H.P.Blavacka -Razotkrivena Izida

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

i najinteligentniji „majstori” koji pripadaju važnijim ložama, uopšte
razumeju ko je bio Hiram, radi čije osvete se udružuju u svoja dru-
štva?

Ostavljajući po strani čisto metafizička učenja kabale, ukoliko bi
se neko potpuno posvetio fizičkom okultizmu, takozvanoj grani tera-
peutike, rezultati bi mogli biti od velike koristi nekoj od naših savre-
menih nauka; naročito hemiji i medicini. Profesor Drejper u vezi s
tim kaže sledeće: „Ponekad, sasvim neočekivano, nailazimo na ideje
za koje ponosno tvrdimo da su nastale tek u naše vreme.” Ova pri-
medba, izrečena u vezi sa naučnim spisima Saracena, još bolje bi
odgovarala manje poznatim Raspravama iz drevnih vremena. Savre-
mena medicina je ostvarila veliki napredak u anatomiji, fiziologiji i
patologiji, pa čak i na polju terapije, ali je mnogo izgubila usled svoje
uskogrudosti, rigidnog materijalizma i svoje sektaške dogmatičnosti.
Jedna škola u svojoj zaslepljenosti uporno odbacuje sve do čega je
došla druga škola, a sve zajedno ignorišu svaki veliki koncept čoveka
ili prirode koji je razvio mesmerizam, ili američki eksperimenti na
mozgu – svaki princip koji se ne pokorava tupom materijalizmu. Bilo
bi potrebno sazvati skup međusobno sukobljenih lekara iz nekoliko
različitih škola da bi izneli sve što današnja medicinska nauka zna, a
ipak se često dogodi da pošto su najbolji lekari uzalud iscrpli svu
svoju veštinu na pacijentu, neki mesmerist ili „isceljujući medijum”
uspe da ga izleči! Istraživači drevne medicinske literature, od vre-
mena Hipokrata pa sve do Paracelzusa i Van Helmonta, mogu da
pronađu mnoštvo dobro potkrepljenih fizioloških i psiholoških či-
njenica, kao i postupaka ili lekova za lečenje bolesnih, koje današnji
lekari oholo odbijaju da koriste.30 Čak i u pogledu hirurgije, savre-

30 U izvesnim aspektima naši današnji filozofi, koji misle da su otkrili nešto novo,
mogu da se uporede sa „veoma pametnim, obrazovanim i kulturnim gospodinom” koga
Hipokrat, susrevši se s njim jednog dana na Samosu, blagonaklono opisuje. „On me je
obavestio”, kaže dalje otac medicine, „da je nedavno otkrio lekovitu biljku koja do tada
nije bila poznata ni u Evropi ni u Aziji, i da nijedna bolest, koliko god bila opaka ili
dugotrajna, nije mogla da se odupre njenim čudesnim lekovitim svojstvima. Kako sam

90

Novi nazivi za stare pojmove

meni lekari su ponizno i javno priznali da ni izdaleka nisu u stanju
da urade nešto nalik čudesno veštom previjanju zavojima koje su
izvodili drevni Egipćani. Glavni hirurzi Pariza su proučavali stotine
metara zavoja kojima je mumija bila obavijena od ušiju pa sve do
svakog nožnog prsta posebno i, bez obzira na to što su imali uzorak
pred očima, nisu bili u stanju da izvedu bilo šta nalik tome.

U Ebotovoj Egiptološkoj zbirci, u Njujorku, mogu se videti brojni
dokazi veštine drevnih naroda u raznim zanatima; pored ostalih,
umetnost izrade čipke, i, kako se ne može očekivati da znaci ženske
taštine ne idu ruku pod ruku sapokazivanjem muške snage, tu su se
nalazili i uzorci perika, kao i razni ukrasi od zlata. Njujorški Tribune,
iznoseći sadržaj Ebersovog papirusa, kaže: „Zaista, nema ničeg no-
vog pod Suncem... Poglavlja 65, 66, 79 i 79 pokazuju da su preparati
za jačanje kose, boje za kosu, sredstva za ublažavanje bola i praškovi
protiv buva bili veoma tražena roba pre 3.400 godina.”

Koliko malo od naših navodnih otkrića, učinjenih u novije vreme,
zaista predstavljaju nešto novo, a koliko ih pripada drevnoj nauci,
najobjektivnije i najrečitije mada samo delimično pokazuje izjava
našeg poznatog pisca o filozofskim temama, profesora Džona V.
Drejpera. Njegov „Sukob između religije i nauke” – izuzetna knjiga
sa veoma lošim naslovom – prepun je takvih činjenica. Na trinaestoj
stranici on navodi nekoliko dostignuća drevnih filozofa, koja su iza-
zvala divljenje cele Grčke. U Vavilonu je izvršena serija astronom-
skih osmatranja koja su obavili Haldejci, pre ravno 1.903 godine, čije
je rezultate Kalisten poslao Aristotelu. Ptolomej, egipatski kralj-as-
tronom je posedovao vavilonjanski zapis svih pomračenja koja su se
odigrala počev od 747. godine pre Hrista. Kako profesor Drejper s
pravom primećuje:

želeo da budem podjednako ljubazan, pustio sam ga da me nagovori da odem s njim do
staklene bašte u kojoj je presadio ovaj čudotvorni lek. I ugledao sam jednu od najuo-
bičajenijih biljaka u Grčkoj, beli luk – biljku koja ima manje razloga od ma koje druge
da je zovu lekovitom.” Hipokrat: „De optima praedicandi ratione item judicii operum
magni.” I.

91

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

„Bila su neophodna dugotrajna i precizna osmatranja pre nego
što su neki od ovih astronomskih rezultata koji su stigli do nas mogli
da budu potvrđeni. Tako su Vavilonjani ustanovili dužinu tropske
godine sa greškom od svega dvadeset pet sekundi; njihova procena
sideralne godine bila je jedva dva minuta duža od tačne cifre. Oni
su primetili i precesiju ravnodnevica. Znali su prave razloge pom-
račenja, i pomoću njihovih ciklusa, koje su nazivali saros, bili su u
stanju da ih predvide. Njihova procena trajanja tog ciklusa, koje
iznosi nešto više od 6.585 dana, razlikovala se od tačnog rezultata
za svega devetnaest i po minuta.

Takve činjenice obezbeđuju nepobitni dokaz strpljivosti i veštine
sa kojima je astronomija negovana u Mesopotamiji, kao i to da je
bez obzira na vrlo primitivne instrumente dostigla značajan nivo usa-
vršenosti. Ovi drevni posmatrači neba su sačinili katalog zvezda i
podelili zodijačku ravan na dvanaest znakova; podelili su dan na
dvanaest časova, a tako isto i noć. Oni su se, kako kaže Aristotel,
dugo vremena posvetili osmatranju zvezdanih okultacija Meseca.
Ispravno su zamišljali strukturu Sunčevog sistema, i znali su tačan
raspored planeta u njemu. Konstruisali su sunčev sat, klepsidru, as-
trolab, gnomon.”

Govoreći o svetu večnih istina koji počiva „unutar sveta privre-
menih zabluda i nepostojećih stvari”, profesor Drejper kaže:

„Tajne ovog sveta nećemo otkriti kroz isprazna predanja koja su
sve do naših dana sačuvala mišljenja ljudi što su živeli u osvit civi-
lizacije, niti ćemo ih naći u snovima mistika koji su uobrazili da su
nadahnuti. Otkrićemo ih istraživanjem geometrije i praktičnim ispi-
tivanjem prirode.”

Tačno tako. Problem nije mogao da bude bolje izložen. Ovaj
elokventni pisac nam time saopštava jednu duboku istinu. Međutim,
on nam ne govori celu istinu, jer je ne zna. On je propustio da opiše
karakter ili obim znanja koja su saopštavna u Misterijama. Nijedan
narod nije tako dobro poznavao geometriju kao graditelji piramida i
drugih džinovskih spomenika, u daljoj ili bližoj prošlosti. Na drugoj
strani, niko im nikada nije bio ravan u praktičnom ispitivanju prirode.

92

Novi nazivi za stare pojmove

Neporecivi dokaz za sve ovo leži u značenju njihovih bezbrojnih
simbola. Svaki od ovih simbola predstavlja otelovljenje jednog pojma
– kombinujući koncept Božanskog Nevidljivog sa ovozemaljskim i
vidljivim. Prethodno se izvodi iz potonjeg, strogo sledeći analogiju
prema hermetičkoj formuli – „kako je ispod, tako je i iznad.” Njihovi
simboli pokazuju veliko znanje iz oblasti prirodnih nauka, kao i prak-
tično proučavanje kosmičkih sila.

Što se tiče praktičnih rezultata do kojih se može doći „istraživa-
njem geometrije”, na svu sreću proučavalaca koji upravo dolaze, više
nismo prinuđeni da se zadovoljimo pukim pretpostavkama. U naše
doba, jedan Amerikanac, gospodin Džordž H. Felt (George H. Felt)
iz Njujorka, koji će, ako bude nastavio kako je počeo, jednog dana
možda biti priznat za najvećeg geometra svog doba, bio je u stanju
da pomoću početnih pretpostavki, koje su ustanovili drevni Egipćani,
dođe do rezultata koji ćemo prikazati koristeći njegove sopstvene
reči. Gospodin Felt kaže:

„Na prvom mestu je fundamentalni nacrt kome se pokorava sva
geometrijska nauka, kako nacrtna tako i obična; zatim treba doći do
aritmetičkih sistema proporcije geometrijskim putem; prepoznati
ovaj oblik u svim elementima arhitekture i vajarstva, koji ga
odražavaju sa čudesnom tačnošću; naći dokaze da su ga Egipćani
koristili kao osnovu svih svojih astronomskih proračuna, na kojima
je njihov verski simbolizam gotovo u potpunosti zasnovan; pronaći
njegove tragove među svim ostacima umetničkih i arhitektonskih
dela Grka; otkriti njegove tragove u jevrejskim svetim knjigama, i
to tako jasne da definitivno dokažu da su upravo na njima uteme-
ljeni; ustanoviti da su čitav sistem otkrili Egipćani posle istraživanja
prirodnih zakona koja su trajala desetine hiljada godina, i da bi on
mogao da se s pravom nazove naukom o vaseljeni.”
Dalje, on mu je omogućio „da precizno odredi probleme u fizi-
ologiji, koji su do tada tek bili naslućivani; da prvi razvije takvu ma-
sonsku filozofiju koja će se pokazati kao prvobitna nauka i religija,
kao što će biti i poslednja”; a mi možemo tome da dodamo, na kraju,
koja će javnim, vidljivim pokazivanjem pružiti dokaze da su egipatski

93

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

vajari i arhitekte dolazili do uzora za čudne kipove koji krase fasade
i predvorja njihovih hramova, ne u konfuznim fantazijama svojih
umova, nego od „nevidljivih rasa iz vazduha” i drugih carstava pri-
rode, za koje tvrdi da je, poput Egipćana, uspevao da ih učini vidljivim
koristeći se njihovim hemijskim i kabalističkim postupcima.

Švajger (Schweigger) dokazuje da simbolične predstave svih mi-
tologija imaju naučnu osnovu i suštinu.31 Tek su zahvaljujući nedavnim
otkrićima fizičkih, elektro-magnetnih sila prirode takvi poznavaoci
mesmerizma kao što su Enmozer, Švajger i Bart u nemačkoj, te baron
Du Pote (Du Potet) i Regaconi (Regazzoni) u Francuskoj odnosno Ita-
liji, bili u stanju da sa gotovo nepogrešivom tačnošću uđu u trag pravoj
vezi koja je spajala svakog theomythosa sa jednom od ovih sila. Idejski
prst, koji je bio toliko značajan u magijskoj veštini lečenja, ustvari znači
gvozdeni prst, koga naizmenično privlači i odbija prirodna sila mag-
neta. Na Samotraki je činio čuda u lečenju, vraćajući obolele organe u
njihovo normalno stanje.

Bart ide dalje od Švajgera u tumačenju značenja starih mitova, i
proučava kako duhovne tako i fizičke aspekte ovog predmeta. On
opširno raspravlja o frigijskim daktilima, tim „magovima i isteriva-
čima bolesti”, kao i o sabejrijskim teurgistima. Pritom kaže:

„Dok razmatramo blisku spregu daktila i magnetnih sila, ne mo-
ramo da se ograničimo samo na kamen koji je pokazivao magnetna
svojstva i na naše predstave o prirodi, već treba da sagledamo mag-
netizam u čitavom njegovom značenju. Onda postaje jasno kako su
inicirani, koji su sebe nazivali daktilima, izazivali divljenje svojim
magijskim delima, kako su ih predstavljali, svojim čudesnim isce-
ljenjima. To je bilo povezano sa mnogim drugim stvarima kojima se
sveštenstvo drevne prošlosti obično bavilo: negovanjem prirode i
znanja, unapređenjem umetnosti i nauke, misterijama i tajnim po-
svećenjima. Svim ovim se bavilo sabejrijsko sveštenstvo; zbog čega
to ne bi bila posledica usmeravanja i podrške od strane misterioznih
duhova prirode?”32

31 Švajger: „Introduction to Mythology through Natural History“.
32 Enmozer: „History of Magic“, I, 3.

94

Novi nazivi za stare pojmove

Švajger je istog mišljenja, pa pokazuje kako su fenomene drevne
teurgije proizvodile upravo magnetne sile „kojima su upravljali du-
hovi”.

Uprkos njihovom javnom ispovedanju politeizma, ljudi drevnih
vremena – pripadnici obrazovaneog staleža u svakom slučaju – bili
su, u suštini, isključivi monoteisti; i to tokom nebrojenih godina pre
pojave Mojsija. U Ebersovom papirusu ovu činjenicu neopozivo
pokazuju sledeće reči, prevedene iz prva četiri reda sa prvog lista:

„Dođoh iz Heliopolisa u društvu velikih iz Het-aata, Vrhovnih
Zaštitnika, gospodara večnosti i spasenja. Dođoh iz Saisa sa Ma-
jkama-boginjama, koje me uzeše u zaštitu. Gospod vaseljene mi reče
kako da oslobodim bogove svih smrtonosnih bolesti.”

U drevnim vremenima je bilo uobičajeno da istaknute ljude nazi-
vaju bogovima. Obogotvorenje smrtnih ljudi i izmišljenih božanstava
ne predstavlja ništa pouzdaniji dokaz protiv njihovog monoteizma
nego što gradnja spomenika koje današnji hrišćani dižu svojim ju-
nacima dokazuje njihov politeizam. Amerikanci sadašnjeg veka bi
smatrali apsurdnim kada bi ih potomstvo posle nekih 3.000 godina
nazvalo idolopoklonicima zato što su podizali kipove svog „boga”
Džordža Vašingtona. Hermetička filozofija je bila toliko obavijena
tajnama da je Volni (Volney) tvrdio da su antički narodi obožavali
svoje grube, materijalne simbole kao da božanstva zaista prebivaju
u njima; dok su ustvari oni smatrani samo za predstave ezoterijskih
principa. I Dipua, koji je proveo niz godina proučavajući ovaj prob-
lem, pogrešno je razumeo simbolični ciklus, i pripisao njihova verska
učenja isključivo astronomiji. Eberhart i mnogi drugi nemački autori
iz prošlog i sadašnjeg veka određuju mesto magiji onako kako im je
izgledalo najprirodnije, misleći da njeni koreni leže u platonističkom
kultu Timaja. Ali kako je, bez poznavanja samih misterija, bilo mo-
guće ovim ili ma kojim drugim ljudima koji nisu posedovali prefin-
jenu intuiciju jednog Šampoliona, da otkriju ezoteričnu polovinu
onoga što je Izidinim velom bilo skriveno od svih osim nekolicine
adepata?

95

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

Zasluge Šampoliona kao egiptologa niko ne dovodi u pitanje. On
sam izjavljuje da sve ukazuje na to da su drevni Egipćani bili duboko
uvereni u postojanje samo jednog boga. Pritom do najsitnijih detalja
potvrđuje tačnost spisa tajanstvenog Hermesa Trismegistusa, čija
starost se gubi u tami minulih razdoblja. Enmozer kaže i ovo: „He-
rodot, Tales, Parmenid, Empedokle, Orfej i Pitagora, svi su oni išli u
Egipat i na Istok da steknu znanja o filozofiji i teologiji Prirode.”
Tamo je i Mojsije stekao svoju mudrost, tu je i Isus proveo svoju mla-
dost.

Tamo su se okupljali proučavaoci iz svih zemalja pre nego što su
udareni temelji Aleksandrije. Enmozer nastavlja:

„Kako to da je tako malo od ovih tajni otkriveno tokom tolikog
vremena, pored toliko različitih razdoblja i ljudi? Odgovor leži u
tome što su se svi inicirani pridržavali stroge tajnosti. Još jedan ra-
zlog se može pronaći u uništavanju i potpunom nestanku svih pisanih
tragova tajnih znanja iz najstarije prošlosti.”
Numine knjige, koje su se prema Livijevom opisu sastojale od ra-
sprava o filozofiji prirode, pronađene su u njegovoj grobnici; ali nije
dopušteno da se to otkriće objavi, jer bi time bile otkrivene najveće
tajne državne religije. Senat i narodni tribun su odlučili da knjige
treba spaliti, što je javno učinjeno.33

MAGIJA JE UVEK SMATRANA BOŽANSKOM NAUKOM

Magija je smatrana božanskom naukom koja omogućuje sticanje
božanskih osobina. „Ona otkriva procese koji se odvijaju u prirodi”,
kaže Filon Judejac, „i upućuje na razmišljanje o nebeskim silama.”34
U kasnijim vremenima, njena zloupotreba i izopačenje u obično
vračanje napravili su od nje predmet opšteg zgražavanja. Prema tome,

33 „History of Magic“, tom II, str. 3.
34 Filon Judejac: „De Specialibus Legibus“.

96

Novi nazivi za stare pojmove

moramo da je posmatramo jedino onakvom kakva je bila u dalekoj
prošlosti, tokom onih razdoblja kada je svaka prava vera bila zasno-
vana na poznavanju okultnih sila prirode. Magijsku praksu nije us-
postavio svešteni stalež drevne Persije, kako se obično misli, već
magi, koji su nazvani po njoj. Mobede, sveštenike parsa – drevne
gebre – čak i danas nazivaju magoi na dijalektu Pehlevija.35 Magija
se pojavila sa ranijim rasama ljudi. Kasijan pominje izvesni spis,
dobro poznat u četvrtom i petom veku, koji je pripisivan Hamu, No-
jevom sinu, za koga se opet tvrdi da ga je dobio od Jareda, udaljenom
četiri generacije od Seta, Adamovog sina.36

DOSTIGNUĆA NJENIH ADEPATA I PRETPOSTAVKE
SAVREMENIKA KOJI SU IH KLEVETALI

Mojsije je svoje znanje dugovao majci egipatske princeze Ter-
mutis, koja ga je spasla iz voda Nila. Faraonova žena, Batrija,37 i
sama je bila inicirana, te Jevreji upravo njoj duguju za sve što je nji-
hov prorok imao, „svoj mudrosti egipatskoj, ... silan u riječima i u
djelima”.38 Mučenik Justin, koji je kao svog učitelja imenovao Troga
Pompeja, pokazuje da je Josif svoje veliko poznavanje magijskih ve-
ština stekao kod visokih sveštenika Egipta.39

Drevni narodi su imali veće znanje iz pojedinih nauka od svega
što su do sada otkrili naši savremeni naučnici. Mada mnogi ne žele
to da priznaju, ovu činjenicu je potvrdilo više naučnika. „Naučna
znanja koja su postojala u ranom razdoblju društva bila su na mnogo
višem nivou nego što su ljudi danas spremni da priznaju”, kaže dr A.
Tod Tomson (A.Todd Thomson), urednik Okultnih nauka („Occult

35 „Zend-Avesta“, tom II, str. 506.
36 Kasijan: „Conference“, I., 21.
37 „De Vita et Morte Mosis“, str. 199.
38 Djel. 7:22.
39 Justin, XXXVI., 2.

97

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

Sciences“); „ali”, dodaje, „ona su bila ograničena na hramove, bri-
žljivo skriveno od očiju širokih masa, stojeći na raspolaganju jedino
sveštenstvu.” Govoreći o kabali, dobro upućeni Franc von Bader pri-
mećuje da „nisu samo naše spasenje i mudrost, nego i sama naša
nauka došli od Jevreja”. Ali zašto nije dovršio rečenicu i rekao čita-
ocu od koga su Jevreji dobili svoju mudrost?

Origen, koji je pripadao Aleksandrijskoj školi platonista, izjavljuje
da je Mojsije, pored učenja saopštenih u Starom Zavetu, preneo i neke
veoma važne tajne „iz skrivenih dubina Zakona” sedamdesetorici
starešina. Takođe im je zapovedio da ih saopštavaju jedino onima za
koje se uvere da su dostojni toga.

Sveti Jeronim naziva Jevreje iz Tiberija i Lide jedinim učiteljima
mističnog načina tumačenja. Najzad, Enmozer izražava svoje uve-
renje da su „radovi Dionisija Areopagita sasvim očigledno zasnovani
na jevrejskoj kabali”. Kada uzmemo u obzir da gnostici, odnosno
rani hrišćani, nisu bili ništa drugo do preimenovani sledbenici starih
esena, ova činjenica uopšte ne treba da čudi. Profesor Molitor odaje
puno priznanje kabali. On kaže:

„Doba nedoslednosti i površnosti je, kako u teologiji tako i u
nauci, iza nas, i kako taj revolucionarni racionalizam nije ostavio
ništa iza sebe osim sopstvene praznine, pošto je prethodno uništio
sve što je bilo pozitivno, izgleda da je došlo vreme da ponovo obra-
timo pažnju na to misteriozno otkrivenje koje je živi izvor iz koga
mora doći naše spasenje ... Misterije drevnog Izrailja, u kojima su
sadržane sve tajne današnjeg Izrailja, biće najpogodnije ... za zasni-
vanje teologije na njenim najdubljim teozofskim principima, i kao
čvrsta osnova svih savršenih nauka. To bi otvorilo nov put ... ka
mračnom lavirintu mitova, misterija i poretka primitivnih naroda ...
Jedino ove tradicije sadrže ceo sistem proročkih škola, koje prorok
Samuilo nije osnovao, nego samo obnovio, i čiji cilj nije bio ništa
drugo do da obrazovane ljude vodi ka mudrosti i najvišem znanju, a
kada bi se pokazali dostojnim, da ih uvedu u dublje misterije. U
okviru ovih misterija je i magija, koja je imala dvojaku prirodu –
božanska magija i zla magija, ili crna veština. Svaka od njih se opet
može podeliti na dve vrste, aktivnu i prividnu; u prvoj, čovek poku-

98

Novi nazivi za stare pojmove

šava da se postavi u direktan odnos sa svetom oko sebe kako bi
naučio skrivene stvari; u drugoj nastoji da stekne kontrolu nad
duhovima; u prvoj, da bi činio dobra i korisna dela; u drugoj, da bi
radio sve vrste opakih i neprirodnih stvari.”40
Sveštenstvo tri najistaknutija dela hrišćanstva, grčko, rimoka-
toličko i protestantsko, odbija da prihvati ma kakve spiritističke
fenomene koji se manifestuju kroz takozvane „medijume”. Zaista,
malo je vremena proteklo od kako su dve poslednje od navedenih
crkvenih zajednica spaljivale, vešale i na razne druge načine ubijale
svaku bespomoćnu žrtvu kroz čije telo bi se manifestovali duhovi –
a ponekad i neke slepe i još uvek neobjašnjene sile prirode. Na vrhu
ove tri grupe crkava stoji nadmoćna rimska crkva. Njene ruke se cr-
vene od nevine krvi bezbrojnih žrtava, prolivene u ime božanstva
nalik Molohu koje čini okosnicu njenog učenja. Ona je spremna i
jedva čeka da ponovo počne s tim. Ali u devetnaestom veku su joj
vezane ruke upravo onim duhom progresa i verskih sloboda koje
svakodnevno psuje i proklinje. Grčko-ruska crkva je najkrotkija i na-
jsličnija Hristu u svojoj primitivnoj, jednostavnoj, mada slepoj veri.
Uprkos tome što nije ostvarena unija između grčke i latinske crkve,
i što su se one razišle pre mnogo vekova, izgleda da rimski pontifi tu
činjenicu bez izuzetka ignorišu. Na najdrskiji mogući način su prisvo-
jili nadležnost ne samo nad zemljama u okviru grčke verske zajed-
nice, nego i sve protestante. Profesor Drejper kaže:

„Crkva insistira na tome da država nema prava da se meša u ma
koju stvar koju ona proglasi svojim domenom, a da protestantizam,
kao obična pobuna, nema uopšte nikakvih prava; da je čak i u protes-
tantskim zajednicama katolički episkop jedini zakoniti duhovni sta-
rešina.”41

Kako su dekreti ignorisani, enciklike ostale nepročitane, pozivi
na vaseljenske sabore prenebregnuti a ekskomunikacije ismejane –

40 Molitor: „Philosophy of History and Traditions“, Hjuitov (Howitt) prevod, str. 285.
41 „Conflict between Religion and Science“, str. 329.

99

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

izgledalo je da sve to ne čini nikakvu razliku. Njihova upornost je
našla protivtežu jedino u njihovoj drskosti. Vrhunac apsurda je do-
stignut 1864. kada je Pije IX javno ekskomunicirao i besno ana-
temisao ruskog cara kao „šizmatika proteranog iz nedara Svete Majke
Crkve”.42 Ni on ni njegovi preci, ni Rusija još od kada je hristijani-
zovana pre skoro hiljadu godina, nikada nisu pristali da priđu rimo-
katolicima. Zašto onda ne bi zahtevao versku nadležnost i nad budistima
Tibeta, ili nad senima antičkih Hiksa?

Medijumski fenomeni su se stalno pojavljivali, kako u Rusiji tako
i u drugim zemljama. Ta sila potpuno ignoriše verske razlike; ona se
smeje nacionalnim pripadnostima i nepozvana osvaja svakog pojedi-
nca, bio on krunisani monarh ili obični prosjak.

Čak ni sadašnji „božji zamenik” Pije IX, nije mogao da izbegne
neželjenog gosta. Tokom poslednjih pedeset godina njegova visost
je bila izložena vrlo neobičnim napadima. U granicama Vatikana
nazivaju ih božanskim vizijama; ali van njih, lekari ih nazivaju na-
padima epilepsije; a priče koje kolaju među narodom pripisuju ih
opsednutosti duhovima Peruđe, Kastelfidarda i Mentane!

„Svetla gore plavo: tačno je ponoć,
Hladne kapi straha stoje na mom uzdrhtalom telu,
Čini mi se da duše svih koje u smrt poslah
Dođoše ...”43

Princ od Hoenloa, nadaleko čuven u prvoj polovini našeg veka po
svojim isceliteljskim moćima, bio je veliki medijum. Zaista, ovi
fenomeni i sile ne pripadaju nijednom posebnom dobu ili zemlji. Oni
sačinjavaju deo čovekovih psiholoških atributa – Mikrokosmos.

Vekovima su klikuči,44 jurodivi,45 i druga bedna stvorenja patila
od čudnih oboljenja, koja su rusko sveštenstvo i narodne mase pripi-
sivali opsednutosti đavolom. Okupljali su se u dugim redovima pred
ulazom u hramove, ne usuđujući se da uđu da ih svojeglavi demoni,

42 Pogledajte „Gazette du Midi” i „Le Monde” od 3. maja 1864.

43 Šekspir: „Ričard III.”
44 Bukvalno, vrištavci ili oni koji urliču.
45 Mentalno zaostali, idioti.

100

Novi nazivi za stare pojmove

pod čijom su kontrolom bili, ne bi bacili na tle. Voronjež, Kijev,
Kazanj i ostali gradovi koji poseduju čudotvorne mošti kanonizo-
vanih svetaca, obiluju takvim nesvesnim medijumima. Uvek se mogu
naći u velikom broju, okupljeni u besprizornim grupama, kako se
vrzmaju kraj ulaza i po tremovima. Kada sveštenici u hramu stignu
do određenih mesta u liturgiji, kao što je iznošenje sakramenata,
početak molitvi i kada hor zapeva Ijej Heruvim, ovi polumanijaci,
polumedijumi počnu da kukuriču kao petlovi, da laju, muču i njaču,
da bi se na kraju srušili na tle u strašnim grčevima. „Nečisti ne može
da podnese svetu liturgiju”, objašnjavaju pobožni. Podstaknute
samilošću, neke milosrdne duše „obolelima” daju okrepljenje i dele
im milostinju. Povremeno, pozovu sveštenika da istera zle duhove,
u kom slučaju on ili obavi obred iz ljubavi i sažaljenja, ili zbog prilike
da dobije dvadeset kopejki u srebru, već prema njegovim hrišćanskim
sklonostima. Ali ova jadna stvorenja – koja jesu medijumi, jer povre-
meno proriču i imaju vizije, kada napad nije odglumljen46 – nikada
ne zlostavljaju zbog njihove nesreće. Zbog čega bi ih sveštenici pro-
ganjali, ili narod mrzeo i optuživao ih da su proklete veštice ili vra-
čevi? Zdrav razum i osećaj za pravdu sigurno nalažu da ukoliko
nekog treba kazniti, to sigurno nisu žrtve koje ni samima sebi nisu u
stanju da pomognu, već demon za koga se misli da kontroliše njihove
nesvesne postupke. Najgore što može da se dogodi ovakvim „paci-
jentima” je da ih sveštenik toliko pokvasi svetom vodicom da jadnici
dobiju nazeb. Ukoliko to ne pomogne, klikuču prepuštaju božijoj mi-
losti, a o njemu se staraju sa ljubavlju i sažaljenjem. Sujeverna i slepa
kakva jeste, vera rukovođena ovakvim principima svakako zaslužuje
izvesno poštovanje, i nikada ne može biti uvredljiva, bilo za čoveka
ili za istinskog Boga. Ali to nije slučaj i sa rimokatolicima; stoga
nam je i namera da u ovom radu preispitamo upravo njih i, na drugom
mestu, protestantsko sveštenstvo – izuzev nekolicine njihohovih naj-
istaknutijih mislilaca. Želimo da saznamo na čemu zasnivaju svoje

46 Ali to nije uvek slučaj, jer neki od ovih prosjaka redovno prave ovakve, za njih un-
osne predstave.

101

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

pravo da se odnose prema indijskim i kineskim spiritualistima onako
kako to čine; optužujući ih, zajedno sa bezbožnicima – koje su sami
stvorili – kao i tolike druge osuđenike koje su osudili da gore u ve-
čnom ognju pakla.

Daleko od toga da pomislimo i na najmanje nepoštovanje – a
kamoli huljenje – Božanske Sile koja je ovaplotila sve što postoji,
vidljivo i nevidljivo. O njenoj veličanstvenosti i beskrajnom savrše-
nstvu se ne usuđujemo ni da razmišljamo. Nama je dovoljno da zna-
mo da Ona postoji i da je sveznajuća. Dovoljno je što, kao i druga
bića poput nas, posedujemo majušnu iskru Njene suštine. Vrhovna
sila kojoj ukazujemo svoje najdublje poštovanje je bez granica i kraja
– veliko „SREDIŠNJE SUNCE DUHA” čijim smo atributima i vi-
dljivim efektima njegove neizgovorene volje okruženi – Bog drevnih
i Bog savremenih vidovnjaka. Njegov karakter se može proučavati
jedino u svetovima dozvanim u postojanje Njegovom moćnom ZA-
POVEŠĆU. Otkrivenje Njegove volje je ispisano Njegovim sop-
stvenim prstom u neizbrisivim obličjima univerzalnog sklada na licu
vaseljene. Njegovo NEPOGREŠIVO jevanđelje je jedino koje mi
priznajemo.

Govoreći o drevnim geografima, Plutarh u Tezeju primećuje da
oni „uz ivice svojih karata gomilaju sve one delove sveta o kojima
ništa ne znaju, dodajući u primedbama duž margina da dalje nema
ničeg osim peščanih pustinja punih divljih zveri i neprohodnih mo-
čvara”. Zar naši teolozi i naučnici ne rade isto? Dok prvi naseljavaju
nevidljivi svet bilo anđelima ili đavolima, naši filozofi pokušavaju
da ubede svoje sledbenike da tamo gde nema materije nema ničeg.

Koliko naših okorelih skeptika pripada, bez obzira na svoj materi-
jalizam, masonskim ložama? Rozenkrojcersko bratstvo, misteriozni
učenjaci srednjeg veka, još uvek postoji – ali samo po imenu. Oni
mogu da „liju suze nad grobom svog poštovanog učitelja, Hirama
Abifa”; ali uzalud će tragati za pravim mestom „gde je položena
grančica mirte”. Preostalo je samo mrtvo slovo, duh je odleteo. Oni
liče na engleske ili nemačke horove u italijanskoj operi, koji u četvr-

102

Novi nazivi za stare pojmove

tom činu Ernanija silaze u grobnicu Karla Velikog, pevajući o svojoj
zaveri na jeziku koji im je potpuno nepoznat. Tako i naši današnji
vitezovi Svetog Luka mogu svake noći da silaze, ako im se tako svidi,
„kroz devet lukova pravo u utrobu Zemlje”, – oni „nikada neće otkriti
sveto Enohovo ušće”. „Gospoda Vitezovi Južne doline” kao i oni iz
„Severne” mogu pokušavati da uvere same sebe da „prosvetljenje
sviće nad njihovim umovima”, i kako napreduju kroz stepene ma-
sonerije „veo predrasuda, despotizma, tiranije”, i čega još sve, više
ne zaklanja njihove umne vidike. Ali to će ostati samo prazne reči
dokle god zapostavljaju svoju maternju magiju, i okreću leđa njenoj
sestri bliznakinji, spiritizmu. Zaista, „Gospodo Vitezovi Orijenta”,
možete da „siđete sa svojih visokih položaja i da se valjate na podu
od žalosti, uhvativši se rukama za glavu”, jer i imate razlog da
oplakujete i žalite svoju sudbinu. Još od kada je Filip Lepi uništio
vitezove templare niko nije istupio da razveje vaše sumnje, bez obzira
na suprotne tvrdnje. I zaista, vi ste „lutalice iz Jerusalima, koje tragaju
za izgubljenim blagom Svetog mesta”. Da li ste ga našli? Avaj, niste!
jer je sveto mesto profanisano; srušeni su stubovi mudrosti, snage i
lepote. Od sada „morate da lutate u tami,” i „putujete kao prosjaci,”
po šumama i gorama u potrazi za „izgubljenom rečju”. „Nastavite!”
– nećete ga naći sve dok ograničavate svoja putovanja na sedam, pa
čak i na sedam puta sedam; jer vi „putujete u tami”, a nju može da
razveje jedino svetlo goruće baklje istine koje nose pravi naslednici
Ormuzda. Jedino oni mogu da vas nauče pravilnom izgovoru imena
koje je objavljeno Enohu, Jakovu i Mojsiju. „Nastavite! Sve dok vaš
R. S. V. ne bude naučio da pomnoži 333 i na njegovo mesto udari
666 – broj Zveri iz Otkrivenja, mogli biste da pokažete svoju oba-
zrivost i delujete sub rosa.

Kako bismo pokazali da znanja koja su drevni narodi negovali o
podeli ljudske istorije na cikluse nisu bila bez ikakve filozofske os-
nove, zaključićemo ovo poglavlje uvodeći čitaoca u jednu od naj-
starijih tradicija drevnih vremena, onu koja se bavi evolucijom naše
planete.

103

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

Na kraju svake „velike godine”, koju je Aristotel – prema Cen-
zorinu – zvao najvećom, i koja se sastojala od šest sara47 naša planeta
bi bila podvrgnuta temeljnoj fizičkoj revoluciji. Polarni i ekvatorijalni
klimatski pojasevi postepeno zamenjuju svoja mesta; prvi se polako
kreću ka Ekvatoru, a tropska zona, sa svojom bujnom vegetacijom i
preobilnim životinjskim svetom, dolazi da zameni preteće pustare
zaleđenih polova. Ovu promenu klime neizbežno prate kataklizme,
zemljotresi i drugi kosmički grčevi.48 Kako se okeanski baseni
pomeraju, krajem svakih deset hiljada i šest stotina godina, veći deo
planete zahvati potop nalik na onaj legendarni, Nojev. Ovu „godinu”
su stari Grci nazivali heliakal; ali niko van svetilišta nije znao ništa
pouzdano bilo u pogledu njenog trajanja ili ma kakvih detalja. Zimu
ove „godine” su nazivali Kataklizmom ili Potopom – a leto Espirosis.
Narodno predanje je učilo da je tokom ovih naizmeničnih „godišnjih”
doba svet bio čas spaljivan ognjem, čas plavljen vodom. To smo bar
uspeli da saznamo iz Astronomskih fragmenata Cenzorina i Seneke.
Komentatori su bili toliko nesigurni u pogledu trajanja ove „godine”
da niko osim Herodota i Linusa, koji su joj pripisivali 10.800 u
slučaju prethodnog, a 13.984 godina u slučaju potonjeg, nije bio ni
blizu istine.49 Prema tvrdnjama vavilonjanskih sveštenika, koje po-
tvrđuje i Eupolemije,50 „grad Vavilon svoje osnivanje duguje onima
koji su se spasli iz katastrofe potopa; oni su bili divovi i sagradili su

47 Vebster potpuno pogrešno izjavljuje da su Haldejci naziv saros, ili jedan ciklus pom-
račenja, upotrebljavali za period od približno 6.586 godina, tj. za „period obrtanja
mesečevog čvora”. Beroz, i sam haldejski astrolog pri Belovom hramu u Vavilonu,
određuje trajanje sara ili sarusa na 3.600 godina; nerosa na 600; a sosusa na 60 godina.
(Pogledajte i Beroza iz Abidene: „Of the Chaldaean Kings and the Deluge“. Pogledajte
i Euzebija, i Korijev rukopis Ex. Cod. reg. gall. gr. No.2360, list 154.)

48 Pre nego što naučnici odbace takvu teoriju – kao što je već postalo običaj – trebali
bi da pokažu zbog čega je, krajem Tercijara, Severna hemisfera doživela takav pad tem-
perature da je potpuno zamenila žarku zonu klimom Sibira? Ne zaboravimo da je helio-
centrični sistem došao do nas iz severne Indije; i da je klice svih astronomskih znanja
odatle doneo Pitagora. Sve dok nismo u stanju da napravimo odgovarajući matematički
model, jedna hipoteza je dobra koliko i ma koja druga.

49 Cenzorinus: „De Natal Die.” Seneka: „Nat. Quaest.”, iii., 29.
50 Euzebije: „Praep. Evan.” O kuli vavilonskoj i Avramu.

104

Novi nazivi za stare pojmove

skrivanje prave suštine kojima su se koristili drevni pisci mističari,
koji su po pravilu bili pod zakletvom da ne otkriju svete tajne svojih
svetilišta, mogli da zavedu prevodioce i komentatore. Oni bukvalno
čitaju izraze srednjovekovnog alhemičara; savremeni naučnici na-
jčešće pogrešno shvataju čak i prikrivenu simboliku kojom se služio
Platon. Jednog dana će možda naučiti bolje od toga i tako postati
svesni da je ovaj metod, proistekao iz krajnje nužde, bio u upotrebi
kako u drevnoj tako i u savremenoj filozofiji; da su adepti u svetili-
štima od najranijih čovekovih početaka strogo čuvali fundamentalne
istine o svemu što nam je dopušteno da znamo dok prebivamo na
Zemlji; da su razlike koje su postojale među verskim učenjima i obi-
čajima bile samo spoljne; te da su svi čuvari početnog, božanskog
otkrivenja, koji su rešili svaki problem u domašaju ljudskog intelekta,
bili međusobno povezani globalnom „masonerijom” nauke i filozo-
fije, koja je obuhvatila celu našu planetu. Na filologiji i psihologiji
je da pronađu dokle je stigao njihov neprekinuti niz. Ukoliko bi to
bilo urađeno, pokazalo bi se da otvaranjem jednog čvora drevnih re-
ligijskih sistema može da bude razrešen čitav niz misterija.

Prenebregavanje i skrivanje ovih dokaza je čak i takve umove
kakvi su Hejr (Hare) i Volas, kao i druge uticajne ljude, gurnulo u
naručje savremenog spiritizma. Drugi, kojima je izgleda urođeno pot-
puno odsustvo duhovne intuicije, istovremeno su oterani u suprotnu
krajnost, u grubi materijalizam koji se pojavljuje pod raznim nazi-
vima.

No, nema potrebe da dalje razmatramo ovaj problem. Jer, mada
je po mišljenju većine naših savremenika postojalo samo jedno doba
prosvećenosti, u čiji osvit su se pojavili antički filozofi, i čiji blistavi
vrhunac pripada samo nama; i mada svedočenja mnoštva antičkih i
srednjovekovnih mislilaca nisu bila ni od kakve koristi današnjim
naučnicima koji izvode eksperimente, kao da je svet nastao 1. godine
po Hristu i kao da je svo znanje tek nedavno stiglo niotkuda, mi
nećemo zbog toga gubiti ni nadu ni hrabrost. Sadašnji trenutak je
pogodniji od ma kog do sada za povratak drevnim filozofijama. Arhe-

113

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

olozi, filolozi, astronomi, hemičari i fizičari su sve bliži i bliži tački
na kojoj će biti prinuđeni da pristupe njihovom razmatranju. Prirodna
nauka je već dostigla krajnje granice svog polja istraživanja; dogma-
tizovana teologija već može da vidi kako presušuju izvori njenog
nadahnuća. Ako nismo pogrešno protumačili znake, približava se
vreme kada će svet dobiti dokaze da su jedino drevne veroispovesti
bile u skladu sa prirodom, i da je već drevna nauka obuhvatila sva
znanja do kojih ljudski um uopšte može da dođe. Dugo čuvane tajne
mogu da budu otkrivene; odavno zaboravljene knjige i veštine mogu
ponovo da izbiju na svetlo dana; papirusi i pergamenti od neprocen-
jivog značaja će se pojaviti u rukama ljudi koji će se pretvarati da su
ih našli odmotavajući mumije, ili da su naleteli na njih u zakopanim
grobnicama; još mogu da budu iskopane i protumačene tablice i
stubovi čija će uklesana otkrivenja zaprepastiti teologe i zbuniti
naučnike. Ko zna šta nosi budućnost? Uskoro će nastupiti doba razbi-
janja iluzija i ponovne izgradnje – štaviše, već je počelo. Ciklus je
skoro završen; novi će uskoro početi, pa će stranice buduće istorije
možda sadržati svedočenja i preneti neoborivi dokaz da

„Ukoliko precima možemo u svemu verovati,
Duhovi koji siđoše razgovarahu sa čovekom,
I rekoše mu tajne sveta neznanog.”

114

Poglavlje II

FENOMENI I SILE

Ropske navike društva Predrasude naučnika i njihova netrpeljivost
Psihički fenomeni protiv zvanične nauke Izgubljene veštine

Ljudska volja – najveća među silama Površna uopštavanja fran-
cuskih naučnika Čemu se pripisuju mistični fenomeni medijuma

Njihova veza sa zločinom

„Gde pamet posrnu, ponos stade da nas brani
Ogromnu prazninu bez smisla da sahrani ... ”

Poup
„Zbog čega bi uopšte trebalo menjati način na koji priroda
funkcioniše? U tome se može skrivati dublja filozofija nego što mo-
žemo i da sanjamo – filozofija koja otkriva tajne prirode, ali, otkri-
vajući ih, ne menja njihov tok.”

Bulver Liton

Da li je čoveku dovoljno da zna da postoji? Da li je dovoljno to
što se rodio kao ljudsko biće da zasluži da ga zovu ČOVEKOM? Naš
nedvosmislen utisak i uverenje je, da bi postao pravi duhovni entitet,
što gornji naziv podrazumeva, čovek prvo mora da stvori sebe iznova,
da tako kažemo – tj. da iz svog uma i duha potpuno ukloni ne samo
preovlađujući uticaj sebičnosti i drugih prljavština, nego i zarazu
praznoverjem i predrasudama. Ovo drugo se potpuno razlikuje od
onoga što obično nazivamo antipatijom ili simpatijom. U početku
smo neodoljivom snagom, ili, pak, potpuno nesvesno uvučeni u njen
mračni krug tim naročitim uticajem, snažnim magnetizmom koji

115

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

proističe iz ideja kao i iz fizičkih tela. Njima smo okruženi i na kraju
sprečeni, zahvaljujući moralnom kukavičluku – strahu od stavova
javnosti – da nađemo izlaz iz njega. Retko se događa da čovek raz-
matra jednu stvar u svetlu njene istinitosti, dolazeći do zaključka slo-
bodnim rasuđivanjem. Najčešće je obrnut slučaj. Do zaključka se
obično dolazi slepim prihvatanjem mišljenja koje trenutno preovla-
dava u društvu. Sledbenik crkve sigurno neće platiti apsurdno visoku
cenu za svoje mesto u hramu, kao što ni neki materijalista neće otići
da drugi put sluša predavanje gospodina Hakslija o evoluciji, samo
zato što smatraju da tako treba; ali će to učiniti zato što su gospodin
i gospođa ti-i-ti tako uradili, a oni su NEKO I NEŠTO.

Isto važi i u svemu ostalom. Da je psihologija imala svog Darvina,
moglo se otkriti da je srozavanje čoveka u pogledu moralnih kvaliteta
nerazdvojno povezano sa promenom njegovog fizičkog izgleda. Dru-
štvo u svom današnjem slugeranjskom stanju bi nekom inteligentnom
posmatraču njegove mimikrije moglo da nagovesti sličnost između
čovekolikih majmuna i ljudskih bića koja bi bila mnogo upadljivija od
spoljnih znakova na koje je ukazao veliki antropolog. Mnoštvo maj-
munskih vrsta – „koje ismevaju naš lik" – izgleda da su se razvile
jedino sa ciljem da izvesnoj klasi osoba odevenih u skupo krzno obe-
zbede razgranato porodično stablo.

PREDRASUDE NAUČNIKA I NJIHOVA NETRPELJIVOST

Nauka svakodnevno brzim koracima grabi ka velikim otkrićima
u hemiji i fizici, organologiji i antropologiji. Ljudi od nauke bi morali
da se oslobode predrasuda svih vrsta; ipak, mada su misao i stavovi
sada slobodni, naučnici su još uvek ljudi starog kova. Utopijski sanjar
je onaj koji misli da se čovek neprestano menja kroz evoluciju i
razvoj novih ideja. Možda je tle već dovoljno plodno i spremno da
svake godine da sve veći i bolji izbor plodova, ali začaprkajte malo
dublje nego što je tlu potrebno da dâ svoj plod i u dubljim slojevima

116

Fenomeni i sile

ćete naići na istu zemlju koja je bila na tom mestu pre nego što je
prva brazda zaorana.

Nije prošlo mnogo od kada je izvesna ličnost koja je dovela u pi-
tanje nepogrešivost jedne teološke dogme bila odmah žigosana kao
„ikonoborac” i bezbožnik. Vae victis! (Teško pobeđenima!) ... Nauka
je na kraju odnela pobedu. Ali sada pobednik prisvaja istu nepo-
grešivost, mada ne uspeva da dokaže da je u pravu. „Vremena se me-
njaju, a mi se menjamo sa njima” (Tempora mutantur et nos mutamur
in illis), izreka starog dobrog Lotarijusa, savršeno odgovara ovom
slučaju. Ipak, mi osećamo da imamo pravo da postavljamo pitanja
prvosveštenicima nauke.

Tokom mnogih godina smo posmatrali kako raste i kako se razvija
ta jabuka razdora – SAVREMENI SPIRITIZAM. Budući da smo upo-
znati sa njihovim radovima kako u Evropi tako i u Americi, izbliza
smo pomno pratili sve njihove beskrajne kontroverze i poredili nji-
hove kontradiktorne hipoteze. Mnogi obrazovani muškarci i žene –
heterodoksni spiritisti, dakako – pokušali su da proniknu u tajne Pro-
tejskog fenomena. Jedini rezultat do koga su došli bio je sledeći za-
ključak: šta god da je razlog ovim neprekidnim neuspesima – bilo da
ih treba pripisati samim istraživačima, ili delovanju neke tajne Sile –
barem je dokazano da, što se psihološke manifestacije javljaju češće
i što su raznovrsnije, to tama koja okružuje njihovo poreklo postaje
sve neprobojnija.

Ti fenomeni su se odigrali pred svedocima, i mada je njihova
priroda i dalje tajna – obično ih, i možda pogrešno, nazivaju spiri-
tualnim – bilo bi besmisleno poricati ih. Čak i ako dopustimo da je
dobar deo njih posledica vešte prevare, oni koji preostaju su dovoljno
ozbiljni da zahtevaju pažljivo naučno ispitivanje. „Ipak se kreće“ (E
pur se muove), rečenica izgovorena pre više vekova prešla je u
svakodnevni govor. Galilejeva hrabrost više nije potrebna da iste reči
bacimo akademiji u lice. Psihološki fenomeni su već u ofanzivi.

117

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

PSIHIČKI FENOMENI PROTIV ZVANIČNE NAUKE

Stav koji savremeni naučnici zauzimaju je da čak i ako pojava
izvesnih tajanstvenih fenomena u prisustva medijuma predstavlja ne-
spornu činjenicu, nema nikakvog dokaza da ona nije posledica nenor-
malnog, neurotičnog stanja tih individua. Mogućnost da su ih izazvali
duhovi preminulih koji su se vratili ne treba ni razmatrati sve dok se
na drugo pitanje ne dobije odgovor. Nema sumnje da upravo oni koji
potvrđuju delovanje duhova treba da pruže dokaze. Ukoliko bi na-
učnici uzeli da se rvu sa ovim problemom u najboljoj nameri, pokazu-
jući najusrdniju želju da reše ovu zagonetnu misteriju, umesto što na
nju gledaju sa nedoličnim i neprofesionalnim prezirom, ne bi im se
imalo šta zameriti. Istina, velika većina „spiritističkih” kontakata je
sračunata da se zgadi čak i manje inteligentnim istraživačima. A i
kada se radi o pravim kontaktima, oni su najčešće trivijalni, ni po
čemu posebni, često i vulgarni. Tokom proteklih dvadeset godina pri-
mili smo posredstvom raznih medijuma poruke koje su navodno poti-
cale od Šekspira, Bajrona, Frenklina, Petra Velikog, Napoleona i
Žozefine, pa čak i Voltera. Opšti utisak koji su ostavile na nas je kako
izgleda da su francuski osvajač i njegova ljubavnica zaboravili da
pravilno izgovaraju reči; Šekspir i Bajron su postali notorne pijanice,
a Volter se pretvorio u imbecila. Ko može da okrivi ljude dresirane
da budu tačni u svemu, pa čak i osobe koje su naprosto široko obra-
zovane, zbog na brzinu izvedenog zaključka da kada ima tako mnogo
očiglednih obmana na površini, teško da može biti nečeg istinitog
ukoliko bi išli sve do dna? Smišljanje pompeznih naziva za idiotska
„komuniciranja” izazvalo je takvu mučninu u stomacima naučnika
da oni ne bi bili u stanju da svare ni veliku istinu koja leži na visovima
ovog okeana psiholoških fenomena. Oni donose sud na osnovu njene
spoljne ljušture, pokrivene prljavštinom. Ali mogli bi isto tako da po-
reknu da u dubinama mora ima čiste vode kada vide masnu mrlju

118

Fenomeni i sile

kako pliva na površini. Prema tome, ako ne možemo da ih sa pravom
okrivimo zbog toga što već na prvi pogled zaziru od onoga što zaista
izgleda odbojno, imamo puno pravo da ih osuđujemo zbog toga što
im ne pada na pamet da ispituju dublje. Ni biseri ni dijamanti ne leže
rasuti po zemlji; a ove osobe se ponašaju isto tako glupo kao što bi i
profesionalni ronilac, koji bi odbacio školjku samo zbog njenog pr-
ljavog, blatnjavog izgleda, dok bi, otvorivši je, mogao da pronađe
dragoceni biser u njoj.

Čak ni opravdani i oštri prekori nekih od vodećih naučnika nisu
ni od kakve koristi, pa je strah jednog broja da istražuju ovako nepop-
ularan predmet izgleda prerastao u opštu paniku. „Fenomeni progone
naučnike, a naučnici beže od njih”, zajedljivo primećuje M. A. N. Ak-
sakov u jednom poučnom članku o medijumizmu i Naučnoj komisiji
Sankt Petersburga. Stav ovog profesorskog kolegijuma prema pred-
metu koji su obavezni da ispitaju je od početka do kraja bio jednos-
tavno sraman. Njihov preuranjen i unapred napisan izveštaj je bio
tako očigledno pristrasan i nedorečen da je izazvao prezrive proteste
čak i onih koji ne veruju u ove fenomene.

Nedoslednost logike naše učene gospode u pogledu filozofije spi-
ritizma odlično ističe profesor Džon Fisk – jedan iz njihovih redova.
U svom nedavno objavljenom filozofskom delu „The Unseen World“
(Nevidljivi svet), dok pokazuje da na osnovu same definicije izraza
materija i duh postojanje duha ne može da se prikaže čulima, te da
otuda nijedna teorija o njemu nije podložna naučnoj proveri, on u
donjim redovima zadaje snažan udarac svojim kolegama:

„Mogućnost neposrednog uveravanja u takvim slučajevima mora,
pri uslovima sadašnjeg života, ostati zauvek nedostupna. Ona se na-
lazi potpuno izvan domašaja iskustva. Koliko god bilo takvih sluča-
jeva, ne možemo očekivati da ćemo se ikada sresti sa nekim od njih.
Otuda sledi da naš neuspeh da pružimo svedočanstvo o takvoj pojavi
uopšte ne znači da naša teorija nije na mestu. Ovako shvaćeno ve-
rovanje u budući život nema naučnu podlogu, ali se ono istovremeno
nalazi iznad potrebe za naučnom potvrdom kao i iznad naučnog kri-

119

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

ticizma. To je verovanje koga nikakav budući napredak u otkrićima
fizičkih nauka neće moći da opovrgne. To je verovanje koje ni u kom
smislu nije iracionalno, već je logički utemeljeno, ni najmanje ne
utičući na naš naučni način razmišljanja ili na naše naučno zasnovane
zaključke.

Ukoliko bi sada naučnici prihvatili stanovište da duh nije materi-
ja, i da njime ne upravljaju materijalni zakoni, i ako bi se uzdržali
od špekulisanja u vezi s njim, ograničivši se na znanje o materijalnim
stvarima, otklonili bi ono što vernike trenutno najviše iritira.”

Ali oni to ne žele da urade. Razjareni su hrabrom, lojalnom i na-
dasve pohvalnom kapitulacijom tako izuzetnih ljudi kao što je Volas,
i odbijaju da prihvate čak i obazrivu politiku ograničenog uplitanja,
kakvu je odabrao gospodin Kruks (Crookes).

Ne postoji nikakav drugi razlog da se saslušaju mišljenja koja se
nalaze u ovom radu od toga da se zasnivaju na višegodišnjem prouča-
vanju kako drevne magije tako i njegovog savremenog oblika, spiriti-
zma. Čak i sada, kada su mnogi fenomeni iste vrste postali uobičajena
stvar, „magiju” smatraju nekakvom vrstom veštog žongliranja. Dok
spiritizam, kad god zbog obilja dokaza ne mogu da ga uverljivo pro-
glase šarlatanstvom, nazivaju kolektivnim haluciniranjem.

Mnogo godina lutanja među „paganskim” i „hrišćanskim” čudo-
tvorcima, okultistima, mesmeristima, kao i svim mogućim vrstama
bele i crne magije, trebalo bi da budu dovoljni, po našem mišljenju,
da nam daju izvesno pravo da se osećamo kompetentnim da za-
uzmemo praktičan stav prema ovom sumnjivom i veoma kompliko-
vanom pitanju. Zbližili smo se sa fakirima, svetim ljudima Indije, i
posmatrali ih dok saobraćaju sa pitrijima. Posmatrali smo postupke
i modus operandi derviša koji vrište dok igraju; održavali prijateljske
odnose sa marabutima evropskog i azijskog dela Turske, a krotitelji
zmija iz Damaska i Benaresa imaju malo tajni koje nismo imali pri-
like da proučimo. Prema tome, kada nam naučnici, koji nikada nisu
imali prilike da žive među ovim orijentalnim „žonglerima” i koji
mogu da ih u najboljem slučaju površno procenjuju, kažu da u nji-

120

Fenomeni i sile

je zove „latentna misao”; dr Karpenter „idejno-motorni princip”, itd.

Koliko naučnika – toliko naziva.
Pre više godina stari nemački filozof Šopenhauer je odbacio i ovu

silu i sve što je u vezi s njom u isti mah; a od kako je gospodin Volas
promenio mišljenje, i ovaj veliki antropolog je prihvatio njegove ide-
je. Šopenhauerovo učenje je da sva vaseljena predstavlja ispoljavanje
volje. Svaka sila u prirodi je isto tako rezultat volje, predstavljajući
viši ili niži stepen njene objektivizacije. To je i učenje Platona, koji
je izričito rekao da je sve što se može videti stvoreno ili je proisteklo
iz nevidljive i večne VOLJE, i da predstavlja njen odraz. Naša nebesa
– kaže on – stvorena su prema večnom obrascu „Idealnog sveta”
sadržanog, kao i sve ostalo, u dodekaedru, geometrijskom modelu
koga je upotrebilo Božanstvo.17 Kod Platona, Prvobitno biće je ema-
nacija Uma Demijurga (Nousa), koji oduvek u sebi sadrži „zamisao”
o „svetu koji treba da nastane”, zamisao koju je stvorio iz samog
sebe.18 Prirodni zakoni predstavljaju utvrđeni odnos ove zamisli
prema raznim oblicima u kojima se ispoljila; „ovi oblici”, kaže Šo-
penhauer, „su vreme, prostor i uzrok. Krećući se kroz vreme i prostor
ova zamisao varira u svojim bezbrojnim ispoljavanjima.”

Ove ideje uopšte nisu nove, čak ni Platonove zamisli nisu bile
originalne. Evo šta možemo da pročitamo u spisu „Chaldean Ora-
cles“:19 „Mehanizam prirode postoji naporedo sa intelektom [noe-
rio], duhovnim Svetlom Oca. Jer duša [psuche] je ta koja je ukras
velikog neba, što ga krasi posle Oca.”

„Bestelesni svet je tada već bio kompletan, sa središtem u Božan-
skom Umu”, kaže Filon20 koga pogrešno optužuju da je svoju filo-
zofiju preuzeo od Platona.

U Mohusovoj Teogoniji prvo nailazimo na Etar pa tek onda na
vazduh; dva principa iz kojih je rođen Ulom, pojmljivi [noetos] Bog
(tj. vidljiva materija vaseljene).21

17 Platon: „Timaeus Soerius”, str. 97.
18 Pogledajte Moversova „Explanations”, str. 268.
19 Kori (Cory): „Chaldean Oracles”, str. 243.
20 Filon Judejac: „On the Creation”, X.
21 Movers: „Phoinizer”, str. 282.

137

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

U orfičkim himnama Eros-Fanes se razvija iz Duhovnog Jajeta koga
su oplodili Etarski vetrovi, gde je Vetar22 „duh Boga” za koga kažu da
se kreće kroz Etar, „meditirajući o haosu” – Božanska „Ideja”. U indi-
jskoj Katakopanišadi, Puruša tj. Božanski Duh već stoji pred prvobit-
nom tvari, iz čijeg sjedinjenja izvire velika Duša Sveta, „Maha = Atma,
Braman, Duh Života”;23 potonji nazivi su identični sa Univerzalnom
Dušom, ili Animom Mundi, kao i Astralnom Svetlošću teurgista i ka-
balista.

Pitagora je svoja učenja doneo iz svetilišta na Istoku, a Platon ih
je složio u oblik koji je razumljiviji od misterioznih brojeva mudraca
– čija je učenja u potpunosti prihvatio – za neupućeni um. Otuda je
kod Platona Kosmos „Sin”, dok su njegovi otac i majka Božanska
Misao i Tvar.24

„Egipćani”, kaže Danlep,25 „prave razliku između starijeg i
mlađeg Horusa, gde je prvi Ozirisov brat, a drugi sin Ozirisa i Izide.”
Prvi predstavlja zamisao o svetu koja ostaje u Demijurgovom Umu,
„rođena u tami pre stvaranja sveta”. Drugi Horus je ova „Zamisao”
koja nastaje iz Logosa, odeva se u tvar i preuzima stvarnu egziste-
nciju.26

„Bog vaseljene, večan, bezgraničan, mlad i star, promenljivog ob-
lika”,27 kažu Proročanstva Haldejaca.

Ovaj „promenljivi oblik” je izraz koji predstavlja vibrirajuće kre-
tanje Astralnog Svetla, koje su sveštenici drevne prošlosti savršeno
dobro poznavali, mada su možda imali nešto drugačije poglede na
etar u odnosu na savremene naučnike; jer su oni u Etar smestili Večnu
Zamisao koja prožima vaseljenu, odnosno Volju koja postaje Sila, i
stvara ili organizuje tvar.

22 K. O. Miler (Müller), str. 236.
23 Veber (Weber): „Akad. Vorles”, str. 213, 214, itd.
24 Plutarh: „Izida i Oziris”, I., VI.

25 „Spirit. History of Man” (Duhovna istorija čovečanstva), str. 88.

26 Movers: „Phoinizer”, str. 268.
27 Kori: „Fragments ”, str. 240.

138

Fenomeni i sile

LJUDSKA VOLJA – NAJVEĆA MEĐU SILAMA

Van Helmont kaže:
„Volja je prva među svim silama. Jer je Stvoritelj svojom voljom

stvorio i pokrenuo sve stvari ... Volja je svojstvo svih duhovnih bića,
i utoliko se aktivnije ispoljava u njima ukoliko su više oslobođena
materijalnih veza.”

A „božanski” Paracelzus, kako su ga nazivali, dodaje u istom
smislu:

„Vera mora da potvrdi imaginaciju, jer vera učvršćuje volju ...
Odlučna volja je početak svih magijskih operacija ... Zbog toga što
se ljudi ne trude da savršeno zamisle rezultat i nemaju vere u njega,
upotreba veština je neizvesna, inače bi mogla biti savršeno pouz-
dana.”

Ukoliko bi se projektovala sila podjednake snage nasuprot neve-
rici i skepticizmu, mogla bi da ih zaustavi, a ponekad i da potpuno
neutrališe njihovo dejstvo. Zbog čega bi se spiritisti čudili što pri-
sustvo nekih vatrenih skeptika, ili onih koji, osećajući ogorčeni otpor
prema ovim fenomenima, nesvesno naprežu svoju volju u suprotnom
smeru, ometa a ponekad i potpuno onemogućava ispoljavanje feno-
mena? Ako na Zemlji nema svesne sile koja povremeno ne ometa
neku drugu, ili čak potpuno potire njeno dejstvo, treba li se čuditi
kada nesvesnu, pasivnu moć medijuma iznenada potpuno parališe
druga koja joj se suprotstavlja, mada se i ona isto tako nesvesno is-
poljava? Profesori Faradej i Tindal su se hvalili da bi njihovo pri-
sustvo u krugu odmah zaustavilo sva spiritualna ispoljavanja. Sama
ta činjenica je trebala da dokaže tim istaknutim naučnicima da je u
ovim fenomenima bila prisutna neka sila koja zaslužuje da se njom
pozabave. Kao naučnik, profesor Tindal je možda odskakao u krugu
prisutnih na seansi; mada je bio pronicljiv posmatrač, koga nije bilo

139

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

lako obmanuti trikovima medijuma, verovatno nije bio ništa inte-
ligentniji od ostalih u sobi, pa ako su spiritualna ispoljavanja bila
varka, tako dobro smišljena da obmane sve druge, ona ne bi prestala
ni zbog njegovog prisustva. Koji medijum bi se mogao pohvaliti
fenomenima kakve je izvodio Isus, i apostol Pavle posle njega? Pa
ipak, čak je i Isus nailazio na slučajeve gde je sila nesvesnog otpora
nadjačala čak i Njegovu, tako dobro usmerenu snagu volje. „I ne
učini ondje čudesa mnoga zbog nevjerja njihova.”(Mat. 13:58)

U Šopenhauerovoj filozofiji se može naići na odraz svakog od
ovih gledišta. Naši „tragaoci” za naučnom istinom bi mogli da imaju
koristi od konsultovanja njegovih radova. U njima će naći mnoštvo
neobičnih hipoteza utemeljenih na starim idejama, špekulacija o
„novim” fenomenima, koje se mogu pokazati isto toliko razumnim
kao i bilo koje druge, i na taj način mogu biti pošteđeni beskorisnog
truda oko izmišljanja novih teorija. Psihičke i ektenične sile, teorije
o „idejnom motoru” i „elektro-biološkim silama”; „latentnoj misli”
pa čak i „nesvesnoj aktivnosti mozga” mogu se sažeti u dve reči: ka-
balistička ASTRALNA SVETLOST.

Smele teorije i mišljenja izražena u Šopenhauerovim radovima
veoma se razlikuju od onih koje zastupa većina naših ortodoksnih
naučnika. Ovaj hrabri mislilac primećuje:

„U stvarnosti ne postoje ni materija ni duh. Sila gravitacije koja
počiva u jednom kamenu isto je tako neobjašnjiva kao i pojava misli
u ljudskom mozgu ... Ukoliko materija može – niko ne zna zbog čega
– da padne na zemlju, onda ona isto tako može i – niko ne zna zašto
– da misli ... Čim budemo, čak i u mehanici, prevazišli puke matem-
atičke operacije, kada budemo dosegli ono što ne podleže ispitivanju,
kao što su sila adhezije, gravitacije i tako dalje, suočićemo se sa
fenomenima koji su za naša čula isto tako zagonetni kao VOLJA i
MISAO koji se javljaju u čoveku – naći ćemo se suočeni sa nesh-
vatljivim, jer takva je u suštini svaka sila koja postoji u prirodi. Gde
je onda ta materija koju svi navodno tako dobro poznajete; i iz koje
– budući da je tako dobro poznajete – izvlačite sve svoje zaključke
i objašnjenja, i koju pripisujete svim stvarima?

140

Fenomeni i sile

... Ta materija, koju možemo u potpunosti spoznati svojim razu-
mom i čulima, samo je privid: ona nikada ne dopire do prave, un-
utrašnje suštine stvari. Tako je mislio Kant. Ukoliko smatrate da u
ljudskoj glavi prebiva neka vrsta duha, onda morate da prihvatite
isto to i za običan kamen. Ukoliko vaša mrtva i potpuno pasivna ma-
terija može da se potčinjava sili gravitacije ili, poput elektriciteta, da
privlači i odbija, i da izbacuje iskre – onda je ona, kao i mozak, u
stanju da misli. Ukratko, svaku česticu takozvanog duha možemo da
zamenimo njenim materijalnim ekvivalentom, kao što možemo i
svaku česticu materije da zamenimo duhom ... Stoga, kartezijanska
podela svih stvari na materiju i duh nije uvek filozofski tačna; ona
je tačna jedino u slučaju podele na volju i njeno ispoljavanje, pri
čemu ovakva podela nema ničeg zajedničkog sa prethodnom jer spir-
itualizuje sve stvari: sve ono što je na prvi pogled realno i objektivno
– tela i materiju – ona transformiše u predstavu, a svako ispoljavanje
u volju.”28

Ovakvo stanovište potvrđuje ono što smo rekli u pogledu raznih
naziva upotrebljenih za istu stvar. Rasprave se vode oko pukih reči.
Nazovite taj fenomen silom, energijom, elektricitetom ili magnetiz-
mom, voljom ili spiritualnom silom, on će uvek predstavljati delimi-
čno ispoljavanje prisustva duše, bilo da je bestelesna ili privremeno
zarobljena u svom telu – jednog dela te inteligentne, svemoćne, in-
dividualne VOLJE koja prožima čitavu prirodu, koju usled toga što
ljudski jezik nije u stanju da precizno izrazi psihološka obličja, nazi-
vaju – BOGOM.

Predstave nekih naših intelektualaca o materiji su, sa kabalističke
tačke gledišta, na više načina pogrešne. Hartman (Hartmann) njihova
gledišta naziva „instinktivnim predrasudama”. Štaviše, on pokazuje
da nijedan izvođač eksperimenata nije u stanju da dopre do materije
u pravom smislu reči, već jedino do sila na koje je izdeljena. Vidljivi
efekti materije su jedino efekti ispoljavanja njenih sila. On otuda za-
ključuje da ono što se sada naziva materijom nije ništa drugo do skup

28 „Parerga”, II., str. 111, 112.

141

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

udruženih atomskih sila, i to je ono što se podrazumeva pod izrazom
materija: mimo toga, reč materija za nauku nema nikakvog smisla.
Bez obzira na iskrena priznanja nekih naših specijalista – fizičara,
fiziologa i hemičara – da ništa pouzdano ne znaju o suštini materije,29
oni je uzdižu na pijedestal božanstva. Svaki novi fenomen koji nisu
u stanju da objasne smrve u komadiće, pomešaju sa tamjanom i spale
na oltaru boginje zaštitnice savremenih naučnika.

Niko nije bolje obradio ovu temu od Šopenhauera u njegovoj Pa-
rergi. U svom delu on naširoko raspravlja o animalnom magnetizmu,
vidovitosti, lekovima koji deluju preko simpatičnog nervnog sistema,
proroštvu, magiji, znamenjima, viđenju duhova i drugim spiritualnim
temama.

„Sva ova ispoljavanja predstavljaju grane istog drveta, i donose
nam neoborive dokaze o postojanju niza bića koja su utemeljena na
sasvim drugačijem poretku stvari u odnosu na prirodu koja se zas-
niva na zakonima prostora, vremena i prilagodljivosti. Ovaj drugačiji
poredak stvari je daleko dublji, jer je izvorni i direktni; pored njega
uobičajeni zakoni prirode, koji su puka formalnost, postaju bespred-
metni; prema tome, pri njegovom neposrednom delovanju vreme i
prostor više ne mogu da razdvajaju individue, a fizička razdvojenost
koja preti ovim oblicima više ne predstavlja nepremostivu prepreku
za razmenu misli i trenutno ispoljavanje volje. Na ovaj način može
doći do promena sasvim drugačijim putem u odnosu na fizičku
uzročnost, tj. dejstvom volje ispoljene na poseban način, van same
individue. Prema tome, posebni karakter svih prethodno pomenutih
ispoljavanja se sastoji u visio in distante et actio in distante (viđenju
i delovanju na daljinu) kako u odnosu na vreme tako i u odnosu na
prostor. Takvo delovanje na distanci je upravo ono što čini suštinski
karakter svega što nazivaju magijom; jer upravo je takvo trenutno
dejstvo naše volje, dejstvo oslobođeno uzročnih uslova fizičkih ak-
tivnosti, tj. kontakta.

30 Pogledajte Hakslija: „Physical Basis of Life“.

142

Fenomeni i sile

Osim toga ova ispoljavanja nam pokazuju suštinsku i savršeno
logičnu kontradikciju materijalizma, pa čak i naturalizma, jer u svet-
lu takvih ispoljavanja onaj poredak stvari u prirodi koga obe ove
filozofije pokušavaju da predstave kao apsolutan i jedini istiniti, pred
nama se pojavljuje u suprotnom vidu, kao niz površnih pojava koje
u svojoj biti sadrže izdvojenu suštinu stvari, potpuno nezavisnu od
njenih sopstvenih zakona. To je razlog zbog koga su ovakva ispo-
ljavanja – bar sa čisto filozofske tačke gledišta – među svim činjeni-
cama koje nam se ukazuju u oblasti eksperimenta, neuporedivo
najvažnija. Prema tome, dužnost svakog naučnika je da se upozna
sa njima.”30

POVRŠNA UOPŠTAVANJA FRANCUSKIH NAUČNIKA

Ne bi bilo nikakve koristi da pređemo sa filozofskih razmatranja
čoveka kao što je Šopenhauer na površna uopštavanja izvesnih fran-
cuskih akademika, osim što bi nam to omogućilo da procenimo in-
telektualne domete ove dve škole mišljenja. Videli smo kako Nemac
gleda na ova duboka psihološka pitanja. Uporedite to sa najboljim
što imaju da ponude astronom Babine (Babinet) i hemičar Bosinjol
(Boussingault) objašnjavajući jedan značajan spiritualni fenomen.
Godine 1854-5. ovi istaknuti specijalisti su izneli pred akademiju
jedan memorandum ili monografiju, čiji je očigledni cilj bio da po-
tvrdi i u isto vreme razjasni suviše komplikovanu teoriju dr Ševrola
o stolovima koji se okreću, koju je uradio za račun istražne komisije
čiji je bio član. Evo njegovih reči:

„Što se tiče kretanja i oscilacija koji se navodno javljaju kod
nekih stolova, njihov uzrok može jedino da leži u nevidljivim i ne-
hotičnim vibracijama mišićnog sistema izvođača eksperimenta; u
produženim kontrakcijama mišića koje se u tom trenutku manifesuju
serijom vibracija, koje na taj način postaju vidljivi drhtaj koji prenosi
kružno kretanje na posmatrani objekat. Ova rotacija je na taj način

30 Šopenhauer: „Parerga”. Poglavlje „Volja u Prirodi”.

143

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

u stanju da ispolji priličnu količinu energije postepenim ubrzavanjem
kretanja, ili snažnim otporom kad god se pokuša njeno zaustavljanje.

Na taj način se dobija fizičko objašnjenje fenomena bez ikakvih
teškoća.”31

Baš nikakvih. Ova naučna hipoteza – ili da kažemo demonstra-
cija? – isto je tako jasna kao i jedna od Babineovih nebula ispitivanih
u noćnoj magli.

Osim toga, i da je jasna, njoj nedostaje jedna značajna stvar, a to
je zdrav razum. Nismo sigurni da li Babine en desespoir de cause (u
očajanju) prihvata Hartmanovu pretpostavku da „vidljivi materijalni
efekti nisu ništa drugo do efekti sile” i, da bismo stvorili jasni pred-
stavu o materiji, prvo moramo da steknemo predstavu o sili. Filo-
zofija uči školu mišljenja kojoj pripada Hartman, i koju je delimično
prihvatilo nekoliko vodećih nemačkih naučnika, da problem materije
može da bude rešen jedino pomoću te nevidljive Sile, čije poznavanje
Šopenhauer naziva „magijskim znanjem” i „magijskim efektom ili
delovanjem Volje”. Otuda prvo moramo da saznamo da li na „neho-
tične vibracije mišićnog sistema izvođača eksperimenta”, koje su
samo „materijalna aktivnost”, utiče volja koja je u njemu ili ona do-
lazi spolja. U prethodnom slučaju Babine ga praktično pretvara u
nesvesnog epileptičara; u potonjem, kao što ćemo videti, on ga pot-
puno odbacuje i sve inteligentne odgovore u vezi sa stolovima koje
se tresu i kuckaju pripisuje „nesvesnom govoru iz trbuha”.

Znamo da svaki napor volje rezultira silom i da, prema gore po-
menutoj nemačkoj školi, ispoljavanja atomskih sila predstavljaju de-
jstva individualnih volja, koja rezultiraju nesvesnim naviranjem
atoma u stvarne likove koja je volja već subjektivno uobličila. De-
mokrit je mislio, po ugledu na svog učitelja Leukipa, da su atomi i
vakuum (bezvazdušni prostor) prvi principi na kojima počivaju sve
stvari što se nalaze u vaseljeni. U svom kabalističkom smislu, vaku-
um u ovom slučaju znači latentno Božanstvo, ili latentnu silu koja je

31 „Revue des Deux Mondes“, 15. januar 1855, str. 108.

144

Fenomeni i sile

pri svom prvom ispoljavanju postala VOLJA, i na taj način prenela
početni podsticaj ovim atomima – čijim je povezivanjem nastala ma-
terija. Ovaj bezvazdušni prostor je ustvari samo drugi naziv za haos,
i to neodgovarajući, jer prema peripatetičarima „priroda se gnuša
praznine”. Da su i pre Demokrita drevni narodi bili upoznati sa ide-
jom o neuništivosti materije dokazuju alegorije kojima su se služili
kao i mnoge druge činjenice. Muvers daje jednu definiciju feničanske
predstave o idealnoj sunčevoj svetlosti kao o duhovnom uticaju koji
proističe iz najvišeg Božanstva, IAO, „svetlu koje jedino um može
da pojmi – fizičkom i duhovnom principu svih stvari; iz koga ishodi
duša”. To je bio muški princip Suštine ili Mudrosti, dok je primitivna
materija ili Haos bila ženski princip. Otuda su dva prva principa –
večno združena i beskrajna, već kod primitivnih Feničana predstav-
ljala duh i materiju. Prema tome, ova teorija je stara koliko i svet; jer
Demokrit uopšte nije bio prvi filozof koji je ovome podučavao; a in-
tuicija je postojala u čoveku i pre nego što se njegov razum konačno
razvio. Ali upravo u poricanju beskrajnog i beskonačnog Entiteta koji
poseduje tu nevidljivu Volju, koga u nedostatku boljeg izraza nazi-
vamo BOG, počiva nemoć svake materijalističke nauke da nađe ob-
jašnjenje okultnih pojava. U apriornom odbacivanju svega što bi
moglo da ih natera da pređu granice egzaktne nauke i zakorače u
domen psihologije, ili ako nam se više sviđa, metafizičke psihologije,
otkrivamo skriveni razlog njihove zbunjenosti pred ovim pojavama
i njihovih apsurdnih teorija kojima pokušavaju da ih objasne. Drevna
filozofija je utvrdila da je sve što postoji u vidljivom kao i nevi-
dljivom obliku nastalo kao posledica ispoljavanja te Volje – koju Pla-
ton naziva Božanskom zamisli. Poput te Božanske Mudrosti koja je,
usmeravajući voljnu silu svoje duše ka središtu lokalizovanih sila,
izazvala objektivne oblike da se pojave u realnom svetu, tako i čovek,
mikrokosmos velikog Makrokosmosa, radi to isto u srazmeri sa
snagom svoje volje. Imaginarni atomi – izraz koji je upotrebio
Demokrit, a koga su se materijalisti sa zahvalnošću dokopali –
nalikuju automatizovanim radnicima povučenim unutra pod pri-

145

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

tiskom te Univerzalne Volje usmerene pravo na njih, koja ih, ispo-
ljena u vidu sile, nagoni na delovanje. Plan strukture koja će biti
formirana nalazi se u umu Arhitekte, i predstavlja odraz njegove
Volje; još uvek u apstraktnom stanju, od trenutka nastanka pretvara
se u konkretnu tvorevinu posredstvom ovih atoma koji verno prate
svaku liniju, tačku i oblik koji su ocrtani u imaginaciji Božanskog
Arhitekte.

Kao što Bog stvara, tako i čovek može da stvara. Ukoliko postigne
određeni intenzitet volje, oblici stvoreni u njegovom umu postaju sub-
jektivni. Nazivaju ih halucinacijama, mada su za njihovog stvoritelja
isto toliko realne koliko i ma koji vidljivi objekat za ma koga drugog.
Pri intenzivnijoj i inteligentnijoj koncentraciji ove volje, oblik može
da se konkretizuje, da postane vidljiv i objektivan; takav čovek je
naučio tajnu nad tajnama; postao je MAG.

Materijalista ne bi trebao da ima primedbi na ovakvu logiku jer
je za njega i misao materija. Dopuštajući da je to tako, pronalazač je
lukavo smislio mehanizam; scene iz bajki rođene u umu pesnika;
divne slike koje je nacrtala umetnikova mašta; nenadmašne statue
koje je vajar isklesao u etru; palate i zamci koje je arhitekta sagradio
u vazduhu – svi oni, mada nevidljivi i subjektivni, moraju postojati
jer su materija, stovrena i uobličena. Ko može da tvrdi da ne postoje
ljudi tako moćne volje i u stanju da učine vidljivim ove zamišljene
objekte slikane u vazduhu, uokvirene čvrstim omotačem od grube
tvari kako bi bile opipljive?

Ako francuski naučnici nisu pobrali lovorike na ovom novom
polju istraživanja, šta su više od njih uradili u Engleskoj, sve do dana
kada je gospodin Kruks rizikovao sopstveni ugled da iskupi grehe
naučnih krugova? Zbog čega je gospodin Faradej nekih dvadesetak
godina kasnije jednom i dvaput pristao da razgovaraju s njim o ovim
stvarima? Za Faradeja, čije ime anti-spiritisti pominju u svakoj ra-
spravi o ovim pojavama kao neku vrstu bajalice protiv urokljivog
oka spiritizma, Faradeja koji je „pocrveneo” zato što su objavili nje-
gova istraživanja o jednom tako ponižavajućem verovanju, jedan

146

Fenomeni i sile

pouzadni autoritet sada tvrdi da nikada nije eksperimentisao sa
stolovima koji se okreću! Dovoljno je da prelistamo nekoliko zalu-
talih brojeva Journal des Debats, objavljenih dok je poznati škotski
medijum boravio u Engleskoj, pa da se prisetimo primitivne atmos-
fere u kojoj su se protekli događaji odigrali. U jednom od ovih bro-
jeva dr Fuko (Foucault) iz Pariza se pojavljuje kao glavni svedok
jednog poznatog engleskog izvođača eksperimenata. „Molim vas,
nemojte misliti”, kaže on, „da je veliki fizičar ikada otišao tako da-
leko da sedne za sto koji se trese.” Kako onda objasniti „rumenilo”
koje je zapljusnulo obraze „Oca eksperimentalne psihologije”? Pa-
mteći ovu činjenicu, sada ćemo ispitati Faradejev divni Indikator,
izuzetni „Hvatač medijuma” koga je sam smislio kako bi pomoću
njega otkrivao obmane koje medijumi izvode. Ova komplikovana
mašina, čija uspomena poput noćnog košmara progoni varalice među
takozvanim medijumima, do detalja je opisana u knjizi Question des
Espirits Konta de Mirvila (Comte de Mirville).

Kako bi izvođačima eksperimenta što bolje dokazao realnost nji-
hove sopstvene podsticajne sile, profesor Faradej je postavio neko-
liko kartonskih diskova, međusobno povezanih i pričvršćenih za sto
žitkim lepkom koji bi, omogućivši da svi delovi jedno vreme pria-
njaju jedan uz drugi, ipak popustio izložen neprekidnom pritisku.
Sada, pošto se sto okrenuo nekoliko puta – da, usudio se da se vrti
pred gospodinom Faradejem, što je činjenica od izvesnog značaja –
provereni su diskovi; i, kako je otkriveno da su se postepeno pomerali
otklizavši u istom smeru u kome i sto, to je bio nesporni dokaz da su
ga izvođači eksperimenta sami pogurali.

Još jedan od takozvanih naučnih testova, tako korisnih kod na-
vodno spiritualnih ili psihičkih pojava, sastojao se od malog instru-
menta koji je trenutno upozoravao posmatrače na najmanji podsticaj
koji bi došao s njihove strane, ili, tačnije, prema rečima samog gospo-
dina Faradeja, „on bi ih upozorio kada bi prešli iz pasivnog u aktivno
stanje”. Ova igla koja je odavala aktivan pokret dokazala je jednu
stvar, i to: delovanje sile koja je ili proisticala iz osoba koje su sedele,

147

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

ili ih je podvrgla svojoj kontroli. Ko je ikada tvrdio da takva sila ne
postoji? Svako je spreman da to prizna, bilo da ta sila prođe kroz čo-
veka koji vrši ispitivanje, kako se obično prikazuje, ili da deluje neza-
visno od njega, kao što se često dešava.

„Čitava misterija bila je u nesrazmeri sile upotrebljene od strane
rukovalaca, koji su gurali zato što su prisiljeni na to izvesnim efek-
tima rotacije, ili, tačnije, jednom zaista čudesnom jurnjavom. Pored
tako čudesnih efekata, kako bi ma ko mogao da pomisli da sićušni
eksperimenti ove vrste mogu biti od nekakve vrednosti u ovoj tek
otkrivenoj zemlji Titana?”32

Profesor Agasi, koji je u Americi zauzimao gotovo isti takav is-
taknut naučni položaj kao gospodin Faradej u Engleskoj, postupio je
još nekorektnije. Profesor Dž. R. Bjukenan, istaknuti antropolog, čiji
je pristup spiritizmu bio više u skladu sa naučnim principima od ma
kog drugog istraživača u Americi, govori o Agasiju u jednom ne-
davno objavljenom članku sa potpuno opravdanim ogorčenjem. Jer
bi, za razliku od drugih, profesor Agasi (Agassiz) svakako trebalo da
pokaže više vere u fenomen kome je sam bio podvrgnut. Ali sada,
kada su i Faradej i Agasi napustili svoja tela, više će nam koristiti da
pitamo žive nego mrtve.

Prema tome, savremeni skeptici poriču silu čije su skrivene moći
drevni teurgisti savršeno poznavali. Deca prepotopskih vremena –
koja su se možda i igrala s njom, koristeći je kao što dečaci Bulver-
Litonove „Buduće Rase“ (Coming Race) koriste izuzetni „vril” –
nazivala su je „Vodom Pta”; njihovi potomci su je nazvali anima
mundi, dušom sveta; a još kasnije, srednjovekovni hermetičari su je
nazivali „zvezdanim svetlom”, ili „Mlekom nebeske device”, „Ma-
gne” i raznim drugim imenima. No, naši savremeni učenjaci niti je
prihvataju niti prepoznaju pod takvim nazivima; jer oni su u vezi sa
magijom, a magija po njihovim zamislima predstavlja ponižavajuće
praznoverje.

32 Kont de Mirvil: „Question des Espirits“ (Problem duhova).

148

Fenomeni i sile

Apolonije i Jamblih su smatrali da se ona ne nalazi u „poznavanju
okružujućih stvari, već u unutrašnjem savršenstvu duše, što počiva u
carstvu onoga koji teži da postane više od čoveka”.33 Odatle su došli
do savršene spoznaje svojih bogolikih duša, čije su moći koristili sa
svom mudrošću razvijenom tokom ezoterijskog proučavanja her-
metičke nauke, koju su nasledili od svojih predaka. Međutim, naši
filozofi, stisnuti u svoje telesne ljušture, ne mogu ili se ne usuđuju
da upere svoj stidljivi pogled dalje od onoga što su u stanju da ra-
zumeju. Za njih ne postoji budući život; nema božanskih snova, koje
preziru kao nešto nenaučno; za njih su ljudi davno minulih vremena
„neuki preci”, kako ih nazivaju; a kad god prilikom svojih fizioloških
istraživanja naiđu na autora koji veruje da je ova tajanstvena žudnja
za duhovnim znanjem svojstvena svakom ljudskom biću i da nam
sigurno nije data bez ikakvog razloga, odnose se prema njemu sa pre-
zrivim sažaljenjem.

Jedna persijska izreka kaže: „Što je nebo mračnije, zvezde sve sja-
jnije blistaju.” Tako su se na mračnom svodu srednjeg veka pojavila
tajanstvena Braća Ružinog Krsta. Oni nisu pravili nikakva udruženja,
niti su obrazovali bratstva; jer su ih lovili kao da su divlje zveri, a
kada bi ih se hrišćanska crkva dokopala, po pravilu su bili spaljivani
na lomači. „Kako je vera zabranjivala”, kaže Bejl, „da se proliva
krv”, onda su, „da bi zaobišli geslo Ecclesia non novit sanguinem
(Crkva ne proliva krv) spaljivali ljudska bića, kao da spaljivanjem
čoveka ne prolivaju i njegovu krv!”

Mnogi od ovih mistika su, sledeći uputstva koja su naučili u izves-
nim raspravama, čuvali iz jednog naraštaja u drugi otkrića do kojih
su došli, koja ne bi bila potcenjena čak ni u današnje vreme egzaktnih
nauka. Monahu Rodžeru Bejkonu su se smejali kao šarlatanu, a .sada
ga po pravilu ubrajaju u one koji su se „pretvarali” da se bave magi-
jom; međutim, njegova otkrića su bez obzira na to prihvaćena, i sada
ih najviše koriste upravo oni koji ga najviše ismevaju. Rodžer Bejkon

33 Bulver-Liton: „Zanoni”

149

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

je sa punim pravom, mada ne i prema istorijskim činjenicama, pri-
padao tom Bratstvu koje obuhvata sve one koji proučavaju okultne
nauke. Živeći u trinaestom veku, bio je skoro savremenik Albertusa
Magnusa i Tome Akvinskog, a njegova otkrića – kao što su barut i
optička stakla, kao i njegovi mehanički izumi – svi su smatrali pravim
čudima. Bio je optužen da je napravio „savez sa đavolom”.

U legendarnoj istoriji o monahu Bejkonu, kao i u „jednoj staroj
drami koju je napisao Robert Grin, dramski pisac iz vremena kraljice
Elizabete, pripoveda se da je, kada su ga pozvali pred kralja, monah
izazvan da pokaže” neke od svojih veština pred kraljicom. On je na
to mahnuo rukom (u tekstu se kaže „svojim čarobnim štapom”) i „tog
trenutka se začula tako divna muzika da ništa nalik njoj nikada pre
nisu čuli.” Potom se začula još glasnija muzika i najednom su se
ukazale četiri utvare i počele da igraju sve dok nisu iščezle rastvorivši
se u vazduhu. Onda je ponovo mahnuo svojim štapom i najednom se
osetio miris „kao da su miomirisi čitavog sveta bili spravljani pred
njima, na najbolji način koji je tadašnja veština mogla da postigne”.
A onda je Rodžer Bejkon, obećavši nekom džentlmenu da će mu
pokazati lik njegove voljene, povukao jedan zastor u kraljevoj odaji
i svi prisutni su mogli da vide „kuvarevu pomoćnicu sa varjačom u
ruci”. Ponositog džentlmena je, mada je prepoznao devojku koja je
iščezla isto tako brzo kao što se i pojavila, razbesnela ova ponižava-
juća predstava, i zapretio je monahu da će mu se osvetiti. I šta je mag
na to uradio? Jednostavno mu je odgovorio: „Ne pretite mi, da vam
ne bih naneo još veću sramotu; zar ne primećujete da opet govorite
neistinu pred učenim ljudima!”

Komentarišući ovaj događaj, jedan savremeni istoričar34 pri-
mećuje: „Ovo može da posluži kao primer one vrste predstava koje
su najverovatnije bile rezultat vrhunskih znanja iz prirodnih nauka.”
Niko nikada nije ni posumnjao da je to bila posledica upravo takvog

34 T. Rajt (T. Wright): „Narratives of Sorcery and Magic” (Priče o vradžbinama i
magiji).

150

Fenomeni i sile

znanja i da hermetičari, magovi, astrolozi i alhemičari nikada nisu ni
tvrdili ništa drugo. U svakom slučaju, nije bio njihov propust to što
su neuke mase naroda, pod uticajem beskrupuloznog i zatucanog
sveštenstva, sva takva dela pripisivale posredovanju đavola. Imajući
u vidu zverska mučenja koja je vršila inkvizicija nad svima osumn-
jičenim da su se bavili bilo crnom ili belom magijom, nije nikakvo
čudo da se ovi filozofi nisu hvalili pa čak ni priznali da je dolazilo
do kontakta sa nevidljivim „posrednikom”. Naprotiv, njihovi sop-
stveni spisi dokazuju da su smatrali kako magija „nije ništa drugo do
primena aktivnih, prirodnih uzroka na pasivne stvari ili subjekte; po-
moću njih su izvedeni mnogi krajnje iznenađujući, ali ipak savršeno
prirodni efekti”.

Pojave misterioznih mirisa i muzike, koje je izveo Rodžer Bejkon,
bile su primećene i u naše vreme. Da ne pominjem naša lična isku-
stva, bili smo obavešteni od engleskih dopisnika Teozofskog društva
da su čuli zvuke nekakve zanosne muzike koja nije dolazila ni od je-
dnog vidljivog instrumenta, i udisali razne očaravajuće mirise koji
su poticali, kako su verovali, od nekakvog duha. Jedan od dopisnika
nam je saopštio kako je neki od tih inače poznatih mirisa bio tako jak
– miris sandalovog drveta – da se u kući mogao osetiti nedeljama
posle seanse. U ovom slučaju, medijum je bio član porodice, a svi
eksperimenti su izvođeni u porodičnom krugu. Drugi opisuje nešto
što naziva „muzikom koja se sastojala od lupkanja”. Sile koje su spo-
sobne da sada izvode ovakve fenomene morale su da postoje i budu
isto tako delotvorne i u vreme Rodžera Bejkona. Što se tiče utvara,
dovoljno je reći da ih sada prizivaju u spiritističkim krugovima, i da
to potvrđuju i mnogi naučnici, pa je svedočanstvo o tome kako ih je
Rodžer Bejkon izazvao utoliko verodostojnije.

Baptista Porta u svojoj studiji „Natural Magic“ (Prirodna magija)
nabraja čitav katalog tajnih formula za izazivanje neobičnih efekata
korišćenjem okultnih sila prirode. Mada su „mađioničari” verovali u
svet nastanjen nevidljivim duhovima isto kao i naši spiritisti, nijedan
od njih nije tvrdio da je izvodio svoje efekte pod njihovom kontrolom

151

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

ili isključivo uz njihovu pomoć. Bilo im je dobro poznato koliko je
teško držati na distanci elementarna stvorenja kada bi jednom naišla
na širom otvorena vrata. Čak i magija drevnih Haldejaca nije bila ništa
drugo do veliko poznavanje moći lekovitog bilja i minerala. Jedino
kada bi teurgist poželeo božansku pomoć u duhovnim i ovozema-
ljskim stvarima, zatražio bi direktnu komunikaciju sa potpuno duho-
vnim bićima kroz verske obrede. Oni duhovi koji ostaju nevidljivi i
koji komuniciraju sa smrtnicima kroz njihova probuđena unutrašnja
čula, kao što je slučaj sa dalekovidošću, primanjem nečujnih poruka i
transom, mogli su biti prizvani jedino subjektivno, i to kao rezultat
čestitog života i molitve. Ali svi fizički fenomeni su izazivani jedno-
stavnom primenom znanja o prirodnim silama, mada svakako nije bilo
u pitanju opsenarstvo, kojim se u današnje vreme bave mađioničari.

Ljudi koji su posedovali takva znanja i primenjivali takve moći
radili su strpljivo i naporno da postignu nešto bolje od prolazne slave.
Mada nisu težili tome, postali su besmrtni, kao i svi koji rade za do-
brobit ljudskog roda, ne obazirući se na sebične motive. Obasjani
svetlošću večne istine, ovi bogati siromasi, alhemičari, usredsredili
su svoju pažnju na stvari koje leže izvan uobičajenog vidokruga, ne
priznajući da ima ičeg što ne može biti ispitano osim Prvobitnog
Uzroka, niti pitanja na koje se ne može odgovoriti. Usuditi se, znati,
hteti, i SAČUVATI TAJNU bilo je njihovo trajno pravilo; biti dobrona-
meran, nesebičan i skroman su za njih bile spontane stvari. Prezirući
zadovoljstva sitničavog trgovanja, odbijajući bogatstvo, luksuz, po-
mpu i svetovnu vlast, težili su za znanjem kao posedom koji donosi
najveće zadovoljstvo. Smatrali su da siromaštvo, gladovanje, naporan
rad i zlobna ogovaranja ljudi nisu previsoka cena da bi došli do svog
cilja. Oni koji su mogli da se izležavaju na perjanim posteljama
prekrivenim somotom ispaštali su da bi na kraju umrli u bolnici ili
ukraj puta, radije nego da ukaljaju svoju dušu i dozvole da prostačka
pohlepa onih koji su ih iskušavali trijumfuje nad njihovim svetim za-
vetom. Dobro poznate biografije Paracelzusa, Kornelija Agripe i Fi-
laleteja ponavljaju istu tužnu priču.

152

Fenomeni i sile

ČEMU SE PRIPISUJU MISTIČNI FENOMENI MEDIJUMA

Ukoliko spiritisti žele da se dogmatično pridržavaju svojih pred-
stava o „svetu duhova”, ne bi smeli da dopuste naučnicima da istražuju
njihove fenomene u duhu prave, eksperimentalne nauke. Takav po-
kušaj bi gotovo sigurno doveo do ponovnog otkrivanja drevne magije
– Mojsijeve i Paracelzusove. Iza varljive lepote nekih njihovih utvara
jednog dana bi mogli da otkriju silfe i lepe undine rozenkrojcera kako
igraju u strujama psihičkih i odičkih* sila.

Gospodin Kruks, koji je potpuno uveren u postojanje njenog bića,
već naslućuje da iza predivnog lika Keti, koji pokriva emotivnu pro-
jekciju što delom potiče od medijuma i kruga oko njega, nema duše!
A dobro obavešteni autori knjige „The Unseen Universe“, napuštajući
svoju „elektro-biološku” teoriju, počinju da opažaju mogućnost da
etar vaseljene predstavlja nekakav fotografski album EN-SOFA –
Bezgraničnog.

Daleko smo od uverenja da svi duhovi koji komuniciraju sa kru-
govima pripadaju onim vrstama koje nazivaju „Elementalima” i „Ele-
mentarnim”. Mnogi – naročito među onima koji subjektivno
kontrolišu medijuma nalažući mu da govori, piše i radi razne druge
stvari – su bestelesni duhovi preminulih ljudi. Bilo da većina ovih
duhova pripadaju dobrim ili lošim, oni su najvećoj meri uslovljeni
ličnim moralom medijuma, kao i ljudi okupljenih u krugu, a u velikoj
meri i od napetosti i vrste svrhe u koju su prizvani. Ukoliko je cilj
jedino da se zadovolji znatiželja i da vreme prođe u zabavi, besmis-
leno je očekivati ma kakav ozbiljan rezultat. Ali, u svakom slučaju,
duhovi ljudi nikada ne mogu da se materijalizuju u prâvom obličju.

* Od je vrsta prirodne sile za koju je von Rajhenbah (1788-1869) pretpostavljao da
prožima čitavu prirodu i da izaziva fenomene kao što su magnetizam, kristalizacija, mes-
merizam, itd. (prim.prev.)

153

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

Oni se pred istražiteljem nikada ne pojavljuju u toplom, čvrstom
tkivu, sa rukama i licima koja se znoje, u masivnim telima. Najviše
što mogu da urade je da projektuju svoju eteričnu refleksiju na talase
atmosfere, a ako dodir njihovih ruku i odeće u retkim slučajevima
može da se oseti čulima živog smrtnika, on će delovati kao povetarac
koji nežno klizi preko dodirnutog mesta, a ne kao dodir ljudske ruke
ili materijalnog tela. Besmisleno je navoditi kako su „materijalizovani
duhovi” koji su se prikazali uz kucanje srca i jak glas (sa ili bez zvuka
trube) ljudski duhovi. Glasovi – ukoliko se takvi zvuci uopšte mogu
nazvati glasom – duhovnih utvara koje biste jednom čuli najverovat-
nije nikada ne biste zaboravili. Zvuk čistog duha nalikuje drhtavom
žamoru eolske harfe koji odjekuje iz daleka; glas duha koji je na
mukama, koji je prema tome nečist, ako ne i sasvim zao, može da se
opiše kao ljudski glas koji dolazi iz praznog bureta.

To nije naša filozofija, ona potiče od bezbrojnih generacija teur-
gista i magova, i utemeljena je na njihovom praktičnom iskustvu.
Drevna svedočanstva su nedvosmislena u pogledu ove stvari: Dai-
monioin phonai anarthroi eis...35 Glasovi duhova su neartikulisani.
Glas duha se sastoji od serije zvukova koja deluje kao stub sabijenog
vazduha što se diže odozdo uvis, šireći se oko živih sagovornika.
Mnogi očevici koji su svedočili u slučaju Elizabet Eslinger, naime:36
zamenik upravnika zatvora Vajnsberg (Weinsberg), Mejer, Ekart,
Teurer (Theurer) i Knor (iskazi dati pod zakletvom), Dutenhofer
(Duttenhofer) i matematičar Kapf, posvedočili su da su videli utvaru
koja je izgledala kao stub od oblaka. Tokom jedanaest nedelja, doktor
Kerner i njegovi sinovi, nekoliko luteranskih sveštenika, advokat Fras
(Fraas), graver Dutenhofer, dva lekara, Šifer (Siefer) i Šiherer
(Sicherer), sudija Hejd (Heyd) i baron von Hugel, pored mnogih
drugih, svakodnevno su pratili ova pojavljivanja. Tokom čitavog
njenog trajanja zatvorenica Elizabet se neprekidno naglas molila; pre-

35 Pogledajte De Musoovu (Mousseaux) „Dodonu” i „Dieu et les dieux“ (Bog i bo-
govi), str. 326.

36 „Apparitions” (Utvare), prevod Č. Kroua (C. Crowe), str. 388, 391, 399.

154

Fenomeni i sile

ma tome, kako je „duh” istovremeno govorio, sigurno se nije radilo
o govoru iz trbuha; a taj glas, kako su rekli, „nije imao ničeg ljudskog
u sebi; niko ne bi mogao da oponaša te zvuke.”

U daljem tekstu ćemo dati obilne dokaze od drevnih pisaca koji
se odnose na ovu zapostavljenu ali očiglednu istinu. Za sada ćemo
samo još jednom potvrditi da nijedan duh za koga su spiritisti izjavili
da je ljudskog porekla nikada nije potvrđen kao takav na osnovu do-
voljnih dokaza. Uticaj bestelesnih duhova se može osetiti, a ose-
tljiviji mogu i da uspostave subjektivnu komunikaciju sa njima. Oni
mogu da proizvode razne objektivne pojave, ali ne mogu sebe da
prikažu drugačije nego kako je opisano u prethodnom tekstu. Oni
mogu da uspostave kontrolu nad medijumovim telom i izraze svoje
želje i ideje na razne načine, dobro poznate spiritistima, ali ne mogu
da materijalizuju ono što nije materijalno, što je potpuno duhovno –
njihovu božansku suštinu. Otuda je svaka takozvana „materijali-
zacija” – kada nije obmana po sredi – (možda) izazvana voljom duha
koga „pojava” navodno predstavlja, mada ga u najboljem slučaju tek
oponaša, ili od strane samih elementarnih goblina koji su obično isu-
više tupavi da zasluže čast da ih nazovemo „đavolima”. U retkim
slučajevima duhovi su u stanju da podvrgnu svojoj kontroli ova bića
bez duše, uvek spremna da prisvoje razna pompezna imena čim ih
prepuste samima sebi, na takav način da će nestašnim „duhom vaz-
duha”, koji ima oblik pravog ljudskog duha, ovaj potonji upravljati
kao marionetom, pa neće moći bilo da deluje ili da izgovori nešto
drugo osim reči koje mu nametne „besmrtna duša”. No, ovo zahteva
mnoge uslove koji uglavnom nisu poznati čak ni spiritistima koji re-
dovno prisustvuju seansama. Ne može svako da privuče ljudske
duhove koje želi. Jedna od najjačih privlačnih sila koja utiče na naše
pokojnike je njihova privrženost svojim najbližim koje su ostavili na
zemlji. Ona ih nezadrživo privlači, sve više i više, u struju Astralnog
Svetla koje vibrira između ličnosti prema kojoj osećaju naklonost i
Duše Sveta. Još jedan veoma važan uslov je sklad, kao i magnetna
čistota prisutnih.

155

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

Ukoliko je ova filozofija pogrešna, ako su svi „materijalizovani”
oblici koji se pojavljuju u zamračenim sobama iz još mračnijih kabi-
neta, duhovi ljudi koji su jednom živeli na Zemlji, otkuda tolika ra-
zlika između njih i duhova koji se neočekivano pojavljuju –
najednom – bez mračnog kabineta ili medijuma? Ko je ikada čuo za
utvare, za nemirne „duše”, koje lebde nad mestom svog ubistva, ili
se vraćaju iz nekog drugog tajanstvenog razloga za koji samo one
znaju, imajući „tople ruke” koje se osećaju kao živo tkivo i koje se,
osim što se zna da pripadaju mrtvim i sahranjenim, ni u čemu ne ra-
zlikuju od živih smrtnika? Imamo dobro dokumentovane činjenice o
takvim utvarama koje se iznenada ukazuju u vidljivom obliku, ali
nikada, sve do početka ere „materijalizacija” nismo imali prilike da
vidimo ništa nalik njima. U časopisu Medium and Day Break, od 8.
septembra 1876. možemo da pročitamo pismo izvesne „gospođe koja
putuje po Evropi”, u kome je ispričano šta se dogodilo u jednoj kući
gde su se javljali duhovi. Ona kaže: „... Neobičan zvuk je dopro iz
mračnog ugla biblioteke ... pogledavši uvis, opazila je nekakav oblak
ili stub svetlucavih isparenja; ... prizemljeni duh je lebdeo nad
mestom koje je ukleo svojim zlodelom ...” Kako je ovaj duh nesum-
njivo bio prâva elementarna utvara, koja se sopstvenom voljom
prikazala u vidljivom obliku – ukratko, jedna mrka senka – ona je
bila, kao što bi svaka ozbiljna senka trebala da bude, vidljiva ali ne-
dodirljiva, ili ako bi izazivala ma kakav osećaj dodira, bilo bi to nalik
osećaju koga izaziva masa vode naglo uhvaćena u šaku, ili pak guste
ali hladne pare. Bila je svetlucava i dimila se; koliko smo u stanju da
je opišemo, to je mogla biti prava, lična senka „duha”, progonjenog
i vezanog za zemlju, bilo sopstvenim kajanjem i zlodelima, ili kaja-
njem i zlodelima drugog lica ili duha. Mnogo je tajni u pogledu onoga
što sledi iza smrti, a savremene „materijalizacije” ih samo prave jev-
tinim i smešnim u očima ravnodušnih.

No, nasuprot ovim tvrdnjama stoji činjenica dobro poznata među
spiritistima: sâm pisac je javno potvrdio da je video takve materija-
lizovane oblike. I mi smo van svake sumnje bili u prilici da se uve-

156

Fenomeni i sile

rimo u to, i spremni smo da ponovimo svoje svedočenje. Prepoznali
smo oblike koji su potpuno odgovarali našim poznanicima, pri-
jateljima, pa čak i rođacima. Zajedno sa mnoštvom drugih posma-
trača čuli smo ih kako izgovaraju reči na jezicima koje ne samo da
medijum nije poznavao, kao ni bilo ko drugi u prostoriji osim nas,
već u nekim slučajevima nepoznatim i svakom drugom medijumu u
Americi i Evropi, jer se to bili jezici plemena i naroda sa Istoka. U
vreme kada se to dogodilo, ovakvi primeri su sa pravom smatrani za
neoborive dokaze pravih medijumskih sposobnosti jednog neobra-
zovanog farmera iz Vermonta koji je sedeo u „kabinetu”. Međutim,
ove prilike nisu bile obličja ličnosti na koje su ličile. One su bile samo
njihove verne kopije, stvorene, oživljene i pokretane od strane ele-
mentarnih duhova. Ako ovu stvar nismo ranije razjasnili, to je stoga
što spiritistička publika nije bila spremna ni da sasluša suštinsku pret-
postavku da postoje elementali i elementarni duhovi. Od tada je ovo
pitanje načeto i o njemu se manje ili više široko raspravljalo. Pokušaj
da se prastara filozofija drevnih mudraca porine i zaplovi ustalasanim
morem kriticizma više nije tako riskantna, jer je javno mnenje une-
koliko pripremljeno da je nepristrasno razmotri i razmisli o njoj. Dve
godine upornog podsticanja su dovele do osetne promene na bolje.

Pausanija piše da su se četiri stotine godina posle bitke kod Mara-
tona još uvek mogli čuti njištanje konja i povici seni vojnika na mestu
na kome se odigrala. Pretpostavljajući da su ove sablasti bile pravi
duhovi pobijenih vojnika, izgledale su kao „senke” a ne kao materi-
jalizovana ljudska bića. Ko je ondaproizveo njištanje konja? Ili šta?
Konjski „duhovi”? I ako bi se pokazalo da konji nemaju svoje duhove
– što sigurno niko među zoolozima, fiziolozima ili psiholozima, pa
čak i spiritistima, nije u stanju bilo da potvrdi ili porekne – moramo
li onda da poverujemo da su „besmrtne duše” ljudi proizvodile njisak
na polju Maratona kako bi scenu istorijske bitke učinile živopisnijom
i dramatičnijom? Fantomska obličja (tj. ‚dvojnici’) pasa, mačaka i
raznih drugih životinja viđana su u više navrata, a svedočenja iz celog
sveta o takvim pojavama su isto tako verodostojna kao i u pogledu

157

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

ljudskih utvara. Ko ili šta personifikuje, ako je dopušteno da upotre-
bimo taj izraz, duhove preminulih životinja? Da li su to opet duhovi
ljudi? Kako sada stoje stvari, nema trećeg rešenja; ili moramo da pri-
znamo da životinje imaju duhovna obličja i duše koje nadživljavaju
smrt kao što ih i mi imamo, ili da se pridružimo Porfiriju koji tvrdi
da u nevidljivom svetu postoji jedna vrsta prepredenih i pakosnih de-
mona, nekakvih bića na pola puta između živih ljudi i „bogova”, du-
hova koji vole da se pojavljuju u svakom mogućem obličju, počevši
sa ljudskim oblikom, a završavajući sa najrazličitijim životinjama.37

VEZA IZMEĐU MEDIJUMA I ZLOČINA

Pre nego što damo odgovor na pitanje da li fantomski dvojnici
životinja, koji su toliko puta viđeni i provereni zaista predstavljaju
duhove mrtvih životinja koji su se vratili, moramo pažljivo da raz-
motrimo izveštaje o njihovom ponašanju. Da li ove sablasne zveri
deluju u skladu sa svojim navikama i pokazuju iste instinkte kao ži-
votinje tokom svog života? Da li fantomski dvojnici zveri leže u
zasedi čekajući na plen, a oblici plašljivih životinja beže kada naiđe
čovek; ili, da li potonji pokazuju zlovolju i sklonost ka razdražljivosti,
koje su strane njihovoj prirodi? Mnoge žrtve ovih opsesija – naročito
napaćene osobe iz Salema i drugi istorijski dokazani slučajevi ve-
štičarenja – svedoče da su viđali pse, mačke, svinje i druge životinje
kako ulaze u njihove odaje, ujedaju ih, gaze po njihovim usnulim te-
lima i govore sa njima; često ih navodeći da počine samoubistvo ili
neko zlodelo. U dobro dokumentovanom slučaju Elizabete Eslinger,
koga pominje dr Kerner, pojavila se utvara drevnog sveštenika iz Vi-
mentala38 u društvu velikog crnog psa, koga je nazvao svojim ocem

.3378 De Abstinentia, itd str. 398.
Č. Krou: On Apparition,

158

Fenomeni i sile

i koji je u prisustvu brojnih svedoka skakao po krevetima zatvo-
renika. U drugom slučaju, isti sveštenik se pojavljivao sa jednim, a
ponekad i sa dva jagnjeta. Većinu optuženih u Salemu su teretili za
vračanje, pri čemu su se dogovarali i planirali razna zlodela sa ne-
kakvim žutim pticama koje su im sedele na ramenu ili na gredama
nad glavom.39 Ako nismo spremni da odbacimo svedočenja hiljada
svedoka iz svih delova sveta, svih starosnih grupa, i prepustimo mo-
nopol na vradžbine savremenim medijumima, fantomski dvojnici ži-
votinja se pojavljuju i ispoljavaju najgore osobine ljudske prirode, a
da pri tome ne predstavljaju ljudska bića. Šta, onda, mogu da budu
ako ne elementali?

Dekart je bio jedan od onih koji su verovali i usudili se da kažu da
ćemo okultnoj medicini dugovati otkrića „kojima je suđeno da prošire
polje filozofskih istraživanja”; a Brije de Boasmon (Brierre de Bois-
mont) ne samo da je delio ove nade već je otvoreno priznavao svoju
naklonost „supernaturalizmu”, koga je smatrao za univerzalno „veliko
načelo”.

„... Mislimo kao i Gizo (Guizot) da ono obuhvata postojanje či-
tavog ljudskog društva. Savremeni razum, koji bez obzira na svoj
pozitivizam, nije u stanju da objasni unutrašnji uzrok ma koje pojave,
uzalud odbacuje natprirodno; ono je univerzalno, i počiva u dubini
svakog srca. Najuzvišeniji umovi su često njegovi najvatreniji sled-
benici.”40

Kristifor Kolumbo je otkrio Ameriku, a Amerigo Vespuči je stekao
slavu i preoteo mu zasluge. Teofrast Paracelzus je ponovo otkrio
okultna svojstva magneta – „Horusove kosti” koja je, dvanaest
vekova pre njegovog vremena, igrala izuzetno važnu ulogu u teurgi-
jskim misterijama – pa je, sasvim prirodno, postao osnivač škole
magnetizma i srednjovekovne magijske teurgije. Ali Mesmer, koji je
živeo skoro tri stotine godina posle njega, i kao sledbenik njegove

39 Afem: Salem Witchcraft.
40 Brije de Boasmon: On Hallucinations, str. 60.

159

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

škole izneo čuda magnetizma pred javnost, pobrao je slavu koja je
po pravu pripadala filozofu vatre, dok je veliki majstor skončao u
bolnici!

I tako, svet se i dalje vrti: nova otkrića se razvijaju iz drevnih na-
uka; novi ljudi – ali ista stara ljudska priroda!

160

Poglavlje III

SLEPE VOĐE SLEPIH

Hakslijevo izvođenje dokaza na osnovu Orohippusa Komt, njegov
sistem i sledbenici Londonski materijalisti Pozajmljena odora

Objektivni univerzum proishodi iz subjektivnog

„Ogledalo duše ne može da odražava i zemlju i nebo; a jedno od
ova dva iščezava sa njegove površine, kako drugo zablista u njego-
vim dubinama.”

Zanoni.
Ko je, onda, naredio da se ljudima objavi da Bog ne postoji –
koju ste prednost našli u ubeđivanju čoveka da slepa sila upravlja
njegovom sudbinom, nasumice pogađajući i zločin i vrlinu?

Robespjer (govor), 7. maja 1794.

Mi verujemo da izvestan broj prâvih fizičkih fenomena uzrokuju
bestelesni duhovi preminulih ljudi. Ipak, čak i oni koje proizvode
okultne sile prirode, kao što su oni koji se odigravaju posredstvom
nekolicine istinskih medijuma, i koje svesno koriste takozvani „žon-
gleri” u Indiji i Egiptu, zaslužuju pažljivo i ozbiljno naučno ispiti-
vanje; naročito sada, kada je više priznatih autoriteta posvedočilo da
u mnogim slučajevima pretpostavka da se radi o prevari nije održiva.
Nema sumnje da postoje profesionalni „mađioničari” koji mogu da
izvedu domišljatije trikove od svih „Džona Kinga” Amerike i Evrope
zajedno. Nema sumnje da bi i Rober Uden (Robert Houdin) bio u
stanju da to izvede, što ga nije sprečilo da se nasmeje univerzitetskim

161

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

profesorima u lice kada su od njega zatražili da u novinama javno
potvrdi kako bi mogao da pomeri sto ili da kuckanjem daje odgovore
na postavljena pitanja ne dodirujući ga rukama, a da sto pritom nije
prethodno „udešen”.1 Sama činjenica da je sada čuveni londonski
mađioničar odbio da prihvati izazov za honorar od 1.000 £ koje mu
je ponudio gospodin Aldžernon Džoj (Algernon Joy),2 da izvede iste
predstave kakve se obično događaju posredstvom medijuma, osim
ako bi ga ostavili odrešenih ruku i bez nadzora posebne komisije, po-
bija njegovo obrazlaganje okultnih fenomena. Koliko god da je vešt,
mi mu se suprotstavljamo i izazivamo ga da, pod istim uslovima,
ponovi „trikove” koje prikazuje čak i neki obični žongler iz Indije.
Na primer, da mesto izvođenja odaberu ispitivači neposredno pred
predstavu, a da izvođač ne zna za njihov izbor; da eksperiment bude
izveden u po bela dana, bez ikakvih prethodnih priprema; bez ikakvih
pomagača osim jednog golog dečaka, a da sam izvođač bude polu-
odeven. Posle toga, izabrali bismo tri od mnoštva raznih trikova, one
koje „žongleri” najčešće izvode pred publikom, a koji su nedavno
prikazani izvesnom džentlmenu iz pratnje Princa od Velsa:

1. da pretvori običnu rupiju – koju bi skeptik čvrsto držao u svojoj
ruci – u živu kobru, čiji bi ujed bio smrtonosan, što bi bilo dokazano
proverom njenih očnjaka;

2. sa učini da seme koje posmatrači nasumice izaberu i posade u
ma kakvu posudu što liči na saksiju, koju donesu ti isti skeptici,
proklija, sazri i donese plod za manje od četvrt sata, kao i

3. da se opruži preko tri mača, vertikalno zabodena balčacima u
zemlju, vrhova okrenutih u vis; posle toga, da ukloni prvi od mačeva,
zatim drugi, a posle nekoliko sekundi i poslednji, tako da „žongler”
ostane da leži ne oslanjajući se ni na šta – u vazduhu, čudesno lebdeći
na metar iznad tla.

1 Pogledajte de Mirvilov “Question des Espirits”, kao i rad na temu “Phenomenes
Spirites”, od de Gasparina.

2 Počasni sekretar Nacionalnog udruženja spiritista iz Londona.

162

Slepe vođe slepih

Kada ma koji mađioničar, počevši od Udena pa zaključno sa po-
slednjim izvođačem trikova koji je sebi obezbedio besplatnu reklamu
napadajući spiritizam, bude izveo isto to, tada – i samo tada – ćemo
početi da verujemo da se ljudski rod razvio iz eocenskog Orohippusa
koji se propinjao na nožne prste, kao što tvrdi gospodin Haksli.

HAKSLIJEVO IZVOĐENJE DOKAZA
NA OSNOVU OROHIPPUSA

Mi ponovo tvrdimo, sa punim pouzdanjem, da ne postoji profe-
sionalni mađioničar, bilo na Severu, Jugu ili Zapadu, koji može da
se makar i sa najmanjim uspehom nadmeće sa ovim neškolovanim,
golišavim sinovima Istoka. Njima nije potrebna Egipatska Dvorana
da bi izvodili svoje predstave, niti ma kakve pripreme i probe; oni su
u svako doba spremni da za tili čas prizovu u pomoć skrivene sile
prirode koje su, kako za evropske mađioničare tako i za naučnike, i
dalje nedostupne. I zaista, kao što Elijuj kaže, „Veliki nijesu svagda
mudri, i starci ne znaju svagda šta je pravo.”3 Ponavljajući primedbu
engleskog bogoslova, dr Henrija Mora, mogli bismo da kažemo i:

„... zaista, ukoliko ljudski rod još zna za skromnost, biblijske
pripovesti bi mogle da mu pruže obilje dokaza o postojanju anđela i
duhova.”
Ovaj isti istaknuti čovek dodaje da –
„za mene predstavlja posebnan čin proviđenja to što ... novi slučajevi
pojava duhova mogu da probude naše otupele, uspavane umove
uverivši ih da postoje i druga inteligentna bića pored onih koja su
odevena u grubu tvar i prah ... jer ovi dokazi, pokazujući da postoje
zli duhovi, neizbežno otvaraju vrata verovanju da ima i dobrih, a, na
kraju krajeva, da postoji i Bog.”

3 Jov. 32:9.

163