Kraljevstvo - Jo Nesbo

SERIJAL O HARIJU HULEU 1. SLEPI MISƽ 2. BUBASƽVABE 3. CRVENDACƵ 4. ODMAZDA 5. SOLOMONOVO SLOVO 6. SPASITELJ 7. SNESƽKO 8. OKLOPNO SRCE 9. UTVARA 10. POLICIJA 11. ZƽEĐ 12.NOZƽ OD ISTOG AUTORA LOVCI NA GLAVE SIN KRV NA SNEGU PONOCƵNO SUNCE MAGBET KRALJEVSTVO

Naslov originala Jo Nesbø Kongeriket Copyright © Jo Nesbø, 2020 Published by agreement with Salomonsson Agency Translation copyright © 2020 za srpsko izdanje, LAGUNA This translation has been published with the financial support of NORLA.

KRALJEVSTVO

Prolog Bilo je to onog dana kada je stradao Dog. Ja sam imao šesnaest godina, Karl petnaest. Nekoliko dana pre toga tata nam je pokazao lovački nož kojim sam ga ubio. Imao je široko sečivo koje je blistalo na suncu i žlebove na stranama. Tata nam je objasnio kako žlebovi služe da se niz njih sliva krv dok kasapiš plen. Karl je već tada prebledeo, a tata ga je pitao da li će mu opet pozliti. Mislim da se zbog toga Karl zarekao da će uloviti nešto, bilo šta - i iskasapiti ga - iseckati ga na proklete komadiće, kad je to već tako važno. „A onda ću ga ispeći i svi ćemo da jedemo”, rekao je dok smo stajali ispred ambara, ja zaronjen u motor tatinog kadilaka devil. „On, mama, ti i ja. Može?” „Može”, rekoh vrteći razvodnik da otkrijem tačku paljenja. „A biće i za Doga”, rekao je. „Biće dovoljno za sve.” „Nego šta”, rekoh. Tata je Dogu dao to ime zato što, kako je tvrdio, u brzini nije uspeo da smisli ništa bolje. Ja pak mislim da je obožavao to ime. Bilo je baš kao i on - saopštavalo je samo ono što je krajnje neophodno, a i bilo je toliko američko da je moralo biti norveško. A obožavao je i tu životinju. Podozrevam da je više cenio društvo tog kera nego bilo kojeg ljudskog bića. Naše planinsko imanje nema mnogo toga, ali ima pogled i pasišta, što je bilo dovoljno da ga otac proglasi svojim kraljevstvom. Sa svog stalnog položaja pored kadilaka gledao sam kako Karl dan za danom odlazi s tatinim kerom, tatinom puškom i tatinim nožem, sve dok ne postanu tačkice na golom brdu. Ali nikad nisam čuo pucanj. Kad bi se vratili, Karl bi uvek rekao da nije video nijednu pticu, a ja bih oćutao iako sam video snežnice kako u jatima odleću sa padina planine u pravcu u kojem su otišli Karl i Dog.

A onda sam, jednog dana, konačno čuo pucanj. Poskočio sam i udario glavom o donju stranu haube. Obrisao sam ulje sa prstiju i pogledao ka žbunju na brdu dok se zvuk i dalje kotrljao, poput grmljavine, ka selu dole, uz Budalsko jezero. Posle deset minuta ugledah Karla kako trči prema imanju. Usporio je kada je shvatio da ga mama i tata mogu spaziti iz kuće. Sa njim nije bio Dog. A ni puška. Shvativši, valjda, već tada šta se dogodilo, pođoh mu u susret. Kada me je ugledao, okrenuo se i polako krenuo u pravcu iz kojeg je došao. Kada sam ga sustigao, videh da su mu obrazi vlažni od suza. „Pokušao sam”, zajecao je. „Uzletele su pred nama, bilo ih je baš mnogo, nanišanio sam, ali jednostavno nisam mogao. Ali hteo sam da čujete da sam bar pokušao, pa sam spustio cev i opalio. Kada su se ptice razbežale, pogledao sam dole i video da Dog leži na zemlji.” „Mrtav?”, upitah. „Nije”, odvrati Karl zaplakavši još jače. „Ali... umire. Ide mu krv na usta, ali nema više oči. Samo leži i cvili i trese se.” „Požuri”, rekoh. Potrčali smo, i posle nekoliko minuta ugledah kako se nešto mrda u žbunju. Rep. Dogov rep, nanjušio je da dolazimo. Stali smo iznad njega. Pseće oči su izgledale kao žumanca kad se razliju. „Gotov je”, rekoh, ali ne zato što sam iskusan veterinar kao što su tobož svi kauboji u svakom vesternu, već zato što mi, čak i kad bi Dog kojim čudom preživeo, život slepog lovačkog psa nije izgledao vredan življenja. „Moraš da ga ubiješ.” „Ja?”, uzviknu Karl ne verujući da sam uopšte predložio da on, Karl, ubije bilo koga. Pogledah ga. Svog malog batu. „Daj mi nož”, rekoh. Pružio mi je tatin lovački nož. Jednu ruku sam spustio Dogu na glavu. Liznuo mi je podlakticu. Onda sam ga uhvatio za kožu na vratu i prerezao mu grlo drugom rukom. Međutim, učinio sam to previše oprezno, ništa se nije desilo, Dog se samo trznuo. Tek iz trećeg pokušaja sam zasekao kako treba. Bilo je kao kad prenisko zasečeš tetrapak soka, krv je pokuljala kao da je samo čekala da je neko oslobodi. „Eto”, rekoh bacivši nož u žbun. Posmatrao sam krv kako ističe u potocima pitajući se da li mi je šiknula i po licu, jer sam osetio da mi se nešto toplo sliva niz obraz. „Plačeš”, reče Karl. „Nemoj da kažeš tati.”

„Da si plakao?” „Da nisi mogao da ubiješ... da ga dokrajčiš. Ja ću reći da smo rešili da tako mora da bude, ali da si ga ti dokrajčio. Važi?” Karl klimnu. „Važi.” Poneo sam mrtvog psa preko ramena. Bio je teži nego što sam očekivao i stalno je spadao. Karl mi je ponudio da ga on nosi, ali videh mu olakšanje u očima kada sam odbio pomoć. Spustio sam Doga ispred rampe od ambara i ušao u kuću po tatu. U povratku sam mu izložio dogovoreno objašnjenje. Nije mi ništa rekao, samo je čučnuo pored svog kera i klimnuo kao da je donekle i očekivao da se tako nešto desi, kao da je to nekako bila njegova krivica. Zatim je ustao, uzeo pušku od Karla i poneo mrtvog Doga ispod mišice. „Za mnom”, rekao je pošavši uz rampu ka tavanu za seno. Spustio je Doga na seno i ovog puta kleknuo, pognuo glavu i počeo da mrmlja nešto što je zvučalo kao neki američki psalam koji je naučio. Posmatrao sam oca, čoveka kog sam viđao svakog dana svog kratkog života, ali nikad takvog. Raspao se. Kada se ponovo okrenuo prema nama, još je bio bled, ali mu usne više nisu drhtale, a u očima je opet imao onaj odlučni mir. „Ostali smo mi”, rekao je. I to je bilo to. Iako nas tata nikad nije tukao, Karl se šćućurio pored mene. Tata je pogladio cev puške. „Koji je od vas dvojice...”, tražio je prave reči gladeći cev, „preklao mog kera?” Karl je treptao izbezumljen od straha. Onda je zinuo. „Karl”, rekoh. „Ali sam mu ja rekao da mora tako, da mora on sam da ga dokrajči.” „Stvarno?” Tata je gledao čas u Karla, čas u mene. „Znate, duša me boli. Boli me, ali me bar jedno teši. A znate li šta?” Ćutali smo, pošto nije trebalo odgovarati na takva tatina pitanja. „Teši me što imam dva sina koji su se danas pokazali kao pravi muškarci. Preuzeli su odgovornost i prelomili. Prokletstvo izbora - znate li šta je to? Nije to sam izbor, nego muka da ga doneseš. Kad znaš da ćeš, ma šta odlučio, svejedno provoditi besane noći mučeći sebe pitanjem da li je to bio pravi izbor. Da li da pustite Doga da živi u mukama, ili da ga dokrajčite i budete njegove ubice. Potrebna je prava hrabrost da ne utekneš pred takvim izborom.” Krenuo je velikim šakama ka nama. Jednu je spustio pravo na moje rame, drugu je malo

podigao da je spusti na Karlovo. Nastavio je drhtavim glasom putujućeg propovednika Armanda: „A sposobnost da ne odaberemo liniju manjeg otpora, već moralno uzvišeniju stvar, odvaja nas, kao ljude, od životinja.” Oči su mu ponovo zasuzile. „Skrhan sam bolom, ali sam strašno ponosan na vas, momci.” Nije to bilo samo tatino najpotresnije, već verovatno i najrečitije obraćanje nama. Karl se rasplakao, a moram priznati da je i meni zastala knedla u grlu. „Idemo sad da kažemo mami.” Nismo se radovali tome. Svaki put kada bi tata zaklao jare, mama bi otišla u dugu šetnju i vratila se crvenih očiju. Na putu do kuće tata me je zadržao i pustio da Karl malo odmakne. „Pre nego što mama čuje zvaničnu verziju, valjalo bi da malo bolje opereš ruke”, rekao je. Pogledao sam ga, spreman da prihvatim posledice. Međutim, izraz lica mu je bio blag i pomirljiv. Pomilovao me je po potiljku. Nikad ranije to nije uradio, bar ne da ja pamtim. I nikad posle toga. „Znaš, Roju, ti i ja smo slični. Čvršći smo od onih kao što su mama i Karl. Zato moramo da ih štitimo. Uvek. Razumeš?” „Razumem.” „Mi smo porodica. Imamo jedni druge i nikog više. Prijatelji, devojke, komšije, selo, država - sve to je samo iluzija koja ničemu ne vredi kada je stvarno važno. Tada smo sami protiv svih, Roju. Sami protiv ama baš svih. Razumeš?” „Razumem.”

PRVI DEO

1 Prvo sam ga čuo, pa tek onda ugledao. Karl se vratio. Ne znam zašto sam se setio Doga, bilo je to pre dvadeset godina, ali valjda sam podozrevao da je razlog za batin naprasni i nenajavljeni povratak bio isti kao i onda. Isti kao i uvek. Trebala mu je pomoć velikog bate. Izašao sam pred kuću i pogledao na sat. Bilo je pola tri. Poslao mi je poruku na mobilni - samo toliko - rekao je da stižu do dva. Ali moj mali bata je uvek bio optimista, uvek je obećavao malo više nego što bi mogao da ispuni. Razgledao sam predeo, ono malo predela što je virilo iz oblaka poda mnom. Naspram kanjona dizala se padina brda kao ostrvo iz sivog mora. Gore, pri vrhu, vegetacija je poprimala jesenje crvenkaste tonove. Nada mnom je nebo bilo plavo i čisto kao oči mlade devojke. Vazduh je bio čist, svež, zapekao bi mi pluća ako prejako udahnem. Činilo mi se da sam sasvim sam, da imam čitav svet za sebe. Dobro, ne baš preveliki svet, samo planinu Ararat i imanje na njoj. Ponekad bi se turisti popeli uz serpentine od sela tražeći lep vidikovac, pa bi završili pred mojom kućom. Onda bi se često iznenadili otkud tu nekakva farma. Magarci su valjda mislili da farme postoje samo u ravnicama - široke njive, predimenzionirani ambari i ogromne, ukrašene kuće. Ne znaju oni kako jedna planinska oluja može da udesi krov kuće, niti koja je muka zagrejati veliku prostoriju kada ledeni vetar duva kroza zidove na minus trideset. Ne znaju oni koja je razlika između ravničarskog i planinskog sela, da je imanje u planinama pašnjak za stoku, pusto kraljevstvo, ali mnogo puta veće od neozbiljnih žitnih predela u ravnici. Živeo sam tu sâm već petnaest godina, ali sada se tome bližio kraj. Dole, u oblacima, brundao je i režao motor V8. Po zvuku sam zaključio da je već prošao Japansku okuku pri sredini uspona. Vozač je dodao gas, opustio, skrenuo uz okomitu okuku, zatim ponovo dodao gas. Bio

je sve bliže i bliže. Čulo se da ne vozi tuda prvi put. A kada sam već počeo da razabiram nijanse u zvuku motora, duboke uzdahe pri prelasku u veću brzinu, dubok bas svojstven samo kadilaku pri nižim brzinama, znao sam da stiže devil. Isti kao ona tatina velika crna limuzina. Pa naravno. I zaista, iz Kozje okuke se promolila besna rešetkasta čeljust devila. Crnog. Ali nešto novijeg godišta, recimo osamdeset peto. Ali ga je pratio isti onaj zvuk. Auto mi je prišao. Spustio se prozor sa vozačke strane. Ponadali se da se ne vidi koliko mi jako srce bije u grudima. Koliko smo pisama, SMS poruka i mejlova razmenili za sve te godine, koliko telefonskih razgovora? Ne mnogo. Pa opet, da li je prošao ijedan dan a da se ne setim Karla? Teško. Ali draže mi je bilo da mi nedostaje nego da ga vadim iz govana. Prvo što sam primetio na njegovom licu bile su godine. „Izvinite, gazda, da li je ovo imanje čuvene braće Opgard?” Iscerio se. Uputio mi je onaj svoj topli, divni, neodoljivi osmeh i sve one godine nestadoše iz njegovog lica i iz kalendara, svih petnaest otkako smo se poslednji put videli. Ali bilo je u njegovom pogledu i nekog opreza, kao kad proveravaš temperaturu vode pre nego što uskočiš. Nije mi bilo do smejanja. Ne još. Ali nisam odoleo. Otvorio je vrata. Raširio je ruke i ja mu padoh u zagrljaj. Nešto mi govori da je trebalo da bude obrnuto, da ja - stariji brat - dočekujem raširenih ruku mlađeg batu povratnika. Međutim, u nekom trenutku je podela uloga između Karla i mene postala nejasna. Prerastao me je, telesno i duhovno, i on je vodio glavnu reč, bar u prisustvu drugih. Zažmurio sam, stresao se i drhtavo, duboko udahnuo miris jeseni, kadilaka i mog malog bate. Mirisao je na nekakav muški parfem, ako se to tako zove. Sad su se otvorila i vrata na suvozačkoj strani. Karl je opustio zagrljaj i poveo me oko goleme haube i žene koja je stajala na drugoj strani, okrenuta prema dolini. „Ovde je baš lepo”, rekla je. Bila je sitna, krhka, ali joj je glas bio dubok. Imala je jak naglasak i omanula je intonaciju, ali rekla je to na norveškom. Zapitah se da li je celim putem vežbala tu jednu rečenicu da je izgovori, bilo da stvarno to pomisli ili ne, kako bi ostavila povoljan utisak na mene, hteo ja to ili ne. Zatim se okrenula prema meni i osmehnula. Prvo mi je zapalo za oko njeno belo lice. Ne bledo,

već belo kao sneg koji reflektuje svetlost i briše skoro sve konture. Zatim sam primetio i da joj je na jednom oku kapak dopola spušten, kao roletna, kao da se jednoj njenoj polovini strašno spava. Ali druga polovina lica izgledala je sasvim budno. Pod kratkom vatrenoriđom kosom posmatralo me je jedno živo smeđe oko. Nosila je crn kaput, jednostavan i neukrojen, a ni pod njim nije bilo nagoveštaja bilo kakvih oblina, samo crna rolka koja je virila preko kragne kaputa. Sveukupno, moj prvi utisak je bio da liči na žgoljavog dečačića sa crnobele fotografije kojem su naknadno obojili kosu. Karl je oduvek bio ženskaroš, pa sam, da budem iskren, bio pomalo iznenađen. Bila je slatka, simpatična, nije stvar u tome, ali nije bila ono što se u našem kraju nazivalo mačkom, još se smeškala, a pošto joj se zubi nisu razlikovali od tena, to znači da su i oni bili beli kao sneg. I Karl je imao blistave zube, oduvek, za razliku od mene. Zezao me je da su njegovi izbeleli na suncu pošto se mnogo više osmehivao od mene. Možda su se tako i našli - po belim zubima. Kao u ogledalu. Naime, iako je Karl bio visok, širokih pleća, plavokos i plavook, odmah sam prepoznao sličnost. Što bi se reklo, afirmativni stav prema životu. Optimizam, spremnost da vide ono najbolje u ljudima. U sebi i u drugima. Doduše, nju tada još nisam poznavao. „Ovo je...”, poče Karl. „Šenon Alejn”, prekinula ga je onim svojim kontraaltom i pružila mi šaku tako sićušnu da je to bilo kao da sam se rukovao s kokošijom nožicom. „... Opgard”, ponosno dodade Karl. Šenon Alejn Opgard želela je da se rukuje duže nego ja. I u tome sam prepoznao Karla. Nekima se, više nego drugima, žuri da ih drugi zavole. „Džetleg?”, upitah i smesta se pokajah. Bilo je glupo da ih to ja pitam. Znao sam, naravno, šta je džetleg, ali i Karl je vrlo dobro znao da u životu nisam mrdnuo iz svoje vremenske zone, pa da mi njihov odgovor i ne bi mnogo značio. Karl odmahnu glavom. „Doleteli smo prekjuče, pa smo čekali da auto stigne brodom.” Klimnuh pogledavši registarske tablice. MC. Monako. Egzotično, ali nedovoljno egzotično da mu ih zatražim kad se bude preregistrovao u Norveškoj. U kancelariji na benzinskoj pumpi imao sam istekle tablice iz Francuske Ekvatorijalne Afrike, Burme, Basutolanda, Britanskog Hondurasa i sa Džohora. Bila je to ozbiljna kolekcija. Šenon pogleda u Karla, pa u mene, pa opet u njega. Ne znam zašto,

valjda ju je radovalo što vidi Karla kako se smeje zajedno sa svojim starijim bratom i jedinim bliskim rođakom, što je popustio i onaj nagoveštaj napetosti koji je isprva bio tu. Što je Karl dobrodošao, što su oboje tu dobrodošli. „Hoćeš li da povedeš Šenon u obilazak dok ja odnesem kofere u kuću?”, upita Karl otvarajući prtljažnik koji je tata zvao trank. 1 „Trebaće nam otprilike isto vremena koliko i njemu”, promrmljah Šenon koja je pošla za mnom. Zaobišli smo kuću i prišli ulaznim vratima na severnoj strani. Zašto tata nije stavio vrata na stranu na kojoj su put i prilaz kući, da budem iskren, ne znam. Možda je želeo da prvo što ugleda kad ujutru izađe pred kuću budu pasišta. Ili je hteo da sunce greje kuhinju, a ne predsoblje. Kada smo prešli prag, otvorih jedna od trojih vrata iz tog predsoblja. „Kuhinja”, rekoh shvativši da unutra smrdi na užeglu mast. Zar je uvek tako smrdelo? „Baš je slatka”, slagala je. Doduše, bio sam rasklonio krš i čak prebrisao, ali slatka teško da je bila. Razrogačenog oka - a možda i zabrinutog pogleda - otpratila je čunak od peći koji je prolazio na sprat kroz rupu na tavanici. Rupa je bila malo šira da se drvo ne zapali, i tako lepo istesterisana ukrug da je tata to proglasio ukrasnim stolarskim radom. U tom slučaju, ta rupa je, uz još dve okrugle u poljskom klozetu, bila jedini ukras na našem imanju. Stisnuh dvaput prekidač ne bih li joj pokazao da ipak imamo struju. „Da li si za kafu?”, upitah odvrćući česmu. „Hvala, možda kasnije.” Bar je naučila sve kurtoazne fraze. „Karl će hteti”, rekoh otvarajući ormarić. Preturao sam i čangrljao dok nisam pronašao lonče za kafu. Ipak sam prvi put posle... posle mnogo vremena kupio svežu kafu. Samom mi je instant kafa bila sasvim dovoljna. Kad sam stavio lonče pod česmu, shvatih da sam iz navike pustio toplu vodu iz bojlera. I da sam se malo zacrveneo. Ali ko kaže da je instant kafa sa vodom iz bojlera napitak bednika? Kafa je kafa, a voda je voda. Stavio sam lonče na ringlu, uključio šporet i prešao dva koraka do vrata jedne od dve prostorije između kojih je kuhinja bila kao u sendviču. Na zapadnoj strani nalazila se trpezarija koja se zimi nije

koristila, već je služila kao tampon zona protiv hladnoće; zimi se ručavalo u kuhinji. Na istočnoj strani nalazila se dnevna soba sa bibliotekom, televizorom i zasebnom peći na drva. Na južnoj strani nalazio se jedini luksuz koji je tata sebi dozvolio, zastakljena terasa koju je tata nazivao porč 2, a mama „zimska bašta” iako je zimi, naravno, bila zatvorena i zabarikadirana kapcima. Ali leti bi tata tu seo da popije jedan ili dva badvajzera i sisa kesice duvana beri - i to su bili njegovi luksuzi. Po svetlo američko pivo morao je čak u grad, dok mu je srebrne limene kutijice američkog duvana slao rođak preko bare. Tata mi je još davno objasnio da se taj duvan razlikuje od dostupnog švedskog đubreta po tome što prođe nekakav proces fermentacije, a to se prepoznaje u ukusu. „Baš kao i kod burbona”, rekao bi tada, tvrdeći na Norvežani kupuju švedsko đubre od duvana zato što ne znaju za bolje. A ja sam znao za bolje, pa kad sam počeo da koristim duvan, koristio sam beri. Karl i ja bismo prebrojavali prazne flaše koje bi tata ostavio u prozoru. Znali smo da se mogao rasplakati ako popije više od četiri, a niko ne želi da gleda rođenog oca kako plače. Kad malo bolje razmislim, možda sam upravo zato retko pio više od jednog ili dva piva. Nisam želeo da plačem. Karl je pak bio srećan pijanac, pa mu takva ograničenja valjda nisu trebala. Sve sam to stigao da pomislim, ali ništa nisam rekao naglas, dok smo se peli uz stepenice da pokažem Šenon veliku spavaću sobu koju je tata nazivao master bedrum. 3 „Divno”, rekla je. Pokazao sam joj novo kupatilo koje više nije bilo novo, ali je bilo najnovija prostorija u kući. Verovatno mi ne bi poverovala kada bih joj rekao da kao dečaci nismo imali kupatilo, da smo se prali u kuhinji vodom zagrejanom na peći. Da je kupatilo došlo tek posle nesreće. Ako je verovati onome što mi je Karl pisao, odrasla je na Barbadosu, u porodici koja je imala dovoljno novca da je pošalje na studije u Kanadu, pa sigurno nije mogla ni da zamisli kako je to kad deliš mutnu vodu za kupanje sa bratom dok zimi cvokoćete u koritu. A dok vaš otac, sasvim paradoksalno, pred kućom drži kadilak devil, jer se moraju imati dobra kola. Vrata dečačke sobe očigledno su bila zapekla, pošto sam ih svojski drmao dok se nisu otvorila. Zapahnuli su nas ustajao vazduh i uspomene, kao kad otvoriš ormar sa starom odećom na koju si sasvim zaboravio. Duž jednog dugačkog zida stajao je pisaći sto sa dve stolice, jednom do druge, ceo naspramni zid zauzimao je krevet na sprat.

Pored njega je iz rupe u podu izvirao čunak od peći. „Ovo je Karlova i moja soba”, rekoh. Šenon klimnu ka krevetu na sprat. „A ko je spavao na spratu?” „Ja”, rekoh. „Zato što sam stariji.” Pređoh prstom preko prašine na naslonu jedne stolice. „Prebaciću danas svoje stvari ovamo, a vi uzmite veliku sobu.” Pogledala me je preneraženo. „Ali, Roju, stvarno nema smisla...” Trudio sam se da joj gledam u ono otvoreno oko. Nije li pomalo neobično što ima smeđe oči, a riđu kosu i kožu belu kao sneg? „Vas je dvoje, ja sam jedan, nije nikakav problem. Dogovoreno?” Još jednom je proletela pogledom po dečačkoj sobi. „Hvala ti”, rekla je. Poveo sam je u maminu i tatinu spavaću sobu. Tamo sam dobro provetrio. Bilo da neko smrdi ili miriše, ja ne volim da udišem ničiji miris. Osim Karlov. Čak i kad nije mirisao, Karl je mirisao kako treba. Mirisao je na mene. Na nas. Kada bi se zimi razboleo - a razboleo bi se svake zime - uvukao bih se kod njega u krevet. A mirisao bi kako treba uprkos tome što mu je koža bila prekrivena ustajalim znojem ili što je u ustima imao zadah od povraćanja. Udišući Karlov miris, privio bih se uz njegovo vrelo telo, koristeći toplotu koju je on gubio da se sam zgrejem. Tvoja temperatura, moj ogrev. Život u planini te nauči da budeš praktičan. Šenon priđe prozoru. Još nije bila otkopčala kaput. Verovatno joj je bilo hladno u kući. A tek je septembar. To nije obećavalo. Začuh da Karl vuče kofere uz usko stepenište. „Karl mi kaže da niste bogati”, rekla je. „Ali sav ovaj pogled pripada tebi i njemu.” „Tako je. Ali sve to su samo pasišta.” „Pasišta?” „Jalova zemlja”, reče Karl, koji se pojavio u dovratku zadihan, ali s osmehom na licu. „Pašnjaci za ovce i koze. Na visokoplaninskom imanju slabo šta možeš da gajiš. Kao što vidiš, nema baš ni šume. Ali mogli bismo da unapredimo skajlajn 4, a, Roju?” Klimnuh polako. Polako, jer sam kao dečak viđao starije seljake da tako klimaju glavom, kao da se iza tih namrštenih čela odvija nešto previše složeno da se brzo iskaže našim prostim, seljačkim jezikom, ako se uopšte i može iskazati. Osim toga, ti odrasli muškarci koji klimaju glavama izgledali su kao da među njima postoji nekakvo prećutno razumevanje, pošto se na jedno sporo klimanje često

odgovaralo istim takvim. A sada sam i sâm tako klimnuo, ne razumevajući taj postupak ništa bolje nego nekad. Naravno, mogao sam naprosto da pitam Karla, ali verovatno ne bih dobio odgovor. Zapravo, dobio bih gomilu odgovora, ali ne i onaj pravi. A možda nisam ni morao da pitam, ipak sam bio srećan što se vratio. Zato nisam nameravao da ga gnjavim s tim pitanjem odmah. Zašto se, kog đavola, vratio? „Roj je mnogo dobar”, reče Šenon. „Ustupio nam je ovu sobu.” „Računao sam da se nisi vratio da živiš u dečačkoj sobi”, rekoh. Karl klimnu. Polako. „Onda nisam preterao sa poklonom”, reče pružajući mi ogromnu kutiju. Odmah sam video šta je unutra. Beri. „Jebote, koliko mi je drago što te vidim, bato!”, reče Karl, a glas mu je zadrhtao. Prišao je da me opet zagrli. Sada me je svojski stegnuo. Uzvratio sam mu stisak. Primetih da mu je telo omekšalo, dobilo tapacirung. Koža obraza uz moj bila je opuštenija, malo me je i ogrebao bradom, iako se nedavno brijao. Vuneni sako, fino, gusto tkanje. I košulja - nikad pre to nije nosio. Čak je i govorio drugačije, gradski, onako kako smo mi pričali samo kada smo imitirali mamu. Ali nije mi to smetalo. Mirisao je kao i uvek. Na Karla. Odmaknuo me je od sebe, odmerio. Ženskasto lepe oči su mu se zacaklile. Jebiga, verovatno su se caklile i moje. „Kafa je provrela”, rekoh koliko-toliko postojanim glasom, pa pođoh niz stepenice. Kada sam te večeri legao u krevet, neko vreme sam osluškivao. Pitao sam se hoće li kuća zvučati drugačije sada kada u njoj živi još neko. Ali nije. Čulo se samo uobičajeno krckanje, štektanje i zviždanje. Osluškivao sam i da li se nešto čuje iz master bedruma. Iako se između soba nalazilo kupatilo, zvuk se lako pronosio, pa mi se učinilo da čujem glasove. Da li su pričali o meni? Da li je Šenon pitala Karla zašto je njegov stariji brat tako ćutljiv? Šta misli Karl, da li se Roju svideo čili kon karne koji je spremila? Da li se tom ćutljivom bratu stvarno dopao poklon koji se baš izmaltretirala da nabavi preko rodbine - istekla registarska tablica sa Barbadosa? Da li mi se dopala? A Karl joj je odgovorio kako je Roj uvek takav, prema svima, da mu samo treba vremena. A ona se zapitala da li je Roj ljubomoran na nju, pošto mu je preotela brata, jedinu osobu koju je imao na celome svetu. A Karl se nasmejao, pomilovao je po obrazu i rekao joj da se ne opterećuje takvim stvarima već prvog dana, da će sve leći na svoje mesto. A ona

mu je tad spustila glavu na rame i rekla mu da je sigurno u pravu, ali da joj je drago što Karl nije kao njegov brat. Čudo jedno kako se, u zemlji u kojoj je gotovo iskorenjen kriminal, ljudi stalno osvrću kao da se plaše da će ih neko opelješiti. Ili su se naprosto gonili. U maminom i tatinom krevetu. „Ko je bio gore?”, došlo mi je da pitam kad smo sutradan seli da doručkujemo. „Stariji?” I da vidim njihove zabezeknute face. A onda da izađem na svež jutarnji vazduh, sednem u auto, spustim ručnu, proverim da li je volan zaključan, i zaletim se u Kozju okuku. Spolja se začuo otegnut, prelep i žalostan ton. Zlatni vivak. Usamljeni stanovnik planine, mršava, ozbiljna ptičica. Ptičica koja te prati dok hodaš divljinom, koja te čuva - ali uvek sa bezbednog odstojanja. Kao da se plaši da stekne prijatelja, ali joj treba neko da čuje njenu pesmu o samoći.

2 Stigao sam na pumpu u pola šest, pola sata ranije nego inače ponedeljkom. Za kasom je stajao Egil. Izgledao je pospano. „Dobro jutro, šefe”, rekao je ravnodušno. Bio je poput vivka, imao je samo jedan ton. „Dobro jutro. Prometna noć?” „Ma kakvi”, rekao je praveći se da ne shvata da je moje pitanje bilo, što bi se reklo, retoričko. Znao sam ja dobro da nema gužve nedeljom uveče, pošto se vikendaši vrate u grad, to sam ga pitao zato što je oko pumpi bilo prljavo i puno đubreta. Na drugim benzinskim pumpama koje rade non-stop važi pravilo da noću radnici ne izlaze iz zgrade, ali ja mrzim nered, a klinci koji pumpu koriste kao pušionicu, restoran i mrestilište ostave tu gomilu papirnog đubreta, opušaka, a i pokoji iskorišćen kondom. Ali dokle god su sve njihove kobasice, cigarete i kondomi kupljeni na mojoj pumpi, ne pada mi na pamet da rasterujem svoje najvernije mušterije, nek oni slobodno sede u svojim voljenim kolima i posmatraju svet kako ih pretiče. Umesto toga, naredio sam noćnoj smeni da počisti kad se za to ukaže prilika. U klozetu za zaposlene sam okačio plakat da im bode oči kad sednu na šolju. URADI ŠTA SE MORA. SVE ZAVISI OD TEBE. URADI TO ODMAH. Iako je Egil po svoj prilici mislio da se to odnosi na kenjanje, dovoljno sam puta i usmeno pomenuo čišćenje i preuzimanje odgovornosti da bi se očekivalo da će čak i Egil shvatiti moju verbalnu fintu o prometnoj noći. Ali Egil nije bio samo pospan već je bio i priprost momčić od dvadeset godina kog su već toliko puta uhvatili na fintu da ga to više i nije potresalo. A kad već hoćeš da uhvatiš što više krivina, uopšte nije glupa taktika da se praviš kao da nisi shvatio ni ono što si shvatio. Egil, dakle, uopšte nije nužno bio glup. „Poranio si, šefe.”

Dovoljno da ne stigneš da počistiš pred kraj smene, pa da mislim kako je i tokom cele noći sve bilo tip-top. „Nisam više mogao da spavam”, odvratih. Prišao sam kasi i izdao komandu za kraj smene, čime se završio taj dan. U kancelariji je spremno zaštektao štampač. „Idi kući, spavaj.” „Hvala.” Ušao sam u kancelariju. Pogledah izveštaj o prometu kako je izlazio iz štampača. Nije izgledalo loše. Još jedna prometna nedelja. Naša magistrala možda nije najprometnija u zemlji, ali pošto nam je najbliža pumpa na čak trideset pet kilometara, predstavljamo pravu pustinjsku oazu za putnike, naročito za vikendaše koji se s malom decom vraćaju u grad. Malo dalje, uz breze, postavio sam dva stola i klupe s pogledom na Budalsko jezero gde su proždirali burgere, peciva i gazirana pića, što bi se reklo - za medalju. U proteklom danu prodali smo skoro trista slatkih peciva. Manje me je grizla savest zbog emisije ugljen-dioksida nego zbog sve te glutenske štete koju sam nanosio svetu. Preletevši pogledom preko lista, primetih da je Egil opet morao da baca neprodate kobasice. Šta da se radi, dešava se - mada je tih neprodatih bilo previše u odnosu na broj prodatih. Egil se u međuvremenu presvukao i pošao je ka vratima. „Egile?” Zastao je u mestu kao ukopan. „Da?” „Izgleda da je nekome bilo baš zabavno da razbacuje ubruse oko dvojke.” „Srediću to, šefe.” Osmehnuo mi se i otišao. Uzdahnuh. Nije lako pronaći valjanu radnu snagu u ovako malom selu. Oni pametniji odu u Oslo ili Bergen da studiraju, oni preduzimljiviji odu u Nutoden, Šijen ili Kongsberg da zarade. A za one koji ostanu, poput Egila, tržište rada i nije mnogo veliko. Ako bih ga otpustio, odmah bi prešao na socijalnu pomoć. A to mu ne bi pomoglo da jede manje kobasica, već bi samo stajao s druge strane pulta i plaćao da ih jede. Kažu da je gojaznost problem prvenstveno u seoskim sredinama. Razume se, lako je naći utehu u hrani kad dreždiš na benzinskoj pumpi, a svi koji svrate idu na neka druga mesta, kako zamišljaš, bolja mesta, u kolima koja nikad nećeš moći da priuštiš, s devojkama kojima se ne bi usudio ni da se obratiš, osim ako se baš napiješ kao svinja na seoskoj igranci. Zaključih da ću morati da popričam s Egilom. Kompaniju nisu zanimali Egili, već samo bilans. Dok je 1969. u Norveškoj bilo sedamsto hiljada automobila i četiri hiljade benzinskih pumpi, četrdeset pet godina

kasnije broj automobila se gotovo učetverostručio, a broj pumpi i - više nego prepolovio. To je teško palo i jednima i drugima. A pogledao sam, naravno, i statistike cele branše, i primetio sam da je i u Švedskoj i Danskoj polovina preživelih pumpi automatizovana i bez osoblja. U Norveškoj smo bili tu gde smo zbog rasutosti naseljenih mesta, ali jasno je da su i ovde radnici na benzinskim pumpama vrsta kojoj preti istrebljenje. Tačnije, već smo skoro istrebljeni - kad vam je poslednji put neko od nas natočio benzin? Naš posao je sad da vam utrapimo kobasice, koka-kolu, lopte na naduvavanje, ćumur, tečnost za stakla i flaširanu vodu koja nije ništa bolja od one iz česme, ali je doletela avionom, pa košta više i od filmova koje imamo u ponudi. Ali ne žalim se. Kada je lanac pumpi pokazao zanimanje za servis koji sam preuzeo kad sam imao samo dvadeset tri godine, nisu me izabrali zbog dve pumpe koje sam držao ispred, a ni zbog velike zarade, već zbog lokacije. Bili su zadivljeni što sam uopšte opstao, lokalni servisi su odavno bili izbrisani sa mape, pa su mi ponudili da vodim pumpu, kao i neku siću za plac. Verovatno sam mogao da izvučem više, ali se Opgardi ne cenjkaju. Tako sam se i pre tridesete osetio kao da idem u penziju. Od te siće koju su mi dali za plac napravio sam kupatilo u kući ne bih li se konačno preselio iz garsonjere koju sam sebi napravio u servisu. Plac je bio poveliki, pa kompanija nije rušila moj servis, već je sagradila prodavnicu pored njega, a staru perionicu adaptirala u novu, samouslužnu. Kad su se vrata zalupila za Egilom, setih se da nam je kompanija odobrila ugradnju automatskih vrata. Trebalo je da stignu naredne nedelje. Kompanija je bila zadovoljna našim poslovanjem, tako su se izrazili. Svake druge nedelje dolazio mi je šef prodaje, uvek nasmejan i pun glupih doskočica. Povremeno bi mi spustio ruku na rame i, tobož u poverenju, rekao da su zadovoljni. A zašto ne bi bili? Gledali su bilans. I znali su da se valjano i unosno opiremo istrebljenju. Uprkos tome što deo oko pumpi nije uvek bio tip-top tokom Egilovih smena. Petnaest do šest. Premazao sam pecivo koje se preko noći odmrzavalo i narastalo, a to me je podsetilo na ona lepa vremena kad sam iz kanala podmazivao motore. Opazih da perionici prilazi neki traktor. Pošto seljak bude oprao svoje vozilo, znao sam da će biti red na mene da perem pod. Kao upravnik benzinske stanice bio sam nadležan za sve - za zapošljavanje, računovodstvo, razgovore sa zaposlenima, bezbednost i sve tome slično, ali pogodite na šta upravniku pumpe odlazi najviše vremena? Na pranje. A pranju je za petama pecivo.

Osluškivao sam tišinu. Tačnije, tu nikad nije tiho, postoji jednolična, ustaljena simfonija zvukova koji ne prestaju pre nego što prođe vikend, vikendaši odu kućama, pa se ukinu noćne smene. Aparati za kafu, za pečenje kobasica, frižideri, zamrzivači. Svi oni neprekidno zuje, ali se istinski izdvaja samo toster u kojem grejemo zemičke za burgere. Ima nekakve topline u tom njegovom štektanju, pa kad bih zažmurio i sanjario o prošlosti, gotovo bih čuo brujanje motora. Prilikom poslednje posete šef prodaje mi je predložio da puštam tihu muziku u prodavnici. Kaže: istraživanja su pokazala da odgovarajući tonovi utiču na želju za kupovinom, ali i na glad. Klimnuo sam, polako, ali nisam ništa rekao. Volim kad je tiho. Uskoro će neko otvoriti vrata. Verovatno neki majstor, obično su oni ti koji dođu pre sedam ujutru da natoče benzin i kupe kafu. Opazih da onaj seljak toči subvencionisani dizel u traktor. Znao sam da će deo toga pretočiti u privatni auto kad stigne kući, ali to je bilo između njega i policije, mene se nije ticalo. Pogled mi je odlutao od pumpi preko magistrale i staza za bicikliste i pešake do jedne drvene kuće karakteristične za naše selo, dvospratnice zidane odmah posle rata, sa verandom koja je gledala na jezero i prozorima prašnjavim od saobraćaja. Na nju je bila zakucana ogromna reklama za šišanje i solarijum na osnovu koje bi prolaznik očekivao, što bi se reklo, simultano šišanje i sunčanje. U dnevnoj sobi onih koji tu žive. Nikad nisam video da tu zalazi bilo ko osim meštana, a svi u selu su znali gde živi Greta, pa mi svrha te reklame i nije bila najjasnija. Sada je ta Greta izašla do magistrale. Samo u majici i kroksicama, sigurno joj je bilo hladno. Dobro je pogledala levo i desno, a onda je prešla put ka našoj pumpi. Pre samo šest meseci jedan vozač iz Osla, koji je posle tvrdio da nije video znak za ograničenje od pedeset na sat, pokosio nam je nastavnika norveškog nešto dalje niz put. Benzinske pumpe u naseljenim mestima imaju i prednosti i mana. Prednost je ta što meštani svraćaju kod tebe po razne potrepštine, što postoji ograničenje od pedeset na sat, pa i putnici iz drugih mesta mogu naprečac da odluče da skrenu na pumpu. Dok sam držao i servis, pomagali smo i seoskim ugostiteljima pošto su nam dolazile mušterije koje tu ne žive, a trebaju im veće popravke, pa bi svraćale u kafanu da nešto pojedu ili iznajmile planinarske kolibe pored jezera. A mana je što je samo pitanje vremena kad ćeš izgubiti promet. Vozači više vole

dugačke deonice sa ograničenjem od devedeset na sat nego da usporavaju pred svakim selom. Nacrti za novi magistralni put koji bi zaobišao Us već su bili gotovi, ali nas je dosad spašavala geografija - Norveškim putevima je naprosto bilo preskupo da kopaju tunel kroz naše planine. Ipak, jednom će ga prokopati, bilo je to jednako izvesno kao i to da će Sunce razneti naš sistem u paramparčad za dve milijarde godina, s tim što će ovo prvo doći znatno ranije. Postaćemo stari put i to će značiti šut-kartu za sve nas koji zarađujemo od međugradskog saobraćaja, ali i po ostatak sela će posledice biti ravne onima kad nam Sunce bude zahvalilo na pažnji. Seljaci će i dalje musti krave i gajiti ono što hoće da raste na ovim visinama, ali šta ćemo mi ostali da radimo kad više ne bude magistralnog puta? Da šišamo jedni druge i da se pržimo u solarijumu? Vrata se otvoriše. Kad smo bili klinci, Greta je imala sivkast ten, a kosa joj je bila tanka i beživotna. Sada je i dalje bila siva, ali je nosila trajnu s kojom je, ako mene pitate, tek izgledala kao čudo. Naravno, nije ljudsko pravo da se bude lep, ali na sirotoj Greti je Tvorac baš cicijašio. Leđa, vrat, kolena, sve je bilo nekako iskrivljeno, pa je čak i ogromni, povijeni nos tu izgledao kao strano telo, na silu zariveno u njeno usko lice. Ali dok je Tvorac u pogledu nosa bio velikodušan, i te kako je škrtario na svemu ostalome. Obrve, trepavice, grudi, kukovi, obrazi i brada - Greta nije imala ništa od toga. Njene tanke usne ličile su na dve gliste. U mladosti je bojila te gliste jarkocrvenim karminom, što joj zapravo nije loše stajalo, ali je naprasno prestala da se šminka otprilike u isto vreme kada je Karl otišao iz sela. Doduše, postoji mogućnost da drugi ne vide Gretu Smit mojim očima, možda je ona privlačna na neki svoj način, možda je moj doživljaj njene unutrašnjosti bojio način na koji vidim njenu spoljašnjost. Ne kažem čak ni da je Greta Smit nepatvoreno zlo, siguran sam da postoji neka psihijatrijska dijagnoza koja bi bila, što bi se reklo, korektnija. „Danas baš šiba”, rekla je. Šibao je, verovatno, severni vetar koji je, jureći dolinom, uvek donosio miris glečera i podsećao na prolaznost leta. Greta je odrasla u našem selu, ali izraze poput tog šiba verovatno je pokupila od roditelja koji su se ovamo doselili sa severa zemlje. Držali su auto-kamp dok nisu bankrotirali, a sad su bili u invalidskoj penziji pošto su dokazali da oboje pate od retkog vida periferne neuropatije kao posledice dijabetesa, a koja ti navodno stvara utisak da stalno hodaš po srči. Gretina komšinica mi je rekla da ta neuropatija

nipošto nije zarazna, pa da to mora biti pravo statističko čudo. Ali statistička čuda se dešavaju svaki dan, pa sad Gretini roditelji obitavaju na drugom spratu te kuće, odmah iznad reklame za Gretin frizerskisalon isolarijum. „Čujem, vratio se Karl.” „Jeste”, rekoh, iako sam znao da se od mene ne očekuje da samo potvrdim već i da razradim temu. To mi nije padalo na pamet. Greta je imala nezdrav odnos prema Karlu. „Izvoli?” „A mislila sam da se snašao u Kanadi.” „Nekad se ljudi lepo snađu, ali se uzele kuće.” „Čujem, tamo je tržište nekretnina baš nepredvidivo.” „Da, cene skaču brzo, ili rastu nešto sporije. Jesi li za kafu? Slatko pecivo?” „Zašto bi se odrastao čovek vratio iz Toronta u naše selo?” „Sto ljudi, sto ćudi”, rekoh. Zagledala je moje bezizražajno lice. „Možda”, rekla je. „Ali čujem da je doveo i neku Kubanku?” Čovek bi lako mogao sažaljevati Gretu. Roditelji u invalidskoj penziji, nos kao udar meteora, bez mušterija, bez trepavica, bez muža, bez Karla i očito bez želje za bilo kim drugim. Ali bila je tu i ona zla potka koju otkriješ tek pošto neko drugi zagrebe ispod površine. Možda je to u skladu s onim Njutnovim zakonom da svaka akcija vodi odgovarajućoj reakciji, sav bol koji je njoj nanet morao je da se nanese i nekom drugom. Da je Karl u mladosti nije pojebao uz drvo tokom jedne seoske igranke, možda ne bi ispala takva. A možda i bi, uprkos svemu. „Kubanku”, ponovih brišući pult. „Zvuči kao cigara.” „Zar ne?” Nagnula se preko pulta kao da smo zaverenici koji dele politički neprihvatljive misli. „Mrka, lepa na dodir i... i...” Zapaljiva, naseo je moj mozak i protiv moje volje, iako sam samo želeo da joj gurnem pecivo u usta ne bih li zaustavio to proseravanje. „Smrdljiva”, smislila je naposletku. Glista se razvukla u kez, bila je zadovoljna tom, što bi se reklo, analogijom. „Samo što nije s Kube”, rekoh. „Nego s Barbadosa.” „Da, da”, na to će Greta. „Tajlanđanka, Ruskinja, sigurno je poslušna.” Poražen, shvatih da me je već vidno isprovocirala. „Šta si rekla?” „Da je sigurno mnogo lepa”, pobedonosno mi se iskezi Greta. Uzvrpoljio sam se. „Greta, šta zapravo hoćeš?” Greta prelete pogledom preko police iza mene. „Kevi trebaju nove baterije za daljinski.”

U to nisam poverovao, pošto je njena majka kupila baterije kod mene pre samo dva dana, cupkajući bolnim tabanima kao da stoji na lavi. Pružih Greti baterije i ukucah u kasu. „Šenon”, nastavi Greta odugovlačeći sa stavljanjem kartice u terminal. „Videla sam je na Instagramu. Je l’ joj nešto fali?” „Nisam primetio”, rekoh. „Ma daj, ko je još onako beo na Barbadosu? I šta joj je sa okom?” „Daljinski bi sad trebalo da radi kao sat.” Greta izvadi karticu iz terminala i ubaci je u futrolu. „Vidimo se, Roju.” Klimnuh, polako. Naravno da ćemo se videti, to važi za svakog u ovom selu. Ipak, pokušala je da mi saopšti i još nešto, pa sam zato klimnuo kao da sam razumeo, ne bih li izbegao usmeno saopštavanje. Vrata su se polako zatvarala za njom, ali nisu do kraja iako sam podmazao opruge. Bilo je već krajnje vreme da stignu ta nova, automatska. U devet sati mi je stigla radnica, pa sam imao vremena da počistim za onim traktorom. Kao što sam i očekivao, zatekao sam veliko grumenje zemlje i gline. Imao sam već pripremljen rastvor Fricovog industrijskog sredstva za čišćenje, koje uklanja skoro sve, pa sam zalio pod prisećajući se kako smo kao tinejdžeri mislili da nam se život može preokrenuti naglavačke svakog dana, a to se i dešavalo, svakog bogovetnog dana, kad me podiđoše nekakvi žmarci između lopatica, nalik na peckanje laserskog nišana koji snajperista uperi u tebe. Zato sam već očekivao tiho nakašljavanje i nisam se trgnuo, već samo osvrnuo. „Šta je tuda prošlo, grtalica za blato?”, upita pandur, a na tankim usnama mu je poskakivala cigareta. „Traktor.” Klimnuo je. „Čujem, vratio ti se brat.” Seoski policajac Kurt Ulsen bio je mršav, upalih obraza i sa dugim, kamiondžijskim brkovima i ručno zavijenom cigaretom u uglu usana. Nosio je uske farmerke i iste one čizme od zmijske kože iz kojih ni njegov otac nije izlazio. Uopšte, Kurt se sve više pretvarao u Sigmunda Ulsena, nekadašnjeg policajca koji je takođe imao dugu plavu kosu i mene uvek podsećao na Denisa Hopera u filmu Goli u sedlu. Kurt Ulsen je bio krivonog kako neki fudbaleri znaju da budu. Dve godine mlađi od mene, svojevremeno je bio kapiten lokalnog četvrtoligaša. Imao je solidnu tehniku i mozak za taktiku, a i izdržao bi da trči neprekidno

svih devedeset minuta uprkos tome što je pušio kao dve fabrike. Svi su govorili kako je trebalo da Kurt Ulsen igra u nekoj višoj ligi. Ipak, u tom slučaju bi morao da se odseli u veće mesto, uz rizik da sedi na klupi. Zašto bi menjao status lokalne zvezde zbog toga? „Karl je stigao juče”, potvrdih. „Kako si ti to saznao?” „Ovako.” Razvio je nekakav plakat i pokazao mi. Ugasih šmrk. „POSTANITE DEO NAŠE BAJKE!”, glasio je naslov. „VISOKOPLANINSKI HOTEL I SPA US.” Nastavio sam da čitam, pandur me nije požurivao. Bili smo približno istih godina, pa je možda i znao da imam ono što je razredni starešina proglasio „blagim vidom disleksije”. Kada je o tome izvestio moje roditelje, pomenuvši uzgred da je disleksija vrlo često nasledna, moj otac ga je odmah optužio da me je proglasio kopiletom. Ipak, tada je mama podsetila tatu na njegovog rođaka iz Osla Ulava, koji je bio skroz nepismen i loše prošao u životu. Kada je Karl čuo za to, ponudio se da mi bude mentor za čitanje, kako su to nazvali. Znao sam da je to iskreno želeo, da je bio spreman da uloži vreme i trud u to. Ali sam odbio. Ko još želi da mu mali bata bude učitelj? Plakat je bio pozivnica na skupštinu investitora u seoskom domu Ortun. Svi su dobrodošli, pisalo je. Prisustvo nije bilo obavezujuće, a služiće se kafa i vafle. Shvatio sam o čemu se radi i pre nego što sam stigao do imena i potpisa u dnu plakata. Eto zašto se Karl vratio kući. Iza imena - Karl Abel Opgard - pisalo je i zvanje. Master biznisa. Ni manje ni više. Nisam znao šta da mislim o tome, ali mi je već smrdelo na nevolje. „Ovo je zalepljeno na sva autobuska stajališta i na sve bandere uz magistralu”, reče pandur. Očigledno je i Karl bio poranio tog jutra. Policajac je zavio plakat. „A pošto nije tražena dozvola, ovo se kosi sa paragrafom 33 Zakona o putevima. Možeš li mu reći da poskida plakate?” „Zašto mu ti ne kažeš?” „Nemam njegov broj telefona, a...” Gurnuo je plakat ispod miške i zadenuo palčeve za kaiš na uskim leviskama. Klimnuo je u pravcu severa. „Mrzi me da vozim čak tamo. Možeš li ti da mu kažeš?” Klimnuh polako gledajući onamo kuda je pandura mrzelo da se vozi. Od benzinske stanice nije se videlo naše imanje, već se samo nazirala Kozja okuka i sivo polje na vrhu litice. Kuća se nalazila iznad i

iza toga, na zaravni, pa se nije videla od pumpe. Ipak, sad nešto ugledah gore. Nešto crveno. I odmah shvatih šta je to. Zastava. Jebote, Karl je digao norvešku zastavu u jedan običan ponedeljak. Zar nije to radio kralj kad boravi u dvoru? Jebote, kad nisam tad pukao od smeha. „Neka traži dozvolu.” Pandur pogleda na sat. „Pa ćemo videti.” „U redu.” „U redu.” Pandur prinese dva prsta uz obod kaubojskog šešira koji nije nosio, a trebalo je. Obojica smo dobro znali da će proći čitav dan dok plakati ne budu poskidani i da će za to vreme oni već ispuniti svoju svrhu. I ko ne bude video pozivnicu, čuće za nju od drugih. Okrenuo sam se i ponovo uključio šmrk. Međutim, i dalje sam osećao peckanje između lopatica. Kao i svih tih godina. Ulsenova sumnja mi je polako ali sigurno gorela kroz odeću, kroz kožu, kroz meso. Ali ju je zaustavila kost. Zaustavile su je volja i izdržljivost. Zaustavio ju je manjak dokaza i činjenica. „Šta je ovo?”, začuo se glas Kurta Ulsena. Osvrnuh se, tobož iznenađen što je on još tu. Pokazao je glavom metalnu rešetku u betonu kroz koju se slivala voda. I nerastvorene komadiće nečeg koje je ona zadržala. „Otkud znam”, rekoh. Pandur čučnu. „Krv”, rekao je. „Ovo je meso.” „Sto posto”, rekoh. Pogledao me je. Od cigarete mu je ostao samo užareni opušak. „Los”, rekoh. „Kad udare losa, ostane im svakakvih gadosti na rešetki, pa onda dođu ovamo da speru.” „Zar nisi rekao da pereš od traktora, Roju?” „Onda je od nekog auta koji je prošao noćas”, rekoh. „Mogu da pitam Egila ako si mislio da ...” - pandur poskoči kad sam uperio šmrk u onaj komadić mesa koji se otkačio i odleteo na beton - „... sprovedeš istražni postupak.” Kurt Ulsen sevnu pogledom. Očistio je farmerke iako su bile suve. Ne znam da li je onomad namerno tako rekao. Da se mora pokrenuti istražni postupak. Nisam imao ništa protiv Kurta Ulsena, bio je tip na mestu i samo je radio svoj posao. Ali imao sam mnogo toga protiv njegovog istražnog postupka. Uz to, nisam bio ubeđen da bi dizao prašinu zbog tih plakata da na njima nije pisalo prezime Opgard. Kad sam se vratio u prodavnicu, unutra sam zatekao dve tinejdžerke.

Jedna je bila Julija, koja je zamenila Egila na kasi. Druga, mušterija, bila mi je okrenuta leđima. Pognute glave, čekala je i nije joj padalo na pamet da se osvrne zato što je neko otvorio vrata. Ipak, zaličila mi je na malu Muovu, limarevu ćerku. Nataliju. Viđao sam je povremeno u društvu mladih nerasta ispred pumpe: dok je Julija bila otvorena, glasna i, što bi se reklo, priprosta, Natalija Mu je imala osećajno, ali nekako zatvoreno, bezizražajno lice, kao da je očekivala da će svako osećanje koje se očita na njemu biti povod za gaženje ili podsmeh. Takve su to godine. Doduše, valjda je i ona sad krenula u srednju školu? Kako bilo, shvatio sam o čemu se radi, nanjušio stid, a potvrdu sam dobio kada mi je Julija mahnula pokazujući glavom ka polici na kojoj su stajale pilule za dan posle. Stvar je bila u tome što je Julija imala samo sedamnaest godina, pa nije smela da prodaje duvan i lekove. Ušao sam za pult, spreman da Muovoj maloj prekratim muke. „’Ela uan’?”, upitah spuštajući belu kutijicu ispred nje na pult. „A?”, reče Natalija Mu. „Tvoja pilula za dan posle”, nemilosrdno joj pojasni Julija. Ukucao sam cenu provukavši svoju karticu kako bi se videlo da je prodaju obavilo odraslo i, valjda, odgovorno lice. Muova mala pobeže iz radnje. „Spava s Trun-Bertilom”, tada će Julija pucnuvši žvakom. „On ima preko tri banke, ženu i decu.” „Mnogo je mlada”, rekoh. „Šta to znači?” Julija me pogleda. Čudo jedno, nije bila krupna, ali je sve na njoj bilo krupno: kovrdže, grube šake, teške grudi pod širokim ramenima. Skoro pa vulgarno pune usne. I oči - krupne, plave, koje su sad neustrašivo dočekale moj pogled. „Nije previše mlada da spava s tipom od trideset i nešto.” „Mlada je da uvek donosi pametne odluke”, rekoh. „Ima vremena da nauči.” Julija frknu. „Od pilule za dan posle neće naučiti da misli unapred. Ali to što je neka devojka mlada ne znači da ne zna šta hoće.” „Možda si u pravu.” „Ali kad izigravamo nevinašca kao ona, onda nas vi muškarci sažaljevate. Baš kao što i želimo.” Nasmejala se. „Vrlo ste jednostavni.” Navukao sam rukavice i počeo da mažem sendviče. „Imate li vi nekakvo tajno društvo?”, upitah. „A?” „Društvo svih žena koje misle da znaju kakve su sve žene. Da li

pričate jedna drugoj kako funkcionišete, pa onda svaka ima potpun uvid? Pošto ja mislim da o drugim muškarcima ne znam ama baš ništa. Ima tu svega živog. Najviše četrdeset posto onoga što mislim da znam o nekom muškarcu pokaže se kao tačno.” Poredao sam salamu i jaja koja su nam stizala već isečena na krugove. „I to za nas, koji smo tako jednostavni. Zato moram da vam čestitam što sto posto kapirate celu drugu polovinu čovečanstva.” Julija je ćutala. Primetio sam da guta pljuvačku. Verovatno sam bio neispavan, pa sam zbog toga uhvatio da preslišavam jednu običnu klinku. Koja je napustila srednju školu, prerano počela da radi sve što ne valja i još nije stigla da uradi ništa što valja. Ali još je bilo vremena. Imala je etitjud 5, što bi tata rekao, bila je buntovnica, ali joj je i dalje pre trebalo više ohrabrenja nego otpora. Trebalo joj je i jednog i drugog, ali prvenstveno ohrabrenja. „Ulaziš u štos sa menjanjem guma”, rekoh. Iako je bio tek septembar, prethodnog vikenda je pao sneg kod vikendica gore na goleti. A iako nismo prodavali gume niti smo reklamirali zamenu, dešavalo se da nam se pojave ljudi iz grada u svojim velikim džipovima i da preklinju za pomoć. Muškarci ništa manje od žena. Naprosto ne znaju da urade ni najosnovniju, najpraktičniju stvar. Pocrkaće u roku od nedelju dana kad sunčeva oluja bude izbacila sve električne uređaje iz igre. Julija se osmehnula. Sad mi je izgledala i previše srećno. Promenljive su to prilike. „Tipovi iz grada misle da je sada klizavo”, rekla je. „A zamisli šta će reći kad stigne prava zima, minus dvajes’, trijes’.” „Tad će biti manje klizavo”, rekoh. Pogledala me je zbunjeno. „Led je klizaviji što je bliži tački topljenja”, rekoh. „Najklizaviji je na tačno minus sedam stepeni. Zato se na klizalištima trude da postignu tu temperaturu. A ne klizamo se, kao što se nekad mislilo, po nevidljivo tankom sloju vode koja se otopi od pritiska i trenja, već po gasu koji nastaje zbog oslobađanja molekula na tim temperaturama.” Gledala me je s beskrajnim divljenjem. „Roju, otkud ti znaš sve te stvari?” Naravno, sad sam se osetio kao one magarčine koje inače ne podnosim, što se razbacuju nasumičnim i površno stečenim informacijama. „Piše u ovim novinama što prodajemo”, rekoh pokazavši joj policu

na kojoj je Ilustrovana nauka stajala pored magazina o automobilima, brodovima, lovu i ribolovu, pored Istinitih zločina i - na zahtev šefa prodaje - modnih časopisa. Ali Julija mi nije dozvolila da se tek tako povučem sa pijedestala: „Znaš šta, ja ne mislim da je trideset godina matoro. Svakako je bolje od ovih balavaca od dvadeset i nešto koji misle da su muškarci samo zato što imaju vozačku.” „Julija, ja imam preko trideset.” „Stvarno? A tvoj brat?” „Trideset pet.” „Natočio je ovde juče”, rekla je. „Ti juče nisi radila.” „Sedela sam sa drugaricama u kolima kod Žgolje. On nam je rekao da je to tvoj brat. A znaš šta su rekle moje drugarice? Da ti je brat DILF.” Oćutah. „A znaš šta? Meni si više ti DILF.” Pogledah je prekorno. Samo se iscerila, jedva primetno ispravila leđa i zabacila široka ramena. „DILF znači.. „Hvala, Julija, ali mislim da sam razumeo šta znači. Eno ga Asko, treba da obaviš prijem robe.” Na benzinsku stanicu skrenuo je kamion za dostavu. Kisela voda, slatkiši. Julija ga pogleda sa dobro uvežbanim pogledom kao da će umreti od dosade. Naduvala je žvaku da pukne, zabacila glavu i izašla.

3 „Ovde?”, upitah s nevericom gledajući naša pasišta. „Ovde”, reče Karl. Stene, vres. Golet i vetrometina. Fantastičan pogled, razume se - na sve strane plavi planinski vrhovi i svetlucav odraz sunca u jezeru. Pa opet. „Trebaće ti put”, rekoh. „Voda, kanalizacija, struja.” „Znam.” Karl se nasmejao. „Jebote, kako... kako se održava nešto što je na vrhu planine?” „Neviđeno, zar ne?” „I predivno”, reče Šenon. Stajala je iza nas prekrštenih ruku i cupkala u crnom kaputu. „Biće predivno.” Vratio sam se s pumpe nešto ranije i odmah sam pitao Karla za plakate. „Pa jebote, zašto mi nisi ništa rekao?”, pitao sam ga. „Jesi li svestan koliko su me danas davili?” „Koliko? Kakve su reakcije?”, pitao me je i tad shvatih da ga u potpunosti zabole što me je zaobišao i prešišao. „Jebote”, ponovih. „Zašto mi nisi rekao da si se zbog toga vratio?” Karl mi je prebacio ruku preko ramena i uputio onaj svoj prokleti, srdačni osmeh. „Nisam hteo da čuješ samo pola priče, Roju. Nisam hteo da smišljaš sto zamerki, jer si rođeni skeptik, znaš da jesi. Ali sad ćemo da jedemo, pa ćeš čuti celu priču, važi?” I, priznajem, odobrovoljio sam se. Ponajpre zato što me je, prvi put otkako nema mame i tate, na stolu dočekao spremljen ručak kad sam se vratio s posla. Pošto smo proždrali taj ručak, Karl mi je pokazao nacrte za hotel. Izgledao je kao iglo na površini Meseca. Samo što su po ovom Mesecu trčkarali irvasi. Arhitekta je od pozadine dodao samo ta dva irvasa i mahovinu, inače je sve izgledalo pusto i dosta moderno. Začudo,

svidelo mi se, verovatno zato što je hotel više ličio na benzinsku pumpu na Marsu nego na komforno odmaralište. Mislim, ljudi obično od takvih mesta očekuju više topline i raskoši, starinsku arhitekturu, rustične ukrase, travu na krovu ili vikinški dvor, ko će ih znati. Onda smo otpešačili kratak kilometar od kuće do zamišljenog placa gde je popodnevno sunce peklo vres i uglačani granit na planinskim vrhovima. „Vidiš li kako se uklapa u pejzaž”, reče Karl ocrtavajući rukom po vazduhu obrise hotela koji smo gledali u trpezariji. „Treba se rukovoditi okruženjem i funkcijom, a ne očekivanjima gostiju kako hotel na vrhu planine treba da izgleda. Ovaj hotel će oblikovati predstavu o arhitekturi, a ne povlađivati ukusu većine.” „Dobro”, rekoh, a zvučao sam verovatno onoliko sumnjičavo koliko sam i smatrao da je osnovano. Karl mi je objasnio da će hotel imati dvesta soba na površini od jedanaest hiljada kvadratnih metara. Mogao je da bude gotov samo dve godine od prvog zamaha ašovom. Tačnije, od prvog paljenja dinamita, tu nije bilo mnogo zemlje da se kopa. Prema, kako se Karl izrazio, „najcrnjim” procenama, sve to bi koštalo četiristo miliona. „Otkud tebi četiristo miliona?” Odgovorio je i pre nego što sam završio rečenicu: „Od banke.” „Od Uske štedionice?” „Ma ne.” Nasmejao se. „Nisu oni dovoljno veliki. Od Norveške banke, u gradu.” „A zašto bi oni dali četiristo miliona za ovo...” Nisam rekao „ludilo”, ali pošto očekivane reči - hotel, projekat - nisu srednjeg roda, bilo je valjda jasno šta sam hteo da kažem. „Zato što nećemo napraviti akcionarske društvo, već ortačko.” „Ortačko?” „Društvo sa solidarnom odgovornošću. Ljudi u selu nemaju para, ali su vlasnici imanja i zemlje na kojoj žive. Ne moraju ništa da plate da bi učestvovali u ortačkom društvu. A svi koji učestvuju, mali i veliki, imaće jednak udeo i jednako će zaraditi. Mogu samo da se zavale u fotelju i ubiraju plodove. A banka će da izbalavi na mogućnost da finansira ovu stvar, jer bolju hipoteku neće dobiti. Bukvalno ćemo založiti celo selo.” Počešah se po glavi. „Hoćeš da kažeš, ako sve ode dođavola... ?” „Onda svaki ortak duguje samo svoj udeo. Ako nas je sto, a društvo bankrotira sa dugom od sto hiljada kruna, ni ti niti bilo koji drugi ortak

ne mora da ispljune više od hiljadu kruna. A sve i ako neko ne bude mogao da skupi toliko, to nije tvoj problem, već poveriočev.” „Au.” „Fenomenalno, zar ne? Dakle, što nas bude više, to je lični rizik manji. Doduše, utoliko manji će biti i pojedinačni profit kad ovo eksplodira.” Bilo mi je teško to da pojmim. Privredno društvo u koje ne moraš da uložiš ni krune, a zaradiš ako sve prođe kako treba. A ako sve ode dođavola, onda plaćaš samo svoj deo duga. „Dobro”, rekoh pokušavajući da pronađem gde se tu krije kvaka. „Ali zašto si ih pozvao na skupštinu investitora kad ne treba da investiraju pare?” „Zato što, složićeš se, investitor zvuči lepše nego ortak.” Karl je zadenuo palčeve za pojas i izmenio glas: „Nisam ti ja običan seljak, ja sam ti investitor, bajo.” Zacerekao se. „Čista psihologija. Kad se deo sela bude uortačio s nama, ostali neće moći da podnesu to što će njihove komšije kupiti audije i pričati da su vlasnici hotela, a da oni izvise. Radije će rizikovati da izgube koju krunu, dokle god komšija radi isto to.” Klimnuh, polako. Taj deo psihologije je možda i pogodio. „Projekat je solidan, ali biće čupavo da se pokrene lavina.” Karl šutnu stenu pod nama. „Da se prvi komituju 6, i da tako stave i ostalima do znanja koliko projekat može biti unosan. Ako to postignemo, svi će se priključiti i stvar će rasti sama od sebe.” „Razumem. A kako si mislio da ubediš te prve?” „Misliš, kad ne uspevam da ubedim ni rođenog brata?” Opet mi je uputio onaj dragi, iskreni osmeh sa tužnim pogledom u očima. „Dovoljan je i samo jedan”, dodao je pre nego što sam morao da mu odgovorim. „A ko bi to bio?” „Ovca predvodnica. Os.” Naravno. Bivši predsednik opštine. Otac Mari Os. Zadržao se na čelu opštine preko dvadeset godina, čvrstom rukom je vodio našu socijaldemokratsku zajednicu u dobru i zlu sve dok sam nije rešio da je dosta. Imao je sad preko sedamdeset godina i verovatno se posvetio svom imanju, mada bi povremeno objavio nešto u Uskim novinama, a ljudi bi to čitali. Čak i oni koji prvobitno nisu delili njegovo stanovište tada bi razmotrili stvar iz drugog ugla. Prosvećeni rečitošću starog predsednika opštine, njegovom mudrošću i neospornom sposobnošću

da uvek donese pravu odluku. Ljudi su najozbiljnije verovali da vlasti nikad ne bi progurale plan da magistralni put zaobiđe selo da je Os ostao na čelu opštine, Os bi uspeo da im predoči kako će takva promena uništiti sve, oduzeti selu sve dodatne prihode koje mu je donosio međugradski promet, izbrisati celu jednu opštinu sa mape, napraviti od nje grad duhova u kojem će ostati samo tvrdoglavi i subvencionisani seljaci pred penzijom. Neko je čak pokrenuo inicijativu da - umesto sadašnjeg predsednika opštine - Os povede delegaciju u prestonicu i urazumi ministra infrastrukture. Pljunuh. Da odmah objasnim, na jeziku prekaljenog seljanina to je značilo upravo suprotno od sporog klimanja glavom - da se ne slažem. „Misliš, dakle, da Os samo čeka da stavi svoje imanje pod hipoteku zbog jednog planinskog hotela i spa centra? Da će staviti sudbinu u ruke tipu koji je prevario njegovu ćerku i pobegao preko bare?” Karl odmahnu glavom. „Ništa nisi shvatio, Roju. Os je mene obožavao, ne samo kao budućeg zeta nego kao sina kog nikad nije imao.” „Karle, tebe su svi obožavali. Ali pošto si nagnao njenu najbolju...” Karl me pogleda prekorno, pa nastavih tiše uverivši se da me Šenon - koja je čučnula u vres da nešto pogleda - neće čuti. „...drugaricu, onda si malo izgubio na popularnosti.” „Os nikad nije saznao za mene i Gretu”, reče Karl. „Zna samo da me je njegova ćerka šutnula.” „Stvarno?”, upitah s nevericom. Kad sam malo bolje razmislio, to mi je ipak zazvučalo nešto verovatnije. Mari je uvek vodila računa o fasadi, pa me nije začudilo što joj je bilo draže da zvanična verzija njenog raskida s najboljim frajerom u selu glasi da je ona njega šutnula, pošto bi onda svi između redova pročitali da je želela nekog ko je bolji od brđanina s Opgarda. 7 „Čim je Mari raskinula sa mnom, Os me je pozvao da mi kaže koliko mu je žao zbog toga”, nastavi Karl. „Pitao se možemo li da izgladimo taj nesporazum do kojeg je došlo, pričao mi kako su i on i žena imali teških trenutaka, ali su, eto, ostali zajedno sve ove godine. Odgovorio sam mu da bih i ja to voleo, ali da sad moram da se sklonim na neko vreme. Rekao mi je da me razume, čak mi je i pomogao. Imao sam dobre ocene u školi, to je znao preko Mari, pa je ponudio da mi sredi stipendiju u Americi.” „U Minesoti? Os ti je to sredio?” „Znao je neke ljude iz tamošnjeg Norveškog društva.”

„Nikad mi to nisi rekao.” Karl slegnu ramenima. „Bilo me sramota. Pustio sam ga da mi pomogne, a nije znao da sam mu prevario ćerku. Doduše, mislim da je imao i svoj interes, valjda se nadao da ću se vratiti sa diplomom da osvojim princezu i pola kraljevstva.” „A sad očekuješ da će ti ponovo pomoći?” „Ne meni”, odvrati Karl. „Nego selu.” „Naravno.” Klimnuo sam. „Selu. Otkad ti gajiš tako nežna osećanja prema selu?” „A otkad si ti tako hladan i ciničan?” Osmehnuo sam se. Mogao sam da mu odgovorim tačnim datumom. Od one noći koju sam privatno prozvao Fricovom. Karl udahnu. „Nešto se promeni kad se nađeš na drugoj strani planete i zapitaš se ko si i šta si. Gde su ti koreni, odakle si potekao. Ko su tvoji.” „Pa si zaključio da su ovi tamo dole tvoji?”, klimnuo sam prema selu nekih hiljadu metara ispod nas. „Kako je, tako je. To ti je kao nasledstvo kojeg ne smeš da se odrekneš, jer će ti se vratiti, hteo, ne hteo.” „Jesi li zato počeo da pričaš po gradski? Bežao si od našeg nasledstva?” „Nisam. To sam nasledio od mame.” „Mama je tako govorila zato što je predugo čistila kuće po gradu, a ne zato što je to bio njen govor.” „Onda recimo da baštinim njenu prilagodljivost”, tada će Karl. „Minesota je puna Norvežana, a potencijalni investitori su me ozbiljnije shvatali kada bih pričao kao obrazovan svet.” To je rekao kroz nos, oponašajući maminu afektirano otmenu intonaciju. Zasmejali smo se. „Verovatno će mi se vremenom vratiti naš govor”, nastavi Karl. „Odavde sam. I to više sa Opgarda nego iz Usa. A od svih mojih, ti si najviše moj, Roju. Ako nas magistrala zaobiđe, a selo ne dobije nešto novo što bi mu obezbedilo promet, i tvoja benzinska pumpa će...” „Nije to moja pumpa, Karte, ja samo radim na njoj. Mogu da budem upravnik benzinske stanice i bilo gde drugde, kompanija ima petsto filijala, ne moraš mene da spašavaš.” „Dužan sam ti to.” „Rekao sam da ne moraš...” „Moram. Znam šta ti treba. Očajnički ti treba da imaš svoju sopstvenu pumpu.”

Zaćutah. Dobro, dotukao me je. Ipak mi je bio brat. Niko me nije poznavao bolje od njega. „A ako ova stvar uspe, Roju, imaćeš kapitala za to. Kupi je ovde ili bilo gde drugde.” A štedeo sam. Štedeo sam svaku krunu koja mi ne bi otišla na struju za podgrevanje smrznutih pica kad nisam ručavao na pumpi, na benzin za volvo i na kakvo-takvo održavanje kuće. Već sam se raspitivao u kompaniji da li bi mi prodali ovu pumpu, da li bi mi prodali franšizu. Nisu se naročito protivili, pošto su znali da promet može nestati. Ali cena nije pala onoliko koliko sam se nadao, što je, paradoksalno, bila moja krivica - naprosto smo previše dobro poslovali. „Ako bih se uortačio s tobom...” „Da!” Karl je, sebi svojstveno, već slavio kao da sam pristao na sve. Iznervirano odmahnuh glavom. „Trebaće ti dve godine da izgradiš hotel. I bar još dve godine dok hotel ne počne da zarađuje. Ako ne ode sve dođavola. A i da ne ode, ako u tom periodu budem mogao da kupim pumpu, i zatreba mi kredit od banke, tamo će mi reći ’a ne, već si do guše u dugovima sa ortačkim društvom’.” Zapazih da je Karla mrzelo čak i da me ispravlja u tom proseravanju. Koja bi mi još banka, sa ortačkim društvom ili bez njega, dala kredit da kupim benzinsku pumpu koja će sasvim izvesno zaglibiti u govna. „Učestvovaćeš u izgradnji hotela, Roju. Ali osim toga, dobićeš pare za pumpu i pre nego što iskopamo temelje.” Pogledao sam ga. „Kako to misliš, jebote?” „Ortačko društvo će morati da otkupi plac za zidanje hotela, a čiji je to plac?” „Tvoj i moj”, rekoh. „Pa šta? Ko se još obogatio od hiljadu kvadrata gole stene?” „Zavisi ko odredi cenu”, tada će Karl. Iako ne važim za tupavog u logičnim i praktičnim pitanjima, moram priznati da mi je trebalo nekoliko sekundi da shvatim. „Hoćeš reći...” „Hoću reći da ja radim opis projekta. To znači da ja određujem stavke u budžetu koje ću izneti na skupštini investitora. Naravno, ne mogu da falsifikujem cenu placa, ali ako stavimo, recimo, dvadeset miliona...” „Dvadeset miliona!” Izbezumljeno zamahnuh rukom ka ljubičastom vresu. „Za ovo?”

„... to će biti dovoljno mala stavka u odnosu na ukupnih četiristo miliona, a možemo je rasturiti na više delova: prilaz sa pripadajućom površinom, parking, plac za sam temelj...” „A ako te neko pita za cenu po kvadratu?” „Reći ću kako jeste, nismo divljaci.” „Nego šta smo...” Odjednom zaćutah. Smo? Kako sam se i ja našao u toj priči? Dobro, nema sad vremena za cepidlačenje. „Šta smo onda?” „Biznismeni koji znaju pravila igre.” „Igre? Karle, ovo ovde su seljaci koji nemaju pojma!” „Misliš, naivne seljačine? Pa mi to bar znamo, kad smo odrasli ovde.” Pljunuo je. „Kao kad je tata kupio kadilak. To ih je baš potreslo, zar ne?” Lukavo se osmehnuo. „Ovaj projekat će svima dići cenu placeva, Roju. Kad isplatimo hotel, pokrećemo drugu fazu. Ski-staze, kolibe i stanove. E, tu je prava lova. Zašto onda da prodamo plac po nižoj ceni, kad znamo da će eksplodirati - a mi lično ćemo se postarati za to. Nećemo nikog zeznuti, Roju, samo ne moramo baš na sva zvona da objavimo da su prve milione pokupila braća Opgard. Dakle...” Pogledao me je. „Hoćeš li te pare za pumpu ili ne?” Zamislio sam se. „Idem da pišam, a ti razmisli.” Karl mi je, dakle, dao onoliko vremena koliko je potrebno za pražnjenje bešike da odlučim hoću li prodati dedovinu, zemlju koja je bila u našoj porodici već četiri generacije. Po ceni koja bi u normalnim okolnostima predstavljala pravu otimačinu. Nisam ni morao da razmišljam. Jebe mi se za dedovinu, naročito u mojoj porodici, a reč je o kršu koji nema nikakvu sentimentalnu niti bilo kakvu drugu vrednost ukoliko neko ne bi naprasno otkrio nekakvu retku rudu u tim stenama. A ako je Karl bio u pravu i ti milioni koje bismo mi uzeli budu samo šlag na torti od koje će svi ortaci iz sela dobiti po parče, nisam imao problem s tim. Dvadeset miliona. Deset meni. Za deset miliona može da se kupi baš dobra pumpa. Najviši standardi, dobra lokacija, i bez kredita. S automatizovanom perionicom. I ekspres restoranom. „Roju?” Osvrnuh se. Od vetra nisam čuo kada je Šenon prišla. Pogledala me je. „Mislim da joj nešto fali.” Načas pomislih da misli na sebe, izgledala je neuredno i smrznuto, sa krupnim smeđim očima pod starom pletenom kapom koju sam ja

nosio kao dečak. Onda primetih da drži nešto između dlanova. Rastvorila ih je. Bila je to ptičica. Crna kapica na beloj glavi, svetlosmeđ vrat. Dovoljno mrtve boje da mora biti mužjak. Izgledao je beživotno. „Planinski zujavac”, rekoh. „Ležao je tamo”, rekla je uperivši prstom u udubljenje u vresu gde ugledah jaje. „Umalo ga nisam zgazila.” Čučnuh da dotaknem jaje. „Da, planinski zujavac će ležati na jajima i pre će dozvoliti da ga zgaziš nego da žrtvuje jaja.” „Mislila sam da ptice polažu jaja u proleće, tako je bar u Kanadi.” „Da, ali se iz ovog ništa nije izleglo zato što je uginulo. Samo ovaj mučenik to nije shvatio.” „Shvatio?” „Da, mužjaci zujavca leže na jajima i podižu ptiće.” Ustao sam i pomilovao po grudima ptičicu koju je držala u rukama, napipao brze otkucaje srca. „Sada se samo pravi da je mrtav da skrene pažnju sa jaja.” Šenon se obazrela. „Ali gde su jaja? I gde je ženka?” „Ženka se negde goni.” „Goni?” „Pari se. Ima seks.” Pogledala me je nepoverljivo. .„Zar ptice imaju seks i kad nije vreme parenja?” „Šalio sam se, ali nadajmo se da je tako”, rekoh. „Kako bilo, to se zove poliandrija.” Pomilovala je ptičicu po leđima. „Mužjak koji se žrtvuje za potomstvo, koji drži porodicu na okupu čak i kad ga majka vara s drugim. Zaista retkost.” „Poliandrija zapravo nije baš to”, rekoh. „Već...” „Bračna zajednica jedne žene i više muškaraca”, dovršila je. „Stvarno?”, rekoh. „Da. Postoji u raznim delovima sveta, ali je naročito česta u Indiji i na Tibetu.” „Otkud...” Htedoh da pitam otkud ona to zna, ali dovrših ovako: „Otkud im to?” „Obično su ti muškarci braća, a uzmu jednu ženu da se ne bi delilo porodično imanje.”

„Nisam to znao.” Izvila je glavu u stranu. „Možda znaš više o pticama nego o ljudima?” Oćutah. Nasmejala se i bacila pticu u vazduh. Ptica razvi krila i odlete pravo od nas. Pratili smo je pogledom dok nisam krajičkom oka spazio da se nešto mrda pored mene. Odmah pomislih da je zmija. Osvrnuh se i ugledah crnu prugu kako vijuga prema nama niz granit. Podigoh pogled i spazih Karla na vrhu stene kako gleda odozgo kao kip Hrista nad Rio de Žaneirom. I dalje je pišao. Uzmakao sam u stranu i nakašljao se. Tad je i Šenon ugledala potočić mokraće, pa se i ona sklonila. Potočić je nastavio da se sliva ka selu. „Kako ti zvuči dvadeset miliona kruna za ovaj plac?”, upitah. „Zvuči mi kao velike pare. Šta misliš, gde mu je gnezdo?” „To je dva i po miliona američkih dolara. Zidamo kuću sa dvesta kreveta.” Osmehnula se, okrenula i pošla nazad putem kojim smo došli. „Nije to malo. Ali zujavac je ovde zidao pre nas.” Struja je nestala baš kad sam se spremao da legnem. Još sam bio u kuhinji i pregledao promet koji sam ištampao. Pokušavao sam da procenim na koji bi način kompanija sračunala buduće zarade i odredila cenu benzinske stanice pri eventualnoj prodaji. Došao sam do toga da bi mi deset miliona bilo dovoljno ne samo za desetogodišnju franšizu već i za ceo paket, sa sve zgradom i placom. Pumpa bi stvarno postala moja. Ustao sam i pogledao dole ka selu. I tamo je bio mrkli mrak. Dobro je, onda problem nije bio kod nas. Prešao sam dva koraka do vrata ka dnevnoj sobi, otvorio ih i provirio u mrkli mrak. „Ćao”, pokušah. „Ćao”, odgovoriše mi Karl i Šenon uglas. Napipao sam put do mamine stolice za ljuljanje. Seo sam, a drveni pod krenu pod ljuljaškom. Šenon se zakikotala. Popili su po čašicu. „Izvinjavam se zbog ovoga”, rekoh. „Nije do nas, već do... njih.” „Meni ne smeta”, reče Šenon. „Kad sam bila mala, stalno nam je nestajala struja.” „Zar je Barbados siromašan?”, upitah u mrak. „Nije”, odvrati Šenon. „Barbados je među najbogatijim karipskim ostrvima, ali tamo gde sam ja odrasla stalno su... ovaj, kako se kaže cable hooking na norveškom?”

„Mislim da ovde nemamo reč za to”, reče Karl. „Krali su struju tako što se prikače na banderu, pa cela mreža postane nestabilna. Navikla sam se na to - znaš, da sve može nestati u bilo kom trenutku.” Učinilo mi se da ne priča samo o struji. Možda i o kući, o porodici? Nije odustala dok nije pronašla gnezdo zujavca i zabola štap u zemlju da ga sledeći put slučajno ne zgazimo. „Pričaj nam”, rekoh. Nekoliko sekundi je vladao potpuni muk u tami. Onda se tiho nasmejala, kao da se izvinjava. „Zar ne bi ti, Roju, mogao da nam pričaš?” Iako nikad nije promašila značenje i red reči, začudo je uvek, valjda zbog naglaska, zvučala kao strankinja. A možda i zbog onog jela koje je spremila. Ovog puta smo jeli mofongo, valjda nešto karipsko. „Da, Roju, hajde ti da nam pričaš”, reče Karl. „Roj je uvek lepo pričao po mraku. Uvek mi je pričao priče da me uspava.” Ne da te uspavam, nego da prestaneš da plačeš, pomislih. Kada bih ti se uvukao u krevet i zagrlio te, osetio tvoju toplu kožu uz svoju, i rekao ti da više ne misliš na to, nego da slušaš moju priču i pustiš san da dođe. A čim sam se toga setio, shvatih da mi Šenon nije bila strana zbog naglaska niti zbog mofonga, već zbog toga što je i ona bila tu u tami, sa Karlom i sa mnom. U našoj mračnoj kući, u mraku koji je pripadao samo Karlu i meni, i nikom drugom.

4 Karl je izašao na vrata da dočeka goste. Čuli smo kako se prvi auto penje uz serpentine ka Kozjoj okuci. Kako prebacuje u manju brzinu. Zatim još manju. Šenon me pogleda zbunjeno kad sam dolio alkohola u njenu činiju s punčem. „Vole da osete više alkohola nego voća”, rekoh pogledavši kroz prozor kuhinje. Pred kućom se zaustavio jedan pasat sa pet sedišta i iz njega izađe šest osoba. Kao i obično, došli su zajedno, natrpali se svi u jedna kola i prepustili ženi da vozi. Ne znam zašto u ovakvim sredinama muškarci imaju prvenstvo u opijanju, a ni zašto se žene same prijave da će voziti i pre nego što ih pitaju, ali tako je. Oni koji su dolazili bez žena zato što ih nemaju, ili zato što žene moraju da ostanu sa decom, odlučivali su ko će voziti tako što su igrali kamen-papir-makaze. Kad smo Karl i ja bili mali, ljudi su još vozili kad piju. Ali više to ne rade. I dalje biju žene, ali pijani za volan ne sedaju. U dnevnoj sobi je visio transparent na kojem je pisalo HOMECOMING. 8 To mi je bilo čudno, pošto je suština tog američkog običaja valjda da doček organizuju porodica i prijatelji, ali Šenon se samo nasmejala i rekla da ono što niko drugi neće, moraš uraditi sam. „Pusti mene da služim punč”, reče Šenon prišavši mi dok sam sipao mešavinu domaće brije i voćne salate u poredane čaše. Bila je isto obučena kao kada je i stigla, u crnu rolku i crne pantalone. To jest, verovatno se presvukla, ali u nešto što je izgledalo sasvim isto. Ne razumem se u modu, ali mi je nešto govorilo da ona bira diskretne i ekskluzivne artikle. „Hvala, mogu ja”, rekoh. „Ne.” Ženica me odgurnu. „Ti idi pričaj sa starim drugarima, a ja ću da raznosim čaše i tako se pomalo upoznam sa svakim.” „U redu”, rekoh. Nisam hteo da joj objašnjavam kako su to sve

Karlovi drugari, jer ja svoje nemam. Ipak, bilo je lepo gledati ih kako grle Karla na vratima, kako ga tapšu po leđima kao da se zagrcnuo i kako se cere uz obaveznu priprostu doskočicu koju su unapred pripremili, zajapureni, uzbuđeni, pomalo snebivljivi i spremni za piće. Sa mnom bi se samo rukovali. Od svih razlika između mene i mog brata, ta je možda bila i ponajveća. Svet iz sela Karla nije video dvanaest godina, dok su mene viđali svakog drugog dana na pumpi, preko cele godine. Pa opet, njega su doživljavali kao starog znanca, a ne mene. Da li bi me, kad sam ga, kao sada, gledao kako prima svu pažnju i toplinu naših zajedničkih prijatelja, obuzela zavist? Šta znam, valjda svi želimo da budemo voljeni. Ali da li bih se menjao s njim? Da li bih bio spreman da pustim ljude da mi se približe kao što im je Karl dozvoljavao? Činilo se da njega to ništa ne košta. A meni bi ta cena bila previsoka. „Zdravo, Roju, retko te viđam s pivom.” Bila je to Mari Os. Dobro je izgledala, uvek je dobro izgledala, čak i kad bi gurala uplakane blizance u kolicima. Znam i koliko je to nerviralo određene meštanke koje su priželjkivale da konačno vide gospođicu Savršenu kako se pati kao i ostale smrtnice. Ta devojka je imala sve. Rodila se sa srebrnom kašikom u ustima, imala bistru glavu koja joj je donela odličan uspeh u školi, prezime Os koje uliva poštovanje, a ni izgledom nije zaostajala za svim tim. Mari Os je od majke nasledila preplanuli ten i obline, a od oca plavu kosu i vučje ledenoplave oči. Možda su baš te oči, bridak jezik i nadmena hladnoća zadržavali momke na većoj i pristojnijoj razdaljini nego što su oni želeli. „Čudno je što se ne viđamo češće”, reče Mari. „Ozbiljno, kako si, šta ima?” Ono ozbiljno je valjda bio znak da ne želi samo uobičajen odgovor „nije loše”, već da joj je stalo, da je stvarno zanima. Verujem da je iskreno tako mislila. Mari je bila suštinski dobra i želela svakom da pomogne. Ipak, odavala je utisak da te gleda s visine. Doduše, možda i samo zato što je bila visoka metar osamdeset, ali pamtim i da je jednom u povratku kolima sa igranke - ja sam vozio, Karl je bio pijan, a Mari ljuta i džangrizava - rekla: „Karle, ne mogu da budem s nekim ko će da me spušta na nivo ovih seljaka, kako to ne shvataš?” Ali sve i da to nije bio njen nivo, ipak je želela da ostane tu. Bila je bolji đak i od Karla, ali, za razliku od njega, nije imala tu ambiciju, tu goruću želju da ode u svet i postane neko i nešto. Možda zato što je već

bila na vrhu, lebdela nad osunčanim vrhovima. Pa joj je bilo važno samo da se ne strmoglavi. Možda je zato - pošto je raskinula sa Karlom - vrlo kratko studirala političke nauke - ili policijske nauke, kako su se u selu dosetili da ih zovu - i ubrzo se vratila u selo s vereničkim prstenom i Danom Kraneom. A dok se Krane zaposlio kao urednik lokalnog socijaldemokratskog glasila, ona je i dalje pisala diplomski koji nikako da završi. „Dobro sam”, rekoh. „Došla si sama?” „Dan je ostao sa sinovima.” Klimnuh. Njeni roditelji su živeli odmah pored i siguran sam da bi se žrtvovali da čuvaju decu, ali je Dan insistirao da ostane. Prisetih se njegovog bezizražajnog, asketskog lica kada je došao da dopumpa gume na vidno preskupom biciklu kojim je zamislio da učestvuje u „Birkenu”. 9 Pravio se da ne zna ko sam, ali netrpeljivost je bila vrlo prisutna samo zato što sam delio DNK sa tipom koji je spavao s njegovom sadašnjom zakonitom suprugom. Ne, teško da je Dan goreo od želje da proslavi povratak ženinog bivšeg momka. „Jesi li upoznala Šenon?”, upitah. „Nisam.” Mari osmotri već prepunu dnevnu sobu u kojoj smo nagurali nameštaj do zidova, pa su svi stajali. „Ali pošto je Karlu toliko važan spoljašnji izgled, sigurno je lepotica koja ti odmah zapadne za oko.” Intonacijom je jasno stavila do znanja šta misli o tom insistiranju na izgledu. Kada je Mari trebalo da održi govor u ime svih maturanata, direktor srednje škole ju je predstavio kao „ne samo pametnu već i prelepu”. Mari je zato svoj govor počela ovim rečima: „Hvala, direktore, želela sam da kažem nešto pohvalno o tome što ste učinili za naše obrazovanje u protekle tri godine, ali ću, umesto toga, reći da ste dosta prijatni za oko.” Tek se poneko zasmejao, njena replika je bila malo previše jetka, a pošto je bila ćerka predsednika opštine, nisu svi bili sigurni da li su njene reči bile pohvalne ili ne. „Ti mora da si Mari.” Mari se prvo obazrela, a zatim spustila pogled. Tri glave ispod nje bleštali su Šenonino ozareno lice i beli zubi. „Jesi li za punč?” Mari izvi obrvu kao da se pita da li ju je ta sitna prilika upravo izazvala na tuču, ali Šenon samo podiže poslužavnik. „Hvala”, reče Mari. „Ali ne, hvala.” „O ne! Zar si ti izgubila u kamen-papir-makaze?” Mari je pogleda zbunjeno.

Nakašljah se. „Pričao sam Šenon kako se odlučuje ko će da vozi.. „A, to”, prekide me Mari s kiselim osmehom. „Ne, nego muž i ja ne pijemo.” „Aha!”, tada će Šenon. „Jeste li lečeni alkoholičari ili pazite na zdravlje?” Primetih da se Mari namrgodila. „Nismo alkoholičari, ali alkohol godišnje ubije više ljudi na svetu nego svi ratovi, sva ubistva i sve droge zajedno.” „I hvala bogu na tome”, odvrati Šenon uz osmeh. „Mislim, što ima tako malo ratova, ubistava i droge.” „Pokušavam da kažem da alkohol nije neophodan”, reče Mari. „Sigurno da nije”, reče Šenon. „Ali zahvaljujući njemu dragi gosti sad pričaju malo više nego kad su stigli. Jesi li ti kolima?” „Naravno”, reče Mari. „Zar žene ne voze u tvojoj zemlji?” „Voze, ali samo levom stranom.” Mari me pogleda nesigurno, kao da nije razumela šalu. Nakašljah se. „Na Barbadosu se vozi levom stranom.” Šenon se nasmejala iz sveg glasa, a Mari joj se osmehnula prekorno, kao detetu koje ispriča bezobrazan vic. „Šenon, mora da ti je trebalo mnogo vremena i truda da naučiš muževljev jezik. Je l’ ti palo na pamet da on nauči tvoj?” „To je dobro pitanje, Mari, ali na Barbadosu se govori engleski. A, naravno, nisam htela da ne razumem šta mi pričate iza leđa.” Ponovo se glasno nasmejala. Iako ne razumem baš uvek šta žene zapravo kažu kad progovore, sada sam vrlo dobro razumeo da je u toku nekakva borba i da mi je bolje da se ne mešam. „Osim toga, norveški mi je više u ukusu od engleskog. Engleski je, kao pisani jezik, najveći promašaj na svetu.” „Misliš, po ukusu?” „Latinično pismo je zamišljeno tako da znakovi oponašaju zvuke. Ako napišeš a na norveškom, nemačkom, španskom, italijanskom i tako dalje, izgovaraće se kao a. A kad na engleskom piše a, to može da bude bilo šta - car, care, cat, call, ABC. A to je samo početak anarhije. Još u 18. veku je Efrejm Čembers smatrao da je engleski pravopis najproizvoljniji na svetu. Dok sam otkrila da na norveškom mogu, ne znajući ni reči, naglas da čitam Sigrid Undset i da Karl sve razume!” Šenon se zasmejala i pogledala u mene. „Norveški treba da bude svetski jezik, a ne engleski!”

„Tja”, na to će Mari. „Ako ti je stalo do rodne ravnopravnosti, ne bi trebalo da čitaš Sigrid Undset. Ona je bila reakcionarna antifeministkinja.” „A, pa ja bih pre rekla da je bila preteča feministkinjama drugog talasa, kao Eriki Džong. Hvala ti na savetu šta ne treba da čitam, ali se ja trudim da pročitam i pisce s kojima ne delim stajalište.” „Stanovište”, ispravi je Mari. „Vidim, Šenon, da se dosta zanimaš za jezik i književnost, možda bi pre trebalo da se družiš sa Ritom Vilumsen i našim lekarom Stanlijem Spinom.” „Pre nego sa...?” Mari se opet kiselo osmehnula. „Ili da iskoristiš znanje jezika za nešto korisno, potražiš posao, doprineseš našem selu.” „Srećom, ne moram da tražim posao.” „Pa, pretpostavljam da ne moraš”, reče Mari. Video sam po njoj da misli da je povela u meču. Iz očiju joj sevnuše sav onaj prezir i nadmenost koje je mislila da uspešno krije od zemljaka kada je rekla: „Kad imaš... muža.” Pogledah Šenon. Dok smo tu stajali, neko se poslužio punčem s njenog poslužavnika, pa je sad raspoređivala preostale čaše da se ne prevrnu. „Ne moram da tražim posao zato što već imam posao. Posao koji mogu da radim odavde.” Mari je prvo izgledala zaprepašćeno, a zatim i pomalo razočarano. „A šta radiš?” „Crtam.” Mari se ponovo oraspoložila. „Crtaš”, ponovila je s izveštačenim oduševljenjem, kao da nekom ko ima takav posao treba ohrabrenje. „Pa ti si umetnica”, rekla je utešno. „Ne znam baš da li sam. Možda kad mi je takav dan. A čime se ti, Mari, baviš?” Marije načas izgledala zatečeno, ali se odmah sabrala. „Ja sam politikolog.” „Fenomenalno! Da li je to traženo ovde u Usu?” Mari joj je uputila kratak, grčevit osmeh kao da je nešto žiga. „Trenutno imam malu decu. Blizance.” Šenon uskliknu s nevericom: „Ma nemoj da pričaš!” „Da, ja nikad ne la...” „Slike! Daj neku sliku!” Mari je pogleda iskosa. Oklevala je. Možda je tim vučjim pogledom procenjivala protivnicu. Kolika joj je uopšte opasnost pretila od te

žgoljave, ćorave ptičice? Mari izvadi telefon, izlista i okrenu ekran ka Šenon koja izusti jedno Oooo! s padajućom intonacijom ne bi li iskazala koliko je taj prizor dražestan, pa mi utrapi poslužavnik da još bolje osmotri blizance. „Mari, pa gde ste ih ukrali ovako slatke?” Nisam znao da li joj Šenon samo podilazi - u tom slučaju, bila je sjajna glumica. Ili bar dovoljno dobra da Mari Os spusti gard. „Imaš li još neke?”, upita Šenon. „Smem li da listam?” „Ovaj, samo izvoli.” „Roju, možeš li ti da poslužiš goste?”, upita Šenon ne skidajući pogled s ekrana. Proneo sam poslužavnik kroz dnevnu sobu, morao sam da se guram kako bih prošao. Ali samo su uzimali čaše, nisam morao ni sa kim da ćaskam. Kada se poslužavnik ispraznio, vratio sam se u kuhinju, gde je bila jednako velika gužva. „Ej, Roju, video sam da imaš onu limenu kutijicu sa duvanom, mogu li da se ogrebem?” Bio je to Erik Nerel. Naslonio se na frižider s pivom u ruci. Erik je dizao tegove, pa mu se mala glava nastavljala na mišićavi vrat bez ikakvog prelaza, kao stablo niklo iz kragne na majici. Na njegovom vrhu rasla je krošnja guste žute kose oblikovane u pompadur, nalik na snop presnih špageta, a strane stabla su se koso spuštale do bicepsa koji su uvek izgledali sveže napumpani, a to su možda i bili. Erik je bio padobranac u vojsci, a sada je držao jedino mesto za izlaske u gradu po imenu Slobodan pad. Preuzeo je nekadašnju Kafedžinicu i pretvorio je u bar sa diskotekom i karaokama gde se svakog ponedeljka igrao bingo, a svake srede održavao kviz. Izvadio sam srebrnu kutijicu berija iz džepa i pružio je Eriku. Gurnuo je kesicu ispod gornje usne. „Baš me je zanimalo kakav je”, rekao je. „Nisam video nikog osim tebe da koristi američki duvan. Kako ga nabavljaš?” Slegnuh ramenima. „Kako stignem. Kad neko putuje, zamolim ga da mi donese.” „Dobra je kutijica”, reče Erik vraćajući mi je. „A ti nikad nisi bio preko?” „Nisam.” „I znaš šta sam se još pitao”, poče Erik. „Zašto stavljaš kesicu ispod donje usne?”

„Ameri tako rade”, rekoh. „Tako je moj tata stavljao. On je govorio da samo Šveđani stavljaju kesicu pod gornju usnu, a svi znaju kako su se oni pokazali u Drugom svetskom ratu.” Erol Nerel se nasmejao s natečenom gornjom usnom. „Dobra ti je snajkica.” Oćutah. „Plaši me koliko dobro zna norveški.” „Zar ste stigli da pričate?” „Samo sam je pitao da li igra.” „Da li igra? Zašto?” Erik slegnu ramenima. „Pa zato što mi izgleda kao balerina. Tiny dancer, razumeš? A, mislim, i sa Barbadosa je, kalipso i ono, kako se zove... Soka!” Mora da je na mom licu video nešto što ga je zasmejalo. „Opusti se, Roju, žena je skroz kul, pristala je da nam večeras održi čas. Jesi li nekad video kako se igra uz tu soku? Mnogo seksi, jebote.” „Okej”, rekoh pomislivši da je to sigurno bio dobar savet - da se opustim. Erik srknu pivo iz flaše, pa diskretno podrignu prekrivši usta rukom. Valjda tako podriguje ko počne da živi sa ženom. „A je li u poslednje vreme bilo odrona u Hukenu?” „Ne”, rekoh. „Zašto pitaš?” „Zar ti nisu rekli?” „Ko da mi kaže? Šta?” Osetih nekakvo ledeno strujanje, kao da kroz natrulu prozorsku stolariju vuče promaja. „Seoski policajac hoće da pregledamo stenu dronom. Ako izgleda bezbedno, hoće da siđemo do olupina. Pre nekoliko godina ne bih uopšte pravio pitanje, ali sada mi je Gru trudna do zuba, pa malo drugačije gledam na to.” Ne, nije to bio cug od prozora. Bila je to injekcija ledene vode. Olupina. Kadilak. Ležao je u onoj provaliji već osamnaest godina. Odmahnuo sam glavom. „Videćete kako izgleda, ali ja odavde čujem odrone. Stalno.” Erik me pogleda kao da nešto procenjuje - da li opasnost od odrona ili od mene, teško je bilo reći. Možda oboje. Sigurno je znao priču o tome kako su vadili mamino i tatino telo iz Hukena. Dvojica iz gorske službe su se spustili u provaliju i kada je trebalo da izvuku nosila sa mamom i tatom, ona su udarila o stenu, ali nije se odronio nijedan kamen. Do odrona je došlo kada je trebalo da se njih dvojica popnu.

Prvi, koji se peo s užetom, zakačio je kamen koji je pao na rame ovom drugom, koji mu je držao uže. Slomio mu je rame. Karl i ja smo stajali na Kozjoj okuci, iza kola hitne pomoći, ljudi iz gorske službe i pandura. Najbolje pamtim taj vrisak alpiniste kog nisam video, već sam ga samo čuo na svežem i tihom večernjem vazduhu. Odjekivao je među stenama, otegnut, zauzdan, gotovo odmeren u poređenju sa bolom, nalik na staloženo upozorenje gavrana. „Au, jebote, pa je li ovo govor!”, uzviknu Erik. Iz trpezarije se čuo Karlov glas i svi nagrnuše tamo. Uspeo sam da stanem u dovratak. Iako je bio viši za glavu od većine, Karl se popeo na stolicu. „Dragi moji”, zagrmeo je njegov glas. „Fenomenalno je videti vas ponovo. Petnaest godina...” Pustio nas je da razmislimo o tome. „Vi ste uglavnom jedni druge viđali svaki dan, pa niste primetili postepene promene. Stariji smo. Dakle, prvo bih da utvrdim da se, među ovde prisutnim momcima...”, udahnuo je i pogledao nas vragolasto, „ja držim ponajbolje.” Svi su se nasmejali, neki i pobunili. „Šta ću, tako je!”, uzviknu Karl. „A to je posebno čudno imajući u vidu da sam ja jedini ličio na nešto, pa sam mogao da propadnem.” Još smeha, zviždanja i povika. Neko pokuša i da ga svuče sa stolice. „Ali”, nastavi Karl pošto mu je neko drugi pomogao da održi ravnotežu. „Kad je reč o devojkama, stvar je obrnuta. Sada izgledate mnogo bolje nego onda.” Ženske ovacije i aplauz. Neki muški glas reče: „Karle, da se nisi usudio!” Osvrnuh se tražeći pogledom Mari. Nehotice, nikad se nisam odvikao od toga. Šenon je sela na kuhinjski pult da bolje vidi. Izvila je vrat. Pored frižidera je i dalje stajao Erik Nerel i piljio u nju. Izašao sam iz sobe, popeo se uz stepenice, otišao u dečačku sobu, zatvorio vrata za sobom i legao na gornji krevet. Čuo sam Karlov glas koji se pronosio iz kuhinje kroz rupu oko čunka od peći. Nisam razabrao baš svaku reč, ali sam razumeo o čemu se radi. Začuo sam svoje ime, posle čega je usledila pauza. Neki muški glas: „Sigurno je u klonji.” Smeh. Zatim je prozvao Šenon. Začuo se njen duboki, muškobanjasti glas. Glas sove zarobljene u telu vrapca. Rekla je nekoliko reči koje su propraćene učtivim, civilizovanim aplauzom. Srknuo sam pivo iz flaše, pogledao u tavanicu. I zažmurio.

Kad sam ponovo otvorio oči, bilo je tiše. Shvatih da sam prespavao žurku, da su upravo odlazili kući i poslednji gosti. Paljenje motora, krckanje šljunka pod gumama. Stop-svetla bi obojila zavese u crveno kada bi prikočili pre Kozje okuke. Više se skoro ništa nije čulo. Samo koraci i tihi glasovi iz kuhinje. Ćakulanje odraslih glasova o svakodnevnim stvarima, o sitnim i praktičnim temama. Ti zvuci su me uspavljivali kad sam bio mali. Sigurni zvuci. Misliš da će ta sigurnost večno trajati zato što je tako ispravna, tako lepa, tako nepromenljiva. Sanjao sam. Sanjao sam automobil koji na sekund lebdi u vazduhu i izgleda kao da će se vinuti u svemir, ali ga onda sustignu stvarnost i gravitacija i automobil se nagne najtežim delom, motorom pod haubom, naniže u tamu. Naniže u provaliju. I tad se začuje vrisak. Nije to tatin vrisak. Niti mamin. Niti alpinistin. Moj vrisak. Sad sam čuo kako se Šenon kikoće i šapuće nemoj! ispred mojih vrata, kao i Karlov pripit odgovor: „Ma neće se Roj ljutiti. Sad ću da ti pokažem kako nam je bilo.” Sledih se iako sam donekle znao da neće. Da joj neće pokazati kako nam je stvarno bilo. Vrata se otvoriše. „Hej, bato, spavaš li?” Omirisah njegov alkoholisani dah na licu. „Da”, rekoh. „Hajdemo”, prošaputa Šenon, ali odmah zatim se krevet zatresao kada se Karl bacio na donji ležaj povukavši Šenon sa sobom. „Falio si nam na žurci”, reče Karl. „Izvini”, rekoh. „Došao sam da malo iskuliram, pa sam zaspao.” „Nije loše što si prespavao divljanje onih nerasta.” „Nije”, potvrdih šturo. „Šta su nerasti?”, upita Šenon. „Bučni momci koji teže prostim užicima”, odvrati Karl zaplićući. „Američkim automobilima sa nabudženim motorima.” Začuh ga da otpija piče na donjem ležaju. „Ali ovima koji su večeras bili kod nas žene više ne daju da se bave time. Ipak, tu tradiciju baštini podmladak koji možeš sresti na Rojevoj pumpi.” „Dakle, nerast je...” „Svinja”, rekoh. „Prasac. Napaljen i opasan.” „Mora li biti opasan?” „Pa, uvek možeš da ga uštrojiš, onda postaje vepar.” „Vepar”, ponovila je.

„Tako gledano, večeras smo ugostili društvo veprova.” Karl se tiho nasmejao. „Oženjenih, skučenih i uštrojenih. Ali očigledno i dalje sposobnih da se razmnožavaju.” „Divlji veprovi”, rekoh. „Vepar je, ali još to nije shvatio.” Karl se zacerekao. „Divlji vepar”, ponovi Šenon. Podozrevao sam da ono čudo od njenog jezičkog mozga pamti svaku reč koju čuje. „A voze američka kola?” „Šenon obožava američke automobile”, reče Karl. „Vozila je svoj bjuik još od jedanaeste godine. Joj!” Čuo sam da se Šenon šapatom pobunila na donjem sedištu. „Bjuik”, ponovih. „Nije loše.” „Laže, nisam ga ja vozila”, reče Šenon. „Nego me je baka puštala da držim volan. A i to je bio matori, zarđali auto koji je nasledila od mog deda-ujaka Lea. Leo je poginuo na Kubi kad se borio na Kastrovoj strani protiv Batiste. I auto i Leo su stigli brodom iz Havane u komadima, a baka je sama uspela da ponovo sklopi auto.” Karl se zasmejao. „Ali Lea nije uspela da sklopi?” „Koji model bjuika?”, upitah. „Roudmaster, pedeset četvrto godište”, reče Šenon. „Dok sam studirala, baka me je svaki dan vozila njime na fakultet u Bridžtaunu.” Mora da sam bio bunovan ili još pripit od punča i piva, pošto umalo nisam naglas rekao da nema ničeg lepšeg od bjuika iz tih godina. „Baš mi je žao što si prespavao celu žurku, Roju”, reče Šenon. „Ali njemu je drago”, reče Karl. „Vidiš, Roj baš i ne voli ljude. Osim mene, naravno.” „Roju, je li tačno da si mu spasao život?”, upita Šenon. „Nije”, rekoh. „Jeste!”, reče Karl. „Onda kad smo kupili polovnu ronilačku opremu od Vilumsena, ali nismo imali para za časove, pa smo je isprobali a da nismo imali pojma ni o čemu.” „Ja sam bio kriv za to”, rekoh. „Mislio sam da je to jednostavno, praktično i logično.” „Kaže on, ali on je, naravno, uspeo”, reče Karl. „Ali kad je došao red na mene, ušla mi je voda u masku, uspaničio sam se i ispljunuo disaljku. Da nije bilo Roja...” „Pa samo sam se sagnuo iz čamca i izvukao te iz vode”, rekoh. „Iste te večeri sam mu prodao svoj udeo u opremi, nisam više hteo očima da je vidim. Koliko si mi platio? Stotku?”