne znaju, pod-
setili bismo na poznati aforizam drevnog indijskog filozofa Narade:

„Nikada ne reci: ‚Ovo mi nije poznato – stoga mora da je laž.’
Čovek mora da uči da bi znao, da zna da bi shvatio, da shvati da
bi sudio.”

KRAJ PRVOG TOMA

933

SADRŽAJ

PREDGOVOR UREDNIKA I

PREDGOVOR 7

PRED VELOM 13

Dogmatske pretpostavke savremene nauke i teologije Jedino Platonova

filozofija nudi sredinu Pregled drevnih filozofskih sistema Sirijski

rukopis u kome se pominje Simon Mag Rečnik pojmova koji se koriste

u ovoj knjizi

IZIDIN VEO: PRVI DEO – NAUKA 63

Poglavlje I – NOVI NAZIVI ZA STARE POJMOVE 65

Orijentalna kabala Savremena istraživanja pružaju dokaze za drevna

predanja Ciklusi koji obeležavaju razvoj ljudske vrste Tajna nauka

drevnih vremena Neprocenjiva vrednost Veda Sakaćenja jevrejskih

svetih knjiga prilikom prevođenja Magija je uvek smatrana božanskom

naukom Dostignuća njenih adepata i pretpostavke savremenika koji su

klevetali Čovekova žudnja za besmrtnošću

Poglavlje II – FENOMENI I SILE 115

Hakslijevo izvođenje dokaza na osnovu Orohippusa Komt, njegov sistem

i sledbenici Londonski materijalisti Pozajmljena odora Objektivni

univerzum proishodi iz subjektivnog

Poglavlje III – SLEPE VOĐE SLEPIH 161

Ropske navike društva Predrasude naučnika i njihova netrpeljivost Psi-

hički fenomeni protiv zvanične nauke Izgubljene veštine Ljudska volja

– najveća među silama Površna uopštavanja francuskih naučnika Čemu

se pripisuju mistični fenomeni medijuma Njihova veza sa zločinom

Poglavlje IV – TEORIJE KOJE PRIHVATAJU PSIHIČKE FENOMENE 197

Teorija de Gasparina Teorija Tirija Teorije de Musoa i de Mirvila

Teorija Babinea Teorija Udena Teorija MM. Rojea i Žobera de Lambala

Blizanci – „nesvesni rad mozga” i „nesvesni govor iz trbuha” Teorija

Kruksa Teorija Faradeja Teorija Ševrola Komisija Mendeljejeva iz

1876. Duševno slepilo

Poglavlje V – ETAR ILI ASTRALNA SVETLOST 232

Jedna prvobitna sila, ali mnošvo kasnijih veza Tindalu za dlaku izmiče

veliko otkriće Čuda su nemoguća Priroda prvobitne supstance Tu-

mačenje izvesnih drevnih mitova Eksperimenti fakira Evolucija u in-

dijskoj alegoriji

Poglavlje VI – PSIHIČKI FENOMENI 282

Šta dugujemo Paracelzusu Mesmerizam – poreklo, prijem, mogućnosti

„Psihometrija” Vreme, prostor, večnost Prenos energije iz vidljivog

u nevidljivi univerzum Kruksovi eksperimenti i Koksova teorija

Poglavlje VII – ELEMENTI, ELEMENTALI I ELEMENTARNE SILE 340

Sile privlačenja i odbijanja su opšte pravilo u svim carstvima prirode Psi-

hički fenomeni zavise od fizičkog okruženja Zapažanja u Sijamu

Muzika u nervnim slomovima „Duša sveta” i njeni potencijali Iscelji-

vanje dodirom i iscelitelji „Dijaka” i Porfirijevi zli demoni Neugasiva

svetiljka Savremeno nepoznavanje životne sile Drevno poreklo teorije o

korelaciji sila Univerzalnost verovanja u magiju

Poglavlje VIII – NEKE OD TAJNI PRIRODE 406

Da li planete utiču na ljudsku sudbinu? Krajnje neobičan odlomak od

Hermesa Tvar u neprestanom kretanju Ispunjeno proročanstvo Nos-

tradamusa Uzajamna privlačnost planeta i biljaka Indijsko znanje o svo-

jstvima boja „Podudarnosti” – lakonsko objašnjenje savremene nauke

Mesec i plima Epidemija mentalnih i moralnih poremećaja Bogovi Pan-

teona su samo prirodne sile Dokazi magijskih moći Pitagore Nevidljive

rase etarskog prostranstva „Četiri istine” budizma

Poglavlje IX – CIKLIČNI FENOMENI 462

Značenje izraza „kožni omotač” Prirodni odabir i njegove posledice

Egipatski „krug nužde” Pre-Adamovske rase Silazak duha u materiju

Trojna priroda čoveka Naniža stvorenja na lestvici živih bića Elementali

pojedinačno opisani Šta Prokle kaže o bićima iz vazduha Razni nazivi

za elementale Svedenborgovi pogledi na smrt duše Ljudske duše

vezane za Zemlju Nečisti medijumi i njihovi „vodiči” Psihometrija

može da pomogne naučnim istraživanjima

Poglavlje X – UNUTRAŠNJI I SPOLJNI ČOVEK 521

Per Feliks optužuje naučnike „Nedostupno znanju” Prizivanja mogu

biti opasna kada ih vrše novajlije Lari i lemuri Tajne indijskih hramova

Reinkarnacija Vračanje i veštice Trans izazvan svetom somom Ranji-

vost izvesnih „senki” Eksperiment koga je Klearh izveo na usnulom dečaku

Pisac kao svedok magijskog eksperimenta u Indiji Slučaj iz Sevenoa

Poglavlje XI – PSIHOLOŠKA I FIZIČKA ČUDA 579

Neranjivost dostupna čoveku Projektovanje sile volje Neosetljivost na

zmijski otrov Opčinjavanje zmija muzikom Razmatranje pojava

nakaznosti Psihološka oblast potpuno neistražena Očaj i kajanje

Berzelijusa Pretvaranje rečne vode u krv – fenomen biljnog porekla

Poglavlje XII – “NEPREMOSTIVI PONOR” 634

Naučnici priznaju svoje neznanje Panteon nihilizma Trostruki sastav

vatre Definicije instinkta i razuma Filozofija indijskih đaina Namerno

pogrešna tumačenja Lemprijea Čovekova astralna duša nije besmrtna

Budina reinkarnacija Magične slike Sunca i Meseca sa Tibeta Vampi-

rizam – objašnjenje njegovih fenomena Bengalsko žongliranje

Poglavlje XIII – STVARNOST I ILUZIJA 696

Prâvi smisao amajlija Neobjašnjene tajne Magijski eksperiment u Ben-

galu Neverovatni podvizi Čiba Čondora Indijski trik penjanja uz

konopac je iluzija Oživljavanje sahranjenih fakira Granice stanja

obamrlosti Medijumstvo kao sušta suprotnost pravom znanju Šta su

„materijalizovani duhovi”? Šudala Madan Filozofska osnova levitacije

Eliksir i alkahest

Poglavlje XIV – EGIPATSKA MUDROST 771

Poreklo drevnih Egipćana Njihovi grandiozni građevinski poduhvati

Drevna zemlja faraona Starost spomenika kraj Nila Veštine rata i mira

Meksički mitovi i ruševine Sličnost sa egipatskim spomenicima Mo-

jsije – Ozirisov sveštenik Čemu nas uče drevne ruševine Sijama Egi-

patski Tau u Palenkveu

Poglavlje XV – INDIJA – KOLEVKA ČOVEČANSTVA 855

Osvajanje „tajnog učenja” Dve relikvije jednog poznavaoca palija

Ljubomorna isključivost hindusa Šta kaže Lidija Marija Čajld o falusnom

simbolizmu Razdoblje Veda i Manua Predanja prepotopskih rasa At-

lantis i njegovi narodi Drevne uspomene iz Perua Pustinja Gobi i njene
tajne Tibetanske i kineske legende Poznavalac magije ne ometa prirodu
već joj pomaže Filozofija, religija, veštine i znanja koja Majka Indija os-
tavlja u nasleđe budućim pokolenjima

H.P. Blavacka
Razotkrivena Izida,

Tom I – Nauka

Izdavač:
Metaphysica,

Beograd

Za izdavača:
Aleksandar Dramićanin

Suizdavač:
Mondo Group Int.,

Beograd

Za suizdavača:
Vuk Dramićanin

Slog, likovni izgled i štampa:
Grafička radionica MondoPres

Beograd

Plasman:
Mondo Group Int.
0112920062; 0638295488
[email protected]

ISBN 978-86-7884-190-3

Prvo izdanje,
Beograd, 2016

Biblioteka

Agarta

metaphysica

Izdavačko knjižarsko preduzeće
Solunska br. 10, 11000 Beograd, Srbija
E-mail: [email protected]
Tel: 011/292 0062; 064/307 3668

Biblioteka

Agarta

metaphysica

Izdavačko knjižarsko preduzeće
Solunska br. 10, 11000 Beograd, Srbija
E-mail: [email protected]
Tel: 011/292 0062; 064/307 3668

CIP - Каталогизација у публикацији -
Народна библиотека Србије, Београд
141.332
165:141.7
БЛАВАТСКАЯ, Елена Петровна, 1831-1891

Razotkrivena Izida : ključ za otkrivanje tajni drevne i savremene
nauke i teologije. Tom 1, Nauka / H. P. Blavacka ; [prevod: Dušan D.
Stojanović]. - 1. izd. - Beograd : Metaphysica : Mondo Group Inter-
national, 2016 (Beograd : MondoPres). - 933 str. ; 21 cm. - (Bib-
lioteka Agarta)
Prevod dela: Isis Unveiled / H. P. Blavatsky. - Tiraž 1.000. - Str. 7-11:
Predgovor / Urednik. - Napomene uz tekst. - Napomene i bibli-
ografske reference uz tekst.
ISBN 978-86-7884-190-3 (Metaphysica)
a) Теозофија b) Истина - Филозофски аспект
COBISS.SR-ID 223918860