Aleksandar A.Logos - Istorija Srba I dopuna 4

Александар А. Логос

ИСТОРИЈА СРБА 1 : Допуна 4
ИСТОРИЈА СРБА 5



Александар А. Логос

ИСТОРИЈА СРБА 1: Допуна 4

________________________________________

ИСТОРИЈА СРБА 5

У штампаном издању све
је црно-бело, а не у боји.

АТЦ
Београд , 2019.



ИСТОРИЈА СРБА 1 :

Допуна 4



De administrando imperio:

Време стварања и неке исправке преводa

САЖЕТАК: Данас, као време када је написана цела књига
позната као De administrando imperio (DAI) можемо
одредити време између око 926. и новембра 959. Према
уобичајеном преводу 31. главе DAI: „има 60.000 коњаника и
100.000 пешадинаца у Крштеној Хрватској”. То је
бесмислица. Грешка се појавила као последица погрешног
читања скраћенице «ᾷᾷ» (ἀλλάγια), објашњене као
хеленско «,α» (1.000), и из погрешне претпоставке да
„хиљада” (χίλια, η), као војна јединица има као и
математички број 1.000 јединица (војника). У 31. глави DAI
опис: «[Ἰστέον] ὅτι ἡ βαπτισμένη Χρωβατία ἐκβάλλει
καβαλλαρικὸν ἕως τῶν ξ’ ᾷᾷ, πεζικὸν δὲ ἕως χιλιάδας ρ’ ...»
треба превести као: „[Треба знати] да Крштеном Хрватском
улива се и шири се коњице до 60 алагија [војна јединица
алагиј = 50-400 коњаника], пешадије до 100 хиљада [војна
јединица „хиљада” у 10. веку = 400-1.000 пешадинаца] ...”
Писац DAI описао је вероватно (основне и најмање алагије
и најмање „хиљаде”) до 3.000 коњаника, до 40.000
пешадинаца (и до 4.700 морнара). У овом опису глагол
«εκβάλλω» (уливати се, ширити се) показује могућност да су
две различите војске спојене. Једна војска, «εκβάλλω»,
улила се у Хрватску из Србије 924. (или 926), док је друга
армија припадала Хрватској. Мени изгледа да је реч
«Ἀλογοβότουρ», у 32. глави DAI, настала од хеленске речи
«άλογο, το» (коњ), или «άλογος, -η, -ο» (без ума, без речи) и
бугарске речи титуле багатур (βαγατουρ). «Ἀλογοβότουρ»
(Ἀλογοβαγατουρ) је заповедник, коњице, или неразумни
заповедник.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: De administrando imperio, Константин VII
Порфирогенит, војска, ἀλλάγια, χίλια, Ἀλογοβαγατουρ.

De administrando imperio:

Time of creation and some corrections for translation

ABSTRACT: Today, as the time of writing the whole book
known as De administrando imperio (DAI) we can determine a
time between around 926 and November 959. According to the
usual translation in the chapter 31 of DAI: “there were 60,000
horsemen and 100,000 infantry in the Baptized Croatia”. It's
nonsense. The mistake appeared as a consequence of the
wrong reading of the abbreviation «ᾷᾷ» (ἀλλάγια), interpreted
as Greek «,α» (1,000), and from the wrong assumption that
“thousand” (χίλια, η), as a military unit has the same as a
mathematical number 1,000 units (soldiers). In the chapter 31
DAI the description: «[Ἰστέον] ὅτι ἡ βαπτισμένη Χρωβατία
ἐκβάλλει καβαλλαρικὸν ἕως τῶν ξ’ ᾷᾷ [ἀλλάγια], πεζικὸν δὲ ἕως
χιλιάδας ρ’ ...», should be translated as: “[Should know] to
Baptized Croatia flows into and spreading cavalry up to 60
alagias [military unit called alagia = 50-400 cavalrymen] and
infantry up to 100 thousand [military unit called “thousand” in
the 10th century = 400-1,000 infantrymen] ...” The writer of DAI
described probably (the basic and smallest alagias, and the
smallest “thousand”) up to 3,000 cavalrymen, up to 40,000
infantrymen (and up to 4,700 sailors). In this description, verb
«εκβάλλω» (flows into and spreading) show a possibility that
two different armies were merged. Оne army, «εκβάλλω», flows
into Croatia from Serbia in 924 (or 926), while the other army
belonged to Croatia. It seems to me that the word
«Ἀλογοβότουρ», in the chapter 32 of DAI, was formed from the
Greek word «άλογο, το» (horse), or «άλογος, -η, -ο» (stupid,
wordless) and the Bulgarian word «βαγατουρ» (багатур).
«Ἀλογοβότουρ» (Ἀλογοβαγατουρ) is a commander of a cavalry,
or a stupid commander.

KEY WORDS: De administrando imperio, Constantine VII
Porphyrogenitus, army, ἀλλάγια, χίλια, Ἀλογοβαγατουρ.

De administrando imperio: ... 9

De a

Константин VII „Порфирогенит” („у пурпуру рођен”) био је дуго

чекани син цара Лава VI Мудрог (886-912), а рођен је у Константи-

нопољу 905. из ванбрачне везе Лава VI са Зојом Карбонопсином.1 Од

886. формално, цар-савладар Лава VI био је његов брат Александар,

али он није учествовао у управљању државом.2 Лав VI дао је кру-

нисати младог Константина VII за цара-савладара 908.3 У мају 912.

Лав VI је умро, а његов брат Александар постао је владар Константи-

нопољa, али и он је умро 6.6.913. Једини живи цар из Македонске

династије остао је Константин VII, али он је био сувише млад да сам

влада и створено је намесништво, које је водио патријарх Никола I

Мистик (901-907, 912-925).4

У то време, Симеон Бугарски (893-927) створио је велику држа-

ву, а у августу 913. године дошао је пред Константинопољ. Вођа

намесништва патријарх Никола није имао довољно војске да отера

Бугаре, али ни Симеон није могао да освоји Константинопољ, а после

преговора у Цариграду, Никола је крунисао Симеона за цара Бугара.5

После одласка Симеона, незадовољници су удаљили

патријарха Николу, а власт је преузела Зоја мајка Константина VII.

Одбачен је и договор са Симеоном, а рат Бугара против Источног

римског царства (или Византије) почео је поново.6 На реци Ахелој код

Анхијала 20.8.917. Симеонова војска однела је велику победу, али

договор са Симеоном није обновљен, а Константин VII ожењен је у

мају 919. са Хеленом, кћерком Романа Лакапина заповедника царске

флоте Источног римског царства.7 У децембру 920. Роман I Лакапин

(920-944) крунисан је за цара-савладара, али стварно узео је царску

власт у Константинопољу.8

1 Георгий А. Острогорский, История Византийского государства, Москва 2011,
313, 333-334; Константин Багрянородный. Об управлении империей. Издание
второе, Москва 1991, 44-45, 252-253 (9: 2-4; 53: 125). Стари град Бизантион на
Босфору поново је изграђен и преименован у Константинопољ између новембра
324. и 11. маја 330. На свечаности 11. маја 330. Константинопољ је посвећен
као нова престоница (Источног) Римског царства. У DAI Kонстантин VII споменуо
је оба имена престонице и Константинопољ (Κωνσταντινουπόλη) и Византион
(Βυζάντιον).

2 Георгий А. Острогорский, История Византийского государства, 313.

3 Константин Багрянородный, Об управлении империей, 13.
4 Георгий А. Острогорский, История Византийского государства, 335.

5 Георгий А. Острогорский, История Византийского государства, 336-37. Догово-
рили су се и да ће се Константин VII оженити кћерком Симеона Бугарског.

6 Георгий А. Острогорский, История Византийского государства, 337; Константин
Багрянородный, Об управлении империей, 86 (22: 80-82). Цареви из Константи-
нопоља наставили су гледати све њихове подређене као Римљане и њихову
државу као Римско царство. Модерни историчари сложили су се да користе име
Византија (или Византијско царство) за средњовековно Источно римско царство.

7 Георгий А. Острогорский, История Византийского государства, 338.

8 Георгий А. Острогорский, История Византийского государства, 339.

10 ИСТОРИЈА СРБА 1: Допуна 4

Од 920. Константин VII постајао је све даљи од царске власти,
921. Роман I је крунисао свог сина Христофора за цара, а 924. и оста-
лу двојицу синова.9 Без власти, цар Константин VII окупио је дружину
учених људи и посветио се писању књига о управи, церемонијама и
историји Источног римског царства. Круг учених људи окупљен око
Константина VII написао је три недовршене књиге (О темама, О
церемонијама и О управљању царством) и завршену књигу Живот
Василија [I Македонца], деде Константина VII.10 Једно његово
недовршено дело објављено је као књига 1611. са насловом De
administrando imperio (О управљању царством).11 На почетку тог
дела Константин VII написао је да је дело скуп знања која ће требати
његовом сину Роману II (рођен 938, а владао 959-963).12 Намера цaрa
Константина VII да напише приручник за свог наследника Романа II
смањује могућност да су писане велике неистине. Због тога, De
administrando imperio (DAI) спада у значајније изворе за истраживање
Источног римског царства и његових суседа.

Уз издања DAI пише се да је то дело настало од 948. до 952.13
Таква мишљења извиру из писања у 27, 29. и 45. глави DAI.14 У 29.
глави пише „сада (данас) имамо VII индикт 6457. године од стварања
света”,15 а византијска 6457. од стварања света година одговара
годинама 948-49. хришћанске ере.16 У 45. глави пише „данас (сада) је
Х индикт 6460. од стварања света у време царствовања Константина
[VII] и Романа [II]”, а византијска година 6460. од стварања света
одговара годинама 951-52. хришћанске ере.17 Из тога је јасно, неки
делови DAI писани су у периоду 948-952. година, то јест око 950.

9 Георгий А. Острогорский, История Византийского государства, 344. Роман I
ставио је себе и свог најстаријег сина Христифора у поретку царева испред
Константина VII.

10 Византијски извори за историју народа Југославије, II, Београд 1959, 1-5.
11 Joannes Meursius (Balduini, 1611), 1 (18).
12 Константин Багрянородный. Об управлении империей, 15, 32-33.
13 Constantine VII Porphyrogenitus, The early history of the Slavonic settlements in

Dalmatia, Croatia, & Serbia - De administrando Imperio, Chapters 29-36, ed. John
B. Bury, London: Society for promoting Christian knowledge; New York 1920, V;
Константин Багрянородный. Об управлении империей, 5.
14 Алексей С. Щавелев, Трактат византийского императора Константина VII
Багрянородного «Об управлении империей»: О датировках оригинала рукописи
и его копии XI в. писца Михаила Роизаита (Paris. gr. 2009), 297.
15 Константин Багрянородный. Об управлении империей, 104-105 (XXVII: 53-55).
«... τῆς σήμερον, ἥτις ἰνδικτιω„ν ζʹ ἔτους υνζʹ ...»
16 За Византинце Бог је створио свет 1. септембра 5509. године пре рођења
Христа, за њих година је почињала 1. септембра, а не 1. јануара.
17 Константин Багрянородный. Об управлении империей, 194-195 (XXXXV: 39-41)
«... τῆς σήμερον, ἥτις ἐστι„ν ἰνδικτιω„ν ιʹ, ἔτος ἀπο„ κτίσεως κόσμου υξʹ ἐπι„ τῆς βασιλείας
Κωνσταντίνου και„ Ῥωμανοῦ ...»

De administrando imperio: ... 11

De a

Ипак, ако неко мисли да свако „сада” у DAI припада времену око

950. може направити озбиљну грешку. У једном делу 31. главе DAI

пише: „Али ни Бугарин не поведе рат против Хрвата, изузевши

Михајла, архонта Бугарске, Бориса, који пође и поведе рат против

њих.”18 Константиново сада, у коме као једини напад Бугара на

Хрвате описује напад Бориса Михаила, било је пре маја 927. године,

то јест пре напада бугарске војске цара Симеона. Истовремено, као

владара у Хрватској Константин VII спомиње Крешимира (Красимира)

I, а који је почео да влада најраније 925. године, или вероватније

926.19 Можемо закључити, у овом одломку цитирани део 31. главе

DAI, написан је око 926. За сада, нека то буде и најраније време када

је почело писање DAI. У DAI нема једног „данас” (времена писања). У

једном делу DAI „данас” (време писања) је око 926. У другом делу

DAI „данас” (време писања) је око 950. Ко зна које је време „данас”

(време писања) у неком трећем делу DAI? Због тога, неопходно је

одредити када је написан део DAI који истражујемо.

Неки истраживачи примећују да та неујендаченост оставља

могућност да су неки делови писани и после 952. то јест до смрти

Константина VII.20 Као време писања целог дела познатог као DAI

може се одредити време од око 926. до новембра 959.

Док је Константин VII писао DAI (недовршену књигу без насло-

ва), цар Христофор Лакапин умро је 931. године. Остале своје сино-

ве, цар Роман I није дигао изнад цара Константина VII. Они су изгу-

били присебност, побунили се и затворили оца у децембру 944. Тај

сукоб у породици Романа I Лакапина, искористио је Константин VII и

18 Constantine Porphyrogenitus, De administrando imperio, Greek text edited by Gy.

Moravcsik, English trans. by R. J. H. Jenkins, Washington DC 1967, 150-151 (XXXI:
60-63); Византијски извори за историју народа Југославије, II, Београд 1959,
44; Георгий А. Острогорский, История Византийского государства, 358. « Ἀλλ'
οὐδε„ Βούλγαρος ἀπῆλθεν προς„ πόλεμον κατα„ τῶν Χρωβάτων, εἰ μη„ Μιχαήλ, ὁ ἄρχων
Βουλγαρίας, ὁ Βορίσης, ἀπελθων„ και„ πολεμήσας αὐτοῖς ...» Према опису напада
Бориса Михаила на Хрватску, неки истраживачи мисле да је морала постојати
граница Бугарске и Хрватске, али вероватно ње није било. У време сукоба
Бугара против Срба, војска Бориса Михаила могла је прећи преко Србије, а
после тога Бугари су напали и Хрвате. То је личило на напад Угара између 934.
и 961. на Тракију (Византију). До Тракије, Угари су морали прелазити стотине
километара кроз Бугарску цара Петра, али их то није зауставило. Мени се чини
да је владар Бугарске склопио споразум са Угарима и допустио њима слободан
пролазак до Византије. Раније, владар Србије склопио је споразум са Бугарима
и допустио њима слободан пролазак у Хрватску.
19 О времену када је почео да влада Крешимир (Красимир) I видети на стр. 16-18.

20 Алексей С. Щавелев, Трактат византийского императора Константина VII

Багрянородного «Об управлении империей»: О датировках оригинала рукописи
и его копии XI в. писца Михаила Роизаита (Paris. gr. 2009), 298, 306. Као време
писања, то јест садашње време, Константин VII спомиње два догађаја који се
везују за нашу 949. и нашу 952. годину. Очигледно није цело дело написао у
истој години, а дописивао га је померајући оно што је у делу садашње време.

12 De d ИСТОРИЈА СРБА 1: Допуна 4

уз помоћ својих присталица затворио синове Романа I. Константин VII
Порфирогенит лично је владао Источним римским царством од
јануара 945. до смрти у новембру 959. године.21

.................

Оригинал DAI је изгубљен. У Паризу се чува најстарији препис
DAI (Paris. gr. 2009), који је написан у другој половини XI века.22 Код
штампаних издања за основу је узиман већином тај најстарији
рукопис.23 Издање DAI које је саставио Ђула Моравчик изгледа је
било најутицајније у XX веку. Поредећи рукописе и ранија издања,
Ђула Моравчик је приметио да су преписивачи и издавачи понекад
мењали знакове за бројеве са речима.24 Нешто слично покушао је и
Моравчик да уради у 31. глави код описа војске која „се улива и
шири” (ἐκβάλλει) по Крштеној Хрватској.

Пре Моравчика, тај део DAI издао је и Џон Б. Бјури 1920. Као и
неки издавачи пре њега, и Бјури је оставио нејасну кратицу ᾷᾷ. А део
31. главе који говори о војсци у Хрватској штампан је као: «Ὅτι ἡ
βαπτισμένη Χρωβατία ἐκβάλλει καβαλλαρικὸν ἕως τῶν ξ’ ᾷᾷ, πεζικὸν δὲ
ἕως χιλιάδας ρ’ καὶ σαγήνας μέχρι τῶν π’ καὶ κονδούρας μέχρι τῶν ρ’ καὶ
αἱ μὲν σαγῆναι ἔχουσιν ἀνὰ ἀνδρῶν μ’, αἱ δὲ κονδοῦραι ἀνὰ ἀνδρῶν κ’, αἱ
δὲ μικρότεραι κονδοῦραι ἀνὰ ἀνδρῶν ι’.»25

Моравчик одлучио је да реши ту нејасноћу и избацио је ᾷᾷ. На то
место уписао је χιλιάδων. Тако у његовом издању пише: «Ὅτι ἡ
βαπτισμένη Χρωβατία ἐκβάλλει καβαλλαρικὸν ἕως τῶν ξ’ χιλιάδων,
πεζικὸν δὲ ἕως χιλιάδων ρ’ καὶ σαγήνας ...»26

21 Георгий А. Острогорский, История Византийского государства, 353-354, 359.
22 Алексей С. Щавелев, Трактат византийского императора …, 300-301; Constantine

Porphyrogenitus, De administrando imperio, 15-23, 33. Препис који се чува у
Паризу садржи и запис: «Βίβλος κάίσ[αρ]ος Ιωάννου τοῦ Δοῦκα γραφῆ(σα) χερσι„ν
οἰκογενυς„ οἰκέτου Μιχα(η„)λ ὀνόματι τοῦ Ῥοἵζα του †.» Из тога се види да је књига
припадала цезару Јовану Дуки, који се спомиње 1059-1081, а да је писана од
његовог службеника Михаила. Из Паришког рукописа настала су у XVI веку још
три до нас сачувана преписа.
23 Constantine Porphyrogenitus, De administrando imperio, 27, 33.
24 Constantine Porphyrogenitus, De administrando imperio, 30. Моравчик је писао да
су издавачи пре њега мењали хеленско «,α», које су нашли у најстаријем
Паришком рукопису, а које има бројну вредност 1.000, са речју «χίλια, η»
(хиљада) у својим издањима.
25 Constantine VII Porphyrogenitus, The early history of the Slavonic settlements in
Dalmatia, Croatia, & Serbia - De administrando Imperio, Chapters 29-36, ed. John
B. Bury, 26.
26 Constantine Porphyrogenitus, De administrando imperio, 150-151 (XXXI: 71-74).
Моравчик је видео «ᾷᾳ», али није знао шта то представља и помислио је да је то
грешка ранијег преписивача, то јест мислио је да је он уписао «,α» (видети
прилог 3). Како «,α» има бројну вредност 1.000, даље је замислио да знак за

De administrando imperio: ... 13

a

Из Моравчикових издања DAI, појавили су се „јасни” преводи:

„Крштена Хрватска има коњице до 60 хиљада, пешадије до 100

хиљада, а до 80 сагена и до 100 кондура. Сагене имају по 40 људи,

кондуре по 20 људи, a мање кондуре по 10 људи.”27 Овај јасни опис

је остао неупотребљив. Изгледало је да писац DAI пише о укупно око

165.000 војника у Хрватској. То је ван разума. Процене говоре да је

Источно римско царство око 910. могло имати око 130.000 војника, а

око 949. тај број војника се повећао на око 144.000.28 Погледом на

историјске карте за период 900-950. истраживачи су могли видети да

је Источно римско царство било веће око 15 пута од Хрватске.29 Из

тога, морали су мислити да је и војска Хрватске много мања од војске

Источног римског царства. Број од 165.000 војника у Хрватској у X

веку бесмислен је. То Константин VII није могао написати.

Тибор Живковић погледао је најстарији сачувани препис DAI

(Paris. gr. 2009) и видео је да после «ξ’» (кси), то јест ознаке која има

вредност броја 60, није уписана реч χιλιάδων, коју је Моравчик

измислио. У препису DAI из XI века пише «ᾷᾷ». Та скраћеница

Живковићу није била неразумљива. Мислио је да «ᾷᾷ» треба читати

као «ἀλλάγια» (алагиј).30 Мали, основни, алагији са по 50 коњаника

били су већином у провинцијама Источног римског царства.31 У очима

Византинаца, Хрватска није била изнад провинције Источног римског

царства, напротив. Састављач извештаја о величини војске у

Хрватској број коњаника претворио је у основне, то јест најмање

провинцијске алагије, који су имали по 50 коњаника. У 31. глави DAI

глави DAI

хиљаду може заменити са речју «χίλια, η». Изгледа да је његово размишљање
водило кроз само два корака у фалсификовање изворног садржаја.
27 Византијски извори за историју народа Југославије, II, стр. 45; Constantine

Porphyrogenitus, De administrando imperio, 150-151; Константин Багрянородный.
Об управлении империей, 146-147 (31; 38-39). У наведеном руском двојезичном
издању остављена је фалсификована реченица коју је направио Ђ. Моравчик,
али се у преводу на руски неочекивано јавља „до 6.000 коњаника”.
28 Warren T. Treadgold, The Army in the Works of Constantine Porphyrogenitus, Rivista
di Studi Bizantini e Neoellenici, n.s., XXIX (1992), 99, 144.
29 John F. Haldon, Byzantium at war : AD 600-1453, Oxford; Osprey 2002, р. 42.
Према карти која је дата на страни 42, мени изгледа да је Византија имала
површину од приближно 700.000 километара квадратних око 920. Под претпо-
ставком да се Хрватска око 925. проширила и имала око 50.000 километара
квадратних била је око 14 пута мања од Византије.
30 Трпимир Ведриш, Поводом новог тумачења вијести Константина VII

Порфирогенета о снази хрватске војске, Хисторијски зборник, год. LX (2007),
стр. 14-17.
31 Leonis imperatoris Tactica, Patrologiae cursus completus, series Graeca 107, ed. J.
P. Migne, Paris 1863, 1099-1100(B-C); Трпимир Ведриш, Поводом ..., стр. 17, 22.
Према писању у Тактици Лава VI, оца Константина VII, алагиј је војна јединица
првенствено са 50 војника, али која некада може имати до 150 војника. На
крају, пише да постоје и „царски” алагији са до 400 људи.

14 De a dИСТОРИЈА СРБА 1: Допуна 4

пише: „до 60 × 50 коњаника (то јест до 3.000)”.32
Тешкоћу представља уобичајено превођење и онога што пише

за број пешадије у истој реченици: «πεζικὸν δὲ ἕως χιλιάδας ρ’». Тај
део преводио се са: „пешака до 100.000”, или: „пешака до 100
хиљада”. То је превише.

Помислило се да је преписивач грешком уместо «κ’» (грчког
слова капа са апострофом), које има вредност 20, уписао «ρ’» (ро са
апострофом), које има вредност 100, иза речи «χιλιάδας» код
пешадије.33 Замена слова «κ’» и «ρ’» у писању је могућа, али код
пешадије може бити направљена грешка у превођењу сличнија оној
коју је описао Т. Живковић код коњице. Једна реч која има више
значења и један знак који има једну бројну вредност уписани су у
низу «χιλιάδας ρ’». Изгледа да су уписани у низу тако да је реч са
више значења имала оно значење које има као војни израз. Тако је
слово ро са апострофом (ρ’) имало несумњиву вредност броја 100,
али «χιλιάδας» је уписано у значењу имена војних јединица, а не броја
1.000. «Χίλια, η» (хиљада) је била војна јединица која је могла имати
од 400 људи (такозвана непопуњена хиљада) до 1.000 војника
(попуњена хиљада).34

32 Gesta regum Sclavorum, I, [приредила и превела Драгана Кунчер], Београд
2009, I, стр. 49, 59; Живот Светог Саве од Доментијан, Стара српска књи-
жевност, I, (Београд-Нови Сад 1970), са www.digitalna.nb.rs (фебруар 2014),
стр. 147. Према опису у Gesta regum Sclavorum , који је настао у XII веку, испод
жупана постојале су ниже старешине које су се звале стотници. Они одговарају
римским центурионима. Према Доментијану Хиландарцу, који је писао у XIII
веку, Стефан Немања I сакупио је „десетнике и педесетнике и сатнике и
тисућнике”. Није јасно да ли су педесетници, који би одговарали заповедницима
провинцијских алагија, постојали у Србији и Хрватској у Х веку. Писац у
Цариграду, или писац изворног извештаја који је послат у Цариград је писао о
алагијима, али није јасно да ли су Срби и Хрвати имали тако уређене војне
јединице, или је писац извештаја број коњаника код Срба и Хрвата само
мисаоно претварао у алагије приликом писања. У Србији и Хрватској могле су
постојати друге основне војне јединице коњице. То су могле бити десетине (10),
или стотине (100). Владар Србије, или Хрватске, или њима блиски људи из
управе државе, нису морали имати никакве спискове војника. Владари Срба,
или Хрвата требали су знати да имају укупно до 300 заповедника десетина
коњаника (300 × 10), или укупно до 30 заповедника стотина коњаника (30 ×
100). Вест о укупном броју заповедника коњаника, које имају Срби, или Хрвати,
у Хрватској могла је бити пренета састављачу извештаја за Цариград, а он је то
могао претворити у до 60 алагија (60 × 50).

33 Трпимир Ведриш, Поводом ..., стр. 18. На неколико места у Паришком рукопису
(Paris. gr. 2009) Живковић је пронашао мењање слова ρ са словом κ. Такав
пример је 29. поглавље у коме је уписано «Κομάνους», уместо «Ῥομάνους».
Тешко је открити правилност у прављењу такве грешке и уверљиво бранити
место на коме је она направљена.

34 Трпимир Ведриш, Поводом ..., стр. 26. Према истраживањима војна јединица
„хиљада” није увек имала 1.000 војника, него од средине IX века до средине Х
века имала је од 400 до 1.000 војника.

De administrando imperio: ... 15

De a

Овакво писање показује уједначеност у пишчевом мишљењу.

Употребио је речи «ἀλλάγια» (то јест скраћеницу «ᾷᾳ») и «χίλια» као

имена војних јединица из прве половине Х века. Поред сваког имена

војне јединице, уписана је тачна бројна вредност 20 (ξ’), односно 100

(ρ’), то јест писао је колико има војних јединица „хиљада”, а не

хиљада у значењу математичког броја. Поред тога, састављач

извештаја, оба пута када је писао име војне јединице мислио је на

војне јединице најмање величине унутар распона који је свако од та

два имена обухватало. Прво је мислио на 50 људи у распону алагија

од 50 до 400 коњаника, а после је мислио на 400 људи у распону

војне јединице хиљаде од 400 до 1.000 пешадинаца. Из свега

претходног, може се замислити да је пишући «χιλιάδας ρ’» састављач

извештаја мислио на 100 војних јединица хиљада, али најмањих

непопуњених, а бројчано то одговара изразу 400 × 100, то јест треба

превести као 40.000.35

На почетку реченице изостављено је «Ἰστέον» (треба знати).

Важно је приметити да је писац употребио глагол «εκβάλλω», који

значи ширити се, уливати се.36

На хеленском реченица се може реконструисати као: «[Ἰστέον]

ὅτι ἡ βαπτισμένη Χρωβατία ἐκβάλλει καβαλλαρικὸν ἕως τῶν ξ’ ᾷᾷ, πεζικὸν

δὲ ἕως χιλιάδας ρ’ καὶ σαγήνας μέχρι τῶν π’ καὶ κονδούρας μέχρι τῶν ρ’

καὶ αἱ μὲν σαγῆναι ἔχουσιν ἀνὰ ἀνδρῶν μ’, αἱ δὲ κονδοῦραι ἀνὰ ἀνδρῶν

κ’, αἱ δὲ μικρότεραι κονδοῦραι ἀνὰ ἀνδρῶν ι’.»

Мени изгледа да исправљени превод на српски треба бити:

„[Треба знати] да Крштеном Хрватском улива се и шири се

коњице до 60 алагија,37 пешадије до 100 хиљада,38 и до 80

сагена и до 100 кондура.”

Исправка превода можда треба бити направљена и у 32. глави

DAI. Примећено је да реч «Ἀλογοβότουρ» која се јавља само у 32. гла-

ви DAI личи на бугарску титулу «βαγατουρ» (багатур). Титула је посто-

јала у Бугарској од прве половине Х века, а носили су је изгледа и не-

35 Као што је код коњице писао о алагијима, састављач извештаја је могао писати
о војној јединици хиљади код Срба, или Хрвата и у случају да је они нису
имали. Ако су Срби, или Хрвати као основну јединицу пешадије имали стотину
(100), а знали да укупно имају до 400 заповедника стотина (100) то је могло
бити пренето састављачу извештаја за Цариград. Писац DAI могао је сазнати да
у Хрватској има до 40.000 пешадинаца. Тај број војника, могао је претворити у
византијске најмање, то јест непотпуне хиљаде (400) и добити 100 хиљада
(свака са по 400 војника).

36 Превод према www.wordreference.com/gren/εκβάλλω (август 2019).
37 „Алагиј је војна јединица која је имала од 50 до 400 војника, а овде се мисли на

најмање провинцијске алагије који су имали по 50 коњаника.”
38 „Хиљада је и војна јединица у Византији која је имала 400 до 1.000 људи, а

овде се мисли на најмање, тзв. непотпуне, хиљаде са по 400 пешадинаца.”

16 De ИСТОРИЈА СРБА 1: Допуна 4

ки синови (Ιωάννή и Μηχαήλ) цара Симеона.39 За реч «Ἀλογοβότουρ»
настала су два мишљења. Прво да је то лично име, а друго да је
титула. Код претпоставки да је то титула реч «Ἀλογοβότουρ» дељена
је после петог слова, то јест «Ἀλογο-βότουρ». Даље, настале су
претпоставке да ни први део речи «Ἀλογο», као ни други део речи
«βότουρ» није записан у исправном облику. Мислило се да је први део
речи изведен из „alp”, „alyp” и друго.40 То су изгледа погрешна
мишљења.

Први део речи Ἀλογοβότουρ» је изгледа преузет из хеленског
језика. То може бити хеленска реч «άλογο, το» (коњ).41 У титули
«Ἀλογοβότουρ» први део сложенице је хеленска реч и написан је
исправно у DAI. Грешка постоји у писању другог дела сложенице, то
јест бугарске речи багатур (βαγατουρ). То је очекивано јер писац
Константин VII (или неко од његових сарадника) теже je могао
погрешити у писању хеленске речи, a лакше је могао направити
грешку у писању другог дела сложенице, то јест бугарске титуле. Реч
«Ἀλογοβότουρ» у 32. глави DAI употребљена је у значењу „коњице
заповедник”, али титула је настала можда као конструкција само у
језику Хелена, а није стварно постојала у таквом облику у Бугарској.
Друга могућност је да је багатур водио војску. Према опису његова
војска је поражена и побијена. Због тога, писац Хелен могао је
записати да је багатур који је допустио такву погибију своје војске
неразуман, то јест испред бугарске титуле могао је додати хеленску
реч «άλογος, -η, -ο» (без ума, без речи). У том случају пише „нера-
зумни заповедник”.

..................

Када се Хрватском ширила и уливала (εκβάλλω) та велика
војска? И пре и после описа велике војске у Хрватској у DAI и се
пише о Крешимиру (I). Прво пише: „у доба архонта Трпимира, оца
архонта Крешимира (Κρασημέρη) [I]”.42 После пише: „Овако велику

39 Татяна Славова, Титулите багаин и багатур в ранносредновековна България,, са
www.independent.academia.edu/TatyanaSlavova (мај 2019), 123-124, 128; Татяна
Славова, Владетел и администрация в ранносредновековна България.
филологически аспекти, София 2010, стр. 59-63.

40 Татяна Славова, Титулите багаин и багатур ..., 127.
41 Татяна Славова, Владетел и администрация в ..., стр. 57-66; Татяна Славова,

Титулите багаин и багатур в ..., стр. 127-128.
42 Constantine Porphyrogenitus, De administrando imperio, 148-149 (XXXI: 43-44);

Византијски извори за историју народа Југославије, II, 43; Тибор Живковић,
Јужни Словени ..., стр. 239, 244, 425; Предраг Коматина, О хронологији
хрватских владара у 31. глави списа De administrando imperio, Радови – Завода
за хрватску повијест, 42 (2010), стр. 84, 96. Коматина је замислио да Трпимир о
коме је писао Константин VII може бити кнез Трпимир (око 845-864). После
Трпимира власт је преузео Домагој (око 865-876), али после су владала

De administrando imperio: ... 17

силу и множину војске имала je (εἶχεν) Хрватска до архонта Креши-
мира [I]. Када je он умро, његов син Мирослав владао je 4 године, а
био je убијен од бана Прибуне. И пошто су настале свађе и многе
размирице у земљи, смањи се коњица ...”43 Прво, очигледно пише да
је Крешимир (I) у време првог извештаја о војсци у Хрватској био
владар Хрвата, али да је у време писања другог, недовршеног,
извештаја о војсци у Хрватској Крешимир (I) мртав четири, или више
година.

Крешимир из DAI није Михаило Крешимир II, за кога се мисли да
је владао од око 950.44 Узимање 950. као почетка владавине Креши-
мира II заснива се на лошем препису његове изгубљене повеље, али
можда је направљена грешка, то јест према индикту из исте повеље
Крешимир II могао је почети да влада и 938/39.45

Најмање до Првог сабора у Сплиту 925. у Хрватској је владао
Томислав.46 Ако је 31. глава DAI писана до времена Првог сабора у
Сплиту то јест до 925. или те године, необично је да у DAI није
споменут и краљ Томислав. Ипак, у делу 31. главе DAI који је писан
пре маја 927. као владар у Хрватској спомиње се Крешимир (I), а он

најмање два Трпимирова сина. Прво је краткотрајно владао Здеслав (Седеслав)
878/79. године, а после је на власт дошао и други син Трпимира Мунцимир око
888. Занемаримо могућност да је Трпимиру одузета само власт од присталица
Домагоја, то јест да је могао Крешимира I добити после 864. Крешимир I могао
је бити рођен око 860. године, а 926. могао је имати око 65 година.
43 Constantine Porphyrogenitus, De administrando imperio, 150-151 (XXXI: 75-79);

Византијски извори за историју народа Југославије, II, 45; Тибор, Јужни Сло-
вени под византијском влашћу 600-1025, 282. У 31. глави DAI пише да је
постојала велика војска „до” времена Крешимира I, али објашњава се да се
војска смањила у сукобима после убиства Крешимировог сина Мирослава. Као
да пише да се војска смањила пре владавине Мирослава, а узрок њеног
смањења су сукоби, који су настали на крају владавине Мирослава. Тако се
јавља временска неусклађеност јер је узрок после последице, а мора бити
обрнуто. Мени изгледа да је у 31. глави DAI погрешно објашњење зашто се
смањила војска, или погрешно време до када је постојала та велика,
несмањена, војска. Лаж, или случајна грешка у DAI?
44 Тибор Живковић, Јужни Словени ..., стр. 282.

45 Codex diplomaticus Regni Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae, I, Загреб 1967, стр.

39-42, 44. Према сачуваном лошем препису, постојала је повеља Крешимира II
издата 950. године, или 12. индикта, то није усклађено. Према индикту требала
би бити 938/39. или 953/54. година. У тој ранијој повељи Крешимир II наградио
је неке великаше који су га помогли. Вероватно се мисли на великаше вођене
баном Прибуном, који су помогли Крешимира II у борби против Мирослава.
Крешимир I могао је владати кратко око 926. године, или до око 934. Мање је
вероватно да је владао до око 950. године, али ни то није немогуће. Сукоб Ми-
рослава и Крешимира II почео је најраније око 930. године, а вероватније око
938. Тај сукоб је описао Константин VII на крају владавине Мирослава. Сукоби
у Хрватској могли су трајати годинама, или бити брзо завршени, а Крешимир II
постао је владар најраније између 1.9.938. и 31.8.939. то јест 12. индикта.
46 Codex diplomaticus Regni Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae, I, Загреб 1967, 30-34.

18 De ad ИСТОРИЈА СРБА 1: Допуна 4

је могао почети да влада најраније после Првог сабора у Сплиту. Из
тога следи, исте 925. године, али вероватније од 926. Крешимир I био
је владар у Хрватској.47 У другом писању о војсци у Хрватској пише да
је постојала „до архонта Крешимира”. То значи постојала је и пре
Крешимира I, то јест у време владавине Томислава, али није јасно
када је настала. Истовремено, видимо да је велика војска постојала
„до архонта Крешимира”, то јест у првом делу Крешимирове влада-
вине, али не до владавине Крешимировог сина Мирослава.

Како су у Константинопољу знали колико је војника у Србији,
или Хрватској? После освајања Србије 924. а пре смрти цара Си-
меона Бугарског (27.5.927) у Цариграду су тражили на западу новог
савезника против Бугара. Због тога, су требали и извештаје колика
војска се налази у Хрватској. Тако је направљен око 926. један
извештај о величини војске у Хрватској и послат у Цариград.48 Пре
бугарског освајања Србије сличан извештај о величини војске у њој
могао је бити направљен и послат у Цариград, најкасније 924. Извор
за оба извештаја били су вероватно владари Србије и Хрватске, то
јест њихови дворови. Извештаји су послати као писма тих владара,
или су писани од службеника Цариграда, који је размењивао
мишљења (писмима, или посетом) са дворовима и владарима у
Србији и Хрватској.49

Други, то јест недовршени, извештај у 31. глави DAI о војсци у
Хрватској писан је најраније око 930. то јест најмање 4 године после
првог извештаја. Писац DAI није писао о два Крешимира, то јест и
други, непотпуни, опис војске у 31. глави DAI написан је пре
владавине Крешимира II, која је почела најраније 938/39. а најкасније
953/954.50

47 Gesta regum Sclavorum, I, [приредила и превела Драгана Кунчер], Београд
2009, стр. 67; Архиђакон Тома, Historia Salonitana: Повијест салонитанских и
сплитских првосвећеника, Сплит 2003, стр. 60-61. Томислава (око 914 - око
926) као кнеза Хрвата прво спомиње Тома Сплићанин 914. Према Барским
легендама (Gesta regum Sclavorum) Томислав је умро тринаесте године своје
владавине. Из DAI се може извести мисао да је 926. или 927. Хрватском владао
Крешимир I. Из тога следи, Томислав је могао почети да влада почетком 914. а
средином 926. била је тринаеста година његове владавине, то јест можда је
престао да влада 926.

48 Константин VII писао je о владару Крешимиру I и великој војсци у Хрватској
после Првог сабора у Сплиту 925. године, али непосредно иза извештаја о
војсци није споменуо њену победу над Бугарима јер се победа десила после
писања извештаја, а пре смрти цара Симеона Бугарског (27.5.927).

49 Тибор Живковић, О такозваној „Хроници српских владара”, Византијски свет на
Балкану, Београд 2012, стр. 319-321. Истражујући изворе за писање De
administrando imperio, Тибор Живковић је приметио да су то била писма која су
слали страни владари у Цариград, извештаји царских посланика, који су одла-
зили у суседне земље и други документи из државних архива у Цариграду.

50 Мирославова владавина од 4 године је најмањи временски размак између

De administrando imperio: ... 19

.........

Под претпоставком да се глаголом «εκβάλλω» (уливати и ширити
се) у 31. глави DAI говори да се из Србије 924. улила једна војска
Срба, спојила са војском Хрвата и проширила по Хрватској, питање је
колика је та заједничка војска била? То јест, да ли су извештаји који
су послати из Србије најкасније 924. и Хрватске око 926. говорили о
истом броју војника који се спомиње у првом извештају у 31. глави
DAI о војсци која се улива и шири Хрватском?

Мени изгледа да писац DAI у 31. глави пише да је војску увећао.
Бројеви јединица (коњице, пешадије, али и бродова) записани су у
десетицама (60, 100, 80 и 100). Поред сваке уписане десетице, писац
је уписао и прилог „до”, или „све до” («ἕως» или «μέχρι»).51 Из тога
следи, број тих јединица коњице и пешадије, али и бродова није
тачно 60, 100, 80 и 100, него мање од 60, мање од 100, мање од 80
мање од 100.

Зашто је нагласио да пише највећи могући број тих јединица и
бродова? Мени се јављују два одговора. Прво, према броју војника
(до 47.700 лица) изгледа да је спојио, или његовим глаголом „улио”
(εκβάλλω) сву војску Србије и Хрватске у један извештај у 31. глави
DAI, али можда је знао да из Србије у Хрватску није се улила сва
војска Србије. Ипак, уписао је четири десетице, а није велика
вероватноћа да су четири броја јединица и бродова били у
десетицама. Изгледа да је писац сабрао војску Србије и Хрватске,
одредио број јединица, а онда заокружиo број јединица на десетице.
Пошто јасно пише «ἕως» или «μέχρι», заокружио је на десетицу већу
од броја који је добио рачунањем. Ако је заокруживао на сличан
начин као што ми данас заокружујемо, писац DAI је било који број од
55 до 59 алагија коњице коју су заједно имале Србија и Хрватска
могао заокружити и написати „до 60 алагија”. Слично томе са 95
„хиљада” пешадије могао је заокружити на „до 100 хиљада”, а са 75
сагена могао је заокружити на „до 80 сагена”. На крају са 95 кондура
могао је заокружити на „до 100 кондура”. Из тога можемо
претпоставити, писац DAI имао је извештаје који су говорили да
спојене војске Срба и Хрвата имају: од 55 до 60 алагија, од 95 до 100
„хиљада”, од 75 до 80 сагена и од 95 до 100 кондура. Рачунањем се
добија да су спојене војске Срба и Хрвата које су се „уливале и
шириле” по Крштеној Хрватској имале од 45.175 до 47.700.52 Само

писања два извештаја о војсци у Хрватској.
51 Превод са www.biblehub.com/greek/2193.htm; www.biblehub.com/greek/3360.htm

(август 2019).
52 Од 55 до 60 алагија = од 55 до 60 пута 50 = од 2.750 до 3000 коњаника. Од 95

20 De ad ИСТОРИЈА СРБА 1: Допуна 4

заокруживањем, писац DAI могао је увећати војску Срба и Хрвата за
око 2.500 мушкараца.

Из тога следи, у 31. глави DAI описује се војска од 45.175 до
47.700 мушкараца. То је приближно 36% бројности војске коју је
имало Источно римско царство. Поново, број је велики и сумњив да
би то била само војска Хрватске. Претпоставља се да је највише око
5% становника могло бити сакупљено у војску.53 Према неким проце-
нама, Источно римско царство сакупљало је око 2% становника у
војску.54 Писац DAI у 30. глави пописао је жупаније и границе у
Хрватској, а у 31. глави испред описа војске пописани су насељени
градови у Хрватској.55 Према том попису, Хрватска је обухватала на
северу подручје јужно од река Купе и Коране (на северозападу), а
реку Пливу на североистоку, то јест могла је имати приближно 20.000
километара квадратних (видети прилог 1). Са приближно 6 становни-
ка по километру квадратном ту је могло живети 120.000 становника.56

Ако је у изворном извештају који је стигао у Константинопољ
описано од 45.175 до 47.700 војника, једно објашњење, за тако
велики број, било би да је то општа народна војска. Војска у којој су
сви одрасли мушкарци у Хрватској, али то је мало вероватно. Јер би
слично било у суседној Србији. До 924. Србија је имала вероватно
слично уређену војску и сличну густину становништва, али површину
између 70.000 и 80.000 километара квадратних (видети прилог 1).

до 100 „хиљада” = од 95 до 100 пута 400 = од 38.000 до 40.000 пешадинаца.
Од 75 до 80 сагена = од 75 до 80 пута 40 = од 3.000 до 3.200 морнара на
сагенама. Од 95 до 100 кондура = од 95 до 100 пута 15 = од 1.425 до 1.500
морнара на кондурама. Сабрано копнене војске од 40.750 до 43.000, а војске на
бродовима од 4.425 до 4.700 мушкараца.
53 Трпимир Ведриш, Поводом ..., стр. 11. Велики број пешадије у односу на
коњицу у извештају даје могућност да се размишља да је то мало јефтинија
војска и да се може одабрати горња гранична вредност у процени да је 4-5%
становништва могло бити сакупљено у војску.
54 Warren T. Treadgold, A history of the Byzantine state and society, Stanford, Calif. :
Stanford University Press, 1997, p. 548-549, 570. Дата је процена да је број
становника Византије од 780. до 1025. порастао од око 7.000.000 до око
12.000.000 становника. Повећање броја становника већим делом подударно је
са великим освајањима у другој половини X и почетком XI века. Почетком X
века Источно римско царство могло је имати још око 7.000.000 становника, а
војску од око 130.000 војника (страна 13). Исти истраживач проценио је да је
војска могла имати до 250.000 војника у време смрти Василија II Бугароубице
(976-1025), то јест око 2% од процењених 12.000.000 становника Источног
римског царства око 1025.
55 Constantine Porphyrogenitus, De administrando imperio, 144-147, 150-151 (0: 90-
94, 113-117; 31: 68-70).
56 Трпимир Ведриш, Поводом ..., стр. 10-11; Colin McEvedy and Richard Jones, Atlas
of world population history, New York 1978, 13. Према различитим проценама на
километру квадратном на подручју где су биле Србија и Хрватска у Х веку
живело је од 4 до 8 становника.

De administrando imperio: ... 21

Према замисли о општенародној војсци, Србија би требала имати
општу народну војску 3 до 3,5 пута већу од Хрватске, то јест од
135.000 до 167.000 мушкараца. То није могуће. Замисао да су посто-
јале велике опште народне војске у Хрватској и Србији у Х веку није
прихватљива. У првом опису војске у 31. глави DAI није описана
општа народна војска Хрватске.

Ипак, у 30. глави DAI писац је могао описати границе Хрватске и
њене жупе до 924. или 925. године,57 али 925. или 926. Хрватска се
изгледа проширила на северу на део Посавине и западну Славонију
тада је и војска била сакупљана са већег подручја од описаног.58
Пред напад Симеонових Бугара, Хрватска Крешимира I могла је
имати око 50.000 километара квадратних (видети прилог 1). Према
средњим данашњим проценама, ту је могло живети око 300.000
становника и давати војску од око 15.000 војника. Војска из овако
проширене Хрватске остаје мања од војске описане у 31. глави DAI.

Људмил Хауптман повезао је велику војску из 31. главе DAI са
годином 924.59 Зашто је Хауптман помислио на 924. годину? Бугари
су освојили Србију, а српски владар Захарије Прибислављевић (од
920. или 921. до 924) побегао је у Хрватску са делом свог народа
924.60 Да ли је долазак Захарија и Срба у Крштену Хрватску могао
значајније повећати њену војску из извештаја?

О становништву у Србији после одласка Захарија и Симеоновог
освајања постоји невероватан опис у 32. глави DAI. Према том опису
Часлав (927- око 955) је дошао из Бугарске да обнови Србију, а у њој

57 Constantine Porphyrogenitus, De administrando imperio, 144-147 (30: 90-94, 113-

117). Само писање да је Хрватска „била подељена на 11 жупа” можда говори да
је то подела Хрватске из прошлости, а не оне из времена када Константин VII
пише тај део главе 30.
58 Нада Клаић, Повијест Хрвата у раном …, стр. 284-293 са напоменама 42-61.

Нада Клаић је истраживала писање Константинa VII о жупама и градовима у
Хрватској, али је одбацила писање да је Хрватска допирала на северу само до
подручја реке Купе и горњег Врбаса. Набрајање жупа писано је у прошлом
времену у DAI и настало је вероватно пре првог описа војске који је писан у
садашњем времену, а вероватно око 926. Око 925. могло је доћи до проширења
Хрватске према Сави и Славонији. У 30. глави DAI писац је описао Хрватску пре
925. са границом на подручју јужно од Купе и Коране. То се променило око 925.
тада је Хрватској припојен вероватно део територија око Саве са Сиском и
западни део Славоније.
59 Трпимир Ведриш, Поводом ..., стр. 3-4.

60 Constantine Porphyrogenitus, De administrando imperio, 158-159 (XXXII: 119-

120); Византијски извори за историју народа Југославије, II, стр. 45. Бугарски
цар „Симеон посла другу војску … против архонта Захарије ... Уплашивши се,
Захарије тада побеже у Хрватску, а Бугари ... уђу у Србију и покупе сав
народ ... и одведу у Бугарску, а неки од њих [Срба] умакну и оду у Хрватску и
земља остаде пуста.” У опису освајања Србије (вероватно 924) није споменута
никаква битка. Војска Србије се могла без борбе предати, али могла је и
пратити кнеза Захарија и тако отићи у Хрватску.

22 De ad ИСТОРИЈА СРБА 1: Допуна 4

је нашао само 50 људи.61 Опис оставља могућност да се замисли да
је јављено у Цариград да је Србија опустела, али извештај је био
претеран.62 Бугари су примењивали велика премештања становника
у првим вековима ширења своје власти на Балкану.63 Могли су
велики број Срба одвести 924. Можда је било довољно да недостаје
до око 1/3 становника Србије за опис из 32. главе DAI.

Опис „покупе сав народ ... и одведу у Бугарску”, треба се читати
као: „Већина (недостајућег) становништва одведена је у Бугарску.”
Наставак „а неки од њих [Срба] умакну и оду у Хрватску” говори да је
мањи део побегао у Хрватску. Полазно можемо замислити да је у
Бугарску одведено дупло више становника, него што их је прешло у
Хрватску. Изгледа да је најмањи део расељених прешао у Захумље и
Византију. Крајње упроштено, од око 30% расељених Срба, у
Хрватску је могло побећи око 10%.

Да ли је долазак до око 10% Срба, то јест око 50.000 лица, 924.
могао бити објашњење зашто је велика војска у Хрватској? Одговор
је не, ако су дошле војно неспособне особе (старци, деца и слично).
Ипак, одговор је да, ако су кнеза Захарија пратили великим делом
његови војници. Изгледа да писац DAI није случајно за велику војску
у 31. глави употребио глагол «εκβάλλω» (ширити се, уливати се).
Изгледа је говорио да се део описане војске „улио” (из Србије) и без
сукоба „проширио” по Хрватској.

Потврда тога је вероватно разлика првог и другог непотпуног
описа морнарице у Хрватској у 31. глави DAI. Неким истраживачима
број бродова и морнара није био сумњив. Тако је писано да је
морнарица из 31. главе DAI са „до” 180 бродова и „до” 4.700 морнара
била мања од флоте Венеције, коју је чинило око 200 бродова,64 али
други истраживачи одбацили су мисао да је Хрватска имала флоту
мало мању од Венеције.65 Број бродова у опису у 31. глави DAI није

61 Constantine Porphyrogenitus, De administrando imperio, 158-159 (XXXII: 128-
131); Византијски извори за историју народа Југославије, II, стр. 57. „Часлав ...
из Преслава, дође у Србију и ... нађе само 50 људи, самаца без жена и деце,
који су живели од лова.”

62 Тибор Живковић, О такозваној …, стр. 331. Тибор Живковић је замислио да је
опис опустеле Србије послао управо Часлав, који је желео уверити Цариград, то
јест цара Романа I Лакапина (920-944) да му пошаље помоћ. Вероватно су
највише опустошене источне и средишње области Србије. Ту је могла бити
створена земља скоро без људи, али у пределима где нису прошле веће бу-
гарске војне јединице становништво Србије могло се привремено склонити у
шуме, а затим се вратити у своја насеља.

63 Византијски извори за историју народа Југославије, I, Београд 1955, 224-225,
233.

64 Нада Клаић, Повијест Хрвата у раном …, стр. 284; Трпимир Ведриш, Пово-
дом ..., стр. 5 са напоменом 20.

65 Нада Клаић, Повијест Хрвата у раном …, стр. 284.

De administrando imperio: ... 23

мали на када се пореди са бројем војних бродова Византије, али
велики бродови Византије били су 7 до 8 пута веће носивости.66

Први извештај и прво „сада” за војску у Крштеној Хрватској одно-
се се на почетак владавине Крешимира I, то јест око 926. године. У
другом извештају о војсци у Крштеној Хрватској, непосредно иза
првог у 31. глави DAI, пише „сада имају 30 сагена”, а за кондуре
велике и мале, коњицу и пешадију, или нису били уписани бројеви у
сачуваном препису из XI века, или се уписано избрисало.67 „Сада” у
другом извештају је најмање 4 године после смрти Крешимира I, то
јест најраније око 930. године, а најкасније пре доласка на власт
Михаила Крешимира II 938/39. или око 950. За само 4 године, или
највише око две деценије „нестало” је 50 сагена, то јест 62,5% од
броја из првог извештаја. Због тога, други опис војске у 31. глави DAI
показује како је била велика морнарица из првог извештаја. Где је
нестало 62,5% бродова?

Мени изгледа да је разлику најлакше објаснити ако замислимо
да су у првом извештају биле спојене морнарице Србије и Хрватске,
а у другом је остала само морнарица Хрватске. Први извештај о
величини морнарице у Крштеној Хрватској могао је настати око 926.
Према 32. глави DAI (вероватно од 924) српски вођа Захарије, али и
део Срба био је у Хрватској, а после маја 927. године и пораза Бугара
„у Хрватској”, Срби су се враћали у Србију, која се обнављала.68 Када

66 Constantin Zuckerman, On the Byzantine Dromon (with a special regard to De

cerim. II, 44-45), Revue des Études Byzantines 73 (2015), 74-75, 88, 90.
Морнарица Источног римског царства имала је 910-11. око 102 великих ратних
бродова коији су називани дромон(ос)и (δρόμωνος), а који су носили до 300
људи (230 веслача и 70 војника). Сви бродови који су носили име дромонос
нису били исте величине, него је бројност људи на њима одређивала да спадају
у врсту бродова која је називана дромонос. У исто време спомиње се и 75
бродова памфилоса (πάμφυλος), који су носили око 145 (од 130 до 160) људи.
Цукерман примећује да су бродови који су названи памфилос могли бити исте
величине као бродови који су називани дромонос, али су уместо људи могли
носити и други терет (коње). На крају, изгледа да је један исти брод могао је
бити називан и дромонос и памфилос, наравно, не у исто време. Набројаних 177
ратних бродова из 910-11. носило је више више од 41.000 људи.
67 Constantine Porphyrogenitus, De administrando imperio, 150-151 (XXXI: 81-82);

Византијски извори за историју народа Југославије, II, стр. 45; Трпимир
Ведриш, Поводом ..., стр. 17. Према претпоставци Тибора Живковића писац DAI
није уписао бројеве у другом извештају јер их није нашао у изворном извештају
који је преписивао. Можда у Цариграду више нису имали интереса за малу
војску у Хрватској приближно после 930.
68 Constantine Porphyrogenitus, De administrando imperio, 158-159 (XXXII: 119-

120); Византијски извори за историју народа Југославије, II, стр. 56;
Византијски извори за историју народа Југославије, III, Београд 1966, стр. 12.
Писац DAI није записао време напада Симеонове војске на Хрвате, а настављач
Теофана Исповедника из Цариграда пише да се то догодило 27.5.927. године, то
јест у време смрти цара Симеона.

24 De a dИСТОРИЈА СРБА 1: Допуна 4

су Бугари освајали Србију 924. а кнез Захарије напустио државу,
сасвим је могуће да су и бродови Србије улили се (εκβάλλω) у
Хрватску, а то је оних 50 сагена које недостају у другом извештају о
војсци из 31. главе DAI. Стварно, српска морнарица могла се задржа-
ти и на острвима Неретљана, али за писца у Цариграду она се улила
(εκβάλλω) у Хрватску, којој се налазио и Захарије, као заповедник
српских бродова.69 Када је Часлав обнављао Србију, српска морна-
рица је признала његову власт и није више могла бити описивана као
део хрватске морнарице.70 50 сагена Србије могло појавити у првом
опису (924-927) бродова, а због тога писац DAI употребио је глагол
«εκβάλλω» (уливати се, ширити се) Хрватском. У другом опису
(настао после 930), Србија је била обновљена као држава, а њени
бродови напустили су Хрватску и због тога писац DAI уз смањену
војску употребљава помоћни глагол «εἶχεν» (имала је) Хрватска.
Овакво објашњење чини могућим брз нестанак 62,5% бродова у
Хрватској.

У првом извештају о величини војске у 31. глави DAI, који је
настао од 924. до средине 927. описане су спојене морнарице
Хрватске и Србије, али не само морнарице. За целу војску у том
извештају пише «εκβάλλω». Два извештаја из 31. главе показују да је
морнарица Србије могла бити већа од морнарице Хрватске
приближно у односу пет према три (5:3). Према том односу (5:3), а уз
претпоставку да су Срби и Хрвати заједно имали од 75 до 80 сагена и
од 95 до 100 кондура. Србија је могла имати од 47 до 50 сагена, а од
59 до 63 кондуре, то јест укупно од 106 до 113 бродова са до 2.765 (у
даљем тексту 2.800) до 2.945 морнара, а Хрватска је могла имати од
30 до 33 сагене и од 37 до 41 кондуре, то јест укупно 67 до 74 брода
са 1.755 (у даљем тексту 1.800) до 1.935 морнара.

За даље објашњење великог броја војника у Хрватској око 926.
године, замислимо да писац «εκβάλλω» употребљава да каже да је

69 Constantine Porphyrogenitus, De administrando imperio, 164-165 (36;15-21);

Византијски извори за историју народа Југославије, II, стр. 65. Из разлике у два
извештаја, изгледа да је Србија имала знатно већу морнарицу од Хрватске, а
вероватно и од Михаила Захумског. Ако су српски морнари одлучили да остану
на острвима Неретљана, Симеонов савезник Михаило Захумски није их могао
одатле протерати, а бугарска копнена војска није могла бити тамо превезена
упркос спремности Михаила да то учини. Неретљанска острва Брач, Хвар,
Корчула и Мљет имају површину већу од 1.000 километара квадратних и имала
су неколико хиљада становника.
70 Constantine Porphyrogenitus, De administrando imperio, 158-161 (XXXII: 128-
138); Византијски извори за историју народа Југославије, II, стр. 57. „Часлав
побеже из Бугарске са још четворицом, из Преслава, дође у Србију и у земљи
нађе само 50 људи ... Са њима завлада земљом, обрати се цару Римљана
(βασιλέα Ῥωμαίων), тражећи од њега помоћ ... дознавши за то, Срби који су се
затекли у Хрватској и Бугарској и осталим земљама, a које je Симеон био
раселио, сакупише се око њега.”

De administrando imperio: ... 25

Захарија пратила и копнена војска Србије. Колико је у спојеној
пешадији и коњици било пешадинаца и коњаника који су дошли за
Захаријем из Србије, а колико је имала Хрватска без Срба? Полазни
однос може се добити када се упореде површине, које су могле
имати Србија 924. године, а Хрватска око 926. Густина насељености
могла је бити слична, као и војна организација у обе земље. Из
прилога 1 изгледа да је однос површина Србије из 924. године, а
Хрватске из око 926. године, то јест после њеног проширења на
Посавину и Славонију, био 3:2. Полазно однос копнене војске Србије
и Хрватске државе могао је бити приближно 3:2. Према процени у
напомени 52, може се претпоставити да је број коњаника Србије и
Хрватске заједно био од 2.750 до 3000. Из односа Србија = 3, а
Хрватска = 2, следи Србија је имала 924. од 1.650 до 1.800 коњаника,
а Хрватска је имала од 1.100 до 1200 коњаника око 926. Према истој
размери 3:2 (Србија:Хрватска), Србија је имала 924. од 22.800 до
24.000 пешадинаца. Пешадија Хрватске имала је од 15.200 до 16.000
мушкараца. Прелазак војске Србије за Захаријем у Хрватску морао је
бити догађај познат у Константинопољу и писац у 31. глави DAI
спојио је извештаје о војскама Србије и Хрватске у једну војску, а због
тога није могао писати да је то војска коју Хрватска има (εἶχεν), него је
писао да је то војска која се улива и шири (ἐκβάλλει) по Хрватској.
После одласка војске Србије из Хрватске, у другом извештају (у 31.
глави DAI) пише да Хрватска имала (εἶχεν) војску.

Према прилогу 1, највеће површине Србије (из 924) и Хрватске
(из 926) имају од 120.000 до 130.000 километара квадратних, а војска
сакупљена са тог подручја вероватно је бројала 45.175 до 47.700
мушкараца.71 Чини се да је најсумњивија средња претпоставка према
којој је око 6 становника живело на једном километру квадратном на

71 Постоје четири могуће улазне грешке које доводе до неусклађености претпо-

ставки од скоро 20%. Прво, постојеће историјске карте показују мању површину
Србије и Хрватске у том времену. Друго, можда је могло бити сакупљено око 6%
становника у војску. Треће, можда је густина становништва износила између 7 и
8 становника на километар квадратни. На крају, четврто, извештај о величини
војске можда је увећан од састављача у Србији и Хрватској скоро 20%. Прили-
ком сакупљања војника појављује се разлика у броју позваних у јединицу и
оних који су дошли. Замислимо да су просечно заповедници десетина у Србији и
Хрватској имали мање од 10 војника које би сакупили када сакупљају војску.
Истовремено, замислимо да нису обраћали пажњу на тај недостатак док су
имали више од пола јединице, то јест војна јединица која је у замисли требала
имати 10 људи можда је сматрана десетином са 6, или више војника. Тако се
могло догодити да већина војних јединица буде непопуњена, а просечно да
имају више од 80% војника. Тако је у свакој десетини могао просечно недоста-
јати један, или два војника. Владар је могао имати број заповедника, то јест
јединица војске из кога је могло да се замисли да је војска већа, него што је
стварно била. До грешке је могло лакше доћи ако су јединице у непосредној
околини владара, условно дворске, биле попуњене, а покрајинске непопуњене.

26 De a dИСТОРИЈА СРБА 1: Допуна 4

подручју Западног Балкана у Х веку. Из тога следи, иза војске од
45.175 до 47.700 мушкараца било је становништво од 903.500 до
954.000 лица, а на површини од 120.000 до 130.000 километара
квадратних. Из тога следи, треба претпоставити да је живело од 7 до
8 лица по километру квадратном у Србији и Хрватској око 926.

….

Мени изгледа да је писац у DAI намерно увећавао војску. Због
тога, одабраћу најмањи број војника, који сам добио претходно опи-
саном анализом, али ћу бројеве као сасвим приближне заокружити
на стотине. Изгубљени извештај о војсци Србије из времена око 924.
можда је говорио да је Србија имала око 27.300 војника. Према истом
несталом извештају, морнарица Србије имала је око 2.800 мушкара-
ца на око 110 бродова, а копнена војска имала је око 24.500 мушка-
раца. У копненој војсци пешадија је имала око 22.800 мушкараца, а
коњица око 1.700 мушкараца. У Х веку војска Србије била је слична
војсци суседне Хрватске. Однос морнарице и копнене војске Србије у
X веку био је приближно 1:9.

У „недостатку” писаних извора, постоје сумње да ли су Срби
имали значајнију коњицу пре XII века.72 Археолошки налази могу
показати да има разлога да мислимо да су Срби имали коњицу пре
XII века. У Горњој Бијелој код Коњица, на Неретви, испод једне
надгробне плоче уз костур нађене су посткаролиншке мамузе, које
припадају периоду од IX до XI века.73 Ко је био тај коњаник у Србији?
Један писани извор можда посредно говори да су Срби имали коњи-
цу у IX веку. Према Аналима Франачке краљевине 819. Људевитовој
војсци која се борила у Далмацији је „убијено 3.000 војника и отето
300, или више коња.”74 Изгледа да је Људевит кнез Словена у Поса-
вини имао стотине коњаника 819. После, 822. Људевит је побегао
Србима, вероватно најближим суседима на подручју између Уне (Срб

72 Милош Ивановић, Развитак војне службе као основ формирања властеоског
слоја у српској средњовековној држави, стр. 36-37, 39.

73 Дубравко Ловреновић, Стећци босанско и хумско мраморје средњег вијека,
Сарајево 2008, стр. 30-31.

74 Annales Regni Francorum, 151; Тибор Живковић, The Origin of the Royal Frankish
Annalist’s Information about the Serbs in Dalmatia, стр. 5 (386). Није јасно да ли
бројеви 300 коња и 3.000 војника, показују да је у Људевитовој војсци било
приближно 9 пешака на једног коњаника. То може бити 2.700 пешадинаца и 300
коњаника, али можда и није тако. Да ли је убијен сваки коњаник коме је
заробљен коњ? Вероватно то није најбоља замисао. Мање је могуће да је
сваком убијеном коњанику био заробљен коњ. На крају, зашто би коњаници и
пешадинци који су погинули били у истој пропорцији као они који су кренули у
битку?

De administrando imperio: ... 27

у данашњој Хрватској) и доњег Врбаса (у Босни).75 Ако је коњицу
имао кнез Људевит Посавски, да ли су коњицу имали и Срби, који су
изгледа његови најближи суседи на истоку?76

После исправке у преводу 31. главе DAI, можда се јавља писани
извор који потврђује да су Срби имали коњицу у првој половини Х
века. Та коњица није била малобројна, али поставља се питање: „Да
ли су сви у њој феудалци?” Вероватно, не.

Према повељи коју је краљ Милутин издао Бањској, почетком
XIV века војну службу као коњаници у Србији вршили су и Власи.77
Део Влаха, као лако опремљени коњаници, могао се наћи рано у
војсци владара Србије, а свакако је у њој могао бити у IX и X веку.
Није јасно да ли је било и слободних сељака Срба који су били у
коњици.78 Главни део, по значају, ако не и по бројности, коњице
Србије у Х веку чинила је вероватно српска властела (феудалци),
која је настала од родовско-племенских старешина, али није јасно
како су они били опремљени.

Већина Срба, сељаци, били су пешадија. Изгледа да је у IX и X
веку у војсци Посавине, Хрватске и Србије на око 14 пешадинаца
могао бити 1 коњаник.

На крају, из величине војске и процене да је највише око 5%
становништва могло бити у војсци, може се проценити, око 924.
Србија је имала површину од 70.000 до 80.000 квадратних киломе-
тара, а вероватно је имала више од 7 и мање од 8 становника по
километру квадратном, или укупно око 550.000 становника.

75 Annales Regni Francorum, 158.

76 Нада Клаић, Повијест Хрвата у раном средњем вијеку, Загреб 1975, 211.

Претпоставља се да је кнез Људевит управљао приближно подручјем западно
до доњег тока реке Уне. Писање да је Људевит побегао код Срба можда говори
да су му они били први источни суседи, то јест можда је граница Србије била
негде на Уни и у IX веку. На горњој Уни у XIV веку били су жупа и насеље Срб.
То изгледа говори да је некада ту била погранична област Срба, или мања
област насељена Србима, а окружена жупама са несрпским становништвом. То
је могло бити до краја Х века. Од ХI века мање је вероватно да је гранична
жупа Србије била тако далеко на западу. Видети прилоге 1 и 2 са објашњењем
граница.
77 Александар В. Соловјев, Одабрани споменици српског права: (од XII до краја XV

века), Београд 1926, са www.docfoc.com (јул 2016), стр. 97.
78 Георгий А. Острогорский, История Византийского государства, 146-148, 253. У

Источном римском царству на позив војног заповедника, стратега, слободни
сељак који је био и војник, стратиот, долазио је са коњем и оружјем. Сирома-
шење дела стратиота, навело је цара Нићифора I (802-811) да нареди да сеоска
општина заједнички помаже војно опремање стратиота, који више нису имали
довољно имовине да то сами учине. Да ли су Срби, као суседи Византије, могли
створити сличну војну службу, до 924. године? Вероватно је коњица слична
стратиотима постојала у Србији у Х веку. Од дела тих српских стратиота, који су
служили као коњаници владару, а за војно опремање добијали средства од
неколико сељачких породица, могао је настати део српске ситне властеле.

28 De a dИСТОРИЈА СРБА 1: Допуна 4

На почетку владавине Крешимира I, вероватно око 926. настао
је изгубљени извештај који је говорио да Хрватска има око 18.100
војника. Према истом несталом извештају, морнарица Хрватске
имала је око 1.700 мушкараца на око 70 бродова, а копнена војска
имала је око 16.300 мушкараца. У копненој војсци пешадија је имала
око 15.200 мушкараца, а коњица око 1.100 мушкараца. Иза те војске
могла је бити Хрватска површине до 50.000 километара квадратних и
са око 360.000 становника

........

Два изгубљена извештаја о војсци Србије око 924. и војсци
Хрватске спојио је неко из круга Константина VII око 926. и уписао као
једну војску која „се улива и шири” (ἐκβάλλει) у Крштеној Хрватској у
31. глави DAI. То је учинио пре пораза Симеонових Бугара у мају 927.
године, то јест пре обнове самосталне државе Србије. До средине
927. није било Србије. Било је разумљиво да је писац у DAI све војни-
ке Србије који су отишли са Захаријем могао уписати као војску у
Крштеној Хрватској, али уз употребу глагола «εκβάλλω», јер сви у
кругу Констанина VII морали су знати да то није само војска Хрватске,
него се ту „улила” и војска Србије. У мају 927. Симеонова војска
напала је спојену војску Срба и Хрвата, али је поражена. Ако је у
победи пресудно било учешће Срба, писац DAI није могао написати
да је победа припала српској војсци, или Србији. Ипак, могао је
намерно, или подсвесно, уписати ту победу у 32. поглавље у коме је
писао о Србији, а не у 31. поглавље у коме је писао о Хрватској. То
подсвесно писање о поразу Симеонових Бугара 927. у поглављу о
Србији можда говори две ствари. Прво, писац DAI морао је знати да
су пресудну улогу у победи имали Срби. Друго, та победа над Буга-
рима била је главни узрок обнове самосталне Србије (927), а обнова
Србије се описује непосредно после описа пораза Бугара у 32. глави
DAI.79

Поставља се питање: „Колике војске су биле покретане у веће
војне сукобе на Балкану у X веку (и почетком XI века)?” Цар Бугара,
Симеон поставио је на престо у Србији Захарија 920. или 921. Ипак,
Захарије се одвојио од Бугара, а постао савезник Цариграда. Због
тога, Симеон је слао два пута војску да одузме власт Захарију. У
првом нападу Захарије је победио Бугаре, а главе њихових војско-
вођа послао је у Цариград.80 Немамо писане извештаје колике су

79 Константин Багрянородный, Об управлении империей, 146-147 (32: 126-132).
80 Constantine Porphyrogenitus, De administrando imperio, 158-159 (32: 104-114);

Византијски извори за историју народа Југославије, II, стр. 55-56. „После три
године, пошто се Павле окрену против Бугара, [Симеон] посла Захарију, који je

De administrando imperio: ... 29

биле војске, које је слао Симеон против Срба, или Хрвата. Суседно,
Источно римско царство могло је покретати у једном нападу више од
30.000, а вероватно и више од 40.000 војника у X веку.81 Војна снага
владара из Константинопоља расла је до 1025. и вероватно су војске
од 30.000 војника могли покренути и против цара Самулиа. Ипак, у X
веку Источно римско царство није могло да порази Симеона Бу-
гарског. Да ли је Симеон Бугарски могао покренути војску која је била
дупло мања од највећих које су покретали негови противници? То
јест, да ли је Симеон Бугарски могао покренути од 15.000 до 20.000,
или можда и војску скоро једнаке величине као Источно римско
царство (око 30.000 војника)?

Потврду да је Бугарско царство имало војске од око 15.000, а
вероватно и више војника, даје опис војске цара Самуила у боју на
Беласици у јулу 1014.82

Није јасно да ли је Бугарска и против Србије морала покретати
око 15.000 војника. Али изгледа да је владар Србије имато број
заповедника војних јединица, то јест условно „списак војника” на
основу кога је мислио и говорио да има око 27.300 војника око 924.83
Источно римско царство у најважније ратне сукобе покретало је
трећину, а једном можда и половину своје војске (видети напомену
81). Србија је знатно мања од Источног римског царства и Захарије је
могао покренути трећину, а можда и половину војске Србије према

раније био послат од господина цара Романа [I] и он протера Павла и преузе
власт у Србији. А он ... постаде противник Бугара, не желећи уопште да се
њима потчињава, већ радије да се покорава цару Римљана. Тако да, када je
Симеон против њега послао војску под Мармајом и Сигрицом Теодором, њихове
главе и оружје из рата посла цару Римљана као трофеје.”
81 Warren T. Treadgold, The Army in the ..., 110-111, 136, 141-143; Constantin

Zuckerman, On the Byzantine Dromon ..., 75, 79. Према писању Константинa VII,
у нападу на Крит, који су држали Арабљани, Лав VI послао је 910-11. више до
170 бродова. Они су носили око 28.00 људи из морнарице и још 6.000 коња-
ника. То јест у нападу је било покренуто најмање око 34.000 људи, а можда и
више од 41.000. У другом нападу на Крит Константин VII 949. послао је војску
са 125 бродова и 27.000 до 29.000 људи. Највећи напад на Крит изгледа је
покренуо Роман II 960. Он је поред ратних бродова вероватно послао велики
број чамаца. Према арабљанским писцима у том нападу је било око 77.000
људи.
82 Византијски извори за историју народа Југославије, III, стр. 105-108, 202, 249.

Према описима битке на Беласици 29.7.1014. цар Самуило се једва спасао из
битке. Према Ј. Скилици, Василије II (976-1025) заробио је око 15.000
Самуилових војника. Према Кекавмену радило се о 14.000 заробљених.
Симеонова држава из 920-27. није била мања од државе Самуила (976-1014) из
1014. Из тога, можемо замислити да је цар Симеон могао послати, или повести,
15.000, а вероватно и више, војника у неку важну битку.
83 Извештај о величини војске није могао настати на основу поузданих спискова

броја војника, него на основу приближно истинитих процена о броју војних
јединица. Грешка је направљена, али није јасно колика.

30 De a ИСТОРИЈА СРБА 1: Допуна 4

Хрватској у време пропасти Српске државе (924).
За процену величине целе војске Србије важан је и један опис

догађаја са почетка 1190. Према опису истарског маркгрофа
Бертолда од Андекса, велики жупан Немања I (1166-1196) понудио је
најмање 20.000 војника као савезничку војску цару Фридриху I
Барбароси (1152-1190) за напад на Константинопољ.84 Србија у
време владавине Немање I била је мања од Захаријеве Србије. Ако
је Немања I дао понуду да пошаље најмање 20.000 војника, да ли је
понудио целу своју војску? Изгледа да је Немања I мислио да има
више од 20.000 војника. То можда потврђује да је Захарије могао
мислити да има укупно око 27.300 војника?

Писац извештаја о великој војсци у Хрватској у 31. глави ДАИ
уписао да је цела војска Србије уливена (εκβάλλω) и спојена са
хрватском војском. Како се то догодило? На закључак да је цела
војска прешла у Хрватску састављача извештаја могла је навести
вест да је прешла цела морнарица Србије. Она је имала довољно
времена и могућности да без значајнијег губитка пређе у Хрватску.
Кретање бродова Србије и прелазак у Хрватску, војници и службе-
ници Источног римског царства из провинције Далмације могли су
непосредно пратити. Византинци су добили извештај, вероватно, и да
је копнена војска прешла за Захаријем у Хрватску, али морали су
знати да није сва војска прешла из Србије. Ипак, нису могли напра-
вити тачну процену у нереду који је створило то нагло померање
војске и становништва 924.

Србија и њена војска од 924. до 927. године

После првог пораза у сукобу са Захаријем, цар Симеон послао
је 924. у Србију војску, која је водила једног члана српске владарске
породице Часлава Клонимировића. Бугарски гласници су ишли
испред војске и ширили глас да је Симеон незадовољан владарем
Србије, кнезом Захаријем, а да шаље новог владара Часлава, који ће
преузети власт. Један део жупана у Србији је можда био спреман да
прихвати новог владара Часлава. Сам кнез Захарије сетио се како је
пре три године на сличан начин он дошао у Србију са бугарском
војском, а отео власт од Павла Брановића, када се Павле окренуо
против Бугара.85

Захарије није имао храбрости да чека Бугаре и Часлава, а

84 Александар Узелац, Крсташи и Срби : (XI-XII век), Београд 2018, стр. 172-173.
У исто време и за исти напад Бугари су нудили цару Барбароси 40.000 људи.

85 Constantine Porphyrogenitus, De administrando imperio, 158-159 (XXXII: 104-
108); Византијски извори за историју народа Југославије, II, стр. 55-56.

De administrando imperio: ... 31

побегао је према Хрватској. Кнеза је пратио вероватно део његових
дворјана, жупана и војске, вероватно прво коњица. Бугари су позвали
остале жупане и обећали да им неће узети слободу, него само треба
да се појаве и приме владара Часлава. Ипак, они жупани који су
дошли Бугарима били су заробљени. У Србији је нестало државне
власти. Кнез и део жупана бежали су према Хрватској, а други
жупани су били заробљени код Бугара. Бугари су ушли у средишње
области Србије и хватали све „од малог до великог” у намери да их
пошаљу у Бугарску. Тада се раширио страх међу Србима и они су се
склањали у теже приступачне планине и шуме, а повећао се и број
оних који су кренули за Захаријем у Хрватску.86 Предели кроз које је
пролазила Бугарска војска опустели су. Број одведених у Бугарску
био је велики, али и у Хрватску је побегло много Срба. Није био без
значаја ни број Срба који су се склонии у државу Михаила Захумског
и у Византију. После напада Бугара 924. средишњи делови Србије
били су скоро без људи, или су само изгледали тако од 924. до 927.87

Бугарска војска дошла је 924. до свог савезника Михаила За-
хумског. Михаило је био савезник Симеона најкасније 912. године,88 а
савез је потврђен у време смењивања српског кнеза Петра Гојнико-
вића, вероватно 917.89 Морнарица Србије вероватно се без тешкоћа
повукла на већа острва на западу Србије: Брач, Хвар, Корчулу и
Корчулу

86 Constantine Porphyrogenitus, De administrando imperio, 158-159 (XXXII: 119-120,

125); Византијски извори за историју народа Југославије, II, стр. 56.
87 Constantine Porphyrogenitus, De administrando imperio, 158-159 (XXXII: 126);

Византијски извори за историју народа Југославије, II, стр. 56. „И земља остаде
пуста”. Крајње уопштено, до 1/3 Срба могло је бити насилно пресељено. Србија
је могла имати око 550.000 становника, то јест насилно одведених и оних који
су побегли могло је бити до 180.000.
88 Diacono Giovanni, La Cronaca Veneziana in Cronache Veneziane antichissime, I, ed.

G. Monticolo, Roma 1890, 131-132. Према венецијанском хроничару, Михаило
Зетски био је савезник Симеона Бугарског и 912. Тада је заробио сина дужда
Венеције, који се враћао из Цариграда, и послао га Симеону.
89 Constantine Porphyrogenitus, De administrando imperio, 156-157 (XXXII: 81-91);

Византијски извори за историју народа Југославије, II, стр. 54-55; Георгий А.
Острогорский, История Византийского государства, 338. „ … стратег у Драчу ...
дође у Паганију, тада у власти архонта Србије, да се састане и посаветује са
истим архонтом Петром ο извесној ствари и предмету... Михајло, архонт
Захумљана, пријави Симеону, архонту Бугара, да цар Римљана подмићује
архонта Петра да се повеже са Турцима [мисли се Мађарима] и зарати на
Бугарску. У ово време била je и битка код Анхијала између Римљана и Бугара.”
У битци на Ахелоју, близу Анхијала, 20.8.917. Симеон је потпуно победио једну
војску Цариграда. Преговори Петра Гојниковића са стратегом Драча били су
вероватно пред битку на Ахелоју. Тешко да је убрзо после те битке Петар имао
храбрости да се састане са представницима Цариграда, а договара се против
Симеона. Напротив, вероватно пре краја 917. Симеон је послао војску, а Петар
није смео да одбије сусрет са њом. На састанку Петар је заробљен, а као кнеза
Србије Бугари су довели Павла Брановића.

32 De atr ИСТОРИЈА СРБА 1 : Допуна 4

Мљет у области Неретљана, или у Хрватску.90 Бугари до острва нису
могли лако доћи. Морнарица коју су Бугари могли употребити на
Јадрану била је мала морнарица Михаила Захумског. Да би наградио
и јаче везао за себе савезника, Симеон је препустио Михаилу
вероватно све приморске српске земље које је освојио. Тако се власт
Михаила проширила на Травунију, Диоклитију и Неретљанску
област.91 Као савезник Бугара, Михаило нападао је вероватно од 924.
градове царске теме Далмације. Када је ојачао Михаило „rex
Sclavorum” у јулу 926. године прешао је преко Јадранског мора и
напао град Сипонт, у то време под влашћу Константинопоља.92
Изгледа да се Михаило прогласио за краља око 926. и дао да га
сликају са круном у његовој задужбини Цркви Светог Михаила у
Стону.93

Полазно можемо замислити да је највише пола, а вероватније и
мање од тога, војника Србије „улило се” (εκβάλλω) у Хрватску, али и
на острва Неретљана 924.94 Без морнара у Хрватску се улило око
10.000 војника Србије. Коњица је могла лакше пратити кнеза. Ипак,
број коњаника треба умањити за приближно 20%, јер имамо извештај
да су Бугари заробили неке жупане, а вероватно и њихове пратиоце,
коњанике. Заокружено на стотине око 300 коњаника Србије веро-
ватно није „ се улило” у Хрватску. До 1.400 коњаника и око 9.000
пешадинаца из изгубљеног извештаја о војсци Србије око 924. могло
је прећи у Хрватску .

90 Constantine Porphyrogenitus, De administrando imperio, 164-165 (36; 15-21);
Византијски извори за историју народа Југославије, II, стр. 65.

91 Нада Клаић, Повијест Хрвата у раном …, стр. 266-267; Aleksandar Uzelac, Prince
Michael of Zahumlje – a Serbian ally of Tsar Simeon, p. 241-242, in: Symeon’s
Bulgaria in the history of Europe’s south-east: 1100 years from the battle of
Achelous, Sofia 2018. Према карти у делу Н. Клаић на стр 266-267. Диоклитија и
Травунија су остале изван граница Симеоновог бугарског царства. Ипак, ништа
није спречавало Симеонову копнену војску да их заузме и вероватно преда на
управу Михаилу Захумском.

92 Aleksandar Uzelac, Prince Michael of Zahumlje ..., р. 242-245 and note 39. Један
натпис из Х века пронађен у Стону потврђује да се Михаило Зетски борио
против Романа из приморских градова на источној обали Јадранског мора.
Према једном објашњењу у натпису пише: „MIHAELUS FORTITER SUPER[AVIT]
G[R]ECO PACIFICO CU[M] OM[INE]S ROMANO[S]”. Те борбе могле су почети
најкасније у време доласка Бугара до Захумља и мора 924. Тада је Михаило
могао покушати да заузме и острва Брач, Хвар, Корчулу и Мљет. Непријатељи
Симеонових Бугара и савезници Захарија, Романи из градова вероватно су
помогли морнарицу Србије у одбрани острва. После, у јулу 926. године, као
савезник Симеона, Михаило Захумски нападао је византијски Сипонт.

93 Александар Узелац, Михаило Захумски ..., Афера број 242 (10.10.2018), стр. 27.
94 Око 2.800 морнара и бродови Србије вероватно нису трајније били у Хрватској,

а можда нису ни ишли дање од неретљанских острва Брач, Хвар, Корчула и
Мљет.

De administrando imperio: ... 33

Претходно је писано да је Хрватска око 926. могла имати око
18.100 војника (око 15.200 пешадинаца, око 1.100 коњаника и око
1.700 морнара). Ипак, то је било после освајања Посавине и западне
Славоније, а у том освајању вероватно је пресудна била помоћ
српске коњице. У време доласка Срба (вероватно 924) Хрватска је
имала дупло мању војску од оне после освајања Посавине и западне
Славоније. Томислав (са највише око 9.000 војника, а од тога 500 до
600 коњаника) није могао без велике опасности, по себе и Хрватску ,
покушати да спречи уливање (εκβάλλω) Срба у Хрватску . Испред
кнеза Захарија могао је ићи неко ко је требао преговарати са Томи-
славом о прихватању Захарија и његових људи (војника и других) као
гостију и савезника.

Долазак протераног владара са војском у земљу суседа, није
непознат догађај у средњовековној историји Срба. Долазак Захарија
са војницима и њихов боравак у Хрватској може имати сличности са
доласком цара Јована VI Кантакузина са војском из Византије у
Душанову Србију 1342.95 Слично том боравку Јована VI у Србији,
можемо замислити да су Срби остали под командом свог кнеза, а
Захарије је прихваћен као савезник, а не некакав вазал.

За Србе се морала наћи земља на којој ће живети привремено у
Хрватској. Због бројности, Срби су осетили тешкоће у снабдевању
храном и друге, а морали су пожелети да се врате у Србију. У за-
падне делове Србије, то јест западну Босну (слив Уне) и део
Неретљанске земље (већа острва, Срби су се вратили брзо после
одласка главнине бугарске војске, то јест око 925. Већу српску војску
није могло зауставити мало бугарских војника који су остали да
надгледају граничне пределе према Хрватској. После заједничког
српско-хрватског освајања Посавине и Славоније око 925. године,96
Срби су се охрабрили и више улазили у део Србије под влашћу
Симеона.

95 Византијски извори за историју народа Југославије, Београд 1986, VI, стр. 245-

247, 299, 374-375, 394-401, 437-441; Историја Срба, I, стр. 299-300.
Кантакузин се прогласио за цара (у октобру 1341), али намесници младог цара
Јована VI Палеолога приморали су Кантакузина да напусти Византију. Он је
позвао своје пратиоце (око 2.000 војника) да пређу у Србију. Тада је изјавио да
ће добити помоћ од краља Душана да се врате у Византију. Отишао је у Србију
и са Душаном склопио савез за рат против Византије. Изгледа да су се
договорили да оно што освоји Душан, задрже Срби, а оно што освоји
Кантакузин држи он. Две војске у Србији нису се потпуно спојиле, него су
ратовале као савезници, са двојицом заповедника, до средине 1343. До тада су
власт Кантакузина признали Тесалија и Верија и он се вратио у Византију, а
савез са Душаном се распао.
96 Codex diplomaticus Regni Croatiae ..., I, стр. 33. Можда о значају српских вођа

(жупана и властеле) који су дошли са Захаријем у Томиславову Хрватску
сведочи и њихово спомињање уз закључке Првог сабора у Сплиту 925. Ипак, за
неке истраживаче спорно је да ли у извору пише Serborum, или Vrborum.

34 De ad ИСТОРИЈА СРБА 1: Допуна 4

Симеон је желео да се врати у Цариград и тамо буде признат за
цара, а није радо поново слао војску на запад против Срба. Ипак,
није имао избора морао је припремити већи војни напад на запад.
Морао је имати и извештај о бројности војске Срба и Хрвата који су га
нападали. Због тога, није могао послати малу војску, а до неизбежне
битке није дошло брзо.

Константин VII вођу бугарског напада из 927. године назива
«Ἀλογοβότουρ» (άλογο + багатур), то јест „коњице главар”, а то је
могао бити и неко од синова Симеона који су носили звање багатур.97
Из тога се може помислити да је то био напад првенствено бугарске
коњице да казни Србе и Хрвате због „узнемиравања” Западне Србије
(тада запада Бугарске). Може се претпоставити колико је војника
било послато. Од краља Михаила из Захумља, Симеон је могао
добити извештај сличан ономе који је добио цар Константин и уписао
у DAI. Ипак, извештај послат Симеону вероватно је говорио о мање
војника. Симеон је могао мислити да његова коњица може да се
сукоби са највише око 2.000 српско-хрватских коњаника. Тако је из
Бугарске могло бити послато око 2.000 коњаника. Ипак, ако се
очекивао сукоб и са већим бројем пешадинаца које су имали Срби и
Хрвати, можда је послато и неколико хиљада Бугара. Према
Теофановом настављачу, цар Симеон послао је војску, али ти
војници су поражени и побијени 27.5.927.98

Према Константину VII, Бугари су напали Хрвате, дошло је до
битке, а Хрвати су победили. Ипак, није сигурно да су Бугари стигли
до праве Хрватске. Подручје на коме је била битка почетком 927.
могла је бити и Босна, или нека област западно од реке Неретве коју
су Срби ослободили 925-927. Зато можемо замислити да су
удружене војске Срба и Хрвата дочекале Бугаре у првој половини
927. негде на подручју данашње Херцеговине, или Босне.

Ако није било војске Срба у сукобу у „Хрватској” 927. могла би се
очекивати два догађаја после битке. Прва могућност је да Хрвати,
ако су само они били у победничкој војсци, уђу у део Србије и одузму
је Бугарима. Друга могућност била би да Бугари задрже Србију. Ипак,
дешава се нешто треће, најмање очекивано. Према Порфирогени-
товом писању, из Бугарске је побегао Часлав са четири пратиоца,

97 Константин Багрянородный. Об управлении империей, 146-147 (32; 104-105).
98 Theophanes Continuatus; Ioannes Cameniata; Simeon Magister; Georgius mo-

nachus, ed. I. Bekker, Bonnae 1838, 411-412; Византијски извори за историју
народа Југославије, III, стр. 12. „Месеца маја 27, индикта петнаестог, Симеон,
архонт Бугарске, покрену војску против Хрвата и започе рат са њима. Али би од
њих побеђен и изгуби сву своју војску.” Индик петнаести је од 1.9.926. до
31.8.927. У 27.5.927. као датум битке сумња се због тога јер је истог дана умро
Симеон, али битка и смрт Симеона могу бити два догађаја који су у истом
времену.

De administrando imperio: ... 35

дошао је у пусту Србију и почео обнављати државу, а онда су почели
да долазе други Срби, који су били у Бугарској, Хрватској и осталим
државама.99 Чуди што Бугарска, или Хрватска нису послале војску
против Часлава и његових пратилаца. Ако је Часлав „побегао” са
четири пратиоца у скоро пусту Србију, лако га је могла победити
мала војска послата из Бугарске, или Хрватске.

Тешко је наћи владара који се без присиле одриче могућности
да влада неком земљом, чак и када је то права пустиња. Према
Константину VII у истом тренутку 927. године појављују се два таква
владара. Један у Бугарској, а други у Хрватској. Зашто ни владар
Бугарске, ни Хрватске није спречио Часлава и његову малу дружину
да обнове државу Србију?

Константин VII је нешто прећутао. Очигледно је нека сила спре-
чила владаре Бугарске и Хрватске да задрже, то јест освоје, Србију.
Да ли је постојала „невидљива” војска Србије која је учествовала у
сукобу 927. а која је почела да улази дубље у Србију са запада после
пораза бугарске коњице?

Према писању Симеона Логотета Хрвати и «oi λοιποί» (остали)
када су сазнали за смрт Симеона спремали су рат против Бугарске.100
Ко су „остали”? Изгледа се ради о множини народа (држава). Поред
Угара, Срби који су били у Хрватској и западној Србији (Босни) могу
бити ти остали. Нови цар Петар желео је мир. Припремајући се за
преговоре желео је спречити и да „невидљива” војска Срба са
запада, уз помоћ Хрватске и Византије, обнови власт у Србији. Ако
би вођа тих Срба узео власт у Србији могао је несметано наставити
рат против Бугара.

Цар Петар је одабрао да Часлава, полубугарина, кога су Срби
били спремни да прихвате као владара 924. пошаље у Србију. Можда
је Часлав послат са четворицом жупана које су Бугари заробили 924.
али свакако њих је пратила и нека већа дружина коњаника. Од 917.
године и смењивања Петра Гојниковића, Србија је прихватала
владара који има подршку из Бугарске. Вероватно се то догодило и
средином 927. Часлав је дошао у Србију. Пратили су га српски
жупани и мала коњица, а у Србији су прихватили свог владара, али
то је учинила и српска војска која је улазила из правца Хрватске, која
је више желела повратак у Србију, него наставак рата против Бугара.

99 Constantine Porphyrogenitus, De administrando imperio, 160-161 (32; 135-137);

Византијски извори за историју народа Југославије, II, 53, 56-57. Порфироге-
нит јасно пише да су се после доласка Часлава у Србију, вероватно 927. годи-
не, у њу враћали и Срби који су до тада били у Хрватској, а раније је описао да
су они тамо отишли пратећи Захарија 924. Други део Срба, према Порфиро-
гениту, бежао је из Бугарске, али треба замислити да је њихов повратак веро-
ватно допустио нови бугарски владар цар Петар.

100 Византијски извори за историју народа Југославије, III, стр. 8-9.

36 De a i ИСТОРИЈА СРБА 1: Допуна 4

Шта је било са Захаријем није јасно. Могао је бити већ мртав
средином 927. године, или је у избеглиштву постао попустљивији.
Можда се измирио са Чаславом и добио неку област на управу.

Часлав је обновио власт вероватно над Неретљанском облашћу,
Травунијом, и Диоклитијом. Да ли се то догодило после неког сукоба
са Михаилом Захумским? Вероватно није било сукоба. Те земље
Михаило није освојио 924. године, него их је добио можда од владара
Бугарске. Ако је владар Бугарске послао Часлава да преузме власт у
Србији, он је могао затражити и од Михаила Захумског да врати
Травунију и друге земље кнезу Србије.

На крају, Михаило Захумски јавља се са римском титулом „анти-
пата [проконзула] и патриција” а која показује измирење са римским
царевима из Цариграда.101 У време склапања мировних споразума у
другој половини 927.102 Михаило, савезник Бугара, се измирио са
Цариградом. Престао је нападати градове источних римских царева,
а вероватно тада је Михаилу дата из Цариграда титула „антипата и
патриција”.

Споразуми о миру Бугара са Византијом и Хрватском 927. су
вероватно праћени договором да се обнови Србија. Византија је у
томе видела и смањење Бугарске. У преговорима са Бугарима
учествовали су и Хрвати, а да измире Хрватску и Бугарску 927. у
Бугарску су послата и два посланика од папе из Рима.103 Хрватска се
ослобађала притиска бројних избеглица који су у њој боравили 924-
27. године, али и Бугарска је имала значајну корист од обнове
Србије. Цар Симеон је почетком Х века био потиснут са подручја
југоисточне Панонске низије, а обновом Србије, у којој је за владара
постављен полубугарин Часлав, Симеонов наследник цар Петар
стварао је Србију као савезника у борби против Угара.

Нејасноћа око времена доласка Часлава Клонимировића у
Србију може се разрешити.104 То се догодило средином 927. Послао

101 Constantine Porphyrogenitus, De administrando imperio, 160-161 (33; 16-17);
Византијски извори за историју народа Југославије, II, 60.

102 The Cambridge history of the Byzantine Empire c. 500–1492, ed. Jonathan Shepard,
Cambridge and New York; Cambridge University Press 2008, р. 508. Измирење је
учвршћено почетком октобра 927. договором о браку цара Петра и унуке цара
Романа I Лакапина.

103 Codex diplomaticus Regni Croatiae ..., I, стр. 36-37.
104 Георгије А. Острогорски, Порфирогенитова хроника српских владара и њени

хронолошки подаци, Историјски часопис САН 1 (1948), стр. 24-29; Тибор
Живковић, О такозваној ..., стр. 331. Дуго траје спор око тога да ли се писање
Константинa VII да је Часлав обновио Србију „после седам година” треба рачу-
нати од почетка владавине последњег владара самосталне Србије, то јест
920/21. године, или од њеног пада под власт Симеона 924. Претпоставка да је
постојала хроника српских владара по којој је писао Константин VII није
довољно уверљива, али уверљиво је објашњење Острогорског да је Порфи-

De administrando imperio: ... 37

га је цар Петар да престигне непријатеље Бугара и тако је поставио
себи верног човека за владара у Србији.

рогенит писао као средњовековни хроничар и да писање „после седам година”
треба рачунати од почетка владавине Захарија. Мени изгледа уверљив његов
закључак да је Србија обновљена „у 927. или можда 928.”

38 De ad ИСТОРИЈА СРБА 1: Допуна 4

ПРИЛОГ 1

Границе Србије и Хрватске 924-927.

О границама Хрватске, једну анализу дала је Нада Клаић.105 У
том писању сумњиве су замисли да је подручје око горњег тока Уне
било део Порфирогенитове Хрватске (ако је мислила на време до
924) и да је подручје од долине Уне до доњег тока Врбаса било
„ничија земља”,106 али и мишљење да је жупа Песента (ή Τίεσέντα)

105 Constantine Porphyrogenitus, De administrando imperio, p. 144-147 (30: 90-94,
113-117), p. 150-151 (31: 68-69); Византијски извори за историју народа
Југославије, II, Београд 1959, стр. 33-34, 44; Нада Клаић, Повијест Хрвата у
раном средњем вијеку, стр. 284-293 са напоменама 42-61. Нада Клаић је
истраживала писање Константина VII о жупама и градовима у Хрватској, али је
одбацила писање да је Хрватска допирала на северу само до подручја реке
Купе и горњег Врбаса. Опис жупа није писан у садашњем времену, као опис
градова у Хрватској у De administrando imperio. Из тога се може замислити да је
списак жупа настао пре почетка Порфирогенитовог писања о Хрватској и њеног
ширења око 925. у време Томислава према Сави и Славонији. Константин VII
описао је Хрватску до 924. године, а њена граница је била до тада вероватно на
подручју јужно од Купе. То се променило око 925. када је Томислав припојио
вероватно део територија око Саве са Сиском и део Славоније.

106 Нада Клаић, Повијест Хрвата у раном средњем вијеку, Прилог IV на стр 279.

De administrando imperio: ... 39

била на подручју данашњег Босанског Петровца, а не подручју
средњовековне парохије Псет у епископији Книн.107

О западној граници Србије у Х веку обично се мисли да је била
на реци Врбас. То није могуће. Константин VII прво је описао да на

приморју од Неретве до Цетине није Србија [земља], него земља
Неретљана.108 Због тога на приморју на реци Цетини није била

граница Србије и Хрватске, него Неретљана и Хрватске. О томе он
пише: „Од реке Цетине почиње земља Хрватска и пружа се према
Приморју до граница Истре, односно до града Лабина ...”109 Тако је
описао границу Хрватске на приморју, али после тога наставља: „и са

брдске стране у извесној мери пружа се [Хрватска] и даље од
провинције Истре, a према Цетини и Ливну граничи се Србијом
[земљом].”110 Овај други део описује границу Хрватске негде у
унутрашњости у „брдима”, читати планинама. Према том опису негде

на подручју жупе Цетина, која је обухватала подручје на средњој
Цетини, а у Х веку вероватно и леву обалу горњег тока реке Цетине,
Хрватска се граничила са Србијом [земљом].111 Ако је на западu

107 Византијски извори за историју народа Југославије, II, Београд 1959, стр. 33-

34; Codex diplomaticus Regni Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae, II, Загреб 1904,
стр. 193
108 Constantine Porphyrogenitus, De administrando imperio, 144-145 (30: 104-105);

Византијски извори за историју народа Југославије, II, 34-35.
109 Constantine Porphyrogenitus, De administrando imperio, 144-145 (30: 113-115);

Византијски извори за историју народа Југославије, II, 35.
110 Constantine Porphyrogenitus, De administrando imperio, 144-147 (30: 115-117);

Византијски извори за историју народа Југославије, II, 35.
111 Codex diplomaticus Regni Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae, II, Загреб 1904, стр.

193; Нада Клаић, Повијест Хрвата у раном …, стр. 285. са напоменом 43; Анте
Милошевић, Археолошки извори за средњовјековну повијест Цетине, дисерта-
ција, Задар 2005, стр. 28-29, 44-45, 87. Када је крајем ХII века у залеђу Сплита
вршена подела жупа и парохија бискупијама, направљен је запис. У том запису
се први пут спомиње и „парохија ... Верх Река” (уписано „Verchreca”). Према том
запису парохија Врхреке, то јест данашња Врлика на горњој Цетини, додељена
је бискупији Книн. Код изворишта Цетине нађени су остаци цркве, за коју се
мисли да је изграђена у IX веку. Из тога се мисли да је тада постојало и насеље
Врхреке. Даље се мисли да је Врхреке припадало жупанији Книн и пре краја ХII
века, а да је и пре ХII века жупа Цетина обухватала само средњи ток реке
Цетине. Ако је горњи ток Цетине у Х веку припадао жупи Книн, а жупа Цетина
обухватала само средњи ток Цетине, где се она могла „граничити са Србијом”,
како је Константин VII писао? То је могло бити само ако је Србији припадао и
западни део Ливањског поља. Подручје средње Цетине (жупе Цетине) могло се
граничити са Србијом негде на Динари (Вјештичија гора, Лупоглав, ...). Југо-
исток Ливањског поља (дуго око 30 километара) са насељем Ливно остали би
истоимена жупа. Ипак, Константин VII није познавао жупу Врхреке, која је
могла настати после средине Х века. Пре тога подручје око горњег тока Цетине,
или само лева обала горње Цетине могли су бити део жупе Цетина. Ако је жупа
Цетина обухватала и леву обалу горњег тока истоимене реке могла се „граничи-
ти са Србијом”, то јест жупом Срб на горњем току Уне, која је вероватно припа-
дала Србији у Х веку. Граница је била на Динари између изворишта Уне и

40 De ИСТОРИЈА СРБА 1: Допуна 4

Србија допирала до Врбаса, хрватска жупа Цетина је жупама Плива
Ливно и Имотски била потпуно одвојена од Врбаса, то јест
замишљене границе земље Србије.112 Граница жупе Цетине са
Србијом могла је бити само граница са жупом Срб, на горњој Уни.
Прецизније граница су били планински врхови између изворишта
Цетине и Уне. То значи да је Србија обухватала до средине Х века
подручје и од Доњег тока Врбаса до горњег тока Уне. Тако постаје
јасније зашто је кнез Посавине Људевит бежећи из Сиска испред
iФранака отишао прво Србима 822.113 Срби на Уни били су први
источни сусед Људевитове кнежевине.

За северну границу такође постоји погрешно мишљење да се
она и у Х веку налазила негде у данашњој Мачви, јужно од Саве, али
писање у Gesta regum Sclavorum указује да је граница у време
Часлава била на Сави, или северније од ње, то јест Срем јужно од
Саве сигурно је држао кнез Србије у првој половини Х века.114

Средњовековни Срем је обухватао равницу и северно и јужно од
Сирмијума (Сремске Митровице), то јест реке Саве. О источној гра-
ници Србије у Х веку можда постоји погрешна замисао. Према опису
у DAI, бранећи се од напада Бориса Михаила, Срби су заробили
бугарског принца Владимира и 12 великих бољара, а када је склапан
мир, безбедно су их одвели „до границе, или до Раса.”115 «Ῥάσης» из
32. главе DAI преводи се као град Рас, или жупа Рашка, то јест мисли
се да је граница била код данашњег Новог Пазара. Ипак, није сигурна
претпоставка да су Бугари проширили своју власт у другој половини
IХ века тако далеко западно од долине Јужне Мораве. Није немогуће
да је писац DAI писао да је граница била жупа Расина (или неки град
у њој, код данашњег Крушевца), а не Рас, код Новог Пазара. Сасвим
је произвољно мишљење да се граница од Раса треба повући право

Цетине.
112 Constantine Porphyrogenitus, De administrando imperio, p. 144-147 (30: 90-94,

113-117); Византијски извори за историју народа Југославије, II, стр. 34-35
напомена 110; Нада Клаић, Повијест Хрвата у раном …, стр. 285. са напоменом
42. Постоје подељена мишљења да ли је Дувно било део жупе Ливно, или мање
вероватно да је било Неретљанска жупа «Δάλεν».
113 Annales Regni Francorum, Hannoverae 1895, узето са www.archive.org (октобар
2014), 158.
114 Gesta regum Sclavorum, I, приредила и превела Драгана Кунчер, Београд 2009,
стр. 95. Према Gesta regum Sclavorum, у време сукоба Часлава и Угара, Часлав
је боравио у „Срему”. Угари су га напали ноћу изненада и заробили, везали и
удавили у реци Сави. Према истом опису, Часлав у Срему није заробљен и
удављен сам у Сави, него „са свим својим рођацима”. Ово указује да је најмање
цео двор кнеза Србије био негде у Срему, то јест Срем је био део Чаславове
Србије.
115 Constantine Porphyrogenitus, De administrando imperio, 154-155 (32:45-53);
Византијски извори за историју народа Југославије, II, 51-52. «... οἳ και„ διέσωσαν
αὐτον„ ἀβλαβῆ μέχρι τῶν συνόρων, ἕως τῆς Ῥάσης.»

De administrando imperio: ... 41

према северу, а не према ушћу Западне Мораве, то јест рубу долине
Велике Мораве и жупи Расини.

ПРИЛОГ 2

Границе Србије око 820.116

На простору између Бугарске и Србије, негде уз Јужну Мораву,
или споју Велике и Западне Мораве, а можда и на оба та подручја
неко време можда је постојала архонтија Моравија (Μωραβίας), коју
спомиње Константин VII.117

116 Замена за карту у Историји Срба I на страни 43.
117 Византијски извори за историју народа Југославије, II, 78.

42 D ИСТОРИЈА СРБА 1: Допуна 4

ПРИЛОГ 3
Савремени хеленски алфабет

(писање слова, њихова бројна вредност и основни изговор)

Слово Слово Слово

бројна вредност изговор бројна вредност изговор бројна вредност изговор

Α, α [алфа] а Κ, κ [капа] к Τ, τ [таф/тау] т

α’ = 1 κ’ = 20 τ’ = 300

,α = 1000 ,κ = 20.000 ,τ = 300.000

Β, β [вита] в Λ, λ [ламда] л Υ, υ [ипсилон] и

β’ = 2 λ’ = 30 υ’ = 400

,β = 2000 ,λ = 30.000 ,υ = 400.000

Γ, γ [гама] г, ј Μ, μ [ми] м Φ, φ [фи] ф

γ’ = 3 μ’ = 40 φ’ = 500

,γ = 3000 ,μ = 40.000 ,φ = 500.000

Δ, δ [делта] д Ν, ν [ни] н Χ, χ [хи] х

δ’ = 4 ν’ = 50 χ’ = 600

,δ = 4000 ,ν = 50.000 ,χ = 600,000

Ε, ε [епсилон] е Ξ, ξ [кси] кс Ψ, ψ [пси] пс

ε’ = 5 ξ’ = 60 ψ’ = 700

,ε = 5.000 ,ξ = 60.000 ,ψ = 700.000

Ζ, ζ [зита] з О, о [омикрон] о Ω, ω [омега] о

ζ’ = 7 о’ = 70 ω’ = 800

,ζ = 7.000 ,о = 70.000 ,ω = 800.000

Η, η [ита] и Π, π [пи] п
π’ = 80
η’ = 8 ,π = 80.000 ПОСЕБНИ ЗНАЦИ ЗА
БРОЈЕВЕ
,η = 8.000

Θ, θ [тита] тх Ρ, ρ [ро] р ϛ’ = 6

θ’ =9 ρ’ = 100 ,ϛ = 6.000

,θ = 9.000 ,ρ = 100.000 ϟ’ = 90

Ι, ι [јота] и Σ, σ, ς [сигма] с, з ,ϟ = 90.000

ι’ = 10 σ’ = 200 ϡ’ = 900

,ι = 10.000 ,σ = 200.000 ,ϡ = 900.000

Неки изузетци у читању спојених слова

ΑΙ = Е, или АИ ΟΥ = У

ΕΙ, ΟΙ, ΑΥ, ΕΥ, ΗΥ = И, или (ЕИ, ОИ, АФ, АВ, ЕФ, ЕВ, ИФ, ИВ)

ΥΥ = Г, или НГ; ΜΠ = Б, или (МП); ΝΤ = Д, или (НТ, НД); Τ Σ = Ц

De administrando imperio: ... 43

ПРИЛОГ 4

Процена броја становника
на Балкану и у Европи око 900. године

За број становника који је живео по километру квадратном око
900. на подручју данашње Србије и Хрватске прављене су неке
процене које се веома разликују. У кориштеном Ведришевом раду
наводи се да је једну процену о 5 становника на километар квадратни
у раном средњем веку на подручју касније Југославије направио В.
Рогић, а да је процену о 6 до 8 становника на километар квадратни за
подручје Словеније, то јест Словена на источним падинама Алпа, у
раном средњем веку направио Б. Графнауер. У истом Ведришевом
раду, наводи се и мишљење А. Назора да је средњовековна Хрватска
у време када се описује велика војска у њој могла имати вероватно 4
становника по километру квадратном.118

Грубу процену броја становника по појединим државама у виду
графичког приказа садржи Atlas of World Population History (New York,
NY: Facts on File, 1978). Према приказу на страни 113. (видети део
графичког приказа испод овог параграфа) може се извести закључак
да је за Југославију процењено да је око 900. имала око 1.500.000
становника на подручју од 254.000 километара квадратних или око
5,91 становника по километру квадратном.119 То можемо заокружити
на полазну процену о 6 становника по километру квадратном.

118 Трпимир Ведриш, Поводом ..., стр. 10-11. Према различитим проценама на

километру квадратном на подручју где су биле Србија и Хрватска у Х веку
живело је од 4 до 8 становника.
119 Colin McEvedy and Richard Jones, Atlas of world population history, р. 13.

44 ИСТОРИЈА СРБА 1 : Допуна 4

Процена становништва Европе око 900. године према
Atlas of World Population History120

Држава Становника Процена Површина у Укупни број

или подручје по километру за измену квадратним становника

неколико држава квадратном километрима

Италија ≈ 15 - 10% 301.000 ≈ 4.500.000

Европска Турска ≈ 12,5 + 10% 24.000 ≈ 300.000

Немачка ≈ 9,5 - 10% 357.000 ≈ 3.400.000

Француска ≈ 8,9 - 10% 544.000 ≈ 4.800.000

Чешка и Словачка ≈ 8,6 - 10% 128.000 ≈ 1.100.000

Швајцарска ≈ 7,3 - 45% 41.000 ≈ 300.000

Шпанија и ≈ 7,1 ------ 598.000 ≈ 4.250.000
Португалија

Аустрија ≈ 7,1 - 10% 84.000 ≈ 600.000

Грчка (Хелада) ≈ 6,8 + 20% 132.000 ≈ 900.000

Албанија ≈ 6,8 + 20% 29.000 ≈ 200.000

Белгија и ≈ 6,6 - 10% 75.000 ≈ 500.000
Низоземска

Бугарска ≈ 6,3 + 20% 111.000 ≈ 700.000

Југославија ≈ 5,9 + 20% 254.000 ≈ 1.500.000

Британја и Ирска ≈ 4,8 ------ 312.000 ≈ 1.500.000

Мађарска ≈ 4,3 ------ 93.000 ≈ 400.000

Пољска ≈ 3,5 ------ 313.000 ≈ 1.100.000

Румунија ≈ 2,9 + 20% 238.000 ≈ 700.000

Финска, Шведска, ≈ 0,9 + 10% 1.258.000 ≈ 1.070.000
Норвешка, Данска

+ Исланд

СССР 121 ≈ 0,7 + 50% 5.258.000 ≈ 3.800.000

Укупно ≈ 3,1 + 12% 10.150.000 31.620.000

Све процене на основу понуђених табела су грубе, а број ста-
новника на километар квадратни који се добије рачунањем ће бити
заокружен на најмањи цели број (1), а за веће бројеве и на половине

120 Colin McEvedy and Richard Jones, Atlas of world ..., р. 49, 51, 57, 63, 65, 69, 75,
79, 85, 87, 98, 93, 97, 105, 107, 113, 116.

121 Европска Русија, са Украјином, Белорусијом, Литванијом, ...

De administrando imperio: ... 45

целих бројева (1,5 и слично). Следи, процена густине становништва
Скандинавије и Русије повећава се 1 становник по километру
квадратном.

Због веће прецизности из подручја некадашњег СССР-а
(5.258.000 километара квадратних са исто толико становника) треба
издвојити данашњу Украјину (некада Малорусија) и Молдавију.
Према неким ранијим проценама на том подручју живело је 4 до 6
становника по километру квадратном.122 Мислим да та област није
имала мање од 2,5 становника на квадратни километар и то ћу узети
као полазну процену.

Истраживање (стране 25-26) војске описане у 31. глави DAI
указује да је становништво на Балкану у Atlas of World Population
History. можда потцењено за око 20%, или чак до око 30%. Грешка је
вероватно направљена за подручје данашње Европске Турске где је
могло бити око 14 становника по километру квадратном.123 Због тога,
мени изгледа да све процене становништва на Балкану (са
Румунијом) могу бити увећане за око 20%.

Процена да је Италија имала више становника по километру
квадратном од Европске Турске са Константинополисом није ми
уверљива. Константинополис са облашћу данашње европске Турске
вероватно је имао око 14 становника по километру квадратном, а
процена за целу Италију да је имала већу густину насељености мало
је претерана. Поред Италије, за подручја Немачке,124 Француске,
Чешке и Словачке такође је процењено знатно више становника по
километру квадратном од Шпаније и Грчке. Ипак, привредно и
популационо до XII века државе око Средоземног мора биле су у
предности у односу на средњу и западну Европу. Мени изгледа да
процене дате у Atlas of World Population History за Италију, Немачку,
Француску, Аустрију, Белгију Холандију, Чешку и Словачку требају
бити умањење за 10%. Претерано изгледа процена да је планинска
област Швајцарске у раном средњем веку имала два пута више
становника по километру квадратном од европског просека (3,5
становника на километар квадратни). Процену густине њене
насељености смањићу за око 45%.

122 Борис Ц. Урланис, Рост населения в Европе, Москва 1941, 86.

123 Сам Константинопољ имао је око 150.000. Област поред њега била је насељена
слично као просечне области Балкана. Мислим на исправљену процену према
којој је на Балкану било око 8 становника по километру квадратном. Следи, на
24.000 километара квадратних данашњг дела Турске у Европи, без Истамбула
(Константинопоља), било је око 190.000. Укупно било је око 340.000
становника (око 14 становника по километру квадратном).

124 Борис Ц. Урланис, Рост населения в Европе, Москва 1941, с. 26-27. Према
неким ранијим проценама на подручју Немачке око 900. било је 4,6 до 9
становника по километру квадратном.

46 ИСТОРИЈА СРБА 1 : Допуна 4

Предлог исправљене процене становништва у Европи око 900.

Држава Унета Становника Површина у Укупни број
или подручје измена по квадратним становника
неколико држава километрима
километру
квадратном

Италија - 10% ≈ 13,5 301.000 ≈ 4.070.000

Јужни Балкан125 + 20% ≈ 9,0 185.000 ≈ 1.650.000

Немачка - 10% ≈ 8,6 = 8,5 357.000 ≈3.030.000

Француска - 10% ≈ 8 544.000 ≈ 4.350.000

Чешка и Словачка - 10% ≈ 7,5 128.000 ≈960.000

Шпанија и ------ ≈ 7,1 = 7 598.000 ≈ 4.190.000
Португалија

Северни Балкан126 + 20% ≈ 7,2 = 7 365.000 ≈ 2.560.000

Аустрија - 10% ≈ 6,4 = 6,5 84.000 ≈550.000

Белгија и Низоземска - 10% ≈6 75.000 ≈ 450.000

Британја и Ирска ------ ≈ 4,8 = 5 312.000 ≈ 1.560.000

Мађарска ------ ≈ 4,3 = 4,5 93.000 ≈ 420.000

Швајцарска - 45% ≈4 41.000 ≈ 160.000

Пољска ------ ≈ 3,5 313.000 ≈ 1.100.000

Румунија + 20% ≈ 3,5 238.000 ≈ 830.000

Украјина + Молдавија ? ≈ 2,5 638.000 ≈1.600.000

Европски део Русије, + 50% ≈1 4.620.000 ≈ 4.620.000
Белорусија,

Литванија, Летонија и
Естонија

Финска, Шведска, + 10% ≈1 1.258.000 ≈ 1.260.000
Норвешка, Данска +

Исланд

Укупно + 12% ≈ 3,5 10.150.000 35.390.000

125 Хелада, Европска Турска и Албанија.
126 Јужнословенске државе (са Косовом).

Списак извора

1) Византијски извори за историју народа Југославије, I, Београд 1955.
2) Византијски извори за историју народа Југославије, II, Београд 1959.
3) Византијски извори за историју народа Југославије, III, Београд 1966.
4) Византијски извори за историју народа Југославије, VI, Београд 1986.
5) Живот Светог Саве од Доментијан, Стара српска књижевност, I,

(Београд-Нови Сад 1970), са www.digitalna.nb.rs (фебруар 2014)
6) Константин Багрянородный. Об управлении империей. Издание второе,

Москва 1991,
7) Александар В. Соловјев, Одабрани споменици српског права: (од XII до

краја XV века), Београд 1926, са www.docfoc.com (јул 2016).
8) Annales Regni Francorum, Hannoverae 1895, узето са www.archive.org

(октобар 2014).
9) Codex diplomaticus Regni Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae, I, Загреб 1967,

са www.dizbi.hazu.hr (јул 2017).
10) Codex diplomaticus Regni Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae, II, Загреб

1904, са www.dizbi.hazu.hr (јул 2017).
11) Constantine VII Porphyrogenitus, The early history of the Slavonic

settlements in Dalmatia, Croatia, & Serbia - De administrando Imperio,
Chapters 29-36, ed. John B. Bury, London: Society for promoting Christian
knowledge; New York 1920.
12) Constantine Porphyrogenitus, De administrando imperio, Greek text edi-
tedby Gy. Moravcsik, English trans. by R. J. H. Jenkins, Washington DC
1967.
13) Diacono Giovanni, La Cronaca Veneziana in Cronache Veneziane
antichissime, I, ed. G. Monticolo, Roma 1890, са www.archive.org (март
2018).
14) Gesta regum Sclavorum, I, приредила и превела Драгана Кунчер,
Београд 2009.
15) Leonis imperatoris Tactica, Patrologiae cursus completus, series Graeca
107, ed. J. P. Migne, Paris 1863, са www.patristica.net/graeca/ (фебруар
2018).
16) Theophanes Continuatus; Ioannes Cameniata; Simeon Magister; Georgius
monachus, ed. I. Bekker, Bonnae 1838, преузето са
www.documentacatholicaomnia.eu/20vs/203_CSHB/1828-
1897,_CSHB,_45_Theophanes_Continuatus_et_Ioannes_Cameniata_et_Sy
meon_Magister_et_Georgius_Monachus_[Bekkeri_Editio],_GR.pdf (март
2018).
17) Arhiđakon Toma, Historia Salonitana: Povijest salonitanskih i splitskih
prvosvećenika, Split 2003.

Списак литературе

1) Трпимир Ведриш, Поводом новог тумачења вијести Константина VII
Порфирогенета о снази хрватске војске, Хисторијски зборник, год. LX
(2007), са www.ffzg.academia.edu/TrpimirVedriš (фебруар 2018).

2) Тибор Живковић, Јужни Словени под византијском влашћу 600-1025,
Београд 2007.

3) Тибор Живковић, О такозваној „Хроници српских владара”, Византијски
свет на Балкану, Београд 2012.

4) Тибор Живковић, The Origin of the Royal Frankish Annalist’s Information
about the Serbs in Dalmatia, преузето са
www.independent.academia.edu/ZivkovicTibor (фебруар 2018).

5) Милош Ивановић, Развитак војне службе као основ формирања
властеоског слоја у српској средњовековној држави, са www.iib-
ac.academia.edu/MilošIvanović (август 2017).

6) Нада Клаић, Повијест Хрвата у раном средњем вијеку, Загреб 1975.
7) Предраг Коматина, О хронологији хрватских владара у 31. глави списа

De administrando imperio, Радови – Завода за хрватску повијест, 42
(2010).
8) Дубравко Ловреновић, Стећци босанско и хумско мраморје средњег
вијека, Сарајево 2008.
9) Анте Милошевић, Археолошки извори за средњовјековну повијест
Цетине, дисертација, Задар 2005.
10) Георгий А. Острогорский, История Византийского государства, Москва
2011, са www.moscowstate.academia.edu/MikhailGratsianskiy (децембар
2017).
11) Татяна Славова, Владетел и администрация в ранносредновековна
българия. филологически аспекти, София 2010, преузето са
www.independent.academia.edu/TatyanaSlavova (мај 2019).
12) Татяна Славова, Титулите багаин и багатур в ранносредновековна
България, са www.independent.academia.edu/TatyanaSlavova (мај 2019).
13) Александар Узелац, Крсташи и Срби : (XI-XII век), Београд 2018.
14) Александар Узелац, Михаило Захумски ..., Афера број 242
(10.10.2018).
15) Борис Ц. Урланис, Рост населения в Европе, Москва 1941.
16) Алексей С. Щавелев, Трактат византийского императора Константина
VII Багрянородного «Об управлении империей»: О датировках
оригинала рукописи и его копии XI в. писца Михаила Роизаита (Paris.
gr. 2009), са www.igh.academia.edu/AlekseyShchavelev (март 2018).
17) John F. Haldon, Byzantium at war : AD 600-1453, Oxford; Osprey 2002.
18) Colin McEvedy and Richard Jones, Atlas of world population history, New
York 1978.
19) Warren T. Treadgold, A history of the Byzantine state and society,
Stanford, Calif. : Stanford University Press 1997.
20) Warren T. Treadgold, The Army in the Works of Constantine
Porphyrogenitus, Rivista di Studi Bizantini e Neoellenici, n.s., XXIX (1992),
преузето са https://slu.academia.edu/WarrenTreadgold (март 2018).
21) The Cambridge history of the Byzantine Empire c. 500–1492, ed. Jonathan
Shepard, Cambridge and New York; Cambridge University Press 2008.

De administrando imperio: ... 49

22) Aleksandar Uzelac, Prince Michael of Zahumlje – a Serbian ally of Tsar
Simeon, p. 236-245, in: Symeon’s Bulgaria in the history of Europe’s
south-east: 1100 years from the battle of Achelous, Sofia 2018.

23) Constantin Zuckerman, On the Byzantine Dromon (with a special regard to
De cerim. II, 44-45), Revue des Études Byzantines 73, 2015.