H.P.Blavacka -Razotkrivena Izida

Ciklični fenomeni

„Ako ma ko misli kako su ove stvari neverovatne, neka zadrži
svoje mišljenje za sebe i neka ne protivureči onima koje su takvi do-
gađaji podstakli da se uče vrlini.”

Josif.

Sada ćemo napustiti Platonova i pitagorejska učenja o materiji i
sili i okrenuti se kabalističkoj filozofiji čovekovog porekla, da bismo
je uporedili sa teorijom prirodnog odabira koju su objavili Darvin i
Volas. Može se pokazati da imamo isto toliko razloga da drevnim
mudracima priznamo originalnost u ovom pogledu kao i u stvarima
koje smo već razmatrali. Nama nije potreban nikakav jači dokaz za
teoriju o cikličnom razvoju od poređenja prosvećenosti u drevnoj
prošlosti i one koja je postojala u vreme ‚Svetootačke’ Crkve, bar
kada je reč o obliku Zemlje i kretanju našeg planetarnog sistema. Čak
i da nedostaju ma kakvi drugi dokazi, neznanje jednog Avgustina ili
Laktancija, koje je celo hrišćanstvo vodilo stranputicom kada je o
ovim pitanjima reč, sve do Galilejevog vremena, dovoljno je da oz-
nači period pomračenja kroz koji ljudsko znanje prolazi u nai-
zmeničnim razdobljima.

„Haljine od kože” koje se pominju u trećoj glavi Knjige Postanja
(3:21) kakve su date Adamu i Evi izvesni antički filozofi su objašnja-
vali kao fizička tela kojima su se, kroz cikluse razvoja, zaodenuli
preci ljudske rase. Smatrali su da je bogoliki fizički oblik vremenom
postajao sve grublji i grublji, dok nije dostignuto samo dno onoga
što se može nazvati poslednjim spiritualnim ciklusom, kada je ljudski
rod pošao uzlaznom putanjom svog prvog razvojnog ciklusa. Tada
je započeo neprekidni niz cilkusa ili juga; tačan broj godina koje su
činile svaku od njih ostao je neprikosnovena tajna svetilišta, koja je
otkrivana samo malom broju iniciranih. Čim je čovečanstvo ušlo u
sledeći ciklus, tj. kameno doba kojim je prethodni ciklus okončan,
počelo je da postepeno ulazi u sledeće, više razdoblje. Sa svakim
narednim periodom ili epohom ljudi su postajali prefinjeniji, sve dok
ne bi bio dostignut mogući vrhunac konkretnog ciklusa. A tada bi

463

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

oseka vremena odnela sve tragove ljudskog, društvenog i intelektu-
alnog napretka. Ciklusi su se smenjivali neprimetno se prelivajući
jedan u drugi; visoko civilizovani narodi u punom procvatu i naponu
snage dostizali bi vrhunac svog razvoja, zatim bi se osipali i na kraju
nestajali; a ljudski rod bi se, svaki put kada bi dostigao dno silaznog
dela ciklusa, ponovo našao na varvarskom nivou, kao što je bio i na
početku završenog cilkusa. Kraljevstva su propadala a jedna nacija
smenjivala je drugu od samog početka pa sve do današnjeg dana,
razne rase su se naizmenično pele do vrhunca i padale na najnižu
tačku razvoja. Drejper, pak, primećuje da nema razloga za pret-
postavku da se ma koji od proteklih cilkusa odnosio na celo čove-
čanstvo. Naprotiv, dok se čovek na jednom delu planete nalazio u
opadanju, na drugom je mogao da napreduje u prosvetljenju i civili-
zovanosti.

Koliko ima podudarnosti između ove teorije i zakona planetarnog
kretanja, koji uzrokuje da se svako od nebeskih tela okreće oko sop-
stvene ose, da se nekoliko ovakvih sistema okreću oko zajedničkog
Sunca i da celo zvezdano jato sledi isti takav princip kružnog kretanja
oko zajedničkog središta! Život i smrt, svetlo i tama, dan i noć na
planeti, dok se ona okreće oko sopstvene ose i prolazi zodijačkim
krugom, čime su predstavljeni kako manji tako i veći ciklusi.1 Za-
pamtite hermetički aksiom: „Kako je iznad, tako je i ispod; kako je
na nebu, tako je i na Zemlji.”

Gospodin Alfred R. Volas sasvim logično tvrdi da je razvoj čoveka
više obeležen promenama njegovog mentalnog sklopa nego njegovog
fizičkog oblika. On smatra da se čovek razlikuje od životinje po tome
što je sposoban da prebrodi velike promene spoljnjih uslova, kao i
čitavog svog okruženja, bez naročitih promena sopstvenog telesnog
oblika i sastava. Na promene klime odgovara odgovarajućim prome-
nama načina odevanja, gradnje skloništa, naoružanja i poljoprivred-

1 Za Orfeja kažu da je odredio trajanje velikog ciklusa na 120.000 godina, dok ga je

Kasandrus procenjivao na 136.000. Pogledajte Censorinusa: „de Natal. Die”;

„Hronološki i astronomski odlomci”.

464

Ciklični fenomeni

nih oruđa. Njegovo telo se vremenom oslobađa dlaka, uspravlja se i
menja svoju boju i srazmere; „glava, a naročito lice, neposredno su
povezani sa organom razmišljanja i ono predstavlja izražajno sredstvo
za najsuptilnija zbivanja u njegovoj prirodi,” tako da se jedino ono
primetno menja sa razvojem njegovog intelekta. Postojao je period u
njegovom razvoju kada „još uvek nije došao do tog čudesno razvijenog
mozga, organa uma, koji ga sada i u svojim najnižim primercima
uzdiže daleko iznad najrazvijenijih zveri, period kada je već imao
oblik, ali ne i prirodu čoveka, kada nije posedovao ni moć govora ni
sposobnost saosećanja i moralnog rasuđivanja.” Gospodin Volas dalje
kaže da je „čovek nekada možda bio – a ja verujem da je i morao da
bude – potpuno homogena rasa ... kod čoveka je dlakavi pokrivač tela
gotovo potpuno iščezao.” U vezi sa pećinskim čovekom iz Le Izija
gospodin Volas u nastavku zapaža „... veliku širinu lica, izuzetno razvi-
jene uzlazne delove donje vilice ... koji ukazuju na ogromnu snagu
mišića i način života kakav vodi jedna divljačka, zverska rasa.”

PRIRODNI ODABIR I NJEGOVE POSLEDICE

Nauka nam nudi takav pogled na ljudska bića u trenutku kada su
stigla na donju tačku svog razvojnog ciklusa, odnosno tek otpočinjala
novi. Da vidimo koliko je u tome podržava psihometrija vidovitih
pojedinaca. Profesor Denton je svojoj supruzi dao deo fosilizovane
kosti da ga ispita, ne rekavši joj ništa o tome šta on predstavlja. On
je kod nje odmah proizveo prizore ljudi i scena za koje profesor sma-
tra da pripadaju kamenom dobu. Ona je ‚ugledala’ ljude sasvim nalik
majmunima, veoma dlakavih tela, „kao da je prirodna dlaka bila sva
odeća koja im je bila potrebna”.

„Sumnjam da je mogao da stoji sasvim uspravno; njegovi skočni
zglobovi su bili takvog oblika da to sigurno nije mogao. Tu i tamo
vidim poneki deo tela tih bića koji izgleda relativno uglađeno. Mogu
da im vidim kožu, koja je svetlije boje ... Ne znam da li on pripada
istom razdoblju ... Iz daleka lice izgleda pljosnato; njegov donji deo

465

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

je masivan; imaju nešto što mislim da bi se moglo nazvati isturenom
vilicom. Čelo im je nisko, a njegov donji deo je veoma isturen,
obrazujući zaobljeni greben koji se pruža preko lica, odmah iznad
obrva ... Sada vidim jedno lice koje liči na ljudsko, mada ima nečeg
majmunskog u njegovom izrazu. Izgleda da svi pripadaju toj vrsti,
sa nesrazmerno dugačkim rukama i dlakavim telima.”2

Bilo da su naučnici spremni da priznaju ispravnost hermetičke
teorije o fizičkoj evoluciji čoveka iz još viših, spiritualnijih oblika ili
ne, sami su nam pokazali kako se ljudska rasa razvila od svoje najniže
posmatrane tačke do sadašnjeg stepena razvoja. I, kako izgleda da je
sve u prirodi povezano analogijama, zar bi bilo nerazumno tvrditi da
taj isti progresivni razvoj individualnih oblika preovladava i među
onima koji nastanjuju nevidljivi svet? Ako je evolucija dovela do tako
čudesnih pojava na našoj beznačajnoj planeti, stvarajući ljude ob-
darene razumom i intuicijom od nekog višeg oblika porodice maj-
muna, zbog čega bismo pretpostavljali da su bezgranični prostori
kosmosa nastanjeni jedino bestelesnim, anđeoskim oblicima? Zašto
ne bismo u tom ogromnom prostranstvu našli mesta i za spiritualne
dvojnike ovih dlakavih, dugorukih i polu-inteligentnih predaka, kao
i onih koji su im prethodili i svim njihovim potomcima, sve do našeg
vremena? Naravno, spiritualni deo takvih prepotopskih članova
ljudske porodice bili bi isto toliko neotesani i nerazvijeni kao što su
bila i njihova fizička tela. Mada nisu ni pokušali da izračunaju tra-
janje „velikog ciklusa”, hermetički filozofi su smatrali da, prema za-
konu cikličnig ponavljanja, postojeća ljudska rasa neizbežno i u celini
mora da se jednog dana vrati na polaznu tačku, gde je čovek bio prvo
zaodenut u „haljine od kože”, ili, da se jasnije izrazimo, ljudska rasa
mora, u skladu sa zakonom evolucije, na kraju da postane fizički pot-
puno spiritualizovana. Ukoliko gospoda Darvin i Haksli nisu spremni
da pruže dokaze da je čovek našeg veka već dostigao, kao životinja
u fizičkom i moralnom smislu, sam vrhunac savršenstva, dok evolu-

2 V. i I. Denton: „The Soul of Things” (Duša stvari), tom I.

466

Ciklični fenomeni

cija, stigavši na svoju najvišu tačku, mora da zaustavi svaki dalji
napredak savremenog ljudskog roda (genus Homo), ne vidimo na koji
bi način mogli da opovrgnu jednu ovako logičnu dedukciju.

EGIPATSKI “KRUG NUŽDE”

U svom predavanju „Delovanje prirodnog odabira na čoveka”
(The Action of Natural Selection on Man), gospodin Alfred R. Volas
zaključuje svoje dokaze razvoja ljudskih rasa u skladu sa zakonom o
odabiru vrsta rekavši da, ukoliko su njegovi zaključci ispravni,

„neizbežno sledi da više rase – kako u intelektualnom tako i u moral-
nom smislu – moraju istisnuti niže i nazadnije, a sila ‚prirodnog oda-
bira’, i dalje delujući na njegov mentalni sklop, mora beskrajno da
vodi ka sve savršenijem prilagođavanju čovekovih viših svojstava
uslovima u prirodnom okruženju, kao i potrebama nametnutim sta-
njem u društvu. Dok će njegov spoljnji oblik najverovatnije zauvek
ostati nepromenjen, osim u pogledu razvoja tog estetskog savršen-
stva ... profinjenog i oplemenjenog najvišim intelektualnim odlikama
i plemenitim osećanjima, njegov mentalni sklop može da nastavi da
se razvija i poboljšava, sve dok svet ne bude ponovo nastanjen jed-
nom jedinom, gotovo homogenom rasom, u kojoj ni jedna jedinka
neće biti inferiorna u odnosu na najplemenitije primerke sadašnjeg
čovečanstva”.
Trezveni, naučni metodi i opreznost u iznošenju hipotetičnih mo-
gućnosti očigledno su imali uticaja na ovo izražavanje mišljenja ve-
likog antropologa. Ipak, ovo što je izjavio nije ni u kakvoj koliziji sa
našim ‚kabalističkim’ tvrdnjama. Dopustite prirodi koja neprestano
hrli napred i zakonu o „opstanku najsposobnijih” da učine samo još
korak dalje od dedukcija gospodina Volasa, i u budućnosti već mo-
žemo da nazremo mogućnost – štaviše, da sa sigurnošću predvidimo
– rasu koja će, poput Vrilijevaca tj. „Nastupajuće Rase”, Bulver-
Litona, biti samo korak od primitivnih „Sinova Božjih”.

467

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

Primetićete da ova filozofija o razvojnim ciklusima, koju su egi-
patski hijerofanti alegorijski predstavili „krugom uzroka i posledica”,
u isto vreme objašnjava i alegoriju o „čovekovom padu”. Prema ara-
pskim opisima, svaka od sedam tajnih odaja piramida – najvećih kos-
mičkih simbola koje je čovek napravio – bila je nazvana po imenu
jedne od poznatih planeta. Osobena arhitektura piramida sama po
sebi pokazuje smer metafizičkih razmišljanja njihovih graditelja. Nji-
hovi vrhovi se gube u vedrom plavom nebu zemlje faraona i oz-
načavaju prapočetak izgubljen u nevidljivom svetu odakle je došla
prva rasa potpuno spiritualnih prototipova čoveka. Svaka mumija, od
trenutka kada je balsamovana, gubi svoju fizičku individualnost u
izvesnom smislu i pretvara se u simbol cele ljudske rase. Iz mumije
postavljene na način sračunat da olakša izlazak „duše”, ova je morala
da prođe kroz sedam planetarnih odaja pre nego što bi konačno izašla
kroz simbolični vrh. U isto vreme, svaka odaja je predstavljala jednu
od sedam sfera, kao i jedan od sedam viših tipova fizičko-spiritualnog
čovečanstva koji su navodno bili iznad našeg. Svakih 3.000 godina
duša koja predstavlja svoju rasu morala je da se vrati na svoj prapoče-
tak pre nego što bi započela nov evolutivni razvoj ka još savršenijem
spiritualnom i fizičkom preobražaju. Moramo da prodremo zaista
duboko u nejasnu metafiziku orijentalnog misticizma pre nego što
steknemo pravu predstavu o beskrajnom obimu subjekata obuh-
vaćenih samo jednim zamahom veličanstvene misli njegovih izla-
gača.

Stvoren kao čisto i savršeno spiritualno biće, Adam iz drugog
poglavlja Knjige Postanja, nezadovoljan položajem koga mu je do-
delio Demijurg (najstariji, prvonastali, Adam-Kadmon), drugi Adam,
„čovek načinjen od praha”, u svojoj gordosti nastoji da i sam postane
Stvoritelj. Budući da se razvio iz dvopolnog Kadmona, ovaj Adam
je i sam dvopolan, jer, prema najstarijim verovanjima, alegorijski
izloženim u Platonovom Timaju, svi prototipovi naših rasa su bili
zatvoreni u mikro-kosmičkom drvetu koje je raslo i razvijalo se ispod
velikog vaseljenskog ili makro-kosmičkog drveta. Kako je Božanski

468

Ciklični fenomeni

Duh smatran jedinstvenim, koliko god bilo zrakova velikog spiritu-
alnog sunca, čovek je ipak vodio svoje poreklo, poput svih drugih pos-
tojećih oblika, organskih ili neorganskih, od ovog jedinstvenog Izvora
Večne Svetlosti. Čak i kada bismo odbacili hipotezu o dvopolnom
čoveku, zbog njegove fizičke evolucije, značenje ove alegorije u
njenom spiritualnom smislu bi ostalo neokrnjeno. Dokle god prvobitni
bogočovek, simbol prva dva principa stvaranja, dvojnog muškog i žen-
skog elementa, nije stekao pojam dobra i zla, nije mogao da otelovi
„ženu”, jer je ona bila u njemu i on u njoj. Tek kada se, kao posledica
podmuklih nagovaranja zmije, materija sama kondenzovala i dobila
čvrst oblik na spiritualnom čoveku u njegovom dodiru sa elementima,
tada su se i plodovi čovekovog drveta – koji sam predstavlja to‚drvo
znanja dobra i zla’ – pojavili pred njegovim očima. Od tog trenutka je
raskinuto dvopolno jedinstvo, a čovek je iz samog sebe razvio ženu
kao posebnu jedinku. Raskinuli su nit koja je spajala čisti duh i čistu
materiju. Od tada više neće imati moć duhovnog stvaranja, niti putem
snage sopstvene volje; čovek je tada postao fizički stvoritelj, dok se
carstvo duha moglo osvojiti jedino dugim utamničenjem u materiji.
Ovime postaje očigledno značenje Gogarda, helenskog drveta života,
svetog hrasta među čijim raskošnim granama prebiva zmija koja se
odatle ne može isterati.3 Izgmizavši iz praiskonskog mulja, zmija sveta
postaje sve materijalnija i sa svakim novim razvojnim ciklusom po-
staje sve snažnija.

Prvobitni Adam, ili Kadmon, ‚Logos’ jevrejskih mistika, isti je
kao i grčki Prometej, koji pokušava da se nadmeće sa božanskom
mudrošću; on je i Hermesov Pimander, odnosno MOĆ BOŽIJE PRO-
MISLI, u svom najspiritualnijem vidu, jer ga Egipćani nisu predsta-
vljali u tako materijalnom vidu kao prvu dvojicu. Svi oni sačinjavaju
čoveka, ali ostaju neuspešni u svom krajnjem cilju. U želji da obdari
čoveka besmrtnim duhom, kako bi, povezavši trojstvo u jednom, mo-
gao da se postepeno vrati prvobitnom spiritualnom stanju bez gubi-

3 Pogledajte „Cosmogony of Pherecydes” (Kosmogoniju Feresida).

469

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

tka svoje individualnosti, Prometej ne uspeva u svom pokušaju da
ukrade božanski oganj i biva osuđen da okajava svoj prestup na
planini Kavkazu. Prometej je istovremeno i Logos drevnih Grka, kao
i Herakle. U “Pravilima nazarena” (Codex Nazaræus)4 vidimo Ba-
hak-Ziva kako napušta nebesa svog oca, priznajući da iako je otac
divova, ipak nije u stanju da ‚stvara bića’ jer ne poznaje ni Orkusa ni
„sveprožimajući oganj kome nedostaje svetlost”. A Fetahil, jedna od
„moći”, sedi u „kaljuzi” (materiji) i čudi se zbog čega se vatra života
toliko izmenila.

Svi ovi Logoi su nastojali da obdare čoveka besmrtnim duhom, ali
nisu uspeli, i skoro sve ih predstavljaju surovo kažnjenim zbog svog
pokušaja. Oni rani hrišćanski Oci koji su poput Origena i Klimenta
Aleksandrijskog bili dobro upućeni u pagansku simbologiju, počevši
svoje karijere kao filozofi, osećali su se vrlo zbunjenim. Nisu mogli
da poreknu da su još najstariji mitovi anticipirali njihova učenja. I
poslednji Logos se, prema njihovom učenju, pojavio da bi čovečanstvu
pokazao put dostizanja besmrtnosti; u svojoj želji da obdari svet ve-
čnim životom kroz pentakostalnu vatru, izgubio je svoj život isto kao
i njegovi prethodnici. Tako je nastalo vrlo nespretno objašnjenje kojim
se naše savremeno sveštenstvo koristi kad god mu odgovara, da sve
ove mitske ličnosti pokazuju proročki duh koji je, zahvaljujući božijoj
milosti, bio dat čak i paganskim idolopoklonicima! Pagani su, ubeđuju
nas oni, svojim slikovitim izražavanjem ustvari opisivali veliku dramu
na Kalvariji – otuda i sličnost. Na drugoj strani, filozofi su, savršeno
logično, smatrali da su pobožni Oci crkve jednostavno iskoristili već
pripremljenu situaciju, bilo da su to smatrali lakšim nego da napregnu
sopstvenu maštu ili zbog daleko većeg broja zatucanih prozelita koje
je novo učenje privuklo svojom izuzetnom sličnošću sa njihovom mi-
tologijom, bar u onoj meri u kojoj se to odnosi na spoljni izgled naj-
važnijih delova učenja.

4 Pogledajte nekoliko strana dalje navod preuzet iz Codex Nazaræus.

470

Ciklični fenomeni

PRE-ADAMOVSKE RASE

Alegorija o Čovekovom padu i ognju koga je Prometej ukrao su
takođe varijante mita o pobuni gordog Lucifera, koji je zbog toga
bačen u bezdanu jamu – Orkus. U bramanskoj veri Mojsasur, indijski
Lucifer, počinje da zavidi Stvoritelju na njegovoj blistavoj svetlosti
i na čelu armije nižih duhova diže pobunu protiv Brame, objavivši
mu rat. Poput Herkula, odanog titana, koji priskače u pomoć Jupiteru
i vraća ga na presto, Šiva, treće lice hinduističkog trojstva, sve ih
baca iz nebeskog prebivališta u Honderah, predeo večne tame. Ali tu
se pali anđeli pokaju zbog svog nedela i po hinduističkom učenju
svima im je pružena mogućnost da se ponovo uzdignu. Po grčkom
mitu, Herakle, kao solarno božanstvo, spušta se u Had da izbavi žrtve
od daljih muka; dok hrišćanska crkva isto tako spušta svog ova-
ploćenog boga u turobne predele nalik Plutonovom carstvu gde
odnosi pobedu nad nekadašnjim arhanđelom koji se pobunio. Kabali-
sti, opet, imaju gotovo naučno objašnjenje za ovu alegoriju. Drugi
Adam, ili prvostvorena rasa koju Platon naziva ‚bogovima’ a Biblija
Elohim, nije imao trostruku prirodu zemaljskog čoveka: tj. on se nije
sastojao od duše, duha i tela, već je bio spoj sublimiranih astralnih
elemenata u koje je „Otac” udahnuo besmrtni, božanski duh. Ovaj
duh je, usled svoje bogolike suštine, neprestano nastojao da se oslo-
bodi stege čak i tako labavog zatvora i tako su „Božji sinovi” bili prvi
koji su, svojim nepromišljenim naporima, iscrtali budući obrazac is-
poljavanja cikličnog zakona. Ali čovek ne sme biti „nalik ma kom
od nas”, kaže Stvaralačko Božanstvo, jedan od Elohima kome je bilo
povereno stvaranje nižih životinja.”5 I tako se dogodilo da su ljudi
prve rase, dostigavši vrhunac svog prvog ciklusa, izgubili ravnotežu,
pa ih je njihov drugi omotač, grublje ‚odelo’ (astralno telo) povuklo
nizbrdo niz silazni luk ciklusa.

5 Pogledajte Platonovog Timaja.

471

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

Ova kabalistička verzija božjih sinova (ili ‚sinova svetlosti’) je data
u spisu “Codex Nazaræus”. Bahak-Zivu, „ocu divova, je zapoveđeno
da ‚načini stvorenja’”. Ali kako ovaj „nije znao za Orkus”, ne uspeva
da ispuni zadatak pa poziva Fetahila, još slabijeg duha da mu po-
mogne, a ovaj pretrpi još gori neuspeh.

Tada se na sceni stvaranja pojavljuje „duh”6 (koga bi trebalo pre-
vesti sa „duša”, jer je on anima mundi – duša sveta – a kod nazarena i
gnostika je bio ženskog roda), i primećujući da se sjaj Fetahila,7 naj-
novijeg (poslednjeg) čoveka, „promenio” i da se „umanjuje i propada”,
budi Karabtanosa8 „koji je potpuno neduhovan, bez razuma i bilo
kakve moći spoznaje” pa mu kaže:

„Diži se; gledaj, sjaj (svetlost) najnovijeg čoveka (Fetahila) je
posustala (nije uspela da stvori čoveka); opadanje tog sjaja se jasno
vidi. Ustaj, pođi sa svojom MAJKOM (spiritus) i oslobodi se ogra-
ničenja koja te sputavaju, jača od čitavog sveta.”

Posle toga sledi sjedinjavanje bezumne i slepe materije, vođene
šapatom duha (ne božanskog daha nego astralnog duha, koji je usled
svoje dvojne suštine već ukaljan materijom) i, prihvativši ponudu
MAJKE, Spiritus začinje „Sedam Obličja”, koja Irinej tumači kao
sedam zvezda (tj. planeta) koje u stvari predstavljaju sedam smrtnih
grehova, proisteklih iz razdvojenosti astralne duše od njenog božan-
skog izvora (duha) i materije, slepog demona pohote. Videvši to, Fe-
tahil pruža ruku ka ambisu materije i kaže: „Neka postane Zemlja,
kao što postade i prebivalište sile.” Uronivši ruku u haos, oko koje
otpoče kondenzacija, on stvori našu planetu.9

6 Pozivajući se na Irineja, Justina Mučenika i na sâm „Codex”, Danlep pokazuje da
su nazareni smatrali svoj „duh”, ili bolje dušu, za žensko i Evil Power (Moć Zla). Irinej,
optužujući gnostike za jeres, naziva Hrista i Svetog Duha „gnostičkim parom koji stvara
eone”. (Danlep: „Sod, the Son of the Man”, str. 52, fusnota)

7 Fetahil je kod nazarena bio ‚kralj svetlosti’ i Stvoritelj, ali u ovom slučaju on je nes-
rećni Prometej, koji ne uspeva da dođe do Živog Ognja, neophodne za stvaranje
božanske duše, jer ne zna tajno ime (zabranjeno ili neizrecivo ime kabalista).

8 Duh materije i pohote.
9 Pogledajte Frankov “Codex Nazaræus” i Danlepov “Sod, the Son of the Man”.

472

Ciklični fenomeni

trao da su četiri osnovna elementa ispunjena demonima, deleći Aris-
totelovo mišljenje da je sva vaseljena ispunjena i da u prirodi ne pos-
toji prazan prostor. Demoni zemlje, vazduha, vatre i vode su sačinjeni
od nekakve elastične, eterične, polutelesne supstance. Ove klase vrše
posredničku ulogu između ‚bogova’ i ljudi. Mada su niže inteligencije
od šestog reda viših demona, ova bića neposredno upravljaju elemen-
tima i organskim životom. Ona kontrolišu rast, cvetanje, svojstva i
razne vrste promena kod biljaka. Takođe predstavljaju otelovljenje
ideja ili vrlina koje su se spustile iz nebeskog ulê u neorgansku ma-
teriju i, kako se biljno carstvo nalazi jedan stepen iznad mineralnog,
ove emanacije koje dolaze od nebeskih božanstava uzimaju oblik i
manifestuju se kao bića u biljci, tj. ona postaju njena duša. Ona su to
što Aristotelovo učenje naziva oblikom među tri principa prirodnih
tela, koje je klasifikovao kao individualnost, materiju i oblik. Njegova
filozofija uči da je, pored originalne materije, još jedan princip
neophodan da kompletira ‚trojednu’ prirodu svake čestice, a to je
oblik; samo po sebi nevidljivo, ali u ontološkom smislu reči ipak sup-
stancijalno telo, suštinski različito od materije u punom smislu reči.
Otuda, u životinji ili biljci, pored kostiju, mišića, nerava, mozga i
krvi u prvima, odnosno pulpe, tkiva, vlakana i soka u drugima, gde
krv, odnosno sok, kružeći venama, odnosno vlaknima, hrani sve de-
love kako životinja tako i biljaka; i pored životinjskih duhova, koji
su nosioci principa kretanja i hemijske energije koje se preobražava
u životnu silu u zelenom listu biljke, mora da postoji i supstancijalni
oblik, koga Aristotel naziva ‚konjem’, odnosno konjskom dušom;
Prokle ga zove demonom koji se nalazi u svakom mineralu, biljci ili
životinji, a srednjovekovni filozofi elementarnim duhovima ‚četiri
carstva’.

Sve ovo se u našem veku smatra metafizičkom špekulacijom i
primitivnim sujeverjem. Ipak, strogo se pridržavajući ontoloških prin-
cipa, u ovim drevnim hipotezama postoji izvesna verovatnoća,
izvesni nagoveštaj otkrivanja „nedostajućih karika” koje zbunjuju
savremenu nauku. Ona je, opet, u poslednje vreme postala toliko dog-

489

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

matična, da sve što se nalazi iznad domašaja induktivne nauke naziva
imaginarnim, dok profesor Žozef Le Kont izjavljuje da neki od
vrhunskih naučnika „ismevaju izraz ‚životna sila’ ili ‚vitalnost’ kao
ostatak nekadašnjeg sujeverja”.33 De Kandol predlaže izraz „životno
kretanje” umesto životne sile;34 na taj način on ustvari priprema ko-
načni korak koji će nauka napraviti pretvarajući besmrtnog, mislećeg
čoveka u automat kog pokreće unutrašnji mehanizam nalik časo-
vniku. „Ali”, primećuje Le Kont, „možemo li da zamislimo kretanje
bez pokretačke sile? A ako se radi o posebnoj vrsti kretanja, onda je
isto i sa oblikom ispoljavanja sile.”

RAZNI NAZIVI ZA ELEMENTALE

U jevrejskoj kabali, duhovi prirode su bili poznati pod opštim
nazivom Šedim i podeljeni su u četiri klase. Persijanci su ih nazivali
devama; Grci su ih, ne praveći razliku među njima, označavali kao
demone; Egipćani su ih znali kao afrite. Drevni stanovnici Meksika,
kako kaže Kajzer, su verovali da postoji mnoštvo prebivališta u ko-
jima borave duhovi, i da su u jedno od njih smeštane seni preminule
nevine dece, gde čekaju konačno oslobođenje; u drugo, smešteno u
sunčevom disku, su se uzdizale viteške duše heroja, dok su odvratne
sablasti, preostale iza nepopravljivih grešnika, bile osuđene da bez-
nadežno lutaju podzemnim pećinama, sputane zemljinom atmos-
ferom, bez volje i mogućnosti da se izbave. Vreme su provodile
opšteći sa smrtnim ljudima, izazivajući užas kod onih koji su bili u
stanju da ih vide. Neka afrička plemena ih poznaju pod nazivom jo-
vahui. U indijskom Panteonu postoji ništa manje od 330.000.000
raznih vrsta duhova, uključujući i elementale, koje su bramane kas-
nije nazvali daitjama. Adepti znaju da izvesni nebeski predeli privlače
ova bića nekom misterioznom silom, istom kao ona koja nagoni mag-

33 “Correlation of Vital with Chemical and Physical Forces”, od Ž. Le Konta.
34 “Archives des Sciences”, tom XIV., str. 345. Decembar 1872.

490

Ciklični fenomeni

netnu iglu da se okreće ka severu, kao i određene vrste biljaka koje
joj se pokoravaju. Za razne rase se isto tako veruje da su pokazivale
izraženu sklonost pojedinim vrstama ljudskog temperamenta, te da
su sklonije da se nameću silom od drugih. Otuda će na razdražljivu,
nervoznu ili agresivnu osobu trenutno stanje astralne svetlosti uticati
u pozitivnom (ili nekom drugom) smislu, u zavisnosti od raznih as-
pekata u kojima se nalaze planete. Poznajući ovaj opšti princip i ras-
polažući sa zapisima izvršenih posmatranja koja se protežu u prošlost
kroz skoro beskrajni niz godina ili razdoblja, vičnom astrologu će
biti potrebno još jedino da zna kakvi su bili aspekti planeta u datom
trenutku u prošlosti, da bi primenio svoje znanje na sukcesivne
promene nebeskih tela i bio u stanju da prati, sa približnom tačnošću,
promene životnih okolnosti osobe za koju je tražen horoskop, pa čak
i da bi predvideo njenu budućnost. Naravno, tačnost izrade horoskopa
će isto toliko zavisiti od astrologovog poznavanja okultnih sila i raz-
nih rasa bića koja postoje u prirodi, koliko i od njegovog astronom-
skog obrazovanja.

Elifas Levi na razumljiv način izlaže zakon o međusobnim utica-
jima planeta i njihovom zajedničkom dejstvu na carstva minerala,
biljaka i životinja, kao i na nas same, u svom delu “Učenja i obredi
visoke magije”. On kaže da se astralna atmosfera neprestano menja
iz dana u dan, iz časa u čas, isto kao i vazduh koji dišemo. Kao po-
tvrdu on navodi i učenje Paracelzusa da svaki čovek, životinja i biljka
pokazuju kako spoljne tako i unutrašnje dokaze uticaja koji su pre-
ovlađivali u trenutku njihovog dolaska na svet. On ponavlja staru ka-
balističku doktrinu da ništa što postoji u prirodi nije bez značaja, i da
čak i tako mala stvar kao što je rođenje jednog deteta na našoj neu-
glednoj planeti ima određeni efekat na čitavu vaseljenu, kao što i či-
tava vaseljena vrši svoj povratni uticaj na njega.

„Zvezde su međusobno povezane privlačnim silama koje ih drže
u ravnoteži i prisiljavaju da se kreću pravilnim putanjama kroz prostor.
Ova svetlosna mreža se proteže od svih nebeskih sfera ka svim sfe-
rama, i ne postoji nijedna tačka na ma kojoj planeti koja nije povezana

491

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

jednom od ovih neraskidivih niti. Tačne koordinate, kao i trenutak
rođenja bi onda trebalo da proračuna pravi adept za astrologiju;
zatim, kada bude uradio tačan proračun astralnih uticaja, ostaće mu
da prebroji povoljne prilike koje pruža njegov položaj među živima,
kao i pomoć na koju će moći da računa i opasnosti na koje će
verovatno naići ... i njegove urođene sklonosti koje će uticati na is-
punjenje njegove sudbine.”

On takođe tvrdi da se mora uzeti u obzir i individualna snaga
ličnosti, kao merilo njene sposobnosti da savlada teškoće i uspostavi
kontrolu nad nepovoljnim sklonostima, kao i da se sama izbori za
svoju sreću ili da pasivno čeka na ono što će slepa sudbina doneti.

Pokazaće se da nam razmatranje ovog predmeta iz ugla drevne
mudrosti omogućuje da ga posmatramo na sasvim drugačiji način od
profesora Tindala u njegovom čuvenom govoru održanom u Belfastu.
„Natprirodnim bićima”, kaže on, „koja, koliko god bila silna i nevi-
dljiva, ne predstavljaju ništa drugo do vrste ljudskih stvorenja, koja
su se možda i uzdigla iz redova ljudskog roda zadržavajući sve lju-
dske strasti i želje, dodeljena je vlast i kontrola nad prirodnim feno-
menima.”

Da bi potkrepio svoju tvrdnju, gospodin Tindal se poziva na navod
Evripida iz poznatog odlomka jednog Hjumovog dela: „Bogovi su
stvorili opštu zbrku, pomešali sve što postoji sa njihovim suprotno-
stima, da bismo ih svi, iz neznanja i nesigurnosti, što više obožavali
i ukazivali im poštovanje.” Mada je u svom Hrisipu izneo nekoliko
pitagorejskih učenja, Evripida su svi antički pisci smatrali ‚jeretikom’
pa navođenje ovog filozofa ni malo ne potkrepljuje argument gospo-
dina Tindala.

Što se tiče ljudskog duha, mada su se shvatanja drevnih filozofa i
srednjovekovnih kabalista razlikovala u nekim pojedinostima, u
celini su bila podudarna; tako se na učenje jednih može gledati i kao
na učenje drugih. Najznačajnija razlika među njima se sastojala u
određivanju prebivališta besmrtnog ili božanskog duha čoveka. Dok
su neoplatonisti smatrali da se Augeidi nikada ne spuštaju u živog

492

Ciklični fenomeni

čoveka u svom ličnom vidu, već jedino obasjavaju unutrašnjeg
čoveka – astralnu dušu – sa više ili manje zračenja, srednjovekovni
kabalisti su tvrdili da bi duh, raskinuvši vezu sa okeanom svetlosti i
duhom, ulazio u čovekovu dušu, gde je ostajao zarobljen u astralnoj
kapsuli tokom čitavog ovozemaljskog života. Ova razlika je bila
posledica manje ili više izraženog verovanja hrišćanskih kabalista u
bukvalno tumačenje alegorije o ‚čovekovom padu’. Duša je, kako su
govorili, kroz Adamov pad u greh postala zagađena materijalnim sve-
tom, odnosno Satanom. Pre nego što bi joj bilo dopušteno da se sa
božanskim duhom zarobljenim u sebi pojavi pred Večnim, morala bi
da se pročisti od prljavštine materijalne tame. Oni su uporedili „duh
zarobljen unutar duše sa kapljicom vode zarobljenom unutar kapsule
želatina, bačene u okean; dokle god kapsula ostane cela, kap vode u
njoj ostaje izolovana; razbijte omotač kojim je okružena, i zarobljena
kap će postati deo okeana – njeno individualno postojanje će biti
okončano. Isto je i sa duhom. Dokle god je zatvoren u svom nosiocu
promenljivog oblika, odnosno duši, dotle će imati svoju individualnu
egzistenciju. Sa uništenjem kapsule, što može da bude posledica pot-
puno odumrle savesti, kriminalnih grehova i moralne izopačenosti i
duh će se vratiti u svoje izvorno prebivalište. Njegova individualna
egzistencija je nestala.

S druge strane, filozofi koji su objasnili „pad u stvoreni svet” na
svoj sopstveni način smatrali su da je duh nešto sasvim različito od
duše. Prihvatali su njegovo prisustvo u astralnoj kapsuli jedino kada
su u pitanju emanacije duha, odnosno zraci „blistavoga”. Čovek i
duša su morali da osvoje svoju besmrtnost uspinjući se ka jedin-
stvenom spoju kojim su, ukoliko se pokaže uspešnim, bili zauvek
povezani, i u kome su zajedno bili konačno apsorbovani, da se tako
izrazimo. Individualizacija čoveka posle smrti zavisila je od njegovog
duha, a ne od njegove duše ili tela. Mada je reč „individua”, u onom
smislu u kome se obično shvata, potpuno apsurdna ako se bukvalno
primeni na našu besmrtnu suštinu, ipak ova druga predstavlja zaseban
entitet, besmrtan i večan sam po sebi; i, kao što biva sa kriminalcima

493

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

koji su učinili neoprostive grehe, kada se blistava vrpca, koja od
trenutka rođenja povezuje duh sa dušom, naglo prekine i bestelesni
entitet ostane prepušten sudbini koja čeka niže vrste poput životinja,
postepeno se rastvarajući u etru dok mu se individualnost nepovratno
raspada – čak i tada duh ostaje kao posebno biće. On postaje plane-
tarni duh ili anđeo, jer paganski bogovi, odnosno hrišćanski arha-
nđeli, koji su direktne emanacije Prvobitnog Uzroka, bez obzira na
smelu Svedenborgovu izjavu, nikada nisu bili niti će biti ljudska bića,
bar ne na našoj planeti.

Ova specijalizacija je predstavljala kamen spoticanja za metafi-
zičare u svim proteklim razdobljima. Čitava ezoterija budističke filo-
zofije se zasniva na ovom misterioznom učenju, koje je uspeo da
shvati tako mali broj ljudi i koje su najobrazovaniji ljudi predstavljali
na potpuno pogrešan način. Čak su i metafizičari bili suviše skloni
tome da pobrkaju posledicu sa uzrokom. Jedna osoba može da zado-
bije besmrtni život koji je čeka i da ostane isto unutrašnje ja koje je
bila na Zemlji, i to kroz čitavu večnost, ali to ne mora da podra-
zumeva da će ostati ista ličnost koja je bila u svom ovozemaljskom
životu ili će izgubiti svaku individualnost. Prema tome, astralna duša
i čovekovo fizičko telo mogu, u tmini zagrobne egzistencije, da budu
apsorbovani u kosmičkom okeanu sublimiranih elemenata, prestajući
da osećaju svoje ja, ukoliko ono nije zaslužilo da se uzdigne u višu
ravan egzistencije; dok božanski duh i dalje ostaje nepromenjen,
mada ovozemaljsko iskustvo njegovih emanacija može da bude pot-
puno izbrisano u trenutku odvajanja od isluženog fizičkog tela.

Ukoliko je „duh” ili božanski deo duše postojao kao zasebno biće
„od uvek”, kako su učili Origen, Sinesije i drugi hrišćanski ‚oci’ i fi-
lozofi, i ako on ostaje suštinski isti i ništa više od metafizički-objek-
tivne duše, kako može da bude išta drugo do večan? I kakva je onda
razlika da li čovek vodi čist život ili živi poput životinje, ako, šta god
radio, nikada neće ostati bez svoje individualnosti? Ovo učenje je isto
toliko opasno po svojim posledicama koliko i ono o ‚posredničkom’
pokajanju. Da je ova poslednja dogma, zajedno sa lažnom idejom da

494

Unutrašnji i spoljni čovek

nastavimo da izlažemo ove neobične, mada potpuno potvrđene i
proverljive činjenice, kojima nameravamo da ispunimo ovo pogla-
vlje, biće dobro da još jednom pokažemo koliko je savremena nauka
ranjiva u pogledu svake činjenice koja se ne može proveriti u retorti
ili laboratorijskim posudama. Ono što sledi je nekoliko odlomaka iz
serije propovedi P. Feliksa iz crkve Notr-Dam pod naslovom „Mis-
terija i nauka” (Mystery and Science). Zaslužuju da budu prevedeni
i navedeni u jednom radu koji je pisan u potpuno istom duhu koji
pokazuje i propovednik koji ih je izgovorio. Ovog puta je Crkva us-
pela da bar privremeno ućutka aroganciju svog tradicionalnog nepri-
jatelja, uprkos prepotentnosti naučnih krugova.

Znalo se da se da je veliki propovednik, odgovarajući na želje
vernika, a možda i po naređenju pretpostavljenih iz redova Crkve,
pripremao veliku besedu, pa je istorijski hram bio dupke pun ver-
nicima koji su došli da ga čuju. U mrtvoj tišini je započeo svoju ras-
pravu, a za naše potrebe je dovoljno nekoliko sledećih odlomaka koje
ovde donosimo:

„Optužuju nas jednom čudesnom rečju kojom bi da zaustave
razvoj hrišćanstva – NAUKA. To je ta strašna bajalica kojom
pokušavaju da nas uplaše. Na sve što mi kažemo, da svaki razvoj za-
snivamo na hrišćanstvu, oni uvek imaju spreman odgovor: to je ne-
naučno. Mi kažemo – otkrivenje; otkrivenje je nenaučno. Mi kažemo
– čudo; čudo je nenaučno.”

„I tako učenje antihrista, verno svojoj tradiciji, sada više nego
ikad pre, pokušava da nas uništi putem nauke. Princip tame, koji nam
preti svetlošću. Sebe pokušava da prikaže kao svetlost ....”

„Stotinu puta sam se pitao šta je ta užasna nauka koja se sprema
da nas proguta? ... Da li je to matematička nauka? ... ali i među nama
ima matematičara. Da li je fizika? Astronomija? Fiziologija? Ge-
ologija? Ali mi u redovima katolika imamo astronome, fizičare, ge-
ologe1 i fiziologe, koji nešto znače u svetu nauke, koji imaju svoja

1 Pitamo se da li je otac Feliks spreman da u ovu kategoriju smesti i Sv. Avgustina,
Laktancija i Bedea?

523

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

mesta na univerzitetu i svoje mesto u istoriji. Ispada da ono što
pokušava da nas slomi nije ni ova ni ona nauka, već nauka u celini.”

„I zbog čega proriču da će ta nauka srušiti hrišćanstvo? Slušajte
dobro: ... Nauka mora da nas zbriše zato što mi učimo misterijama, i
zato što su hrišćanske misterije radikalno suprotstavljene savremenoj
nauci ... Misterija je negacija zdravog razuma; nauka je odbacuje;
nauka je osuđuje; njena poslednja reč je – anatema!”

PER FELIKS OPTUŽUJE NAUČNIKE

„Ah! U pravu ste; ako je hrišćanska misterija ono što vi tvrdite,
onda u ime nauke i treba da bacite anatemu na nju. Nauka se ničega
ne grozi toliko kao apsurda i protivurečnosti. Ali slava istini! Mis-
terija hrišćanstva nije od te vrste. Da je tako, onda bi njima ostalo
da objasne najneobjašnjiviju od svih misterija: kako to da su, tokom
bezmalo 2.000 godina, toliki superiorni umovi i izuzetni geniji pri-
hvatili naše misterije, ni ne pomišljajući da odbace nauku ili napuste
razum?2 Pričajte koliko hoćete o vašoj savremenoj nauci, savre-
menoj misli i savremenom geniju, bilo je naučnika i pre 1789. go-
dine.”

„Ukoliko su naše misterije tako napadno apsurdne i protivurečne,
kako to da su ih tako moćni, genijalni umovi prihvatili ni ne posum-
njavši? ... No, Bog me zadržava da ne insistiram na pokazivanju kako
misterija ne podrazumeva ništa što bi protivurečilo nauci! ... Čemu
bi koristilo da pomoću metafizičkih apstrakcija dokažem da nauka
može da se izmiri sa misterijom, kada stvarnost svuda oko nas ned-
vosmisleno pokazuje da misterija svuda unosi zabunu u nauku?
Tražite od nas da vam pokažemo, van svake sumnje, da egzaktna
nauka ne dopušta misteriju; ja vam odlučno odgovaram da ona ne
može da je izbegne. Misterija je USUD nauke.”

2 Da li time misli na Kopernika, Bruna i Galileja? Detalje o tome kako je Crkva pri-
hvatila njihove radove možete pronaći u spiskovima knjiga na koje je Crkva stavila
zabranu. (Index Expurgatorius) Zaista, ima mudrosti u popularnim izrekama kao što je
„Bezobzirnome je dovoljno da čuje jedan poklič pa da zbriše celi grad.”

524

Unutrašnji i spoljni čovek

„Da odaberemo naše dokaze? Prvo, pogledajmo naokolo po čisto
materijalnom svetu, od najmanjeg atoma do veličanstvenog Sunca.
Ako pokušate da jednim jedinim zakonom obuhvatite sva ova tela i
njihova kretanja, ako tražite reč koja može da objasni ovaj čudesni
sklad na beskrajnoj panorami vaseljene, gde izgleda da se sve poko-
rava carstvu jedne jedine sile, izgovarate reč koja to može da izrazi,
i kažete: privlačnost! ... Da, privlačenje, to je uzvišena skraćenica
koja izražava celokupnu nauku o nebeskim telima. Kažete da se ova
tela prepoznaju i međusobno privlače u beskraju svemira; kažete da
se privlače srazmerno svojim masama i u obrnutoj srazmeri sa
kvadratom međusobnog rastojanja. Štaviše, sve do sadašnjeg tre-
nutka nije se dogodilo ništa što bi opovrglo ovu tvrdnju, već je sve
govorilo u prilog formule koja sada suvereno vlada CARSTVOM
PRETPOSTAVKI i stoga mora da uživa slavu nepobitne istine.”

„Gospodo, najusrdnije se klanjam suverenoj vlasti privlačne sile.
Nisam ja taj koji želi da zakloni svetlost materijalnog sveta što se
odražava u svetu duha.Prema tome, carstvo privlačenja je opipljivo;
ono ima suverenu vlast; ono nas gleda pravo u lice!”

„Ali šta je u stvari ta sila privlačenja? Ko je uopšte video pri-
vlačnu silu? Ko se susreo s njom? Ko ju je dodirnuo? Kako ova nema
tela, obdarena razumom ali ne i osećajima, nesvesno ispoljavaju ovu
uzajamnu akciju i reakciju koja ih drži u zajedničkoj ravnoteži i
sveopštem skladu? Da li je ova sila koja privlači jedno Sunce dru-
gom i jedan atom drugom atomu nekakav nevidljivi posrednik koji
ide od jednog ka drugome? I šta bi, u tom slučaju, bio taj posrednik?
Odakle dolazi ta ‚posrednička’ sila, i ova sila koja obuhvata sav svet,
od koje Sunce ne može da utekne baš kao ni sićušni atom? Ali zar ta
sila nije istovetna sa samim elementima koji se međusobno privlače?
... Misterija! Misterija!”

„Da, gospodo, to sveopšte privlačenje koje svojim sjajem zase-
njuje čitav materijalni svet, ostaje u svojoj suštini nedokučiva mis-
terija za vas ... Pa dobro! Hoćete li zbog njegove tajanstvenosti
poreći njegovo postojanje, koje vas neposredno dotiče, i njegovu su-
verenu vlast kojoj ste potčinjeni? ... I još jednom, ako izvolite da
obratite pažnju, misterija je toliko neodvojiva od samih osnova ma

525

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

koje nauke, da ukoliko biste hteli da odbacite misteriju, bili biste
prisiljeni da uništite i samu nauku. Zamislite koju god hoćete nauku,
sledite veličanstveni zamah njenih dedukcija ... kada stignete do
samog njenog izvora, suočićete se sa nepoznatim.”3

„Ko je ikada bio u stanju da pronikne u tajnu obrazovanja tela,
odnosno stvaranja pojedinih atoma? Šta se nalazi ne u središtu
Sunca, već jednog sićušnog atoma? Ko je uspeo da čuje odjek sa dna
ponora koji zjapi u zrnu peska? Gospodo, nauka proučava zrno peska
već četiri hiljade godina - okretala ga je i prevrtala; deli ga i usit-
njava, mrcvari ga svojim eksperimentima, dodijava mu svojim pi-
tanjima ne bi li iscedila iz njega konačnu istinu o tajni njegovog
sastava; ona ga pita sa neutoljivom radoznalošću: ‚Da li da te delim
u beskraj?’A onda, lebdeći nad ovim ponorom, nauka okleva, posrće,
vid joj se muti, oseća vrtoglavicu, i na kraju očajno priznaje: NE
ZNAM!”

„Ali ako ste tako beznadežne neznalice kada je reč o stvaranju i
tajanstvenoj prirodi jednog zrna peska, kako biste tek intuitivno
proniknuli u tajnu stvaranja jednog živog bića? Odakle dolazi život
koji prebiva u živom biću? Gde mu je početak? Šta je uopšte taj živo-
tni princip?”4

“NEDOSTUPNO ZNANJU”

Mogu li naučnici da daju odgovor jednom elokventnom monahu?
Mogu li da uteknu njegovoj neumoljivoj logici? Misterija im po-
stavlja granice kud god da se okrenu, a Spenserova, Tindalova ili Ha-
kslijeva Ultima Thule* je preko zatvorenih vratnica ispisala reči
NESHVATLJIVO i NEDOKUČIVO. Za one koji vole metafore, nauka
se može predstaviti kao svetlucajuća zvezda koja blistavom svetlošću

3 Preko ove izjave najverovatnije ne bi prešli ni Herbert Spenser ni Haksli. Ali otac
Feliks izgleda da nije svestan koliko sam duguje nauci; da je izgovorio ove iste reči feb-
ruara 1600. godine mogao je da prođe isto kao i siroti Đordano Bruno.

4 “Le Mystère et la Science”, javne propovedi oca Feliksa iz Notr Dama; de Muso:
Hauts Phen. Magie.

* Izraz koji označava krajnju granicu. (prim.prev.)
526

Unutrašnji i spoljni čovek

sija kroz procepe između nagomilanih mrkih oblaka. Ukoliko njeni
posvećenici nisu u stanju da definišu tu misterioznu silu privlačenja
koja okuplja u čvrstu masu materijalne čestice što obrazuju makar i
najmanji šljunak na obali okeana, kako uopšte mogu da odrede gra-
nice gde prestaje moguće i počinje nemoguće?

Zbog čega bi postojalo privlačenje među molekulima materije, a
ne i među duhovnim česticama? Ukoliko iz materijalnog dela etra,
usled neprestane aktivnosti kojom se odlikuju njegove čestice, mogu
da se razviju oblici raznih svetova i njihovih biljnih i životinjskih
vrsta, zbog čega ne bi mogli da se iz duhovnog dela etra razviju su-
kcesivne rase bića, od nivoa jedne monade pa sve do čoveka, pri čemu
bi se svaki niži oblik razvijao u viši dok na našoj Zemlji ne bi bio
obavljen veliki posao evolucije – stvaranje besmrtnog čoveka? Za
sada ćemo ostaviti po strani nagomilane dokaze koji potvrđuju rečeno
i podvrgnuti ceo koncept logičkom rasuđivanju.

Svejedno je kojim imenom fizičari nazivaju energetski princip ma-
terije on se jedva može razlučiti od same materije i, kako izmiče njihovoj
detekciji, mora biti još nešto, pored same materije. Ako je priznato da
zakon privlačenja vlada jednim od ova dva, zbog čega bi njegov uticaj
bio izuzet u slučaju drugog? Prepuštajući odgovor logici, okrećemo se
opštem iskustvu čitavog čovečanstva i pronalazimo mnoštvo dokaza
koji potvrđuju besmrtnost duše, bar ako sudimo isključivo na osnovu
analogije. Ali raspolažemo i sa više od toga – imamo nesumnjiva sve-
dočenja hiljada i hiljada, da postoji prava nauka o duši koja je, bez obzira
što joj se u današnje vreme uskraćuje pravo na mesto među drugim
naukama, ipak nauka. Ova nauka, prodrevši u tajne prirode daleko dublje
nego što je naša savremena filozofija ikada mislila da je moguće, uči
nas kako da nateramo nevidljivo da postane vidljivim; uči nas o posto-
janju elementarnih duhova, o prirodi i magijskim svojstvima astralne
svetlosti, o moćima živih bića da stupe u komunikaciju sa prvima
posredstvom ove druge. Neka ispitaju dokaze pod svetlom iskustva i ni
akademija ni crkva, u čije ime je otac Feliks tako ubedljivo govorio,
neće moći da ih poreknu.

527

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

Savremena nauka je suočena sa dilemom; ona je prinuđena da
prizna ispravnost naših hipoteza, ili da dopusti mogućnost ‚čuda’.
Ako bi pristala na ovo drugo, to bi značilo da postoji mogućnost
kršenja prirodnih zakona. Ukoliko to može da se dogodi u jednom
slučaju, kakvu garanciju imamo da se to ne bi beskrajno ponavljalo,
i na taj način uništilo postojanost samog prirodnog zakona, te savr-
šene ravnoteže sila koja vlada vaseljenom. Ovo je prastari i neodbra-
njivi argument. Poricati pojavu natčulnih bića u našem okruženju,
kada su ih u raznim vremenima i raznim zemljama videle ne hiljade
već milioni ljudi, predstavljalo bi neoprostivu tvrdoglavost; opet, reći
da je u ma kom od bezbroj slučajeva utvara bila proizvedena ‚čudom’
bilo bi fatalno po fundamentalni princip nauke. Šta će onda uraditi?
Šta uopšte mogu da urade kada se budu probudili iz otupljujuće oma-
mljenosti svojom gordošću, nego da sakupe sve činjenice i pokušaju
da prošire granice svog polja istraživanja?

Materijalizam odbacuje postojanje duha u sveopštem posred-
ničkom medijumu, etru; dok teologija od njega pravi personalnog
boga, dotle kabalisti smatraju da i jedni i drugi greše, govoreći da u
etru elementi predstavljaju jedino materiju – slepe kosmičke sile
prirode; Duh, pak, predstavlja inteligenciju koja upravlja njima. Her-
metička, orfička i pitagorejska kosmogonijska učenja, kao i ona koja
su zastupali Sanhoniaton i Beroz, zasnovana su na jednoj neoborivoj
formuli: da su etar i haos, ili, u Platonovoj terminologiji, um i mate-
rija, predstavljali dva iskonska i večita principa univerzuma, potpuno
nezavisna od ma čega drugog. Prvi je bio sveoživljujući intelektualni
princip, a drugi, haos, bezoblični princip podoban tečnosti, bez „ob-
lika ili razuma”, iz čijeg sjedinjenja je nastala vaseljena, ili, bolje,
svet univerzuma, prvo dvopolno božanstvo – gde je haotična materija
postala njegovo telo, a etar duša. Ili, kao što je rečeno u jednom od-
lomku iz „Hermije” (Hermias): „Haos, koji je iz ovog sjedinjenja sa
duhom stekao razum, zasijao je od zadovoljstva, i na taj način je

5 Jovan Damaskin je u „Teogoniji” naziva Dis, tj. „ono što raspolaže svim stvarima”.

Cory: “Ancyent Fragments”, str. 314.

528

Unutrašnji i spoljni čovek

stvorena Protogonos (prvorođena) svetlost.”5 Ovo je univerzalno tro-
jstvo, zasnovano na metafizičkim idejama drevnih mislilaca koji su
čoveka, razmišljajući po analogiji, što predstavlja spoj intelekta i ma-
terije, zamislili kao mikrokosmos unutar makrokosmosa, odnosno
beskrajne vaseljene.

Ukoliko sada uporedimo ovo učenje sa špekulacijama savremene
nauke, koja nije u stanju da napravi ni korak preko granice nepo-
znatog, i koja, mada nije sposobna da reši ovu misteriju, ne dopušta
nikom drugom da špekuliše o tim stvarima, ili sa velikom teološkom
dogmom, koja tvrdi da je svet stvoren nekakvim opsenarskim trikom
nebeskih razmera, mi pak otvoreno izražavamo svoje uverenje da je,
u nedostatku ma kakvog boljeg dokaza, hermetičko učenje daleko
najrazumnije, bez obzira na njegov krajnje metafizički koncept.
Vaseljena je tu i mi smo svesni da postojimo; ali kako je nastala i
kako smo se mi pojavili u njoj? Budući da ne možemo da dobijemo
nikakav odgovor od predstavnika prirodnih nauka, dok smo na drugoj
strani prognani i anatemisani zbog naše bogohulne radoznalosti od
onih koji su prisvojili sva prava na duhovnost, šta možemo da ura-
dimo nego da se za obaveštenja obratimo mudracima koji su razmi-
šljali o ovim stvarima mnogo pre nego što su se molekuli od kojih se
naši današnji filozofi sastoje okupili u eteričnom prostoru?

PRIZIVANJA MOGU DA BUDU OPASNA
KADA IH VRŠE NOVAJLIJE

Kažu nam da je ova vidljiva vaseljena duha i materije samo
konkretna predstava idealne apstrakcije; ona je izgrađena prema pr-
vobitnoj božanskoj PROMISLI. Otuda je naša vaseljena oduvek pos-
tojala u svom latentnom, neispoljenom obliku. Duša koja unosi
pokret u ovaj čisto duhovni univerzum je središnje Sunce, kao naj-
više božanstvo. Ono nije samo izgradilo konkretni oblik svoje pro-
misli, već njegov prvorođeni oblik, i dok je on bio građen po šablonu

529

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

geometrijske figure dodekaedra,6 prvorođeni je bio „zadovoljan što
je proveo dvanaest hiljada godina u njegovom stvaranju”. Ovaj broj
se pojavljuje u Tirenijinoj kosmogoniji,7 koja pokazuje da je čovek
stvoren u šestom milenijumu. Ovo se opet podudara sa egipatskom
teorijom o 6.000 “godina”8, kao i sa proračunima drevnih Jevreja.
Sanhoniaton9 u svojoj Kosmogoniji, izjavljuje da kada se vetar (duh)
zaljubio u svoje sopstvene principe (haos), došlo je do intimnog sjedi-
njavanja, koje je nazvano pothos, i iz ovoga je proizašlo seme svega
što postoji. Haos nije znao šta je iz njega stvoreno, jer je bio bezuman,
ali iz njegovog ‚zagrljaja’ sa vetrom nastala je Reč, odnosno ilus
(mulj).10 Iz ovoga su proistekli zameci svih stvorenja i stvaranje same
vaseljene.

Drevni učenjaci, koji su znali samo za četiri osnovna elementa,
učinili su etar petim i poslednjim elementom. Na osnovu činjenice
da je smatran božanskim usled toga što je nevidljiv, smatran je za
posrednički element između ovog sveta i onog koji sledi za njim.
Takođe su smatrali da kada se upravljačka inteligencija ukloni iz ma
kog dela etra, tj. jednog od četiri ‚carstva’ koja nadgleda, taj prostor
biva prepušten zlu. Adept koji bi se pripremao za razgovor sa „nevi-
dljivima” morao je dobro da poznaje ovaj obred, kao i da bude sa-
vršeno upoznat sa uslovima koji su zahtevani radi uspostavljanja
savršene ravnoteže sva četiri elementa u astralnoj svetlosti. Pre svega,
on bi morao da pročisti sopstvenu suštinu, i da uravnoteži elemente
unutar kruga u koji je nameravao da privuče čiste duhovne sile, kako
bi sprečio ubacivanje elementala u svaku od njihovih posebnih sfera.
Ali teško neopreznom ispitivaču koji bi nesvesno zakoračio preko
zabranjenog tla; opasnost bi ga vrebala na svakom koraku. On bi

6 Platon: “Timaj”.
7 “Suda”: V. „Tirenija”.

* “Suda” je opsežna romejska („vizantijska”) enciklopedija iz 10. veka. (prim.prev.)

8 Čitalac će shvatiti da se pod „godinama” podrazumevaju „razdoblja”, a ne bukvalni
vremenski periodi sastavljeni od po dvanaest meseci.

9 Pogledajte grčki prevod Filona Bibliosa.
10 Cory: “Ancyent Fragments”

530

Unutrašnji i spoljni čovek

prizivao sile koje nije u stanju da kontroliše; uznemirio bi stražare
koje dopuštaju prolaz jedino sopstvenim gospodarima. Jer, po rečima
jednog besmrtnog rozenkrojcera: „Kada jednom odlučite da posta-
nete saradnik živog Boga, ne brinite o tome da li ćete Ga ometi u Nje-
govom radu; jer, ukoliko tvoja toplota prevazilazi prirodnu srazmeru
znači da si izazvao gnev elementa vlage11, i on će se dići protiv sredi-
šnje vatre i ova protiv njega, i nastaće strahovit raspad u totalnom
haosu.”12 Duh sklada i jedinstva će napustiti elemente, uznemiren
nespretnom rukom, a struje slepih sila će se istoga trena zagaditi
bezbrojnim bićima kojima vladaju materija i instinkt – zlim demoni-
ma teurgista, odnosno „đavolima” teologa; gnomi, salamandri, du-
hovi vazduha i vodene vile će spopasti brzopletog izvođača u vidu
najrazličitijih vazdušastih oblika. Nesposobni da smisle ma šta, oni
će pretražiti vaše pamćenje do najdubljih slojeva; otuda potiče nervna
iscrpljenost i mentalna izmučenost kod nekih osetljivijih osoba u spi-
ritualnom krugu. Elementali će izneti na površinu dugo zaboravljena
sećanja iz prošlosti; predmete, likove, prijatne uspomene i dobro po-
znate izraze koji su odavno izbledeli u našem sećanju, ali koji su
savršeno sačuvani u nedokučivim dubinama naše memorije, kao i na
astralnim tablicama neuništive „KNJIGE ŽIVOTA”.

11 Prenosimo način izražavanja kojim se služio ovaj kabalista koji je živeo i objavio
svoje radove u sedamnaestom veku. Njega smatraju jednim od najproslavljenijih al-
hemičara među hermetičkim filozofima uopšte.

12 Najpouzdaniji među materijalističkim filozofima se slažu da se sve što postoji
razvilo iz etra; prema tome, vazduh, voda, zemlja i vatra, četiri praiskonska elementa,
mora da su takođe proistekla iz etra i haosa koji su sačinjavali prvobitnu Duadu; sve
ono nedokučivo, bilo da je do sada otkriveno ili je i dalje nepoznato, proisteklo je iz
istog izvora. Sad, ukoliko u materiji postoji duhovna suština, i ako je ta suština prisiljava
da poprimi jedan od miliona posebnih oblika, zbog čega bi bila nelogična tvrdnja da je
svako od ovih duhovnih carstava u prirodi nastanjeno bićima koja su se razvila iz njihove
sopstvene materije? Hemija nas uči da u čovekovom telu ima vazduha, vode, zemlje
(‚praha’) i toplote (‚vatre’) – vazduh je prisutan u njegovim sastojcima, voda u izlučev-
inama, zemlja u neorganskim sastojcima, a vatra u toploti životinjskog organizma. Ka-
balista iz iskustva zna da svaki elementarni duh sadrži samo jedan od ovih elemenata,
kao i da svako od četiri carstva prirodnih tela ima svoje posebne elementarne duhove;
kako se čovek nalazi iznad svih njih, zakon evolucije u njemu prikazuje kombinaciju
svo četvoro.

531

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

Svaki organizam na ovom svetu, kako vidljivi tako i nevidljivi, ima
neki element koji mu odgovara. Riba živi i diše u vodi; biljka koristi
ugljen-dioksid, koji bi ugušio životinje i čoveka; neka bića su prila-
gođena proređenom vazduhu, dok druga mogu da opstanu samo tamo
gde je amosfera najgušća. Nekima od njih život zavisi od sunčeve svet-
losti, drugima opet od mraka; na takav način mudra ekonomija prirode
prilagođava poneki životni oblik svakom od postojećih stanja u ok-
ruženju. Ove analogije pružaju osnov za zaključak kako ne samo da ne
postoji nijedan nenastanjen deo vaseljene, već da se za sve što živi
stvaraju naročiti uslovi, i, kada su stvoreni, postaju neophodni odgo-
varajućem životnom obliku. Dalje, pretpostavivši da postoji i nevidljiva
strana vaseljene, nepromenljivi princip prirode nameće zaključak da je
i ova strana nastanjena, kao i druga polovina, te da je svaka od odgo-
varajućih grupa stanovnika obezbeđena neophodnim uslovima op-
stanka. Bilo bi isto tako nelogično zamišljati da su identični uslovi
obezbeđeni svima u nevidljivoj sferi, kao što bi bilo držati se iste teorije
i kada je u pitanju domen vidljive prirode. Samo postojanje duhova po-
drazumeva da među njima ima veliki broj različitih vrsta; jer i ljudi se
međusobno veoma razlikuju, a duhovi ljudi i nisu ništa drugo do beste-
lesna ljudska bića.

Izjaviti da su svi duhovi nalik jedni drugima, ili da su prilagođeni
istoj vrsti atmosfere, ili da poseduju slične moći, ili da podležu istim
privlačnim silama – električnim, magnetskim, odičkim, astralnim, sve-
jedno kojim – bilo bi isto tako apsurdno kao kada bi neko rekao da
sve planete imaju iste odlike, ili da su sve životinje vodozemci, ili da
svi ljudi jedu istu hranu. Razumno bi bilo pretpostaviti da najgrublje
vrste duhova poniru do najdubljih slojeva spiritualne atmosfere –
drugim rečima, da se nalaze najbliže Zemlji. I obrnuto, najčistije vrste
duhova će se nalaziti najdalje od nje. U onome što bismo nazvali psi-
homatikom okultizma, ako bi trebali da izmislimo nov naziv, bila bi
isto tako neopravdana pretpostavka da ma koja od ove dve grupe du-
hova može da zauzme mesto ili da opstane u uslovima koji odgovaraju
onoj drugoj, kao što bi u hidraulici postojalo očekivanje da dve tečnosti

532

Unutrašnji i spoljni čovek

različitih gustina mogu da zamene oznake na skali Bomeovog hi-
drometra.

Opisujući razgovor koji je vodio sa izvesnim hindusima sa Mala-
barske obale, Gore (Gorres) izveštava da su na pitanje da li su duhovi
prisutni među njima, ovi odgovorili: „Da, ali mi znamo da su oni zli
duhovi ... dobri se retko kada pojavljuju. Ovi su uglavnom duhovi
samoubica ili ubica, ili pak onih koji su umrli nekom vrstom nasilne
smrti. Oni neprekidno lepršaju naokolo i pojavljuju se u vidu sablasti.
Najviše im odgovara noć, kada zavode maloumne i mame ostale na
hiljadu različitih načina.”13

Porfirije nam iznosi neke zastrašujuće činjenice, čiju istinitost
može da potvrdi iskustvo svakog ko se bavio proučavanjem magije.

„Kako duša14 oseća izvesnu privlačnost prema svom telu čak i
posle smrti, privlačnost srazmernu sili kojom su bili razdvojeni,
možemo da vidimo mnoštvo duhova kako očajnički lebdi oko svojih
zemnih ostataka; čak ih primećujemo i kako žudno tragaju za ras-
padnutim ostacima drugih tela, ali iznad svega za sveže prolivenom
krvlju, za koju izgleda da može da im nakratko udahne izvesne živo-
tne moći.”15

LARI I LEMURI

Neka spiritualisti, koji sumnjaju u učenje teurgista, isprobaju
kakav će učinak imati nekih četvrt litra sveže uzete ljudske krvi kada
sledeći put budu probali da izvedu materijalizaciju! Jamblih:

„Bogovi i anđeli prikazuju nam se kada vladaju mir i sklad, dok
zli demoni sve isprevrću u opštoj konfuziji ... Što se tiče običnih
duša, njih ređe opažamo, itd.”16

13 Gorres:„Mystique”, knjiga III., str. 63.
14 U drevnim vremenima su „dušom” nazivali duhove rđavih ljudi; duša je isto tako
bila i larva i lemur (duh) preminulog. Duhovi čestitih ljudi su postajali ‚bogovi’.
15 Porfirije: „De Sacrificiis”. Poglavlje o pravom kultu.
16 “Mysteries of the Egyptians”.

533

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

„Ljudska duša (astralno telo) vrsta je demona kog možemo naz-
vati ‚genijem’. Ona je besmrtno božanstvo, mada se u izvesnom
smislu rađa u isto vreme kada i čovek u kome prebiva. Otuda, može-
mo da kažemo da ona umire na isti način na koji se i rađa.”

Apulej17:
„Duša se rađa u ovom svetu pošto napusti onaj drugi svet (anima

mundi), u kome njeno postojanje prethodi onom biću koje svi poz-
najemo (na Zemlji). Otuda je božanstva, koja vode računa o njenim
postupcima u svim fazama kroz koje prolazi, kao i u celini, ponekada
kažnjavaju zbog grehova koje je počinila tokom prethodnog života.
Ona umire kada se odvoji od tela u kome je provela ovaj život kao
u čamcu sa kojim se poigravaju talasi. I u tome leži, ako se ne varam,
skriveno značenje zapisa otkrivenog u grobnicama, tako očigledno
iniciranima: Za božanske obrazine koje su živele. Ali ova vrsta smrti
ne uništava dušu, ona je jedino preobražava u lemura (duha) pre-
minulog. Oni su ‚obrazine’ ili utvare, koji su nam poznati pod rim-
skim nazivom lari. Kada se drže podalje i koriste nam tako što nas
štite, poštujemo ih kao zaštitnike porodičnog ognjišta, ali ukoliko ih
zlodela koja su počinili nagone na naopako delovanje, nazivamo ih
larve. Oni tada proganjaju izopačene, dok kod čestitih izazivaju bez-
razložan užas.”

„Ljudska duša,” kaže Apulej, „je jedan besmrtni Bog” (Budi), koji
ima svoj početak. Kada je (dušu) smrt oslobodi njenog ovozemaljskog
telesnog organizma, ona se naziva lemur. Među njima je priličan broj
blagotvornih, kao i onih koji postaju porodični „bogovi” ili demoni,
tj. kućna božanstva; u tom slučaju ih nazivaju „lari” (lares).

Ovo što smo naveli teško da se može protumačiti na više načina,
pa ipak pristalice reinkarnacije navode upravo Apuleja kako bi po-
tvrdili svoju teoriju da jedan te isti čovek prolazi kroz niz telesnih
rođenja na ovoj planeti, sve dok se potpuno ne pročisti od prljavštine
koju nosi u svojoj prirodi. Ali Apulej izričito kaže da kada iz onog dru-
gog dođemo na ovaj svet, gde smo takođe postojali kao bića, sećanje
na njega potpuno izbledi. Kao što ručni sat prelazi iz ruke u ruku i iz

17 Drugi vek po Hristu. „Du Dieu de Socrate”, Apul. class., str. 143-145.

534

Unutrašnji i spoljni čovek

prostorije u prostoriju u fabrici, gde mu ovde dodaju jedan deo a tamo
drugi, sve dok osetljivi mehanizam ne bude savršeno sklopljen, prema
dizajnu koga je majstor smislio pre nego što je rad uopšte počeo, tako,
prema drevnoj filozofiji, prvobitna božanska zamisao čoveka dobija
svoj oblik malo po malo, prolazeći kroz nekoliko odeljenja vaseljenske
radionice, da bi se na kraju na sceni pojavilo savršeno ljudsko biće.

Ova filozofija uči da priroda nikada ne ostavlja svoj rad nezavr-
šenim; ukoliko je ometena u svom prvom pokušaju, ona pokušava
ponovo. Kada razvije ljudski embrion, njena namera je da ljudsko biće
dostigne savršenstvo – fizički, intelektualno i duhovno. Njegovo telo
ima da dostigne svoju zrelost, da se istroši i umre, a njegov um da se
razvije, sazri i postane skladno uravnotežen, dok njegov božanski duh
ima da se prosvetli i lako sjedini sa unutrašnjim čovekom. Nijedno
ljudsko biće ne može da završi svoj veliki ciklus, ili „uzročni ciklus”,
pre nego što sve ovo bude postignuto. Kao što se začelje u trci još uvek
napreže i vuče na početku staze kada pobednik projuri kroz cilj, tako
i u trci ka besmrtnošću neke duše pretiču sve druge i stižu do kraja
dok se bezbroj njihovih takmaca muče opterećeni materijom, nedaleko
od početka sa koga su krenuli. Neki nesrećnici potpuno otpadnu i iz-
gube svaku mogućnost da osvoje krajnju nagradu; neki prate svoje
stope unatrag i pokušavaju ponovo. To je ono čega se hindusi boje više
od svega – transmigracije i reinkarnacije; i to na drugim, nižim plane-
tama, nikada više na ovoj. Ali postoji način da se to izbegne, i Buda
ga je izložio u svom učenju o siromaštvu, obuzdavanju čula, savršenoj
ravnodušnosti prema objektima u ovozemaljskoj ‚dolini suza’, oslo-
bađanju od strasti i čestom opštenju sa Atmom, tj. dušom – kontem-
placiji. Uzrok koji dovodi do reinkarnacije je neznanje u koje su uronjena
naša čula, kao i zamisao da postoji ma šta realno na ovom svetu, osim
postojanja u apstraktnom smislu. Od organa čula dolazi „halucinacija”
koju nazivamo ‚dodir’; „od dodira dolazi požuda; od požude osećaji
(takođe varka koju stvara naše telo); od osećaja prianjanje uz postojeća
tela; iz ovog prianjanja sledi razmnožavanje, a iz razmnožavanja bo-
lesti, propadanje i smrt.”

535

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

I tako, poput okretanja točka, nastaje pravilno smenjivanje smrti
i rađanja, čiji moralni uzročnik počiva u prianjanju za postojeće ob-
jekte, dok se instrumentalni uzročnik sadrži u karmi (sili koja kon-
troliše vaseljenu nagoneći je na aktivnost), u zaslugama i manama.
„Prema tome, sva bića koja nastoje da se oslobode muka uzastopnih
rađanja žarko žele da pronađu način za uništenje moralnog uzro-
čnika, prianjanja uz postojeće objekte, odnosno opake požude.” One
u kojima je zločesta požuda potpuno uništena nazivaju arhatima.18
Oslobođenje od opake požude osigurava sticanje čudesnih moći.
Posle svoje smrti, arhat se nikada više ne reinkarnira; on bez izuzetka
dostiže Nirvanu – reč koju su, uzgred, hrišćanski naučnici i skeptični
komentatori pogrešno preveli. Nirvana je uzročni svet, u kome sve
lažne posledice i zablude naših čula nestaju. Nirvana je najviša sfera
koja može biti dostignuta. Za budističkog filozofa su pitriji (pre-
Adamovski duhovi) reinkarnirani, mada na daleko superiornijem stu-
pnju od ovozemaljskog čoveka. Zar i oni ne umiru kada nastupi
njihov čas? Zar i njihova astralna tela ne pate i ne raduju se, zar ne
osećaju isto prokletstvo iluzornih osećanja kao da su otelovljena?

Ono čemu je Buda učio u šestom veku pre Hrista u Indiji, Pitagora
je učio u petom u Grčkoj i Italiji. Gibon nam pokazuje koliko su se
fariseji divili ovom verovanju u seobu duša iz tela u telo.19 Egipatski
‚uzročni krug’ je neizbrisivo utisnut u prastare spomenike drevne
prošlosti. A Isus je, isceljujući bolesne, neizostavno upotrebljavao
sledeći izraz: „Opraštaju ti se grijesi tvoji.”(Mat. 9:2) To je čisto budi-
stičko učenje. „Jevreji rekoše slepome: Rođen si sav u grehu, i ti
hoćeš nas da učiš? Učenje Hristovih učenika je podudarno sa ‚Za-
slugama i Manama’ budista, jer bi bolesni ozdravljali ukoliko bi im
njihovi gresi bili oprošteni.”20 Ali taj prethodni život u koji budisti
veruju nije život na ovoj planeti, jer je budistički filozof bolje od ma
koga drugoga shvatao veliko učenje o ciklusima.

18 „Eastern Monachism”, str. 9.
19 Opadanje i propast Rimskog carstva, IV. 385.

20 Hardi: „Manual of Buddhism”; Danlep: „The World’s Religions“.

536

Unutrašnji i spoljni čovek

Razmišljanja Dipuija, Volneja i Džefrija Higinsa o skrivenom
značenju kružnih ciklusa, odnosno kalpi i juga kod bramanista i budi-
sta, nisu ih daleko odvela, jer nisu imali ključ za tumačenje ezoterij-
skog, spiritualnog učenja koje je u njemu sadržano. Nijedna filozofija
nikada nije špekulisala o Bogu kao apstrakciji, već Ga je razmatrala
na osnovu Njegovih raznih ispoljavanja. „Prvobitni uzročnik” iz
jevrejske Biblije, pitagorejska „Monada”, „Jedinstveno, neprekidno
postojanje” hinduističkih filozofa, kao i kabalistički „En-Sof” – Bez-
granični – jedno su te isto. Hinduistički Bagavan ne stvara; on ulazi u
jaje vaseljene i pomalja se iz njega kao Brama, na isti način kao što se
i pitagorejski Prvobitni Par razvija iz najvišeg, usamljenog Monasa.21
Monas filozofa sa Samosa je hinduistički Monas (um) “koji nema pret-

21 Lemprije („Rečnik klasike”, pod „Pitagora”) kaže da „postoje dobri razlozi da se
posumnja u čitavu pripovest o Pitagorinom putovanju u Indiju” i zaključuje da ovaj filo-
zof nikada nije video ni gimnosofiste ni njihovu zemlju. Ako je to tako, kako objasniti
Pitagorino učenje o metempsihozi čije pojedinosti pokazuju daleko više sličnosti sa in-
dijskim nego sa egipatskim učenjem? Ali, više od svega drugog, kako objasniti činjenicu
da je naziv MONAS, koga on koristi za Prvobitnog Uzročnika, identičan nazivu kojim
se to Biće imenuje na sanskritu? U vreme kada se pojavio Lemprijeov „Rečnik” (1792-
97) Sanskrit je, možemo slobodno reći, bio potpuno nepoznat; dr Hougov prevod
„Aitareje Bramana” (iz „Rig-Vede”) u kome se pojavljuje ova reč, objavljen je tek pre
nekih dvadesetak godina (tj. oko 1857., prim.prev.), i sve dok ovaj dragoceni dodatak
poznatoj književnosti drevne prošlosti nije kompletiran, i dok je prava starost „Aitareje”
– koju Houg ocenjuje na 2000-2400 godina pre Hrista – bila nepoznata, moglo se sug-
erisati, kao što je bio slučaj sa hrišćanskim simbolima, da su je hindusi pozajmili od
Pitagore. Ali sada, osim ako filologija nije u stanju da dokaže da se i ovde radi o „čudnoj
podudarnosti”, i da reč Monas nije potpuno ista i u najdetaljnijim definicijama, imamo
puno pravo da tvrdimo da je Pitagora zaista bio u Indiji i da su gimnosofisti bili ti koji
su ga podučavali ‚njegovoj’ metafizičkoj teologiji. Sama činjenica da je „sanskrit, u
poređenju sa grčkim i latinskim, neka vrsta starije sestre”, kako je to Maks Miler
pokazao, nije dovoljna da objasni potpunu podudarnost sanskritske i grčke reči MONAS
u njihovom krajnje metafizičkom, najmaglovitijem značenju. Sanskritska reč Deva (bog)
je postala latinski deus, i ukazuje na zajedničko poreklo, ali u zoroastrijanskoj „Zend-
Avesti” nalazimo istu reč sa dijametralno suprotnim značenjem, koja postaje daeva ili
zli duh, od koje je postala reč ‚đavo’.

537

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

hodni uzrok (apurva, ili materijalni uzrok) niti može biti uništen”.22
Brama, kao Prađapati, pre svega se ispoljava u vidu „dvanaest tela”
ili atributa, koji su predstavljeni kao dvanaest bogova, simbolično
prikazujući 1. Vatru; 2. Sunce; 3. Somu, koja daje neograničeno
znanje; 4. Sva živa bića; 5. Vaju, ili materijalni Etar; 6. Smrt, ili dah
uništenja – Šivu; 7. Zemlju; 8. Nebo; 9. Agnija, tj. nematerijalnu Vatru;
10. Aditju, nematerijalno, žensko nevidljivo Sunce; 11. Um; 12. Veliki
beskonačni kružni ciklus „koji se ne može zaustaviti“.23 Posle toga,
Brama se rastvara u vidljivoj vasioni, u kojoj svaki atom predstavlja
Njega. Kada je to obavljeno, neispoljeni, nedeljivi i neizdiferencirani
Monas se povlači u spokojnu i veličanstvenu samoću svoje nepode-
ljene suštine. Ispoljeno božanstvo, u početku Par, sada postaje Tro-
jstvo; njegov trojaki kvalitet neprestano izliva spiritualne sile, koje
postaju besmrtni ‚bogovi’ (duše). Svaka od ovih duša mora se jednom
sjediniti sa ljudskim bićem, i od trenutka kada stekne svest o sebi, ona
počinje niz rađanja i umiranja. Jedan umetnik sa Istoka je pokušao da
slikom predstavi kabalističku doktrinu o kružnim ciklusima života.
Slika prekriva čitav unutrašnji zid jednog podzemnog hrama u
neposrednoj blizini velikog budističkog hrama, i izaziva izuzetan uti-
sak. Pokušaćemo da ovde prenesemo izvesnu predstavu o ovom umet-
ničkom delu, onako verno kako smo ga zapamtili.

Zamislite jednu određenu tačku u svemiru kao prapočetak, a potom
nacrtajte krug oko ove tačke; u kojoj se početak i kraj sjedinjuju, gde
se susreću emanacija (isticanje) i reapsorpcija (upijanje). Sam krug se
sastoji od bezbroj manjih prstenova, poput niza narukvica, i svaki od
ovih manjih prstenova obrazuje pojas boginje koja predstavlja odgo-
varajuću sferu. Kako se krivina luka približava krajnjoj tački polu-
kruga – vrhuncu velikog kruga – na kojoj je mistični slikar postavio
našu planetu, lice svake naredne boginje postaje sve tamnije i strašnije,
toliko da to mašta Evropljana ne može ni da zamisli. Svaki prsten je
prekriven predstavama biljaka, životinja i ljudskih bića, koja pripadaju

22 Houg: “Aitareja Bramanam”.
23 Ibid.

538

Unutrašnji i spoljni čovek

flori, fauni i antropologiji pripadajuće sfere. Između susednih sfera
postoji izvesni razmak, namerno istaknut; jer, posle prolaska kroz
jedan krug u vidu niza transmigracija, duši je dopušteno da provede
izvesno vreme u privremenoj Nirvani, tokom kojeg atma gubi svako
sećanje na protekle nevolje. Eterični prostor koji razdvaja susedne
sfere na slici je ispunjen neobičnim bićima. Bića u prostoru između
najvišeg ‚etra’ i Zemlje ispod njega su stvorenja iz „središnje prirode”;
to su duhovi prirode, odnosno, kako ih kabalisti ponekad nazivaju, ele-
mentali.

Ova slika je ili kopija one čiji je opis narednim pokolenjima os-
tavio Beroz, sveštenik Belovog hrama u Vavilonu, ili je original. Od-
luku o tome ostavljamo oštroumnosti savremenih arheologa. Ali zid
je prekriven tačno takvim bićima kakva opisuje polu-demon, ili polu-
bog Oanes, haldejski čovek-riba,24 „ ... grozna bića koja je proizveo
dvojaki princip” – astralna svetlost i grublja materija.

Do sada su čak i antikvari ignorisali arheološke ostatke koji su pot-
icali od najstarijih rasa. Pećine Ađante, koje se nalaze svega oko 200
milja* od Bombaja, u planinskom vencu Čandor, kao i ruševine dre-
vnog grada Aurungabada, čije su raspadajuće palate i tajanstvene grob-
nice ostale u potpunoj izolaciji tokom niza vekova, tek u najnovije
vreme počinju da privlače pažnju. Iako predstavljaju spomenike davno
iščezle civilizacije, dopušteno je da vekovima budu pribežište divljim
zverima pre nego što je nauka priznala da zaslužuju da budu ispitane,
pa je tek nedavno Observer** objavio jedan članak pun oduševljenih
opisa ovih prastarih prethodnika Herkulaneuma i Pompeja. Pošto su
uputile opravdani prekor lokalnim vlastima, koje su „obezbedile bun-
galov gde putnici mogu da pronađu zaklon i sigurnost, ali to ni izda-
leka nije dovoljno”, one nastavljaju da pripovedaju o čudima koja se
mogu videti na ovom zabačenom mestu sledećim rečima:

24 Beroz: odlomak koga je sačuvao Polihistor Aleksandrijski; Kori: „Of the Cos-
mogony and the Deluge”.

*322 kilometra. (prim.prev.)
** Poznate londonske novine. (prim.prev.)

539

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

„U dubokoj udolini, visoko u planinama, nalazi se grupa pećin-
skih hramova koji predstavljaju najčudesnije pećine na svetu. U
današnje vreme nije poznato koliko ih ima po zabačenim mestima
duboko u planinama, ali dvadeset sedam ih je do sada istraženo, pre-
gledano i, u izvesnoj meri, očišćeno od đubreta. Nesumnjivo je da
postoji još mnogo ovakvih mesta. Teško je stvoriti predstavu o tome
kakvim su neumornim radom ove čudesne pećine isklesane u kom-
paktnim slojevima stene poznate kao amigdaloid. Za njih je rečeno
da su nastale kao isključivo budistička svetilišta, i da su korišćene
kao mesta hodočašća i pribežišta asketa. Nalaze se u samom vrhu
umetničkih ostvarenja. Protežu se preko 150 metara duž visoke litice,
a isklesane su nekom krajnje neobičnom tehnikom, pokazujući u za-
ista čudesnoj meri ukus, talent i upornu marljivost indijskih vajara.”

TAJNE INDIJSKIH HRAMOVA

„Ovi pećinski hramovi su divno usečeni i izvajani spolja, ali unutra
je oblikovan svaki detalj, sa mnoštvom ukrasa u vidu skulptura i slika.
Vlaga i zapuštenost su nanele štetu ovim odavno napuštenim hra-
movima, a slike i freske više nisu ono što su bile pre više stotina go-
dina. Ali boje i dalje blistaju, a na zidovima se još uvek mogu videti
vesele i razigrane scene. Neke od isklesanih figura su preuzete iz svad-
benih povorki, dok su prikazani prizori iz domaćeg života ispunjeni
istom takvom radošću. Ženske figure su prelepe, prefinjene, i bele
puti kao da su Evropljanke. Svaka od ovih predstava ima umetničku
vrednost, i nijedna nije zagađena prostotom ili skarednim prizorima
kakvi često padaju u oči kod bramanskih predstava sličnog karaktera.

Ove pećine sada posećuje veliki broj ljudi koji se bave starinama,
u nastojanju da odgonetnu hijeroglife ispisane na zidovima i odrede
starost ovih čudnih svetilišta. Ruševine drevnog grada Aurungabada
nisu daleko od ovih pećina. U svoje vreme je to je bio čuveni grad
opasan zidinama, ali je danas potpuno nenastanjen. U njemu se mogu
videti ne samo razvaljeni zidovi, nego i palate koje se raspadaju. Iz-
građene su izuzetno snažno, a neki od zidova se čine isto tako neu-
ništivim kao i brda koja ih okružuju.

540

Unutrašnji i spoljni čovek

U blizini postoji mnoštvo lokaliteta gde se nalaze ostaci hinduis-
tičkih građevina, koje se sastoje od dubokih pećina i hramova ukle-
sanih u živoj steni. Mnogi od ovih hramova su opasani kružnom
ogradom, koja je često ukrašena statuama i stubovima. Figura slona
se često javlja, postavljena ispred ili pored ulaza u hram, kao neka
vrsta stražara. Stotine i hiljade udubljenja su prelepo izrezana u živoj
steni, a u vreme kada su se u ovaj hram slivale reke poklonika, u
svakom od njih je bila smeštena po jedna statua ili slika, odražavajući
kitnjasti stil kojim se obično odlikuju ove orijentalne skulpture. Ža-
losno je da je bezmalo svaki prikazani lik bestidno unakažen i
izobličen. Često nam kažu da se nijedan hindus neće pokloniti pred
nesvršenim likom, a muhamedanci su, znajući to, namerno sakatili
sve ove likove kako bi onemogućili hinduse da im se klanjaju. Hin-
dusi tu praksu smatraju skrnavljenjem i bogohuljenjem koje kod njih
izaziva najogorčenije neprijateljstvo, što ga svaki hindus nasleđuje
od svog oca i koje protekli vekovi ni izdaleka nisu uspeli da izbrišu.

Ovde se nalaze i ostaci zatrpanih gradova – žalosne ruine – gde
po pravilu niko ne stanuje. U veličanstvenim palatama gde se nekada
okupljala kraljevska porodica i gde su održavani festivali, sada se
skrivaju divlje zveri. Na nekoliko mesta su čak i železničke šine
postavljene preko ovih ruševina, a njihov materijal je upotrebljavan
za podlogu novih puteva.... No, ogromni kameni blokovi su ostali
na svom mestu hiljadama godina, i verovatno će ostati tu i tokom
hiljada koje će tek proći. Ova svetilišta isklesana u steni, kao i statue
sa više lica, pokazuju zanatsku veštinu koja prevazilazi sve što su
domaći majstori sada u stanju da naprave.25 Potpuno je očigledno
da su stotinama godina unatrag ova brda vrvela od ljudi, na istom
mestu gde sada nema ni žive duše, ničeg kultivisanog niti ikakvih
žitelja, koje je potpuno prepušteno divljim zverima.

Ovo je dobro lovište i, kako su Englezi pasionirani lovci, možda
će radije ostaviti ove planine i ruševine onakvim kakve su sada.”

25 Jedan pisac je upotrebio najushićenije izraze opisujući veličanstvenost drevnih hin-
duističkih spomenika, kao i izvanrednu obradu njihovih skulptura. „Oni su”, rekao je,
„gradili kao titani, i doterivali detalje kao da su juveliri.”

541

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

REINKARNACIJA

Mi se najusrdnije nadamo da hoće. Dovoljno je uništavanja poči-
njeno u prethodnim razdobljima da se ponadamo da bar ovaj vek is-
traživanja i učenosti, nauke koja je toliko razvila grane kao što su
arheologija i filologija, neće ostati bez ovih dragocenih zapisa, ukle-
sanih u neuništivim pločama granita i drugih stena.

Sada ćemo prikazati nekoliko odlomaka ovog tajanstvenog učenja
o reinkarnaciji – naglašavajući razliku u odnosu na metempsihozu –
koje nam je preneo jedan od autoriteta. Reinkarnacija, tj. pojavlji-
vanje iste individue, ili, tačnije, njegove astralne monade, dva puta
na istoj planeti, nije pravilo u prirodi; radi se o izuzetku, poput de-
formiteta kao što je dete sa dve glave. Njemu uvek prethodi neki
poremećaj u prirodnim zakonima opšteg sklada i događa se jedino
kada priroda, nastojeći da povrati narušenu ravnotežu, u život na
Zemlji baca astralnu monadu koja je bila izbačena iz uzročnog kruga
nekim zločinom ili nesrećnim slučajem. Na taj način se može omesti
originalni plan prirode da proizvede savršeno ljudsko biće u slučaje-
vima pobačaja, ili kada dete umre pre izvesnog broja napunjenih go-
dina, ili u slučajevima nasleđene i neizlečive idiotije. Prema tome,
dok je gruboj materiji od koje je sačinjeno ovih nekoliko entiteta do-
pušteno da se posle fizičke smrti raspadne i utopi u beskrajnom ca-
rstvu stvorenog sveta, besmrtni duh i astralna monada individue –
koji su odvojeni kako bi potonja udahnula život fizičkom omotaču,
a prethodni mogao da obasja svojom božanskom svetlošću telesni or-
ganizam – mora još jednom pokušati da ispuni svrhu stvaralačkog
intelekta.

Ako je razum dostigao dovoljan stepen razvoja da postane aktivan
i ima sposobnost raspoznavanja, ne dolazi do reinkarniranja na ovoj
Zemlji, jer su se sva tri dela trojnog čoveka sjedinila i time je postao
sposoban da nastavi trku. Ali u slučajevima kada novo biće nije pre-

542

Unutrašnji i spoljni čovek

vazišlo stanje monade, ili kada, kao što je slučaj kod idiota, trojstvo
nije kompletirano, besmrtna iskra koja ga obasjava mora ponovo da
uđe u zemaljsku ravan jer je bila ometena u svom prvom pokušaju.
U svakom drugom slučaju, smrtna ili astralna, i besmrtna ili božanska
duša ne bi mogle da nastave dalje u savršenom skladu, i pređu u
sledeću sferu iznad. Duh sledi liniju koja se proteže paralelno s ma-
terijom, a spiritualna evolucija ide ruku pod ruku sa fizičkom. Kao u
slučaju koji navodi profesor Le Kont (pogledajte poglavlje IX.) „u
prirodi ne postoji sila” – a to pravilo važi kako u spiritualnoj tako i u
fizičkoj evoluciji – „koja bi bila u stanju da odjednom uzdigne ma-
teriju sa 1. na 3. ili sa 2. na 4. nivo, bez zaustavljanja i priliva sile
drugačije vrste na međunivou”. To znači da monada koja je bila za-
točena u elementarnom biću – začetni ili najniži astralni oblik
budućeg čoveka – pošto je prošla kroz i napustila najviši fizički oblik
nemušte životinje – recimo orangutna ili, još jednom, slona, jedne od
najinteligentnijih životinja – ta monada, kako mi tvrdimo, ne može
da preskoči fizičku ili intelektualnu sferu zemaljskog čoveka i da
odjednom bude uvedena u višu spiritualnu sferu. Kakva nagrada ili
kazna u toj sferi bestelesnih ljudskih entiteta može da čeka čovekov
fetus ili embrion koji nije stigao ni da udahne vazduh na ovoj planeti,
a još manje imao mogućnost da ispolji božanske moći duha? Ili, u
slučaju jednog deteta koje nije svesno ma kakve odgovornosti, čija
se bezumna monada skriva u svojoj astralnoj i fizičkoj ljušturi, da li
i tako majušna može da ga spreči da spali sebe kao da je reč o drugoj
osobi? Ili u slučaju nekoga ko se rodio kao idiot, čiji broj moždanih
vijuga iznosi tek dvadeset do trideset odsto broja kod mentalno
zdrave osobe;26 i ko otuda ne može da bude odgovoran ni za svoje
ponašanje, ni za svoja dela, niti za nedostatke svog konfuznog, polu-
razvijenog intelekta?

Nema potrebe za primedbu kako čak i kao hipoteza, ova teorija
nije ništa apsurdnija od mnogih drugih koje se smatraju nespornom

26 „Anatomia Cerebrale”, Malakarne (Malacarne), Milano.

543

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

naučnom istinom. Ne smemo da zaboravimo da je, bilo zbog toga što
specijalistima nedostaje potrebna veština ili iz nekog drugog razloga,
psihologija najmanje razvijena i shvaćena od svih nauka, i da nekoli-
cina francuskih lekara, zajedno sa dr Furnijeom, sigurno očajavaju
zbog toga što smatraju da ona nikada neće odmaći dalje od pukih
hipoteza.

Štaviše, isto okultno učenje prihvata i drugu mogućnost; mada se
ona toliko retko javlja i toliko je nejasna da je beskorisno i spominjati
je. Čak je i savremeni okultisti sa Istoka odbacuju, mada je u istočnim
zemljama opšteprihvaćena. Kada, usled grehova, strašnih zločina i
prepuštanja životinjskim strastima, bestelesni duh padne sve do osme
sfere – do alegorijskog Hada, odnosno do biblijske gehene – koja je
najbliža našoj Zemlji – on može, pomoću poslednjeg treptaja razuma
i svesti koji mu je preostao, da se pokaje; to će reći, on može, upotre-
bivši ostatke svoje volje, da pokuša da se vine u vis, i, poput davlje-
nika, da se još jednom iskobelja do površine. U Pselovom spisu
„Magical and Philosophical Precepts” otkrivamo jedno koje, upozo-
ravajući sav ljudski rod, kaže sledeće:

„Ne saginji se nisko, jer ispod zemlje vreba ambis,
koji vuče niz SEDAM stepenika, na kraju kojih
je presto kobne nužde.”27

27 Psel, 6, Plet.2; Kori: Chaldean Oracles.

544

Unutrašnji i spoljni čovek

VRAČANJE I VEŠTICE

Jaka želja da se vrati onome što ga je unesrećilo, da udovolji svo-
jim strastima, povući će ga još jednom u zemljinu atmosferu. Ovde
će lutati i ispaštati manje ili više u turobnoj samoći. Njegovi instinkti
će ga naterati da požudno traga za ma kakvim kontaktom sa živima
... Ovi duhovi predstavljaju nevidljive ali sasvim opipljive magnetne
vampire; subjektivni demoni koje su tako dobro poznavali srednjo-
vekovni mističari u transu, monahinje i monasi, pa sve do „veštica”
koje su ih proslavile u Veštičjem čekiću, kao i izvesnim posebno ose-
tljivim vidovnjacima, prema njihovim sopstvenim kazivanjima. To
su Porfirijevi ‚krvavi demoni’, odnosno larve i lemuri drevnih filo-
zofa; satanska oruđa koja su poslala toliko nesrećnih i nemoćnih žr-
tava na sprave za mučenje i lomaču. Origen je smatrao da su svi
demoni koji su opsedali pojedince što se spominju u Novom Zavetu
bili ljudski „duhovi”. Upravo iz razloga što je Mojsije dobro znao šta
oni predstavljaju, ustanovio je svoj surovi zakon i smrtnu kaznu za
navodne „veštice”; ali ih je Isus, ispunjen pravednošću i božanskom
ljubavlju prema čitavom ljudskom rodu, isceljivao umesto da ih
ubija. No, posle Njega, naše sveštenstvo, koje pretenduje da bude
uzor hrišćanskih principa, sledilo je Mojsijev zakon, a prećutno ig-
norisalo zakon Onoga koga su nazvali svojim „jedinim živim
Bogom”, spalivši desetine hiljada takvih navodnih „veštica” na lo-
mači.

Veštica! Zvučan naziv, koji je u prošlim vremenima značio sramnu
smrt, a i u današnje vreme je dovoljno da se samo izgovori, pa da
krene talas ismevanja i pravi uragan zajedljivih primedbi! Kako onda
objasniti činjenicu da su uvek postojali inteligentni i učeni ljudi koji
nikada nisu mislili da će njihova reputacija biti umanjena ili njihovo
dostojanstvo ukaljano ako javno potvrde da „veštice” postoje, nara-
vno u ispravnom značenju te reči. Jedan od ovih neustrašivih boraca

545

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

je bio i Henri Mor, istaknuti naučnik iz Kembridža u sedamnaestom
veku. Biće od koristi da zastanemo da bismo videli koliko je mudrosti
pokazao upravo na ovom pitanju.

Izgleda da je negde oko 1678. godine izvesni bogoslov po imenu
Džon Vebster napisao delo „Kritika i tumačenje Svetog Pisma” (Crit-
icisms and Interpretations of Scripture), u kojem tvrdi da ne postoje
ni veštice ni mnoštvo drugih „praznoverica”. Smatrajući ovaj rad
„neutemeljenim i bezočnim”, dr Mor ga je kritikovao u svom pismu
upućenom Glenvilu, autoru rada “Sadducismus Triumphatus”, a u
dodatku je poslao i raspravu o vradžbinama i objašnjenje same reči
„veštica”. Ovaj dokument je veoma teško naći, ali mi posedujemo
više odlomaka iz njega u jednom starom rukopisu, i otkrili smo da
se on spominje još u samo jednom beznačajnom radu iz 1820. koji
se bavi utvarama, jer izgleda da je prošlo mnogo od kako je sam do-
kument poslednji put štampan.

Prema dr Moru, reči vrač i veštica ne označavaju ništa više do
mudrog, učenog čoveka, odnosno ženu. U reči wizard („vrač”) to se
vidi već na prvi pogled; dok je reč witch („veštica”) „najjednostavnije
i najkraće izvesti od reči wit („pamet”), čiji bi izvedeni pridevski
oblici mogli biti wittigh ili wittich, što bi se posle sažimanja pretvo-
rilo u witch; kao što imenica wit („pamet”) vodi poreklo od glagola
to weet, što znači „znati”. I tako witch („veštica”) nije ništa drugo do
pametna, odnosno mudra žena; što se direktno podudara sa latinskom
rečju saga, prema značenju u kome ju je upotrebio Festus, sagæ dictæ
anus quæ multa sciunt (što su sage starije to ih više ljudi zna).

Ova definicija reči nam izgleda verovatnijom, jer tačno odgovara
očiglednom značenju slovensko-ruskih naziva za vešticu i vrača.
Prvu nazivaju vjedma, a drugoga vjedmak, pri čemu oba naziva vode
poreklo od glagola znati – vedati ili vjedati; štaviše, njihov koren je
nesporno sanskritski. „Veda”, kaže Maks Miler, u svom Predavanju
o Vedama, „izvorno znači znati, odnosno znanje. ‚Veda’ je ista reč
koja se pojavljuje u grčkom oida, tj. „znam” [digama, kod koje je

546

Unutrašnji i spoljni čovek

izostavljeno vau] i u engleskim rečima wise, wisdom i wit.”28 Štaviše,
sanskritska reč vidma, koja je podudarna sa nemačkim wir wissen
bukvalno znači „znamo.” Velika je šteta što je poznati filolog, pore-
deći u svom predavanju korene ove reči na sanskritu, i u grčkom,
gotskom, anglo-saksonskom i nemačkom jeziku, potpuno prenebreg-
nuo slovenske jezike.

Rusi imaju još po jedan naziv za vešticu i vrača, pored prethodnih
koji su čisto slovenskog porekla, a to su znahar i znaharka (u muškom
odnosno ženskom rodu) koji potiču od istog glagola znat – „znati”.
Prema tome, definicija reči koju je dr Mor dao 1678. je savršeno is-
pravna, i podudara se u svakoj pojedinosti sa savremenom filologijom.

„Tokom upotrebe ova reč je nesumnjivo počela da označava
isključivo takve veštine i znanja koja su bila daleko od uobičajenih,
tj. izuzetna. Ova osobenost nije podrazumevala nikakvo kršenje za-
kona. Ali posle toga su usledila dodatna ograničavanja značenja, tako
da se danas reči witch i wizard („veštica” i „vrač”) upotrebljavaju
isključivo u njihovom iskrivljenom smislu. A on označava osobu
koja ima znanja i veštine pomoću kojih čini ili saopštava stvari na
neki krajnje neuobičajen način, kao i da ma koji od ova dva izraza
otvoreno izražava ili podrazumeva udruživanje sa nekakvim zlim
duhovima.”

U rečenici upotrebljenoj u strogom Mojsijevom zakonu, toliko ra-
zličitih stvari se podrazumeva pod nazivom „veštica” da bi bilo veoma
teško i beskorisno davati ovde definiciju za svaku od njih, kao što
možemo pronaći u izvanrednoj raspravi dr Mora. „Neka se ne nađe u
tebe ... ni vračar, ni koji gata po zvijezdama, ni koji gata po pticama,
ni uročnik, ni bajač, ni koji se dogovara sa zlijem duhovima, ni opsje-
nar, ni koji pita mrtve” (5 Moj. 18:10-11) kaže se u tekstu. Kasnije
ćemo pokazati u čemu je bio pravi smisao ovako strogog zakona. Za
sada ćemo samo izneti primedbu da dr Mor, pošto je dao naučno
utemeljenu definiciju za svaki od pomenutih naziva, i pokazao njihovo

28 Pogledajte „Lecture on the Vedas”.

547

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

pravo značenje koje su imali u vreme Mojsija, dokazuje da postoji

ogromna razlika između „uročnika” ili onoga „koji gata po zvijez-

dama”, i sl. i „veštice”. „Toliko raznih naziva je nabrojano u ovoj

Mojsijevoj zabrani da bi, kao i u našem ‚običajnom pravu’,* smisao

mogao da se pouzdanije odredi, ne ostavljajući mogućnost izvrda-

vanja. Isto tako naziv witch („veštica”) ne potiče od nekakvih opse-

narskih trikova, kakve žongleri obično izvode pred očima posmatrača

na nekom trgu ili vašaru, već je to naziv koji je upotrebljavan za one

koji prizivaju magične utvare kako bi obmanuli posmatrače, a

‚veštice’ sasvim sigurno spadaju u takve – žene i ljudi u koje je ušao

zli duh. ‚Vještici ne daj da živi.’ (2 Moj. 22:18) To je ustvari

ekstremno strogi, ili, tačnije, surovi zakon za kažnjavanje neveštog

izvođenja njegovih opsenarskih trikova.”

I tako, tek je šesti od navedenih naziva, onaj „koji se dogovara sa

zlijem duhovima”, odnosno „veštica”, povlačio najstrožiju kaznu Mo-

jsijevog zakona, jer jedino veštici ne treba dati da živi, dok su svi drugi

jednostavno pobrojani kao oni koje „tjera .... Gospod Bog tvoj ispred

tebe” (5 Moj. 18:12) zbog njihovog idolopoklonstva ili tačnije zbog

njihovih verskih ubeđenja i učenja uopšte. Ova reč naziv je

šoel aub, što u prevodu znači „onaj koji se dogovara sa zlijem

duhovima”, ali koji se u Septuaginti** prevodi kao engastrimuthos,

onaj koji zlog duha ima u sebi, onaj koji je opsednut duhom što daje

proročke moći, koga su Grci nazivali Piton, a Jevreji Obh, tj. „stara

zmija”; u svom ezoterijskom značenju to je duh požude i materije; a

on, prema kabalistima, uvek predstavlja elementarni čovečiji duh u

osmoj sferi.

* Reč je o anglo-saksonskom pravu, potpuno različitom od ‚kontinentalnog’; obično
se naziva common law; temelji se na tzv. ‚zdravom razumu’ i na presedanima, tj. ranije
donesenim presudama koje postaju obrazac za sve buduće analogne slučajeve, kao i na
poroti od 12 članova kada su u pitanju kriminalni slučajevi. (prim.prev.)

** Septuagint je najstariji poznati prevod Starog Zaveta na starogrčki, koji obuhvata
i apokrife (nastao u 3. veku pre Hrista); naziv je dobio po tome što je, prema predanju,
sedamdeset ljudi radilo na njegovom prevodu. (prim.prev.)

548

Unutrašnji i spoljni čovek

„Smatram da šoel obh”, kaže Henri Mor, „treba shvatiti kao
vešticu koja traži savet od preminule osobe koju je poznavala.
Smisao reči obh se u početku odnosio na duha koji prebiva u telu
opsednutog, naduvajući ga kao mehur, pri čemu se uvek činilo da
glas njegov dolazi negde „iznutra”, kao iz boce, zbog čega su i nazi-
vani trbuhozborci. Ob označava isto što i Pito, koji je prvobitno
dobio ime po pythii vates, duhu koji saopštava tajne, ili pak ono što
tek treba da se dogodi. U Djel. 16:18 stoji [pneuma puthonos] „kada
se Pavlu dosadi, okrenu se i reče duhu: Zapovijedam ti imenom
Gospoda Isusa Hrista, iziđi iz nje! I iziđe u taj čas.”

Prema tome, reči opsednut ili posednut su sinonimi reči veštica;
sigurno je da ovaj piton osme sfere ne bi ni mogao da izađe iz nje da
se ne radi o duhu koji se suštinski razlikuje od nje. Analogno tome,
u 3 Moj. (Levitska) 20:27 vidimo sledeće: „A čovjek ili žena, u ko-
jima bi bio duh vračarski ili gatarski da se pogube, kamenjem da se
zaspu, krv njihova na njih.”

Nesumnjivo surov i nepravedan zakon, koji dokazuje da je neis-
tinita nedavna izjava „duhova” koji su govorili ustima jednog od na-
jpopularnijih savremenih medijuma, u kojoj se kaže kako savremena
filološka istraživanja tobože pokazuju da Mojsijev zakon nikada nije
nalagao bukvalno pogubljenje sirotih „medijuma” odnosno veštica
iz Starog Zaveta, već da su reči „Vještici ne daj da živi” (2 Moj.
22:18) značile samo zabranu da živi od svojih medijumskih moći, tj.
da na taj način zarađuje za život! Takvo tumačenje nije ništa manja
izmišljotina od literarne fikcije. Sigurno je da ovakvom „dubokom”
filološkom rasuđivanju nije nedostajala mašta!29

29 Da bismo izbegli opovrgavanja izvesnih spiritualista, doslovno prenosimo tekst
koji se bavi ovim pitanjem, kao primer nepouzdanosti proročkih izjava koje daju pojedini
„duhovi”. Bilo da je u pitanju ljudska ili elementarna varijanta, okultisti ne mogu da
smatraju duhove sposobne za ovako bezočne izmišljotine pouzdanim vodičima bilo u
filozofiji, egzaktnoj nauci ili etici. „Prisetićete se”, kaže gospođa Kora V. Tapan u jednoj
javnoj raspravi o delu “History of Occultism and its Relations to Spiritualism” (pogleda-
jte Banner of Light, od 26. avgusta 1876.) „da je drevna reč ‚vračanje’, odnosno bavljenje
njime, bilo najstrožije zabranjeno među starim Jevrejima. To znači da nijednoj veštici

549

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

„Zalupi vrata pred licem demona,” kaže kabala, „i on će pobeći
od tebe, kao da ga progoniš”, što znači da ne smete dopustiti takvim
duhovima da vas opsednu, mameći ih u atmosferu zasićenu gresima
kojima su srodni.

Ovi demoni nastoje da se uvuku u tela glupaka i idiota, i da ostanu
u njima sve dok ih odatle ne istera snažna i čista volja. Isus, Apolonije
iz Tijane, kao i neki među apostolima, imali su moć da isteruju đa-
vole pročišćujući atmosferu unutar i van obolelog, čime bi prisilili
neželjenog „gosta” da pobegne. Izvesne lako isparljive soli su im bile
naročito mrske, a učinak određenih hemikalija, koje je gospodin Varli
iz Londona30 sipao u tacnu i postavljao ispod kreveta kako bi noću
oterao izvesne neprijatne fizičke pojave, potvrđuju ovu veliku istinu.
Čisti ljudski duhovi, ili makar duhovi koji jednostavno nisu štetni,
ne zaziru ni od čega jer, kako su potpuno oslobođeni zemaljske tvari,
materijalni sastojci nemaju nikakvog uticaja na njih; takvi duhovi su
poput daha. No, sasvim je drugi slučaj sa dušama vezanim za Zemlju
i duhovima materijalne prirode.

ne treba dopustiti da živi. Te reči su bile bukvalno shvaćene; delujući na osnovu njih,
vaši sopstveni, najiskrenije pobožni preci su bez ikakvih odgovarajućih dokaza osudili
na smrt mnoštvo vrlo inteligentnih, mudrih i čestitih osoba, optuživši ih za „vračanje”.
Sada je otkriveno da bi tumačenje, odnosno prevod trebalo da glasi da nijednoj veštici
nije trebalo dopustiti da zarađuje za život baveći se tom svojom veštinom. Drugim
rečima, bila je to samo zabrana da se vračanje pretvori u „profesiju”. Da li bilo previše
nametljivo s naše strane da upitamo proslavljenu govornicu zahvaljujući kome ili na os-
novu čijeg autoriteta je došla do takvog zaključka?

30 Gospodin Kromvel F. Varli (Cromwell F. Varley), poznati elektro-tehničar iz At-
lantic Cable Company, prenosi rezultate svojih posmatranja, tokom jedne rasprave u
Udruženju psihologa Velike Britanije, o kome je objavljen izveštaj u listu „Spiritualist”
(London, 14. april 1876, str. 174,175). On je smatrao da isparenja azotne kiseline u vaz-
duhu mogu da oteraju ono što je nazvao „neugodnim duhovima”. Mislio je da će oni
koje ovakva vrsta duhova muči u njihovim domovima moći da olakšaju svoje tegobe
tako što će sipati jednu uncu* vitriola** u dve unce finog praha šalitre u tacni, i postaviti
ovu smesu ispod svog kreveta. Ovde imamo primer naučnika, čija reputacija pokriva
dva kontinenta, koji daje recept kako se osloboditi štetnih duhova. Pa ipak, javnost i
dalje ismeva „praznoverje” hindusa, Kineza, afričkih crnaca i drugih rasa koje upotre-
bljavaju razne biljke, tamjan i druge mirišljave smole u iste svrhe.

*28,35 grama. (prim.prev.)
** Sumporne kiseline. (prim.prev.)

550

“Nepremostivi ponor”

da čovek posle fizičke smrti dostigne stanje u kome će se naći ok-
ružen novim oblicima flore i faune, koji su posledica drugačijih spo-
jeva materije u njenom sublimiranom obliku?3 On priznaje da ne zna
ništa o fenomenu gravitacije; osim da, kako prema iskustvu svih pos-
matrača „kamen bez oslonca uvek padne na tle, nema razloga da
verujemo da i ma koji drugi kamen u istim uslovima ne bi pao na
zemlju”. Ali on potpuno odbija svaki pokušaj da ovu verovatnoću
pretvori u nužnost, i, u stvari, kaže sledeće: „Ja potpuno odbacujem
i proklinjem svako nametanje. Znam činjenice, znam i zakon, ali šta
je ta nužnost, osim prazna senka mog sopstvenog uma?” Ona je od
značaja utoliko što se sve u prirodi događa kao rezultat nužnosti, a
zakon koji jednom deluje nastavljaće to da čini beskrajno, osim ako
ne bude neutralisan zakonom suprotnog dejstva i jednake snage.
Prema tome, prirodno je da kamen padne na tle pokoravajući se jed-
noj sili, i isto tako je prirodno da ne padne, ili da se, ako je već pao,
uzdigne, pokoravajući se drugoj sili podjednake snage; sa ovom dru-
gom gospodin Haksli može ali i ne mora biti upoznat. Prirodno je da
se stolica oslanja o pod kada je postave na njega, i isto tako je nor-
malno (kao što izjave stotina kompetentnih svedoka pokazuju) da se
podigne u vazduh, nedodirnut ma čijom vidljivom, smrtnom rukom.
Zar nije dužnost gospodina Hakslija da prvo potvrdi istinitost ovog
fenomena, i da onda smisli novo naučno ime za silu koja stoji iza
njega?

3 U svom „Essay on Classification” (Eseju o klasifikaciji) (odeljak XVII., str. 97-99),
veliki zoolog Luj Agasi primećuje: „Najveći broj argumenata u korist besmrtnosti čoveka
podjednako se može primeniti i kao trajni princip kod svih drugih živih bića. Zašto
ovome ne bih dodala i to da bi budući život, ukoliko bi čoveku bio uskraćen izvor ve-
likog uživanja i intelektualnog i moralnog usavršavanja koji proističe iz razmišljanja o
skladu koji vlada organskim svetom, predstavljao samo žalosno gubljenje vremena? I
zar ne bi trebalo da na spiritualni sklad oba sveta sa svima koji ih nastanjuju, u prisustvu
njihovog Stvoritelja, gledamo kao na najvišu predstavu rajskog blaženstva?”

639

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

PANTEON NIHILIZMA

„Znam činjenice”, kaže gospodin Haksli, „znam i zakon.” Sad, na
koji se način upoznao sa činjenicama i zakonom? Nesumnjivo posred-
stvom sopstvenih čula, a te večno budne sluge su mu omogućile da
otkrije dovoljno onoga što smatra istinom da konstruiše sistem za koji
i sam priznaje da „predstavlja šok za zdrav razum”. Ako ovo svedo-
čenje treba prihvatiti kao osnov opšte rekonstrukcije religioznog
verovanja, mada su na kraju krajeva došlo tek do teorije, zbog čega
nagomilana svedočenja miliona ljudi o pojavi fenomena koji podrivaju
same temelje ove teorije ne bi bila vredna pažljivog razmatranja?
Gospodina Hakslija ne zanimanju ovakvi fenomeni, ali pomenute mili-
one itekako interesuju; i dok je on vario „protoplazmu svog hleba i
jagnjetine”, ne bi li skupio snagu za još smelije juriše u metafiziku,
oni su uspeli da prepoznaju rukopise svojih voljenih pokojnika, ispi-
sane spiritualnom rukom, i da prepoznaju maglovita obličja onih koji
su nekada živeli na ovom svetu, i, prošavši kroz preobražaj fizičke sm-
rti, pružili dokaze da je njegova omiljena teorija lažna.

Sve dok nauka priznaje da njen domen leži unutar granica ovih
promena materije i dok hemija bude tvrdila da materija, menjajući
svoj oblik „iz čvrstog u tečno, pa onda u gasovito stanje”, jedino za-
menjuje svoj vidljivi sa nevidljivim oblikom, pri čemu količina ma-
terije ostaje nepromenjena, ona nema pravo da svoje učenje pretvara
u dogmu. Ona nije kompetentna da kaže bilo da ili ne, i mora da pre-
pusti teren osobama koje su vičnije korišćenju intuicije od njenih
predstavnika.

Daleko iznad svih drugih u svom Panteonu nihilizma, gospodin
Haksli piše o Dejvidu Hjumu. On procenjuje da velika usluga koju
je učinio čovečanstvu leži u njegovom neoborivom dokazivanju
„granica filozofskog ispitivanja”, van kojih ostaju fundamentalna
učenja „spiritualizma” i raznih drugih -izama. Činjenica je da je Hjum

640

“Nepremostivi ponor”

tako visoko cenio deseto poglavlje svog „Istraživanja koje se bavi
ljudskim shvatanjem” (Enquiry Concerning Human Understanding),
te je smatrao da „mudri i učeni predstavljaju trajnu prepreku svim
vrstama sujevernih obmana”, što je za njega samo podesni izraz koji
upotrebljava za verovanje u fenomen koji nije u skladu sa dotada-
šnjim iskustvom i koga zato klasifikuje kao „čudo”. Ali, kao što gos-
podin Volas ispravno primećuje, Hjumova zvučna maksima da „čudo
predstavlja kršenje prirodnih zakona” daleko je od savršene defini-
cije, jer, kao prvo, pretpostavlja da su nam poznati svi prirodni za-
koni, i, kao drugo, da neobičan fenomen automatski predstavlja
„čudo”. Gospodin Volas predlaže da čudo bude definisano kao: „ma
koje delo ili događaj koji nužno podrazumeva postojanje i učešće
nadljudskog intelekta”. Dakle, Hjum sam kaže da „podudarno isku-
stvo mnoštva svedoka predstavlja dokaz”, a Haksli, u svom čuvenom
eseju, priznaje da je sve što znamo o postojanju zakona gravitacije
to da kako, prema iskustvu svih posmatrača, kamen bez oslonca uvek
pada na tle, nema razloga da verujemo da se ista stvar pod istim uslo-
vima neće ponoviti na isti način, već, naprotiv, imamo sve razloge
da verujemo da hoće.

Da jesmo sigurni da granice ljudskog iskustva nikada neće biti
proširene, možda bi i bilo nekog opravdanja za Hjumovu pretpo-
stavku da je upoznat sa svime što se može dogoditi pod uticajem
prirodnih zakona, kao i nekakvog pristojnog izgovora za prezir kojim
prati svaku Hakslijevu aluziju na spiritualizam. Ali, kao što očigledno
sledi iz spisa obojice filozofa, da ni izdaleka ne poznaju sve mogu-
ćnosti psiholoških fenomena, nikada ne možemo biti dovoljno opre-
zni u odmeravanju njihovih dogmatizovanih tvrdnji. Čovek je u
iskušenju da pretpostavi kako je osoba koja sebi dopušta tako grubu
kritiku spiritualnih pojava stekla kvalifikacije za ulogu cenzora kroz
odgovarajuća proučavanja; ali, u pismu koje je poslao Londonskom
udruženju dijalektičara gospodin Haksli, izjavivši da nije imao do-
voljno vremena da se posveti ovom problemu, i da ga on ni ne zani-
ma, iznosi sledeće priznanje, koje može da posluži kao ilustracija na

641

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

kakvim klimavim osnovama savremeni naučnici ponekad zasnivaju
svoje nepokolebljive stavove. „Jedini slučaj iz oblasti spiritizma”,
piše on, „kog sam ikada imao prilike da sam ispitam bio je najbe-
zočnija prevara na koju sam ikada naišao.”

Šta bi ovaj filozof, pristalica teorije protoplazme, mislio o nekom
spiritualisti koji, pošto je imao jednu jedinu priliku da virne kroz
teleskop, i tom prilikom ispao žrtva neke varke koju mu je priredio
duhoviti asistent u opservatoriji, od tog trenutka počne da optužuje
astronomiju da predstavlja „ponižavajuće praznoverje”? Ova činje-
nica pokazuje da su naučnici, po pravilu, korisni jedino kao sakuplja-
či fizičkih činjenica; njihova uopštavanja su često slabija i daleko
nelogičnija od onih koja iznose laici koji ih kritikuju. To je i razlog
zbog koga se drže naopakih predstava o drevnim učenjima.

Profesor Balfur Stjuart izuzetno ceni filozofsku intuiciju Heraklita
iz Efesa, koji je živeo nekih pet vekova pre Hrista, „vapijućeg” filozofa
koji je objavio da je „vatra uzročnik koji stoji iza svega, i da se sve
stvari nalaze u stanju neprestanog kretanja”. „Očigledno je”, kaže pro-
fesor, „da je Heraklit morao da ima jasnu predstavu o urođenoj po-
kretljivosti i energiji univerzuma, koncept sličan onom koga zastupaju
savremeni filozofi koji materiju smatraju suštinski dinamičkom kate-
gorijom, samo nešto manje precizan.” On smatra da je izraz vatra prili-
čno nejasan, što je sasvim prirodno, jer nema dokaza koji bi pokazali
da bilo profesor Balfur Stjuart (koji je izgleda manje sklon materijali-
zmu od nekih svojih kolega) ili ma koji od njegovih savremenika shva-
ta koje je pravo značenje u kome je reč „vatra” upotrebljena.

642

“Nepremostivi ponor”

TROSTRUKI SASTAV VATRE

Njegova razmišljanja o poreklu svega što postoji bila su ista kao
i Hipokratova. Obojica su imala iste predstave o vrhovnoj sili,4 pa
su stoga i njihovi pojmovi o prvobitnoj vatri, smatranoj za materijalnu
silu, sličnoj Lajbnicovom dinamizmu, bili „neprecizniji” nego kod
savremenih filozofa, što je pitanje koje tek treba da bude rešeno; na
drugoj strani, njihova metafizička gledišta su bila daleko više filo-
zofska i racionalna od jednostranih teorija naših današnjih naučnika.
Njihove ideje o vatri su se potpuno poklapale sa onima kod poznijih
„filozofa vatre”, rozenkrojcera i ranih zoroastrijanaca. Oni su tvrdili
da je sav svet stvoren iz vatre, čiji božanski duh predstavlja svemo-
ćnog i sveznajućeg BOGA. Nauka je do sada potvrdila njihove sta-
vove u fizičkom pogledu.

Vatra je, u drevnoj filozofiji svih doba i svih zemalja, uključujući
i naše sopstveno, smatrana za trojaki princip. Kao što voda sadrži vi-
dljivi fluid sa nevidljivim gasovima koji se skrivaju u njoj i koja im,
uz sve spiritualne principe prirode, daje njihovu dinamičku energiju,
tako su i u vatri prepoznali: 1. vidljivi plamen; 2. nevidljivu ili as-
tralnu vatru – nevidljivu kada je inertna, ali koja u aktivnom stanju
proizvodi toplotu, svetlost, hemijsku silu i elektricitet, kao i moleku-
larne sile; 3. duh. Isto pravilo su primenili i na svaki od ova tri ele-
menta; i za sve što evoluira iz njihovih kombinacija i međusobnih
veza, uključujući i samog čoveka, smatrali su da poseduje ovakvu
trojnu strukturu. Vatra je, po mišljenju rozenkrojcera, koji nisu bili
ništa drugo do naslednici teurgista, predstavljala izvor ne samo ma-
terijalnih atoma, nego i sila koje im daju energiju. Kada se vidljivi
plamen ugasi, on nestaje, ne samo iz vida nego zauvek, u konceptu
materijaliste. Međutim, hermetički filozof ga sledi kroz “poznati svet

4 „Diog. in Vita.”

643

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

podela sve do suprotne strane na kojoj je nedokučivo”, kao što sledi
i bestelesni duh čoveka, „životnu iskru nebeskog plamena”, u Æte-
reum s one strane groba.5

Ovaj deo je suviše značajan da bismo nastavili dalje bez nekoliko
reči komentara. Stav prirodnih nauka prema spiritualnoj polovini kos-
mosa je savršeno prikazan na primeru njene grube predstave o vatri.
U ovoj, kao i u svakoj drugoj grani nauke, njihova filozofija ne sadrži
nijedan čvrsti element: svi su šuplji i krhki. Radovi njihovih sop-
stvenih autoriteta, koji vrve od ponižavajućih priznanja, daju nam
puno pravo da izjavimo kako je pod na kome stoje tako nestabilan
da svakog trena neko novo otkriće, i to nekoga iz njihovih sopstvenih
redova, može da ukloni oslonac tako da popadaju jedni preko drugih.
Toliko im je stalo da uklone duh iz svih svojih koncepcija da, kao što
Balfur Stjuart kaže: „Pokazuju sklonost da se zalete u drugu krajnost,
i da preteraju sa razvojem čisto fizičkih koncepcija.” On tome dodaje
i blagovremeno upozorenje: „Budimo oprezni da, izbegavajući Scilu,
ne naletimo na Haribdu. Jer univerzum sigurno ima više od jednog
jedinog gledišta, i sasvim je moguće da postoje oblasti koje svoja
blaga neće predati ni najupornijim fizičarima, naoružanim samo kilo-
gramima, metrima i časovnicima.”6 Na drugom mestu, on priznaje:
„Mi ne znamo ništa, ili gotovo ništa, o krajnjim aspektima građe i
svojstava materije, bilo da je organska ili neorganska.”

Što se tiče drugog velikog pitanja – kod Makolija nalazimo još
otvoreniju izjavu: „U traženju odgovora na pitanje šta biva sa čove-
kom posle smrti – ne vidimo da jedan visoko obrazovani Evropljanin,
koji se oslanja samo na sopstveni razum, ima išta veće šanse da bude
u pravu od jednog Indijanca iz plemena Crne Noge. Nijedna od mno-
štva nauka u kojima daleko nadmašujemo to indijansko pleme ni na-
jmanje ne rasvetljava stanje u kome se duša nalazi kada ‚životinjski’
život stigne do svog kraja. Uistinu, čini nam se da su nas svi filozofi,

5 Pogledajte radove Roberta de Fluktibusa, kao i “Rosicrucians”, Hargrejva Džen

ingsa.
6 Profesor B. Stjuart: “Conservation of Energy”.

644