H.P.Blavacka -Razotkrivena Izida

Elementi, elementali i elementarne sile

„Na prvi pogled se čini da ovakav predmet” – (kako ga je pred-
stavio profesor Hejr) „izričito spada u domen ‚nauke’. Međutim,
Američko udruženje za unapređenje nauke71 je odlučilo da je on ili
nedostojan njihove pažnje, ili da je suviše opasno da se njime bave,
pa su stoga jednoglasno odlučili da odlože predloženu diskusiju na
neodređeno vreme ... Ne možemo a da ne pomenemo u vezi sa ovim
događajem i to da je na ovom istom zasedanju Američko udruženje
za unapređenje nauke održalo veoma stručnu, opširnu, ozbiljnu i is-
crpnu diskusiju o razlozima zbog kojih ‚pevci kukuriču između
ponoći i jednog časa noću’!”

Nema sumnje da se radi o problemu dostojnom filozofa; štaviše,
mora da se pokazalo da on u veoma „značajnoj meri“ utiče na „do-
brobit čovečanstva”.

Dovoljno je da neko izrazi uverenost u postojanje nekakve ta-
janstvene privlačnosti između života izvesnih biljnih vrsta na jednoj i
ljudi na drugoj strani, pa da bude siguran da će ga ismejati. Međutim,
postoji mnoštvo dobro dokumentovanih slučajeva koji pokazuju da su
takve veze istinite. Zna se za slučajeve kada su izvesne osobe obolje-
vale čim bi posekle drvo koje je bilo zasađeno na njihov rođendan,
kao i da su umrle istog dana kada i takvo drvo. I obrnuto, poznati su
slučajevi da je drvo, zasađeno pod istim uslovima, uvenulo i umrlo is-
tovremeno kada i njegov ljudski ‚brat blizanac’. Gospodin Proktor bi
prvu grupu slučajeva svakako nazvao „posledicom sugestije” a drugu
„neobičnom podudarnošću”.

Maks Miler iznosi više takvih slučajeva u svom eseju „On Man-
ners and Customs” (O ponašanju i običajima). On pokazuje da ova-
kvo narodno predanje i sada postoji u Centralnoj Americi, Indiji i
Nemačkoj. On nailazi na njegove tragove bezmalo svuda po Evropi,
a pronalazi ga i među Maorskim ratnicima, u Britanskoj Gvajani i na
raznim mestima u Aziji. U svom prikazu Tajlerovog „Researches into
the Early History of Mankind” (Istraživanja rane istorije čovečanstva),

71 Pun i tačan naziv ovog naučnog društva je – „Američko udruženje za unapređenje
nauke.” Međutim, češće je u upotrebi kraći naziv Američko naučno udruženje.

397

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

rada u kome se na jednom mestu prikazuje veći broj ovakvih tradi-
cija, veliki filolog sasvim opravdano primećuje: „Da se ovakvo
verovanje pojavilo samo u indijskim i germanskim bajkama, mogli
bismo ga smatrati baštinom drevnih Arijevaca, ali kada naiđemo na
njega i u Centralnoj Americi, ne preostaje nam ništa drugo do ili da
priznamo kako je dolazilo do kontakata između evropskih doselje-
nika i američkih domorodaca koji su im preneli te legende ... ili da
ispitamo da li postoji nekakav razuman i zaista ljudski element u ovoj
navodnoj privlačnosti koja povezuje život cveća sa životom čoveka.”

Današnja generacija, koja ne veruje ni u šta što leži van površnog
svedočenja sopstvenih čula, nesumnjivo će odbaciti i samu ideju da
takva privlačna moć postoji u biljkama, životinjama, pa čak i ste-
nama. Veo koji pokriva njihovo unutrašnje čulo vida dopušta im da
vide jedino ono što ni na koji način ne mogu da poreknu. Autor „As-
clepian Dialogue” (Asklepijevih dijaloga) nam nudi razlog za to, koji
možda najbolje odgovara savremenom dobu i može da objasni ovu
‚epidemiju’ neverice. U našem, kao i u tadašnjem veku, „postoji ža-
losno odsustvo božanskog u ljudima, kada se ne čuje i ne veruje ni u
šta što bi zaslužilo da se nazove ‚nebeskim’, i kada svaki božanski
glas neizbežno zamukne”.72 Ili, kako se car Julijan izrazio, „teskobna
duša” skeptika „vrlo pronicljivo zapaža, ali njen način gledanja nije
ni ispravan ni razuman”.

Nalazimo se na kraju ciklusa i očigledno smo u prelaznom stanju.
Platon deli intelektualni razvoj vaseljene tokom svakog ciklusa na
plodne i jalove periode. On kaže da u ovozemaljskoj ravni sfere ra-
znih elemenata večno ostaju u savršenom skladu sa božanskom
prirodom, „ali njihovi sastavni delovi”, usled prevelike blizine Ze-
mlje, i mešanja sa zemaljskim (što znači sa materijom, pa otuda i sa
carstvom zla), „ponekad su u skladu a ponekad protivureče (božan-
skoj) prirodi”. Kada se ta kružna kretanja – koja Elifas Levi naziva
„strujama astralne svetlosti” – u etru vaseljene koji u sebi sadrži svaki

72 Pogledajte Tejlorov prevod „Select Works of Plotinus” (Odabrana dela Plotina),
str. 553, itd.

398

Elementi, elementali i elementarne sile

postojeći element, odvijaju u skladu sa božanskim duhom, naša Ze-
mlja i sve što je u vezi s njom uživa svoj period plodnosti. Okultne
moći biljaka, životinja i minerala osećaju magijsku privlačnost „viših
vrsta”, dok božanska duša čoveka savršeno razume one „niže” od
sebe. Ali tokom perioda jalovosti, ove poslednje gube svoju magijsku
privlačnost, a duhovni uvid najvećeg dela ljudskog roda zahvata
takvo slepilo da gube svaku predstavu o višim moćima sopstvenog
božanskog duha. Mi se nalazimo u jednom takvom periodu jalovosti:
osamnaesti vek, tokom kojeg je nezadrživom snagom izbila opaka
groznica skepticizma, doveo je do pojave bezverja kao nasledne
bolesti koju će preuzeti devetnaesti vek. Božanski intelekt u čoveku
je pokriven velom; filozofira samo njegov životinjski mozak.

Nekada je magija bila univerzalna nauka i nalazila se u isključivoj
vlasti posvećenih učenjaka. Mada je njena suština ljubomorno skri-
vana u svetilištima, njeni zraci su obasjavali čitavo čovečanstvo.
Kako bismo, inače, mogli da objasnimo neverovatnu podudarnost
„praznoverja”, običaja, predanja, pa čak i identičnih rečenica koje se
ponavljaju u narodnim izrekama, toliko raširenim na čitavom pros-
toru naše planete, da pronalazimo potpuno iste ideje kod Tatara i
Laponaca, kao i među narodima južne Evrope, stanovništvom ruskih
stepa i domorocima Severne i Južne Amerike? Primera radi, Tajler
pokazuje da je jedna od drevnih pitagorejskih maksima: „Ne džaraj
vatru mačem” popularna i među brojnim narodima koji nemaju
nikakve međusobne veze. On navodi Plana De Karpinija (De Plano
Carpini), koji je otkrio da je upravo ovakva izreka postojala među
Tatarima još 1246. godine. Nema Tatarina koji će pristati da za ma
koju sumu novca gurne nož u vatru, ili da je dodirne ma kojim oštrim
ili zašiljenim oruđem, iz straha da ne odseče „glavu vatre”.

Kamčatska plemena sa severo-istoka Azije isto tako smatraju da
je to veliki greh. Sijuks Indijanci iz Severne Amerike se ne usuđuju
da dodirnu vatru bilo iglom, nožem ili ma kojim oštrim oruđem. I
među Kalmicima je raširen isti strah, a Etiopljanin će radije da gurne
gole ruke do lakata u žar nego što će da mu se približi s nožem ili

399

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

sekirom. I sve ove činjenice Tejlor naziva „neobičnim podudarno-
stima”. Maks Miler, pak, smatra da one gube na značaju s obzirom na
činjenicu da se „ovakvo shvatanje temelji na pitagorejskom učenju”.

Svaka Pitagorina izreka, poput većine izreka iz starog veka, ima
dvostruko značenje; i dok je imala fizičko, okultno značenje izraženo
bukvalnim značenjem reči, sadržavala je i moralnu pouku, koju nam
objašnjava Jamblih u svom delu O Pitagorinom životu. Izreka „Ne
džaraj vatru mačem” predstavlja deveti simbol u Poukama ovog neo-
platoniste. „Taj simbol”, kaže on, „podstiče na obazrivost.” On poka-
zuje da se

„čoveku koga je obuzeo bes ne treba suprotstavljati oštrim rečima
– da se ne treba nadmetati s njim. Jer, neuglađenim rečima često ćete
uzbuditi i razjariti neukog čoveka, pa ćete onda i sami imati nepri-
like. ... Heraklit na isti način potvrđuje značenje ovog simbola. Jer,
kaže on, ,teško je izaći na kraj sa besom; jedino je ispravno povino-
vati se nuždi i tako spasiti dušu’. On to kaže sasvim iskreno. Mnogi
su, zadovoljavajući gnev, izmenili svoje duševno stanje, tako da smrt
postaje poželjnija od života. Ali držeći jezik ‚na uzdi’ i uzdržavajući
se od upadica, iz sukoba može da se razvije prijateljstvo, vrelina besa
može da se stiša, a da pri tome ne ispadnete ograničeni.”73

Ponekad smo se osećali nesigurnim; posumnjali bismo u sops-
tveno rasuđivanje, u svoju sposobnost da iznesemo dovoljno uglađenu
kritiku rada i shvatanja tako velikih ličnosti kakve su neki od naših sa-
vremenih filozofa – Tindal, Haksli, Spenser, Karpenter i nekolicina
drugih. U našoj neumerenoj naklonosti „ljudima drevnih vremena” –
primitivnim mudracima – uvek smo se bojali da ćemo prekoračiti
granice pravičnosti i uskratiti dužno poštovanje onima koji ga za-
služuju. Postepeno, ovaj prirodni strah je ustuknuo pred jednim neo-
čekivanim pojačanjem. Otkrili smo da naši stavovi predstavljaju samo
slabašni odjek javnog mnenja koje je, iako neprestano suzbijano, po-
nekad nalazilo oduška u dobro argumentovanim člancima raštrkanim

73 Jamblih: “O Pitagorinom životu”, dodatne primedbe (Tindal).

400

Elementi, elementali i elementarne sile

po raznim časopisima u zemlji. Jedan od takvih se može naći u The
National Quarterly Review iz decembra 1875, pod naslovom „Naši
savremeni senzacionalni filozofi” (Our Sensational Present-Day
Philosophers). Radi se o odličnom članku, u kome se bez ikakvog
ustezanja raspravlja o tvrdnjama nekolicine naših naučnika da su došli
do novih otkrića u pogledu prirode materije, ljudske duše, uma i vase-
ljene; da su otkrili kako je vaseljena nastala, itd. „Verski krugovi su
bili zaprepašćeni,” nastavlja autor teksta, „i veoma uzbuđeni izjavama
ljudi kao što su Spenser, Tindal, Haksli, Proktor i nekoliko drugih pri-
padnika iste škole”. Odajući najsrdačnije priznanje ovoj gospodi za
sve čime su zadužili nauku, autor ipak „sasvim nedvosmisleno” poriče
da su oni došli do ma kakvih originalnih otkrića. Nema ničeg novog u
njihovim špekulacijama, čak ni onim najnaprednijim; ničeg što već
nije bilo poznato i podučavano, u ovom ili onom obliku, hiljadama
godina unatrag. On doduše ne kaže da ovi naučnici „iznose svoje
teorije kao sopstvena otkrića, ali ostavljaju jasan nagoveštaj za tako
nešto, dok štampa obavlja ostatak posla... Javnost, koja nema ni želje
ni vremena da se bavi preispitivanjem činjenica, prihvata zdravo za
gotovo sve što joj novine serviraju ... i pita se šta je sledeće na redu!
... A navodne autore takvih zaprepašćujućih teorija napadaju putem
štampe sa svih strana. Ponekad omrznuti naučnici pokušaju i da se
odbrane, ali ne možemo da se setimo ni jednog jedinog slučaja kada
su iskreno rekli ‚Gospodo, ne ljutite se na nas; mi samo ponovo izno-
simo priče koje su stare gotovo koliko i planine’.” To bi bila gola istina;
„ali čak i naučnici ili filozofi”, dodaje autor, „nisu uvek u stanju da se
odupru slabosti da pothranjuju svako mišljenje za koje smatraju da im
može osigurati mesto među besmrtnicima”.74

Haksli, Tindal, pa čak i Spenser su u poslednje vreme postali veliki
proroci, „nepogrešive pape” u dogmama koje se bave protoplazmom,
molekulima, prvobitnim oblicima i atomima. Pokupili su više lovo-
rovih venaca za svoja velika otkrića nego što su Lukrecije, Ciceron,

74 The National Quarterly Review, decembar 1875.

401

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

Plutarh i Seneka imali dlaka na glavi. Međutim, radovi ovih drugih
vrve od ideja o protoplazmi, prvobitnim oblicima i drugom, a pogo-
tovo o atomima zbog kojih su Demokrita nazvali atomskim filozo-
fom. U istoj Reviji nalazimo i ovu veoma iznenađujuću optužbu:

„Ko među bezazlenima nije bio iznenađen, čak i tokom protekle
godine, čudesnim rezultatima koji su ostvareni zahvaljujući kise-
oniku? Kakvo su uzbuđenje izazvali Tindal i Haksli kada su objavili,
u njihovom prepoznatljivom stilu genija i proroka, ista ona učenja
koja smo upravo navodili od Libiga; međutim, još 1840. godine pro-
fesor Lajon Plejfer (Lyon Playfair) je preveo na engleski ‚vrhunske’
radove barona Libiga.”

„Još jedna nedavna izjava”, kaže on, „koja je prenerazila veliki
broj bezazlenih i pobožnih osoba je da svaka misao koju izrazimo,
ili pokušamo da pokažemo, proizvodi nekakvu čudesnu promenu u
moždanoj materiji. Ali za ovakav zaključak, pa i mnogo više od
njega, našim filozofima je bilo dovoljno da prelistaju stranice radova
barona Libiga. Tako, primera radi, ovaj naučnik izjavljuje: „Psi-
hologija ima dovoljno osnova da smatra da svaka misao, svaki ose-
ćaj, prati odgovarajuća promena u sastavu materije mozga; da svaki
pokret, svako ispoljavanje sile predstavlja rezultat preobražaja nje-
govog sastava ili materije od koje se sastoji’.”

Na taj način kroz Tindalova senzacionalna predavanja možemo da
pratimo, gotovo stranu po stranu, sva Libigova razmišljanja, u kojima
su tu i tamo umetnuti još starija gledišta Demokrita i drugih ‚pagan-
skih’ filozofa. To je samo krpež od raznih starih hipoteza koje su aktu-
elnim autoritetom savremenih naučnika uzdignute u tobože dokazane
formule, iznesen u njegovom poznatom stilu, sa patetičnom, sliko-
vitom, ležernom i uzbudljivo elokventnom frazeologijom.

U nastavku, isti pisac članka nam pokazuje mnoštvo podudarnih
ideja i iznosi sav materijal koji je potreban da velika otkrića Tindala
i Hakslija locira u radovima dr Džozefa Pristlija, autora „Disquisi-
tions on Matter and Spirit” (Rasprave o materiji i duhu), pa čak i u
Herderovoj „Philosophy of History” (Filozofiji istorije).

402

Elementi, elementali i elementarne sile

„Pristlija”, dodaje autor, „državna vlast nije zlostavljala jedno-
stavno zato što nije imao ambiciju da se proslavi objavljivanjem svojih
ateističkih stavova na sav glas. Ovaj filozof ... je napisao nekih
sedamdeset do osamdeset radova, pored toga što je otkrio kiseonik.”
U ovim radovima „on iznosi iste one ideje koje su proglašene ‚za-
prepašćujućim’ i ‚smelim’ kada su ih objavili naši savremeni filozofi”.

„Naši čitaoci”, nastavlja dalje, „ne sećaju se uzbuđenja koje su
proizvele izjave nekih naših savremenih filozofa u pogledu izvora i
prirode ideja, ali te izjave, poput drugih koje su im prethodile ili došle
posle njih, ne sadrže ništa novo.” „Ideja je,” kaže Plutarh, „bestelesno
biće, koje ne postoji samo po sebi, već daje oblik bezobličnoj materiji
i postaje uzrok njenog ispoljavanja” (De Placitio Philosophorum).

Zaista, nijedan savremeni ateista, uključujući i gospodina Hak-
slija, ne može da nadmaši Epikura u materijalizmu; može jedino da
ga oponaša. Šta uopšte predstavlja ta njegova „protoplazma” do izno-
va podgrejane špekulacije indijskih šabavika ili panteista, koji tvrde
da su sve stvari, kako bogovi tako i ljudi i životinje, rođeni iz šabave,
odnosno sopstvene prirode?75 Što se Epikura tiče, evo reči koje mu
Lukrecije pripisuje: „Duša stvorena na takav način mora biti mate-
rijalna, zato što njeno poreklo izvodimo iz materijalnog izvora; zato
što objektivno postoji, i to jedino u okviru materijalnog sistema; zato
što se hrani materijalnom hranom; zato što raste zajedno sa telom;
zato što sazreva kada i telo; opada zajedno sa propadanjem fizičkog
tela; otuda, bilo da pripada čoveku ili životinji, mora da umre kada i
biće kome pripada.” Međutim, podsetili bismo čitaoca da Epikur
ovde govori o astralnoj duši, a ne o božanskom duhu. Ipak, ukoliko
smo ispravno razumeli prethodni tekst, Hakslijeva „protoplazma u
ovčetini” je vrlo starog porekla i može da smatra Atinu svojim rodnim
mestom, a mozak starog Epikura svojom kolevkom.

U želji da ne bude pogrešno shvaćen, ili da ga proglase krivim za
omalovažavanje napora ma kog od naših naučnika, autor zaključuje
svoj esej sledećom primedbom:

75 Birnuf: „Uvod”, str. 118.

403

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

„Mi jednostavno želimo da ukažemo na to da bi onaj deo javnosti
koji sebe smatra inteligentnim i obrazovanim trebalo da neguje svoje
pamćenje, odnosno da obrati pažnju na ‚napredne’ mislioce iz
prošlosti daleko više nego što sada čini. Naročito bi to trebalo da
čine oni koji za katedrom, govornicom ili propovedaonicom po-
dučavaju sve one koji su voljni da ih slušaju. Tada bi bilo mnogo
manje neosnovanih strepnji, mnogo manje šarlatanstva i, iznad
svega, mnogo manje plagijata nego što ih sada ima.”76

Kadvort dobro kaže da je najveće neznanje za koje savremeni
pametnjakovići optužuju drevne narode njihovo verovanje u besmrtnost
duše. Poput skeptika stare Grčke, naši naučnici se – da upotrebimo isti
izraz kao pomenuti dr Kadvort – plaše da ako priznaju duhove i utvare,
onda će biti prinuđeni da priznaju i Boga, a nema nijedne pretpostavke
koja bi bila dovoljno apsurdna, dodaje on, da je ne upotrebe samo da
isključe postojanje Boga. Veliki broj antičkih materijalista, skeptičnih
kako nam danas izgledaju, drugačije su razmišljali, pa je Epikur, koji
je odbacivao besmrtnost duše, svejedno verovao u Boga, dok je De-
mokrit otvoreno priznavao postojanje duhova. Bezmalo svi mudraci
drevnih vremena su verovali u postojanje duše pre rođenja i moći lju-
dskog duha koje graniče sa božanskim. Magija Vavilona i Persije se
zasnivala na učenju njihovih mahagistija. “Haldejska proročanstva”
(Chaldean Oracles), koja su Pleto i Psel toliko komentarisali, nepre-
stano su ih objašnjavala i iznosila nove dokaze za njih. Zaratustra,
Pitagora, Epiharmije, Empedokle, Kebes, Euripid, Platon, Euklid,
Filon, Behijus, Vergilije, Marko Ciceron, Plotin, Jamblih, Prokle, Psel,
Sinesije, Origen, i najzad sâm Aristotel, uopšte nisu poricali našu be-
smrtnost, već su je nedvosmisleno podržavali. Poput Kardona i Pom-
panatijusa, „koji nisu nisu bili pristalice besmrtne duše”, kako kaže
Henri Mor, „Aristotel izričito zaključuje da je razumna duša biće pot-
puno različito od ‚duše sveta’ mada im je suština ista”, i da „postoji i
pre nego što se ovaploti u telu”.77

76 „The National Quarterly Review”, decembar 1875. str. 96.

404

Elementi, elementali i elementarne sile

Prošlo je mnogo godina od kako je grof Žozef de Mestre (Joseph
De Maistre) napisao rečenicu koja, ako je i bila primerena Volterovoj
epohi u kojoj je živeo, još više odgovara našem dobu potpunog skep-
ticizma. „Čuo sam”, piše ovaj istaknuti čovek, „i čitao bezbroj odli-
čnih viceva na račun neznanja drevnih naroda koji su svuda videli
duhove; ja pak mislim da smo mi kudi kamo gluplji od naših predaka,
jer još nismo uspeli da opazimo nijednog, ma gde.”78

77 “De Anima”, knjiga I., poglavlje 3.

78 Joseph De Maistre: „Soirees de St. Petersburg” (Večeri u Sankt Peterburgu).

405

Poglavlje VIII

NEKE OD TAJNI PRIRODE

Da li planete utiču na ljudsku sudbinu? Krajnje neobičan odlomak
od Hermesa Tvar u neprestanom kretanju Ispunjeno proročanstvo
Nostradamusa Uzajamna privlačnost planeta i biljaka Indijsko
znanje o svojstvima boja „Podudarnosti” – lakonsko objašnjenje
savremene nauke Mesec i plima Epidemija mentalnih i moralnih
poremećaja Bogovi Panteona su samo prirodne sile Dokazi
magijskih moći Pitagore Nevidljive rase etarskog prostranstva
„Četiri istine” budizma

„Ne mislite da čuda svoje magije učinih
pomoću anđela Stigije iz Pakla dozvanih;
koje prezreše i prokleše oni što su hteli
njene mračne Dive i Afrite da potčine.
Ona su plod posmatranja tajnih sila
u vrelima koje je priroda skrila,
lekovitog bilja njenih najzelenijih gajeva,
i zvezda što lutaju iznad brda i tornjeva.”

Taso, XIV pevanje, XLIII.

„Onog ko sme jedno da misli a drugo da zbori,
moje će srce mrzeti koliko i paklene dveri!”

Poup

406

Neke od tajni prirode

„Ukoliko čovek prestaje da postoji kada iščezne u grobu, morate
da se složite s tim da je on jedino postojeće biće koga su priroda ili
proviđenje obmanuli i zaveli sposobnostima za koje ne postoji odgo-
varajući objekat.”

Bulver-Lliton: Čudna priča (Strange Story).

Predgovor najnovijem delu Ričarda A. Proktora iz astronomije,
pod naslovom „Naše mesto u Beskraju”(Our Place among Infinities),
sadrži sledeće neobično zapažanje: „Drevne narode je njihovo nepo-
znavanje položaja Zemlje u kosmičkom beskraju navelo da smatraju
kako nebeska tela povoljno ili nepovoljno utiču na sudbinu ljudi i
država, i da svaki dan u sedmici posvete po jednoj od sedam planeta
svog astrološkog sistema.”

Gospodin Proktor iznosi dve izričite tvrdnje u ovoj rečenici: 1. da
drevni narodi nisu znali za položaj Zemlje u kosmičkom prostranstvu;
i 2. da su smatrali kako nebeska tela povoljno i nepovoljno utiču na
sudbine ljudi i država.1 Sasvim smo uvereni da postoji bar dobar
osnov da smatramo kako su drevni narodi poznavali kretanja, tačan
položaj i uzajamne odnose nebeskih tela. Svedočenja Plutarha, pro-
fesora Drejpera i Džovita su dovoljno jasna. No, voleli bismo da upi-
tamo gospodina Proktora kako to da, ukoliko su drevni astronomi bili
tolike neznalice u pogledu zakona rađanja i umiranja svetova, u
delićima drevnih znanja koje je ruka vremena poštedela od uništenja
postoji – mada formulisano nerazumljivim jezikom – takvo mnoštvo
informacija koje su najnovija naučna otkrića potvrdila? Od desete
strane dela koje razmatramo gospodin Proktor izlaže osnove teorije
o oblikovanju naše Zemlje, kao i redosled promena kroz koje je pro-
lazila sve dok je čovek nije nastanio. Slikovito opisuje postepeno
srastanje kosmičke materije u gasovite lopte okružene „nepostojanim
tečnim omotačem”, njihovo kondenzovanje, konačno očvršćavanje

1 Nema potrebe da idemo toliko daleko u prošlost kako bismo se osvedočili da su
mnogi veliki ljudi verovali u istu stvar. Poznati astronom Kepler je u potpunosti po-
državao ideju da su zvezde kao i sva nebeska tela, čak i naša Zemlja, obdareni živim,
mislećim dušama.

407

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

spoljne kore, sporo hlađenje usijane mase, hemijske reakcije do kojih
dolazi usled delovanja visoke temperature na materiju primitivne
Zemlje, obrazovanje rastresitog tla i njegov razmeštaj, promene u
sastavu atmosfere, pojavu biljnog pokrivača i životinjskih vrsta, i, na
kraju, pojavu čoveka.

KRAJNJE NEOBIČAN ODLOMAK OD HERMESA

Vratimo se sada najstarijim zapisima koje su nam ostavili Halde-
jci, hermetičkoj „Knjizi brojeva” (Book of Numbers),2 i pogledajmo
šta možemo da pronađemo u alegoričnom jeziku Hermesa, Kadma
ili Tutija, „tri puta velikog” Trismegistusa.

„Na početku vremena veliki i nevidljivi Jedini rasuo je iz svojih
svetih ruku nebesku tvar širom beskraja; i gle! ona se pretvorila u
lopte ognja i lopte gline; one su se razletele poput tečnog metala3 u
mnoštvo manjih lopti, i počele da se beskrajno okreću; neke od onih
što su bile ognjene pretvoriše se u glinu, a glinene u ognjene; lopte
od ognja čekahu na čas u kome će se pretvoriti u lopte gline, a ostale
im zavideše i čekahu vreme kada će postati lopte od čiste božanske
vatre.”

Da li bi iko mogao da traži jasniju definiciju kosmičkih promena
koje je gospodin Proktor tako elegantno izložio?

Ovde imamo širenje materije kosmičkim beskrajem, zatim njeno
koncentrisanje u vidu lopti, odvajanje manjih lopti od onih većih, ro-
taciju oko sopstvene ose, postepenu promenu lopti od usijanog stanja
u srodno današnjoj planeti Zemlji, i, najzad, potpuni gubitak toplote

2 Nije nam poznato da li se primerak ovog drevnog rada može pronaći u katalogu ma
koje evropske biblioteke; ali to je nesumnjivo jedna od Hermesovih knjiga, na koju se
poziva i koju u svojim radovima navodi nekolicina filozofskih pisaca starog i srednjeg
veka. Među njima su “Rosarium philosophia”, Arnolda di Viljanove, “Lucensis opus de
Iapide”. Frančeska Arnolfima, “Rasprava o tansmutaciji metala”, Hermesa Trismegis-
tusa, “Smaragdna ploča”, a iznad svega rasprava Ramona Ljulja “Ab angelis opus div-
inum de quinta essentia”

3 Radi se o živi.

408

Neke od tajni prirode

koji obeležava njihov ulazak u fazu planetarne smrti. Materijalisti bi
verovatno smatrali da preobražaj glinenih lopti u ognjene označava
neki događaj kao što je bilo iznenadno paljenje nove zvezde u saz-
vežđu Kasiopeje 1572. godine i još jedno u sazvežđu Zmije 1604. go-
dine, koja je primetio Kepler. Ali da li Haldejci na ovaj način prikazuju
jednu mnogo dublju filozofiju od današnje? Da li ovaj preobražaj u
lopte „čiste božanske vatre” označava neprekidno postojanje planeta,
što se podudara sa duhovnim životom čoveka, koji prevazilazi groznu
misteriju smrti? Ako čitavi svetovi, kako nam kažu astronomi, prolaze
kroz svoje periode embrionalnog razvoja, detinjstva, adolescencije,
zrelosti, propadanja i smrti, zar ne mogu, poput čoveka, da nastave da
postoje u sublimiranom, eteričnom ili duhovnom obliku? Poznavaoci
drevne magije to potvrđuju. Oni kažu da se plodna majka Zemlja po-
korava isim zakonima kao i svako od njene dece. Kada nastupi njen
čas, ona iznosi sve produkte stvaranja, a kada se ispuni njen vek, ona
odlazi u grobnicu vaseljene. Njeno grubo, materijalno telo se polako
rastaje sa atomima od kojih je načinjeno, po neumoljivom zakonu koji
nalaže njihov drugačiji razmeštaj u vidu novih kombinacija. Njen sop-
stveni, životvorni duh se pokorava večnoj sili privlačenja koja je vuče
ka istom središnjem duhovnom Suncu od koga je i nastala, a kog ne-
jasno naslućujemo pod nazivom BOG.

„A na nebu se moglo videti sedam krugova, i planete se pojaviše
sa svim svojim znamenjima, nalik zvezdama, dok su zvezde bile
izdeljene i pobrojane po pravilima sopstvene geometrije, a njihova
obrtanja su se ocrtavala u vazduhu držeći se svog kružnog smera,
zahvaljujući sili božanskog DUHA.”4

Neka bilo ko pokuša da pronađe makar jedan odlomak u Her-
mesovim radovima koji dokazuje njegovu odgovornost za onu
vrhunsku budalaštinu rimo-katoličke crkve kojom se tvrdilo, na os-
novu geocentrične teorije iz astronomije, da su nebeska tela stvorena
da bismo se mi njima koristili i uživali, te da je jedini božji sin uradio
prâvu stvar kada se spustio baš na ovu česticu kosmičkog praha i na

4 „Hermes”, IV. 6. Duh ovde označava Božanstvo – Pneumu, [ho Theos].

409

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

njoj umro samo zato da bi nama bili oprošteni gresi koje smo namerno
počinili! Gospodin Proktor nam govori i o nepostojanom tečnom omo-
taču od nesmrznute tvari koji okružuje „lepljivi, gibajući okean” unutar
koga „postoji još jedna čvrsta lopta koja se okreće”. Sada ćemo se
okrenuti Evgeniju Filaleteju i njegovom delu „Praiskonska magija”
(Magia Adamica), objavljenom 1650., i na 12. strani nalazimo da se
poziva na Trismegistusa sledećim rečima:

„Hermes tvrdi da je u Početku Zemlja bila nalik na glib ili na
nekakav drhtavi žele; nije bila ništa drugo do smrznuta voda koja je
počela da se otapa pod uticajem toplote božanskog duha; cum adhuc
Terra tremula esset, Lucente sole compacta est.”

U istom delu, na svoj čudni, simbolični način, Filaletej kaže:

„Zemlja je nevidljiva ... kunem se da je tako; štaviše, oko čovečije
nikada i nije videlo Zemlju, niti se ona može videti bez posebne ve-
štine. Učiniti ovaj element nevidljivim najveća je tajna magije ... što
se tiče ovog prljavog, grubog tela po kome hodamo, ono je samo
smesa, i nije prâva Zemlja nego u sebi sadrži zemlju ... ukratko, svi
su elementi vidljivi osim jednog, i to Zemlje, a kada budete dostigli
takvu savršenost da znate zbog čega je Bog učinio Zemlju nevi-
dljivom,5 steći ćete odličnu predstavu o samom Bogu, o tome kako
postaje vidljiv, a kako nevidljiv.”6

Daleko pre nego što su se naši naučnici iz devetnaestog veka rodili,
jedan mudar čoveka sa Orijenta se ovako izrazio, obraćajući se nevi-
dljivom Božanstvu: „Klanjam se tvojoj Svemogućoj Ruci, koja je stvo-
rila svet od bezoblične tvari.”

5 „Magia Adamica” (Praiskonska magija), str. 11.
6 Opšte prihvaćeno mišljenje da drevni narodi nisu znali za loptasti oblik Zemlje je
bez ikakvog osnova. Kakve dokaze imamo za to? Jedino su intelektualni krugovi kasnijih
epoha mogli da pokažu ovakvo neznanje. Još u vreme Pitagore ‚pagani’ su podučavali
da je Zemlja okrugla, Plutarh je to dokazivao, a Sokrat izgubio glavu zbog toga. Pored
toga, kao što smo već rekli, svo znanje je bilo skoncentrisano u svetilištima hramova,
odakle se vrlo retko širilo među onima koji nisu bili inicirani. Ukoliko mudraci i
sveštenici najstarije prošlosti nisu bili svesni ove astronomske činjenice, zbog čega su
predstavili Knef, duha prvog časa, sa jajetom na usnama, gde jaje predstavlja našu plan-
etu, koju je oživeo svojim dahom. Štaviše, ukoliko bi naši kritičari, koji verovatno ne bi

410

Neke od tajni prirode

U ovim rečima je sadržano mnogo više nego što želimo da objas-
nimo ovom prilikom, ali ćemo reći da ova tajna i te kako zaslužuje
traganje za odgovorom; možda se u ovoj ‚bezobličnoj tvari’ – u pra-
iskonskoj zemlji – nalazi „sila” sa kojom bi gospoda Tindal i Haksli
voleli da se upoznaju.7

bili u stanju da se služe haldejskom Knjigom brojeva, zahtevali svedočenje drugih au-
toriteta, možemo da ih uputimo na Diogena Laertija, koji tvrdi da je Maneto smatrao da
Zemlja ima oblik lopte. Pored toga, isti autor, navodeći verovatno iz „Compendium of
Natural Philosophy ” (Priručnika filozofije prirode), iznosi sledeće izjave iz učenja
drevnog Egipta: „U početku beše tvar [archen meu einai ten hulen] i ona se razdvoji
na četiri elementa ... Pravi oblik Boga je nepoznat, ali je svet imao početak, i prema
tome mora imati i kraj ... Mesec biva pomračen kada prolazi kroz senku Zemlje” (Diogen
Laertije: „Prooein”, §§ 10,11). Osim toga, Pitagori se pripisuje kako je učio da je Zemlja
okrugla, da rotira i da predstavlja samo jednu od planeta među mnoštvom sličnih
nebeskih tela. (Pogledajte Fenelonove Biografije filozofa.) U najnovijem prevodu
Platonovih dela („Platonovi Dijalozi” od profesora Džovita), autor je u svom uvodu u
„Timaja”, bez obzira na „nesrećnu dilemu” u vezi sa rečju [illesthai] koja se može
prevesti kao „kruženje” ili „zgušnjavanje”, sklon proceni da je Platon bio upoznat sa
zemljinom rotacijom. Platonovo učenje je izraženo sledećim rečima: „Zemlja, naša hran-
iteljka, (je zgusnuta ili) kruži oko ose koja se proteže kroz kosmički prostor.” Ali, ako
ćemo verovati Proklu i Simplicijusu, Aristotel je smatrao da ova reč iz Timaja znači ili
obrtanje” (De Koelo), dok gospodin Džovit dalje priznaje da je „Aristotel učenje o
zemljinoj rotaciji pripisivao Platonu” (Pogledajte II. tom Platonovih dijaloga. Uvod u
Timaja, str. 501-502). Bilo bi u najmanju ruku neobično da Platon, koji se toliko divio
Pitagori i kome je sigurno stajala na raspolaganju, kao iniciranome, većina najtajnijih
učenja velikog filozofa sa Samosa, nije znao za jednu ovako elementarnu činjenicu iz
astronomije.

7 „Wisdom of Solomon” (Solomonova mudrost), XI. 17.

411

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

MATERIJA U NEPRESTANOM KRETANJU

Ali da se spustimo sa univerzalnih pojmova na pojedinosti, sa an-
tičke teorije o evoluciji planeta na evoluciju flore i faune, dijame-
tralno suprotnu kreacionističkoj teoriji, kako bi gospodin Proktor
nazvao sledeće Hermesove reči ako ne naslućivanjem savremene
teorije o evoluciji vrsta?

„Kada je Bog napunio svoje moćne šake svim onim stvarima koje
se nalaze u prirodi i u onome što je okružuje, ponovo ih zatvorivši
reče: ‚Primi ovo od mene, o, sveta Zemljo! Jer ti je suđeno da svima
budeš majka, da ne bi oskudevala ni u čemu’; odmah zatim otvori
šake kakve samo Bogu dolikuju, i izruči sve od čega se stvari sas-
toje.”

Ovde imamo praiskonsku tvar prožetu „potencijalom i snagom
svakog budućeg oblika života” i Zemlju za koju je rečeno da je pre-
dodređena da bude majka svemu što će nići iz njenih grudi.

Marko Antonije je još određeniji kada razgovara sam sa sobom.
„Priroda vaseljene se ničemu toliko ne raduje kao promenama

svih stvari, i njihovom predstavljanju u novom obliku. Njen je kapric
da igrajući jednu igru već započinje i drugu. Tvar leži pred njom
poput komada voska, i ona od nje stvara sve oblike i likove. Sad
pravi pticu, a onda od ptice zver – sad cvet, a zatim žabu, i ove njene
magične igre joj gode koliko i ljudima njihova mašta.”8

Mnogo pre nego što je ma koji od naših savremenih profesora i
pomislio na evoluciju, drevni mudraci su nas učili, preko Hermesa,
da ništa u prirodi ne može biti nepovezano; da ona nikada ne stupa u
skokovima i da se ne vraća na početak, da uvek deluje sporo i
skladno, i da nema ničeg iznenadnog – čak ni nasilne smrti.

8 Evgenije Filaletej: “Magia Adamica”.

*Memfis je grčki naziv za staru prestonicu Donjeg Egipta, nedaleko od današnjeg

Kaira; egipatski naziv grada je bio Menofer. (prim.prev.)

412

Neke od tajni prirode

Spori razvitak iz prethodno postojećih oblika je bilo i učenje
rozenkrojcerskih iluminata. Tri Majke su prvo Hermesu pokazale ta-
janstveni napredak koga su ostvarile, da bi se tek kasnije razotkrile
srednjovekovnim alhemičarima. U Hermetičkom govoru, ove Tri Ma-
jke predstavljaju svetlost, toplotu i elektricitet (ili magnetizam), pri
čemu se druge dve mogu pretvarati u druge oblike, kao i sve druge
prirodne sile kojima je određeno mesto u savremenoj „korelaciji sila”.
Sinesije pominje kamene knjige koje su pronađene u jednom hramu
u Memfisu*, na jednoj od kojih je bila uklesana sledeća rečenica:

„Jedna priroda uživa u drugoj, jedna nadjačava drugu, jedna i
druga se uzajamno odbijaju, ali skupa čine jedno.”

Neprestana aktivnost koja predstavlja suštinsko svojstvo materije
prikazana je u sledećoj izreci koja se pripisuje Hermesu: „Aktivnost
je život Pta”; dok Orfej naziva prirodu polumechanos meter, „maj-
kom koja proizvodi mnoštvo stvari”, ili pak dovitljivom, inventivnom
majkom.

Gospodin Proktor kaže sledeće: „Sve što se nalazi na površini
Zemlje i u njoj, svi biljni i životinjski oblici, naša tela, naši mozgovi,
obrazovani su od materije koja je došla iz istih kosmičkih dubina koje
nas sa svih strana okružuju.” Hermetičari i kasniji rozenkrojceri su
smatrali da su sve vidljive i nevidljive stvari stvorene borbom između
svetlosti i tame, i da svaka čestica materije u sebi sadrži iskru bo-
žanske suštine – odnosno svetlosti, duha – koja je, usled svoje
sklonosti da se oslobodi zapetljanosti u materijalni svet i da se vrati
svom izvoru, proizvodila kretanje među materijalnim česticama, a iz
tog kretanja su proistekli oblici. Hargrejv Dženings, navodeći Ro-
berta di Fluktibusa, kaže sledeće:

„Otuda svi minerali na ovoj iskri života imaju začetnu sposobnost
da se razviju u biljke i druge organizme koji rastu; otuda sve biljke
imaju začetak osećaja koji bi mogli (posle nebrojenih vekova) da im
omoguće da se usavrše i preobraze u nove vrste koje mogu da se
kreću, nižeg ili višeg stepena razvitka, plemenite ili opake po svom
delovanju; otuda bi sve sadašnje biljke mogle da (sporednim pute-
vima) pređu na važniji kolosek razvoja, nezavisnog i svestranijeg

413

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

razvoja, koji bi omogućio njihovoj izvornoj iskri svetlosti da se
proširi i primi podsticaj više i životnije sile, da pohrli napred ka
nekom većem i višem cilju, i sve to se dešava zahvaljujući uticaju
planete kojim upravljaju nevidljivi duhovi (u službi) velikog, prvo-
bitnog ‚arhitekte’”.9

Svetlost – prvi put pomenutu u Knjizi postanja, kabalisti nazivaju
Sefira ili božanska Inteligencija, koja je majka svim Sefirotima, dok
oca predstavlja Skrivena Mudrost. Svetlost je prvorođena, ona je prva
emanacija Vrhovnog, i Svetlost je sam Život, kaže bogoslov. Oboje
su elektricitet – princip života, anima mundi, koji prožima čitavu
vaseljenu, električna sila koja udahnjuje život svemu što postoji.
Svetlost je veliki mag koji poprima mnoštvo oblika, i pod Božanskom
Voljom ‚arhitekte’ njegovi raznovrsni, nezaustavljivi talasi donose
na svet svaki oblik i svako živo biće. Iz njegovih grudi, nabreklih od
elektriciteta, izviru materija i duh. U njegovim zracima se krije poče-
tak svake fizičke i hemijske akcije, kao i svih kosmičkih i spiritualnih
fenomena; on oživljava i izaziva raspadanje; on daje i oduzima život,
i iz njegovog izvornog prebivališta postepeno se pojavljuje bezbroj
svetova, vidljivih i nevidljivih nebeskih tela. Zrakom ove Prvobitne
Majke, jednim od tri, Bog je, prema Platonu, „zapalio plamen koji
danas nazivamo Suncem”,10 a on nije bio uzročnik ni svetlosti ni to-
plote, već isključivo fokusa ili, kako bismo danas rekli, sočiva, po-
moću koga su zraci praiskonske svetlosti bili materijalizovani,
koncentrišući ih na naš Sunčevi sistem, i proizvodeći sve vrste „ko-
relacija sila”.

Toliko o prvom od zaključaka koje predlaže gospodin Proktor; a
sada o drugom.

Rad na koјi smo skrenuli pažnju se sastoji od dvanaest rasprava,
od kojih poslednja nosi naslov „Razmišljanja o astrologiji” (Thoughts
on Astrology). Autor ovom predmetu pridaje toliki značaj u odnosu
na ono što je uobičajeno za ljude njegove kategorije, da je očigledno

9 Hargrejv Dženings: “The Rosicrucians”.
10 “Timaj”.

414

Neke od tajni prirode

kako je je detaljno razmislio o njemu. On čak ide toliko daleko da
kaže „Ukoliko dobro razmotrimo ovu materiju, moramo da priznamo
... da od svih zabluda do kojih su ljudi došli u svojoj želji da proniknu
u budućnost, astrologija ne samo da uživa najveće poštovanje, već
ima i najviše smisla.”11

On priznaje da „nebeska tela nepogrešivo vladaju sudbinom ljudi
i naroda, budući da bi bez vrhovnog i blagotvornog uticaja glavnog
među ovim telima – Sunca – svako živo biće na Zemlji moralo da
iščezne”.12 On priznaje i uticaj Meseca, i ne vidi ništa čudno u
razmišljanjima drevnih mudraca koji su se rukovodili analogijom, da
ukoliko dva među ovim nebeskim telima vrše tako moćan uticaj na
Zemlju, bilo bi „... prirodno smatrati da i druga nebeska tela, za koja
su drevni narodi znali, poseduju izvesne posebne moći”.13 U stvari,
profesor ne vidi ništa nerazumno u njihovoj pretpostavci da bi uticaj
planeta koje se sporije kreću „mogao da bude jači čak i od uticaja
samog Sunca”. Gospodin Proktor smatra da je astrološki sistem
„stvaran postepeno, uz mnoštvo proba”. Postojanje nekih uticaja se
moglo zaključiti na osnovu posmatranja događaja, sudbine ovog ili
onog kralja ili poglavice, navodeći astrologe da pripišu konkretne
uticaje onom planetarnom aspektu koji je nastajao u isto vreme.
Drugi su mogli biti izmišljeni, da bi kasnije postali opšteprihvaćeni
kada bi ih potvrdile neobične podudarnosti.

Duhovita šala može da zvuči prijatno čak i u naučnoj raspravi, a
reč „podudarnost” može da se primeni na ma šta što ne želimo da
prihvatimo. Ali sofizam nije isto što i istina; još manje je to matema-
tički dokaz, koji je trebalo da posluži kao jedini putokaz – bar kad su
u pitanju astronomi. Astrologija je isto toliko nepogrešiva kao nauka
koliko i astronomija, uz uslov da i njihovi tumači budu podjednako
nepogrešivi; upravo taj uslov se, sine qua non, budući teško ost-
varljiv, pokazivao kao kamen spoticanja. Astrologija je za egzaktnu

11 “Our Place among Infinities”, str. 313.
12 Ibid.
13 Ibid, str. 314.

415

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

astronomiju isto što i psihologija za egzaktnu fiziologiju. U astrologiji
i psihologiji čovek mora da iskorači van vidljivog sveta materije i
uđe u carstvo transcendentalnog duha. Radi se o staroj borbi između
Platonove i Aristotelove škole, a u našem veku sadukejskog skepti-
cizma prvi sigurno neće uspeti da nadvlada potonjeg. Gospodin Prok-
tor, u svom profesionalnom svojstvu, nalikuje nemilostivoj osobi iz
Besede na Gori, koja je uvek spremna da skrene pažnju drugih na
„trun u oku brata svoga”, a ne obazire se na „brvno u oku svome”.14
Ako bismo pokušali da napravimo spisak svih neuspeha i smešnih
zabluda astronoma, bojimo se da bi oni daleko nadmašili broj onih
koje su astrolozi do sada učinili. Današnji događaji u potpunosti daju
za pravo Nostradamusu, koga su naši skeptici toliko ismevali. U jed-
noj drevnoj knjizi proročanstava, objavljenoj u petnaestom veku (ovo
izdanje je iz 1453. godine), među mnoštvom drugih astroloških pred-
viđanja čitamo sledeće:15

NOSTRADAMUSOVO OSTVARENO PROROČANSTVO

„Kroz dva puta po dvesta godina,
Medved i Polumesec će napasti;

Ali ako se Petao i Bik ujedine,
Medved neće nadjačati.

Kroz dva puta po deset godina potom –
Neka Islam zna i nek zadrhti –

Krst će stajati a Polumesec pasti,
Rasuti se i nestati.”

14 Mat. 7:3.
15 Lična biblioteka jednog piščevog rođaka sadrži kopiju francuskog izdanja ovog
jedinstvenog dela. Proročanstva su data na starom francuskom jeziku, i savremenom
poučavaocu francuskog jezika nije lako da ih protumači. Zbog toga ovde dajemo verziju
na engleskom, za koju kažu da je preuzeta iz knjige čiji je vlasnik jedan džentlmen iz
Somersetšira u Engleskoj.

416

Neke od tajni prirode

Tačno dva puta po dve stotine godina kasnije imali smo Krimski
rat, tokom koga se savez galskog Petla (Francuske) i engleskog Bika
(Britanije) umešao u političke planove ruskog Medveda. Godine
1856. rat se završio, a Turska (odnosno Polumesec) je zamalo izbegla
potpuno uništenje. U tekućoj godini (1876.) upravo su se odigrali naj-
neočekivaniji politički događaji, a dva puta po deset godina je pro-
teklo od kada je objavljen mir. Izgleda da sve ide na ruku ispunjenju
starog proročanstva; budućnost će pokazati da li će muslimanski Po-
lumesec, koji sada bledi, konačno „pasti, rasuti se i nestati” kao kraj-
nji ishod sadašnjih nevolja.

Pokušavajući da objasni neke teško objašnjive činjenice na koje
je naišao prilikom svog naučnog rada, gospodin Proktor je prinuđen
da još jednom posegne za onim „neobičnim podudarnostima”. Jednu
od najčudnijih iznosi u fusnoti (strana 301) sledećim rečima: „Neću
se zadržavati na neobičnoj podudarnosti – ako je istina da haldejskim
astrolozima nije bio poznat Saturnov prsten – da su odgovarajuće
božanstvo prikazivali okruženo trostrukim prstenom ... Čak i sasvim
skromna znanja iz optike – onakva kakva možemo da zaključimo na
osnovu optičkih instrumenata pronađenih među asirskim iskopinama
– mogla su da dovedu do otkrića Saturnovih prstenova kao i Ju-
piterovih satelita ... Bel, asirski Jupiter”, dodaje on, „ponekad je pre-
dstavljan sa četiri krila koja se završavaju sa zvezdom. Ali moguće
je da se radi o pukoj podudarnosti.”

Ukratko, teorija gospodina Proktora o podudarnostima počinje da
nagoveštava čudo više i od samih činjenica. Jer, sve ove „podu-
darnosti” naših skeptičnih prijatelja pokazuju nezasiti apetit. U pre-
thodnom poglavlju smo izneli dovoljno dokaza da pokažemo kako
su se drevni narodi služili isto tako dobrim optičkim instrumentima
kao što su ovi koje mi imamo. Da li su instrumenti kojima je raspo-
lagao Navuhodonosor zaista bili tako slabi, i da li je znanje njegovih
astronoma bilo na tako niskom nivou kada je, prema tekstu sa ginenih
tablica koga je dešifrovao Rolinson, Birs-Nimrud ili hram Borsipa
imao sedam stupnjeva, koji su simbolično predstavljali koncentrične

417

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

krugove sedam sfera, svaki sagrađen od opeka i metala čija se boja po-
dudarala sa bojom planete koju je odgovarajuća sfera predstavljala?
Da li je još jedna „podudarnost” to što su svakoj od planeta dodelili
upravo onu boju za koju su tek naši najnoviji teleskopi utvrdili da joj
odgovara?16 Ili je podudarnost i to da je Platon u Timaju nagovestio da
zna za neuništivost materije, za zakon očuvanja energije i korelaciju
sila? „Poslednja reč savremene filozofije”, kaže Džovit, „su neprekid-
nost i razvoj, ali je za Platona to bio početak i osnov naučne misli.”17

Radikalni element najstarijih religija je u osnovi bio sabeizam,*
a mi smatramo da bi se svi njihovi mitovi i alegorije – ukoliko bi ih
pravilno i potpuno protumačili – spojili u najegzaktnija astronomska
znanja kojima danas raspolažemo. Reći ćemo i to da teško da ima
nekog zakona u nauci – bilo da se odnosi na fizičku astronomiju ili
geografiju – koji ne bismo sa lakoćom mogli da pronađemo u inge-
nioznim spojevima njihovih ‚legendi’. Oni su na alegorijski način
prikazali kako najznačajnije tako i najdetaljnije uzroke kretanja ne-
beskih tela; personifikovali su suštinu svakog prirodnog fenomena,
a u mitološkim biografijama olimpskih bogova i boginja neko ko
dobro poznaje najnovija otkrića fizičkih i hemijskih principa može
da otkrije njihove uzroke i međudejstva u obrascima ponašanja i de-
lovanja prevrtljivih ‚božanstava’. Atmosferski elektricitet u svom
neutralnom i pasivnom stanju obično je otelovljen u polubogovima i
boginjama, čije je delovanje uglavnom ograničeno na Zemlju i koji,
prilikom svojih povremenih uzleta do viših ‚božanskih’ predela, is-
poljavaju svoju električnu ćud uvek u strogoj srazmeri sa povećanjem
udaljenosti od zemljine površine: oružje Herakla i Tora je najsmr-
tonosnije upravo kada se ova božanstva vinu visoko u oblake.
Moramo imati na umu da je, pre nego što je Fidijin genije personi-
fikovao olimpskog Jupitera u Svemogućeg Boga, tj. u Maksimusa,

16 Pogledajte Rolinsona, tom XVII., str. 30-32, dopunjeno izdanje.
17 Džovit: “Uvod u Timaja”, Platonovi Dijalozi, tom I., str. 509.

* Obožavanje zvezda, odnosno svih nebeskih tela. (prim.prev.)

418

Neke od tajni prirode

Boga bogova, odbacujući na taj način mnogoboštvo, u najstarijoj i
još uvek nejasnoj nauci o simbolima svojom ličnošću i osobinama
predstavljao otelovljenje svih kosmičkih sila. Mit nije bio tako metafi-
zički komplikovan, naprotiv bio je mnogo rečitiji u izražavanju filo-
zofije prirode. Zevs, muški princip stvaranja sa Htonijom – Vestom
(Zemljom) i Metis (Vodom), prvom od Okeanida (ženskih principa) –
je, prema Porfiriju i Proklu, predstavljao zōōn-ek-zōōn, vladara svih
živih bića. U orfičkoj teologiji, najstarijoj od svih, on je u metafizi-
čkom smislu i potentia (sposobnost, snaga) i aktus (vršioc), nera-
zotkriveni uzročnik i Demijurg, odnosno aktivnog stvoritelja, kao
ispoljavanje nevidljive stvaralačke sile. U kasnijem svojstvu, kao De-
mijurg, zajedno sa svojim pratiocima, u njemu otkrivamo sve naj-
moćnije činioce kosmičke evolucije – hemijsku srodnost, atmosferski
elektricitet, sile privlačenja i odbijanja.

Prateći načine na koje je predstavljen u ovoj fizičkoj kvalifikaciji,
otkrivamo koliko su drevni mudraci bili upoznati sa svim doktrinama
fizičkih nauka na njihovom savremenom stupnju razvoja. Kasnije, u
razmišljanjima pitagorejaca, Zevs će postati metafizičko trojstvo;
Monada koja iz svog nevidljivog SOPSTVA razvija aktivni uzrok,
posledicu i inteligentnu volju, koji zajedno obrazuju Tetraktis. Još kas-
nije nalazimo rane neoplatoniste kako ostavljaju po strani prvobitnu
Monadu, usled toga što je potpuno nedokučiva ljudskim intelektom,
špekulišući jedino o demijurškom trojstvu ovog božanstva, koje
proizvodi vidljive i razumljive posledice; odavde sledi dalji razvoj me-
tafizike Plotina, Porfirija, Prokla i drugih filozofa ovog učenja o Zevsu
Ocu, Zevsu Posejdonu, o dunamis-u, o sinu i božanskoj sili, i o duhu
ili nous-u. Ovo trojstvo je kao jedinstvenu celinu prihvatala i Irinejska
škola iz drugog veka; jedina veća razlika između učenja neoplatonista
i hrišćana sastojala se u tome što je ova druga na silu spojila nedo-
kučivu Monadu sa njenim ovaploćenim trojstvom koje ima moć
stvaranja.

U svom astronomskom aspektu Zevs-Dionis izvodi svoje poreklo
iz zodijaka, odnosno drevne sunčeve godine. U Libiji je predstavljan

419

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

u obliku ovna, i identičan je sa egipatskim Amonom, koji je doneo na
svet Ozirisa, boga sa likom bika. Oziris je ujedno i personifikovana
emanacija Oca-Sunca, istovremeno predstavljajući Sunce u sazvežđu
Bika. Sunce-Otac, pak, predstavlja Sunce u sazvežđu Ovna. Kako je
ovaj drugi, Jupiter, predstavljen u vidu ovna, i kao Jupiter-Dionis ili
Jupiter-Oziris, ovaj drugi je poistovećen sa bikom. Ta životinja je, kao
što je dobro poznato, simbol stvaralačke moći; štaviše, kabala obja-
šnjava, posredstvom jednog od njenih glavnih tumača, Simona-Ben-
Johaja,18 poreklo ovog neobičnog kulta bikova i krava. Ni Darvin ni
Haksli – utemeljitelji učenja o evoluciji i njenog neophodnog dodatka,
preobražaja vrsta – ne bi mogli da pronađu nikakvu primedbu na ra-
cionalnost ovog simbola, osim možda pri-rodnog osećaja nelagodnosti
usled saznanja da su im drevni mudraci prethodili i u ovom ‚otkriću’
savremene nauke. Na drugom mestu ćemo izložiti kabalističko učenje,
onako kako ga je učio Simon-Ben-Johaj.

Sa lakoćom se može dokazati da je od najstarijih vremena Saturn
ili Hronos, čiji su prsten van svake sumnje otkrili još haldejski as-
trolozi, i čiji simbolizam nije nikakva „podudarnost”, bio smatran Ze-
vsovim ocem, pre nego što će ovaj i sam postati ‚otac svih bogova’, i
da je prema tome dugo bio najviše božanstvo. On je bio haldejski Bel
ili Baal, i izvorno je došao od Akađana. Rolinson insistira da su ovi
drugi stigli iz Jermenije, ali ako je tako, kako onda objasniti činjenicu
da Bel nije ništa drugo do vavilonska predstava hinduističkog Šive, ili
Bala, boga vatre, svemogućeg stvaraoca i istovremeno Boga uni-
štitelja, u mnogo čemu višeg i od samog Brame?

„Zevs je”, kaže jedna orfička himna, „prvi i poslednji, on je glava
i svaki od udova; od njega je poteklo sve što postoji. On je čovek i
besmrtna nimfa (tj. muški i ženski element); on je duša koja prebiva
u svim stvarima; on je glavni uzročnik vatre; on je Sunce i on je Me-
sec; izvor okeana; demijurg vaseljene; jedna sila, jedan Bog; svemo-
ćni tvrorac i vladar vaseljene. Sve što postoji, vatra, voda, zemlja, etar,

18 N. B. – Živeo je u prvom veku pre Hrista.

420

Neke od tajni prirode

noć, nebesa, Metis, praiskonska graditeljka (gnostička Sofija i kaba-
listička Sefira), predivni Eros, Kupidon, svi su oni obuhvaćeni ogro-
mnim razmerama njegovog veličanstvenog tela!”19

Ovaj hvalospeva u vidu kratke himne sadrži u sebi začetak svakog
mitskog koncepta. Mašta drevnih naroda se pokazala isto tako bez-
graničnom kao i vidljiva ispoljavanja samog Božanstva koje im je
pružilo motive za njihove alegorije. Pa ipak, ma koliko se činile
raskošnim, one nikada nisu odstupile od dve suštinske ideje koje uvek
idu naporedo sa njihovom nadahnutom maštom; to su strogo pridrža-
vanje kako fizičkog tako i moralnog, odnosno duhovnog, aspekta za-
kona prirode. Njihova metafizička istraživanja nikada nisu došla u
konflikt sa naučno ustanovljenim istinama, dok se njihova verska
učenja mogu s punim pravom nazvati psiho-fiziološkim načelima
sveštenika i naučnika, koji su ih stvorili na osnovu narodnog predanja
u svetu koji je još bio u povoju, predanja kakva je primio nerazvijeni
intelekt primitvnih ljudskih rasa, kao i na osnovu sopstvenih eksperi-
mentalnih znanja, punih drevne mudrosti sakupljane tokom proteklih
vekova.

UZAJAMNA PRIVLAČNOST PLANETA I BILJAKA

Ima li boljeg načina da se predstavi Jupiter u ulozi Sunca koje širi
svoje zlatne zrake, od otelovljenja njegove emanacije u Dijani,
sveobasjavajućoj devici Artemidi, čije je najstarije ime bilo Diktina,
u bukvalnom smislu emitovan zrak, od reči dikein. Mesec nije sa-
moobasjan, on svetli jedino odbijenom сunčevom svetlošću; otuda
dolazi i simbolična predstava njegove kćeri i ujedno boginje Meseca,
Lune, Astarte ili Dijane. Kao kritska Diktina, ona nosi venac spleten
od magične biljke koju zovu diktamnon, ili dictamnus, zimzelenog
grma za čije prisustvo je rečeno da dovodi do bolesti mesečarenja,

19 Stobeus: “Eclogues”.

421

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

ali i da istovremeno predstavlja lek koji je potpuno otklanja; da se
kao Ejlitija i Junona Pronuba javlja u vidu boginje koja bdi nad po-
rođajima; ona je i božanstvo povezano sa veštinom lečenja, a upotreba
diktamnusovog venca povezanog sa Mesecom još jednom pokazuje
dubinu zapažanja drevnih filozofa. Iz botanike je poznato da ova
biljka poseduje jaka umirujuća svojstva; ona u obilju raste na kritskoj
planini Dikte; na drugoj strani, prema najvišim autoritetima na polju
animalnog magnetizma, Mesec deluje na biljne sokove i sistem gan-
glija, odnosno nervnih ćeija, na čvorne tačke od kojih polaze sva
nervna vlakna što igraju tako značajnu ulogu prilikom mesmerizacije.
Tokom porođaja, kritske žene bi prekrivali ovom biljkom, dok je njen
koren upotrebljavan kao najbolji lek za smirivanje bolova koji se tom
prilikom javljaju, kao i za otklanjanje nadražaja, naročito opasnih u
tom periodu. Štaviše, ove biljke su postavljane u hramovima pos-
većenim ovoj boginji, a, ukoliko je bilo moguće, izlagane su i dire-
ktnim zracima blistave Jupiterove kćeri – svetlom i toplom Mesecu
Istoka.

INDIJSKO ZNANJE O SVOJSTVIMA BOJA

Hindusitički bramane i budisti su imali složene teorije o uticajima
Sunca i Meseca (muškog i ženskog elementa), koji su bili nosioci
pozitivnog i negativnog principa, odnosno naspramnih magnetnih
polova. „Dobro je poznat uticaj Meseca na žene”, pišu svi drevni au-
tori koji su se bavili magnetizmom; a Enmozer, kao i Du Pote, po-
tvrđuju teorije hinduističkih mudraca u svim pojedinostima.

Za izrazito poštovanje koje su budisti ukazivali safiru – koji je i
u svim drugim zemljama bio posvećen Luni – ustanovljeno je da je
bilo utemeljeno na naučnoj osnovi, a ne na neosnovanom prazno-
verju. Povezivali su ga sa svetim magijskim moćima, koje će svaki
proučavalac psihološkog mesmerizma smesta razumeti, jer njegova
uglačana, tamno plava površina može da proizvede izuzetne primere
mesečarenja. Tek nedavno su uočeni raznovrsni uticaji koje ispoljava

422

Neke od tajni prirode

boja njegovih prizmi na rast biljaka, naročito takozvanog „plavog
zraka”. Naučnici su se dugo sporili oko nejednake moći zagrevanja
raznih zraka prelomljenih kroz njegove prizme, sve dok serija ekspe-
rimenata generala Plezontona nije pokazala da pod zracima plave
svetlosti, koja ima najizraženija električna svojstva, rast životinja i
biljaka može biti ubrzan do magičnih razmera. Otuda Amoretijeva
istraživanja električnih polova kod dragog kamenja pokazuju da su
dijamant, granat i ametist negativno naelektrisani, dok safir ima pozi-
tivan pol.20 To nam omogućuje da pokažemo kako najnoviji naučni
eksperimenti samo potvrđuju ono što je indijskim mudracima bilo
poznato daleko pre nego što je osnovan ma koji od današnjih uni-
verziteta. Jedna drevna hinduistička legenda kaže da je Brama-Prađa-
pati, zaljubivši se u sopstvenu kćer Ušas (Nebo, ponekad i Zora),
uzeo obličje jelena (rišja) a Ušas košute (rôhit) i da su tako počinili
prvi greh.21 Videvši takvo skrnavljenje, bogovi su bili toliko užasnuti
da je svaki odabrao među svojim telima ono najstrašnijeg izgleda –
svaki je bog imao onoliko različitih tela koliko je hteo – pa su ih sje-
dinili stvorivši Butavana (duha zla), koga su stvorili sa ciljem da
unište inkarnaciju (tj. otelovljenje) prvog greha koga je počinio sam
Brama. Videvši to, Brama-Hiranjagarbha22 se gorko pokajao i počeo
da ponavlja mantre, odnosno molitve pročišćenja, i u svom dubokom
kajanju ispustio jednu suzu na Zemlju, najvreliju suzu koja je ikada
istekla iz oka; od nje je stvoren prvi safir.

Ova polu-sveštena polu-narodna legenda pokazuje da su hindusi
dobro znali koja od svih boja svetlosti prelomljene kroz prizmu ima
najizrazitija električna svojstva; štaviše, naročiti uticaj koji ima safir
bio je isto tako dobro definisan kao i za ostale minerale. Orfej po-
dučava na koji je način moguće uticati na slušaoce pomoću komada

20 Kjeser: „Arhiv.”, tom IV., str. 62. Ustvari, mnogi od drevnih simbola nisu bili ništa
drugo do igra rečima, tj. imenima.

21 Pogledajte Rig-Vedu, Aitareja-Bramanan.
22 Hindusitički Bramane su Bramu nazivali i Hiranjagarba, odnosno jedinica duše,
dok je Amrita vrhovna duša, prvobitni uzročnik koji je proistekao iz sopstvene suštine
kao stvoritelj Brama.

423

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

magnetita*; Pitagora obraća posebnu pažnju na boju i svojstva dragog
kamenja; dok je Apolonije iz Tijane svoje učenike naučio tajnim vrli-
nama svakog od njih, i svakog dana je menjao svoje prstenje sa dra-
guljima, noseći određeni kamen svakog dana u mesecu, u skladu sa
objektivnim zakonima astrologije. Budisti potvrđuju da safir smiruje
um, donosi staloženost i otklanja sve zle misli uspostavljajući zdravu
cirkulaciju u čovekovom telu. Isto to može da uradi i električna ba-
terija svojim dobro usmerenim fluidom, kažu naši stručnjaci za elek-
triku. „Safir će”, kažu budisti, „otvoriti blokirana vrata i odaje (za
čovekov duh); on stvara želju za molitvom i donosi dublje smirenje
od ma kog drugog dragog kamena; ali onaj koji ga nosi mora da živi
čistim i svetim životom.”23

Dijana-Luna je ćerka Zevsa i Proserpine, koja predstavlja Zemlju
u njenom aktivnom delovanju i, prema Hesiodu, kao Dijana Ejlitija-
Lusina, ona predstavlja Junoninu kćer. Ali Junona, koju je proždrao
Hronos, odnosno Saturn, a vratio u život Okeanid Metis, ujedno pred-
stavlja i Zemlju. Saturn, kao simbol evolucije, odnosno protoka Vre-
mena, guta Zemlju u jednoj od praistorijskih kataklizmi, i tek kada
Metis (voda) počne da se povlači u svoje mnogobrojne basene, uka-
zuje se kontinent, odnosno Junona se vraća svom prvobitnom obliku.
Ista ideja se izražava i 9. i 10. stihom prvog poglavlja Knjige Po-
stanja. Prilikom čestih bračnih svađa između Junone i Jupitera, Di-
janu uvek prikazuju leđima okrenutom svojoj majci, kako se smeši
ocu, mada ga istovremeno grdi zbog njegove razuzdanosti. Kažu da
su magovi iz Tesalije imali obavezu da, tokom ovakvih pomračenja,
skrenu njenu pažnju na Zemlju putem čarolija i bajalica, dok vavi-
lonjanski astrolozi i magovi nisu prestajali sa svojim vradžbinama
sve dok ne bi pomirili goropadni par, posle čega bi se Junona „blis-
tavo osmehivala na svetlošću obasjanu boginju” Dijanu koja se,
okruživši čelo lukom polumeseca, vraćala u svoja lovišta u plani-
nama.

23 Marbod: „Liber lapid. ed Beekmann.”
* Prirodno namagnetisana ruda gvožđa.(prim.prev.)

424

Neke od tajni prirode

metanja požara primećuje da „u tome ne nalazimo ništa zagonetno”,
mada je i ova ‚epidemija’ veoma raširena. Neobična kontradikcija!
De Kvinsi u svom članku pod naslovom „Murder Considered as One
of the Fine Arts” (Ubistvo se smatra jednom od lepih umetnosti)
raspravlja o ‚epidemiji’ ubistava između 1588. i 1635. tokom koje je
sedam najistaknutijih ličnosti tog vremena izgubilo život tako što su
ubijeni, a da ni on ni ma koji drugi komentator nisu bili u stanju da
objasne tajanstveni uzrok ove manije ubijanja.

Ukoliko izvršimo pritisak na ovu gospodu da nam ponude nekakvo
objašnjenje, koje su kao tobožnji filozofi dužni da nam daju, dobijemo
odgovor da je daleko naučnije pripisati ove ‚epidemije’ „uznemirenosti
uma”, „ ... u vreme političkih nemira (1830)” „ ... oponašanju i trenu-
tnom impulsu”, „ ... razdražljivim i dokonim dečacima” i „histeričnim
devojkama” nego besmisleno tragati za potvrdom sujevernog mita o
hipotetičkoj astralnoj svetlosti. Izgleda nam da ukoliko bi, nekim hi-
rom sudbine, histerija potpuno iščezla iz ljudskog sistema, lekarsko
bratstvo bi ostalo bez ma kakvog objašnjenja za veliku grupu pojava
koje su sada zavedene pod zgodnim naslovom „uobičajeni simptomi
izvesnih patoloških stanja nervnih centara”. Histerija je sve do sada
bila dežurno pribežište skeptičnih patologa. Da li se pojava da priprosta
devojka sa sela najednom tečno progovori na raznim stranim jezicima
koje dotle uopšte nije poznavala i počne da piše poeziju može objasniti
sa: „Histerija!” Da li je izvesni medijum levitirao, pred očima više od
desetak svedoka, izašavši kroz prozor na trećem spratu zgrade i vra-
tivši se kroz drugi pod uticajem – „poremećaja nervnih centara, za
kojim je usledila kolektivna histerična halucinacija”?44 Jednog škot-
skog terijera, koji se zatekao u prostoriji tokom ove manifestacije, ne-
vidljiva ruka je bacila preko čitave sobe, pri čemu je tokom svog salta
u vazduhu u param-parčad polomio luster koji je visio sa 4,5 metra vi-
sokog plafona, da bi pao mrtav na pod – da li se radi o nekakvoj –
„psećoj halucinaciji?”

44 Litre: “Revue des Deux Mondes”.

441

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

„Prava nauka nema veru”, kaže dr Fenvik u “Strange Story” Bul-
ver-Litona; „prava nauka poznaje samo tri stanja uma: poricanje, uve-
renje, i ogromni jaz između ovo dvoje, koji nije ‚vera’ nego prestanak
rasuđivanja.” Takva je, možda, bila prava nauka u danima dr Fenvika.
Ali prava nauka u naše vreme ide drugim putem; ona ili odmah poriče,
bez ma kakvog prethodnog ispitivanja, ili sedi u međuprostoru, između
poricanja i uverenja, i sa rečnikom u ruci smišlja nove grčko-latinske
nazive za nepostojeće vrste histerija!

Koliko su puta moćni vidovnjaci i adepti mesmerizma opisivali
razne bolesti i fizičke (drugima nevidljive) pojave koje nauka brzo-
pleto pripisuje epilepsiji, poremećajima cirkulacije, nerava i čega sve
ne u organizmu, jer ih je njihov duhovni vid opazio u astralnoj svet-
losti. Oni potvrđuju da su „električni talasi” u takvim slučajevima
bili jako uznemireni, kao i da su prepoznali direktnu vezu između
ovog poremećaja u etru i mentalne ili psihičke epidemije koja je u to
vreme bila u punom jeku. Ali nauka nije obratila nikakvu pažnju na
njih, već je nastavila da enciklopedijski smišlja nove nazive za oda-
vno poznate stvari. Du Pote, princ francuskih mesmerista kaže:

„Istorija je odlično sačuvala žalosne slučajeve vračanja u pro-
šlosti. Ove činjenice su savršeno realne i vrlo su pogodne za strašne
zloupotrebe ove veštine u čudovišnim razmerama! ... Pitaćete kako
sam ja došao do znanja o ovoj veštini? Gde sam to naučio? Pretražu-
jući sopstvene misli? Ne, sama priroda mi je otkrila tajnu. A kako?
Iznoseći pred moje oči neosporne činjenice u vezi sa vradžbinama i
magijom, ne čekajući da sam tragam za njima ... Šta je, u krajnjoj
liniji, san mesečara? Rezultat magijskih moći. A šta je to što određuje
ove privlačne sile i iznenadne podsticaje, te neobuzdane epidemije,
nalete besa i netrpeljivosti, iznenadne krize ... te grčeve čije dejstvo
možete produžiti? ... šta je to što ih određuje, ako ne sâm princip
koga koristimo, sredstvo koje su tako dobro poznavali u drevnoj
prošlosti? Ono što nazivate nervni fluid ili magnetizam, ljudi davnih
vremena su nazivali okultnom moći, ili pak duševnom snagom,
sposobnošću potčinjavanja sopstvenoj volji, MAGIJOM!”

442

Neke od tajni prirode

„Magija se zasniva na postojanju sveta sastavljenog od raznih čini-
laca van nas samih, a ne unutar nas; sa njim možemo da stupimo u
kontakt koristeći izvesne veštine i postupke ... Izvesni element koji
postoji u prirodi, nepoznat većini ljudi, uspostavlja kontrolu nad oso-
bom, iscrpljuje je i slama, kao što zastrašujući uragan čini sa običnom
trskom; razbacuje ljude nadaleko, obrušava se na njih na hiljadu mesta
istovremeno, a da oni uopšte ne vide nevidljivog neprijatelja, niti su
u stanju da se zaštite ... sve je to već prikazano; ali da taj isti element
može da bira prijatelje i izdvaja miljenike, da ispu-njava sve njihove
zamisli, da odgovara na ljudski glas i razume značenje nacrtanih
znakova, to je nešto što ljudi ne mogu da shvate, što njihov razum
odbacuje, a to je upravo ono što sam lično video; i ovde nedvosmis-
leno izjavljujem da su sve to za mene činjenice i sušta istina, prikazana
i potvrđena zauvek.”45

„Da sam ušao u detalje, svako bi mogao odmah da shvati da oko
nas, kao i u nama, postoje tajanstvena bića koja imaju moć i oblik,
koja ulaze i izlaze kad im se prohte, bez obzira na čvrsto zatvorena
vrata.”46 Štaviše, ovaj veliki mesmerist nas uči da je sposobnost us-
meravanja ovog fluida „fizičko svojstvo, koje potiče od našeg telesnog
sklopa ... on prolazi kroz svako telo ... sve se može upotrebiti kao
provodnik u magijskim operacijama, a on će zadržati moć da proizvodi
različite efekte”. Ova teorija je zajednička svim hermetičkim filo-
zofima. Moć ovog fluida je takva da „nijedna hemijska ili fizička sila
nije u stanju da ga uništi ... Nema mnogo zajedničkog između ne-
dokučivih fluida poznatih fizičarima i ovog animalnog, magnetskog
fluida”.47

45 Du Pote: Magié Devoilée, str. 51-147.
46 Ibid, str. 201.
47 Baron Du Pote: “Cours de Magnétisme”, str. 17-108.

443

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

BOGOVI PANTEONA SU SAMO PRIRODNE SILE

Ako se sada vratimo na srednjovekovna vremena, nalazimo, pored
ostalih, Kornelijusa Agripu koji nam poručuje:

„Neprekidno promenljiva univerzalna sila, ‚duša sveta’, može da
oplodi bilo šta ulivanjem svojih sopstvenih ‚nebeskih’ svojstava.
Raspoređeni u skladu sa principima nauke ovi objekti stiču sposo-
bnost da nam prenose svoje vrline. Dovoljno je da stavimo takav ob-
jekat na sebe pa da odmah osetimo njegovo dejstvo kako na dušu
tako i na telo ... Čovekova duša poseduje čudesnu moć, usled toga
što je suštinski ista kao i sav stvoreni svet. Onaj ko poznaje tajnu u
stanju je da napreduje u nauci i znanju do krajnjih granica sopstvene
mašte, ali to može da uradi jedino uz uslov da postane potpuno sjedi-
njen sa ovom univerzalnom silom ... Tada se može postići da istina,
čak i u budućnosti, uvek bude pred ‚očima’ duše; ta činjenica je
bezbroj puta prikazana odigravanjem tačno onih događaja koji su
prethodno bili viđeni i detaljno opisani ... vreme i prostor nestaju
pred orlovskim očima besmrtne duše ... njena moć postaje bez-
granična ... ona može da munjevito preleti prostor i obuhvati čoveka
svojim prisustvom, bez obzira na udaljenost; u stanju je da prodre u
njega i potpuno ga ispuni, da učini da čuje glas osobe kojoj ona pri-
pada, kao da je ta osoba u istoj prostoriji.”48

Ukoliko ne želimo da tragamo za dokazom ili da dobijemo
obaveštenja od srednjovekovne, hermetičke filozofije, možemo da
odemo još dalje u prošlost i da izaberemo jednog od ogromnog broja
filozofa iz prehrišćanskih vremena, onoga koji bi poslednji mogao biti
optužen za sujeverje i naivnost – Cicerona. Govoreći o onima koje
naziva bogovima, a koji su u stvari duhovi što potiču od ljudi ili iz vaz-
duha, stari govornik kaže sledeće:

„Znamo da je od svih živih bića čovek najbolje sačinjen, a kako
i bogovi spadaju u istu grupu, moraju da imaju ljudski oblik ... Time

48 “De Occulto Philosophiâ”, str. 332-358.

444

Neke od tajni prirode

ne mislim da kažem kako bogovi imaju fizička tela u kojima teče krv,
ali kažem da upravo tako izgledaju ... Epikur, za koga su nevidljive
stvari bile isto tako opipljive kao da ih je dodirnuo prstom, uči nas
da bogovi obično nisu vidljivi, ali da se mogu shvatiti razumom; da
nemaju čvrsta tela ... ali da ih možemo prepoznati u njihovim privre-
menim obličjima; da, kako postoji dovoljno atoma u beskrajnom
prostoru da se stvore takva obličja, ona se stvaraju pred nama ... i
omogućuju nam da shvatimo šta su ta sretna, besmrtna bića.”49

„Kada inicirani”, kaže Levi, „postane potpuno svestan, on dolazi
u dodir sa magnetnim treperenjem u masi astralne svetlosti i usmera-
va ga po svojoj volji ... Preobražena u ljudsku svetlost u trenutku
svog nastanka, ona (svetlost) postaje prvi omotač duše; zajedno sa
najsuptilnijim fluidima ona obrazuje eterično telo, odnosno astralnog
dvojnika, koji biva potpuno odbačen jedino u slučaju smrti.”50

Velika tajna adepta-maga se sastoji u tome kako se ovo eterično
telo može projektovati bez obzira na daljinu; kako može da poprimi
objektivniji oblik i postati opipljivo kondenzovanjem njegovog flui-
dnog oblika iz talasa koje emituje njegova izvrona suština.

Teurgijska magija je krajnji izraz okultne psihološke nauke. Savre-
meni naučnici je odbacuju kao haluciniranje poremećenih umova, ili
je obeležavaju žigom srama zbog navodnog šarlatanstva. Mi im, sa
svoje strane, bez ikakvog dvoumljenja uskraćujemo pravo da iznose
svoje mišljenje o nečemu što nikada nisu ispitivali. Nemaju ništa više
prava, na sadašnjem nivou njihovog znanja, da presuđuju o magiji i
spiritizmu nego što bi neki domorodac sa Fidžija imao da iznese svoje
mišljenje o radovima Faradeja ili Agasija. Sve što su u stanju da urade
je da danas ispravljaju greške koje su juče napravili. Pre skoro tri hi-
ljade godina, mnogo pre Pitagorinog vremena, drevni filozofi su
tvrdili da se svetlost može izmeriti – kao i materija, i da je svetlost
sila. Korpuskularna teorija svetlosti je bila ismejana zahvaljujući
Njutnovim neuspesima da pruži odgovarajuća objašnjenja, dok je ta-

49 Ciceron: “O prirodi bogova”, knjiga I., poglavlje XVIII.
50 Elifas Levi.

445

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

lasna teorija, koja je izjavila da se svetlost ne može izmeriti, bila pri-
hvaćena. A sada je svet zaprepašćen merenjima težine svetlosti koja
gospodin Kruks obavlja sa svojim radiometrom! Pitagorejci su sma-
trali da ni Sunce ni zvezde ne predstavljaju izvore svetlosti i toplote,
te da je Sunce samo sredstvo za njihovo prenošenje; međutim, sa-
vremene škole tvrde suprotno.

Isto se može reći i za Njutnov zakon gravitacije. Strogo sledeći
učenje pitagorejaca, Platon je tvrdio da gravitacija nije samo ispolja-
vanje zakona o magnetskom privlačenju manjih tela ka većima, nego
i zakona o uzajamnom odbijanju istorodnih polova i privlačenju
suprotnih. „Stvari koje su spojene”, kaže on, „suprotno prirodnim
zakonima, prirodno su sukobljene i uzajamno se odbijaju.”51 Ovo ne
znači da se odbijanje neizostavno javlja među telima različitih svo-
jstava, već da pri spajanju tela prirodno protivurečnih osobina uvek
dolazi do njihovog uzajamnog odbijanja. Istraživanja Barta i Švaj-
gera nesumnjivo ukazuju da su drevni naučnici bili dobro upoznati
sa uzajamnim privlačenjem gvožđa i prirodnog magneta, kao i sa
pozitivnim i negativnim polovima elektriciteta, kako god da su ih
nazivali. Uzajamni magnetni uticaji planeta, koje same po sebi pred-
stavljaju magnete, za njih je bila nesporna činjenica, dok meteorsko
kamenje nisu samo nazivali magnetnim, nego su ga u svojim Mis-
terijama koristili u iste svrhe u koje mi danas koristimo pravi magnet.
Prema tome, kada je profesor A. M. Mejer sa Stivensonovog te-
hnološkog instituta 1872. godine, pred Naučnim klubom univerziteta
Jejl rekao da se „prilikom ma kakvih uznemiravanja Sunčeve
površine javljaju duboki poremećaji u ravnoteži zemljinog magne-
tizma koji dovode do grčevitih podrhtavanja magneta u našim opser-
vatorijama, istovremeno proizvodeći ogromna izlivanja polarne
svetlosti, čiji treperavi plamenovi igraju u taktu sa podrhtavanjem
magnetne igle”,52 on je samo ponovio, doduše na besprekornom en-

51 “Timaj”. I profesor Džovit u svom Uvodu na sličan način potvrđuje da je Platon

učio o uzajamnom privlačenju srodnih tela. Ali takva tvrdnja bi dovela do zaključka da

veliki filozof nije imao ni osnovna znanja o zakonima magnetnih polova.

446

Neke od tajni prirode

gleskom, ono isto što je podučavano na‚ besprekornom dorskom
jeziku, mnogo vekova pre nego što je prvi hrišćanski filozof doživeo
prosvetljenje.

Čuda koja su izvodili sveštenici teurgijske magije počivaju na tako
čvrstim dokazima, a i tih dokaza je toliko – ukoliko ljudsko sve-
dočenje uopšte vredi – da, radije nego da prizna kako su paganski
teurgisti daleko nadmašivali hrišćane ‚čudima’ koja su izvodili, ser
Dejvid Bruster uzdržano priznaje prvima vrhunsko poznavanje fizike,
i svega što je u vezi sa filozofijom prirode. Nauka se našla u vrlo neu-
godnoj dilemi. Ili mora da prizna da su fizičari antike svojim znanjem
nadmašivali njene današnje predstavnike, ili da u prirodi postoji nešto
što je iznad fizičke nauke, i da duh raspolaže moćima o kojima naši
filozofi nisu ni sanjali.

„Grešku koju bismo napravili u nekoj od nauka posebno smo ne-
govali”, kaže Bulver-Liton, „često samo zbog toga da bi izgledalo
kako se nekoj drugoj, posebnoj nauci poklanja još veća pažnja.”53

Vrhunske mogućnosti magije je najlakše objasniti. Putem blistave
svetlosti kosmičkog magnetskog okeana, čiji električni talasi po-
vezuju celu vaseljenu i u svom neprestanom kretanju prodiru u svaki
atom i molekul beskrajnog stvorenog sveta učenici mesmerizma –
koliko god njihovi eksperimenti bili ograničenih mogućnosti – intu-
itivno opažaju početak i kraj velike tajne. Jedino proučavanje ovog
agensa, koji predstavlja ‚božanski dah’, može da otkrije tajne psi-
hologije i fiziologije, kosmičkih i spiritualnih fenomena. Psel kaže:

„Magija sačinjava poslednji deo svete nauke. Ona je ispitala pri-
rodu, moći i svojstva svega što postoji; elemenata i njihovih delova,
životinja, najrazličitijih biljaka i njihovih plodova, stena i lekovitog
bilja. Ukratko, ona je istražila suštinu i moći svih stvari. Odatle i
potiču efekti koje je u stanju da izvede.

52 Dr Alfred Maršal Mejer (Alfred Marshall Mayer): „The Earth a Great Magnet”
(Zemlja kao veliki magnet), predavanje održano pred Naučnim klubom univerziteta Jejl,
14. februara 1872.

53 “Strange Story”.

447

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

Ona je pravila statue (namagnetisane) koje su donosile ozdrav-
ljenje, kao i razne figure i stvari (amajlije) koje su mogle da donesu
kako bolest tako i zdravlje. Često magija može da izazove i pojavu
nebeske vatre, i u tim prilikama statue počinju da se osmehuju a
lampe se same od sebe pale.”54

DOKAZI PITAGORINIH MAGIJSKIH MOĆI

Ako je Galvanijevo savremeno otkriće pokrenulo udove mrtve žabe,
i grčenjem crta na licu mrtvog čoveka izazvalo izraze najrazličitijih
emocija, od radosti do paklenog besa, očajanja i užasa, onda su, ukoliko
nismo spremni da odbacimo sva svedočenja najpouzdanijih ljudi starog
veka, paganski sveštenici izvodili kud i kamo veća čuda nateravši svoje
statue od kamena i metala da se preznojavaju i smeju. Čista nebeska
vatra paganskih oltara bio je elektricitet privučen iz astralne svetlosti.
Prema tome, ukoliko su statue bile odgovarajuće pripremljene, mogle
su zadobiti svojstvo da dodirom prenose ozdravljenje ili bolesti, kao
ma koji savremeni galvanski pojas ili napunjena baterija, bez razloga
da pribegavamo optužbama za ‚praznoverje’.

Sholastički skeptici, kao i materijalističke neznalice, lepo su se
zabavljali tokom poslednja dva veka apsurdima koje je Pitagori pripi-
sao njegov biograf Jamblih. Za filozofa sa Samosa je rečeno kako je
ubedio jednu mečku da više ne jede ljudsko meso, da je naterao belog
orla da se spusti do njega iz belih oblaka i da ga je pripitomio jednom
lakom ćuškom i nežnim rečima. Drugom prilikom, Pitagora je uspeo
da nagovori jednog vola da prestane da jede pasulj, šapnuvši nešto
životinji na uvo!55 O, kako smešno izgledaju neznanje i predrasude
naših predaka u očima današnjih prosvećenih naraštaja! Ipak, dopu-
stite da analiziramo ovaj ‚apsurd’. Svakog dana možemo da vidimo

54 Pogledajte Tejlorovog Pausaniju; isto tako rukopis „Treatise on Dæmons”
(Rasprava o demonima) od Psela, i „Treatise on the Eleusinian and Bacchic Mysteries“
(Raspravu o Eleusinskim i Bahovskim misterijama).

55 Jamblih: “O Pitagorinom životu”.

448

Neke od tajni prirode

polupismene ljude, vlasnike putujućih menažerija, kako pripitomlja-
vaju i potpuno potčinjavaju najopasnije životinje samo snagom svoje
nesavladive volje. Štaviše, u ovom trenutku imamo u Evropi nekoliko
mladih i fizički slabih devojaka, mlađih od dvadeset godina, koje
neustrašivo rade istu stvar. Svako je lično posmatrao ili bar čuo za
naizgled magične moći nekog mesmeriste ili psihologa. Oni su u
stanju da potpuno potčine pacijente svojoj volji tokom neograničenog
vremena. Regaconi, mesmerist koji je izazvao takvo zaprepašćenje
u Francuskoj i Londonu, ostvario je daleko izuzetnije podvige od
onih koji se pripisuju Pitagori. Zbog čega bismo onda optuživali anti-
čke biografe, ljude kao što su Pitagora i Apolonije iz Tijane, da su
namerno izvrtali činjenice ili bili apsurdno sujeverni? Kada shvatimo
da većina onih koji pokazuju toliko skepse u pogledu magijskih moći
koje su posedovali antički filozofi, koji se smeju drevnim teogoni-
jama i mitološkim zabludama, na drugoj strani bezrezervno veruju u
sve što piše i čime je svojevremeno nadahnuta njihova Biblija, ne
usuđujući se da posumnjaju čak ni u čudovišnu besmislicu kada je
Isus Navin navodno zaustavio Sunce na nebu,56 možemo samo da
kažemo Amin na sasvim opravdan prekor Džefrija Higinsa: „Kada
otkrijem”, kaže on, „da obrazovani ljudi doslovno veruju u ono što
piše u Knjizi Postanja, za koju su drevni narodi, sa svim svojim ne-
dostacima, imali dovoljno zdravog razuma da je prihvate isključivo
kao alegoriju, u iskušenju sam da posumnjam u istinitost napretka
ljudskog uma.”57

56 „Tada progovori Isus (Navin) Gospodu .... stani sunce nad Gavaonom, i mjeseče
nad dolinom Elonskom. I stade sunce i ustavi se mjesec ... I stade sunce nasred neba i
ne naže k zapadu skoro za cio dan.”(Isu. 10:12,13)

57 „Anakalipsis”, tom I., str. 807.

449

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

NEVIDLJIVE RASE ETARSKOG PROSTRANSTVA

Tomas Tejlor je jedan od malog broja komentatora starih grčkih i
latinskih pisaca koji su odali puno poštovanje drevnim mudracima
za njihova umna dostignuća. U njegovom prevodu Jamblihovog dela
„O Pitagorinom životu” nalazimo sledeću primedbu:

„Budući da je Pitagora, kako nas Jamblih obaveštava, bio iniciran
u sve Misterije Biblosa i Tira, u svete obrede Sirijaca kao i u Mis-
terije Feničana, i da je proveo dvadeset dve godine u skrivenim
svetilištima egipatskih hramova povezanih sa vavilonjanskim magi-
ma, te da su ga podučavali svojim najuzvišenijim znanjima, nije
nikakvo čudo što je bio izuzetno vičan magiji, odnosno teurgiji, i da
je stoga bio u stanju da izvodi stvari koje nadilaze uobičajene ljudske
sposobnosti, koje neukima izgledaju potpuno neverovatne.”58
Za njih univerzalni etar nije bio samo nešto neuhvatljivo što se
pruža beskrajem neba, već je bio beskrajni okean nastanjen, poput
morskih dubina koje poznajemo, svojim čudovištima i nizom manjih
stvorova, i u svakom svom molekulu je sadržavao klicu života. Poput
jata bakalara koja se vrzmaju našim okeanima i manjim morima, gde
svaka vrsta ima svoje prebivalište na nekom mestu kome se na neki
čudan način prilagodila, neke su naklonjene ljudima a neke zaziru od
njih, neke je lepo posmatrati dok neke uteruju strah, neke traže uto-
čište u tihim zakutcima i lukama uvučenim u kopno, dok druge lutaju
ogromnim vodenim prostranstvima; tako su i za duhove elementala
verovali da nastanjuju različite delove nepreglednog eterskog okeana,
i da su prilagođeni uslovima u svojim specifičnim sredinama. Ako
budemo stalno imali na umu da jurnjava planeta kroz svemir mora
da proizvede isti takav totalni poremećaj u ovom plastičnom i raz-
ređenom medijumu, kao što prolazak topovskog projektila pravi u
vazduhu ili parobrod u vodi kojom plovi, ali ovog puta u kosmičkim

58 Jamblih: „O Pitagorinom životu“, str. 297.

450

Neke od tajni prirode

razmerama, bićemo u stanju da shvatimo da, ako priznamo da su naša
polazna gledišta ispravna, izvesni međusobni položaji planeta mogu
da prouzrokuju daleko jaču uznemirenost i usmere daleko snažnije
struje u određenom smeru od drugih. Ako priznamo da je sve to tako,
onda možemo da vidimo i zbog čega, usled raznih međusobnih
položaja zvezda, plići delovi naklonjenih ili neprijateljskih „elemen-
tala” mogu da prodru u našu atmosferu, ili u neki njen deo, i svoje
prisustvo učine vidljivim putem posledica koje će uslediti. Prema an-
tičkim učenjima, duhovi elementala koji nemaju dušu su se razvili
usled neprestanog kretanja koje predstavlja suštinsku odliku astralne
svetlosti. Svetlost je sila, a silu proizvodi volja. Kako ova sila proi-
stiče iz intelekta koji je nepogrešiv, jer ne sadrži ništa od materijalnih
organa na kojima se temelji ljudska misao, već predstavlja najfiniju,
čistu emanaciju najvišeg božanstva – (Platonovog „Oca”) on od
početka vremena, prema nepromenljivim zakonima, proizvodi ele-
mentarni materijal potreban za nastupajuće generacije ljudskih rasa.
Sve one su, bilo da pripadaju ovoj ili nekoj drugoj od bezbroj planeta
u svemiru, razvile svoj ovozemaljski oblik po telesnom kalupu neke
od klasa ovih elemantarnih bića, koja su prešla u nevidljive svetove.
U antičkoj filozofiji nije nedostajala karika koju bi morala da popuni
Tindalova „naučna imaginacija”; nije bilo praznine koju bi morali da
zatrpaju tomovi materijalističkih špekulacija, neophodnih usled ap-
surdnog pokušaja da se dođe do rešenja jednačine uz pomoć samo
jednog skupa veličina; naši „neuki” preci su pratili zakon evolucije
širom vaseljene. Kao što isto pravilo podjednako važi kada sa zvez-
danih maglina pređemo na razvoj čovekovog fizičkog tela, tako su
pratili i neprekidnu seriju entiteta počev od univerzalnog etra do
otelovljenog duha čoveka. Ovaj razvoj se kretao od spiritualnog sveta
ka svetu grube materije i od ovog drugog natrag ka izvoru svega što
postoji. „Poreklo vrsta” je za njih predstavljalo silazak iz sveta duha,
prvobitnog izvora svega, i „degradaciju u tvar”. U ovom zaokruže-
nom lancu razvoja elementarna, duhovna bića imaju isto tako ista-
knuto mesto, tačno na sredini između krajnosti, kao i Darvinov
„izgubljeni beočug” između majmuna i čoveka.

451

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

Nijedan pisac iz sveta književnosti nikada nije dao istinitiji ili po-
etičniji opis ovih bića od ser E. Bulver-Litona, autora romana Zanoni.
Sad, kako smatra da „nije sačinjen od tvari” već da je „Misao radosti
i svetla”, njegove reči zvuče više kao verni odraz memorije nego kao
razdragani izliv puke mašte. Ustima mudrog Mejnora on govori Glin-
donu:

„Čovekova arogancija je u srazmeri sa njegovim neznanjem
Tokom nekoliko razdoblja je posmatrao bezbrojne svetove koji
svetlucaju u svemiru nalik na mehuriće u okeanu bez obala, poput
sićušnih sveća ... misleći da je Proviđenje želelo da pruži to malo
svetlosti samo da bi čoveku noć bila prijatnija ... Astronomija je is-
pravila ovu zabludu ljudske taštine i čovek sada preko volje priznaje
da su zvezde posebni svetovi, veći i blistaviji od njegovog ... Svuda
na ovom nepreglednom planu nauka razotkriva novi život ...
Razmišljajući, po očiglednoj analogiji, zar nisu već i jedan list ili
kap vode, ili bar ništa manje od one zvezde, svet nastanjen bićima
koja dišu – čak i čovek predstavlja celi svet za druga živa bića; mili-
oni žive u rekama njegove krvi i nastanjuju njegov telesni okvir, baš
kao što čovek naseljava Zemlju – i sam zdrav razum (kada bi ga
samo imali na našim sveučilištima) bio dovoljan da nas nauči da je
beskraj koji nas okružuje svojim fluidom, a koga nazivate svemirom
– to bezgranično i neopipljivo koje razdvaja Zemlju od Meseca i
zvezda – takođe ispunjen odgovarajućim oblicima života. Zar ne bi
bio očigledan apsurd pretpostaviti da je svaki list prepun živih bića,
a da su beskrajna prostranstva svemira nenastanjena? Zakon velikog
sistema ne dopušta uzaludan gubitak čak nijednog jedinog atoma;
on ne zna ni za jedno mesto gde nešto živo ne diše ... Dobro, možete
li onda da zamislite da je svemir, koji je sam po sebi beskrajan, jedini
uzaludan, jedini bez života, da je od manje koristi za jedinstveni plan
univerzalnog bića ... od jednog jedinog gusto nastanjenog lista, od
jedne životom pretrpane planete? Mikroskop vam pokazuje stvorenja
koja žive na listu; ni jedna do sada smišljena mehanička cev vam ne
može pokazati plemenitije i nadahnutije stvari kako lebde u slobod-
nom vazduhu. Ipak, između njih i čoveka postoji tajanstvena i zas-
trašujuća srodnost ... Ali da bismo probili tu barijeru, duša kojom

452

Neke od tajni prirode

osluškujete mora biti naoštrena jakim entuzijazmom, pročišćena od
svih ovozemaljskih želja ... Kada ste tako pripremljeni, onda nauka
može da pomogne; vid može da postane pronicljiviji, nervi os-
etljiviji, duh življi i okrenut okruženju, a sam element – vazduh,
prostor – može se učiniti, pomoću izvesnih tajni više hemije, opi-
pljivijim i providnijim. Ni ovo nije magija kako je lakoverni nazi-
vaju; kao što sam već više puta rekla, magija (tj. nauka koja krši
principe prirode) ne postoji; to je samo nauka pomoću koje se može
uspostaviti kontrola nad prirodom. Sad, u svemiru postoje milioni
živih bića, koja nisu spiritualna u bukvalnom smislu reči, jer su sas-
tavljena od nekog oblika materije, poput mikroskopskih životinjica
koje se golim okom ne mogu videti, ali materije koja je tako de-
likatna, vazdušasta i suptilna da nalikuje tankom velu, paučini u koju
je zaodeven duh ... Ipak, ove vrste se međusobno veoma razlikuju
... neke su izuzetno intelignetne, druge su užasno opake; neke mrze
ljude poput đavola, druge su blage poput glasnika između Zemlje i
neba ... Među čuvarima ulaza je i jedan koji prevazilazi sav njen rod
po zlobi i mržnji; njegove su oči paralisale najhrabrije, a njegova
moć nad čovekovim duhom se povećava u srazmeri sa strahom koji
uliva.”59

Tako izgleda površni prikaz elementarnih bića koja nemaju u sebi
božanski duh; daruje ga onaj koga su mnogi sa razlogom mislili da
poznaju bolje nego što je on bio spreman da im dopusti, suočen sa
opštom skepsom.

U sledećem poglavlju ćemo nastojati da objasnimo neke od ezo-
teričnih špekulacija onih koji su prošli svetu inicijaciju, kao što je pi-
tanje šta je čovek bio, šta jeste i šta bi mogao biti. Doktrine kojima
su učili u Misterijama – izvoru iz koga je potekao Stari a delimično
i Novi Zavet – pripadale su najvišim shvatanjima morala i verskim
otkrivenjima. Dok su njihovo bukvalno značenje prepustili iraciona-
lnom fanatizmu nižih društvenih slojeva, viši slojevi, čiju su većinu
sačinjavali Inicirani, bavili su se svojim proučavanjima i služenjem
jednom Nebeskom Bogu u svečanoj tišini svojih hramova.

59 Bulver-Liton: “Zanoni”.

453

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

Platonova razmišljanja u Gozbi, o stvaranju prvobitnog čoveka, kao
i rasprava o kosmogoniji u Timaju, moraju se shvatiti alegorijski, uko-
liko ih uopšte prihvatimo. Skriveno pitagorejsko značenje izneto u
Timaju, Kratilu i Parmenidu, kao i nekoliko drugih trilogija i dijaloga
koje su se neoplatonisti usudili da izlože, sve je što im je teurgijski
zavet tajnosti dopuštao da objave. Pitagorejsko učenje da je Bog uni-
verzalni um prožet sa svime što postoji, kao i učenje o besmrtnosti
duše, predstavljaju najizrazitije karakteristike ovih očigledno raznoro-
dnih učenja. Njegova nesumnjiva pobožnost i veliko poštovanje koje
je Platon osećao prema MISTERIJAMA dovoljna su garancija da on
nikada ne bi dopustio da njegova indiskrecija prevagne nad dubokim
osećajem odgovornosti koga ima svaki adept. „Neprestano usavršava-
jući samog sebe u savršenim MISTERIJAMA, čovek jedino u njima
postaje zaista savršen”, kaže on u Fedru.60

Nije ni pokušao da sakrije svoje nezadovoljstvo zbog toga što su
Misterije vremenom počele da gube na svojoj tajanstvenosti. Umesto
da ih profaniše izlažući ih domašaju mnoštva, on bi ih ljubomorno
zaštitio od svih osim najozbiljnijih i najdostojnijih među svojim
učenicima.61 Mada na svakoj stranici pominje ‚bogove’, njegov mo-
noteizam ostaje van svake sumnje, jer ceo tok njegove rasprave
pokazuje da pod nazivom bog podrazumeva red bića koja su daleko
ispod pravog božanskog nivoa, i tek jedan nivo iznad ljudskog. Čak
je i Josif primetio i priznao ovu činjenicu, uprkos predrasudama svo-
jstvenim njegovoj rasi. U svom čuvenom napadu na Apiona, ovaj is-
toričar kaže:62 „Međutim, oni Grci koji su filozofirali u skladu sa
istinom, nisu bili neznalice ... niti su propustili da primete razočara-
vajuću površnost mitskih alegorija, zbog koje su ih sa pravom prezi-

60 Kori: “Phædrus” I. 328.
61 Ovu tvrdnju nedvosmisleno potvrđuje sam Platon, koji izriče: „Vi kažete da vam,
u svojoj prethodnoj raspravi, nisam dovoljno objasnio prirodu Prvobitnog. Namerno
sam govorio u zagonetkama, kako, u slučaju da se nešto dogodi sa tablicom dok putuje
bilo kopnom ili morem, neko ko nema prethodnih znanja o ovome ne bi mogao da
razume ono što na njoj piše.” („Platon”, Ep. II., str. 312; Kory: “Ancient Fragments”)
62 „Josephus against Apion” (Josif protiv Apiona), II., str. 1079.

454

Neke od tajni prirode

rali ... To je podstaklo Platona da kaže kako nije potrebno uvrstiti ma
kog od ostalih pesnika u ‚zajednicu posvećenih’, da bi zatim učtivo
odbio i samog Homera, mada ga je prethodno ovenčao lovorom, kako
ovaj svojim naivnim pričama ne bi uništio prâvu veru u jednog
jedinog Boga.”

Oni koji su u stanju da prepoznaju pravi duh Platonove filozofije
teško će moći da se zadovolje njenom ocenom koju Džovit iznosi
pred svoje čitaoce. On nam kaže da je uticaj koga je na potonja
pokolenja izvršio Timaj jednim delom posledica pogrešnog shvatanja
učenja njegovog autora od strane neoplatonista. On želi da nas uveri
da su skrivena značenja koja su otkrili u ovom dijalogu „sasvim
netipična za duh kojim se odlikuju Platonova dela”. To je isto što i
tvrditi da Džovit shvata kakav je uistinu taj duh; s druge strane, nje-
gov kriticizam usredsređen baš na ovaj problem pokazuje da ga on
uopšte nije shvatio. Ukoliko, kako nam kaže, hrišćani izgleda mogu
da pronađu u njegovim radovima svoje Trojstvo, Reč (Logos), crkvu
i postanje sveta, i to u smislu u kome ih Jevreji tumače, to je stoga ih
oni i sadrže, pa je prema tome sasvim prirodno da ih i pronađu.
Građevina Platonove filozofije spolja izgleda isto, ali duh koji je uno-
sio život u mrtvo slovo filozofovog učenja je nestao, i samo bismo
gubili vreme tragajući za njim po suvoparnim dogmama hrišćanske
teologije. Sfinga je sada ista kakva je bila i četiri veka pre hrišćanske
ere, ali Edipa više nema. Ubijen je zato što je svetu dao ono što ovaj
usled nezrelosti nije bio u stanju da primi. On je predstavljao otelo-
vljenje istine i morao je da umre, kao što mora i svaka velika istina,
pre nego što poput feniksa ne ustane iz sopstvenog pepela. Svaki pre-
vodilac Platonovih radova je primetio neobičnu sličnost između filo-
zofije ezoterista i hrišćanskih učenja, i svaki od njih je pokušao da to
protumači u skladu sa sopstvenim verskim uverenjima. Tako Kori, u
svojim delu “Ancient Fragments”, pokušava da dokaže kako se radi
samo o površnoj sličnosti, a onda se dovija najbolje što ume da u
očima publike unizi pitagorejsku Monadu i na njenim ruševinama
uzdigne kasnije božanstvo sa čovečijim likom. Tejlor opet, zalažući

455

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

se za nju, pokazuje podjednako nepoštovanje prema Mojsijevom
Bogu. Zeler čak ima hrabrosti da se smeje nastojanjima crkvenih
otaca koji su, bez obzira na istoriju i njenu hronologiju, kao i to da li
će ljudi progutati njihovu priču ili ne, tvrdili da su Platon i njegova
škola ‚ukrali’ od hrišćanstva njegova najvažnija učenja. Za nas je
sreća isto koliko je problem za rimsku crkvu što obmane kao što je
ta, kojom se poslužio Euzebije, teško mogu da prođu u našem veku.
Bilo je mnogo lakše izvrnuti hronologiju „da se postigne sinhro-
nizam” u vremenu episkopa Cezareje nego što je to danas, i sve dok
istorija postoji ljudi će znati da je Platon živeo punih 600 godina pre
nego što je Irinej došao na ideju da uspostavi novo učenje na ruševi-
nama Platonove mnogo starije akademije.

Ovo učenje po kome je Bog univerzalni um, raširen u svemu što
postoji, nalazi se u osnovi svih filozofija starog veka. Budistički prin-
cipi koji se najbolje mogu razumeti ukoliko se prouči pitagorejska
filozofija – inače njihov verni odraz – dolaze upravo iz ovog izvora,
kao i bramanska vera i rano hrišćanstvo. Pročišćavajući proces trans-
migracije – metempsihoze – koliko god bio grubo ‚očovečen’ u kas-
nijem periodu, mora se smatrati samo dopunskim učenjem, koje je
izopačeno teološkom sofizmom sa ciljem da se bolje učvrsti među
vernicima kroz narodno sujeverje. Ni Gautama Buda ni Pitagora nisu
nameravali da podučavaju ovu čisto metafizičku alegoriju u bukval-
nom smislu. Ezoterijski, ona je objašnjena u „Misteriji” Kunbuma,63
i odnosi se na isključivo spiritualna putovanja ljudske duše. Savre-
meni naučnici ne treba da gaje nadu da će među mrtvim slovima bud-
ističkih svetih knjiga pronaći pravo rešenje njihovih metafizičkih
suptilnosti. One iscrpljuju misaone moći nepojmljivom dubinom svo-
jih razmišljanja, a onaj koji ih proučava je najdalje od otkrića upravo
u trenutku kada misli da mu je najbliži. Potpuno poznavanje svakog
od učenja komplikovanog budističkog sistema može se postići jedino
strogim pridržavanjem pitagorejskog i Platonovog metoda, tj. od

63 Pogledajte poglavlje IX., str. 302.

456

Neke od tajni prirode

opšteg ka pojedinačnom. Ključ razumevanja leži u prefinjenim i misti-
čnim principima spiritualnog ulivanja božanskog života. Buda kaže:

„Ko god da ne poznaje moj zakon i umre ne upoznavši ga, mora
se vraćati na Zemlju sve dok ne postane savršeni Samanejac. Da bi
to postigao, on mora da u samom sebi uništi trostruku maju,64 da
potpuno ukloni sve svoje strasti, da sjedini i identifikuje svoje ‚ja’
sa zakonom (učenjem svete doktrine), i da shvati veru u konačni
prestanak postojanja.”

Ovde se konačni prestanak postojanja odnosi isključivo na tvar,
kako vidljivog tako i nevidljivog tela, jer astralna duša (perisprit) je
i dalje materija, svejedno koliko uzvišena bila. Ista knjiga kaže da je
Fo (Buda) time hteo da kaže da je „primitivna supstanca večita i ne-
promenljiva. Najviši oblik u kome se javlja je čisti, prozirni etar, bez-
granični prostor, a ne praznina koja je posledica odsustva svakog
oblika, već, naprotiv, on je osnov svih oblika i njihov prethodnik.
Međutim, samo prisustvo oblika pokazuje da su oni delo Maje, a sve
što ona stvori nije ništa pred nestvorenim bićem, DUHOM, u čijem
dubokom i svetom počinku svako kretanje zauvek prestaje.”

Na taj način, u budističkoj filozofiji konačni prestanak postojanja
znači jedino raspršivanje materije, u kome god obliku ili vidu se
nalazila; jer sve što ima oblik je moralo biti stvoreno, pa otuda pre
ili kasnije mora nestati, tj. promeniti taj oblik; otuda, kao nešto što je
privremeno, mada na prvi pogled deluje trajno, on predstavlja samo
iluziju, maju; jer, kako večnost nema ni početak ni kraj, u poređenju
s njim manje ili više produženo trajanje nekog konkretnog oblika
prolazi poput bleska munje. Pre nego što imamo vremena da shva-
timo da smo ga videli, on je prošao i nestao zauvek; otuda su čak i
naša astralna tela od čistog etra samo iluzija materije, sve dok za-
državaju svoj zemaljski oblik. A on se menja, kažu budisti, u skladu
sa zaslugama ili nedostacima koje je osoba nagomilala tokom svog

64 „Iluzija; materija se u svojoj trostrukoj manifestaciji ispoljava kao zemaljska, i as-
tralna ili izvorna duša ili telo, i kao Platonova dvojna duša, racionalna i iracionalna” –
pogledajte sledeće poglavlje.

457

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

života, i to je metempsihoza. Tek kada spiritualni entitet zauvek raski-
ne veze sa svakom česticom materije, može da stupi u večnu i ne-
promenljivu Nirvanu. On postoji u duhu, to jest ni u čemu; kao oblik,
kao vid ispoljavanja, on konačno prestaje da postoji i stoga više neće
umirati, jer sâm duh nije Maja, već jedina STVARNOST u iluzornoj
vaseljeni ispunjenoj promenljivim i prolaznim oblicima.

Upravo na ovom budističkom učenju su pitagorejci zasnovali
glavne principe svoje filozofije. Oni pitaju: „Može li taj duh, koji
daje život i pokret, i koji sačinjava deo prirode same svetlosti, da
izgubi svoj entitet?” „Da li taj osetljivi duh u životinjama koji je nosi-
lac memorije, jednog od svojstava razuma, može da umre i pretvori
se ni u šta?” A Vajtlok Balstroud, u svojoj argumentovanoj odbrani
Pitagore, izlaže ovo učenje dodajući:

„Ako kažete da one (životinje) izdahnu svoj duh u vazduh, gde
ovaj nestaje, to i ja mogu da potvrdim. Zaista, vazduh je pravo mesto
za prijem duha, jer je, prema Laerciju, ispunjen dušama, a prema
Epikuru je pun atoma, nosilaca principa na kojima počiva sve što pos-
toji; jer čak i prostor u kome se krećemo i u kome ptice lete ima toliko
spiritualne prirode da je nevidljiv, i prema tome lako može da primi
razne oblike, jer su i oblici svih tela praktično nevidljivi; možemo da
vidimo i čujemo jedino posledice njihovog delovanja; sam vazduh je
isto tako prefinjen i nije podložan starenju. Šta onda predstavlja etar
neba, i koji su sve uticaji ili oblici koji se odatle spuštaju na Zemlju?”

Pitagorejci smatraju da su duhovi živih bića emanacije najsuptil-
nijih delova etra; emanacije, DAH, ali ne i oblici. Svi filozofi se slažu
u tome da je etar imun na sve vrste kvarenja i propadanja, a ono što
se ne može pokvariti je tako daleko od mogućnosti uništenja čim se
oslobodi fizičkog oblika, da se sa pravom može smatrati BESMRT-
NIM. „Ali šta je to što nema telo ni oblik, što je nedokučivo, nevi-
dljivo i nedeljivo; što postoji ali ga nema?” pitaju budisti. Odgovor
je: „To je Nirvana”. To je NIŠTA; to nije neko mesto već izvesna vrsta
stanja. Kada dostigne Nirvanu, čovek više ne podleže posledicama
„četiri istine”; jer posledicu može da proizvede jedino nekakav uzrok,
a u ovom stanju svi uzroci bivaju nepovratno uništeni.

458

Neke od tajni prirode

“ČETIRI ISTINE” BUDIZMA

Ove „četiri istine” predstavljaju osnov čitavog budističkog učenja
o Nirvani. One su, kako kaže knjiga “Prađnja Paramita”,65 1. Posto-
janje bola 2. Načini stvaranja bola 3. Bol može biti uništen 4. Način
uništenja bola. Šta predstavlja uzrok pojave bola? – Postojanje. Uko-
liko postoji rođenje, za njim će neizbežno uslediti gubitak snage i
zdravlja, a zatim smrt; jer gde god da se pojavi oblik, tu postoji i
uzrok bolu i patnji. Sâm duh je bezobličan, pa se stoga ne može reći
da postoji. Kad god čovek (eterični, unutrašnji čovek) dostigne tačku
na kojoj postaje potpuno spiritualan, a time i bezobličan, tog trenutka
dostiže i stanje savršenog blaženstva. ČOVEK kao objektivno biće
biva poništen, ali će duhovni entitet zauvek nastaviti da živi svojim
subjektivnim životom, jer duh ne podleže kvarenju i besmrtan je.

Upravo po duhu kojim zrače učenja Bude i Pitagore možemo lako
da prepoznamo istovetnost ovih dveju doktrina. Sveprožimajuća uni-
verzalna duša - anima mundi je Nirvana, a Buda, kao generičko ime,
Pitagorina je monada u ljudskom obliku. Kada počiva u Nirvani, u
konačnom blaženstvu, Buda predstavlja tihu, pasivnu Monadu, koja
prebiva u tami i tišini; on je isto tako i bezoblični Braman, uzvišeno
ali nespoznato Božanstvo, koje iako nevidljivo prožima celu vase-
ljenu. Kad god se ispolji, u želji da se prikaže čovečanstvu u obliku
koji smo u stanju da pojmimo, bilo da ga nazovemo avatarom ili
Kraljem-Mesijom, ili permutacijom Duha Božijeg, Logosom, Hris-
tom, radi se o jednom te istom. U svakom od ovih slučajeva radi se
o „Ocu” koji je u Sinu, i Sinu koji je u „Ocu”. Besmrtni duh nad-
jačava smrtnog čoveka. On ulazi u njega, i prožimajući celo njegovo
biće čini ga bogom, koji se spustio u svoje zemaljsko prebivalište.
Učenje kaže da svaki čovek može da postane Buda. I tako se u

65 „Perfection of Wisdom” (Savršenstvo mudrosti).

459

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

beskrajnom nizu vekova povremeno javljaju ljudi koji su u manjoj
ili većoj meri uspeli da se sjedine „sa Bogom” kako se to kaže,
odnosno sa sopstvenim duhom, kako bismo ispravno preveli. Budisti
takve ljude zovu arhati. Arhat je odmah do Bude, i niko mu nije ravan
bilo po prenetim znanjima ili po čudotvornim moćima. Izvesni fakiri
su u stanju da potvrde ovu teoriju na delu, što je Žakolio dokazao.

Čak se i za takozvane natprirodne priče iz nekih budističkih knji-
ga, kada je uklonjeno njihovo alegorijsko značenje, pokazalo da pred-
stavljaju tajna učenja Pitagore. U knjigama na jeziku pali, zvanim
Đatake, dat je spisak od 550 Budinih inkarnacija odnosno metem-
psihoza. One pripovedaju kako se pojavio u svakom životinjskom
obliku, i kako je udahnuo život svakom biću na Zemlji koje može da
oseća, od mikroskopskih insekata do ptica, zveri i, konačno, čoveka,
mikrokosmičke predstave Boga na Zemlji. Moramo li ovo da shva-
timo bukvalno; da li je svrha ovog teksta da opiše stvarne preobražaje
i postojanje jednog te istog individualnog, besmrtnog, božanskog
duha koji je udahnuo život svakom biću koje ima osećaje? Zar ne
bismo trebali da shvatimo, zajedno sa budističkim metafizičarima,
da iako se individualnim duhovima ljudi ne zna broj, svi zajedno čine
jednu celinu, kao što svaka kap vode izvučene van okeana, meta-
forički rečeno, može da egzistira zasebno, a da ipak bude jedno sa
svim ostalim kapima koje zajedno obrazuju okean; jer svaki ljudski
duh nije ništa drugo do čestica jedinstvene, sveprožimajuće svetlosti?
Da ovaj božanski duh daje život i cvetu i čestici granita na obronku
planine, lavu i čoveku? Egipatski hijerofanti, poput bramanista, kao
i budisti na Istoku i izvesni grčki filozofi, izvorno su smatrali da isti
duh koji uliva život jednoj čestici praha, u kojoj pasivno počiva,
udahnjuje život i čoveku, u kome se ispoljava u svom najaktivnijem
stanju. I učenje o postepenom vraćanju i sjedinjavanju čovekove duše
sa suštinom prvobitnog, matičnog duha je jedno vreme bilo uni-
verzalno. Ali ono nikada nije podrazumevalo ukidanje višeg spiritu-
alnog ega – jedino rastvaranje čovekovog spoljnog oblika, kako posle
njegove zemaljske smrti, tako i tokom njegovog prebivanja na

460

Neke od tajni prirode

Zemlji. Ko bi nam mogao bolje preneti tajne života posle smrti, za
koje se tako pogrešno mislilo da su nedokučive, od onih ljudi koji
su, uspevši da se kroz samodisciplinu i čistotu života i cilja kome su
težili sjedine sa svojim „Bogom”, doživeli trenutke opažanja velike
istine, koliko god bili nesavršeni.66 A ti vidovnjaci nam pripovedaju
čudne priče o raznoraznim oblicima koje poprimaju bestelesne as-
tralne duše; oblicima od kojih svaki predstavlja spiritualni, ali i
konkretni odraz apstraktnog stanja uma i misli čoveka koji je nekada
živeo.

Optuživati budističku filozofiju da odbacuje Vrhovno Biće –
Boga, kao i besmrtnost duše, pripisivati joj ateizam, ukratko da prema
njihovom učenju Nirvana znači potpuni prestanak postojanja i da
Svabavat NIJE više individualna osoba već ništa, čisti je apsurd. En
(ili Ajin) jevrejskog En-Sofa takođe znači nihil odnosno ništa, tj.
‚onaj koji više nije’ (quo ad nos), ali nikad niko nije ni pokušao da
Jevreje začikava sa ateizmom. U oba slučaja pravo značenje izraza
ništa nosi u sebi ideju da Bog nije išta određeno, da nije konkretno,
odnosno vidljivo Biće na koje se može primeniti naziv ma kog ob-
jekta za koji znamo mi što živimo na Zemlji.

66 Porfirije za svog učitelja Plotina kaže da se sjedinio sa „Bogom” šest puta tokom
života, i žali što je imao prilike da prisustvuje tome samo u dva navrata.

461

Poglavlje IX

CIKLIČNI FENOMENI

Značenje izraza „kožni omotač” Prirodni odabir i njegove po-
sledice Egipatski „krug nužde” Pre-Adamovske rase Silazak
duha u tvar Trojna priroda čoveka Naniža stvorenja na lestvici
živih bića Elementali pojedinačno opisani Šta Prokle kaže o
bićima iz vazduha Razni nazivi za elementale Svedenborgovi
pogledi na smrt duše Ljudske duše vezane za Zemlju Nečisti
medijumi i njihovi „vodiči” Psihometrija može da pomogne nau-
čnim istraživanjima

„Ne možeš nazivati ludilom ono o čemu si pokazao potpuno
neznanje.”

Tertulijan, Apologija

„Ovo se ne odnosi samo na danas,
ili na juče, već je bilo oduvek;
i niko nam nije rekao odakle je došlo ni kako!”

Sofokle

„Verovanje u natprirodno je prirodna, primitivna, univerzalna i
konstantna činjenica u životu i istoriji čovečanstva. Odbacivanje vere
u natprirodno rađa materijalizam; materijalizam vodi ka robovanju
čulima; ovo dalje izaziva društvene nemire, u čijim potresima čovek
ponovo uči da veruje i da se moli.”

Gijo (Guieot).
462