H.P.Blavacka -Razotkrivena Izida

Elementi, elementali i elementarne sile

prema maslini; tu je i ‚ljubav’ ljutića prema lokvanju, i ‚ožalošćenost’
u blizini smokve. Odbojnost koja ponekad postoji čak i među srod-
nim objektima jasno se pokazuje u slučaju meksičkog nara čiji iz-
danci, kada se iseku, odbijaju jedan drugog sa „izuzetnom žestinom”.

Kirher objašnjava svaki osećaj koji čini ljudsku prirodu kao rezultat
promena u našem magnetskom stanju. Bes, ljubomora, prijateljstvo,
ljubav i mržnja su samo posledice promena magnetne atmosfere koje
se razvijaju u nama i neprestano ističu iz nas. Ljubav je jedna od naj-
promenljivijih, pa su i aspekti u kojima se javlja bezbrojni. Čista spiri-
tualna ljubav, kao što je ljubav majke prema njenom detetu, ili ljubav
umetnika prema nekoj određenoj vrsti umetnosti, ljubav u vidu čistog
prijateljstva, prečišćene su magnetske manifestacije privlačnosti među
prirodno srodnim entitetima. Magnetizam čiste ljubavi je izvor svega
što je stvoreno. U svom uobičajenom smislu, ljubav među polovima je
vrsta elektriciteta, i on je naziva amor febris species, odnosno groznica
strasti među različitim ‚vrstama’. Postoje dve vrste magnetskog pri-
vlačenja: naklonost i opčinjenost; prva je sveta i prirodna, dok je druga
zla i neprirodna. Ovoj potonjoj, opčinjenosti, moramo da pripišemo po-
jave poput otrovne žabe, koja pukim otvaranjem usta mami obližnje
gmizavce i insekte da jurnu u sopstvenu propast. Jelene, kao i mnoge
manje životinje, privlači dah udava, pa osećaju neodoljivu potrebu da
priđu dovoljno blizu da može da ih se dočepa. Električna riba zvana
‚torpedo’ odbija ruku koja pokušava da je dodirne električnim udarom
dovoljno jakim da je potpuno umrtvi na izvesno vreme. Da bi mogao
sam da ispoljava takvu moć u korisne svrhe, čovek mora da ispuni tri
uslova:

1. duševnu plemenitost;
2. jaku volju i sposobnost imaginacije;
3. da ima pred sobom osobu slabiju od samog magnetizera, inače
će njena volja predstavljati prepreku.
Čovek koga ne pokreću svetovni motivi i osećanja može na ovakav
način da izleči i „beznadežne” bolesti, i može steći sposobnost da jasno
vidi ono što će se tek dogoditi.

347

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

U jednoj neobičnoj, staroj knjizi iz sedamnaestog veka možemo
da pronađemo čudan slučaj već pomenutog univerzalnog privlačenja
među svim telima našeg planetarnog sistema, kao i svega organskog
i neorganskog što je u vezi s njim. Knjiga sadrži putne beleške i
zvanični izveštaj izvesnog de la Lubera (Loubere), ambasadora kralja
Francuske, o onome što je imao prilike da vidi u kraljevini Sijamu.
„U Sijamu”, kaže on, „postoje dve vrste slatkovodnih riba koje nazi-
vaju pal-aut i pla-kadi. Kada ih posole i neisečene (u jednom koma-
du) stave u kotao, ispostavlja se da slede morske mene, povećavajući
se i smanjujući kako nastupa plima odnosno oseka.”12 De la Luber je
duže vremena eksperimentisao sa ovim ribama, zajedno sa vladinim
inženjerom zvanim Vinsent, tako da imamo i potvrdu za njegove
iskaze, koji su u početku bili odbacivani kao prazne priče. Ova mis-
teriozna privlačna sila je tako jaka da utiče na ove ribe čak i kada im
tela potpuno istrule i raspadnu se.

PSIHIČKI FENOMENI ZAVISE
OD FIZIČKOG OKRUŽENJA

Pre svega u zemljama koje još nisu dotakli ‚blagoslovi’ civilizacije
treba da tragamo za objašnjenjem prirode, kao i da posmaramo
efekte, te suptilne sile koju su drevni filozofi nazivali „dušom sveta”.

Proučavalac psihologije će jedino na Istoku i u beskrajnim nei-
straženim prostranstvima Afrika moći da utoli glad svoje duše za
istinom. Razlog je očigledan. Atmosfera gusto naseljenog okruženja
je zagađena dimom i isparenjima fabrika, parnih mašina, železnica
i parobroda, a naročito kužnim izdisajima živih i mrtvih. Delovanje
prirode je uslovljeno okruženjem isto koliko i čovekovo, a njeno
snažno disanje može da bude, da tako kažemo, ometano pa i zau-
stavljeno, a uzajamna korelacija njenih sila prekinuta u određenoj

12 „Zabeleške iz kraljevstva Sijama sa kojim su tek uspostavljene istorijske veze”,
od de la Lubera, francuskog ambasadora u Sijamu u periodu 1687-8. Izdanje iz 1692.

348

Elementi, elementali i elementarne sile

tački, kao da se radi o ljudskom biću. Ne samo klima nego i okultni
uticaji koje svakodnevno osećamo ne samo što dovode do promena
u psiho-fiziološkoj prirodi čoveka, nego čak i menjaju unutrašnji sa-
stav takozvane neorganske materije u meri koju evropska nauka još
uvek ne shvata. Tako londonski Medical and Surgical Journal save-
tuje hirurzima da ne nose svoje hirurške noževe u Kalkutu, jer je na
osnovu ličnog iskustva utvrđeno da „engleski čelik ne može da pod-
nese indijsku atmosferu”; isto tako će svežanj engleskih ili američkih
ključeva biti potpuno prekriven rđom dvadeset četiri časa pošto dospe
u Egipat; nasuprot tome, predmeti napravljeni od čelika proizvedenog
u ovim zemljama će ostati bez traga rđe. Isto tako, otkriveno je da
sibirski šaman, koji je pružio mnoštvo dokaza svojih okultnih moći
među svojim Čukčima, postepeno, često i potpuno gubi takve moći
kada dođe u London pun dima i magle. Da li je čovekov unutrašnji
organizam manje osetljiv na klimatske uticaje od komada čelika? Ako
nije, zbog čega onda sumnjamo u svedočenja putnika koji su imali
prilike da dan za danom posmatraju šamana kako prikazuje naj-
neverovatnije fenomene u svojoj rodnoj zemlji, i odbacujemo samu
mogućnost postojanja takvih moći i fenomena jedino zbog toga što
on nije bio u stanju da ih izvede u Londonu ili Parizu? U svom pre-
davanju „Izgubljene veštine” (Lost Arts) Vendel Filips dokazuje da
pored uticaja koji promena klime vrši na psihološku prirodu čoveka,
ljudi sa Orijenta imaju daleko osetljivija čula od Evropljana. On kaže
da francuski farbari iz Liona, nenadmašni po svojoj zanatskoj veštini,
„imaju teoriju da postoji izvesna nijansa plave boje koju Evropljani
nisu u stanju da vide ... A u Kašmiru, gde devojke prave šalove koji
koštaju i po 30.000 $, farbaru iz Liona bi mogli da pokažu tri stotine
različitih boja koje ne samo da ovaj ne bi mogao da napravi, nego ih
čak ne bi ni razlikovao”. Ako postoji tako velika razlika u oštrini
spoljnih čula ovih dveju rasa, zbog čega ne bi postojala isto tako ve-
lika razlika i u njihovim psihološkim moćima? Štaviše, oko kaš-
mirske devojke je u stanju da objektivno vidi boju koja postoji, ali
koju Evropljanin ne može da vidi i koja prema tome za njega ni ne

349

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

postoji. Zbog čega onda ne bismo priznali da izvesni, posebno ob-
dareni organizmi, za koje se misli da poseduju tajanstvenu moć na-
zvanu drugim vidom, vide svoje slike isto tako objektivno kao što i
devojka iz Kašmira vidi boje i da, stoga, slike koje vide nisu puke
halucinacije što ih je proizvela mašta, već, naprotiv, odrazi istinitih
stvari i ličnosti utisnutih u astralnom etru, kao što je objašnjeno u
drevnoj filozofiji haldejskih proročanstava i kao što pretpostavljaju
savremeni tragaoci poput Bejbidža, Dževonsa i autora dela “Unseen
Universe”?

Paracelzus poučava:

„Tri duha žive u čoveku i pokreću ga tri različita sveta ga obasja-
vaju svojim zracima, ali sva tri samo kao odraz i odjek jednog te
istog sveizgrađujućeg i sveujedinjujućeg principa stvaranja. Prvi od
njih je duh elemenata (‚zemaljsko’ telo i životna sila u svom grubom
obliku), drugi je zvezdani duh (tj. ‚zvezdano’ ili astralno telo – duša),
treći je božanski duh (Augoeidés).”

Kako naše ljudsko telo sadrži „iskonsku zemljinu tvar”, da upotre-
bimo Paracelzusov naziv, skloni smo da prihvatimo tendenciju savre-
menih naučnih istraživanja, koja smatraju da „fizika i hemija mogu
da objasne životne procese kako životinjskog tako i biljnog sveta.”
Ova teorija samo dodatno potkrepljuje tvrdnje drevnih filozofa i Moj-
sijeve Biblije, da su naša tela sastavljena od ‚praha zemlje’ i da će se
u taj prah i vratiti. Ali moramo zampamtiti da

„'Prah si bio, u prah ćeš se vratiti’
nije rečeno i za čovekovu dušu.”

Čovek je svet u malom – mikrokosmos unutar velikog univezuma.
Poput embriona, njegova tri duha ga drže unutar ‚materice’ ma-
krokosmosa; i dok njegovo ‚zemljano’ telo neprestano oseća pri-
vlačnu snagu rodne planete, njegova astralna duša živi u skladu sa
zvezdanom anima mundi. On je u njoj, i ona je u njemu, jer element
kojim je prožet ceo svet ispunjava sav prostor, i sâm je prostor, bez

350

Elementi, elementali i elementarne sile

kraja i granica. Što se tiče ovog trećeg duha, nazvanog božanskim,
šta bi mogao biti ako ne beskrajno mali zrak, delić bezgranične sile
zračenja koja dopire direktno od Najvišeg Uzroka – spiritualnog
svetla sveta? Ovo je ‚trojstvo’ organske i neorganske prirode – spiri-
tualne i fizičke, troje u jednom, o kojem Prokle kaže: „Prvu Monadu
predstavlja Večni Bog; drugu, beskrajno vreme; treću, paradigma,
odnosno obrazac po kome je sva vaseljena stvorena”; oni sačinjavaju
Trojstvo dostupno razumu. Sve što postoji u ovoj vidljivoj vaseljeni
je proisteklo iz ovog Trojstva, uključujući i samo mikrokosmičko tro-
jstvo. I tako oni putuju u veličanstvenoj povorci poljima večnosti,
obilazeći oko spiritualnog Sunca, kao što u heliocentričnom sistemu
nebeska tela kruže oko vidljivih sunaca. Pitagorejska Monada, koja
živi „u samoći i tami” može zauvek ostati na ovoj Zemlji, nevidljiva,
neopipljiva i nedokazana naučnim eksperimentima. Pa ipak, cela
vaseljena će se i dalje okretati oko nje, kao što je činila „od početka
vremena”, i, sa svakom sekundom koja protekne, čovek i atom su
sve bliži tom svečanom trenutku, negde u večnosti, kada će se Nevi-
dljivo Prisustvo pojaviti pred njihovim duhovnim vidom. Kada svaka
čestica materije, čak i one najuzvišenije, bude odbačena sa konačnog
oblika, koji je činio poslednju kariku tog lanca dvostruke evolucije,
što je kroz milione razdoblja i uzastopnih transformacija gurao entitet
napred, i kada se bude presvukao u praiskonsku suštinu identičnu sa
svojim Stvoriteljem, tada će ovaj nekada neopipljivi organski atom
stići na kraj svog puta, a sinovi božji će još jednom „klicati od sreće”
zbog povratka još jednog hodočasnika.

„Čovek je”, kaže Van Helmont, „ogledalo vaseljene, a njegova
trostruka priroda je povezana sa svime što postoji.” Volja Stvoritelja,
kroz koju su sve stvari nastale i primile svoj početni podsticaj, pred-
stavlja unutrašnje svojstvo svakog živog bića. Čovek, koji je dodatno
obdaren duhovnošću, raspolaže njenim najvećim delom na ovoj pla-
neti. Od razmere u kojoj je materijalnost prisutna u njemu zavisi sa
koliko uspeha će moći da upotrebi njena ‚magična’ svojstva. Budući
da je ova božanska moć zajedničko svojstvo kako čoveka tako i ne-

351

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

organskog atoma, on je praktično upotrebljava tokom čitavog svog
života, svesno ili nesvesno. U prvom slučaju, kada potpuno razvije
svoje moći, čovek će biti gospodar, a magnale magnum (duša sveta)
će se nalaziti pod njegovom kontrolom i upravljanjem. U slučaju ži-
votinja, biljaka, minerala, pa čak i sasvim prosečnih ljudi, ovaj ete-
rični fluid koji prožima sve što postoji, ne nailazeći na otpor,
prepušten samom sebi, pokreće sve ove entitete sledeći sopstvene
impulse. Svako biće u ovoj zemaljskoj sferi je stvoreno delovanjem
magnale magnum i ostaje povezano sa njom. Čovek poseduje dvo-
struku ‚nebesku’ moć i povezan je sa nebeskom sferom. Ova moć se
„ne nalazi samo u spoljnjem čoveku, već je u izvesnom stepenu
prisutna i u životinjama, a možda i u svim drugim stvarima, jer su
sve stvari u vaseljeni međusobno povezane; ili, u najmanju ruku, Bog
prebiva u svemu što postoji, kako su drevni narodi sasvim ispravno
primetili. Neophodno je probuditi magičnu snagu kako u spoljnjem
tako i u unutrašnjem čoveku ... A ako je nazovemo magičnom silom,
tim izrazom ćemo samo uplašiti one koji ne znaju o čemu se radi. Ali
ako tako više volite, možete je nazvati magičnom silom – spirituale
robur vocitaveris. Dakle, takva magična sila postoji u unutrašnjem
čoveku. Ali kako između unutrašnjeg i spoljnjeg čoveka postoji
određen uzajamni odnos, ova sila mora prožimati čitavog čoveka”.13

ZAPAŽANJE U SIJAMU

U jednom svom podrobnom opisu verskih obreda, monaškog ži-
vota i „predrasuda” u Sijamu, de la Luber pored ostalog navodi
čudesnu moć koju talapoini (monasi, ili sveti ljudi kod budista) imaju
nad divljim životinjama. „Sijamski talapoin će provesti po nekoliko
sedmica u gustim šumama ispod male nadstrešnice od grana i pal-
minog lišća, i nikada neće zapaliti vatru noću da bi oterao divlje zveri,

13 Baptist Van Helmont: „Opera Omnia”, 1682. str. 720 i druge.
14 De la Luber: „Beleške”, itd. (pogledajte uvod), str. 115.

352

Elementi, elementali i elementarne sile

kao što čine svi drugi ljudi koji putuju kroz šume ove zemlje.” Smatra
se čudom što divlje zveri nikada nisu proždrale ni jednog talapoina.
Tigrovi, slonovi i nosorozi – kojih ima u velikom broju u okolini –
poštuju ove monahe, a putnici smešteni u bezbedne lovačke osma-
tračnice često su imali prilike da posmatraju ove divlje životinje kako
ližu dlanove i stopala talapoina koji spava. „Svi oni upotrebljavaju ne-
ku vrstu magije”, dodaje francuski džentlmen, „i smatraju da je sva
priroda živa (da poseduje dušu);14 isto tako veruju u duhove zaštit-
nike.” Ali ono što izgleda da najviše zaprepašćuje autora je ideja koja
preovladava u Sijamu da će „sve što je čovek bio tokom svog telesnog
života, biti i posle smrti”. „Kada je Tatarin, koji sada vlada Kinom”,
primećuje de la Luber, „prisiljavao Kineze da briju glavu po tatarskom
običaju, nekolicina je radije izabrala smrt nego da, kako su rekli, odu
na drugi svet i pojave se pred svojim precima bez kose na glavi; za-
mišljali su da bi time obrijali i glavu svoje duše!”15 „Ono što je krajnje
bezobrazno”, dodaje ambasador, „u tom njihovom apsurdnom vero-
vanju je da Orijentalci duši pripisuju isključivo ljudski oblik.” Ne
pokušavajući da svog čitaoca prosvetli u pogledu konkretnog oblika
koga bi ovi ‚neprosvećeni’ Orijentalci trebali da odaberu za svoje duše
kada napuste tela, de la Luber nastavlja da iskaljuje svoj bes na ovim
„divljacima”. Za kraj se obrušava i na uspomenu na starog kralja Si-
jama, oca vladara na čiji je dvor poslan, optužujući ga da je besmisleno
straćio preko dva miliona livri* tragajući za ‚filozofskim kamenom’.
„Kinezi su”, kaže on, „za koje se misli da su mudar narod, tokom nekih
tri ili četiri hiljade godina glupo verovali i tragali za ‚univerzalnim
lekom’ za koga su se nadali da bi ih izbavio od neumitne smrti. Oni se
pridržavaju nekih besmislenih predanja, u vezi sa izvesnim retkim po-
jedincima za koje je rečeno da su bili u stanju da prave zlato i da su
živeli neverovatno dugo; među Kinezima, Sijamcima i drugim Ori-
jentalcima je čvrsto ukorenjeno verovanje da postoje ljudi koji su u
stanju da sebe učine besmrtnim, bilo u apsolutnom smislu, ili utoliko

15 Ibid, str. 120.
* Tadašnja francuska novčana jedinica. (prim.prev.).

353

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

što jedino mogu da umru nasilnom smrću.16 U prilog tome navode
izvesne osobe koje su se povukle daleko od ljudi kako bi uživale u
slobodnom i spokojnom životu. Pričaju i o čudesnim znanjima koja
poseduju ovi tobožnji besmrtnici.”

Ako je Dekart, Francuz i naučnik, mogao da, živeći usred civi-
lizacije, čvrsto veruje da je takav univerzalni lek pronađen, i da bi,
ukoliko dođe do njega, mogao da živi bar pet stotina godina, zbog
čega i Orijentalci ne bi imali pravo da veruju u isto? Fiziolozi sa Za-
pada još uvek nisu uspeli da reše glavne probleme života i smrti.
Mišljenja njihovih autoriteta se razilaze čak i oko uzroka fenomena
kao što je san. Kako onda mogu da pretenduju da odrede granice
mogućeg i da definišu šta je nemoguće?

MUZIKA U NERVNIM SLOMOVIMA

Još od najdavnijih vremena filozofi su smatrali da muzika poseduje
jedinstvenu moć nad izvesnim obolenjima, naročito nad nervnim
bolestima. Kirher je preporučuje, budući da je lično iskusio njene
lekovite efekte, i daje podroban opis instrumenta koji je koristio. Bila
je to ‚harmonika’ koja se sastojala od pet kupa od vrlo tankog stakla,
postavljenih u nizu. Dve su bile napunjene različitim vrstama vina, u
trećoj je bio brendi, u četvrtoj ulje, u petoj je bila voda. Iz njih je
izvlačio pet melodičnih zvukova na uobičajeni način, jednostavnim
trljanjem prsta o ivicu kupe. Zvuk ima privlačnu moć; on mami bo-
lest, koja struji iz tela u susret talasima muzike, da bi oboje, pomešavši
se, nestali u prostoru. Asklepije je koristio muziku u iste svrhe, pre
nekih dvadeset vekova; duvao je u trubu kako bi izlečio išijas, pri čemu
su njeni otegnuti zvuci dovodili do podrhtavanja nervnih vlakana, a
bol se u svim slučajevima postepeno povlačio. Demokrit je isto tako

16. Ibid, str 63.

354

Elementi, elementali i elementarne sile

tvrdio da melodični zvuci flaute mogu da izleče mnoge bolesti. Mes-
mer je koristio potpuno istu ‚harmoniku’ koju je Kirher opisao pri svo-
jim magnetskim isceljenjima. Proslavljeni Škot Maksvel je raznim
medicinskim fakultetima ponudio dokaze da je uz pomoć izvesnih
magnetskih sredstava kojima raspolaže u stanju da izleči ma koju
bolest koju su oni proglasili beznadežnim slučajem; to su najčešće bili
epilepsija, impotencija, mentalna oboljenja, hromost, vodena bolest,
kao i najuporniji slučajevi groznice.17

Svako će se sada setiti poznate priče o isterivanju „zlog duha od
Gospoda” koji je obuzeo Saula. Ona ide ovako: „I kad bi duh Božji
napao Saula, David, uzevši gusle, udarao bi rukom svojom, to bi Saul
odahnuo i bilo bi mu bolje, jer bi zli duh otišao od njega.”18

Maksvel u svojoj knjizi “Medicina Magnetica” iznosi sledeće
pretpostavke, koje su u stvari identične sa učenjima alhemičara i ka-
balista.

„Ono što ljudi nazivaju dušom sveta, nije ništa drugo do život,
isto tako vatren, spiritualan, brz, lagan i eteričan kao sama svetlost.
To je sveprisutni duh života; i svuda je potpuno isti ... Sva materija
je potpuno inertna, osim kada je prožeta ovim duhom. On sve stvari
održava u stanju u kome se nalaze. On se u prirodi nalazi potpuno
slobodan; a onaj koji shvata način na koji može da ga sjedini sa
odgovarajućim telom poseduje blago koje prevazilazi sva bogat-
stva.”

“DUŠA SVETA” I NJENI POTENCIJALI

„Ovaj duh je ono što povezuje sva mesta na Zemlji, koji živi kroz
sve i u svemu – adest in mundo quid commune omnibus mextis, in
quo ipsa permanent.”

„Onaj koji poznaje ovaj univerzalni duh života i njegovu primenu
može da izbegne svaku povredu.”19

17 Pogledajte njegove “Confesion”, XIII., 1. c. u predgovoru.
18 1 Sam. 16:23.
19 Aforizmi, str. 22

355

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

„Ukoliko znate kako da iskoristite moći ovog duha i usredsredite
ih na određeno telo, izvešćete delo tajne magije.”

„Onaj koji zna kako da vrši operacije na ljudima pomoću ovog
univerzalnog duha, može da isceljuje i to sa ma koje udaljenosti.”20

„Onaj koji može da pomoću univerzalnog duha ojača pojedinačni
duh, može beskonačno da produžava život.”21

„Duhovi ili emanacije se međusobno mešaju čak i kada su na ve-
likoj međusobnoj udaljenosti. Šta uopšte predstavlja to njihovo
mešanje? To je večno i neprekidno emitovanje zračenja jednog tela
ka drugom.”

„U međuvremenu”, kaže Maksvel, „nije bezopasno izlagati mu
se. Postoji mnoštvo groznih zloupotreba koje bi se mogle dogoditi.”

A sada ćemo da razmotrimo koje su to zloupotrebe mesmeričkih
i magnetskih moći kod nekih isceliteljskih medijuma.

Isceljenje, da bi zaslužilo taj naziv, zahteva ili da pacijent poseduje
bespogovornu veru, ili da iscelitelj raspolaže snažnim zdravljem,
udruženim sa jakom voljom. Onaj kod koga je iščekivanje potpo-
mognuto verom može da isceli samog sebe od bezmalo svake bolesti.
Grob nekog svetitelja; sveta relikvija; talisman; komad papira ili
odeće koga je dodirivao navodni iscelitelj; nekakva tajna lekarija;
pokora ili verski obred; polaganje ruku ili nekoliko svečano izgo-
vorenih reči – bilo šta od svega toga može da bude dovoljno. To je
pitanje temperamenta, mašte, samoisceljenja. Postoje hiljade sluča-
jeva u kojima je doktoru, svešteniku ili nekakvoj relikviji pripisano
ozdravljenje koje je isključivo bilo posledica pacijentove nesvesno
ispoljene volje. Ženi, koja je bolovala od „tečenja krvi” i koja se pro-
bila kroz gomilu ljudi da bi dotakla Isusove „haljine”, rečeno je da
ju je njena „vera” spasla.

Uticaj koji um vrši na telo je tako snažan da je izvodio razna čuda
u svim epohama.

20 Ibid, str. 69.
21 Ibid, str. 70.

356

Elementi, elementali i elementarne sile

„Koliko je samo neočekivanih, iznenadnih i čudesnih isceljenja
izvela puka mašta”, kaže Salverte. „Naše medicinske knjige su pune
činjenica ove vrste koje bi lako mogle da prođu kao čuda.”22

ISCELIVANJE DODIROM I ISCELITELJI

Ali šta ako pacijent nema vere? Ako je fizički negativno polari-
zovan i prijemčiv za spoljne uticaje, a iscelitelj snažan, zdrav, pozi-
tivno polarizovan, odlučan, bolest može biti iskorenjena snagom
isceliteljeve volje koja, svesno ili nesvesno, gravitira univerzalnom
duhu prirode i crpe snagu iz njega, tako da ponovo uspostavlja
narušenu ravnotežu u auri pacijenta. On može kao pomoćno sredstvo
da upotrebi i raspeće – kao što je Gasner (Gassner) činio, ili da upo-
trebi svoje šake i „volju”, poput Francuza Zuava Žakoba (Zouave
Jacob), ili našeg proslavljenog Amerikanca Njutna, iscelitelja mnogih
hiljada paćenika, i mnogih drugih; ili poput Isusa, kao i nekih apo-
stola, može da leči izgovarajući zapovest. U svakom od ovih sluča-
jeva proces je isti.

U svim ovim primerima izlečenje je temeljno i stvarno, kao i bez
ikakvih propratnih negativnih posledica. Ali kada neko ko je sam fizi-
čki bolestan pokuša da leči druge, ne samo što u tome ne uspeva,
nego često svoju bolest prenese pacijentu, usled čega mu iscrpe i ono
malo snage što je ovaj imao. Oronuli kralj David je ojačao svoju po-
sustalu snagu vitalnim magnetizmom mlade Avisage,23 a medicinske
studije nam govore o jednoj staroj gospođi iz Bata u Engleskoj, koja
je iscrpla telesnu snagu dveju mladih devojaka, jedne za drugom, na
isti način. Stari mudraci, kao i Paracelzus, otklanjali su bolest fizi-
čkim kontaktom zdravog organizma i bolesnog dela tela pacijenta, a
pomenuti filozof vatre u svojim radovima hrabro zastupa njihove
teorije. Ukoliko obolela osoba – bilo da je medijum ili ne – pokuša da

22 “Philosophie des Sciences Occultes.”
23 1 Car. 1:1-4, 15.

357

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

leči, njena snaga može biti dovoljna da istisne aktuelnu bolest, da
dovede do njenog poremećaja tamo gde se ona trenutno nalazi, i da
izazove njeno prebacivanje na novo mesto, gde će se uskoro pojaviti
njeni simptomi; u međuvremenu, pacijent će misliti da je izlečen.

Ali šta ako je iscelitelj bolestan u moralnom smislu? Posledice u
tom slučaju mogu biti beskrajno gore, jer lakše je lečiti telesno obo-
ljenje nego pročistiti telo zaraženo moralnom iskvarenošću. Tajne
jednog Morzina (Morzine), Sevenoa (Cevennes), kao i jansenista, još
uvek predstavljaju veliku misteriju kako za fiziologe tako i za psi-
hologe. Ukoliko proročki dar, kao i histerija i iznenadni grčevi, mogu
biti preneti „infekcijom”, zašto ne bi mogli i najrazličitiji poroci? „Is-
celitelj” u takvom slučaju prenosi svom pacijentu – koji je sada nje-
gova žrtva – moralni otrov koji mu inficira um i srce. Magnetni dodir
iscelitelja je sada prljav; njegov pogled – skrnavljenje. Subjekt koji
pasivno prima uticaje nema nikakvu zaštitu protiv ove perfidne prlja-
vštine. Iscelitelj ga drži pod svojom kontrolom, začaranog i bespo-
moćnog, kao što zmija dočepa jadnu, nemoćnu pticu. Neprocenjivo
je zlo koje takav „isceliteljski medijum” može da prouzrokuje, a
takvih je na stotine.

Ali, kao što smo već rekli, postoje i pravi iscelitelji, nalik bo-
žanstvima, koji su, bez obzira na svu pakost i skepsu svojih aroga-
ntnih protivnika postali čuveni u istoriji čitavog sveta. Takvi su Kure
d’Ars iz Liona, Žekob i Njutn. Takvi su bili i Gasner, sveštenik iz
Klorstela, kao i dobro poznati Valentajn Grejtrejks, neobrazovani i
siromašni Irac, čije je sposobnosti potvrdio slavni Robert Bojl,
predsednik Kraljevskog Društva iz Londona, 1670. godine. Međutim,
1870. bi ga poslali u Bedlam (stara ustanova za mentalno obolele u
Londonu, koja je postala sinonim za nehumane uslove života i po-
stupanje sa pacijentima, prim.prev.) zajedno sa drugim isceliteljima,
da se neki drugi predsednik istog tog Društva bavio ovim slučajem,
ili bi ga profesor Lankester „prozvao” na osnovu Zakona o skitni-
cama, zbog toga što je podanicima Njenog Veličanstva „vračao i
radio štošta drugo”.

358

Elementi, elementali i elementarne sile

Ali da bismo zaključili spisak svedoka, koji bismo mogli da pro-
dužavamo u beskraj, biće dovoljno da kažemo da, od prvog do po-
slednjeg, od Pitagore do Elifasa Levija, od najvišeg do najnižeg, svaki
od njih uči da oni koji su skloni porocima nikada ne poseduju magi-
jske moći. Jedino onaj čije je srce čisto „vidi Boga” ili ispoljava
božanske talente – jedino su takvi u stanju da isceljuju bolesti tela i
da dopuste da ih, uz relativnu sigurnost, vode „nevidljive sile”. Jedino
takvi mogu da smire uznemirene duhove svoje braće i sestara, jer
lekovita voda ne dolazi sa zatrovanog izvora; grožđe ne raste u trnju,
a čičak ne rađa smokve. Ali, i pored svega toga, „magija nema ničeg
natprirodnog u sebi”; ona je nauka, čak je i „isterivanje đavola” bilo
jedna od njenih grana, o kojoj su Inicirani napravili posebnu studiju.
„Ta veština, kojom se demoni izbacuju iz ljudskog tela, nauka je koja
koristi ljudima i leči ih”, kaže Josif.24

Prethodne napomene su dovoljne da pokažu zbog čega se čvrsto
držimo drevne mudrosti, dajući joj prednost u odnosu na ma koje
nove teorije što su mogle da niknu iz savremenih događanja, poštu-
jući zakone koji upravljaju vezama unutar čitave vaseljene i čo-
vekovim okultnim moćima. Dok fenomeni fizičke prirode mogu biti
od koristi da probude interesovanje materijalista, i da potvrde, ako
ne u potpunosti, onda bar da navedu na zaključak kako imamo ra-
zloga da verujemo u život naših duša i našeg duha posle smrti, veliko
je pitanje da li, u njihovom sadašnjem vidu, fenomeni koji se izvode
u današnje vreme ne čine više štete nego koristi. Mnoštvo umova,
nestrpljivih da dođu do dokaza besmrtnosti, brzo zastranjuju u fana-
tizam, a fanatici se, kako Stouv primećuje, „rukovode maštom, a ne
razmišljanjem.”

24 Josif Flavije: “Judejske starine”, VIII., 2.

359

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

“DIJAKA” I PORFIRIJEVI ZLI DEMONI

Nesumnjivo je da oni koji veruju u savremene fenomene mogu da
tvrde kako poseduju razne „talente”, ali se „razlikovanje duhova” oči-
gledno ne nalazi na ovom spisku „duhovnih” darova. Govoreći o „Di-
jaki”, koju je jednog lepog jutra otkrio u nekom zabačenom kraju
„Zemlje večnog leta”, A. Dž. Dejvis, veliki američki vidovnjak,
primećuje:

„Dijaka je onaj koji oseća ludačko zadovoljstvo u raznim ulo-
gama, u izvođenju trikova, u oponašanju protivnika, za koga molitva
vredi isto koliko i ogovaranja, koji je preopterećen strašću za kit-
njastim govorima; ... moralno sakat, on je bez ikakvog osećaja za
pravdu, čovekoljublje ili nesebičnu naklonost. On ne poznaje ono
što ljudi nazivaju osećajem zahvalnosti; smisao mržnje i ljubavi mu
je potpuno isti; njegov moto drugima često izgleda zastrašujuće – JA
je sve oko čega se vrti život individue, a veličanstveno uništenje na
kraju stavlja tačku na život svake jedinke.25 Nedavno je izvesno lice,
koje se potpisalo kao Svedenborg, poručilo jednoj ženi-medijumu
sledeće: ‚Šta god da je bilo, da jeste, da će biti ili bi moglo da bude
ono JA SAM; lični život je samo hrpa iluzija neurotičara koji previše
razmišljaju, srljajući ka središtu u kome je srce večne smrti!’ ”26

Porfirije, čiji radovi – da upotrebimo izraz jednog razočaranog
poklonika fenomena – „trunu poput ostalog prepotopskog smeća po
zaboravljenim spremištima”, ovako govori o ovim Dijakama – uko-
liko je to odgovarajući naziv za njih – ponovo otkrivenim u deve-
tnaestom veku:

25 „The Diakka and their Victims; an Explanation of the False and Repulsive in Spir-
itualism” (Dijake i njihove žrtve; objašnjenje lažnih i odvratnih stvari u spiritualizmu).

26 Pogledajte poglavlje o ljudskim duhovima koji naseljavaju osmu sferu i čiji kraj
obično predstavlja potpuno uništenje lične individualnosti.

360

Elementi, elementali i elementarne sile

„Uz direktnu pomoć ovih zlih demona može se izvesti svaka vrsta
vradžbina ... one su rezultat njihovog delovanja, a ljudi koji nanose
povrede svojim bližnjim pomoću vradžbina najčešće su poštovaoci
ovih demona, naročito njihovog poglavara. Ovi duhovi provode
vreme obmanjujući nas, izvodeći razne vrste jeftinih čuda i iluzija;
njihova ambicija je da ih smatraju bogovima, dok njihov poglavar
zahteva da ga priznaju za vrhovno božanstvo.”27

„Duh” koji se potpisao kao Svedenborg – navodeći od reči do reči
ono što piše u Dejvisovom radu “Dijake” – koji nagoveštava da se
na njega odnosi JA SAM, savršeno nalikuje predvodniku Porfirijevih
zlih demona.

Šta bi bilo prirodnije od ovakvog klevetanja drevnih i iskusnih
teurgista od strane izvesnih medijuma, kada vidimo da je Jamblih,
izlagač spiritualne teurgije, strogo zabranjivao svaki pokušaj da se
izvedu prikazivanja ovakvih fenomena, osim kada im je prethodila
duga priprema u vidu moralnog i fizičkog pročišćenja, i to pod
vođstvom iskusnih teurgista. Štaviše, on izjavljuje da su, uz vrlo retke
izuzetke, slučajevi kada osoba „izgleda izdužena ili deblja, ili kada
lebdi u vazduhu” siguran znak da su je zaposeli zli demoni.28

Sve na ovom svetu dospeva u svoje vreme; istina, ma koliko
čvrsto bila utemeljena na neoborivim dokazima, neće pustiti koren i
izrasti osim ako, poput biljke, ne bude posejana u pravo vreme. „To
doba mora biti pripremljeno, kaže profesor Kuk; pre svega tridesetak
godina sam sadržaj ovog skromnog rada bi ga osudio na samouni-
štenje. Ali savremeni fenomen, bez obzira na svakodnevna raskrinka-
vanja, na ismevanje kome ga izlaže svaki materijalista i na brojne
sopstvene greške, narasta i postaje sve bolje potkrepljen činjenicama,
ako već ne mudrošću i duhom. Ono što bi pre samo dvadesetak godi-
na izgledalo jednostavno apsurdno, sada može da bude razmotreno
zahvaljujući tome što su velika naučna imena potvrdila ove feno-
mene. Na nesreću, čak iako se svakodnevno povećava uticaj ovih fe-

27 Porfirije: „O dobrim i zlim demonima”.
28 „De Mysteriis Egyptorum” (O egipatskim misterijama), knjiga III., poglavlje. 5.

361

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

nomena, nema odgovarajućeg poboljšanja u filozofiji koja ih prati.
„Razlikovanje duhova” je i sada isto tako bedno kao što je oduvek
bilo.

Među današnjim piscima o spiritizmu možda nijedan ne uživa veće
uvažavanje zbog svog karaktera, obrazovanja, iskrenosti i sposobnosti
od Ipsa Sardženta iz Bostona u Masačusetsu. Njegova monografija
pod naslovom „Opipljivi dokazi besmrtnosti” (The Proof Palpable of
Immortality) zasluženo zauzima istaknuto mesto među radovima na
ovu temu. Nastojeći da, iz najboljih namera, odbrani integritet medi-
juma i njihovih fenomena, gospodin Sardžent je ipak prinuđen da kaže
sledeće: „Moć duhova da reprodukuju odraze ličnosti koje su napustile
ovaj svet nameće sledeće pitanje: koliko uopšte možemo biti sigurni
u identitet ma kog duha, kakvi god testovi bili u pitanju? Još nismo ni
izdaleka dovoljno saznali da bismo mogli da damo pouzdan odgovor
... Ima još mnogo toga u načinu izražavanja i ponašanju ove vrste ma-
terijalizovanih duhova što i dalje predstavlja zagonetku.” Nema sumnje
da je gospodin Sardžent najkompetentniji da prosudi o intelektualnim
dometima većine duhova koji se skrivaju iza fizički opipljivih feno-
mena, a on kaže: „Velika većina pripada plitkoumnoj sorti, kao što je
i na ovom svetu.” Voleli bismo da znamo, ako je takvo pitanje na mestu,
zbog čega pokazuju tako malo inteligencije ako su u pitanju duhovi
ljudskih bića? Ili intelignetni ljudski duhovi ne mogu da se materija-
lizuju, ili duhovi koji su u stanju da se materijalizuju nemaju ljudsku
inteligenciju pa, prema onome što je sam gospodin Sardžent pokazao,
može da se radi samo o „elementarnim” duhovima koji su potpuno
izgubili svaku vezu sa ljudima, ili je reč o onoj vrsti demona koja se,
prema persijskim magima i Platonu, nalazi između bogova i bestelesnih
ljudskih likova.

Postoje pouzdana svedočanstva, među njima i jedno od gospodina
Kruksa, koja pokazuju da mnogi „materijalizovani” duhovi govore
čujnim glasom. Međutim, mi smo već pokazali, na osnovu sve-
dočenja drevnih mudraca, da glas ljudskih duhova nije i ne može biti
artikulisan; on, po Emanuelu Svedenborgu, podseća na „duboke uz-

362

Elementi, elementali i elementarne sile

disaje”. Koja je od ove dve vrste svedoka verodostojnija? Da li su to
drevni filozofi koji su se oslanjali na iskustvo tolikih vekova teurgi-
jske prakse, ili savremeni spiritisti koji se njome uopšte nisu bavili i
koji nemaju činjenice na kojima bi zasnovali svoje mišljenje, osim
onih koje su im preneli sami „duhovi”, čiji identitet nemaju načina
da provere? Postoje medijumi čiji su organizmi ponekad uspevali da
prizovu stotine ovih navodno „ljudskih” obličja. Pa ipak, ne možemo
da se setimo da smo videli ili čuli makar jednog koji izražava bilo
šta osim najbanalnijih ideja. Ova činjenica bi morala da privuče
pažnju čak i najlakovernijih spiritista. Ukoliko duh uopšte može da
govori, i ako je put otvoren kako inteligentnim tako i neinteligentnim
bićima, zbog čega nam se ponekad ne obrate na način koji makar u
najmanjoj meri poseduje kvalitete saopštenja koja primamo posred-
stvom „direktnog zapisivanja”? Gospodin Sardžent ističe jednu
veoma sugestivnu i značajnu ideju u sledećoj rečenici: „Koliko su
njihove mentalne operacije i memorija ograničeni samim činom ma-
terijalizacije, a koliko intelektualnim mogućnostima samog medi-
juma, još uvek je pitanje.”29 Ukoliko su iste vrste materijalizovanih
„duhova” odgovorne za direktno pisanje poruka, i obe se manifestuju
posredstvom medijuma, a jedna priča besmislice dok nam druga često
izlaže uzvišena filozofska učenja, zbog čega bi „intelektualni dometi
medijuma” više ograničavali njihove mentalne operacije u jednom
slučaju nego u drugom? Medijumi koji izvode materijalizacije – bar
koliko smo zaključili na osnovu naših posmatranja – sigurno nisu
nižeg obrazovanja od mnogih seljaka i mehaničara koji su u raznim
momentima, pod uticajem natprirodnih sila, objavljivali svetu duboke
i uzvišene ideje. Istorija psihologije nudi mnoštvo primera koji ilus-
truju ovu poentu, a među njima se posebno ističu Beme, nadahnuti
ali neobrazovani obućar, i naš sopstveni Dejvis. Što se tiče nerazvi-
jenog intelekta, smatramo da nije potrebno tragati za drastičnijim
primerom od dece-proroka iz Sevenoa, zatim raznih pesnika i vidov-

29 Epes Sargent: “Proof Palpable of Immortality”, str. 45.

363

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

njaka, kakvi su već spominjani u prethodnim poglavljima. Kada se
duhovi budu snabdeli govornim organima, sigurno im neće biti ništa
teže da govore kao što bi to činile osobe sa sopstvenim obrazova-
njem, inteligencijom i društvenim rangom u pravom životu, nego da
svaki put jednoličnim glasom ponavljaju trivijalnosti i, rekli bismo
prečesto, iste otrcane fraze. Što se tiče ohrabrujuće primedbe gospo-
dina Sardženta da „kako je nauka o spiritizmu još u povoju, možemo
se nadati da će ovo pitanje uskoro biti bolje osvetljeno”, bojimo se
da je naš odgovor da to svetlo nikada neće zasijati iz „mračnih kabi-
neta”.30

Jednostavno je smešno i apsurdno tražiti od svakog proučavaoca
koji istupi kao svedok aktuelnih „čuda” i psiholoških fenomena di-
plomu magistra ili doktora nauka. Iskustvo iz proteklih četrdeset go-
dina nam govori da nisu uvek „naučno istrenirani” umovi najbolji u
stvarima koje traže jednostavan, zdrav razum i iskreno iznetu istinu.
Ništa ne zaslepljuje tako kao fanatizam, ili jednostrano posmatranje
jednog problema. Kao ilustraciju za ovo možemo uzeti kako orijen-
talnu magiju ili antički spiritualizam, tako i savremene fenomene.
Stotine, pa čak i hiljade savršeno verodostojnih svedoka, vrativši se
posle dužeg boravka ili putovanja po Istoku, potvrdili su činjenicu
da su neobrazovani fakiri, šeici, derviši i lame u njihovom prisustvu,
bez ičije pomoći i bez ma kakvih uređaja, izvodili čuda. Svi su po-
tvrdili da su fenomeni koji su im prikazani bili suprotni svim pozna-
tim zakonima nauke, i da su ukazivali da postoje mnoge, još uvek
nepoznate, okultne sile u prirodi, kojima naizgled upravljaju nad-
ljudske inteligencije. Kakav su stav zauzeli naši naučni krugovi
prema ovom problemu? Koliko su svedočenja pojedinih umova naj-
višeg „naučnog treninga” uticala na stavove u sopstvenoj, naučnoj
sredini? Da li su istraživanja profesora Hejra i de Morgana, Kruksa i
Volasa, de Gasparina i Tirija, Vagnera i Butlerova, itd., makar na
trenutak pokolebala njihov skepticizam? Kako su gledali na lična

30 Pogledajte Mat. 24:26.

364

Elementi, elementali i elementarne sile

iskustva koja je Žakolio imao sa fakirima u Indiji, ili na psihološka
objašnjenja profesora Pertija iz Ženeve? Koliko na njih uopšte utiče
glasni krik čovečanstva, koje žudi za opipljivim, jasno pokazanim
znamenjima Boga, individualne duše i večnog postojanja – i kakav
je njihov odgovor? Srušili su i uništili svaki trag duhovnosti, ali nisu
izgradili ništa da je zameni. „Ne možemo da ustanovimo njeno po-
stojanje pomoću retorti ili posuda za topljenje”, kažu, „prema tome,
sve je to samo obmana!” U ovom dobu kojim gospodare hladni rezon
i predrasude, čak i crkva mora da se obrati nauci za pomoć. Vera
građena na živom pesku i visoko uzdignute dogme koje su bez ika-
kvog osnova ruše se u prah na ledeni dodir naučne istine utvrđene is-
traživanjima, povlačeći sa sobom i prâvu veru. Ali u ljudskom srcu
uporno istrajava žudnja za nekim vidljivim znakom Boga i života
posle smrti. Uzaludni su svi sofizmi nauke; ona nikada neće moći da
uguši glas prirode. Njeni predstavnici su jedino uspeli da zatruju čiste
vode iskrene vere, pa se ljudski rod sada ogleda u mutnim vodama,
punim kala uskomešanog sa dna nekada čistog izvora. Čovekolikog
Boga naših predaka su zamenila čovekolika čudovišta; što je još gore,
vode u kojima se čovečanstvo ogleda na svojoj nemirnoj površini
prikazuju izopačeni odraz istine i činjenica, kakve priziva njegova
zabludela mašta. Poštovani Bruk Herford (Brooke Herford) piše:

„Ono što hoćemo nije čudo nego neki opipljivi dokaz duhovnog
i božanskog. Ljudi više ne traže takav ‚znak’ od proroka, već od
naučnika. Ljudi osećaju da svo to pipanje u mraku, oko samih ivica
najskrivenijeg kutka stvorenog sveta treba da dovede tragaoca do
činjenica koje grade samu osnovu svega što postoji, do nepogrešivih
znakova samog Boga.”

Znaci su tu, isto tako i naučnici; šta još možemo da očekujemo od
njih, pošto su tako dobro obavili svoj posao? Zar ti titani ljudske misli
nisu izvukli Boga iz Njegovog skrovišta i srušili ga u prah, ponudivši
nam umesto Njega protoplazmu?

Na sastanku Britanskog udruženja, održanom u Edinburgu 1871.,
ser Vilijem Tomson je rekao sledeće: „Nauka se obavezala večnim
zakonom časti da se neustrašivo suoči sa svakim problemom koji se

365

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

može korektno izneti pred nju.” Profesor Haksli sa svoje strane
primećuje: „Što se tiče čuda, mogu jedino da kažem da se, kako ja to
shvatam, reč ‚nemoguće’ ne može primenjivati na filozofske prob-
leme.” Veliki Humbolt primećuje da „predrasude usled kojih skepti-
cizam odbacuje činjenice ne proverivši njihovu istinitost u nekim
slučajevima nanose više štete od bespogovornog verovanja u sve i
svašta”.

Ovi ljudi su pokazali da sami ne veruju u sopstvena učenja. Odba-
cili su mogućnost, koja im se ukazala otvaranjem Orijenta, da lično
ispitaju fenomene što ih potvrđuje svaki putnik koji je prošao kroz
ove zemlje. Da li su naši fiziolozi i patolozi ikada pomislili koliku bi
korist mogli da imaju ukoliko bi uspeli da proniknu u naznačajniji
problem kojim se ikada bavila ljudska misao? Ne, nikako, jer se
nikada nisu usudili. Ne treba očekivati da će ‚krem nauke’ iz Evrope
i Amerike preduzeti zajedničko putovanje na Tibet i u Indiju, kako
bi na licu mesta ispitali čuda koja izvode fakiri! Čak i kada bi jedan
od njih pošao kao usamljeni hodočasnik da se lično uveri u čuda
stvaranja u toj zemlji iz bajke, ko bi od njegovih kolega poverovao
njegovim rečima?

Bilo bi koliko zamorno toliko i nepotrebno da počnemo iznova
da ređamo činjenice koje su drugi sa takvom žestinom isticali;
gospoda Volas i V. Hjuit31 su u više navrata upečatljivo opisali hiljadu
i jednu apsurdnu grešku koju su napravila naučna društva Francuske
i Engleske vođena svojim slepim skepticizmom. Ako je jedan Kivije
mogao da odbaci fosil koga je 1828. iskopao francuski geolog Bue
jedino zato što je pomenuti anatom mislio da je pametniji od svog
kolege, uporno odbijajući da poveruje da se ljudski skelet može pro-
naći dvadeset pet metara duboko u mulju Rajne, i ako je Francuska
akademija mogla da 1846. odbaci tvrdnje Bušea de Pertjea, da bi
sama došla pod udar kritike već 1860. kada je istinitost Pertjeovih
otkrića i zapažanja potvrdilo više geologa koji su pronašli oružja od

31 Pogledajte Volasa: “Miracles and Modern Spiritualism” i V. Hjuita: “History of the
Supernatural”, tom II

366

Elementi, elementali i elementarne sile

kremena u naslagama šljunka u severnoj Francuskoj, i ako je 1825.
godine, ismejano svedočenje MakInerija McEnery u kome tvrdi da
je u pećini Kents Hol pronašao komade obrađenog kremena pored
ostataka izumrlih vrsta životinja;32 i da su se podsmevali još više, ako
je to moguće; da su sva ta ismevanja i preterivanja skeptika doživela
debakl 1865. kada se pokazalo da su bila bez ikakve osnove; kada su
– kako kaže gospodin Volas „potvrđeni raniji izveštaji sakupljani
punih četrdeset godina, i pokazano da je stvarnost još čudesnija” –
ko može da ostane toliko naivan da i dalje veruje u nepogrešivost
naše nauke? I zašto bismo se uopšte čudili nedostatku moralne hra-
brosti kod pojedinih članova te velike, tvrdoglave grupe koja pred-
stavlja savremenu nauku?

NEUGASIVA SVETILJKA

I tako su jedna za drugom činjenice bile diskreditovane. Sa svih
strana neprestano dopiru prigovori. „O psihologiji se tako malo zna!”
jada se jedan član Kraljevskog društva. „Moramo da priznamo da
znamo jako malo o fiziologiji, ako uopšte nešto znamo”, kaže drugi.
„Od svih nauka, nijedna ne počiva na tako klimavim osnovama kao
medicina,” preko volje priznaje treći. „Šta znamo o navodnim nervnim
fluidima? ... Još uvek ništa”, nabacuje četvrti; i tako dalje, u svakoj
grani nauke. A u međuvremenu, najzanimljivije fenomene u prirodi,
koji mogu biti protumačeni jedino uz pomoć fiziologije, psihologije i
„još uvek nepoznatih” fluida, odbacuju kao obmanu ili, ako se i pokažu
istinitim, naučnike jednostavno „ne zanimaju”. Ili, što je još gore, kada
neki subjekt, čiji organizam pokazuje prisustvo najvažnijih odlika
takvih okultnih mada savršeno prirodnih moći, ponudi da na njemu vrše

32 Pogledajte Volasov referat pročitan pred Dijalektičkim dru-štvom 1871.: “Answer
to Hume”, etc..

367

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

ispitivanja, umesto da pošteno pokušaju da izvedu nekoliko eksper-
imenata s njim, otkrije da mu je naučnik postavio zamku (?) a za svoj
trud bude nagrađen osudom na tri meseca zatvora! Baš ohrabrujući
primer.

Lako je razumeti da u činjenicu, iznetoj 1731., koja svedoči o do-
gađaju što se odigrao za vreme pontifikata Pavla III, recimo, niko
više ne veruje 1876. godine. A kada naučnicima kažu da su Rimljani
održavali svetlo u svojim grobnicama tokom bezbroj godina uljanim
lampama od zlata, i da su jednu takvu stalno goreću lampu pronašli
kako svetli punim sjajem u grobnici Tulije, Ciceronove ćerke, bez
obzira na činjenicu da je grobnica bila zatvorena tokom 1.550 godi-
na33 – svakako da imaju izvesno pravo da posumnjaju, pa čak i od-
bace takvu tvrdnju, sve dok se lično ne uvere, na osnovu sopstvenih
čula, da je takva stvar moguća. Međutim, u tom slučaju bi mogli da
glatko odbace svedočanstva svih drevnih i srednjovekovnih filozofa.
Sahranjivanje živih fakira i njihov kasniji povratak u život, pošto su
proveli trideset dana pod zemljom, mogu da im izgledaju u najmanju
ruku sumnjivo. Isto važi i za nanošenje smrtonosnih povreda samom
sebi, i za slučajeve u kojima su razne lame prisutnima bukvalno
pokazivale sopstvenu utrobu, da bi odmah zatim zaceljivali svoje
rane.

Sigurno je da izvesnim ljudima, koji odbacuju čak i svedočanstva
sopstvenih čula u pogledu fenomena izvedenih u njihovim zemljama,
priče koje se mogu naći u klasičnoj literaturi i zabeleškama puto-
pisaca moraju da izgledaju potpuno apsurdne. Ali ono što nikada
nećemo biti u stanju da shvatimo jeste kolektivna tvrdoglavost čitavih
akademija, suočenih sa mnoštvom gorkih lekcija u prošlosti, kada su
ove institucije „mistifikovale smisao svojih pouka rečima koje ništa
ne znače.” Poput Gospoda koji odgovara Jovu „iz vihora”, magija
može savremenoj nauci da kaže: „Gde ste bili kada ja položih temelje
Zemlji? Recite, ako ste razumeli! I ko ste vi da kažete prirodi:

33 “Philologos” (Bejlijevo) drugo izdanje.

368

Elementi, elementali i elementarne sile

‚Do ovde ćeš doći, ali ne dalje; tu će tvoji gordi talasi biti zau-
zdani’?” Zar je važno ako oni i dalje poriču? Mogu li sprečiti fe-
nomene da se odigravaju na sve četiri strane sveta, čak i da je njihov
skepticizam hiljadu puta žešći? Fakire će i dalje zakopavati i oni će
se vraćati u život, zadovoljavajući radoznalost putnika iz Evrope; a
lame i indijske askete će ranjavati svoja tela, sakatiti ih, pa čak i prosi-
pati sopstvenu utrobu, da bi se posle svega sasvim dobro osećali; po-
ricanja čitavog sveta se neće pretvoriti u vihor dovoljno jak da
pomrači neugasive lampe koje i dalje gore u nekim od podzemnih
grobnica Indije, Tibeta i Japana. Jednu od takvih lampi pominje po-
štovani S. Mejtir iz londonske Misije. U hramu grada Trivandruma,
u kraljevini Travankore u južnoj Indiji „postoji duboki bunar u
samom hramu, u koga vernici godinu za godinom bacaju ogromne
količine dragocenosti, kao i na drugo mesto, u šupljinu pokrivenu ka-
menom, gde se nalazi velika lampa od zlata, koja, od kako je pre 120
godina upaljena neprekidno gori”, kaže ovaj misionar u svom opisu
tog mesta. Katolički misionari čudesna svojstva ovih lampi pripisuju,
samo po sebi se podrazumeva, ljubaznoj predusretljivosti nečastivog.
Jedan opre-zniji protestantski bogoslov ih takođe pominje, ali se uz-
država od komentara. Otac Ik je video i ispitao jednu od takvih lampi,
a isto su uradili i drugi ljudi koji su bili dovoljno srećni da osvoje
poverenje i prijateljstvo istočnjačkih lama i veroučitelja. Isto tako ne
mogu biti odbačena ni čuda kojima je prisustvovao kapetan Lejn u
Egiptu; iskustvo Žakolija u Benaresu i doživljaji ser Čarlsa Nejpiera
(Charles Napier); levitiranje ljudi usred bela dana, koje se jedino
može objasniti na način iznesen u Uvodnom poglavlju ovog rada.34
Takve levitacije je potvrdio – pored gospodina Kruksa – i profesor
Perti, koji pokazuje kako su izvođene u otvorenom prostoru i trajale
ponekad i po dvadeset minuta; svi ovi fenomeni, kao i mnoštvo dru-
gih, događali su se, događaju se i događaće se u svakoj zemlji na
našoj planeti, uprkos svim skepticima i naučnicima koje je evolucija
izvela iz mulja Silurskih mora.

34 Pogledajte u pojmovnik pod „Etrobatija” (Æthrobacy).

369

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

Među ismevanim tvrdnjama alhemičara je i ona o lampama koje
neprestano svetle. Ukoliko kažemo čitaocu da smo imali prilike da
ih sami vidimo, mogu nam postaviti pitanje – u slučaju da iskrenost
naših ličnih uverenja nije dovedena u pitanje – kako možemo da
tvrdimo da lampe koje smo videli zaista „neprekidno svetle” budući
da je period našeg posmatranja trajao vrlo kratko? Jednostavno na
taj način što znamo koji su sastojci upotrebljeni, na koji način su kon-
struisane i koji je prirodni zakon primenjen u ovom slučaju, sigurni
smo da bi jedno istraživanje sprovedeno u odgovarajućim uslovima
samo moglo da potvrdi našu izjavu. Koji su to uslovi i od koga se
znanje o tome može dobiti, naši kritičari moraju sami da otkriju, pro-
lazeći kroz sve ono kroz šta smo i mi morali da prođemo. U među-
vremenu, navešćemo samo mali broj od 173 autoriteta koji su pisali
na ovu temu. Nijedan od njih, koliko možemo da se prisetimo, nije
tvrdio da će ove lampe po grobnicama goreti doveka, već jedino
tokom nekog neodređenog broja godina, a zabeleženi su slučajevi
kada su neprekidno gorele tokom više vekova. Niko neće poreći da
ukoliko postoji prirodni zakon po kome lampa bez dodatnog goriva
može da gori desetak godina, ne postoji razlog zbog koga po istom
zakonu sagorevanje ne bi moglo da traje stotinu ili hiljadu godina.

Među mnoštvom dobro poznatih osoba koje su čvrsto verovale i
svim silama dokazivale da su takve lampe po grobnicama gorele po
nekoliko stotina godina, i da bi nastavile da gore možda beskrajno, da
ih nisu ugasili, ili da same lampe nekim slučajem nisu razbijene,
možemo da ubrojimo sledeća imena: Klimenta Aleksandrijskog, Her-
molausa Barbarusa, Apijana, Buratinusa, Citezijusa, Celijusa, Foksi-
jusa, Kosteusa, Kasalijusa, Kedrenusa, Delrijusa, Ericijusa, Gesnerusa,
Jakobonusa, Lendera, Libavijusa, Lazijusa, P. dela Mirandolu, Fi-
laleteja, Licetusa, Majolusa, Maturantijusa, Baptistu Portu, Panciro-
lusa, Ruselijusa, Skardonijusa, Ludovikusa Vivesa, Volateranusa,
Paracelzusa, nekoliko arapskih alhemičara, i, najzad, Plinija, Solinusa,
Kirhera i Albertusa Magnusa.

370

Elementi, elementali i elementarne sile

Njihovo otkriće se pripisuje drevnim Egipćanima, tim sinovima
zemlje hemije.35 U najmanju ruku, oni su upotrebljavali ovakve
lampe daleko pre ma kog drugog naroda, zbog specifičnosti njihovih
verskih učenja. Za astralnu dušu mumije se verovalo da se zadržava
u blizini tela svo vreme trajanja neophodnog ciklusa od tri hiljade
godina. Ona je bila povezana sa telom magnetskom niti, koja se
mogla prekinuti jačim naprezanjem, a Egipćani su se nadali da bi
neprekidno goruća lampa mogla da natera materiji sklonije duše da
se rastanu od svog zemaljskog prebivališta i zauvek se sjedine sa svo-
jim božanskim JA. Zbog toga su kačili lampe po grobnicama bogatih.
Takve lampe su često pronalažene u podzemnim pogrebnim prostori-
jama, a Licetus je ispisao jedan veliki list dokazujući da je u njegovo
vreme, kad god bi otvarali neku grobnicu, u njoj bila goruća lampa,
koju bi odmah ugasili da ne bi oskrnavili grobno mesto. T. Livije,
Buratinus i Mihael Šata (Michael Schatta) su, u svojim pismima Kir-
heru,36 tvrdili da su pronašli mnoštvo lampi u podzemnim lagumima
starog Memfisa. Pausanije pominje zlatnu lampu u hramu Minerve
u Atini, za koju kaže da je delo veštine izvesnog Kalimaha, i da je
neprekidno gorela punu godinu. Plutarh37 tvrdi da je video jednu ta-
kvu lampu u hramu Jupitera Amona, i da su ga hramski sveštenici
uveravali kako ona neprekidno gori već godinama, i mada je slo-
bodno visila u prostoru, ni vetar ni voda nisu mogli da je ugase. Sveti
Avgustin, autoritet rimo-katoličke crkve, takođe opisuje jednu lampu
u Venerinom svetilištu, iste vrste kao i prethodne, koju nije mogao
da ugasi ni najjači vetar ni voda. „U Edesi su pronašli lampu”, kaže
Kedrenus, „koja je, skrivena na vrhu izvesne kapije, gorela punih 500
godina.” Ali od svih takvih lampi najčudesnija je ona koju pominje
Olibije Maksimus iz Padove. Pronađena je blizu Ateste, a Skar-
donijus38 nam je živo opisuje: „U velikoj zemljanoj urni se nalazila

35 Psal105:23.„U zemlju Hamovu” ili chem, hem, odakle potiču izrazi alhemija i hemija.
36 “Œdipi Ægyptiaci Theatrum Hieroglyphicum”, str. 544.
37 Lib. de Defectu Oraculorum
38 Lib I., odeljak 3, Cap. ult.

371

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

manja, a u njoj je jedna lampa neprekidno gorela tokom 1.500 godina,
sagorevajući neku savršeno čistu tečnost koja se nalazila u dve boce,
jednoj od zlata i drugoj od srebra. O njima se stara Franciskus Matu-
rantijus, koji ih ceni više od svega.”

Ne obazirući se na preterivanja, i odbacujući kao neosnovane
tvrdnje savremene nauke da je nemoguće napraviti takve lampe, upi-
tali bismo da li bi, u slučaju da se ispostavi kako su neugasive vatre
zaista postojale u vremenima „čuda”, trebalo drugačije gledati na
lampe koje su gorele po hrišćanskim hramovima, ili svetilištima
Jupitera, Minerve i drugih paganskih božanstava. Prema izvesnim
teolozima, izgleda da su ove druge (hrišćanstvo takođe tvrdi da ih
je upotreblj-avalo) gorele zahvaljujući nekakvoj božanskoj, čudesnoj
sili, i da je njihova svetlost, stvorena „paganskom” veštinom, održa-
vana ‚lu-kavošću nečastivog’. Kirher i Licetus pokazuju da su bile
postavlj-ane na sledeća dva načina. Lampu u Antiohiji, koja je gorela
punih 1.500 godina i nalazila se na otvorenom, javnom mestu, iznad
ulaza u crkvu, održavala je „sila božija”, koja je „stvorila i bezbroj
zvezda da gore večnim plamenom”. A što se tiče paganskih lampi,
Sv. Avgustin nas uverava da su one delo đavola koji „nas vara na
hiljadu načina”. Šta bi Satani bilo lakše nego da prikaže blesak sve-
tlosti ili upali blistavi plamen pred onima koji se prvi put spuštaju u
takvu podzemnu prostoriju?

Svi pravoverni hrišćani tvrde da je tokom pontifikata Pavla III,
prilikom otvaranja grobnice kraj Apijskog puta u Rimu pronađeno
telo mlade devojke kako pliva u nekoj svetlucavoj tečnosti, koja ga
je tako dobro očuvala da je lice izgledalo izuzetno lepo i delovalo
kao da je živo. Kraj njenih stopala je gorela lampa, čiji se plamen
ugasio kada je grobnica otvorena. Na osnovu uklesanih znakova
otkriveno je da je grobnica zatvorena pre više od 1.500 godina, i pret-
postavljeno da je pronađeno telo pripadalo Tulioli, ili Tuliji, Ci-
ceronovoj kćeri.39

39 Detalji ove priče se mogu pronaći u jednom radu Erazmusa Franciskusa, koji
navodi Flaumerusa, Pancirolusa i mnoge druge.

372

Elementi, elementali i elementarne sile

Hemičari i fizičari odbacuju mogućnost postojanja lampi koje bi
neprekidno svetlele, tvrdeći da koja god materija bila razložena u
paru ili dim ne može da ostane stabilna, već mora da bude utrošena,
a kako uljno gorivo upaljene lampe isparava, plamen ne može
neograničeno da traje jer nema šta da ga hrani. Na drugoj strani, al-
hemičari poriču da svo gorivo upaljenog plamena neizbežno mora
da se pretvori u paru. Oni kažu da postoje stvari u prirodi koje ne
samo što će se odupreti sili vatre i ostati neutrošene, nego će se po-
kazati neugasivim, bilo da je reč o vetru ili vodi. U jednoj staroj
studiji iz hemije napisanoj 1700-te, nazvanoj Nekrokedeia autor u
više navrata pobija tvrdnje raznih alhemičara. Ali, mada poriče da
postoji vatra koja može neprekidno da gori, on je sklon da poveruje
u mogućnost da postoje lampe koje mogu da gore po nekoliko stotina
godina. Pored toga, imamo mnoštvo svedočanstava od alhemičara
koji su utrošili godine na ovakve eksperimente i došli do zaključka
da je tako nešto moguće.

Postoje naročiti preparati koji se spravljaju od zlata, srebra i žive,
isto tako od nafte, petroleja i drugih bitumenskih ulja. Alhemičari
navode da su za takve lampe korišćeni i kamforovo ulje i ambra,
Lapis asbestos seu Amianthus, Lapis Carystius, Cyprius i Linum
vivum seu Creteum. Oni potvrđuju da takva materija može biti spra-
vljena bilo od zlata ili srebra i rastvorena u tečnost, i ukazuju da je
zlato najbolja ‚hrana’ za njihov čudesni plamen, jer se od svih metala
pri zagrevanju i topljenju najmanje gubi upravo od zlata; štaviše, ono
može da se pripremi na takav način da upija čestice ulja čim dođe do
njihovog isparavanja, tako da neprestano hrani svoj plamen kada se
jednom upali. Kabalisti tvrde da je Mojsije znao za ovu tajnu i da ju
je naučio od Egipćana, kao i da je lampa za koju je Gospod zapovedio
da gori u „svetinji nad svetinjama” bila jedna od takvih neugasivih
lampi. „I ti zapovjedi sinovima Izrailjevim da ti donesu ulja masli-
nova čistoga cijeđenoga za vidjelo, da bi žišci gorjeli svagda.” (2
Moj. 27:20)

373

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

I Licetus poriče da su ove lampe bile napravljene od metala, ali
na 44. stranici svog rada pominje izvesni preparat od žive koji je
sedam puta vatrom pročišćavan kroz beli pesak, od koga su, kako
kaže, pravljene lampe koje neprestano gore. I Maturantijus i Citezijus
su čvrsto verovali da se to može izvesti isključivo hemijskim proce-
sima. Ova tečnost od žive je među alhemičarima bila poznata kao
Aqua Mercurialis, Materia Metallorum, Perpetua Dispositio i Ma-
teria prima Artis, kao i Oleum Vitri. Tritenhajm i Bartolomeo Korn-
dorf su pravili preparate za neugasivi plamen, i ostavili svoje recepte
za njih.40

40 „Sumpor. Stipsa ust. IV.; sublimiraj ih u cvetove za ij., i na to dodaj kristalni
venecijanski boraks (u prahu) j.; sve ovo poprskaj potpuno pročišćenim vinskim špiri-
tusom i izmešaj u rastvor, zatim ga zgušnjavaj da smanji zapreminu i uspi novu količinu;
ponavljaj ovo sve dok sumpor ne počne da se na vrelom bronzanom tanjiru topi kao
vosak, bez ikakvog dima: ovako se spravlja gorivo za lampu, ali fitilj treba pripremiti
na sledeći način: sakupi vlakna ili rese Lapisa asbestosa, da budu debljine tvog srednjeg,
a dužine malog prsta, onda ih stavi u posudu od venecijanskog stakla i, prelivši ih već
opisanim pročišćenim sumporom, odnosno gorivom, drži posudu tokom dvadeset četiri
časa u tako vrelom pesku da sumpor svo vreme ključa. Fitilj koji je na ovaj način
pročišćen i pomazan sada treba staviti u staklenu posudu oblika školjke, i to tako da
jedan njegov deo viri iz mase pripremljenog sumpora; onda, postavivši ovu posudu na
vreli pesak, moraš istopiti sumpor tako da kada se ohladi, čvrsto drži fitilj, i kada bude
upaljen, on će goreti postojanim plamenom pa ovu lampu možeš postaviti na ma koje
mesto što ti se svidi.”

Drugi recept ide ovako:
„ Solis tosti, lb. j.; pospi ga koncentrovanim vinskim sirćetom i zgušnjavaj ga
dok ne dostigne gustinu ulja; onda dodaj još sirćeta pa kvasi i destiluj isto kao pre. Pona-
vljaj postupak četiri puta, a onda uspi u ovaj sirćetni rastvor vitr. antimonii subtilis loe-
vigat, lb. j.; sipaj ga u manji sud i stavi ga stoji u pepelu nekih šest časova, izdvoj njegovu
tinkturu, izlij tečnost i ponovi postupak, pa je opet izdvoj; ponavljaj postupak sve dok se
ne izgubi svaki trag crvenila. Zgusni svoj ekstrat do gustine ulja i onda ga prečisti u Bal-
neo Mariæ (Marijinoj kupki - tiganju sa dve drške). Onda uzmi antimon iz koga je bila
izdvojena tinktura i zgusni ga u fino brašno, pa ga sipaj u staklenu retortu sa dugačkim
vratom; prelij ga prečišćenim uljem, pa zgušnjavaj i mešaj nekoliko puta sve dok prah
ne apsorbuje svo ulje i postane sasvim suv. Ponovo ga ekstrahuj vinskim špiritusom, to-
liko puta koliko je potrebno da se iz njega izvuče sva esencija, koju onda treba staviti u

374

Elementi, elementali i elementarne sile

Azbest, koji je Grcima bio poznat pod nazivom Asbestos ili neu-
gasivi, predstavlja jednu vrstu kamena, koji jednom upaljen ne može
da se ugasi, kako nam poručuju Plinije i Solinus. Albertus Magnus
ga opisuje kao kamen boje gvožđa, koji se uglavnom može naći u
Arabiji. On se obično nalazi pokriven jedva primetnom masnom pre-
vlakom, koja će buknuti čim joj približimo upaljenu šibicu. Hemičari
su napravili mnoštvo eksperimenata kako bi ga odvojili od ovog
nerastvorljivog ulja, ali se tvrdi da nijedan nije urodio plodom. Ipak,
da li su naši hemičari spremni da tvrde da je taj postupak neizvodljiv?
Ukoliko bi ovo ulje moglo da bude uklonjeno, nema sumnje da bi se
dobilo „trajno” gorivo. Drevni mudraci se nisu isprazno hvalili da
poznaju ovu tajnu jer, da ponovimo, i dan-danas postoje eksperimen-
tatori koji su uspeli u tome. Hemičari koji su uzalud pokušavali, tvrde
da je fluid ili tečnost hemijskim putem izdvojena iz ovog „kamena”
pre nalik vodi nego ulju, i da je tako nečista i zagađena da nije mogla
da gori; drugi nas, naprotiv, uveravaju da ovo ulje, čim se izloži vaz-
duhu, postaje tako gusto i čvrsto da se jedva održava na površini
vode, a kada ga zapale izgara bez plamena, pretvarajući se u tamni
dim; dok se za lampe drevnih hemičara tvrdi da su gorele najčistijim
i najsvetlijim plamenom, ne ispuštajući ni najmanji dašak dima.
Kirher, koji pokazuje da je njegovo pročišćenje izvodljivo, smatra da
je postupak tako težak da ga mogu izvesti samo najviši adepti al-
hemije.

retortu sa dugim vratom, dobro oblepljenim petostrukim papirom i onda destilovati da
bi, uklonivši sav špiritus, na dnu posude ostalo neutrošeno ulje, koje će biti iskorišćeno
sa fitiljem na isti način kao i sumpor čije smo spravljanje prethodno opisali.”

„Ovo su dugovečne svetiljke Tritenhajma”, kaže Libavijus, njegov komentator,
„koje, mada traju kraće od naftnih, rade na istom principu. Nafta nije toliko postojana
da ne bi mogla da se zapali, jer isparava i vremenom gubi na zapremini, ali ukoliko se
fiksira dodavanjem ekstrata Lapisa asbestinosa, može da posluži kao neutrošivo gorivo”,
kaže ovaj poznavalac.

Možemo ovome da dodamo kako smo imali prilike da lično vidimo lampu pripre-
mljenu na ovaj način, i rečeno nam je da od kako je prvi put upaljena, 2. maja 1871.,
nije prestala da svetli. Kako pouzdano znamo da osoba koja je napravila ovaj eksperi-
ment nije u stanju da prevari ma koga, i da se izuzetno interesuje za tajne eksperimente
hermetičara, nemamo nikakvog razloga da sumnjamo u njegovu tvrdnju.

375

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

Svetom Avgustinu, koji sve ove veštine pripisuje uobičajenom
žrtvenom jarcu hrišćanske dogme – đavolu, otvoreno protivreči Lu-
dovikus Vives41 koji pokazuje da su sve takve navodno magijske op-
eracije delo čovekovog napornog rada i pomnog proučavanja
skrivenih tajni prirode, ma koliko čudno i neobično izgledale. Izvesni
vitez sa Kipra, Podokatarus,42 je imao laneno rublje i platno izrađeno
sa drugačijom vrstom azbesta, za koje Porkakije43 kaže da ga je video
u vitezovom domu. Plinije ovakav lan naziva linum vinum i Indijski
lan, i kaže da se pravi od asbeston sive asbestinum, vrste lana od koje
su pravili odeću koja se čistila tako što bi je bacili u vatru. On dodaje
da je ovakva odeća bila dragocena poput bisera i dijamanata, jer ne
samo što se na nju retko nailazilo, nego je i materijal bio izuzetno
težak za tkanje zbog vrlo kratkih vlakana. Pošto bi ga udarcima če-
kića istanjili, natopili bi ga vrućom vodom, a kada bi se osušio, nje-
gova vlakna bi se lako delila na konce poput lanenih i od ovih se onda
tkalo platno. Plinije potvrđuje da je video ubruse koji su bili izrađeni
od ovog materijala, a lično je učestvovao u eksperimentu u kome su
bili „čišćeni” u vatri. Baptista Porta takođe izjavljuje da ih je i on
pronašao u Veneciji, u rukama izvesne gospođe sa Kipra; on ovo
otkriće alhemije naziva secretum optimum.

Dr Gru, u svom opisu kurioziteta Grešem koledža (iz sedamna-
estog veka) izražava uverenje da je veština izrade kao i način upo-
trebe takvog platna potpuno izgubljen, ali izgleda da se to ipak nije
dogodilo, jer otkrivamo da se Museum Septalius hvali kako poseduje
konac, konopce, papir i tkaninu izrađene od ovog materijala još 1726;
štaviše, neke od ovih uzoraka je svojeručno izradio Septalijus, kako
saznajemo iz Grinhilove „Veštine balsamovanja” (Art of Embalmi-
ng), str. 361. „Gru”, kaže autor, „izgleda ne razlikuje Asbestinus
Lapis i Amianthus, i oba na engleskom naziva kamenom u resama”,

41 „Komentar dela Sv. Avgustina O državi Božjoj” (Commentary upon St. Augustine’s
‚Treatise de Civitate Dei’).

42 Autor knjige „De Rebus Cypriis,” 1566.
43 „Book of Ancient Funerals” (Knjiga o drevnim sahranama).

376

Elementi, elementali i elementarne sile

kaže da on raste u vidu kratkih vlakana ili resa, dugačkih između šest
i dvadeset pet milimetara, paralelnih i sjajnih, finih poput onih malih,
izdvojenih niti koje predu svilene bube, a vrlo savitljivih, nalik na
lan ili kučinu. Da tajna njihove izrade nije izgubljena potvrđuje činj-
enica da neki budistički manastiri u Kini i Tibetu poseduju primerke.
Da li su njihova vlakna izrađena od jedne ili druge vrste takvih ka-
menova ne možemo da kažemo, ali smo imali prilike da vidimo kako
u jednom ženskom budističkom manastiru bacaju žutu haljinu, kakve
budistički monasi inače nose, u veliku jamu punu užarenog ugljevlja,
i kako je posle dva sata vade tako čistu kao da je oprana sapunom i
vodom.

Kako su slične, ekstremne probe vršene sa azbestom i u naše
vreme u Evropi i Americi, ova supstanca se sada koristi u razne in-
dustrijske svrhe, za proizvodnju platna kojim se pokrivaju krovovi,
nesagorljiva odela i sefove otporne na požar. Dragoceno nalazište na
Stejten Ajlendu, u njujorškoj luci, daje ovaj mineral u vidu snopova,
poput suvog granja, sa vlaknima dugačkim i po nekoliko stopa. Finija
varijanta azbesta, koju su u antičko vreme nazivali amiantos (ne-
uprljani), dobila je ime po svom belom sjaju, nalik satenu.

Drevni hemičari su pravili fitilje svojih neugasivih lampi i od još
jedne vrste ‚kamena’ koga su nazivali Lapis Carystius. Izgleda da
stanovnici grada Karistosa uopšte nisu skrivali da znaju za njega, a
Matthæus Raderus kaže u svom radu44 da su „češljali, preli i tkali
ovaj vlaknasti kamen u ogrtače, stolnjake i drugo, a kada bi se ispr-
ljali, čistili bi ih u vatri umesto da ih peru vodom”. Pausanija u
Atikusu, kao i Plutarh,45 isto tako tvrde da su fitilji za lampe izrađi-
vani od ovog kamena; ali Plutarh dodaje da se u njegovo vreme više
nije mogao pronaći.Licetus izgleda veruje da su lampe koje ne-
prekidno gore, kakve su drevni narodi koristili u svojim grobnicama,
bile bez ikakvog fitilja, budući da ih je pronađeno tek nekoliko, ali

44 „Comment. on the 77th Epigram of the IXth Book of Martial” (Komentar 77. epi-

grama IX knjige Marcijala).
45 „De Defectu Oraculorum” (Neispunjena proročanstva).

377

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

Ludovikus Vives misli suprotno, i tvrdi da je lično video priličan broj
ovakvih lampi.

Licetus je, štaviše, čvrsto uveren da se „hrana” za vatru može da-
vati tako sporo i ravnomerno da bude utrošena tek posle izuzetno
dugog vremena, na takav način da ni ova materija ne gubi na masi
već se snažno odupire vatri, niti vatra troši materiju, već je ona zau-
zdana njom kao da je “privezana lancem da se ne rasplamsa”. Ser
Tomas Braun,46 govoreći o lampama koje su gorele više vekova, na
to primećuje kako „ono potiče od čistoće ulja, koje sagoreva bez ika-
kvog dima koji bi gušio plamen; jer, ukoliko je vazduh bio taj koji je
‚hranio’ vatru, on nije mogao potrajati dugo, budući da bi ga vatra
brzo utrošila”. Ali on dodaje i da je „veština spravljanja ovog ne-
sagorivog ulja izgubljena”.

To ipak nije tačno, i vreme će to dokazati, mada će sve što sada
pišemo verovatno ostati bez efekta, kao i toliko drugih istina.

Rečeno nam je da, što se nauke tiče, ona ne prihvata nijedan drugi
način ispitivanja osim posmatranja i eksperimenta. Slažemo se; ali
zar mi ne raspolažemo sa zapisima posmatranja činjenica tokom
nekih tri hiljade godina, koji dokazuju okultne moći čoveka? A što
se tiče eksperimenta, koju bismo bolju priliku mogli da tražimo od
takozvanih savremenih fenomena? Godine 1869. London Dialectical
Society je pozvalo mnoštvo engleskih naučnika da se uključe u ispi-
tivanja ovih fenomena. Pogledajmo kakav je bio odgovor naših ‚filo-
zofa’. Profesor Haksli je napisao: „Nemam vremena za jedno takvo
ispitivanje, koje će sigurno biti vrlo problematično i (ako se po
nečemu ne razlikuje od svih drugih istraživanja te vrste za koja znam)
vrlo dosadno ... Ta vrsta problema me ne interesuje ... ali čak i ako
pretpostavimo da su ti fenomeni istiniti – jednostavno nisam zain-
teresovan za njih.”47 Gospodin Džordž H. Luis iznosi jednu pametnu
stvar u sledećoj rečenici: ”Kada neki čovek kaže da te fenomene nisu

46 „Vulgar Errors” (Vulgarne greške), str. 124.
47 „London Dialectical Society’s Report on Spiritualism” (Izveštaj Londonskog Di-

jalektičkog Društva o Spiritizmu), str. 229.

378

Elementi, elementali i elementarne sile

proizveli ma koji poznati fizički zakoni, on time izjavljuje da poznaje
zakone koji ih jesu proizveli.”48 Profesor Tindal izražava sumnju da
bi se na ma kojoj seansi kojoj bi on prisustvovao mogli postići dobri
rezultati. Njegovo prisustvo, prema mišljenju gospodina Varlija,
dovodi do opšte konfuzije.49 Profesor Karpenter piše: „Zadovoljio
sam se ličnim ispitivanjem koje je pokazalo da, dok veliki broj
navodnih ‚spiritističkih manifestacija’ predstavlja rezultat namerne
prevare, postoje i izvesni fenomeni koji su sasvim istiniti, i koje
moramo smatrati odgovarajućim predmetom za naučno ispitivanje ...
izvor ovih fenomena ne leži u ma kakvoj komunikaciji ab-extra (sa
‚onom stranom’) već zavisi od subjektivnog stanja pojedinca koji
funkcioniše po izvesnim poznatim fiziološkim zakonima ... tom pro-
cesu sam nadenuo ime nesvesna moždana aktivnost ... on je zaslužan
za izvođenje najvećeg broja fenomena koje nazivaju spiritističkim.”50

Upravo tako je svet shvaćen u očima egzaktne nauke; da je ne-
svesna moždana aktivnost sposobna da natera gitare da lete po vaz-
duhu, a komade nameštaja da izvode razne vratolomije!

Toliko o mišljenju engleskih naučnika. Ni Amerikanci nisu mnogo
dalje stigli. Godne 1857. jedna komisija Univerziteta Harvard upo-
zorila je javnost da ne ispituje ovaj problem, koje „kvare moral i de-
gradiraju intelekt”. Štaviše, nazvali su ga „zaraznim uticajem koji
sasvim sigurno nastoji da izopači istinitost kod muškaraca i čestitost
kod žena”. Kasnije, kada je veliki hemičar, profesor Robert Hejr, po-
bijajući mišljenja svojih savremenika, počeo da istražuje spiritizam
i da veruje u njega, odmah su ga proglasili non compos mentis (neu-
računljivim), a 1874., kada je jedna od njujorških dnevnih novina
poslala cirkularno pismo na adrese glavnih naučnika u ovoj zemlji,
tražeći od njih da ispitaju ovakve pojave i nudeći da plate sve tro-
škove, oni su, poput gostiju pozvanih na večeru, ‘osim jednog jedinog
pristanka, počeli da šalju izgovore'”.

48 Ibid, str. 230.
49 Ibid, str. 265
50 Ibid, str. 266.

379

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

Pa ipak, uprkos Hakslijevoj ravnodušnosti, Tindalovom smislu za
humor i Karpenterovoj „nesvesnoj moždanoj aktivnosti”, mnogo je
isto tako poznatih naučnika koji su ispitivali ovaj nepopularni pred-
met i, preplavljeni dokazima, počeli da veruju u njihovu istinitost.
Još jedan naučnik, i veliki pisac na ove teme – mada ne i spiritist –
iznosi ovo pošteno priznanje: „U svim razdobljima, u svim evrop-
skim zemljama, uverenje da duhovi preminulih povremeno posećuju
žive, ili obilaze svoja nekadašnja prebivališta, nije bilo ograničeno
na seosku sredinu, već je bilo rašireno i među intelektualcima ... Uko-
liko ljudsko svedočanstvo u takvim slučajevima može biti od ma
kakve vrednosti, postoji mnoštvo takvih koja sežu od najdalje pro-
šlosti sve do sadašnjeg vremena, pri čemu su opsežna i nesumnjiva
koliko i svedočenja kojima se potkrepljuje ma šta drugo.”51

Na nesreću, ljudski skepticizam predstavlja uporište koje je u
stanju da porazi ma koju količinu svedočanstava. I, počev od gospo-
dina Hakslija, naši naučnici prihvataju jedino ono što im odgovara, i
ništa više.

„O, srame ljudski! đavo sa đavolom prokletim
u čvrstoj slozi stupa – jedino se ljudi glože
od svih bića razumnih ...”52
Kako možemo da objasnimo takve razlike u mišljenju među lju-
dima koji su učili iz istih udžbenika i došli do svog znanja iz istog iz-
vora? Očigledno, ovo je samo još jedna potvrda pravila da ne postoje
dva čoveka koji istu stvar vide na potpuno isti način. Ovu ideju je iz-
vanredno izrazio dr. Dž. Dž. Gart Vilkinson, u svom pismu Dijalek-
tičkom društvu.„Već dugo sam uveren”, kaže on, „na osnovu svog
životnog iskustva, kao pionir u više stvari koje je nauka prvo odbaci-
vala da bi ubrzo postale naučno priznate, da gotovo sve što smatramo
istinitim zavisi od našeg ugla gledanja, ili da je rezultat naših sklonosti
i intuicije, a da rasprave i istraživanja malo šta doprinose osim što
učvršćuju postojeće stavove.”

51 Drejper: “Conflict between Religion and Science”, str. 121.
52 Milton: “Izgubljeni raj”.

380

Elementi, elementali i elementarne sile

Ovaj pronicljivi posmatrač je mogao da svom zapažanju doda i
Bejkonovo, koji primećuje da „... malo filozofije čini čovekov um
sklonim ateizmu, ali ga duboka filozofija vodi ka religiji”.

Profesor Karpenter se hvali razvijenom filozofijom našeg vremena
koja „ne ignoriše nijednu činjenicu koliko god bila neobična, samo
ako može biti potvrđena valjanim dokazima”; pa ipak, on bi prvi
odbacio tvrdnje iznesene u drevnim filozofskim i naučnim znanjima,
iako su zasnovane na dokazima isto tako „valjanim” kao i oni na koje
se oslanjaju istaknuti pojedinci u savremenoj nauci ili filozofiji. U
oblasti nauke, pogledajmo primera radi oblast elektriciteta i elektro-
magnetizma, koja je Frenklina i Morzea postavila tako visoko na
našoj listi slavnih imena. Kažu da je Tales šest vekova pre početka
hrišćanske ere otkrio električna svojstva ćilibara; pa ipak, kasnija is-
traživanja Švajgera, koja iznosi u svom obimnom radu o simbolizmu,
detaljno su prikazala kako su svi mitovi antike bili zasnovani na
proučavanju filozofije prirode, i pokazala da su i najokultnija svojstva
elektriciteta i magnetizma bila poznata teurgistima najstarijih Mis-
terija koje beleži istorija, onih sa Samotrake. Diodor sa Sicilije,
Herodot i Sanhoniaton Feničanin – dakle najstariji istoričari – kažu
nam da su ove Misterije nastale u „osvit vremena”, vekovima a
verovatno i hiljadama godina pre početka pisane istorije. Jedan od
najboljih dokaza za to nalazimo u izuzetnoj slici, u Raul-Rošetovim
„Monuments d’ Antiquité Figurés” (Spomenicima drevnih likova) u
kojoj su, poput „boga Pana sa nakostrešenom kosom”, sve figure
prikazane sa kosom koja leti na sve strane – osim središnje figure
Kaberijskog Demetra, iz koga ističe sila, i još jedne, figure čoveka
koji kleči.53 Ova slika, prema Švajgeru, očigledno predstavlja deo
obreda inicijacije. A ipak, nije prošlo mnogo od kako su prve radove
o filozofiji prirode počeli da ukrašavaju prizorima naelektrisanih
glava, čija se kosa širila u svim pravcima pod uticajem električnog

53 Pogledajte Enmozera: “History of Magic”, tom II., i Švajgera: „Introduction to
Mythology through Natural History” (Uvod u mitologiju kroz istoriju prirode).

381

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

fluida. Švajger pokazuje da je izgubljena filozofija prirode antičkih
vremena bila u tesnoj vezi sa najvažnijim verskim obredima. On do
detalja pokazuje kako je magija preistorijskog perioda bila zastu-
pljena u misterijama, i da su najveći fenomeni, takozvana čuda – bilo
da su paganska, jevrejska ili hrišćanska – počivala na tajnim znanjima
drevnih sveštenika iz oblasti fizike i svih grana hemije, ili bolje al-
hemije.

U poglavlju XI, koje je posvećeno isključivo čudesnim dosti-
gnućima drevne nauke, nameravamo da damo potpuniji prikaz naših
tvrdnji. Pokazaćemo, na osnovu svedočenja najverodostojnijih kla-
sika, da su u periodu daleko pre opsade Troje učeni sveštenici drevnih
svetilišta bili detaljno upoznati sa elektricitetom, pa čak i sa gromo-
branima. Sada ćemo dodati samo još nekoliko napomena pre nego
što odemo dalje.

Teurgisti su tako dobro poznavali i najmanje detalje u vezi sa mag-
netizmom da su, ne posedujući izgubljeni ključ njegovih tajni, nego
potpuno zaviseći od onoga što se u njihovo vreme znalo o elektro-
magnetizmu, Švajger i Enmozer bili u stanju da povežu identitet
„blizanaca”, tj. Dioskura, sa polaritetom elektriciteta i magnetizma.
Otkriveno je da su mitovi prepuni simbola, za koje se prethodno sma-
tralo da su besmislene maštarije, „najveštije smišljeni, i u isto vreme
najdublji izrazi istina o prirodi definisanih na potpuno naučan način”,
prema Enmozeru.54

Naši fizičari se hvale dostignućima ovog veka i naizmenično raz-
menjuju hvalospeve. Elokventne govore koje drže za katedrom, kao
i njihovu rascvetanu frazeologiju treba samo malo promeniti pa da
se ova predavanja pretvore u raspevane sonete. Naše savremene re-
plike Petrarke, Dantea i Torkvata Tasa se nadmeću sa nekadašnjim
trubadurima u poetskim izlivima. U svom neobuzdanom proslav-
ljanju materije, oni pevaju o ljubavnom spajanju lutajućih atoma i
senzualnoj zameni protoplazme, i jadikuju zbog zavodljive prevrtlji-

54 “History of Magic”, tom II.

382

Elementi, elementali i elementarne sile

vosti „sila” koje tako izazovno igraju žmurke sa našim namrgođenim
profesorima u velikoj drami života, nazvanoj „korelacijom sila”. Obja-
vljujući da je materija jedini i apsolutni gospodar Beskrajnog Uni-
verzuma, oni bi da je na silu razvedu od njenog pratioca, i da usamljenu
kraljicu postave na veliki presto Prirode sa koga je proteran Duh. A
sada pokušavaju da je učine što privlačnijom, kadeći i padajući ničice
pred oltarom kog su sami podigli. Da li su zaboravili, ili su potpuno
nesvesni činjenice da je, u odsustvu njegovog zakonitog gospodara,
ovaj presto samo oronula grobnica, puna „kostiju mrtvačkih i svake
nečistote”!55 Da materija bez duha koji joj udahnjuje život nije ništa do
tela bez duše, i za koga ona predstavlja samo „grubo pročišćenje”, da
upotrebim hermetički izraz, čijim udovima je, da bi se kretali u odre-
đenom smeru, potreban inteligentan upra-vljač za velikom galvanskom
baterijom zvanom ŽIVOT!

U kojoj pojedinosti znanje današnjeg veka toliko prevazilazi dre-
vnu mudrost? Kada kažemo znanje, ne mislimo na onu briljantnu i
jasnu definiciju naših savremenih naučnika koja ide do najsitnijih de-
talja u svakoj grani egzaktnih nauka; ili na školu koja svakoj sitnici
nadeva odgovarajući naziv, ma koliko bila beznačajna i mikrosko-
pska; ime za svaki nerv i arteriju u organizmu čoveka i životinje,
naziv za svaku ćeliju, vlakno i žilicu lista kod biljaka; već na krajnji,
filozofski izraz svake istine u prirodi.

Najveće antičke filozofe optužuju za plitkost i površnost pozna-
vanja onih detalja egzaktnih nauka kojima se današnji mudraci toliko
hvale. Razni komentatori objavljuju da Platon nije znao ništa o
anatomiji i funkcijama ljudskog tela, da nije znao za svrhu nerava da
prenose osećaje i da u pitanjima fiziologije nije stigao dalje od za-
ludnih špekulacija. Kažu da je jednostavno generalizovao razne po-
dele ljudskog tela i da nije dao ništa što bi ličilo na anatomske
činjenice. Što se tiče njegovih pogleda na ljudski lik, gde je mi-
krokosmos u njegovim razmišljanjima predstavljao minijaturni odraz

55 Mat. 23:27.

383

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

makrosmosa, oni su suviše transcendentalni da bi naši egzaktni, ma-
terijalistički skeptici obratili na njih makar i najmanju pažnju. Ideja
da se ljudski lik, kao i sva vaseljena, sastoji od bezbroj trouglova, ne-
kolicini njegovih prevodilaca izgleda potpuno besmislenom. Od po-
tonjih, jedino profesor Džovit u svom predgovoru Timaju pošteno
primećuje da savremeni filozof fizičkih nauka „gotovo da i ne obraća
pažnju na zasluge davno preminulih ljudi, od kojih je potekao da bi
se uzdigao do višeg znanja”,56 zaboravljajući koliko je metafizika
drevnih vremena pomogla „fizičkim” naukama našeg doba. Ukoliko
bismo se, umesto raspravljanja o nedovoljnosti a povremeno i o pot-
punom odsustvu striktno naučnih naziva i definicija u Platonovim
radovima, posvetili njihovoj pažljivoj analizi, otkrili bismo da samo
Timaj u svom ograničenom obimu sadrži klicu gotovo svakog od
novih naučnih otkrića. U njemu se jasno pominju cirkulacija krvi i
zakon gravitacije, mada prva od njih nije toliko jasno definisana da
bi mogla da izdrži uzastopne napade savremene nauke, jer prema pro-
fesoru Džovitu, otkriće da krv ističe na jednoj strani srca kroz arterije,
a da se vraća kroz vene sa druge, nije mu bilo poznato, mada je Platon
bio savršeno svestan da je „krv tečnost koja je u neprestanom kre-
tanju”.

SAVREMENO NEPOZNAVANJE ŽIVOTNE SILE

Platonov metod se, kao u geometriji, sastojao u silaženju od op-
šteg ka pojedinačnom. Savremena nauka uzalud traga za prvobitnim
uzrokom među bezbrojnim permutacijama molekula; Platon ga je
tražio i pronašao usred veličanstvenog raspona vaseljene. Njemu je
bilo dovoljno da poznaje veliki plan stvaranja da bi bio u stanju da
prati najsnažnija kretanja u univerzumu, kroz sve promene do nji-
hovog konačnog ishodišta. Drevni filozofi su obraćali malo pažnje

56 B. Džovit: “Platonovi Dijalozi”, tom II., str. 508.

384

Elementi, elementali i elementarne sile

na sitne detalje, čije su posmatranje i razvrstavanje koštali savremene
naučnike tolikog strpljenja. I tako, dok dečak iz petog razreda neke
engleske škole može da nadmaši i jednog Platona u raspredanju o
raznim detaljima iz prirodnih nauka, na drugoj strani bi čak i najne-
talentovaniji među Platonovim učenicima mogao mnogo više da kaže
o velikim kosmičkim zakonima i njihovim uzajamnim vezama, kao
i da pokaže sličnost među okultnim silama koje su u njihovoj osnovi
i kontrolu kojoj može da ih podvrgne, u odnosu na vrhunske profe-
sore na najistaknutijim univerzitetima današnjice.

Ova činjenica, koja je prošla tako nezapažena i na kojoj se nikada
nije zadržao ma koji od prevodioca Platonovih dela, objašnjava ra-
zloge za hvalisanje u koje se pojedinci upuštaju u današnje vreme na
račun ovog i drugih filozofa nalik njemu. Njihove tobožnje greške u
anatomiji i fiziologiji se naduvaju do krajnjih granica kako bi pod-
mirile naše samoljublje, sve dok, držeći se ideje o našem superiornom
znanju, ne izgubimo svaku predstavu o raskošnom intelektu koji krasi
davnu prošlost; to je kao kada bi neko, u svojoj mašti, uvećavao pege
na Suncu sve dok ne bi poverovao da je bleštavo telo postalo potpuno
pomračeno.

Beskorisnost mnogih savremenih naučnih istraživanja se pokazuje
u činjenici da, dok imamo naziv i za najtrivijalniji delić minerala,
biljke, životinje i čoveka, ni najmudriji među našim učenjacima nisu
u stanju da nam kažu nešto određeno o životnoj sili koja izaziva
promene u pobrojanim kategorijama. Moramo gledati dalje od radova
naših najviših naučnih autoriteta da bismo došli do dokaza za tako
nešto.

Čoveku koji se nalazi na istaknutom položaju u svojoj profesiji
potrebno je mnogo moralne hrabrosti da oda priznanje dostignućima
drevne nauke, suočen sa javnim mnenjem koje se ne zadovoljava
ničim manjim od njenog krajnjeg ponižavanja. Kada naiđemo na
takvog, radosni smo što možemo da položimo lovorov venac pred
stope jednog odvažnog i čestitog intelektualca. Jedan od takvih je
profesor Džovit, dekan koledža Bejliol, profesor grčkog na uni-

385

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

verzitetu u Oksfordu, koji u svom prevodu Platonovih radova, go-
voreći o „filozofiji prirode drevnih naroda u celini”, ovima priznaje
sledeće uspehe:

1. „Da su fizičari drevnih vremena verovali u savremenu teoriju
kosmosa.” Prema tome, ona nije mogla da se zasniva, kako Drejper
tvrdi,57 na Heršelovom otkriću teleskopa.

2. „Da je Anaksimen već u šestom veku pre Hrista smatrao da su
se današnje životinje razvile od žaba koje su izašle na kopno, i da se
čovek razvio od ovih životinja.” Profesor je mogao da doda i to da je
ova teorija bila starija od Anaksimena možda i nekoliko hiljada go-
dina; da je bila prihvaćena kao učenje među Haldejcima, i da su
Darvinova teorija evolucije vrsta i teorija o poreklu čoveka od maj-
muna prepotopske starosti.

3. „... da su čak i Filolaj i rani pitagorejci smatrali da je Zemlja
nebesko telo poput drugih ‚zvezda’ koje se okreću u svemiru.”58
Otuda je Galilej, koji je proučavao odlomke pitagorejskih dela, a
Ručlin (Reuchlin) dokazuje da su ona još uvek postojali u vreme kada
je živeo florentinski matematičar,59 bio upoznat sa učenjima starih
filozofa, ali je ipak zastupao astronomsko učenje koje je preovladalo
u Indiji još u najstarijim vremenima.

4. Drevni narodi su „... smatrali da i biljke imaju različite polove
poput životinja.” Stoga su naši savremeni prirodnjaci samo trebali da
idu stopama svojih prethodnika.

57 “Conflict between Religion and Science”, str. 240.
58 „Plutarh”, Langhornov prevod.
59 Izvesni kabalistički naučnici tvrde da je grčki original pitagorejskih izreka Sekstusa,
za koji se sada smatra da je nepovratno izgubljen, u to vreme još uvek postojao u jednom
samostanu u Firenci, i da je Galilej bio upoznat sa njim. Štaviše, dodaju da je Galilej
lično posedovao jednu raspravu iz astronomije – rukopis koji se pripisuje Arhitasu,
učeniku samog Pitagore, u kome su bila zabeležena sva najvažnija učenja njegove škole.
Da je neko nalik Rufinasu uspeo da ga se dočepa, nema sumnje da bi ga potpuno izme-
nio, s obzirom na to da je ‚prezviter’ Rufinas upravo to uradio sa već pomenutim
izrekama Sekstusa, zamenivši ih sa lažnom verzijom, koju je pokušao da pripiše izves-
nom episkopu zvanom Sekstus. Pogledajte Tejlorov uvod u Jamblihov „Život Pitagore”,
str. XVII.

386

Elementi, elementali i elementarne sile

5. „Da muzičke note zavise od relativne dužine ili nategnutosti
struna na kojima su odsvirane, i da su izražavane brojevima.”

6. „Da matematički zakoni prožimaju čitav svet te se pretposta-
vljalo da čak i kvalitativne razlike vode poreklo od brojnih vre-
dnosti.” i

7. „Da su odbacivali mogućnost uništenja materije, već su smatrali
da takvi slučajevi predstavljaju jedino njenu transformaciju.”60
„Mada bismo mogli za ma koje od ovih otkrića pretpostaviti da se
radi o sretnom nagađanju”, dodaje gospodin Džovit, „teško bismo
mogli da ih sve pripišemo pukoj slučajnosti.”61

Ukratko, Platonova filozofija je imala svoj poredak, sistem i sra-
zmere; ona je obuhvatala evoluciju vaseljene i vrste živih bića, korelaciju
i očuvanje energije, transmutaciju materijalnog oblika, neuništivost ma-
terije i duha. Stav pitagorejaca u pogledu ovog poslednjeg je bio
daleko ispred onog koga zastupa savremena nauka, i upravo on je
povezivao čitav njihov filozofski sistem savršenom i neraskidivom
karikom. Ako je nauka zaista učinila džinovske korake u poslednje
vreme – tj. ako su naše predstave o zakonima prirode toliko jasnije od
antičkih – zbog čega su onda naša istraživanja prirode i porekla samog
života i dalje bez rezultata? Ukoliko je savremena laboratorija toliko
bogatija plodovima eksperimentalnog istraživanja od onih u drevnim
vremenima, zbog čega nije u stanju da načini makar jedan korak
napred, osim stazama kojima se išlo hiljadama godina pre hrišćanske
ere? Zbog čega se događa da nam i najnaprednija gledišta do kojih se
u naše vreme došlo omogućuju jedino da u mutnim daljinama uspona
znanja nazremo veličanstvene tragove, koje su drevni istraživači os-
tavili za sobom kako bi obeležili visoka mesta do kojih su dospeli?

Ukoliko su današnji stručnjaci toliko ispred antičkih, zbog čega
ne rekonstruišu izgubljene veštine naših drevnih predaka? Zbog čega
nam ne ponude večno sveže boje kakvima se odlikovao drevni Luk-

60 Jowett: Introduction to the "Timaeus," vol. II., p. 508..
61 Ibid.

387

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

sor – purpur iz Tira; svetli cinober i blistavo plava kojima su ukrašeni
zidovi ovog mesta, i danas su isto tako jarke i sveže kao i onog dana
kada su nanete? Tu je i neuništivi cement piramida i antičkih ak-
vadukata; čelična oštrica iz Damaska, koja može da se uvrne u spiralu
dok je u koricama a da se ne polomi; sjajne, neuporedive nijanse obo-
jenog stakla pronađenog u prašini starih ruševina, obasjanog zracima
koji su dopirali kroz prozore drevnih katedrala i tajna proizvodnje
savitljivog stakla. A ako savremena hemija u malo čemu može da se
poredi čak i sa ranim srednjim vekom, zbog čega se toliko hvali
dostignućima koja su najverovatnije bila savršeno poznata pre više
hiljada godina? Što arheologija i filologija više napreduju, to njihova
gotovo svakodnevna otkrića ponižavaju naš ponos, iznoseći sve
veličanstvenije dokaze u korist onih koji su, možda zbog velike vre-
menske distance što ih deli od nas, bili sve do sada smatrani neznali-
cama zapetljanim u najdubljoj kaljuzi sujeverja.

Zašto bismo prepustili zaboravu činjenicu da su, nebrojeno ve-
kova pre nego što će pustolovni Đenovljanin početi da se probija
preko zapadnog okeana, feničanski brodovi oplovili planetu i proširili
civilizaciju na oblasti koje su sada neme i napuštene? Koji arheolog
može da tvrdi da ista ruka koja je crtala planove egipatskih piramida,
Karnaka i hiljadu drugih ruševina koje sada tonu u zaborav na
peskovitim obalama Nila, nije podigla i veličanstveni Nagkon-Vat u
Kambodži? Ili ispisala hijeroglife na egipatskim obeliscima i na kapi-
jama jednog napuštenog indijanskog sela, koga je nedavno otkrio
lord Daferin (Dufferin) u Britanskoj Kolumbiji?* Ili pak one koji se
mogu videti među ruševinama Palenkve i Uksmala, u Centralnoj
Americi?* Zar ostaci koje čuvamo u našim muzejima – poslednje us-
pomene na odavno „izgubljene veštine” – ne pokazuju dovoljno jasno
dostignuća drevnih civilizacija? I zar ne dokazuju, ponovo i ponovo,
da su narodi i kontinenti kojih više nema pokopali sa sobom veštine
i naučna otkrića koja, od prvog suda za topljenje iz nekog srednjove-

* Zapadni deo Kanade. (prim.prev.)
* U Gvatemali. (prim.prev.)

388

Elementi, elementali i elementarne sile

kovnog manastira pa do poslednjeg eksperimenta savremene hemije,
još nisu oživljena, niti će biti – bar ne u sadašnjem veku.

„Oni su raspolagali izvesnim znanjima iz optike”, velikodušno
priznaje profesor Drejper drevnim učenjacima; drugi im na svaki
način uskraćuju čak i to malo. „Konveksno sočivo pronađeno u Nim-
rudu pokazuje da su im bili poznati uveličavajući instrumenti.”62 Za-
ista? Ako nisu, onda mora da su svi klasični pisci bili lažovi. Jer, kada
nam Ciceron kaže da je svojim očima video celu Ilijadu napisanu na
tako malom pergamentu da se mogao smotati unutar orahove ljuske,
i kada Plinije tvrdi da je Neron imao prsten koji je sadržao malo
staklo kroz koje je iz daljine posmatrao borbe među gladijatorima –
može li bezočnost ići ikud dalje? Zaista, kada nam kažu da je Mauri-
cijus mogao sa isturenog rta Sicilije da posmatra obalu Afrike na dru-
goj strani mora, pomoću jednog instrumenta zvanog nauskopit,
moramo ili da pomislimo da su svi ovi svedoci lagali, ili da su drevni
učenjaci stigli mnogo dalje od površnog poznavanja optike i uve-
ličavajućih sočiva. Vendel Filips izjavljuje da ima prijatelja koji pose-
duje jedan izuzetan prsten „možda devetnaest milimetara u prečniku,
na kome je prikazana naga figura boga Herkula. Uz pomoć uveličava-
jućeg stakla možete na njemu da raspoznate isprepletane mišiće i da
prebrojite svaku dlaku na njegovim obrvama ... Rolinson je doneo
kući jedan kamen, oko pedeset centimetara dug i dvadeset pet širok,
na kome je ispisana kompletna rasprava o matematici. Tekst je pot-
puno nečitak bez uveličavajućeg stakla... U Muzeju dr Abota se
nalazi ‚Keopsov prsten’ čiju starost Bunzen procenjuje na 500 godina
pre Hrista. Pečat na prstenu je veličine četvrt dolara, a gravura je pot-
puno nevidljiva bez upotrebe uveličavajućeg stakla ... U Parmi će
vam pokazati dragi kamen koga je nekada nosio Mikelanđelo na
svom prstenu, čija je gravura stara 2.000 godina a koja prikazuje figu-
re sedam žena. Morate da posmatrate kroz jaka uveličavajuća stakla
da biste uopšte mogli da raspoznate njihove oblike ... Otuda mikro-

62 “Conflict between Religion and Science”, str. 14.

389

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

skop,” dodaje ovaj dobro upućeni predavač, „umesto da potiče iz
našeg doba, nalazi svoje srodnike još u Mojsijevom Petoknjižju – i
to tek svoju mlađu braću.”

Izgleda da iznete činjenice ne pokazuju da su drevni učenjaci imali
tek „nešto znanja o optici”. Prema tome, potpuno se razilazeći u ovoj
stvari sa profesorom Fiskom i njegovom kritikom dr Drejperovog
Conflict iz knjige “Unseen World”, jedina zamerka koju nalazimo
inače izvanrednoj Drejperovoj knjizi je da, kao kritičar oficijelne is-
torije, ponekad koristi svoje sopstvene optičke instrumente na
pogrešnom mestu. Dok gleda kroz ‚uveličavajuća stakla’ kako bi na-
glasio ateizam Pitagorinog sledbenika Bruna, kad god govori o zna-
njima drevnih naučnika, očigledno posmatra stvari kroz ‚stakla koja
umanjuju’.

Praćenje opreznih pokušaja kako pobožnih hrišćana tako i vrlo
obrazovanih skeptika da u raznim savremenim radovima odrede lini-
ju razgraničenja između onoga u koje izjave klasika treba da veru-
jemo, a šta treba da odbacimo, prosto izaziva divljenje. Nijednom im
nisu poklonili poverenje a da ga nisu uslovili izvesnom opreznošću.
Ako nam Strabon kaže da je drevna Niniva imala obim od 75 kilo-
metara, i ako je njegovo svedočenje prihvaćeno, zbog čega mu ne bi
poverovali i kada potvrđuje ispunjenje Sibilinskih proročanstava?
Kakvog smisla ima u nazivanju Herodota „ocem istorije” i optuživati
ga, u isti mah, da priča gluposti kad god nabraja izvođenja raznih
čuda kojima je lično prisustvovao? Možda je, u krajnjoj liniji, takva
opreznost potrebnija nego ikad s obzirom na to da su naše doba na-
zvali Vekom otkrića. Razočaranje bi za Evropu moglo biti previše
okrutno. Za barut, čije je otkriće dugo pripisivano Bejkonu i Švarcu,
sada se u školskim knjigama tvrdi da su ga Kinezi koristili za pora-
vnavanje brda i razbijanje stena, vekovima pre početka naše ere. „U
Aleksandrijskom Muzeju”, kaže Drejper, „postojala je mašina koju
je izumeo matematičar Heron, nešto više od 100 godina pre početka
hrišćanske ere. Ona se obrtala pokretana silom pare, a imala je oblik
koji bismo danas nazvali mašinom na reaktivni pogon ... Slučaj nije

390

Elementi, elementali i elementarne sile

imao nikakve veze sa otkrićem savremene parne mašine.”63 Evropa
se ponosi otkrićima Kopernika i Galileja, a sada nam poručuju da as-
tronomska posmatranja drevnih Haldejaca sežu unatrag sve do stoti-
nak godina od velikog potopa, a Bunzen određuje vreme potopa na
bar 10.000 godina pre naše ere.64 Štaviše, jedan kineski car je, više
od 2.000 godina pre Hristovog rođenja (tj. pre Mojsija) osudio na
smrt dvojicu glavnih astronoma zbog toga što nisu predvideli jedno
pomračenje Sunca.

Primećujemo, kao primer koliko su netačne predstave o naučnim
otkrićima sadašnjeg veka, da se otkriće neuništivosti materije i uza-
jamne korelacije sila u prirodi, naročito ovo drugo, objavljuju kao neki
od naših najvećih trijumfa. To je „najznačajnije otkriće sadašnjeg
veka”, kako se izrazio ser Vilijem Armstrong u svojoj čuvenoj besedi
kao predsednik Britanskog udruženja. Ali ovo „značajno otkriće” i
nije nikakvo otkriće. Njegovo poreklo je, ne uzimajući u obzir neo-
sporne tragove koje o njemu možemo naći u radovima starih filozofa,
izgubljeno u mračnim senkama preistorijskih dana. Njegov najraniji
trag je otkriven u sanjalačkim razmišljanjima vedske teologije, u
učenju o emanaciji i apsorpciji, ukratko o nirvani. Johan Skot Erigena
je ovo izneo u svojoj smeloj filozofiji iz osmog veka, a mi vas sve
pozivamo da pročitate njegovu De Divisione Naturae, koja će vas
uveriti u istinitost ove tvrdnje. Nauka kaže da je, kada je teorija o ne-
uništivosti materije demonstrirana (još jedna vrlo, vrlo stara Demokri-
tova ideja), postalo neophodno da se proširi i na pojam sile. Nijedna
materijalna čestica nikada ne može biti izgubljena; ni najmanji deo
neke sile koja postoji u prirodi ne može da iščezne; prema tome, ovim
eksperimentom je i za silu dokazano da je neuništiva, a za njena razna
ispoljavanja, u mnogobrojnim aspektima, pokazano je da se mogu
pretvarati jedno u drugo i da predstavljaju samo različite oblike kre-
tanja materijalnih čestica. I tako je ponovo otkrivena korelacija sila u
prirodi. M. Grouv je još 1842. pripisao svakoj od ovih sila, kao što su

63 “Conflict between Religion and Science”, str. 311.
64 “Egypt’s Place in Universal History”, tom V., str. 88.

391

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

toplota, elektricitet, magnetizam i svetlost, sposobnost pretvaranja u
ma koju od preostalih; to im je omogućilo da u jednom trenutku pred-
stavljaju uzrok, a u sledećem posledicu neke pojave.65 Ali odakle
dolaze ove sile i gde iščeznu kada ih više ne primećujemo? O tome
nauka još uvek ćuti.

Teorija „korelacije sila”, mada našim savremenicima može da iz-
gleda kao „najveće naučno otkriće našeg doba”, nije u stanju da ob-
jasni ni nastanak ni kraj tih istih sila; niti ova teorija može da ukaže
na uzrok njihovog pojavljivanja. Sile mogu da menjaju vid svog is-
poljavanja, i jedna može da proizvede drugu, pa ipak nijedna od
„egzaktnih” nauka nije u stanju da objasni sam početak i kraj ovog
fenomena. U čemu smo onda ispred Platona koji, raspravljajući u
Timaju o primarnim i sekundarnim svojstvima materije66 i nemoći
ljudskog intelekta, Timajevim ustima izgovara sledeće: „Bog zna
pravi kvalitet svih stvari; čovek može jedino da se nada da dostigne
određen nivo verovatnoće.” Treba samo da prelistamo jedan od neko-
liko Hakslijevih i Tindalovih pamfleta da bismo pronašli potpuno isto
priznanje, ali oni su otišli još dalje od Platona, ne dopustivši čak ni
Bogu da zna više od njih. Možda se na tome zasniva njihova navodna
superiornost? Drevni hindusi su zasnivali svoje učenje o emanaciji i
apsorpciji upravo na tom zakonu. To On, praiskonska tačka u beskra-
jnom krugu, „čiji obim ne postoji, a čije je središte svuda”, koji iz
sebe izvodi sve stvari, ispoljavajući ih u vidljivoj vaseljeni u bezbroj
raznih oblika; ovi oblici, koji se smenjuju, mešaju međusobno i, posle
postepenog preobražaja od čistog duha (ili budističkog „ništavila”)
u najgrublju tvar, počinju da se povlače i postepeno se vraćaju u svoje
prvobitno stanje, što predstavlja apsorpciju u nirvanu67 – šta je sve
to ako ne korelacija sila?

65 V. R. Grouv: „Preface to the Correlation of Physical Forces”
66 „Timaj”, str. 22.
67 Počev od Džefrija Higinsa pa završno sa Maksom Milerom, svaki arheolog i filolog
koji je objektivno i ozbiljno proučavao drevne religije primetio je da, ukoliko bukvalno
shvatimo njihova učenja, možemo jedino da završimo na stranputici. Dr Lardner je –
nesvesno ili namerno – izopačio i naopako protumačio stara učenja na najgrublji način.

392

Elementi, elementali i elementarne sile

Nauka nam tvrdi da može da predstavi kako se toplota pretvara u
elektricitet, i kako elektricitet može da proizvede toplotu; kako mag-
netizam može da proizvede električnu struju i obratno. Kretanje,
kažu, proističe iz samog kretanja, i beskrajno se nastavlja. Upravo
to je prva lekcija okultista i najstarijih alhemičara. Otkrićem i dokazi-
vanjem neuništivosti materije i sile rešen je veliki problem večnog
postojanja. Za šta nam je još potreban duh? Njegova beskorisnost se
od sada može smatrati naučno dokazanom!

Zato se za savremene filozofe može reći da nisu odmakli nijedan
korak od onoga što su već sveštenici sa Samotrake, hindusi, pa čak i
hrišćanski gnostici dobro znali. Prvi od pomenutih su to pokazali u
genijalnom mitu o Dioskurima, ili „sinovima neba”; radi se o braći
blizancima, koje pominje i Švajger, „koji neprestano umiru i vraćaju
se u život, pri čemu je neophodno da jedan umre kako bi drugi mogao
da živi”. Oni su, kao i naši fizičari, dobro znali da kada jedna sila
iščezne, ona se jednostavno pretvorila u neku drugu silu. Mada arhe-
ologija još nije otkrila neki drevni uređaj za takva pretvaranja jednog
oblika sile u drugi, na osnovu analogija se može savršeno razumno
tvrditi da su gotovo sve drevne religije bile zasnovane na konceptu
neuništivosti materije i sile – kao i na emanaciji obeju iz eteričnog,
spiritualnog ognja – ili središnjeg Sunca, koje je Bog ili Duh; na po-
znavanju njegovih moći je bila utemeljena čitava teurgijska magija
antike.

U jednom rukopisu, gde Prokle komentariše magiju, nalazi se i
sledeće objašnjenje:

„Isto kao što ljubavnici postepeno napreduju od lepote koja se
može osetiti čulima ka onoj koja je potpuno božanska, tako su i an-
tički sveštenici, kada su smatrali da postoji izvesna uzajamna po-
vezanost i privlačnost među stvarima u prirodi, kao i stvarima koje

Pravriti ili postojanje prirode u živom, aktivnom stanju, i nirvriti ili pasivno stanje ne-
života predstavljaju ezoterijsko učenje budizma. „Čisto ništa” ili ne-postojanje, ukoliko
bi bilo prevedeno po svom ezoterijskom smislu, označavalo bi „čisti duh”, ono BEZI-
MENO odnosno nešto što naš intelekt uopšte nije u stanju da shvati, pa ga prema tome
smatra za „ništa”. O tome će još biti reči.

393

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

su očigledne okultnim moćima, i kada su otkrili da je postojanje svih
stvari međusobno isprepleteno, stvorili sveto učenje na bazi uza-
jamnog privlačenja i sličnosti svega što postoji. Tako su bili u stanju
da prepoznaju ono najuzvišenije u stvarima niskog ranga, kao i
sporedno u vrhunskim, u nebeskoj sferi, zemaljske odlike u uzročno-
posledičnom kao i kosmičkom vidu, a na Zemlji, pak, svojstva za-
jednička čitavom univerzumu, prilagođena uslovima naše planete.”

Prokle zatim nastavlja da ukazuje na izvesne tajanstvene oso-
benosti biljaka, minerala i životinja, inače dobro poznatih našim
prirodnjacima, od kojih još nijedna nije naučno objašnjena. U takve
pojave spada okretanje cvetova biljaka kao što su suncokret i sunčac,
lotos, koji pre izlaska Sunca sklapa svoje listove uvlačeći latice, da bi
ih onda postepeno širio kako se Sunce diže, ponovo ih uvlačeći dok
ono zalazi na zapadu, zatim „sunčevo” i „mesečevo” kamenje i helio-
selen, te uticaj Sunca na ponašanje pevca, lava i nekih drugih životinja.
S tim u vezi on kaže:

„A onda su drevni mudraci promislivši o ovoj uzajamnoj pri-
vlačnosti koja postoji među različitim stvarima (nebeskim i ze-
maljskim), primenili kako ‘nebeske’ tako i ‘zemaljske’ karakteristike
u okultne svrhe i pomoću njih, zahvaljujući određenom stepenu
sličnosti među njima, privukli božanske vrline u ovo naše nesavršeno
prebivalište ... Sve što postoji je ispunjeno božanskom suštinom; ze-
maljski oblici primaju mnoštvo nebeskih uticaja, dok su nebeski is-
punjeni nadnebeskom suštinom, dok svaki rang u opštem poretku
stvari postepeno napreduje, u svom očaravajućem spuštanju sa naj-
višeg nivoa ka najnižem.68 Jer, kakve god odlike bile nakupljene u
višem redu opšteg poretka stvari, one će se potom proširiti među
nižim dušama, od kojih je svaka postavljena pod svojim vladajućim
božanstvom.”69

68 Ovo je dijametralno suprotno savremenoj teoriji evolucije.
69 Fićino: Pogledajte „Excerpta” (Izvode) i „Dissertation on Magic” (Disertaciju o
magiji), kao i Tejlora: „Platon”, tom I., str. 63.

394

Elementi, elementali i elementarne sile

Očigledno je da Prokle ovde ne zagovara puko praznoverje, već
se radi o naučnom načinu razmišljanja; jer i pored toga što je okultna
i još uvek nepoznata našim naučnicima, koji uporno poriču njene
mogućnosti, magija je ipak nauka. Ona je čvrsto i isključivo uteme-
ljena na tajanstvenim silama privlačenja što postoje među organskim
i neorganskim telima koja su vidljivi proizvodi četiri „carstva”
prirode i nevidljivih sila vaseljene. Ono što nauka danas naziva silom
gravitacije, antički i srednjovekovni hermetičari su nazivali magne-
tizmom, silom privlačenja, srodnošću. Ona predstavlja univerzalni
zakon, koga je Platon shvatio i objasnio u Timaju kao privlačenje
manjih tela od strane većih, kao i privlačenjem međusobno sličnih
tela, pri čemu se u potonjem slučaju pre svega ispoljavaju magnetske
sile a ne zakon gravitacije. Formula suprotna Aristotelovom sh-
vatanju, po kojoj sila gravitacije uzrokuje da sva tela padaju istom
brzinom bez obzira na njihovu težinu, koja se razlikuje usled nekog
drugog, nepoznatog uzročnika, izgleda da mnogo više ukazuje u
pravcu magnetizma nego gravitacije, budući da je privlačna snaga
prethodne sile posledica svojstava supstance a ne njene težine. Sušti-
nska srodnost sa okultnim svojstvima svega u prirodi, vidljivog kao
i nevidljivog, njihovi uzajamni odnosi privlačenja i odbijanja, njihov
uzrok, praćen sve do duhovnog principa koji prožima i oživljava sve
što postoji, sposobnost da se obezbede najpovoljniji uslovi za mani-
festovanje ovog principa, odnosno duboko i iscrpno poznavanje za-
kona prirode – to je bila i jeste osnova magije.

U svom osvrtu na duhove i razne đavolčiće, prilikom razmatranja
činjenica koje su izneli izvesni poznati branioci spiritualnih fenome-
na, kao što su profesor de Morgan, gospodin Robert Dejl Oven
(Robert Dale Owen) i gospodin Volas, između ostalih – gospodin
Ričard A. Proktor izjavljuje da „nije u stanju da vidi ma kakve argu-
mente u sledećoj primedbi profesora Volasa: ‚Na koji način ovakve
dokaze’ kaže on (Volas), govoreći o jednom od Ovenovih izlaganja,
odbacuju ili pokušavaju da objasne? Na desetine, pa čak i stotine pod-
jednako dokazanih činjenica su zabeležene, ali niko nije ni pokušao

395

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

da ih objasni. Jednostavno ih ignorišu, a u mnogim slučajevima otvo-
reno priznaju da su neobjašnjive.’” Na ovo gospodin Proktor šaljivo
odgovara da „naši filozofi izjavljuju kako su odavno doneli odluku
da su sve priče o duhovima puka obmana i da ih zato treba jednos-
tavno ignorisati, a, takođe, ih veoma brine mogućnost iznošenja
novih dokaza i pojave novih ‚preobraćenika’ među kojima ima i tako
nerazumnih da traže novo suđenje samo zbog toga što je prethodna
presuda protivurečila iznetim dokazima”.

On dalje kaže:

„Sve ovo pruža dobar razlog zašto ne bi trebalo ismejavati ‚pre-
obraćenike’ zbog njihovog verovanja, ali morali bismo se mnogo
više založiti za ovu stvar pre nego što budemo mogli da očekujemo
od ‚filozofa’ da posvete više vremena ovom pitanju. Morali bismo
da pokažemo da je dobrobit čovečanstva u značajnoj meri povezana
sa ovim pitanjem, s obzirom na to da čak i svi ‚preobraćenici’ priz-
naju trivijalnu prirodu do sada zabeleženih pojava duhova!”

Gospođa Ema Harding Briten (Emma Hardinge Britten) je sa-
kupila veliki broj potvrđenih činjenica iz raznih javnih i naučnih
glasila, koje pokazuju kakve sve ozbiljne probleme naši naučnici
ponekad ubacuju umesto spornog pitanja „duhova i đavola”. „Ona
navodi izveštaj iz vašingtonskih novina o jednom od ovih svečanih
sastanaka, održanog 29. aprila 1854. u večernjim satima.“ Profesor
Hejr iz Filadelfije, uvaženi hemičar koji je uživao opšte poštovanje
zbog svog besprekornog karaktera kao i zbog naučnog rada kome je
posvetio sav svoj život, bukvalno je „nateran da ućuti” od strane pro-
fesora Henrija čim se dotakao problema spiritizma. „Ovo drsko upli-
tanje jednog od članova Američkog naučnog udruženja”, kaže autorka,
„naišlo je na podršku većine članova tog eminentnog društva, da bi
ga potom svi odobrili u svojim izlaganjima.”70 Sledećeg jutra, u svom
izveštaju o održanoj sednici, Spiritual Telegraph ovako komentariše
protekli događaj:

70 „Modern American Spiritualism” (Savremeni američki spiritualizam), str. 119.

396