Kraljevstvo - Jo Nesbo

nauke u Oslu i misli da bi trebalo i ja to da upišem.” Pogledah Ota koji je prineo flašu piva ustima i pogledao u stranu. Očigledno nije želeo da me uključi u njihov razgovor, već da me što pre otera. Jedva sam se zauzdao da ga ne klepim po dnu flaše. Obratio sam se Mari, obliznuo usne: „Hoćeš da igramo?” Pogledala me je iznenađeno i nasmejano. „Ali, Roju, ti ne znaš da igraš.” Slegnuh ramenima. „Mogu da naučim.” Očito sam bio pijaniji nego što sam mislio. Mari prasnu u smeh odmahujući glavom. „Ali ne od mene, i meni bi dobro došli časovi plesa.” „Tu mogu da pomognem”, ubacio se Oto. „Ja sam zapravo i instruktor svinga.” „Dogovoreno!” Mari se okrenula i pogledala ga, uputila mu je onaj blistav osmeh kojim je postizala da se osetiš kao da si jedini čovek na svetu. „Naravno, ako se ne plašiš da će se ostali smejati.” Oto se osmehnuo. „A, pa ne verujem da će biti smešno”, rekao je spustivši flašu piva na stepenice, a ja zažalih što mu nisam nabio tu flašu u zube dok sam imao priliku. „E, to je hrabar muškarac”, reče Mari stavivši mu ruku na rame. „Roju, jesi li ti okej s tim?” „Naravno”, rekoh obazirući se u potrazi za nekim zidom da udarim glavom o njega. „Pa onda imamo dvojicu hrabrih muškaraca”, tada će Mari spustivši drugu ruku meni na rame. „Učitelj i učenik, jedva čekam da vas vidim na podijumu.” Onda je otišla, a meni je trebalo nekoliko sekundi da shvatim šta se zapravo desilo. Taj Oto i ja se zgledasmo. „Možda bi više voleo da se bijemo?”, upitah. „Naravno”, rekao je, prevrnuo očima, uzeo flašu i otišao. Nisam imao ništa protiv, ionako sam bio previše pijan, ali glavobolja i mamurno kajanje s kojima sam se probudio sutradan verovatno su bili gori od svakih batina koje sam mogao dobiti od Ota. Karl je kašljao od smeha kad sam mu ispričao šta se desilo, izostavivši ono što mi je rekla Greta. „Pa ti si najveći car na svetu! Spreman čak i da igraš ne bi li sklonio nasrtljivce od devojke svog brata.” Frknuo sam. „Samo sa Mari, ne i sa tim Otom.”

„Svejedno, moram da te poljubim!” Odgurnuh ga. „Neka, hvala, ne treba mi još jedan grip.” Nije me mnogo grizla savest što nisam priznao Karlu šta osećam prema Mari. Više me je čudilo što to nije sam shvatio. A mogao sam sve da mu kažem. Mogao sam, i on bi razumeo. Bar bi rekao da razume. Izvio bi glavu u stranu, pogledao me zamišljeno i rekao da se to dešava i da će proći. A i ja sam tako mislio. Zato sam ćutao. Čekao sam da prođe. Nikad više nisam pitao Mari za ples, metaforički ni bukvalno. Ali ona mene jeste. To se desilo nekoliko meseci pošto je Greta istrtljala Mari daju je Karl nagnao, pa je Mari šutnula Karla. Karl je otišao u Minesotu da studira, a ja sam ostao sam na imanju. Jednog dana mi je neko pokucao navrata. Bila je to Mari. Zagrlila me je, pritisnula sise na moje grudi i, ne puštajući, pitala hoću li da spavam s njom. Upravo te reči mi je prošaputala na uvo: „Hoćeš li da spavaš sa mnom?” I dodala: „Roju.” Verovatno ne zato što je istraživanje pokazalo da oslovljavanje ljudi imenom izaziva veću blagonaklonost, već da istakne da misli na mene, Roja. „Znam da želiš”, rekla je primetivši da okleva. „Znala sam to sve vreme, Roju.” „Ne”, rekoh. „Pogrešila si.” „Ne laži”, rekla je zavukavši ruku između nas. Otrgnuo sam se od nje. Shvatio sam, naravno, zašto je došla. Da, ona je ostavila Karla, ali ona je bila i povređena strana. Možda nije ni želela da raskine s njim, ali nije imala izbora. Mari Os, ćerka predsednika opštine, nije mogla da živi s tim da ju je prevario jedan brđanin, ne nakon što je Greta to rastrubila po celom selu. Ali nije joj bilo dovoljno da, što bi se reklo, vidi Karlu leđa. Morala je da povrati ravnotežu. To što joj je trebalo dva meseca govorilo mi je da je dobro promislila tu odluku. Da smo tada spavali, ne bi izgledalo da sam ja iskoristio ranjivu ženu, već da je ona iskoristila brata kog je upravo napustio neko koga voli najviše na svetu. „Ma hajde”, rekla je uspravivši se. „Biće ti lepo.” Odmahnuh glavom. „Nije do tebe, Mari.” Zastala je nasred sobe i pogledala me s nevericom. „Dakle, istina je.” „Šta je istina?” „Ono što kažu.” „Jebe mi se šta ljudi pričaju.” „Pričaju da te ne zanimaju devojke, već samo...” Zaćutala je, praveći

se da ne nalazi reči, ali Mari Os nikad nije ostajala bez reči. „Automobili i ptice”, završila je. „Hteo sam da kažem da nije do tebe, nego do Karla. To naprosto ne bi bilo okej.” „Potpuno si u pravu da nije okej.” Tada sam bio u prilici da vidim i onaj njen prezrivi pogled s visine koji su iskusili drugi meštani. Ali bilo je tu još nečeg, kao da je znala nešto što nije trebalo da zna. Da li joj je Karl nešto rekao? „Moraš smisliti neki drugi način da se osvetiš”, rekoh. „Posavetuj se sa Gretom, ona je puna takvih ideja.” Tada je Mari pocrvenela i - ovog puta stvarno - ostala bez reči. Odmarširala je do auta, a šljunak se razleteo kad se povezla ka Kozjoj okuci. Kada sam je posle nekoliko dana sreo u selu, opet je pocrvenela i napravila se da me ne vidi. To se ponovilo nekoliko puta u selu u kojem je nemoguće da nekog ne sretneš. Ali vreme je prolazilo, Marije otišla u Oslo da studira političke nauke, a kad se vratila, razgovarali smo skoro isto kao i pre. Skoro. Jer, bili smo izgubili jedno drugo. Ona je znala da ja znam za neizvađeni metak u njenom telu, a taj metak nije bilo moje odbijanje, već to što sam je jednom video onakvu. Ogoljenu. Ogoljenu i ružnu. Što se tiče metaka u mom telu, čuvam i dalje taj jedan s njenim imenom, ali on se dugo nije pomerao. Sačekao sam da ta zaljubljenost prođe. Začudo, prestao sam da budem zaljubljen u Mari baš u vreme kada su ona i Karl raskinuli.

18 Dva dana posle moje posete limaru Muu pozvali su me iz kompanije i ponudili mi da vodim onu benzinsku stanicu na jugu zemlje. Zvučali su razočarano kada sam se zahvalio. Zamolili su me da obrazložim odbijanje, pa sam to i uradio. Rekao sam im da će ova koju sad vodim doneti zanimljive izazove u sklopu najavljenog izmeštanja magistrale i da želim da se uhvatim ukoštac s njima. Zvučali su zadivljeno i rekli da je to baš šteta, stvarno su verovali da sam ja onaj koji im treba na jugu. Kasnije tog dana na pumpu je došao Kurt Ulsen. Stao je u raskoraku ispred pulta, pogladio one brkove u stilu Golih u sedlu i sačekao da uslužim mušteriju pa da ostanemo sami. „Anton Mu te je prijavio za nanošenje teških telesnih povreda.” „Smešno je da me baš on prijavi za nešto telesno”, rekoh. „Možda”, reče Ulsen. „Rekao mi je za šta si ga optužio, pa sam popričao s Natalijom. Poriče da ju je otac ikad dotakao.” „A šta si očekivao? Da ti kaže: da, kad već pitaš, jebem se redovno s tatom.” „Ako je posredi silovanje, verujem da bi...” „Jebote, nisam ti nikad rekao da je silovanje. Ne tako tehnički. Ali valjda razumeš da ipak jeste nekakvo silovanje.” „Ne.” „Možda ona misli da se nije dovoljno branila, da je trebalo da shvati koliko je to pogrešno iako je bila samo dete kad je sve počelo.” „Uspori, ne znaš da li.. „Slušaj me! Dete misli da je sve što roditelji rade ispravno, zar ne? A zna i da joj je rečeno da je to tajna, pa je valjda deo nje ipak shvatio da to i nije ispravno? A pošto je čuvala tajnu, pošto je odanost porodici važnija od odanosti Bogu ili panduru, onda preuzima deo krivice na sebe. A sada kad ima šesnaest godina, možda joj je lakše da se nosi s tim teretom ako ubedi sebe da je i sama kriva.”

Ulsen pogladi brkove. „Zvučiš kao da si socijalni radnik i da pride živiš s njima.” Oćutah. Ulsen uzdahnu. „Ne mogu da pritiskam devojčicu od šesnaest godina da svedoči protiv svog oca, to valjda razumeš. S druge strane, ima dovoljno godina da odgovara za ono što kaže.” „Hoćeš reći, rešio si da se praviš blesav zato što može biti dobrovoljno, a ona je upravo napunila dovoljno godina da zakonito stupa u seksualne odnose?” „Ne!” Kurt Ulsen se obazreo kako bi se uverio da smo još sami, pa nastavi tiše: „Incest u različitim generacijama svejedno je kažnjiv. Muu bi pretila kazna od šest godina zatvora sve i da devojka ima trideset godina i da je cela stvar stopostotno dobrovoljna. Ali kako da dokažem bilo šta kad niko neće da progovori? Ako uhapsim oca, rizikujemo skandal koji će samo upropastiti živote svima umešanima. Samo ćemo potrošiti gomilu resursa na nešto što neće dovesti do presude. Pritom će prestoničke novine da razvlače ime našeg sela po blatu.” Zaboravio si da pomeneš da bi se i tvoj ugled razvlačio po blatu, pomislih pogledavši ga. Ipak, na licu mu se videlo iskreno očajanje. „Pa šta onda da se uradi?”, uzdahnuo je zamahnuvši rukama. „Da se devojka skloni od oca”, rekoh. „Na primer, da se preseli u Nutoden.” Skrenuo je pogled od mog i uperio ga u stalak s novinama, kao da tamo piše nešto zanimljivo. Onda je polako klimnuo. „Svejedno, moram nešto da preduzmem i u vezi s tim što te je prijavio, toga si valjda svestan? Maksimalna kazna četiri godine.” „Četiri godine?” „Dvostruki prelom vilice i opasnost od trajnog oštećenja sluha na jednom uvu.” „Bar mu ostaje ono drugo uvo. Šapni mu na njega da ako povuče prijavu, onda će izbeći da se cela stvar sa ćerkom pročuje. Sva trojica znamo da me je prijavio samo zato što bi neprijavljivanje značilo da su moje optužbe osnovane.” „Razumem tvoju logiku, Roju, ali moj položaj mi ne dozvoljava da ti pogledam kroz prste to što si obogaljio čoveka.” Slegnuh ramenima. „U samoodbrani. Napao me je čekićem a da ja njega nisam ni pipnuo.” Ulsen se suvo nasmejao, ali ne i očima. „A kako ćeš me ubediti u to da je jedan kveker koji nikad nije pravio probleme prvi napao Roja

Kalvina Opgarda, za kog celo selo zna da je najveći tabadžija?” „Tako što ćeš upotrebiti oči i mozak.” Spustio sam oba dlana na pult. Pogledao ih je. „Pa?” „Ja sam desnoruk i svako ko se ikad tukao sa mnom reći će ti da sam ih udarao desnicom. Otkud onda to da su mi odrani svi zglobovi leve ruke, a desnoj ne fali ništa osim ovog slomljenog prsta? Predoči Muu kako će izgledati i to sa ćerkom i nanošenje telesnih povreda kad se bude pokazalo da je on prvi napao mene.” Ulsen je uporno gladio brkove. Onda je klimnuo, kratko. „Popričaću s njim.” „Hvala.” Podigao je glavu i pogledao me je. Video sam iskru besa u njegovim očima, kao da sam mu se tim zahvaljivanjem narugao. Nije on na to pristao zbog mene, već zbog sebe. Možda i zbog Natalije i celog sela, ali sigurno ne zbog mene. „Sneg se neće zadržavati”, rekao je. „Je li tako?”, upitah nehajno. „Najavljuju otopljenje za iduću nedelju.” Zasedanje skupštine opštine počelo je u pet, a pre nego što je Karl otišao, on, Šenon i ja smo ručali planinsku pastrmku sa krompirom, salatom od krastavaca i pavlakom što sam im poslužio u trpezariji. „Dobro kuvaš”, reče Šenon raspremajući sto. „Hvala, ali ovo je najprostije jelo na svetu”, rekoh. Čuo sam kako se zvuk kadilakovog motora udaljava. Seli smo u dnevnu sobu, gde sam nam sipao kafu. „Hotel je prva tačka dnevnog reda”, rekoh pogledavši na sat. „Tako da Karl uskoro nastupa. Držimo mu palčeve da dobije zeleno svetlo.” „Zeleno svetlo”, ponovi Šenon. „Da dobije vetar u leđa.” „Vetar u leđa?” „Pomorski izraz. Te stvari me ne zanimaju.” „Treba nam vina.” Šenon ode u kuhinju. Vratila se sa dve čaše i bocom penušavog vina koje je Karl bio ostavio da se hladi. „A šta te zanima?” „Mene?” Posmatrao sam kako otvara bocu. „Hoću da imam svoju pumpu. I... pa, zapravo samo to.” „Žena, deca?”

„Ako bude, biće.” „Zašto nikad nisi imao devojku?” Slegnuh ramenima. „Valjda nisam neka prilika.” „Prilika? Hoćeš da kažeš da nisi privlačan?” „To je bila šala, ali da.” „Onda ti, Roju, moram reći da to nije istina. A to ne kažem zato što mi te je žao, već zato što je to činjenica.” „Činjenica?” Prihvatih čašu u koju mi je nalila vino. „Zar nisu te stvari subjektivne?” „Samo delom. Ukupna privlačnost jednog muškarca verovatno više zavisi od oka posmatrača nego ženina.” „Zar je to fer?” „Šta znam. Muškarac je možda malo slobodniji zato što se njegovom izgledu ne pripisuje tolika važnost. Ali je utoliko važniji njegov status. Kad se žene žale na pritisak da budu lepe, i muškarci treba da se žale na statusni pritisak.” „A kad neko nit je lep nit ima status?” Šenon se bila izula i sad je podvukla noge poda se u fotelji. Srknula je vina. Činilo se da uživa. „Status se, kao i lepota, meri na različitim vagama i po različitim skalama”, rekla je. „Siromašan ali genijalan slikar može imati čitav harem. Žene privlače sposobni muškarci, oni koji se izdvajaju iz mase. Ko nema ni lepotu ni status mora to da nadoknadi šarmom, jačinom karaktera, humorom i drugim kvalitetima.” Nasmejah se. „Hoćeš reći da tu spadam i ja?” „Da”, rekla je kratko. „Živeli.” „Živeli i baš ti hvala”, rekoh nazdravivši čašom. Mehurići su mi šaputali i siktali nešto, ali nisam razabirao reči. „I drugi put”, rekla je uz osmeh. „Onda je lakše onima poput Karla”, rekoh shvativši da sam skoro iskapio čašu. „Pa čime te je osvojio - izgledom, statusom ili šarmom?” „Nesigurnošću”, rekla je. „I dobrotom. To je Karlova lepota.” Podigao sam desnu ruku da odmahnem kažiprstom, ali nisam mogao da savijem povijeni srednji prst, pa se usprotivih levom. „Ne, ne. Ne možeš da izneseš jednu darvinističku tezu o parenju a da istovremeno sebe proglasiš izuzetkom. Nesigurnost i dobrota ne piju vodu.” Osmehnula se i dosula nam vino u čaše. „U pravu si, naravno. Ali tako sam se osetila. Znam da je moj racionalni životinjski mozak tragao

za nekim ko može biti otac mojem potomstvu, ali ono ćudljivo i ljudsko u meni je videlo dražesno krhkog muškarca i zaljubilo se u njega.” Odmahnuh glavom. „Izgled, status ili kompenzacija?” „Da vidim.” Šenon prinese čašu na svetlost lampe. „Izgled.” Klimnuh. Oćutao sam, ali sam pomislio na Karla i Gretu onda u šumi. Na neprijatno trenje perjane jakne pre nego što se pocepala. I na još jedan zvuk. Šljapkanje. Poput krave u močvari. Mekane grudi. Julija. Odagnah tu misao. „Lepota, naravno, nije apsolutna”, nastavi Šenon. „Ona je ono što mi, što svako od nas, učita u nju. Lepota je uvek u kontekstu, odnosi se prema našim ranijim iskustvima, prema svemu što smo opazili, naučili i povezali. Stanovnici svih zemalja skloni su da smatraju najlepšom onu himnu koja je, igrom slučaja, upravo njihova, najboljom hranom onu koju sprema njihova mama, najlepšom devojkom na svetu onu koja je najlepša u njihovom selu, i tako dalje. Kad se prvi put sretneš sa nekom novom i stranom muzikom, ona ti se neće svideti. To jest, ako ti je stvarno strana. I kad ljudi tvrde da vole, da obožavaju muziku koja im je strana, to je zato što im se sviđa predstava o egzotičnom, zato što im je to uzbudljivo i zato što im stvara utisak da njihov senzibilitet i globalno razumevanje prevazilaze sagovornikovo. A ono što im se zapravo sviđa je nešto što su i nesvesno prepoznali. S vremenom i to novo postane deo njihovog iskustvenog temelja, putem učenja uslovljavanjem, indoktrinacije o onome što je lepo, pa tako i deo njihovog estetskog čula. Početkom dvadesetog veka američki film je počeo da uči gledaoce svih rasa, širom sveta, da vide lepotu u belim američkim zvezdama, iako je to isto kao i sa muzikom, njihova lepota postala je prepoznatljiva publici, pa ni Azijati nisu smeli da budu previše azijatski, već da liče na uspostavljeni ideal lepote, ideal koji je i dalje belački. Tako gledano, spoj estetsko čulo je u najboljem slučaju neprecizan. Rađamo se sa čulima vida i sluha, ali u pogledu estetike smo neispisane tablice. Ne...” Naglo je zaćutala, kratko se osmehnula i prinela vino usnama, kao da je naprasno shvatila da drži predavanje nezainteresovanom auditorijumu. Jedno vreme smo poćutali. Onda se nakašljah. „Čitao sam da svi ljudi, čak i u najizolovanijim plemenima, vole simetrično lice. Zar to nije znak da je ipak urođeno?” Šenon me pogleda. Razvukla je usne u osmeh i nagnula se prema meni.

„Možda”, reče Šenon. „S druge strane, pravila simetrije su tako prosta i stroga da nije čudno ako važe svuda u svetu. Isto kao što je lako pribeći veri u više sile, pa je ona univerzalna, ali ne i urođena.” „A šta ako kažem da si meni ti lepa?” Te reči su mi naprosto izletele. Prvo je izgledala zbunjeno, a onda je uperila prstom u onaj svoj spušteni kapak, a kada je progovorila, to više nije bio onaj topli kontraalt, već joj je glas imao metalni prizvuk. „Onda ili lažeš, ili nisi usvojio najelementarnija načela lepote.” Shvatih da sam prekoračio nekakvu granicu. „Dakle, postoje neka načela?”, rekao sam da se vratim na dobru stranu. Pogledala me je procenjivački, kao da se pita da li da me pusti da se izvučem ili ne. „Simetrija”, rekla je naposletku. „Zlatni presek. Forme koje oponašaju prirodu. Komplementarne boje, skladni tonovi.” Klimnuh. Laknulo mi je što se razgovor vratio u kolosek, iako sam znao da ću još dugo kinjiti sebe zbog onog što mi je izletelo. „A u arhitekturi imaš i funkcionalne forme”, nastavila je. „Koje su zapravo iste kao i one koje oponašaju prirodu. Šestougaone ćelije saća. Dabrove brane. Lisičina mreža tunela. Detlićevo izdubljeno gnezdo koje postaje dom drugim pticama. Ništa od toga nije građeno da bude lepo, ali ipak jeste. Kuća u kojoj je lepo živeti je lepa kuća. Zapravo je toliko jednostavno.” „A benzinska pumpa?” „I ona može biti lepa ako služi svrsi koju cenimo.” „Dakle, i vešala...?” Šenon se osmehnula. „... mogu biti lepa dokle god je smrtna kazna nužna.” „Ali to što su ti lepa ne znači da mrziš pogubljenika?” Šenon mljacnu kao da kuša tu ideju. „Ne, mislim da je dovoljno da se kazna smatra neophodnom.” „Ali kadilak je lep”, rekoh dosipajući vino. „Iako je njegova forma manje funkcionalna nego kod novijih automobila.” „Pa, njegove forme oponašaju nešto iz prirode, izgleda kao da je oblikovan da leti kao orao, da se kezi kao hijena, da klizi kroz vodu kao ajkula. A izgleda i aerodinamično i ima dovoljno mesta za raketni motor koji nas može poslati u svemir.” „Ali njegova forma laže o funkciji, i to znamo, ali nam je opet lep.” „Pa. Čak i ateistima su neke crkve lepe. Ali vernicima su verovatno ipak malo lepše, pošto ih asociraju na večni život, onako kako žensko telo deluje na muškarca koji želi da prenese svoje gene. Nesvesno će

muškarac malo manje želeti neku ženu ako zna da nije plodna.” „Misliš?” „To možemo i da testiramo.” „Kako to?” Slabašno se osmehnula. „Ja imam endometriozu.” „Šta je to?” „Tkivo sluzokože materice koje raste izvan materice i znači da verovatno nikad neću imati decu. Slažeš li se da svest o faličnoj unutrašnjosti čini i spoljašnjost manje lepom?” Pogledah je. „Ne.” Osmehnula se. „To je odgovor tvog površnog i svesnog ja. Moraš dati vremena i nesvesnom da svari tu informaciju.” Možda od vina, tek njeni inače snežnobeli obrazi sad su bih rumeni. Zaustio sam da odgovorim, ali me je prekinula smehom. „Osim toga, ti si mi dever, pa i nisi baš najpodesniji za oglednog kunića.” Klimnuh. Onda ustadoh i priđoh CD plejeru. Pustio sam Naturally Džej-Džeja Kejla. Ćutke smo preslušali ceo album, a kada se završio, Šenon me je zamolila da ga pustim iz početka. Dok je svirala Don’t Go To Strangers, vrata se otvoriše. Na pragu se pojavio Karl. Lice mu je bilo ozbiljno i rezignirano. Klimnuo je ka boci penušavog vina. „Zašto ste je otvorili?”, pitao je setnim glasom. „Zato što smo znali da ćeš ubediti skupštinu da je našem selu potreban hotel”, reče Šenon podižući čašu. „I da će ti dozvoliti da zidaš koliko god hoćeš vikendica. Naprosto slavimo unapred.” „Zar vam izgledam kao da smo dobili to odobrenje?”, pitao je pogledavši nas sumorno. „Izgledaš nam kao veoma loš glumac”, reče Šenon srknuvši. „Idi uzmi čašu, dušo.” Karlova maska je pala, prasnuo je u smeh i pošao nam u susret šireći ruke. „Usvojeno sa samo jednim glasom protiv. Oduševljeni su!” Karl je sa oreolom oduševljenja oko glave pio mušku porciju preostalog vina i, mlatarajući rukama, prepričavao zasedanje: „Progutali su svaku reč. Znate šta je jedan rekao? ’Geslo naše Levice je da sve uvek može i bolje. Ali ovo danas je tako dobro da ne može biti bolje.’ Iz istih stopa su usvojili i izmene regulativa, tako da smo dobili i vikendice.” Uperio je prstom kroz prozor. „Posle zasedanja mi je prišao

Vilumsen, koji je pratio zasedanje iz publike, i čestitao mi što nisam obezbedio bogatstvo samo sebi i svojima, već sam pretvorio pasišta svih u selu u naftna polja. Vajkao se što nema više zemlje, pa mi je odmah ponudio tri miliona za našu.” „Šta si mu ti odgovorio?”, upitah. „Da je to verovatno duplo više nego što je ta zemlja vredela juče, ali da se sada ta cena utrostručila. Upetostručila! Živeli!” Šenon i ja nazdravismo praznim čašama. „A hotel?”, upita Šenon. „Oduševljeni su projektom. Oduševljeni. Tražili su samo minimalne modifikacije.” „Kakve modifikacije?” Izvila je svetlu obrvu iznad desnog oka. „Izgledao im je malo... kako su ono rekli... jalovo. Hteli su malo više norveškog planinskog kolorita. Ništa strašno.” „Planinskog kolorita?” „Sitne detalje. Fasadu. Hteli su travu na krovu i tu i tamo poneku gredu. Dva rezbarena trola s obeju strana ulaznih vrata. Tako neke gluposti.” „I?” Karl slegnu ramenima. „Dao sam im to. No big deal.” 19 „Šta si uradio?” „Vidi, srce, čista psihologija. Moraju misliti da su oni glavni, da nisu samo obični seljaci koje je poveo lajavi zemljak iz beloga sveta. Moramo nešto da im damo. A ja sam to predstavio kao ogroman ustupak s naše strane. Zato sada misle da su već dobili previše, pa neće tražiti više.” „Bez kompromisa”, reče Šenon. „Obećao si mi.” Jedno budno oko je sevalo. „Smiri se, darling. 20 Kad za mesec dana zabodemo ašov, opet ćemo mi biti glavni, a tada ćemo smisliti neko stručno objašnjenje zašto je njihova kičerica neizvodljiva. Dotad nek žive u ubeđenju da smo im ispunili želje.” „Kao što i svi drugi treba da žive u ubeđenju da si im ispunio želje?”, na to će Šenon. Nikad dotad nisam čuo takvu hladnoću u njenom glasu. Karl se uzvrpoljio u fotelji. „Darling, sada treba da slavimo, a ne...” Šenon naglo ustade i izlete iz sobe. „Šta to bi?”, upitah kada je zalupila ulazna vrata za sobom. Karl uzdahnu. „Ovo je njen hotel.” „Njen?”

„Ona ga je projektovala.” „Ona ga je projektovala? A ne neki arhitekta?” „Roju, Šenon jeste arhitekta.” „Stvarno?” „Ako mene pitaš, najbolji u Torontu. Ali ima svoj stil i stav, a nažalost, pomalo je kao Hauard Roark.” „Kao ko?” „Jedan arhitekta koji digne zgradu u vazduh ako nije sazidana tačno po njegovom projektu. Dizaće frku oko svakog detalja. Da je malo fleksibilnija, ne bi bila samo najbolji arhitekta u Torontu već i najtraženiji.” „Nije sad baš glavna stvar, ali zašto, jebote, nisi rekao da je ona projektovala hotel?” Karl uzdahnu. „Projekat je potpisala imenom svog biroa, to je trebalo da bude dovoljno. Ako bi se znalo da je rukovodilac celog ovog projekta prepustio svojoj mladoj ženi, pa još i strankinji, da izradi nacrte, to bi izgledalo malo neprofesionalno. Sleglo bi se, naravno, kada bi videli njen portfolio, ali nisam želeo takvo talasanje pre nego što obezbedimo podršku investitora i opštine. Sa tim se Šenon složila.” „Dobro, ali zašto niste rekli meni?” Karl zamahnu rukama. „Da ne bi i ti morao da lažeš. Uostalom, i nije to neka laž, piše ime biroa, ali... znaš već.” „Što manje zaverenika? Treba zatreti tragove?” „Jebote, Roju.” Pogledao me je tužnim, lepim očima. „Žongliram sa milion loptica i samo se trudim da uklonim sve distrakcije, razumeš?” Uvukao sam vazduh kroz zube. Mora da sam počeo to da radim odnedavno. Uvek me je nerviralo kad tata to radi. „Razumem”, rekoh. „Lepo.” „Kad smo kod žongliranja i distrakcija, sreo sam danas Mari u ambulanti. Pocrvenela je kad me je videla.” „Pa?” „Kao da ju je sramota.” „Zbog čega?” „Ne znam. Ali posle onoga s tobom i Gretom pokušala je da ti se osveti.” „Kako?” Udahnuh. „Tako što se nabacivala meni.” „Tebi?” Karl se nasmejao iz srca. „A posle ti meni prebacuješ što te ne izveštavam.”

„Ona je tad i želela baš to. Da te izvestim. I povredim.” Karl odmahnu glavom. Nastavio je na našem narečju: „Majku mu, na šta su sve spremne uvređene žene. Jesi li iskoristio tu priliku?” „Nisam”, rekoh. „A kada sam je video kako crveni, shvatio sam da ti se nikad nije osvetila. A Mari Os nije neko ko će to tek tako zanemariti urasli metak u telu. Zato mislim da je moraš držati na oku.” „Misliš da nešto smera?” „Ili je nešto već preduzela, nekakvu niskost zbog koje se postidi čim ugleda nekog iz naše porodice.” Karl se protrljao po bradi. „Možda nešto što bi ugrozilo naš projekat?” „Možda je namestila nešto što ga može ugroziti. Morao sam to da ti spomenem.” „Da ti je izgledalo kao da je pocrvenela kada ste se sreli u prolazu?” „Znam da zvuči glupo”, rekoh. „Ali znaš da Mari ne crveni lako. Samouverena je i retko kad ju je blam. Ali je i moralista. Sećaš li se kad si joj kupio lančić od para koje si maznuo čiča Bernardu?” Karl klimnu. „I sad je izgledala isto tako”, rekoh. „Kao da je učestvovala u nečemu ružnom, a sada je kasno za kajanje.” „Razumem”, reče Karl. „Držaču je na oku.” Legao sam rano. Kroz pod sam čuo Karla i Šenon u dnevnoj sobi. Nisam razabrao reči, ali su se svađali. Pa su zaćutali. Koraci na stepenicama, zatvaranje vrata od spavaće sobe. Onda su se jebali. Prekrio sam glavu jastukom i u sebi pevao Don’t Go to Strangers Džej-Džeja Kejla.

19 Sneg se otopio. Provirio sam kroz kuhinjski prozor. „Gde je Karl?”, upitah. „Razgovara s izvođačima”, reče Šenon, koja je sedela za stolom iza mene i čitala Uske novine. „Valjda su na placu.” „Zar ne bi trebalo da i ti prisustvuješ, kao arhitekta?” Slegnula je ramenima. „Kaže, hoće to da obavi sam.” „Šta pišu novine?” „Da su opštinske vlasti otvorile Pandorinu kutiju. Da će Us postati vikend-naselje za gradske bogataše, a mi njihove sluge. Bolje bi bilo da smo izgradili prihvatilište za azilante kojima smo stvarno potrebni.” „Au, to mora da je pisao Dan Krane.” „Nije, pismo čitaoca, ali su mu dali dosta prostora i najavili ga na prednjoj strani.” „Naslovnoj strani. A šta je Krane napisao kao reč urednika?” „Priču o pastoru Armandu, o duhovnom buđenju i isceljenjima. Ali i o tome da su se bolesni vratili u kolica nedelju dana pošto je Armand otišao iz grada s donacijama.” Nasmejah se i pogledah nebo nad Otertinom, planinom južno od jezera. Slalo je mnogo protivrečnih signala i nije odavalo kakvo nas vreme očekuje. „Dakle, Krane se ne usuđuje da direktno kritikuje Karla”, rekoh, „ali je dao prostora onima koji se usuđuju.” „Svejedno, ne izgleda mi kao da opasnost vreba sa te strane”, reče Šenon. „Možda i ne sa te.” Okrenuh se ka njoj. „Ako i dalje misliš da možeš saznati šta traži Kurt Ulsen, mislim da je sada dobar trenutak.” Slobodan pad bio je od onih lokala kojima veličina tržišta nameće način

poslovanja. U ovom slučaju, to je značilo da Slobodan pad mora da zadovolji razne potrebe. Dugačak šank sa barskim stolicama za pivopije, stolovi za gladne, mali podijum sa disko-svetlima za one koji traže nekog, sto za bilijar sa oparanom čojom za one koji ne mogu da se svrte, i sto sa tiketima za klađenje i ekranom koji je prikazivao konjičke trke za one koji ne gube nadu. Kome je bio namenjen crni petao koji bi povremeno prošetao između stolova, nikad nisam saznao, ali nikom nije smetao, a ni obrnuto, premda nije primao porudžbine niti se odazivao na svoje ime - Đovani. Ali Đovanija će svi propisno oplakati onog dana kad - kako je najavljivao Erik Nerel - završi u loncu kao coque au vin, pomalo žilav ali pripremljen s ljubavlju i stalnim gostima na užitak. U tri sata smo u lokal ušli Šenon i ja. Nisam video Đovanija, već samo neku dvojicu koji su buljili u ekran na kojem su konji lepršavih griva jurcali po šljunkovitoj stazi. Seli smo za sto u izlogu, gde sam, po dogovoru, izvadio Šenonin laptop, spustio ga između nas na sto, pa ustao i prišao šanku odakle nas je Erik Nerel posmatrao još otkako smo ušli, ali se pravio da čita Uske novine. „Dve kafe”, rekoh. „Okej.” Stavio je šolju ispod česmice na ogromnom termosu i stisnuo poklopac. „Šta ima novo?”, upitah. Pogledao me je podozrivo, a ja klimnuh ka novinama. „A, ovde”, rekao je. „Ma...” Stavio je drugu šolju pod termos. „Ništa.” Kada sam spustio kafu na sto ispred Šenon, računar je već bio upaljen. Sedoh pored nje. Na ekranu je bila slika nekog dosta sumornog, četvrtastog i, u mojim očima, sasvim običnog nebodera za koji mi je rekla da je IBM-ova zgrada u Čikagu, remek-delo arhitekte po imenu Mis. Obazreo sam se. „Kako si ovo zamislila?” „Ti i ja ćemo neobavezno ćaskati uz kafu. Koja je, inače, odvratna, ali neću praviti grimase jer nas gleda.” „Erik?” „Da. A gledaju nas i ona dvojica kod ekrana. Kad je popijemo, uzećeš laptop od mene i pravićeš se da si zadubljen u neki posao, možeš nešto i da kucaš. Ne diži pogled i prepusti sve meni.” „Okej”, rekoh srknuvši kafu. Šenon je bila u pravu, imala je ukus neke grozne hemikalije, i vruća voda bi bila ukusnija. „Malo sam guglao

endometriozu. Piše da ako starinski način ne uspeva, može da se proba vantelesna oplodnja. Jeste li razmišljali o tome?” Ljutito je izbečila ono jedno oko. „Pa predložila si neobavezno ćaskanje”, rekoh. „Ovo nije neobavezno”, tiho je prosiktala. „Nego vrlo obavezujuće.” „Mogu da pričam i o benzinskim pumpama”, rekoh slegnuvši ramenima. „Ili o komičnim i ponižavajućim situacijama u koje dolaziš kad ne možeš da pomeriš srednji prst na ruci kojom se normalno više služiš.” Osmehnula se. Njeno raspoloženje se menjalo brzo kao vreme na dve hiljade metara nadmorske visine, ali taj osmeh me je zgrejao kao topla kupka. „Želim decu”, rekla je. „Želim to najviše na svetu. Ne iz mozga, naravno, već iz srca.” Pogledala mi je preko ramena, ka Eriku. Osmehnula se kao da joj je pogled uzvraćen. A šta ako Erik ne zna šta Kurt traži? Više nisam bio siguran da je to bio dobar plan. „A ti?” „Šta ja?” „Deca.” „Uh, naravno, ali...” „Šta?” „Nisam siguran da bih bio dobar otac.” „Ja znam da bi, Roju.” „Onda bi to moralo da bude uz neku majku koja može da bude sve što ja nisam. I koja razume koliko vremena oduzima vođenje benzinske pumpe.” „Čim postaneš otac nećeš više misliti da su benzinske pumpe glavna stvar na svetu.” „Ili neboderi od anodizovanog aluminijuma.” Osmehnula se. „Kucnulo je vreme.” „Čas.” „Kucnuo je čas.” Pogledi nam se sretoše, a onda sam privukao laptop k sebi, otvorio novi dokument i počeo da kucam. Pisao sam šta mi padne na pamet, trudeći se samo da ne pogrešim u kucanju. Radio sam to neko vreme kad začuh da je ustala i pošla nekud. Nisam morao da pogledam, znao sam da dodatno njiše kukovima. Kao da igra soku. Uh. Sedeo sam leđima okrenut šanku, samo sam čuo škripanje barske stolice po podu i

shvatio da je sela da ćaska s Erikom Nerelom, kao i da on bulji u nju kao one večeri na žurci. Udubio sam se u svoj autodiktat, kad začuh da neko seda na stolicu preko puta mene. Načas pomislih da se Šenon već vratila neobavljenog posla, na šta mi je, začudo, laknulo, ali to nije bila Šenon. „Ćao”, reče Greta. Prvo što sam primetio bilo je da je njena kosa s trajnom sad bila ofarbana u plavo. „Ćao”, rekoh pokušavši da u toj kratkoj reči saopštim koliko sam zauzet. „Da, da, baš slatka ženica”, reče Greta. Nehotice ispratih njen pogled. Šenon i Erik su se nagnuli jedno prema drugome preko šanka tako da smo ih videli iz profila. Šenon se naglas smejala nečemu, a Erik se kupao u njenim toplim osmesima baš kao i ja malopre. Ne znam da li mi je Greta tad utuvila da je Šenon slatka, tek sad sam postao svestan toga. I ne samo slatka, Šenon Alejn Opgard bila je lepa, bilo je nečeg u načinu na koji upija svetlost i odbija je od sebe. Jebote, nisam uspevao da odvojim pogled od nje. Trgnuo me je tek Gretin uzvik. „Vidi, vidi.” Okrenuo sam se prema njoj. Više nije gledala u Šenon, već u mene. „Šta?” „Ništa”, reče, a glistaste usne se razvukoše u kiseli smešak. „Gde je Karl danas?” „Na gradilištu hotela, pretpostavljam.” Greta odmahnu glavom, a ja pokušah da ne razmišljam kako bi ona to mogla da zna. „Onda stvarno ne znam. Možda je na sastanku sa investitorima.” „Pre će biti da je to”, rekla je napravivši se da nešto prećutkuje. „Nisam znao da si redovna u Slobodnom padu”, rekoh da promenim temu. Podigla je ruku s tiketima koje je sigurno pokupila sa stola ispod televizora kada je ušla. „Za tatu”, rekla je. „Mada sad razmišlja da se kladi na hotel umesto na konje. Kaže, isti je princip. Minimalna ulaganja, a mogućnost za veliku dobit. Je li dobro razumeo?” „Nikakva ulaganja”, rekoh. „Tačno je, postoji mogućnost za veliku dobit, ali i za velike mesečne troškove. Trebalo bi prvo da vidi može li da priušti sebi i najgori scenario.” „Najgori - šta?”

„Da sve ode u tri lepe.” „A, jasno.” Tutnula je tikete u tašnu. „Mislim da je Karl veštiji prodavač od tebe, Roju.” Pogledala me je i osmehnula se. „Ali uvek je bilo tako. Pozdravi ga. I čuvaj ovu njegovu barbiku, izgleda da je našao sebi ravnu.” Osvrnuh se i ugledah Šenon i Erika. Povadili su telefone i kucali nešto. Kada sam se opet okrenuo, videh Gretu kako izlazi. Vratio sam se ekranu i pročitao ono što sam dotad napisao. Jebote, da li sam ja sasvim pošašavio? Začuvši ponovno škripanje barske stolice, u zadnji čas rekoh programu da ne sačuva izmene u dokumentu. „Jesi li završio?”, upita Šenon. „Aha”, rekoh. Preklopio sam računar i ustao. „I?”, rekoh kad smo ponovo seli u volvo. „Cenim da će biti nečeg u toku večeri”, rekla je. Pošto sam odbacio Šenon na imanje, vratio sam se do pumpe i smenio Markusa, koji je zamolio da završi ranije. „Šta ima novo?”, upitah Juliju. „Ništa”, rekla je raspršivši balon od žvake. „Aleks se duri, kaže da ga zavlačim. A Natalija se seli.” „Gde?” „U Nutoden. Skroz je kapiram, ovde se ništa ne dešava.” „Ama baš ništa”, rekoh vadeći iz fioke ispod kase jedan ključ. „Idem da vidim nešto u servisu, važi?” Prošao sam pored zatvorenog kolskog ulaza i otključao kancelarijska vrata. Po zagušljivom vazduhu zaključih da baš dugo nisam svraćao. Povremeno smo tu menjali gume kad je napolju previše hladno, ali kanal nije bio u upotrebi otkako je servis prestao da radi. Pošto je Karl otišao, a ja ostao sam na imanju, namestio sam sebi sobičak u zgradi servisa sa krevetom, televizorom i čajnom kuhinjom. Tu sam boravio onih najhladnijih meseci kad bi put do imanja bio zavejan, a i kad bi bilo besmisleno zagrevati kuću zbog onih nekoliko sati koliko bih proveo tamo, a ne na pumpi. Zatvorio sam vrata perionice i istuširao se. Nikad nisam bio čistiji. Potom sam se vratio u servis i opipao dušek. Bio je suv. Ringla je radila. Čak se i televizor upalio posle kraćeg oklevanja. Prešao sam u halu servisa. Stajao sam na istom mestu gde smo starome Ulsenu odsekli ruke,

noge i glavu. Gde sam ih ja odsekao. Karl nije mogao ni da gleda, a i zašto bi? Traktor je stajao s podignutom kašikom dva dana pre nego što sam ga oterao u perionicu i prosuo sadržaj koji je glatko istekao kroz rešetku. Onda sam mu oribao kašiku i to je bilo sve. Šta sam osećao stojeći na tom istom mestu? Da li je tu bilo duhova? Prošlo je šesnaest godina. A nisam ništa naročito osetio ni onog popodneva i večeri, naprosto nije bilo vremena za osećanja. A ako je i bilo duhova, pohodili su Huken, a ne servis. „Roju”, reče Julija kada sam se vratio, otegnuto kao da joj treba sto godina da mi izgovori dugačko ime. „Koja je tvoja destinacija iz snova?” Listala je neki časopis o putovanjima i pokazala mi sliku nekog para koji se u minimumu odeće pržio na suncu. „Mislim da bi to morao biti Nutoden”, rekoh. Zinula je. „Koje je najdalje mesto na kojem si bio?” „Nisam bio nigde”, rekoh. „Ma daj.” „Bio sam na jugu. I na severu. Ali nikad nisam bio u inostranstvu.” „Ma kako nisi!” Izvila je glavu u stranu i pogledala me, a onda je, malo manje samouvereno, dodala: „Valjda su svi bili napolju?” „Video sam ti ja svašta”, rekoh. „Ali ovde.” Pažljivo dotaknuh čelo zavijenim prstom. „Kako to misliš?” Osmehnula se nesigurno. „Kao, poludeo si?” „Kasapio sam ljude i ubijao bespomoćne kučiće.” „Da, a i kad ti se žena davila u moru, pijana od šampanjca, samo si joj bacio pojas za spašavanje.” Julija se sad smejala. „Zašto moji vršnjaci nisu tako duhoviti kao ti?” „Za duhovitost treba vremena”, rekoh. „Mnogo vremena i napornog rada.” Kada sam se te večeri vratio na imanje, zatekao sam Šenon kako sedi u mraku zimske bašte u Karlovoj staroj perjanoj jakni, s mojom kapom na glavi i ćebetom preko kolena. „Hladno je, ali odavde se baš lepo vidi zalazak sunca”, rekla je. „Na Barbadosu sunce brzo zalazi, samo odjednom padne mrak. Toronto je u ravnici sa gomilom solitera, pa se sunce samo sakrije iza njih. A ovde sve možeš da gledaš kao na usporenom filmu.” „Na usporenom snimku.” „Snimku?” Nasmejala se. „Da, na usporenom snimku, sviđa mi se to. Šta se sve ovde dešava sa svetlom! Svetlost na jezeru, svetlost na

planini, svetlost iza planine. Kao da je neki fotograf poludeo sa blendom. Obožavam norvešku prirodu.” Zatim je dodala, ironično strastvenim tonom: „Divlju, golu norvešku prirodu.” Sedoh pored nje sa šoljom kafe koju sam sipao iz lončeta. „Karl?” „Otišao je da se ulizuje jednom važnom igraču za projekat. Nekom prodavcu polovnih automobila.” „Vilumsenu”, rekoh. „A osim toga?” „Osim toga?” „Da li se desilo još nešto?” „Kako to misliš?” Mesec je provirio bledim licem kroz oblake, kao kad glumac samo malo razmakne zavesu da krišom osmotri publiku pred početak predstave. A na odrazu svetlosti koji joj je pao na lice, shvatih da je i Šenon baš to: glumica koja jedva čeka svoj nastup. „Jedva je sačekao i osam sati”, rekla je izvlačeći ruku ispod ćebeta. Pružila mi je telefon. „Rekla sam mu da mi se sviđa, da mi je dosadno i zamolila ga za fotke. Kakve fotke, pitao me je. Rekla sam: fotke norveške prirode. Gole, divlje norveške prirode. Po mogućstvu u punom procvatu.” „A on ti je poslao ovo?” Pred očima mi je bio maestralni selfi Erika Nerela. Nije joj poslao samo sliku svog kurca. Ne, Nerel je ležao go ispred kamina, na nečemu što je ličilo na kožu irvasa. Bio je namazan nekakvom mašću od koje su mu se presijavali mišići. A u središtu slike: besprekorna erekcija. Lice mu je, doduše, ostalo izvan kadra, ali je snimak obuhvatio dovoljno toga što bi Nerelova trudna devojka mogla prepoznati. „Može tvrditi da je došlo do nesporazuma”, reče Šenon. „Ali mene je ovo strašno uvredilo. A mislim da će i njegov tast biti strašno uvređen.” „Tast?”, rekoh. „A ne žena?” „Malo sam razmislila. Erik je tip koji zna šta treba da se kaže ženama. Zato mislim da bi lako obrlatio trudnu devojku. Bacio bi se na kolena, molio za oproštaj, bla-bla-bla. Ali tastu...” „Majku mu, baš si zla”, rekoh kroz smeh. „Nisam”, tada će Šenon ozbiljna. „Dobra sam. Volim one koje volim i uradiću šta moram da ih zaštitim. Čak i ako to zahteva neke zločeste postupke.” Klimnuh. Nešto mi je govorilo da joj to nije morao biti prvi put. Zaustih da kažem nešto kad se začula grmljavina osmocilindarskog amera. Ugledah farove, a ubrzo je iz Kozje okuke izronio i ceo kadilak.

Posmatrali smo Karla kako ga parkira i izlazi iz auta. Zastao je pored njega, prineo telefon uvu. Tiho govoreći, pošao je prema kući. Zavalio sam se i stisnuo prekidač na zidu iza nas. Opazili da se Karl trgnuo kada smo mu se odjednom ukazali u zimskoj bašti tik ispred njega - kao da je uhvaćen na delu. A zapravo ja nisam hteo da me zatekne kako se krijem u mraku sa Šenon. Zatim sam ponovo ugasio svetlo ne bih li mu stavio na znanje da nam je naprosto draže da sedimo u mraku. Istovremeno sam shvatio da je odluka koju sam u međuvremenu doneo bila ispravna. „Selim se u servis na pumpi”, rekoh tiho. „Šta?”, upita Šenon, jednako tiho. „Zašto?” „Treba vam više prostora.” „Prostora? Pa ovde ima prostora napretek. Cela kuća i cela planina samo za troje ljudi. Roju, zašto ne ostaneš? Meni za ljubav?” Pokušavao sam da joj pročitam lice u tami: da li je stvarno tako mislila ili je to bila samo fraza? Ali mesec se ponovo sakrio, a ona više nije progovarala. Karl nam se pridružio iz dnevne sobe. „Istekao je rok za učlanjenje u Ortačko društvo ’Visokoplaninski hotel i spa Us’”, rekao je bacivši se u pletenu fotelju s otvorenim pivom u ruci. „Imamo četiristo dvadeset ortaka, to su praktično svi iz sela koji imaju nekakav imetak. Banka je spremna i već sam se čuo sa izvođačima. U principu, već sutra posle prve skupštine društva možemo da doteramo bagere.” „Kakve bagere?”, upitah. „Valjda prvo ide dinamit?” „To se samo tako kaže, a ja zamišljam bagere kao nekakve tenkove koji dolaze da osvoje ovaj planinski vrh.” „Moraš na američki način”, rekoh. „Prvo sve izbombarduješ i sravniš sa zemljom. Pa tek onda umarširaš kao osvajač.” Začuh trenje oštrih izbrijanih dlačica o kragnu kada je okrenuo glavu prema meni u mraku. Verovatno se pitao da li se nešto krilo iza tih mojih reči. Šta god da je to moglo biti. „Vilum Vilumsen i Ju Os su pristali da budu u odboru”, nastavi Karl. „Pod uslovom da na skupštini izaberu mene za direktora.” „Zvuči kao da je sve u tvojim rukama.” „Moglo bi se reći”, reče Karl. „Prednost ortačkog društva je ta što, za razliku od akcionarskog, zakon ne zahteva upravni odbor, revizore i sve te kontrolne mehanizme. Imaćemo i upravni odbor i revizora zato što to traži banka, ali u praksi direktor srne da vodi društvo kao

prosvećeni apsolutista, što mi, jebiga, baš olakšava posao.” Začulo se klokotanje piva u flaši. „Roj hoće da se seli”, reče Šenon. „U servis.” „Svašta”, reče Karl. „Kaže da nam treba prostora.” „Dobro”, ubacih se. „Možda meni treba prostora. Možda sam postao osobenjak od ovolikih godina samačkog života.” „Onda bi trebalo da se iselimo Šenon i ja”, primeti Karl. „Ne”, rekoh. „Drago mi je što ovde ne živi samo jedna osoba. I kuća više voli kad je tako.” „U tom slučaju je troje bolje od dvoje”, reče Karl, a ja sam slutio da je spustio ruku Šenon u krilo. „Ko zna, možda jednog dana bude i četvoro.” Dve sekunde je vladao potpuni muk dok se on nije ujeo za jezik. „Ili ne. Samo sam to lupio jer sam video Erika i Gru u večernjoj šetnji. Stomak joj je do zuba.” I dalje nije bilo odgovora. Ponovo je zaklokotalo pivo, a onda je Karl podrignuo. „Zašto nas troje stalno pričamo u mraku?” Da ne izigravamo stalno pokeraše, pomislih. „Sutra ujutru ću da popričam s Erikom”, rekoh. „A uveče se selim.” Karl uzdahnu. „Roju...” Ustadoh. „Idem da legnem. Vi ste divni i ja vas obožavam, ali prijaće mi da ne gledam nikoga kad ustanem ujutru.” Te noći sam spavao kao klada.

20 Erik Nerel je bio spoljanac. Objasnio sam Šenon da kad kažemo spoljanac, mislimo na one što su im kuće kad kreneš duž jezera ka mestu gde otiče Ćeterelva. A pošto je jezero u obliku slova V sa selom tačno u središtu, nije postojalo tu nikakvo „napolje" ili „unutra”, već samo smer u kojem pratiš put koji na obe strane ide uz jezero. Os, limar Mu i Vilumsen bili su nutranjci, što se smatralo za nijansu lepšom lokacijom pošto su na njihovoj strani polja bila ravnija i sunčanija, dok su Ulsenova vikendica i Nerelovo imanje bili na senovitoj strani. Na spoljanskoj strani je bila i staza do vikendice Osovili, gde smo Karl, Mari, ja i grupa drugih klinaca krišom odlazili u mladosti da bančimo do zore. Prisetio sam se toga dok sam vozio. Parkirao sam se ispred ambara, pored forda kortine koji je krio nabudžen motor. Vrata mi je otvorila Erikova devojka Gru. Upitah je gde je Erik razmišljajući o tome kako li je uspela da dohvati kvaku od tolikog trbuha. Zaključili da je joj je verovatno prišla s boka, baš kao što sam i ja to nameravao. „Vežba”, rekla je uperivši prstom u ambar. „Hvala”, rekoh. „Samo što nije?” „Da.” Osmehnula se. „Ali čujem da se i dalje šetate uveče?” „Erik mora da prošeta i ženu i kera”, odvrati Gru kroz smeh. „Ali ovih dana samo u krugu od trista metara od kuće.” Erik me nije ni čuo ni video kada sam ušao. Ležao je na klupi i podizao tegove, dahćući sa štanglom na grudima, urliknuvši kada bije podigao. Sačekao sam da je namesti na stalak, pa mu tek onda zakoračih u vidokrug. Izvukao je bubice iz uva, začuo se diskant iz pesme Start Me Up. „Roju”, rekao je. „Poranio si.”

„A ti si ojačao”, rekoh. „Hvala.” Ustao je i obukao gornji deo trenerke preko znojave majice sa portretom grupe Holivud brats. Njegov rođak je, kao Razino Stil, svirao klavijature u toj grupi, a Erik je zagriženo tvrdio kako bi Brats bili veći od Sekspistolsa i Njujork dolsa zajedno, samo da su imali bolji tajming. Pustio nam je nekoliko njihovih stvari, a ja sam zaključio da problem nije bio jedino u tajmingu. Ipak, svidela mi se ta njegova zagriženost. Uopšte mi se Erik Nerel sviđao, ovo sad nije bilo lično. „Imamo problem koji moramo da rešimo”, počeh. „Fotka koju si poslao Šenon naišla je na vrlo loš prijem.” Erik je prebledeo i triput trepnuo. „Došla je meni, nije htela da je pokaže Karlu jer bi on, kaže, poludeo. Ali htela je da ode i panduru. Tako nešto se po zakonu vodi kao uznemiravanje.” „Ne, vidi, slušaj, tražila mi je...” „Tražila ti je fotke prirode. Nema veze, ubedio sam je da te ne prijavljuje policiji, objasnio sam joj da bi to bilo veliko smaranje za sve nas, a za sirotu Gru potpuno traumatično.” Primetih da mu se vilica stegnula na pomen devojčinog imena. „Kada je čula da čekate bebu, Šenon je rešila da pokaže sliku tvom tastu, pa da on odluči šta da se radi. A Šenon je, bojim se, dosta uporna ženska.” Erik je zinuo, ali nije davao glasa od sebe. „Došao sam ovamo da pomognem da se stvar reši, da vidim mogu li nekako da je zauzdam. Znaš da ne volim kad se diže prašina.” „Znam”, reče Erik s jedva čujnim upitnikom na kraju. „Ne volim, na primer, ni kad neko hoće da mi čeprka po posedu tamo gde su mama i tata stradali. A da pritom ne znam šta se zapravo dešava.” Erik ponovo trepnu, kao da mi očnim kapcima saopštava da je shvatio. Da tražim trampu. „Ulsen će ipak poslati ljude u Huken, zar ne?” Erik klimnu. „Poručio je zaštitno odelo iz Nemačke. Liči na ona koja nose demineri. Trebalo bi da si u njemu bezbedan osim ako se baš ne odvali čitava stena, plus možeš da se krećeš.” „Šta traži tamo?” „Roju, znam samo da Ulsen traži da neko tamo siđe.” „Ne. On traži da ti siđeš tamo. Pa ti je sigurno rekao i šta treba da tražiš.”

„Sve i da znam, Roju, ne bih smeo da ti kažem, valjda razumeš.” „Razumem”, rekoh. „A i ti valjda razumeš da nemam pravo da zaustavim Šenon kad je tako duboko uvređena.” Erik Nerel me pogleda kerećim očima sa klupe. Oklembešena ramena, ruke u krilu, Start Me Up je i dalje zujala iz bubica koje su ležale na klupi između njegovih butina. „Navukli ste me”, rekao je. „Ti i ona kučka. Zato što je stvarno tamo dole sve ove godine?” „Šta je dole sve ove godine?” „Mobilni starog pandura.” Jednom rukom sam upravljao volvom, dok sam u drugoj držao telefon. „Mobilni telefon Sigmunda Ulsena odašiljač je signale sve do deset uveče na dan njegovog nestanka.” „Šta mi to pričaš?”, progunđa Karl. Zvučao je mamurno. „Kada je uključen, mobilni telefon odašilje signal na svakih pola sata, a to registruju bazne stanice koje mu omogućavaju domet. Drugim rečima, registri tih baznih stanica su kao dnevnik telefona u kojem piše gde se kada nalazio.” „Pa?” „Kurt Ulsen je nedavno bio do grada i dobio od operatera mobilne telefonije podatke za onaj dan kada je njegov otac nestao.” „Zar imaju podatke od pre sto godina?” „Očigledno imaju. Telefon Sigmunda Ulsena registrovale su dve bazne stanice, što dokazuje da on - ili bar njegov telefon - nije mogao biti pored vikendice u vreme kada je očevidac izjavio da je čuo kako se pored vikendice Ulsenovih parkira auto i pali motorni čamac. Jer je on to čuo pošto se smrklo. Naprotiv, bazne stanice pokazuju da se u to vreme njegov telefon nalazio na području koje obuhvata naše imanje, Huken, imanje Simona Nergarda i šumu prema selu. A to se ne uklapa se ni u tvoju izjavu policiji da je Sigmund Ulsen otišao s našeg imanja u pola sedam uveče.” „Nisam rekao gde je pandur otišao, samo da je otišao s našeg imanja.” Sada je Karl zvučao budno i bistro. „Otkud ja da znam da li je stajao negde na putu od nas do sela. A taj auto i čamac koje je svedok čuo pošto se smrklo mogli su da pripadaju i nekome drugome, nije Ulsenova vikendica jedina tamo. Ili je loše upamtio vreme, nije to bio nekakav izuzetan događaj.” „Slažem se”, rekoh primetivši neki traktor na putu ispred sebe. „Ali

ne brine mene što mogu da iskrsnu neka nova pitanja o satnici, već da li će Kurt naći taj telefon u Hukenu. Erik mi kaže da je to ono što Kurt traži tamo dole.” „O, jebote. Ali zar može biti tamo? Zar nisi ti dole sve počistio?” „Jesam”, rekoh. „I nije ostalo ništa od njegovih stvari. Ali sećaš li se da se već smrkavalo kada si izvlačio telo, a ja sam čuo odron i pobegao u olupinu?” „Da.” Prebacih se u suprotnu traku iako je traktor već ulazio u krivinu. Dodao sam gas i isekao traktor u krivini. Videh u retrovizoru kako vozač traktora odmahuje glavom. „Nije to bio odron, već njegov telefon. Nosio ga je u kožnoj futroli zakačenoj štipaljkom za kaiš. A dok si ga vukao uz stenu, futrola se negde zakačila i pala, ali ja je nisam video u mraku.” „Zašto si tako siguran u to?” „Zato što sam se onda setio još nečega. Kad sam pogledao telo, nešto mi je tu nedostajalo. A posle, kad smo ga odneli u servis da ga iskasapimo, skinuo sam mu kaiš i isekao odeću. Pretresao sam mu i džepove da uklonim metal pre nego što ga prepustimo ’fricu’. Našao sam novčiće, šnalu za kaiš i upaljač. Ali ne i mobilni. Jebiga, tada se nisam setio, a znao sam da nosi tu kulovsku futrolu.” Karl je neko vreme ćutao u telefon. „Pa šta ćemo sad?”, pitao je. „Moramo opet u Huken”, rekoh. „Pre Kurta.” „Što znači - kad?” „Kurtu je juče stiglo zaštitno odelo. Erik treba da se nađe s njim da isproba odelo u deset, a posle toga idu odmah u Huken.” „O, jebote.” „O, jebote”, složih se dodajući gas.

21 Taj moj drugi silazak bio je kao repriza, sporija, a ujedno i brža. Brža zato što smo već jednom rešili praktične probleme i još smo se sećali kako smo ih rešili. Sporija zato što smo morali da požurimo jer nismo znali kada će Kurt i alpinisti tu stići, pa sam imao doživljaj kao u onim košmarima kada znaš da te neko juri i pokušavaš da trčiš što brže, ali se vučeš kao da su ti noge u vodi. Šenon je stražarila na vrhu Kozje okuke odakle bi videla ako bi se neko isključio s magistralnog puta. Karl i ja smo koristili isto uže kao i prošli put, pa je Karl znao tačno koliko treba da ode u rikverc da bi me spustio. Kada sam konačno osetio tlo pod nogama, okrenut licem ka zidu litice, odvezao sam se i polako okrenuo. Sedamnaest godina. Ipak, tu dole vreme kao da je stajalo. Zahvaljujući kraćoj, ali donekle kosoj steni na levoj strani, kiša tu nije padala direktno, već se slivala niz višu, uspravnu liticu od Kozje okuke i oticala među kamenjem. Verovatno je zbog toga na olupini bilo neobično malo rđe, a i gume, iako su izgledale pomalo buđavo, bile su čitave. Izgledalo je kao da ni životinje nisu dirale tatin kadilak, navlake sedišta i kontrolna tabla delovale su netaknuto. Pogledah na sat. Pola jedanaest. Sranje. Zažmurio sam pokušavajući da se prisetim odakle se onomad čuo udar čvrstog predmeta o zemlju. Ne, bilo je to previše davno. Ipak, ukoliko nisu delovale druge sile osim Zemljine teže, telefon je morao pasti u pravoj liniji od tela. Pravoj. Isto sam pomislio i kad sam podizao starog Ulsena. Pravolinijski pad, prost zakon fizike koji kaže da ono što nema horizontalnu brzinu pada na zemlju u pravoj liniji. Ali tada sam svesno odagnao tu misao, pa sam i sada mogao isto to da učinim. Poneo sam baterijsku lampu i počeo sam da tražim između kamenih blokova uz stenu niz koju smo spustili uže. Ako smo sve tačno ponovili, ako smo isto postavili auto na uzanom putu, znao sam da je telefon morao pasti negde blizu. Ipak,

mogao je da sklizne u bilo koju od stotina raznih rupa među kamenjem i da se tu sakrije. Naravno, mogao je i da odskoči po kamenju i završi negde dalje odatle. Ipak, pošto je bio u kožnoj futroli, bar se nije raspršio na komadiće. Bilo je to dobro, pod uslovom da uopšte pronađem prokletinju. Znao sam da ovome moram pristupiti sistematično, da se ne smem prepustiti predosećaju i jurcati nasumično kao one kokoške koje mama nije uspevala da zadrži pošto im tata odrubi glavu. Odredio sam područje u obliku kvadrata u kojem je bilo razumno očekivati da se nalazi telefon, pa počeh od gornjeg levog ugla. Kleknuo sam i zavirivao, podizao kamenje koje nije bilo preveliko, obasjavao šupljine iza većeg kamenja. Tamo gde ne bih mogao da provirim niti opipam, koristio sam Karlov telefon na selfi stiku, sa uključenom kamerom i blicom. Prošlo je petnaest minuta, bio sam stigao do sredine kvadrata i taman zavukao štap između dve stene velike kao frižideri, kad začuh Karlov glas odozgo. „Roju...” Znao sam o čemu se radi. „Šenon ih je videla, stižu!” „Gde su?”, povikah. „Na prvoj serpentini!” Imali smo još najviše tri minuta. Povukao sam štap i pregledao snimak. Trgnuh se kad me iz tame pogledaše dva okca. Prokleti miš. Okrenuo je dupe ka blicu, odsjaj mu blesnu na repu, a onda je nestao u tami. Tad spazih još nešto. Na crnoj kožnoj futroli miš je progrizao rupu, ali nije bilo sumnje da se unutra nalazio mobilni telefon nekadašnjeg seoskog pandura Ulsena. Legao sam potrbuške i zavukao ruku pod kamenje, ali nisam mogao da dohvatim, samo sam grebao po granitu i vazduhu. Sranje! Ako sam ga ja pronašao, pronaći će ga i oni. Morao sam nekako da sklonim tu prokletu kamenčinu. Oslonio sam se leđima o njega, savio kolena, odupro se stopalima o zid litice i odgurnuo se. Kamen se nije ni mrdnuo. „Stigli su do Japanske okuke”, doviknu Karl. Pokušah još jednom. Znoj mi je izbio na čelu, mišići i tetive su se zategnuli do pucanja. Da li se to nešto pomerilo? Napregnuh se opet i shvatih da se nešto stvarno pomerilo. U mojim leđima. Vrisnuh od bola. O, jebote! Pao sam. Mogu li da se pomerim. Mogu, ali jebote, što boli!

„Sad su...” „Daj gas i pređi dva metra na moj znak!” Uhvatio sam uže. Užeta je bilo dovoljno samo da ga jednom obmotam oko kamena, pa ga samo vezao u dupli mrtvi čvor koji je tata nazivao bowline. Stao sam iza kamena spreman da ga gurnem ukoliko volvo uspe bar malo da ga podigne. „Gas!” Začuh paljenje motora i odjednom me zasu kiša šljunka. Jedan kamenčić me je pogodio posred glave. Ali osetio sam da se kamen malo podigao, pa sam se bacio na njega kao lajnbeker u američkom fudbalu. Kamen se još klatio dok je šljunak pljuštao poteran gumama volva iznad nas. A onda se prevrnuo. Zapahnuo me je zadah memljive zemlje. Ugledah kako nešto gamiže i beži od te neočekivane svetlosti. Bacio sam se na kolena i zgrabio telefon. Utom nešto prasnu. Pogledao sam naviše i video kako izlizani kraj užeta poskakuje ka ivici, a zatim i onaj kamen kako mi se vraća. Poskočih unatraške. Pao sam na dupe. Zadihan, tresao sam se piljeći u kamen koji se vratio na staro mesto poput čeljusti koje su se sklopile na milimetar od mene. Gore je volvo stao, valjda pošto je osetio da više nema otpora. Sad se čuo zvuk drugog motora, traktorsko štektanje lendrovera koji je navalio na uzbrdicu. Zvuk se tu dobro pronosio, možda su i dalje imali dve do tri okuke, ali je prekinuto uže sad visilo sedam-osam metara iznad mene. „Rikverc!”, viknuh odvezujući pokidano uže sa kamena. Umotao sam ga i gurnuo u džep preko Ulsenovog starog telefona. Uže na litici se malo spustilo, ali i dalje je bilo skoro tri metra iznad zemlje. Shvatio sam da je Karl stigao do same ivice. Onda zdravom levom rukom dohvatih jedan kamen da se popnem, ali se čitava stena pomerila. Mislio sam da lažem kako se odatle stalno čuju odroni, ali ovaj kamen stvarno mogao da se odvali! Ipak, nisam imao izbora. Desnom rukom sam dohvatio ispupčenje u steni, a bol u leđima mi je, srećom, nadjačao onaj u slomljenom srednjem prstu. Popeo sam se obama stopalima na labavi kamen, podigao šake, natrćio se kao gusenica, a onda propeo i dohvatio uže desnom rukom. I šta sad? Trebala bi mi i druga ruka da se zadržim, a nisam mogao ni čvor da vežem samo jednom rukom. „Roju!” Bila je to Šenon. „Stižu do poslednje okuke.” „Daj gas!”, viknuh hvatajući uže još pola metra više i obmotavajući ga oko dlana. „Do daske!” Čuo sam da je prenela poruku, a čim sam

osetio da me je uže povuklo, dohvatih ga i levom rukom. Zategnuo sam trbušnjake, podigao noge i oslonio ih o zid litice. Onda potrčah uvis. Nisam Karlu tražio da nagazi do daske zato što se Ulsenova družina približava, već zato što je vreme koje možeš provesti držeći se golim rukama za uže veoma ograničeno. Zanosim se mišlju da sam tog prepodneva oborio nekakav svetski rekord u vertikalnoj trci na sto metara. Mislim takođe da, kao ni bilo koji drugi svetski šampion, nisam nijednom udahnuo tokom tog sprinta. Mislio sam samo na provaliju koja je rasla poda mnom i smrt koja je postajala sve izvesnija svakom sekundom, sa svakih deset pređenih metara. Kada sam se prevalio preko ivice na Kozju okuku, nisam puštao uže, već sam ga zgazio i pustio da me vuku više metara pre nego što sam se usudio da pustim. Šenon me je podigla na noge, pritrčali smo kolima i uleteli u njih. „Vozi iza ambara”, rekoh. Čim smo zamakli u blato, spazih da Ulsenov lendrover izbija na Kozju okuku. Ponadah se da nije video ni nas, a ni uže koje je, kao anakonda, vijugalo za nama kroz travu. Sedeo sam na prednjem sedištu mučeći se da dođem do daha, a Karl je izašao i počeo da vuče i namotava uže. Šenon je otrčala do ugla ambara da proviri ka Kozjoj okuci. „Stali su dole”, rekla je. „Izgleda da su doveli nekakvog... kako se zove onaj što drži pčele?” „Pčelar”, reče Karl. „Valjda se plaše da dole ima osa.” Zatresoh se od smeha, a u leđima mi nešto sevnu kao ubod nožem. „Karle”, počeh tiho. „Zašto si rekao da si sinoć bio kod Vilumsena?” „Šta?” „Vilumsen je nutranjac. A sreo si Erika i ženu, spoljance.” Karl oćuta. „A šta misliš, zašto?”, pitao je naposletku. „Hoćeš da nagađam”, rekoh. „Pa da odlučiš hoćeš li mi potvrditi ili ne, umesto da mi kažeš istinu?” „Pa dobro.” Karl pogleda u retrovizor da proveri da li Šenon i dalje špijunira Ulsenovu družinu. „Mogao sam reći i da moram da se provozam kako bih razmislio. I to bi bilo istinito. Glavni izvođač mi je juče naprasno podigao ponudu za petnaest posto.” „Kako to?” „Došli su ovde i odložili početak radova zato što misle da im nismo valjano predočili stanje terena i izloženost vremenskim uslovima.” „Pa šta kaže banka?” „Banka još ne zna. A pošto sam prodao čitav projekat ortacima za

četiristo miliona, ne mogu da im serviram probijanje od šezdeset miliona već pre početka gradnje.” „Pa šta ćeš da radiš?” „Oteraću glavnog izvođača u pizdu materinu i lično ću se dogovarati sa svakim podizvođačem pojedinačno. To je više posla, moram da pregovaram ponaosob sa stolarima, zidarima, električarima, sa svim majstorima, i moraću ja da ih muštram. Ali biće mnogo jeftinije nego da mi se glavni izvođač ugradi sa deset ili dvadeset posto samo zato što je angažovao električare.” „Ali nisi se zbog toga sinoć odvezao napolje.” Karl odmahnu glavom. „Ja...” Začutao je kada su se otvorila zadnja vrata i Šenon sela na sedište. „Spremaju se za spust”, rekla je. „Može da potraje. O čemu ste pričali?” „Roj me pita gde sam bio sinoć. Počeo sam da mu pričam kako sam išao do Ulsenove vikendice. Sišao do spremišta za čamce. Pokušao sam da zamislim kroz šta je prošao te večeri.” Karl udahnu duboko. „Lažirao si Ulsenovo samoubistvo, a umalo se nisi i sam udavio, Roju. A sve to da bi spasao mene. Kako ti ne dosadi, Roju?” „Šta?” „Da čistiš moja sranja?” „Nisi ti kriv što je Ulsen pao u Huken”, rekoh. Pogledao me je. Ne znam da li mi je tad pročitao misli. Pravolinijski pad. Sigmund Ulsen je sleteo na auto, sedam metara od zida. Ne znam da li je zato udahnuo duboko i zaustio: „Roju, treba da znaš nešto u vezi s tim...” „Znam sve što treba da znam”, prekidoh ga, „a to je da sam ja tvoj veliki bata.” Karl klimnu osmehnuvši se, premda je izgledao kao da je na ivici suza. „Zar je to tako jednostavno, Roju?” „Da”, rekoh. „Zapravo, jeste.”

22 Sedeli smo u kuhinji i pili kafu kada su oni konačno završili posao na Kozjoj okuci. Držao sam u rukama dvogled i izoštravao sliku da im vidim lica. Bilo je tri po podne, motali su se tamo skoro četiri sata, a ja sam odškrinuo prozor da bolje čujemo Kurta Ulsena kako viče. Kurtove usne, ovog puta bez cigarete, oblikovale su reči koje nije bilo teško prepoznati, a lice mu više nije bilo crveno samo od prekomernog izlaganja UV zracima. Erik je govorom tela najpre izražavao ravnodušnost, a verovatno i želju da što pre ode odatle, možda mu je izgledalo i kao da je Ulsen nešto posumnjao. Dvojica pandurovih i Nerelovih pomagača izgledali su blago zbunjeno, verovatno nisu znali ništa o cilju te ekspedicije pošto je Ulsen znao dovoljno o seoskim glasinama da im dâ samo, što bi se reklo, najnužnije informacije. Kada se Erik iskobeljao iz onog presmešnog deminerskog odela, ušao je s drugom dvojicom u lendrover, dok je sam Kurt ostao lica okrenutog prema kući. Sunce je udaralo pravo u prozor, pa sam znao da nas ne vidi, ali možda je spazio odsjaj u dvogledu. A možda je video i sveže tragove guma i užeta u prašini. A možda sam i ja bio paranoičan. Bilo kako bilo, Ulsen je pljunuo na zemlju pre nego što je seo za volan i odvezao ih odatle. Ulazio sam u sobe i pakovao stvari. Bar one za koje sam mislio da mi mogu zatrebati. Iako nisam išao daleko i nisam morao baš na sve da mislim, radio sam upravo to. Pakovao sam se kao da se neću vratiti. Dok sam u dečačkoj sobi gurao jorgan i jastuk u veliki plavi ceger iz Ikee, začuh Šenonin glas iza sebe. „Zar je tako jednostavno?” „Da se preselim?”, upitah ne osvrnuvši se. „To da je on tvoj mali bata. Zar mu samo zato uvek pomažeš?”

„A zašto bih inače?” Ušla je u sobu i zatvorila vrata. Oslonila se o zid skrštenih ruku. „U drugom osnovne sam jednom gurnula svoju najbolju drugaricu. Pala je i udarila glavom o asfalt. Ubrzo zatim počela je da nosi naočare. Nikad pre se nije žalila na vid i bila sam ubeđena da joj se pokvario zbog mene. Nisam joj to rekla, ali sam se nadala da će i ona mene jednom gurnuti tako da udarim glavom o asfalt. Kad smo bile peti razred, a ona još nije imala dečka i žalila se da je to zbog naočara, preuzela sam prećutno krivicu i za to, pa sam provodila više vremena s njom nego što sam stvarno želela. Uvek je imala poteškoća s učenjem, ali kada je pala šesti razred, bila sam sigurna da je to zbog onog udarca u glavu. Pa sam i ja pala šesti razred.” Prestadoh da pakujem. „Šta si uradila?” „Bežala sa časova, izbegavala domaći i svesno odgovarala pogrešno na najlakša pitanja na kontrolnim.” Otvorio sam orman i počeo da ubacujem složene majice, čarape i gaće u torbu. „I, šta je onda bilo?” „Ništa”, reče Šenon. „Prestala je da nosi naočare. A onda sam je jednog dana zatekla sa svojim dečkom. Izvinjavala mi se i rekla da se nada kako ću jednog dana biti u prilici da joj slomim srce kao što je ona meni.” Osmehnuo sam se i ubacio registarsku tablicu sa Barbadosa u torbu. „Šta je tu pouka?” „Da je griza savesti ponekad protraćena i da ne služi nikome.” „Misliš li da mene grize savest zbog nečega?” Izvila je glavu u stranu. „Grize li te?” „Zbog čega bi?” „Ne znam.” „Ne znam ni ja”, rekoh zakopčavajući torbu. Kad sam pošao ka vratima, spustila mi je šaku na grudi. Od tog dodira me prožeše toplina i jeza. „Mislim da mi Karl nije ispričao baš sve.” „O čemu?” „O vama dvojici.” „Nemoguće je ispričati baš sve”, rekoh. „O nekome.” Pa izađoh. Karl me je sačekao u maminom hooolu s velikim, toplim i nemim zagrljajem. A onda sam već bio napolju.

Ubacio sam torbu i Ikein ceger na zadnje sedište, seo za volan, tresnuo čelom o njega, a onda sam okrenuo ključ u motoru i dao gas prema Kozjoj okuci. Na trenutak mi kroz glavu prolete mogućnost konačnog rešenja. Hrpa olupina i leševa koja neprekidno raste. Posle tri dana sam stajao na terenu FK Usa i maltene zažalio što tad nisam sleteo u provaliju. Kiša je lila, bilo je pet stepeni, a rezultat 0 : 3. Ovo poslednje me nije naročito potreslo, jebe mi se za fudbal, ali sam upravo saznao da je onaj drugi meč, onaj protiv Ulsena i prošlosti, onaj koji sam mislio da smo dobili, bio jedva dopola odigran.

23 Karl je došao po mene u kadilaku. „Hvala ti što ideš sa mnom”, rekao je šećkajući se po radionici. „Protiv koga igramo?”, upitah obuvajući gumene čizme. „Ne sećam se”, reče Karl zaustavivši se ispred struga. „Ali valjda moramo da dobijemo da ne bismo pali u nižu ligu?” „Zar postoji niža?” „Otkud ti ideja da znam više od tebe o fudbalu?” Prešao je rukom preko alata koji je visio na zidu, onog koji Vilumsen nije odneo sa sobom. „Jebote, imao sam košmare o ovom mestu.” Možda je prepoznao nešto što sam koristio za kasapljenje? „One večeri sam povraćao, zar ne?” „Malo”, rekoh. Tiho se nasmejao. Prisetih se čiča Bernardovih reči - s vremenom ti sve uspomene postanu drage uspomene. Uzeo je plastičnu flašu s police. „Da li još koristiš ono sredstvo za čišćenje?” „Fricovo? Naravno. Mada ne smem u nekadašnjoj koncentraciji. Regulativa EU. Spreman sam.” „Idemo, onda.” Karl se osmehnuo zamahnuvši kačketom. „Idemo, Use, jaši to kljuse, da useru se! Sećaš li se toga?” Ja sam se sećao, ali ostatak domaće publike, oko sto pedeset duša koje su se smrzavale, izgleda da nije pamtio nekadašnju navijačku pesmu. Ili nisu videli svrhu u tome da je pevaju, budući da smo već u desetom minutu gubili sa 0 : 2. „Podseti me šta radimo ovde”, rekoh Karlu. Bili smo u dnu tribine široke oko sedam metara i visoke dva i po metra podignute na zapadnoj strani terena od veštačke trave. Ta drvena tribina bila je donacija Uske štedionice, što su vidno saopštavali plakati, a inače su svi znali da je Vilumsen dao pare da se nekadašnja šljaka zameni

veštačkom travom. Vilumsen je tvrdio da je tu minimalno korišćenu travu otkupio od nekog prvoligaša, ali je to zapravo bila stara podloga iz vremena kada je veštačka trava još bila u povoju i kad su igrači skoro svaku utakmicu završavali sa opekotinama, uganućima i bar po jednim pokidanim ukrštenim ligamentom. Poklonili su tu travu Vilumsenu, a zauzvrat tražili samo da je skloni kako bi postavili moderniju i manje opasnu po život. Tribina je pružala izvestan pregled, ali joj je glavna uloga bila da s jeseni štiti od zapadnog vetra i da bude svojevrsna VIP loža za pokrovitelje kluba, to jest najbogatije meštane koji su zauzimali sedmi i najviši red. Tamo je stajao direktor i predsednik opštine Vos Gilbert, kao i direktor Uske štedionice čiji je logo firme krasio prsa na plavim dresovima FK Usa, ali i Vilum Vilumsen, koji je uspeo da uglavi natpis VILUMSENOV AUTO-OTPAD iznad broja na leđima. „Došli smo da pružimo podršku seoskom klubu”, reče Karl. „Onda bolje počni da navijaš”, rekoh. „Pošto nas rasturaju.” „Danas samo pokazujemo da nam je stalo”, poče Karl, „kako bismo dogodine, kad budemo dali pare klubu, oni znali da to dolazi od pravovernih navijača koji su bili uz njih i u dobru i u zlu.” Frknuh. „Nisam bio na utakmici dve godine, a ti nisi bio u zemlji petnaest godina.” „Ali zato ćemo gledati sve tri preostale utakmice u sezoni.” „Iako su već ispali iz lige?” „Baš zato što su ispali iz lige. Nismo ih izneverili u najtežim trenucima, te stvari se pamte. A kad dobiju pare, zaboraviće sve one utakmice na kojima nismo bili. I više ne treba da govorimo ’oni’, nego ’mi’. Ovaj klub i Opgardi su nadalje jedno.” „Zašto?” „Zato što je našem hotelu potrebna naklonost na svim stranama. Moramo i mi da postanemo pokrovitelji. Dogodine klub kupuje napadača iz Nigerije, a tamo gde sad piše logo Štedionice, pisaće VISOKOPLANINSKI HOTEL I SPA US.” „Profesionalnog igrača?” „Ma kakvi, jesi li normalan. Ali znam za jednog Nigerijca, bivšeg fudbalera, koji sad radi u hotelu Radison u Oslu. Ne znam kakav je igrač, ali ponudićemo mu isti posao u našem hotelu, samo za veće pare. Možda pređe.” „Tja, što da ne”, rekoh. „Teško da može biti lošiji od ovih.” Na terenu je naš levi bek upravo bio rešio da izvede klizeći start po kiši, ali su

plastične vlati još pravile dovoljno trenja da naš igrač poleti i aterira na stomak pet metara ispred protivnika s loptom. „I hoću da ti i ja budemo gore”, reče Karl klimnuvši na najvišoj tribini. Okrenuh se napola. Tamo je, pored direktora banke i Vilumsena, stajao i novi predsednik opštine Vos Gilbert. Karl mi je rekao da je Gilbert već pristao da otvori gradilište i prvi zabije ašov u zemlju. Karl je potpisao ugovore sa glavnim izvođačima i trebalo je požuriti s radovima pre nego što počnu mrazevi; početak izgradnje se, dakle, ubrzao. Kada sam se ponovo okrenuo, ugledah da pored klupe stoji i Kurt Ulsen. Ćaskao je sa trenerom FK Usa. Videlo se da trenera to smara, ali valjda nije mogao tek tako da odbaci stručne savete nekadašnjeg golgetera svog tima. Kurt Ulsen me je spazio, spustio ruku treneru na rame, uputio mu još pokoju mudrost i, krivonog, pohitao Karlu i meni u susret. „Nisam znao da Opgardi vole fudbal”, rekao je, a na usnama mu je poskakivala cigareta. Karl se osmehnuo. „Još pamtim kad si dao gol moćnome Odu.” „Da”, reče Ulsen. „Tada smo izgubili sa 9 :1.” „Kurte!”, viknu neko iza nas. „Uđi na teren, Kurte!” Smeh. Kurt Ulsen se iscerio dotičnom, uperio cigaretu u njega i klimnuo, a zatim se vratio nama. „Svejedno, super je što ste ovde, pošto sam hteo nešto da te pitam, Karle. Uostalom, i ti možeš da čuješ, Roju. Hoćemo li ovde ili na putu do kobasica?” Karl je oklevao. „Kobasice, može”, rekao je. Pošli smo po vetru i kiši do kioska sa kobasicama iza jednog gola. Pretpostavljam da su nas svi navijači ispratili pogledom, sa rezultatom 0 : 2 i nedavnom odlukom opštinskih vlasti, Karl Opgard im je sigurno bio zanimljiviji od lokalnog kluba. „Radi se o sledu događaja na dan tatinog nestanka”, poče Kurt Ulsen. „Ti si rekao da je pošao s vašeg imanja u pola sedam, zar ne?” „Bilo je to davno”, reče Karl. „Ali ako tako piše u izveštaju, onda da.” „Da, tako piše. Ali signali koje su uhvatile bazne stanice pokazuju da je telefon mog oca bio u blizini vašeg imanja sve do deset uveče. Posle toga - ništa. Možda se istrošila baterija, možda je neko izvadio SIM karticu ili se telefon pokvario. Ili je bio zakopan tako duboko da signali više nisu mogli da se probiju. U svakom slučaju, to znači da moramo ispitati područje oko imanja detektorima za metal. To znači da tamo ništa ne sme da se dira i da to zidanje za koje čujem da počinje mora da

se odloži do daljnjeg.” „Š-šta?”, promuca Karl. „Ali...” „Ali šta?” Ulsen je zastao ispred kioska, pogladio brkove i pogledao ga smireno. „O kolikom je odlaganju reč?” „Šta znam.” Ulsen isturi donju usnu praveći se da računa. „Veliko je to područje. Tri nedelje, možda i četiri.” Karl zastenja. „Pobogu, Kurte, pa to će nas strašno koštati, već smo angažovali izvođače na određeno vreme, a prvi mraz...” „Žalim”, reče Ulsen. „Ali u istrazi sumnjivog smrtnog slučaja ne možemo da se obaziremo na željeni profit.” „Ne pričamo samo o mom profitu”, tada će Karl, a glas mu je blago podrhtavao. „Već celoga sela. Verujem da će se i Ju Os složiti s tim.” „Misliš, bivši predsednik opštine?” Kurt pokaza jedan prst ženi u kiosku koja je to očigledno razumela, pa je dohvatila mašice i uronila ih u lonac ispred sebe. „Već sam danas razgovarao s novim predsednikom, onim koji sada odlučuje. Sa Vosom Gilbertom, eno ga gore.” Ulsen klimnu ka drvenoj tribini. „Kada je Gilbert čuo šta imam da kažem o tome, najviše ga je zabrinulo što će se pročuti da je inicijator izgradnje hotela umešan u nešto što može biti ubistvo.” Ulsen prihvati kobasicu na masnom papiru. „Ali rekao je da me, naravno, ne može sprečiti.” „A šta ćemo reći novinarima?”, ubacih se. „Kad budemo saopštili da se odlaže početak izgradnje?” Kurt Ulsen se tad okrenuo prema meni. Zagrizao je kobasicu, koja sočno puknu. „Iskreno, ne bih znao”, reče s ustima punim svinjskog crevca. „Ali može biti da će cela stvar zainteresovati Dana Kranea. Dobro, sad ja imam odgovor na pitanje o satnici, a ti si čuo saopštenje da ne smeš da počinješ izgradnju. Srećno u drugom poluvremenu.” Prinevši dva prsta nevidljivom šeširu, Kurt Ulsen se okrenuo i otišao. Karl se okrenuo i pogledao u mene. Naravno da je pogledao u mene. Napustili smo tribine kada je rezultat bio 0 : 4, petnaest minuta pred kraj. Otišli smo pravo u servis. Nešto sam smislio. Imali smo posla.

„Ovako?”, upita Karl. Glas mu je odjekivao praznom halom. Nagnuo sam se nad strugom i pogledao njegovo delo. Šilom je urezao štampana slova u metalno kućište Ulsenovog telefona. Jasno i čitko je tu pisalo SIGMUND ULSEN. Možda previše jasno. „Moraćemo da ga uvaljamo u žabokrečinu”, rekoh vraćajući telefon u kožnu futrolu. Zakačio sam je za parče malo debljeg konopca koji sam pripremio. Onda sam uhvatio konopac i zamahnuo gore-dole da proverim kako drži štipaljka. Držala je. „Dođi.” Otvorio sam vrata metalnog garderobera u hodniku između hale i kancelarije i pokazao mu šta je unutra. „Au”, reče Karl. „Zar ga čuvaš sve ovo vreme?” „Pa kad je jedva korišćeno”, rekoh ćušnuvši žutu bocu s kiseonikom i stisnuvši malčice dotrajalo ronilačko odelo. Na polici iznad čuvao sam masku i disaljku. „Javiću Šenon da kasnim”, rekao je.

24 Kada sam se te noći vratio u servis, nisam prestajao da se tresem od hladnoće. U kolima mi je Karl dao da nategnem iz njegove pljoske i malo, što bi se reklo, zgrejem dušu. Zadržao sam pljosku kad se Karl odvezao kući gde ga je, kako sam zamišljao, Šenon čekala u bračnom krevetu. Bio sam ljubomoran, jebiga, više nisam mogao ni da se pretvaram. Ali šta mi je vredelo? To je bilo nešto što nisam mogao imati. Nisam ni želeo. Kao limar Mu, vodio sam uzaludnu bitku sa vlastitom požudom. Mislio sam da sam se rešio te boleštine, ali sada se ponovo vratila. Znao sam da tu jedino pomažu daljina i zaborav, ali sam znao i da se sad niko neće umešati i poslati nekog od nas za Nutoden, da ću morati sam da se sklonim. Otključao sam perionicu, prikačio šmrk za stalak, odvrnuo toplu vodu, svukao odeću i stao pod vreli mlaz da se ošurim. Ne znam da li je kriv bio taj nagli porast temperature, da li mi se desilo nešto slično kao i osuđeniku na vešalima, ili sam u svojoj glavi pretvorio vreli tuš u zamišljenu vrelinu pod jorganom bračnog kreveta i prebacio se tamo, tek, žmureći, osetih dve stvari. Knedlu u grlu. I pulsirajuću erekciju. Od žubora vode nisam čuo ključ u bravi, već tek škripu vrata kad su se otvorila. Pogledao sam i u tami iza vrata spazio njen obris. Okrenuo sam joj leđa što sam brže mogao. „Joj, izvini!”, čuo sam Juliju kako viče da nadjača šmrk. „Videla sam da gori svetlo u perionici, a trebalo bi da je zatvorena, pa sam...” „U redu je!”, prekidoh je glasom promuklim od alkohola, tihog plača i stida. Vrata se zalupiše iza mene. Još sam stajao pognute glave. Pogledao sam naniže. Uzbuđenje je nestalo, erekcija se povlačila, samo mi je još srce panično lupalo kao da sam uhvaćen na delu. Kao da svi sad znaju ko je ovaj i šta je uradio, grešnik, pizda, ubica, kurvar. Go, tako prokleto ogoljen. Ipak, puls mi se polako smirivao. „Prednost toga kad izgubiš

sve jeste što više nemaš šta da izgubiš”, rekao mi je čiča Bernard kad sam ga obišao u bolnici pošto su mu rekli da umire. „I to mu, Roju, dođe kao nekakvo olakšanje. Više nemaš čega da se plašiš.” A ja sam, dakle, ipak imao šta da izgubim. Pošto sam se i dalje plašio. Obrisao sam se i obukao pantalone. Onda sam se okrenuo da se obujem. Na stolici pored vrata sedela je Julija. „Jesi li dobro?”, pitala je. „Nisam”, rekoh. „Slomio sam prst.” „Ne zezaj”, rekla je. „Videla sam te.” „Pa”, počeh obuvajući se. „Kad je već tako, onda me malo vređa što me pitaš da li sam dobro.” „Prestani da me zezaš. Plakao si.” „Nisam. Ali hoće da se skvase obrazi od tuširanja. Mislio sam da ne radiš večeras.” „I ne radim. Bila sam ispred u kolima, pa sam pošla da piškim u šumi. Mogu li da piškim kod tebe?” Oklevao sam. Mogao sam da je pošaljem u stanični toalet, ali smo rekli nerastima da nam ne ulaze svaki čas da pišaju, dovoljno je bilo to što im ustupamo parking. A kad me je već zamolila, nisam baš mogao da je pošaljem u šumu. Obukao sam se, a ona pođe za mnom u servis. „Baš ti je slatko ovde”, rekla je vrativši se iz klozeta. Obazrela se po sobi. „Zašto ti u hodniku visi mokro ronilačko odelo?” „Zato što se suši”, rekoh. Napravila je grimasu. „Mogu li da uzmem kafu?” Ne sačekavši dozvolu, prišla je aparatu i sipala kafu u čistu šolju sa sušača. „Čekaju te”, upozorih je. „Uskoro će početi da te traže po šumi.” „Neće”, rekla je bacivši se na krevet pored mene. „Posvađala sam se sa Aleksom, pa svi misle da sam otišla kući. A šta ti radiš ovde? Gledaš televiziju?” „Tako nekako.” „Šta je ono?” Uperila je prstom u registarsku tablicu koju sam zakucao na zid iznad čajne kuhinje. Bio sam proverio u svojoj knjizi registarskih tablica - Vehicle Registration Plates Around Tne World - i video da se J odnosi na Sent Džon - Parohiju Svetog Jovana. Iza tog jednog slova pisala su samo tri broja. Nije bilo zastave niti bilo kog drugog nacionalnog obeležja, poput onih na tablicama koje je kadilak

dobio u Monaku. Možda zato što je Barbados ostrvo, pa se pretpostavljalo da automobili koji su tamo registrovani nikad neće otići u neku drugu zemlju. U međuvremenu sam guglao i redlege i saznao da ih najviše živi upravo u Parohiji Svetog Jovana. „To su tablice iz Džohora”, rekoh. Telo mi se konačno zgrejalo. Toplo, opušteno. „Nekadašnjeg sultanata u Maleziji.” „Au, jebote”, reče ona sa strahopoštovanjem u glasu - prema znaku, sultanatu ili meni, to već nisam znao. Sedela je tako blizu mene da joj je ruka doticala moju, a sada je okrenula glavu da me pogleda i valjda očekivala i ja uradim isto to. Već sam smišljao putanju za povlačenje, kada je bacila telefon u dno kreveta i bacila mi se oko vrata. Uronila je lice poviše mojih grudi. „Hajde da legnemo.” „Dobro znaš da nećemo, Julija.” Niti sam uzmakao, niti sam joj uzvratio zagrljaj. Podigla je lice prema meni. „Smrdiš na alkohol, Roju. Zar si pio?” „Jesam, malo. A i ti si, kako mogu da primetim.” „Onda oboje imamo izgovor.” Nasmejala se. Oćutah. Gurnula me je da padnem leđima na krevet, a onda me je zajahala zabijajući mi pete u kukove kao da mamuza konja. Mogao sam, naravno, lako da je zbacim, ali nisam. Pogledala me je odozgo. „Sad si moj”, rekla je tiho. I dalje joj nisam odgovarao, ali osetih da mi se ponovo digao. A znao sam da i ona to oseća. Pokrenula se, oprezno. Nisam je zaustavljao, već sam samo posmatrao kako joj se pogled muti, slušao kako diše sve dublje. Onda sam zažmurio i pokušao da zamislim da je na njenom mestu neko drugi. Osetih kako mi Julija šakama pritiska ručne zglobove na dušek, tik uz lice mi je zamirisala žvakaća guma iz njenih usta. Prevalih je prema zidu. I ustadoh. „Šta?”, dreknu Julija za mnom dok sam išao prema kuhinji. Natočio sam čašu vode iz česme, ispio je i natočio još jednu. „Moraš da ideš”, rekoh. „Ali ti ovo želiš!”, pobunila se. „Da”, rekoh. „I zato moraš da ideš.” „Ali niko ne mora da zna. Ovi ispred misle da sam otišla kući, kod kuće misle da spavam kod Aleksa.” „Ne mogu, Julija.” „Zašto?”

„Imaš sedamnaest godina.. „Osamnaest! Prekosutra punim osamnaest.” „I ja sam ti šef.” „Daću otkaz sutra!” „I...” Tad zaćutah. „I?”, viknula je. „Šta ’i’?” „I volim nekog drugog.” „Voliš?” „Zaljubljen sam.” U tišini koja je nastupila, slušao sam kako odumire odjek tih mojih reči. Uputio sam ih, naime, samom sebi. Izgovorio sam ih naglas da čujem zvuče li istinito. A zvučale su. Naravno da su zvučale istinito. „U koga?”, zajeca Julija. „U lekara?” „Šta?” „U doktora Spina?” Nisam uspeo da joj odgovorim, samo sam stajao sa čašom u ruci, a ona ustade sa kreveta i obuče jaknu. „Znala sam!”, prosiktala je proguravši se pored mene na putu ka vratima. Išao sam za njom sve do vrata. Odmarširala je kao da pokušava da razbije asfalt ispred pumpe. Onda sam zaključao vrata i legao na krevet. Žabo sam bubice u telefon i pustio Crying Eyes Džej-Džeja Kejla.

25 Sutradan je, odmah posle ručka, na pumpu naišao jedan porše kajen. Izašla su dva muškarca i jedna žena. Jedan muškarac je točio benzin, dok su ovo dvoje protezali noge. Žena je imala plavu kosu i bila je obučena norveški poslovno, ali mi svejedno nije ličila na vikendašicu. Muškarac je nosio besprekoran kaput i šal, kao i smešno velike naočare za sunce, kojim obično žene pokazuju da imaju stav. Živahan govor tela, izražena gestikulacija. Upirao je prstom i objašnjavao nešto onoj ženi iako bih se mogao kladiti da nikad ranije nije bio tu. Takođe sam se mogao kladiti i da nije Norvežanin. Bilo je neprometno, dosađivao sam se, a putnici izdaleka nekad imaju šta da ispričaju. Zato sam im prišao, oprao šoferšajbnu poršea i pitao kuda idu. „Na zapad”, reče žena. „Ne možete ga promašiti”, rekoh. Žena se nasmejala i prevela na engleski tipu s naočarama koji se takođe nasmejao. „We are scouting locations for my new film” 21,rekao je. „This place looks interesting, too.” 22 „Are you a director?” 23,upitah ga. „Director and actor” 24, rekao je skinuvši naočare. Imao je izrazito plave oči i negovano lice. Shvatih da očekuje reakciju. „Ovo je Denis Kvori”, došapnu mi diskretno žena. „Roj Kalvin Opgard”, rekoh. Osmehnuo sam se, prebrisao staklo i ostavio ih da operem i ostale pumpe, sad kad sam već počeo. Nekad putnici i imaju šta da ispričaju, ali to sad nije bio slučaj. Na stanicu je stigao i kadilak. Karl iskoči iz auta, dohvati pištolj sa pumpe, pa kad me ugleda, izvi obrve u znak istog onog pitanja koje mi je postavio već deset puta u ta dva dana koliko je prošlo od utakmice i

mog ronjenja. Da li su zagrizli? Odmahnuh glavom, a istovremeno mi poskoči srce kada sam na suvozačkom sedištu ugledao Šenon. Možda je i njoj poskočilo kada je videla plavookog Amerikanca, u svakom slučaju je prekrila usta šakom, otvorila tašnu da pronađe papir i hemijsku, a onda izašla i prišla mu da traži autogram. Potpisao se sa smeškom na licu. Njegova asistentkinja se vratila u SUV, dok je Denis Kvori ostao da ćaska sa Šenon. Onda je pošla, ali ju je on zaustavio, uzeo joj olovku i papir i dopisao još nešto. Priđoh Karlu. Bio je posiveo. „Jesi li se zabrinuo?”, upitah. „Pomalo”, rekao je. „Čovek je filmska zvezda.” Karl se osmehnuo. „Ma ne zbog toga.” Znao je da se zezam, Karlu nikad ne bi palo na pamet da bude ljubomoran, valjda zato i nije uspevao da blagovremeno protumači izvesne situacije na igrankama u Ortunu. „Nego zbog otvaranja”, uzdahnuo je. „Gilbert je zvao da mi kaže kako ipak ne može da otvori gradilište, jer mu je nešto iskrslo. Nije rekao šta, ali naravno da je zbog Kurta Ulsena. Proklet bio!” „Smiri se.” „Da se smirim? Pozvali smo novinare sa svih strana. Imamo krizu.” Karl protrlja lice slobodnom rukom, ali je uspeo da se osmehne i javi nekom tipu za kog mislim da radi u banci. „Zar ne vidiš naslove?”, nastavi Karl kad se taj tip udaljio. „Odlaže se izgradnja hotela zbog istrage ubistva. Među osumnjičenima i inicijator projekta.” „Kao prvo, nemaju oni pokrića da pišu o bilo kakvom ubistvu ili o osumnjičenima, kao drugo, ima još dva dana do otvaranja. Dotad se stvari mogu promeniti.” „Moraju da se promene odmah, Roju. Ako ćemo da otkazujemo otvaranje, moramo ga otkazati danas po podne.” „Mreže koje se bace uveče po pravilu se vade sutradan ujutru”, rekoh. „Hoćeš da kažeš da je nešto pošlo po zlu?” „Samo kažem da je vlasnik možda ostavio mrežu malo duže.” „Ali rekao si mi da je ne ostavljaju predugo jer onda grabljivice mogu da im pojedu ulov.” „Dabome”, rekoh zapitavši se kad sam i ja počeo to da govorim. „Zato ju je možda izvadio jutros, ili ga je mrzelo da prijavi. Zadrži još malo hladnu glavu.”

SUV je odvezao filmadžije na magistralu, a Šenon nam priđe ozarenog lica, sa rukom na grudima kao da će joj srce iskočiti. „Jesi li se zaljubila?”, upita Karl. „Nimalo”, reče Šenon, a Karl se nasmeja od srca kao da je već uspeo da potisne naš razgovor. Sat kasnije na stanicu je stigao još jedan poznat auto. Zaustavio se kod pumpe za dizel, a ja pomislih da taj dan postaje sve uzbudljiviji. Izašao sam iz prodavnice baš kad i Kurt Ulsen iz svog lendrovera, a po njegovom namrgođenom licu shvatih da ću konačno čuti nešto zanimljivo. Zamočio sam sunđer u kofu i podigao njegove brisače. „Nema potrebe”, počeo je, ali sam ja već bio šljisnuo sapunicu po šoferšajbni. „Vidljivost uvek može biti bolja”, rekoh. „Naročito s jeseni, kad se skrati dan.” „Hvala ti, Roju, ali vidim sasvim dobro i bez tvoje pomoći.” „Nemoj tako”, rekoh ribajući štroku sa stakla. „Inače, svraćao je Karl. Moraće da otkaže otvaranje do kraja dana.” „Danas?” Kurt Ulsen podiže pogled. „Da, gre’ota. Dečji orkestar će se strašno razočarati, baš su se pripremali. A poručio sam pedeset norveških zastava i sve su se rasprodale. Da li nam dolaziš s pomilovanjem u zadnji čas?” Kurt Ulsen obori pogled. I pljunu na asfalt. „Reci bratu da ne mora da otkazuje otvaranje.” „Stvarno?” „Da”, tiho će Ulsen. „Zar je došlo do pomaka u istrazi?” Mimo samog odabira reči, potrudio sam se da ne zvučim ironično. Zamočih sunđer još jednom. Ulsen se uspravio. I nakašljao. „Jutros me je zvao onaj Oge Fredriksen, ima kuću kod naše vikendice i postavlja mreže ispred našeg spremišta za čamce. Radi to sve ove godine.” „Nije valjda?”, rekoh. Bacio sam sunđer u kofu i dohvatio brisač s gumom praveći se da ne primećujem kako Kurt pilji u mene. „A jutros je ulovio retku ribu. Mobilni telefon mog oca.” „Au”, rekoh. Guma tiho vrisnu dok sam je prevlačio preko stakla. „Fredriksen misli da je telefon svih ovih šesnaest godina bio na tom mestu, sakriven ispod žabokrečine, pošto ga ronioci koji su tražili tatu nisu pronašli. A tek danas ga je izvukao zato što se najdonji konopac na

mreži slučajno zavukao pod štipaljku na futroli telefona.” „Ludilo”, rekao sam i otkinuo parče ubrusa da obrišem brisač. „Potpuno ludilo”, rekao je. „Šesnaest godina postavlja tu mrežu a da se telefon tek sad zakači za nju.” „Zar nije to suština one takozvane teorije haosa? Pre ili kasnije sve se desi, čak i neke sasvim neverovatne stvari.” „Nije meni sumnjivo, Roju, što se to desilo, već što se desilo baš sada. Malo je previše dobro da bi bilo istinito.” Mogao je i naglas da dopuni tu rečenicu. Previše dobro za tebe i Karla. „A i ne uklapa se u poznati sled događaja za taj dan”, rekao je. Pa me je pogledao, čekajući. Shvatio sam šta hoće. Hteo je da ga ubeđujem, da kažem kako očevici nisu uvek pouzdani. Ili da kretanja jednog čoveka koji je toliko duboko očajan da želi da digne ruku na sebe možda i nisu sasvim logična. Ili da čak i bazne stanice ponekad mogu pogrešiti. Ali sam odoleo. Uhvatio sam se palcem i kažiprstom za bradu. I klimnuo, polako. Veoma polako. I rekao: „Vidiš ti to. Da točim?” Izgledao je kao da će me udariti. „Pa dobro”, rekoh. „Sad ćeš bar bolje videti put.” Zalupio je vrata automobila za sobom i zagrmeo motorom. Ali onda je opustio gas, okrenuo se polukružno i staloženo izašao na put. Znao sam da me posmatra u retrovizoru i jedva sam se suzdržao da mu ne mahnem.

26 Bio je to neobičan prizor. Duvao je gadan severozapadni vetar i padali su, što bi se reklo, sekire i govna. Pa ipak, gore, na našoj planinskoj goleti, stajalo je preko stotinu napaćenih duša u kabanicama i posmatralo Karla u odelu kako pozira sa Vosom Gilbertom, koji je za tu priliku okačio lentu predsednika opštine i nabacio političarski kez na lice. Obojica su držali ašove. Lokalni i drugi novinari su fotografisali, a u pozadini se jedva nazirao školski orkestar koji je, između naleta vetra, svirao Među padinama i planinama. 25 Gilberta su šaljivo najavili kao „novog predsednika opštine”, ali teško da ga je to uvredilo, pošto je tu titulu nosio svaki predsednik opštine koji je na tu funkciju došao posle Jua Osa. Nisam imao ništa lično protiv Vosa Gilberta, ali imao je venac kose ispred ćele, ime koje je inače bilo prezime i prezime koje je normalno bilo ime, što ga je činilo pomalo sumnjivim. Ipak, ne toliko sumnjivim da ne bi postao predsednik opštine Us. Razume se, ukoliko bi došlo do spajanja opština sa jačom konkurencijom za predsedničko mesto, Gilbertu ne bi bilo lako da se progura s takvom frizurom. Karl pokaza Gilbertu da se prvi povuče, ipak je njegov ašov za tu priliku bio ukrašen mašnom i cvećem. Gilbert je to i učinio, osmehnuo se fotografu očigledno ne primećujući da mu je vetar začešljao kosu preko ćele i uzviknuo neku dosetku koju niko nije čuo, ali kojoj su se svi oko njega poslušno nasmejali. Svi su aplaudirali, a Gilbert pohita ka pomoćniku koji je držao njegov izvrnuti kišobran, pa onda svi pođosmo nizbrdo u povorci ka autobusu koji nas je čekao na putu da nas odveze na proslavu u Slobodnom padu. Crni petao Đovani nervozno je i u trzajima marširao između gostiju i stolova, a ja sam pošao po piće dobrodošlice za šankom iza kojeg mi se mrštio Erik. Pitao sam se da li da priđem Karlu, koji je stajao i razgovarao sa Vilumsenom, Juom Osom i Danom Kraneom, ali reših da

ipak priđem Šenon, koja je stajala ispred stola s tiketima u društvu Stanlija, Gilberta i Simona Nergarda. Shvatih da raspravljaju o Bouviju i Zigiju Stardastu, verovatno zato što je iz zvučnika treštala pesma Starman. „Jasno je da je tip bio nastran, kad se oblačio kao žena”, reče Simon, već pripit i agresivan. „Ako pod ’nastran’ misliš homoseksualac, znaj da postoje i heteroseksualci koji vole da izgledaju kao žene”, primeti Stanli. „Jebem ti bolesnike.” Simon pogleda novog predsednika opštine. „To je protivprirodno.” „Ne nužno”, tada će Stanli. „I životinje se nekad prerušavaju u drugi pol. Roju, ti se razumeš u ptice, pa sigurno znaš da mužjaci nekih vrsta oponašaju ženke, prerušavaju se u ženku tako što se zaodenu njenim perjem.” Svi me pogledaše. Osetih da crvenim. „I to ne samo o svečanim prilikama”, nastavi Stanli. „Već nastave doživotno da nose taj ženski fenotip, zar ne?” „Ne znam za to kod planinskih ptica”, rekoh. . „Eto vidiš”, reče Simon, a Stanli me pogleda kao da sam ga izneverio. „Priroda je praktična i koja bi bila svrha toga da se preoblačiš u žensko?” „Vrlo prosto”, ubaci se Šenon. „Prerušeni mužjaci ne privlače pažnju alfa mužjaka koji su spremni da se bore s potencijalnom konkurencijom. Dok se tako alfe bore sa drugim mužjacima, transvestiti mogu krišom da se pare.” Predsednik opštine Gilbert se dobroćudno nasmejao. „To uopšte nije loša strategija.” Stanli je spustio Šenon ruku na rame. „Konačno da neko razume intrige nagona.” „Pa to baš i nije nuklearna fizika”, odvrati Šenon uz osmeh. „Svi tražimo strategiju za preživljavanje koja nam je najprijatnija. Ako dospemo u situaciju, privatnu ili društvenu, u kojoj to više ne radi, preći ćemo na neku drugu koja je neophodna, ali možda malo manje prijatna.” „A koja je strategija najprijatnija?”, upita Vos Gilbert. „Ona koja poštuje pravila igre u društvu tako da nismo u opasnosti od sankcija. Nazivaju je i moralom, gospodine predsedniče. Ali ako to ne ide, prekršićemo pravila igre.” Gilbert izvi jednu markantnu obrvu. „Ali valjda se mnogi ljudi

ponašaju moralno i ako im to nije najprijatnije?” „Zato što bi nekima bilo previše neprijatno da ih drugi smatraju nemoralnim, pa to onda prevagne u računici. Ali da smo nevidljivi i da nismo u opasnosti od telesnih posledica, bilo bi nas baš briga. Svi smo mi u suštini oportunisti kojima je nadređeni cilj preživljavanje i prenošenje genetskog materijala. Zato smo svi spremni da prodamo svoje moralne duše, samo nam se cene razlikuju.” „Amin”, reče Stanli. Gilbert odmahnu glavom tiho se smejući. „Nismo mi, Simone, dorasli ovim gradskim temama.” „Proseravanjima”, rekao je Simon, iskapio pivo i obazreo se u potrazi za novim. „De, de, Simone”, tada će predsednik opštine. „Imajte, gospođo Opgard, na umu da su se ljudi iz naših krajeva žrtvovali za moralne vrednosti u Drugom svetskom ratu.” „Misli na onih dvanaestoro koji su učestvovali u jednoj sabotaži o kojoj smo snimili tri ili četiri filma”, ubaci se Stanli. „Ostatak stanovništva je uglavnom puštao naciste da rade šta hoće.” „Umukni”, reče Simon. Kapci su mu padali preko pola ženica. „Ne verujem da su tih dvanaestoro dali živote za moralne vrednosti”, reče Šenon. „Već za svoju zemlju, za svoje selo, svoju porodicu. Da se Hitler u Norveškoj rodio pod sličnim ekonomskim i političkim okolnostima kao u Nemačkoj, došao bi na vlast i ovde. A ti saboteri bi se borili za njega, a ne protiv.” „Šta, jebote!” Simon pljunu, a ja iskoračih za slučaj da ga treba zaustaviti. Šenon se pak nije zaustavljala: „Ili stvarno mislite da su Nemci koji su živeli tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka bili najnemoralniji ljudski nakot, dok su njihovi norveški vršnjaci, igrom slučaja, bili najmoralniji?” „To su teške reči, gospođo Opgard.” „Teške? Razumem da su provokativne, pa i uvredljive za vas koji živite ovde i emotivno ste vezani za svoju istoriju. Samo pokušavam da kažem kako je moral kao pokretač kod ljudi precenjen, a odanost stadu potcenjena. Ako osetimo da je naša grupa ugrožena, prilagodićemo moral da služi našim ciljevima kad osetimo da je naša grupa ugrožena. Krvne osvete i genocidi kroz istoriju nisu delo čudovišta, već ljudi poput nas koji su mislili da postupaju moralno. Moj deda-ujak je učestvovao u revoluciji na Kubi, a tamo i dan-danas postoje dva