Kraljevstvo - Jo Nesbo

halapljivo žvaću šljunak. Onda sam skrenuo i izleteli smo na magistralu. Grume zavrištaše pre nego što su uhvatile asfalt. I sa zadnjeg sedišta se začuo prigušen vrisak. „Za deset godina, kad hotel počne da pravi pare?”, ispljunuh gazeći pedalu do poda. „Stvar je u tome što si slagao, Karle, i poklonio moj plac - naš plac!” „Konju jedan, nećeš čekati deset, nego najviše godinu dana.” U našem rečniku „konju” je bilo takoreći tepanje, pa shvatih da Karl traži primirje. „Godinu dana do čega, molim te?” „Do prodaje zemlje za vikendice.” „Za vikendice?” Tresnuh rukom po volanu. „Jebote, Karle, koje crne vikendice! Zar nisi čuo da je opština novim planom stopirala dalju izgradnju vikendica?” „Stvarno?” „Stvarno! Opština nema nikakvu zaradu od vikendica, već samo troškove.” „Ma nije valjda?” „Nego šta! Vikendaši porez plaćaju tamo gde žive, a ovde su u proseku šest vikenda godišnje i ne plaćaju dovoljno da opravdaju trošak u koji njihove pišljive vikendice bacaju opštinu. Vodovod, kanalizacija, odnošenje đubreta, čišćenje snega. Vikendaši natoče benzin i kupe burgere kod mene, i dobri su za pumpu i za još nekoliko radnjica, ali opštini donesu beznačajan prihod.” „Najiskrenije, nisam imao pojma.” Pogledah ga iskosa. Cerio mi se, pizda jedna, naravno da je sve to uveliko znao. „Evo kako ćemo mi s opštinom”, tada će Karl. „Prodaćemo im tople krevete. Za hladne krevete.” „A?” „Vikendice su hladni kreveti, zvrje prazne devet od deset vikenda. Hoteli su topli kreveti, popunjeni svaku noć preko cele godine gostima koji troše pare, a opštinu ne koštaju ništa. Topli kreveti su vlažni san svake opštinske vlasti, Roju. Njima se jebe za ranije regulative i zasipaju te građevinskim dozvolama. Tako je u Kanadi, tako je i ovde. Ali ti i ja nećemo zaraditi od hotela, već od prodaje placeva za vikendice. A smećemo da ih prodajemo zato što ćemo opštini ponuditi dil 30-70.” „30-70?” „Daćemo im trideset posto toplih kreveta za građevinske dozvole

za sedamdeset posto hladnih.” Usporio sam. „Stvarno? Kako to misliš da izvedeš?” „Obično prihvataju samo obrnut dogovor. Traže da sedamdeset posto budu topli. Ali zamisli skupštinu opštine iduće nedelje, kada budu pričali i o posledicama izmeštanja magistralnog puta, a ja im predstavim naš projekat i ponudim im hotel čiju je izgradnju večeras izglasalo celo selo. Pogledaće u publiku odakle će im Abraham Linkoln klimnuti i potvrditi da je to prava stvar.” Linkoln je bio nadimak koji je naš tata nadenuo Juu Osu. Zamislio sam tu situaciju i složio se da će pristati na sve što im Karl bude tražio. Pogledah u retrovizor. „A šta ti misliš?” „Šta ja mislim?” Šenon izvi obrvu. „Mislim da gariš kao divlji vepar.” Pogledi nam se sretoše. Prasnuli smo u smeh, sve troje. Ja sam se toliko tresao od smeha da je Karl u jednom trenutku dohvatio volan da ispravi auto. Preuzeo sam volan, usporio i izašao na kolski put koji je vodio ka oštrim serpentinama i našem imanju. „Pogledajte”, reče Šenon. Pogledali smo. Nasred puta stajao je automobil s plavom rotacijom na krovu. Prikočili smo, a svetlost farova obasja Kurta Ulsena, koji je prekrštenih ruku i sa cigaretom u uglu usne stajao oslonjen na haubu svog lendrovera. Zaustavio sam auto kad mu je branik već gotovo dotakao kolena. Ipak, nije ni trepnuo. Prišao je sa strane, a ja otvorih prozor. „Alkotest”, rekao je uperivši mi baterijsku lampu pravo u lice. „Izađi iz vozila.” „Da izađem?”, upitah zaklanjajući oči šakom. „Zar mi nećeš dati da duvam?” „Izađi”, rekao je. Strogo ali smireno, ledeno. Pogledah Karla. Klimnuo je dvaput. Prvo klimanje glavom značilo je da poslušam Ulsena, drugo da će preuzeti kormilo. Izašao sam. „Vidiš li onu crtu?”, upita Ulsen pokazavši mi samo donekle ravnu brazdu u prašini. Zaključili da ju je iscrtao potpeticom kaubojske čizme. „Hoću da je ispratiš.” „Je l’ me zajebavaš?” „Ne, Roju Kalvine Opgarde, ja se ne zajebavam. Pođi odavde. Smesta.”

Poslušao sam ga, da ga skinem s vrata. „Pazi, pazi, nemoj da zabušavaš”, tada će Ulsen. „Još jednom, sporije. Svaki put moraš da zgaziš liniju. Zamisli da hodaš po užetu.” „Kakvom užetu?”, upitah pošavši iz početka. „Po užetu razapetom nad provalijom. Na primer, nad provalijom gde se kamenje toliko odranja da navodni stručnjaci napišu u izveštaju da se ne savetuje uviđaj na takvom mestu. Samo li jednom promašiš uže, Roju, pašćeš.” Da li zato što sam morao da vrckam kao manekenka ili zato što je njegova lampa poskakivala, tek nije mi bilo uopšte lako da održim ravnotežu. „Dobro znaš da ne pijem kad vozim”, rekoh. „U čemu je stvar?” „Ne, ti ne piješ kad voziš da bi tvoj brat mogao da pije za dvojicu. Zato mislim da si ti opasniji od njega. Ljudi koji su uvek trezni kriju nešto, zar ne? Plaše se da bi u pijanstvu mogli da odaju svoju tajnu. Zato izbegavaju i druge ljude i okupljanja.” „Ulsene, kad si već voljan da istražuješ, istražuj limara Mua. Jesi li se pozabavio time?” „Roju, takvim fintama možeš samo da obrišeš dupe. Nemoj da me zamajavaš glupostima.” Ledeni spokoj je polako nestajao iz njegovog glasa. „Za tebe je glupost da sprečiš seksualno zlostavljanje? Dok je testiranje trezvenjaka na alkohol daleko vrednije tvoga vremena?” „Pazi, promašio si liniju”, reče Ulsen. Oborih pogled. „Nema šanse.” „Vidi ovde.” Osvetlio je otisak čizme pored linije u prašini. Bio je to otisak kaubojke. „Ideš sa mnom u stanicu.” „Jebote, Ulsene, daj više taj aparat da duvam!” „Neko ga je sjebao, ispritiskao razne tastere i sad više ne radi”, reče Ulsen. „Pao si test ravnoteže i to nam mora biti merodavno. Ali, kao što znaš, imamo u stanici udobnu ćeliju u kojoj ćeš sačekati da ti lekar izvadi krv.” Piljio sam u njega s nevericom. S tolikom nevericom da je Ulsen uperio svetlost sebi pod bradu i dreknuo „bu!”, a zatim se zacerekao kao utvara. „Pazi s tom lampom”, rekoh. „Čini mi se da si dovoljno proveo pod lampama za neko vreme.” Nije mi izgledao ljutito. Samo je skinuo lisice s pojasa, i dalje se tresući od smeha.

„ O k r e n i s e , R o j u.”

Treći deo

12 Čuo sam to kasno jedne večeri, kroz čunak. Imao sam šesnaest godina i već sam tonuo u san uz zvuk neobaveznog razgovora dole u kuhinji. Kao i obično, mama je nešto pričala, uglavnom o stvarima koje treba obaviti i isplanirati. Nisu to bile velike i važne stvari, već svakodnevne, praktične sitnice. Tata je uglavnom kratko potvrđivao njene reči, osim u retkim prilikama kada se ne bi složio s njom, pa bi je prekinuo i šturo objasnio kako stvari stoje i kako treba da se rade, ili pak kako ne treba. Gotovo nikad ne bi podigao glas, ali bi ona po pravilu zaćutala na neko vreme. Posle bi nastavila, smireno, o nečem drugom, kao da ono prvo nije ni postojalo. Znam da zvuči čudno, ali nikad nisam dobro upoznao svoju majku. Možda zato što je nisam razumeo, možda zato što me to nije zanimalo, a možda i zato što se toliko povlačila u tatinu senku da mi je naprosto nestala pred očima. Naravno, čudno je što ti neko s kim si bio najbliži, ko ti je podario život, s kim si proveo svaki dan punih osamnaest godina ostane neko za koga nemaš pojma šta misli ili oseća. Da li je bila srećna? Koji su bili njeni snovi? Zašto je pričala s tatom, ali je sa Karlom retko progovarala, sa mnom gotovo nikad? Da li je i ona mene razumela jednako slabo kao i ja nju? Samo jednom sam nazreo ko se nalazi iza one mame u kuhinji, mame u staji, mame koja krpi odeću i kaže nam da slušamo tatu, a to je bilo one večeri u hotelu Grand kada je čiča Bernard slavio pedeseti rođendan. Posle večere u rokoko sali, odrasli su zaplesali uz muziku jednog trija debelih muškaraca u belim sakoima, a dok je Karl bio u obilasku hotela, ja sam sedeo za stolom i gledao mamu kako gleda plesače sa meni dotad nepoznatim, sanjivim izrazom na licu, sa smeškom i blago zamućenog pogleda. Tada sam, prvi put u životu, pomislio da bi moja majka mogla biti lepa, lepa dok je tako pevušila u crvenoj haljini i s pićem iste te boje ispred sebe. Nikad nisam viđao mamu da pije alkohol osim za Badnje veče, a i tada samo čašicu

akevita. 15 Sada je s neobičnom toplinom u glasu pitala tatu da plešu. Tata je odmahnuo glavom, ali joj se osmehnuo, videvši možda isto ono što sam i ja video. Onda nam je prišao jedan muškarac, nešto mlađi od tate, i zamolio mamu za ples. Tata je dohvatio svoje pivo, klimnuo glavom i osmehnuo se tom čoveku, gotovo ponosno. Iako nisam želeo da gledam, pogled mi je pratio mamu po podijumu. Zapravo sam strepeo da će se osramotiti. Video sam da je rekla nešto tom čoveku, on je klimnuo, i onda su zaplesali. Mama je prvo plesala malo dalje od njega, zatim skroz uz njega, zatim se opet odaljila; prvo brzo, posle i sporije. Stvarno je znala da igra, što nisam uopšte imao pojma. Ali bilo je tu još nečeg. Tog nepoznatog čoveka gledala je kroz napola spuštene kapke, ne skidajući onaj poluosmeh s lica, kao mačka koja se poigrava s mišem kojeg će razbucati pre ili kasnije, ali ne odmah. Primetio sam da se tata uzvrpoljio pored mene. Tad odjednom shvatih da mi nije nepoznat muškarac s kojim je igrala, već ta koju sam nazivao mamom. A onda se ples završio i ona je ponovo sela kod nas. Kasnije te večeri, kada je Karl zaspao pored mene u našoj zajedničkoj hotelskoj sobi, začuo sam glasove u hodniku. Prepoznao sam mamin, bio je neobično glasan i prodoran. Ustao sam i odškrinuo vrata samo malo, ali dovoljno da ih vidim kako stoje pred vratima svoje sobe. Tata je nešto rekao, a mama je podigla ruku i pljesnula ga. Tata se uhvatio za obraz i rekao još nešto, tiho i smireno, a ona je podigla drugu ruku i ponovo ga udarila. Zatim mu je istrgla ključ iz ruke, otključala vrata i šmugnula u sobu. Tata je ostao pred vratima, malo pogrbljen. Protrljao je obraz i pogledao ka vratima iza kojih sam se krio u mraku. Izgledao mi je tužno i usamljeno, kao dete kad izgubi plišanu igračku. Ne znam da li je video da su vrata odškrinuta, znam samo da sam te večeri nazreo nešto što je bilo mamina i tatina stvar. Nisam to razumeo, niti sam znao želim li da znam više o tome. A sutradan, kad smo pošli autom kući u Us, sve je bilo po starom. Mama je tati saopštavala, ravnomernim i tihim tonom, niz praktičnih informacija, on se uglavnom slagao, osim kad bi se malo glasnije nakašljao, pa bi ona neko vreme poćutala. A one večeri u kući sam načuljio uši zato što je, posle podužeg ćutanja, progovorio tata. I zvučao je kao da je unapred pripremao te reči. Priđe je govorio tiše nego obično, gotovo šapatom. Razume se, moji roditelji su znali da ih u dečačkoj sobi čujemo kroz rupu oko čunka, ali nisu znali koliko ih dobro čujemo. Jedno je, naime, bila ta rupa, a glavna stvar je bio čunak od peći koji je zvuk pronosio i

pojačavao tako da smo ih čuli kao da sedimo pored njih. Karl i ja smo se složili da tu pojedinost ne moraju saznati. „Danas je u pilanu svratio Sigmund Ulsen”, počeo je. „Stvarno?” „Primio je prijavu od jedne zabrinute Karlove profesorke.” „Kako to?” „Rekla je Sigmundu da je u dve prilike primetila da je Karl prokrvario pozadi na pantalone. A kada ga je pitala šta se desilo, pružio joj je obrazloženje koje je ona ocenila kao ’slabo uverljivo’.” „Šta joj je rekao?” Sada je i mama govorila tiše. „Ulsen nije hteo da se upušta u to, samo je došao da me obavesti da policija želi da popriča sa Karlom. Policija je, izgleda, dužna da izvesti roditelje ako saslušanik ima manje od šesnaest godina.” Bilo je to kao da me je neko polio kofom ledene vode. „Ulsen je rekao da možemo prisustvovati saslušanju ako Karl to želi. Dodao je i da Karl nije dužan da priča s njima, da to moramo znati.” „A šta si ti rekao?”, prošaputala je mama. „Da moj sin nipošto neće odbiti da priča s policijom, ali da bismo prvo hteli mi da vidimo s njim kakvo je to neuverljivo obrazloženje dao nastavnici.” „A šta je policajac rekao na to?” „Odugovlačio je. Rekao je da poznaje Karla pošto ide u razred s njegovim sinom - kako ono beše?” „Kurtom.” „S Kurtom, da. I da zato zna da je Karl iskren i hrabar dečak i da lično veruje u Karlovo objašnjenje. Rekao je da je ta nastavnica nova, da je tek završila fakultet, gde ih sad obučavaju da obraćaju pažnju na takve stvari, pa ih sad vide na sve strane.” „Pobogu, naravno da je tako. Ali da li ti je rekao šta je Karl rekao toj nastavnici?” „Rekao je da je Karl slučajno seo na ekser na onim daskama iza ambara.” Čekao sam mamino sledeće pitanje. Dvaput? Ali nije to rekla. Da li je već znala, da li je već shvatila? Progutao sam pljuvačku. „Pobogu, Rajmonde”, samo je rekla. „Znam”, reče tata. „Odavno je trebalo da sklonim te daske. Mislim da ću stići sutra. A onda ću da popričam sa Karlom. Mora da nam kaže kad se tako povredi. Zarđali ekser, od toga može da dobije trovanje krvi ili nešto još gore.”

„Da, moramo da popričamo s Karlom. I da kažemo Roju da pripazi malo na batu.” „Nema potrebe, Roj ionako samo to i radi. Zapravo pomišljam da može postati nezdravo koliko ga pazi.” „Nezdravo?” „Čovek bi pomislio da su u braku”, reče tata. Pauza. Evo ga, sad će, pomislih. „Karl mora malo da se osamostali”, reče tata. „Mislim da je krajnje vreme da dečaci dobiju svaki svoju sobu.” „Ali nemamo gde. „Ma daj, Margit, znaš da nemamo para za to kupatilo koje si smislila da uglaviš između soba. Ali ne bi nas puno koštalo da malo pomerimo zidove i dobijemo još jednu sobu. Mogu to da završim za dve-tri nedelje.” „Stvarno tako misliš?” „Da. Počeću za vikend.” Odluka je, naravno, pala i mnogo pre nego što je taj plan razdvajanja izneo mami. Šta smo Karl i ja mislili o tome nije bilo važno. Stegnuo sam pesnicu i ispsovao se u sebi. Mrzeo sam ga, mrzeo. Uzdao sam se u Karla da neće propevati, ali to ne bi bilo dovoljno. Pandur. Škola. Mama. Tata. Stvar se bila otela kontroli, previše njih je znalo ponešto, uskoro će neko shvatiti sve. A mi ćemo se podaviti u poplavi stida i sramote. Sramota, sramota, sramota. Bilo je to neizdrživo. Niko od nas ne bi to izdržao.

13 Fricova noć. Karl i ja nikad nismo pričali o tome; tako sam je sam nazvao u svojoj glavi. Taj dan počeo je prohladnim jesenjim jutrom. Imao sam dvadeset godina i prošle su bile dve godine otkad je kadilak sleteo s mamom i tatom u Huken. „Da li ste sad malo bolje?”, upita Sigmund Ulsen zamahnuvši štapom sebi preko glave. Najlon se protegnuo praćen škljocanjem mašinice koje je usporavalo, nalik na pesmu neke nepoznate ptice. Oćutah prateći pogledom varalicu pre nego što je potonula u vodu, toliko daleko od našeg čamca da se nije ni čulo kad je bućnula. Došlo mi je da pitam zašto baca tu varalicu tako daleko kad svejedno može da isplovi do tog mesta, pa da je spusti. Možda više liči na pravu ribu ako pliva vodoravno dok namotavaš najlon. Nisam znao ništa o pecanju, niti sam želeo da saznam, pa sam zato oćutao. „Iako se ne čini da je uvek tako, istina je kad kažu da vreme leči sve rane”, reče mi pandur sklanjajući onu četku od kose s naočara za sunce. „Ili bar skoro sve”, dodao je. Nisam imao odgovor na to. „Kako je Bernard?”, upitao je. „Dobro”, rekoh. Tad još nisam znao da će Bernard poživeti još samo nekoliko meseci. „Načuo sam da ti i brat više boravite na Opgardu nego kod Bernarda, kako su vam naložili iz socijalnog.” Ni na to nisam imao odgovor. „Nema ni veze, već ste dovoljno odrasli da to više nije bitno; neću vam ja praviti problem”, rekao je. „Karl je još u srednjoj školi, zar ne?” „Jeste”, rekoh. „Kako mu ide?”

„Dobro.” Šta drugo da kažem? Bar nisam slagao. Karl mi je govorio da i dalje često misli na mamu, umeo je da presedi po čitav dan ili veče u zimskoj bašti učeći ili čitajući stalno iznova ona dva američka romana koja je tata doneo u Norvešku, An American Tragedy i The Great Gatsby. Nikad ga nisam video da čita nešto treće, ali je te dve knjige voleo, naročito Američku tragediju, a nekim večerima bih mu se i pridružio, pa bi mi čitao naglas, prevodeći usput neke teže reči. Jedno vreme je tvrdio da čuje mamine i tatine vriske iz Hukena, a ja bih ga umirio rekavši da je to samo gavran. Uznemirilo me je kad je jednom sanjao da smo obojica završili u zatvoru. Ali s vremenom se i to primirilo. Još je bio bled i mršav, ali je lepo jeo i spavao i iždžikljao da je bio skoro za glavu viši od mene. I tako su, verovali ili ne, stvari nekako bile došle na svoje. Sve se sleglo. Bilo mi je teško da u to poverujem, ali smak sveta je došao i prošao, a mi smo preživeli. Bar neki od nas. Da li su izgubljeni životi bili ono što je tata nazivao kolateralnom štetom, nenamernim žrtvama na koje moraš računati ako hoćeš da dobiješ rat? Ne znam. Ne znam ni da li je tad rat bio dobijen, ali je svakako na snazi bilo primirje. A kad primirje dovoljno dugo potraje, lako ga je pobrkati s mirom. Tako su stvari stajale tog dana uoči Fricove noći. „Nekad sam dolazio ovamo s Kurtom”, tada će Ulsen. „Ali mislim da ga pecanje baš i ne zanima.” „Stvarno?”, upitah, kao da ne mogu zamisliti zašto je tako. „Stvarno. Da budem iskren, mislim da ga ne zanima ništa od onoga čime se ja bavim. Šta tebe zanima, Roju? Hoćeš li da budeš automehaničar?” Nisam znao zašto me je izvezao na Budalsko jezero u tom svom čamcu, možda je očekivao da ću se opustiti i reći nešto što sam prećutao prilikom saslušanja. Ilije samo, kao seoski pandur, osećao izvesnu dužnost da popriča sa mnom, da čuje kako se snalazimo. „Da, zašto da ne?”, rekoh. „Pa da, oduvek si voleo da petljaš s alatom”, rekao je. „Dok Kurta zasad zanimaju samo devojke. Svaki put ide da se vidi s nekom novom. A Karl? Ima li on neku simpatiju?” Tražio sam pogledom varalicu u tami pod vođom dok je on čekao odgovor. „Za tebe nešto ne bih rekao da si još imao devojku, zar ne?” Slegnuh ramenima. Nije isto kad jednog dvadesetogodišnjaka pitaš da li ima devojku i da li je ikad imao devojku. A Sigmund Ulsen je to,

naravno, znao. Ko zna koliko je on imao godina kada je počeo da se šiša na četku. Očigledno mu je to tad upalilo. „Valjda nisam još video ništa što je vredno truda”, rekoh. „Neću da imam devojku samo da bih imao nekog.” „Razume se”, reče Ulsen. „Neko ne želi uopšte da bude s devojkama. Svako treba da radi ono što mu prija.” „Da”, rekoh. Da je samo znao. Ali niko nije znao, osim Karla. „Dokle god nikome ne naudi”, dodade Ulsen. „Naravno.” Pitao sam se o čemu zapravo razgovaramo. I koliko će potrajati to pecanje. U servisu me je čekao auto koji je trebalo popraviti do ujutru. A bili smo i predaleko od obale za moj ukus. Budalsko jezero je veliko i duboko, tata ga je u šali nazivao the great unknown 16 pošto je bilo najbliže što smo imali moru i okeanima. U školi smo učili da vetar i ulivanje i isticanje triju reka iz Budalskog jezera stvaraju u njemu horizontalne struje, ali da su od toga mnogo opasnije temperaturne razlike u slojevima vode koje - naročito u proleće - stvaraju vertikalna strujanja. Ne znam da li bi me stvarno progutao vir ako bi mi se ćefnulo da se tu kupam baš u martu mesecu, ali tada u učionici smo se svi izbečili zamišljajući da nam se upravo to dešava. Možda zato nikad nisam voleo da se kupam u Budalskom jezeru niti da plovim po njemu. Onda kad smo Karl i ja učili da ronimo, otišli smo do jednog manjeg gorskog jezera bez struja u kojem bismo lako doplivali do obale ako bi se čamac prevrnuo. „Sećaš li se kada sam ti rekao, odmah posle smrti vaših roditelja, kako mnogi ljudi kriju da pate od depresije?” Ulsen je namotavao najlon sa kojeg se cedila voda. „Da”, rekoh. „Sećaš se? Imaš baš dobro pamćenje. Vidiš, ja sam ti to tad rekao iz ličnog iskustva.” „Stvarno?”, upitah iznenađeno, računajući da se to očekuje od mene. „Da, čak sam pio i lekove.” Pogledao me je i osmehnuo se. „Valjda smem to da ti priznam sada kad srne i predsednik vlade. A i to je bilo baš davno.” „Au.” „Ipak, nikad mi nije palo na pamet da dignem ruku na sebe”, nastavio je. „Znaš šta bi bilo potrebno da to učinim? Da tako napustim ženu i dvoje dece?” Progutah pljuvačku. Nešto mi je govorilo da je primirje uzdrmano.

„Sramota”, rekao je. „Šta ti misliš, Roju?” „Ne znam.” „Ne znaš?” „Ne.” Šmrknuh nasuvo. „Šta očekuješ da upecaš?” Sekundu-dve sam ga gledao pravo u oči, pa tek onda klimnuh ka vodi. „Bakalara, lista, lososa?” Uradio je nešto s mašinicom, valjda ju je zakočio, pa je uglavio štap između dna čamca i jedne od onih klupica na kojima se sedi. Skinuo je naočare i podigao kaiš od farmerki sa pričvršćenom kožnom futrolom za mobilni telefon, koji je svaki čas proveravao. Onda me je pogledao. „Tvoji roditelji su bili konzervativni ljudi”, rekao je. „Pobožni.” „Ne bih baš rekao”, kazah. „Bili su metodisti.” „Verovatno još nešto što je tata pokupio u Americi.” „Nisu baš voleli homoseksualce.” „Mama ih je verovatno podnosila, ali tata nije voleo nikoga. Osim Amerikanaca koji glasaju za republikance.” Nisam se šalio, doslovce sam preneo tatine reči. Preskočio sam da je kasnije na taj kratak spisak dodao i japanske vojnike pošto su - kako je rekao - bili dostojni protivnici. Pričao bi nam to kao da se lično borio u ratu. Japancima se zapravo divio zbog harakirija, očigledno je verovao da svi japanski vojnici pribegnu tom običaju ukoliko situacija to zahteva. „Vidiš li šta jedan mali narod može da postigne kad shvati da nema mesta za neuspeh?”, rekao mi je jednom dok sam ga posmatrao kako čisti lovački nož. „Kod njih neuspešni sami sebe odstrane iz društva, kao tumor.” Mogao sam i to da kažem Ulsenu, ali zašto bih? Ulsen se nakašljao. „A kakvo je tvoje mišljenje o homoseksualcima?” „Mišljenje? Kakvo bi trebalo da bude? Kakvo treba da mi bude mišljenje o svim smeđim ljudima?” Ulsen ponovo uze štap i nastavi da blago zamahuje njime. Shvatih da je to isti onaj pokret rukom kao kad nekome mahneš da nastavi da priča, da, što bi se reklo, razradi to što je rekao. Ali ja sam ćutao. „Da pređem onda na stvar, Roju. Da li si ti gej?” Ne znam zašto je tad promenio izraz iz „homoseksualac” u „gej”, da li je hteo da bude za nijansu manje uvredljiv. Videh odsjaj metala u jezeru, prigušen, okasneo, kao da svetlost putuje sporije kroz vodu. „Ulsene, da li mi se ti nabacuješ?” To verovatno nije očekivao. Prestao je da maše i podigao je štap gledajući me preneraženo. „Šta? Ne, pobogu, samo...”

Utom varalica izroni iz vode i poput leteće ribe prelete preko ruba čamca, pored naših glava, a zatim pođe natrag ka štapu i udari Ulsena u potiljak. Međutim, ona njegova četka bila je gušća nego što je izgledala, pa nije ni primetio šta se desilo. „Ako sam gej”, počeh, „onda još nisam izašao iz ormara, pošto biste u tom slučaju i ti i celo selo čuli tu senzaciju za petnaest minuta. Onda to znači da mi je draži ormar. Ili da nisam gej.” Ulsen je prvo izgledao zapanjeno, a zatim je, čini se, prihvatio moju logiku. „Roju, ja sam policajac ovde u selu, poznavao sam tvog oca i njegovo samoubistvo mi se nikako nije uklapalo. Naročito ne činjenica da je odvukao u smrt i tvoju majku.” „Zato što nije bilo samoubistvo”, rekoh tiho, a istovremeno sam urlao te reči u sebi. „Kao što sam rekao, promašio je krivinu.” „Možda.” Ulsen se protrljao po bradi. Znao je nešto, prokleti lisac. „Pre dva dana sam razgovarao sa Anom Ulausen”, počeo je. „Nekadašnjom medicinskom sestrom u ambulanti. Sada je u domu, boluje od alchajmera. A pošto je rođaka moje žene, otišli smo da je obiđemo. Kada je žena izašla da sipa vodu u vazu, Ana mi je rekla da jednu stvar sebi ne može da oprosti - to što nije prekršila službenu tajnu i obratila mi se zbog tvog brata. Karl je bio u ambulanti i videla je da on ima ekimozu na anusu. To znači povredu. Tvoj brat nije hteo da joj kaže šta se desilo, ali nije postojalo mnogo objašnjenja. S druge strane, delovao joj je dovoljno smireno kada je porekao da je imao seksualni odnos sa drugim muškarcem, pa je pomislila da možda nije posredi silovanje, da je stvar bila dobrovoljna. Jer Karl jeste pomalo...” Ulsen je zurio u jezero. Iz kose mu je visila ona varalica. „Ženskasto lep.” Ponovo se okrenuo ka meni. „Ali iako se nije obratila meni, Ana se obratila tvojim roditeljima, tako mi je rekla. A posle dva dana tvoj otac je sleteo u Huken.” Okrenuo sam se od njegovog ispitivačkog pogleda. Ugledah galeba kako nisko leti nad mirnom površinom jezera u potrazi za plenom. „Ana je, kao što sam rekao, dementna, i sve što kaže mora se uzeti s rezervom. Ali povezao sam to s prijavom od pre nekoliko godina, jedna nastavnica je dvaput primetila da je Karl prokrvario kroz pantalone.” „Ekser”, rekoh tiho. „Izvini, nisam čuo?”

„Ekser!” Moj glas se proneo preko neobično mirne vode do kopna, udario o stene i vratio se dvaput ...er ...er. Sve se vraća, pomislih. „Roju, nadao sam se da ćeš mi pomoći da rasvetlim zašto tvoji roditelji više nisu želeli da žive.” „Bila je to saobraćajna nesreća”, rekoh. „Možemo li sad da se vratimo?” „Roju, moraš shvatiti da ovo ne mogu da pustim. Sve će se obelodaniti, pa je za tebe bolje da mi kažeš šta se tačno dešavalo između tebe i Karla. Nemoj misliti da se to može upotrebiti protiv tebe, ovo pecanje se ne računa kao saslušanje u pravnom smislu. Priča na pecanju, razumeš? Hoću da ovo obavim što bezbolnije po sve umešane, ako sarađuješ mogu da minimizujem eventualni krivični proces. Pošto se, prema indicijama, to dešavalo još dok je Karl bio maloletan, što znači da bi ti, kao godinu dana stariji, rizikovao da...” „Slušaj”, prekidoh ga, a grlo mi se tako stegnulo da je zvučalo kao da govorim kroz čunak. „U servisu me čeka auto koji treba da popravim, a ne čini mi se ni da ćeš ti danas upecati bilo šta.” Ulsen se zagledao u mene, ne bi li me, valjda, uverio da me čita, što bi se reklo, kao otvorenu knjigu. Zatim je klimnuo, krenuo da spusti štap na dno čamca i opsovao kada mu se za preplanuli vrat ispod plave četke zakačila udica. Izvukao ju je s dva prsta. Ugledao sam kako mu na koži podrhtava kap krvi, ali se nije skotrljala. Ulsen uključi motor na čamcu i posle pet minuta smo izvukli čamac u kućicu ispod njihove vikendice koju su te jeseni već zatvorili. Zatim smo se Ulsenovim pežoom odvezli do sela i servisa. Bilo je to petnaest veoma tihih minuta. Nisam popravljao tu korolu ni pola sata i taman je trebalo da zamenim zupčastu letvu kad začuh da u perionici zvoni telefon. A odmah zatim i čiča Bernardov glas: „Roju, za tebe je! Karl.” Bacio sam istog trenutka sve što sam držao u rukama. Karl me nikad nije zvao na servis. Nikad nikog nismo zvali od kuće, ako ne gori. „Šta je bilo?”, viknuo sam preko zvuka Bernardovog šmrka, koji je menjao visinu i jačinu u zavisnosti od toga gde pogodi auto. „Pandur Ulsen”, reče Karl. Glas mu je drhtao. Shvatio sam da gori, pa sam se pripremio za najgore. Da li je taj prokletnik već obelodanio svoju sumnju da je Karla guzičio njegov

veliki bata, to jest ja. „Nestao je”, reče Karl. „Nestao?” Nasmejah se. „Ne zezaj. Video sam ga pre četrdeset pet minuta.” „Ozbiljan sam. I mislim da je mrtav.” Stegnuh slušalicu. „Kako to misliš da je mrtav?” „Ne znam, kažem ti, samo je nestao. Ali osećam da je tako, Roju. Prilično sam siguran da je mrtav.” Tri misli mi se javiše munjevitim sledom. Prva je bila da je Karl odlepio s mozgom, nije mi zvučao nimalo pijano, a iako je bio malo nežniji, normalno mu se nije priviđalo. Druga, da je baš komična slučajnost da pandur Sigmund Ulsen nestane s lica zemlje baš kad je meni to najpotrebnije. A treća da je sve to repriza, da se ponavlja priča o Dogu. Ogrešio sam se o svog malog batu i napravio dug prema njemu koji ću morati da otplaćujem sve dok ne riknem. Ovo je bila samo još jedna rata koja je stigla na naplatu.

14 „Stvari su se promenile pošto je tata nestao”, poče Kurt Ulsen spustivši na sto ispred mene šolju kafe. „Nisam baš bio viđen da postanem policajac.” Sklonio je plave šiške sa čela, seo i počeo da zavija cigaretu. Sedeli smo u prostoriji koja je funkcionisala kao ćelija, ali koja je očigledno služila i kao ostava, na podu su duž zidova bili naslagani fascikle i štosovi papira. Možda je namera bila da eventualni pritvorenici prekrate vreme čitanjem svojih i tuđih dosijea. „Ali tako to biva kad ostaneš bez oca, zar ne?” Srknuo sam kafu. Dovukao me je tu radi testa krvi za koji je jednako dobro kao i ja znao da će pokazati nula promila, a sad mi je nudio primirje. Nemam ništa protiv. „Odrasteš preko noći”, reče Kurt Ulsen. „Zato što moraš. I počneš da shvataš odgovornost koju je imao, kao i šta si ti sve činio da mu zagorčaš život. Bolelo te je uvo za sve njegove savete, stalno si odbacivao njegovo mišljenje, trudio se iz petnih žila da ne budeš kao on. Možda i zato što ti je nešto govorilo da ćeš na kraju postati upravo to. Repriza svog oca. Zato što se svi vrtimo ukrug, jedini cilj nam je da se vratimo onamo odakle smo došli. I tako je sa svima. Znam da su te zanimale planinske ptice. Karl je donosio u školu perje koje mu ti daš i zezali smo ga zbog toga.” Kurt se osmehnuo kao da mu je to prizvalo drage uspomene. „Eto, i te tvoje ptice, Roju, one stalno nekud lete. Sele se. Ali nikad ne odu nikud gde one same ili njihovi preci nisu već bili, jedna te ista staništa i boravišta, valjda se tako kaže, uvek u isto prokleto vreme. Slobodan kao ptica? Kako da ne. To mi ljudi tako kažemo zato što nam se sviđa ta ideja. A zapravo se svi krećemo u istom prokletom krugu; mi smo ptice u kavezu, samo je taj kavez dovoljno veliki, a rešetke dovoljno tanke da to ne vidimo.” Pogledao me je da proveri efekat svog monologa. Razmatrao sam da li da polako klimnem, ali ipak nisam.

„A tako je, Roju, i s tobom i sa mnom. Velika kruženja, i mala. Veliko kruženje je to što sam ja nasledio ovu seosku stanicu od oca. Malo je to što sam, baš kao što je i on imao taj jedan nerasvetljen slučaj kojem se stalno vraćao, i ja dobio svoj. On nikad nije rasvetlio pogibiju tvojih roditelja, a ja - njegov nestanak. A slični su i ti slučajevi, zar ne? Dva depresivna muškarca koji u očajanju dignu ruku na sebe.” Slegnuh ramenima trudeći se da izgledam nezainteresovano. Majku mu, to je, dakle, bilo posredi. Nestanak Sigmunda Ulsena? „Samo što u slučaju mog oca ne postoji telo, ne postoji mesto gde se to dogodilo”, reče Kurt. „Već samo jezero.” „The great unknown”, rekoh, klimajući polako. Kurt me strogo pogleda, a onda i on poče da klima glavom, uskladio se sa mnom i na trenutak smo izgledali kao dve sinhronizovane pumpe za naftu. „A pošto je činjenica da si ti pretposlednja, a tvoj brat poslednja osoba koja je videla mog oca živog, onda imam neka pitanja.” „Valjda ih svi imamo”, rekoh srknuvši kafu. „Ali ja sam već odgovorio i do detalja prepričao pecanje s tvojim ocem tog dana, to sigurno imaš negde prekucano.” Klimnuh ka papirima uza zid. „Uostalom, ovde sam zato što treba da mi vadite krv, zar ne?” „Naravno”, reče Kurt Ulsen. Zavio je cigaretu i ubacio je u kesicu s duvanom. „Zato se ovo ne računa kao zvanično saslušanje, neću ništa beležiti niti imamo svedoke šta je rečeno.” Baš kao onomad na pecanju, pomislih. „Sasvim konkretno, zanima me šta se desilo pošto te je moj otac u osamnaest časova odbacio do servisa da popravljaš neki auto.” Udahnuli. „Sasvim konkretno? Zamenio sam zupčastu letvu i nekoliko kugličnih ležajeva na točkovima jedne tojote korole, mislim da je bila osamdeset deveto godište.” Kurtov pogled je ogrubeo, primirje je očigledno bilo ugroženo, pa preduzeh strateško povlačenje. „Tvoj otac je produžio na naše imanje, gde je razgovarao s Karlom. Pošto je otišao, Karl me je pozvao zato što je nestalo struje, a njemu nije bilo jasno zašto. Instalacije su matore, bilo je problema sa uzemljenjem, a on baš i nije neki majstor, pa sam otišao da to sredim. Trebalo mi je nekoliko sati pošto se bilo smrklo, pa je već bilo dosta kasno kad sam se vratio u servis.” „Da, u transkriptu saslušanja piše da si se vratio tamo u jedanaest uveče.”

„Može biti. Bilo je davno.” „A jednom očevicu se učinilo da je tatin auto prošao kroz selo oko devet časova. Ali nije bio siguran, pošto je već bio mrak.” „Eto.” „Postavlja se pitanje šta je moj otac radio između pola sedam uveče, kada Karl kaže da je otišao sa imanja, i devet sati.” „To je prava zagonetka”, rekoh. Piljio je u mene. „Imaš li neku teoriju?” Pogledah ga zaprepašćeno. „Ja? Nemam.” Začuh kako se napolju zaustavlja neki auto. Sigurno je to bio lekar. Kurt pogleda na sat. Pretpostavljam da mu je naložio da ne žuri. „A šta je bilo s autom?”, neobavezno će tad Kurt. „S kojim autom?” „Pa tom korolom.” „Otkud znam.” „Ne znaš? Iščitao sam transkripte sa saslušanja i proverio ko je u selu imao staru tojotu. Stvarno je postojala jedna osamdeset deveto godište, a Vilumsen je dao da se popravi jer je trebalo da je preproda. Pretpostavljam samo da se vrati u vozno stanje.” „To zvuči sasvim moguće”, rekoh. „Ali nije bila u voznom stanju.” „Šta?”, otelo mi se. „Juče sam popričao sa Vilumsenom. Seča se da mu je Bernard obećao da ćete dovesti taj auto u vozno stanje. Dobro je to upamtio zato što je kupac sutradan prevalio sto kilometara radi probne vožnje. A vi niste završili popravke kao što ste mu obećali.” „Je li tako?” Začkiljio sam kao da pokušavam da nazrem nešto u tami minulih vremena. „Biće da sam zakasnio zbog tog baktanja sa uzemljenjem.” „Svakako si radio do kasno u noć.” „Stvarno?” „Prekjuče sam razgovarao sa Gretom Smit. Čudo jedno kakve tričarije ljudi pamte kad mogu da ih vežu za neki vanredan događaj kao što je nestanak seoskog policajca. Greta pamti da se tog jutra probudila već u pet i pogledala kroz prozor. Videla je da gori svetlo u servisu i tvoj auto ispred.” „Kad nešto obećaš mušteriji, činiš sve da održiš reč”, rekoh. „Čak i kad ti ne uspe, to je lepo geslo.” Kurt Ulsen me pogleda napravivši grimasu kao da sam mu ispričao

naročito neumestan vic. „Tako ti je to”, rekoh neobavezno. „Šta se dešava sa spustom u Huken?” „Videćemo.” „Nerel se nećka?” „Videćemo”, ponovi Ulsen. Vrata se otvoriše. Stigao je lekar Stanli Spin. Došao je iz biblijskog pojasa 17 da stažira kod nas, pa je posle tražio da ostane. U svojim tridesetim, ljubazan i druželjubiv, a i odevanje i frizura su mu odisali nenamernom ležernošću - „slučajno sam lepo uklopio odeću i kosa mi se sama ovako namestila”. Telo mu je bilo neobična mešavina utreniranog i mekanog, kao da je mišiće negde kupio i presadio na sebe. Pričalo se da je gej i da se švaleriše s nekim tipom iz Kongsberga koji ima ženu i decu. „Jesmo li spremni da vadimo krv?”, pitao je grgoljeći glas r kao Holanđanin. „Biće da jesmo”, reče Kurt Ulsen ne skidajući pogled s mene. Pošto mi je Stanli izvadio krv, izašao sam s njim pred stanicu. Od trenutka kada je lekar ušao u stanicu, Kurt Ulsen je prestao da priča o svom ocu, pa sam pretpostavio da je ta takozvana istraga privremena i privatna stvar. Kurt mi je samo kratko klimnuo kad smo krenuli. „Bio sam u Ortunu”, reče Stanli kad smo udahnuli sveži, oštri večernji vazduh na trgu ispred policijske stanice koja je sa opštinskom administracijom delila jedno bezlično zdanje sagrađeno osamdesetih godina. „Moram priznati, tvoj brat je baš raspalio zemljake. Dakle, izgleda da ćemo dobiti hotel i spa centar?” „Mora prvo da prođe u opštini”, rekoh. „Pa, u svakom slučaju, računajte na mene.” Klimnuh. „Hoćeš li da te odbacim?”, upita Stanli. „Neka, hvala, zvaću Karla.” „Jesi li siguran? Ne bi mi bilo previše zaobilazno.” Nije isključeno da je za nijansu duže zadržao moj pogled, a nije isključeno ni da sam malo paranoičan. Odmahnuh glavom. „Onda neki drugi put”, rekao je otvarajući vrata svog auta. Kao što

to obično biva s ljudima iz grada, i on je prestao da zaključava auto otkako se doselio kod nas. Imaju tu romantičnu predstavu da se na selu niko ne zaključava. A greše. Zaključavamo sve: i kuće, i spremišta za čamce, i čamce, a svakako i automobile. Posmatrao sam kako se njegovi zadnji farovi gube u daljini, zatim sam izvadio telefon i pošao Karlu u susret, ali kada se, posle dvadeset minuta, na putu ispred mene zaustavio kadilak, za volanom je sedela Šenon. Objasnila mi je da je Karl otvorio bocu šampanjca čim su stigli kući, a pošto je ona samo liznula, a on popio ostatak, nagovorila ga je da ona vozi. „Jeste li slavili to što sam ja u zatvoru?”, upitah. „Rekao mi je da zna da ćeš to reći, i da ti odgovorim da je slavio to što će te sigurno pustiti. Nije njemu teško da nađe povod za slavlje.” „To je tačno”, rekoh. „Još jedna stvar na kojoj mu zavidim.” Shvatih da je to bilo višesmisleno, pa htedoh da objasnim, da kažem kako mu zavidim i na umeću, što bi se reklo, kompartmentalizacije, a ne na nečemu drugom što ima. Ali uvek sam znao da zakomplikujem stvari. „Zamislio si se”, primeti Šenon. „Ništa posebno”, rekoh. Osmehnula se. Volan je izgledao ogromno u njenim šačicama. „Vidiš li dobro?”, upitah klimnuvši ka tami koju su farovi krčili pred nama. „Zove se ptoza”, rekla je. „Od grčke reči za pasti. U mom slučaju je urođena. Ipak, oko može da se istrenira kako bi se smanjila mogućnost ambliopije, takozvanog lenjog oka. Ja nisam lenja. Vidim sve.” „Dobro je”, rekoh. Usporila je kod prve serpentine. „Tako, na primer, vidim da se boriš s doživljajem da sam ti preotela Karla.” Dodala je gas i pod blatobranima zapljušta kiša šljunka. Na trenutak sam se pitao mogu li se pretvarati da te poslednje reči nisam čuo. Ali nešto mi je govorilo da bi ih u tom slučaju samo ponovila. Okrenuh se prema njoj. „Hvala”, rekla je pre nego što sam stigao da zaustim. „Na čemu?” „Hvala ti na svemu čega se odričeš. Hvala ti što si mudar i dobar. Znam koliko ti i Karl značite jedan drugome. Pored toga što sam u svakom pogledu strana osoba koja se udala za tvog brata, takođe sam ušla i u tvoj fizički prostor. Doslovno spavam u tvom krevetu. Trebalo bi da me mrziš.” „Pa”, počeh. Udahnuo sam, bio je to baš dug dan. „Nisam baš poznat

po dobroti. Pre će biti da je tebe dosta teško mrzeti.” „Pričala sam s nekim tvojim radnicima.” „Stvarno?”, upitah, iskreno zabezeknut. „Ovo je baš malo mesto”, tada će Šenon. „A ja verovatno malo više pričam s ljudima od tebe. I grešiš. Važiš za dobrog čoveka.” Frknuh. „Nisi pričala sa onima kojima sam izbio zube.” „Možda nisam, ali i to si uradio samo da zaštitiš brata.” „Nemoj previše da me hvališ”, rekoh. „Razočaraćeš se.” „A, mislim da već znam ko si i šta si”, rekla je. „Prednost ovog mog pospanog oka je što ljudi ništa ne kriju misleći da ne mogu sve da ispratim.” „Aha. Hoćeš reći da si otkrila i sve Karlove strane?” Osmehnula se. „Misliš, ljubav je slepa?” „Mi pre kažemo da ljubav zaslepljuje.” „A-ha.” Tiho se nasmejala. „Pa, to je tačnije od one naše engleske love is blind, koja se koristi sasvim pogrešno.” „Stvarno?” „Ljudi kažu da je ljubav slepa kad kod voljene osobe vide samo vrline. A zapravo se rečenica odnosi na Kupidona koji ispaljuje svoje strele s povezom preko očiju. Te strele pogađaju nasumično i čovek ne bira sam u koga će se zaljubiti.” „Ali da li je baš tako? Nasumično, slučajno?” „Da li i dalje govorimo o Karlu i meni?” „Na primer.” „Šta znam. Možda ne baš slučajno, ali zaljubljivanja svakako nisu uvek dobrovoljna. Naprosto ne mislim da smo u ljubavi i smrti onoliko praktični koliko ti misliš da je slučaj ovde u brdima.” Na poslednjoj uzbrdici farovi osvetliše zid kuće. Kroz prozor dnevne sobe nas pogleda lice, mrtvački belo na jarkoj svetlosti i sa crnim rupama umesto očiju. Zakočila je, prebacila menjač na P, ugasila svetla i motor. Kad ovde gore ugasiš jedini izvor zvuka, tišina nastupi naglo, kao neočekivani urlik. Nisam ustajao, a nije ni Šenon. „Koliko znaš?”, upitah. „O nama. O ovoj porodici.” „Mislim da znam skoro sve. Moj preduslov da se udam za njega i dođem ovamo bio je da mi ispriča sve. Pa i ono najteže. Naročito to što je najteže. A i ono što mi nije ispričao, naknadno sam videla i shvatila.” Šenon ponovo uperi prstom u svoj napola spušteni kapak. „!...” Progutah pljuvačku. „I misliš da možeš živeti s tim što znaš?

„Odrasla sam u ulici gde brat spava sa sestrom, a otac siluje ćerku. Sinovi ponavljaju grehe svojih očeva i postaju oceubice. Ali život se nastavlja.” Klimnuh polako i bez ironije, vadeći kutijicu duvana. „Tako deluje. Pa opet, nije lako da se svari ovako nešto.” „Nije”, priznade Šenon. „Ali svi imamo svoje. A i to je bilo davno. Ljudi se menjaju, čvrsto sam uverena u to.” Zapitah se zašto mi ono što mi je dotad zvučalo kao najgora moguća mogućnost - da neko spolja sazna - sada ipak nije delovalo tako. Odgovor je došao sam od sebe. Šenon Alejn Opgard nije bila tuđa. „Porodica”, rekoh uguravši kesicu pod usnu. „Tebi to mnogo znači, zar ne?” „Sve”, rekla je bez razmišljanja. „Možeš li biti šlep i od ljubavi prema porodici?” „Kako to misliš?” „Onda u kuhinji, kada si mi pričala o Barbadosu, razumeo sam te da su ljudi odaniji porodicama i osećanjima nego principima. Ili političkim stavovima, ili uopšte onome što ljudi misle da je ispravno ili pogrešno. Da li sam te dobro shvatio?” „Jesi. Porodica je jedini princip. Iz toga proističe šta je ispravno, a šta pogrešno. Sve ostalo je sekundarno.” „Je li tako?” Pogledala je kroz šoferšajbnu na našu kućicu. „U Bridžtaunu smo imali jednog profesora etike. On nam je ispričao da zaštitnica pravosuđa Justicija, koja drži terazije i mač kao simbole pravde i kazne, nosi, poput Kupidona, povez preko očiju. I to se često tumači kao jednakost pred zakonom, pravda je nepristrasna i ne obazire se na porodicu ili ljubav, zna samo za zakon.” Okrenula se prema meni i pogledala me. Njeno lice belo kao sneg sinulo je preda mnom u mračnoj kabini. Onda je nastavila: „Ali s tim povezom ne vidiš ni vagu, a ni gde će ti pasti mač. Profesor nam je rekao da je u grčkoj mitologiji povez preko očiju nosio onaj ko koristi samo unutrašnje oko, koji pronalazi odgovor u sebi. A mudrac i slepac vide samo ono što im je srcu drago, sve izvan toga nema nikakav značaj.” Klimnuh, polako. „A mi - ti, ja i Karl - mi smo porodica?” „Nismo u krvnom srodstvu, ali jesmo porodica.” „Dobro”, rekoh. „Onda, kao član porodice, možeš da prisustvuješ Karlovom i mom ratnom savetu umesto da slušaš kroz čunak.”

„Čunak?” „Tako samo kažemo.” U međuvremenu je Karl izašao iz kuće na drugoj strani i sada nam je prilazio preko šljunka. „Zašto ratni savet?”, upita Šenon. „Zato što je ovo rat”, rekoh. Pogledao sam joj u oči. Sijale su kao u ratoborne boginje Atine. Gospode, koliko je tad bila lepa. A onda sam joj ispričao o Fricovoj noći.

15 Govorio sam u slušalicu nadajući se da me čiča Bernard ne čuje od šmrka. „Karle, šta ti to znači? Kako si prilično siguran da je mrtav?” „Pao je s velike visine. A odozdo se ništa ne čuje. Ali ne mogu da budem siguran, pošto je nestao.” „Gde je nestao?” „Pa u Hukenu, naravno. Nema ga nigde, ne vidim ga ni kad se nagnem preko ivice.” „Karle, ne mrdaj odatle. Ne pričaj ni sa kim, ne diraj ništa, nemoj ništa da radiš. Dogovoreno?” „Da. Koliko ti treba da. „Petnaest minuta, okej?” Spustio sam slušalicu, izašao iz perionice i pogledao prema Kozjoj okuci. Put usečen u stenu se ne vidi, ali ako bi neko prošao njime, video bi se krov auta. A ako bi neko prišao ivici provalije noseći baš jarke boje, po vedrom danu bi ga mogao ugledati. Ali sada se sunce već beše dosta spustilo. „Moram kući da nešto opravim”, rekoh naglas. Čiča Bernard zavrnu vrh šmrka da priguši mlaz. „Šta?” „Uzemljenje”, rekoh. „Pa? Zar je tako hitno?” „Karlu treba struja večeras”, rekoh. „Mora da uči. Vratiću se posle.” „Dobro. Ja ću kući za pola sata, ali imaš ključeve.” Seo sam u volvo i povezao se. Nisam prekoračio brzinu, iako su izgledi da me uhvate bili veoma mali s obzirom na to da je jedini policajac u selu ležao na dnu provalije. Karl me je čekao na Kozjoj okuci. Parkirao sam se ispred kuće, ugasio motor i podigao ručnu.

„Jesi li čuo nešto?”, upitah klimnuvši ka Hukenu. Karl odmahnu glavom. Bio je nem, izbezumljenog pogleda, nikad ga nisam video takvog. Kosa mu je bila raščupana kao da je trljao glavu šakama. Zenice raširene, valjda od šoka. Sigurno od šoka, mučenik. „Šta se desilo?” Karl sede nasred puta, kao što su i koze umele da urade. Pognuo je glavu, uronio licem u šake, ali je na šljunak bacao izduženu, čudovišnu senku. „Popeo se ovamo”, počeo je, zamuckujući. „Rekao je da ste bili na pecanju i počeo je da postavlja gomilu pitanja, a ja...” Već tu je zapeo. „Sigmund Ulsen je došao ovamo”, ponovih sedajući pored njega. „I verovatno ti je rekao da sam mu priznao neke stvari i tražio da mu potvrdiš da sam te napastvovao dok si još bio maloletan.” „Da!”, uzviknu Karl. „Pst”, rekoh. „Rekao je da bi bolje bilo kada bismo obojica priznali, pa da se to što pre obavi. Alternativa bi bila da iskoristi dokaze za jedno dugo, bolno i veoma javno suđenje. Rekao sam mu da me nikad nisi ni pipnuo, ne tako, ne...” Karl je govorio i gestikulirao zemlji, kao da nisam tu. „Ali je on na to rekao da u takvim situacijama žrtva često staje na stranu napasnika i preuzima deo odgovornosti za ono što se desilo, naročito ako je trajalo neko duže vreme.” Jebiga, pomislih, tu je seoski policajac Ulsen ipak bio u pravu. Karlu se oteo jecaj sa usana. „A onda mi je rekao da je Ana iz ambulante rekla mami i tati šta se dešava samo dva dana pre nego što su sleteli u Huken. Ulsen mi je rekao da je tata shvatio da će se pročuti, da kao konzervativan i pobožan čovek ne bi mogao da živi s tom sramotom.” Pa je odveo sa sobom u smrt i mamu. Umesto onih muželožnika iz dečje sobe. „Pokušao sam da mu objasnim da nije bilo tako, da je to bila samo nesreća. Nesrećan slučaj. Ali nije hteo ni da čuje, samo je nastavio. Rekao je da je tata imao zanemarljiv promil alkohola u krvi i da niko neće trezan sleteti s tako jednostavne okuke. Nisam znao šta da radim, shvatio sam da je baš zapeo da to istera...” „Da”, rekoh sklanjajući kamen koji mi je žuljao dupe. „Ulsen je hteo da rasvetli svoj veliki slučaj, jebao ga on.” „A šta će biti s nama, Roju? Zar nećemo završiti u zatvoru?” Iscerih se. Zatvor? Možda, o tome i nisam mnogo razmišljao, jer

sam znao da bih, kada bi se sve obelodanilo, kavez nekako i podneo, ali sramotu ne bih. Jer kada bi saznali i drugi, celo selo, ne bi to bio samo onaj sram s kojim sam se borio svih tih godina sam u mraku, s kojim sam morao da se nosim. Ne, tada bi celu svinjariju i greh videli svi, sudili bi, ismevali. Povlačili ime Opgarda. Možda je posredi, što bi se reklo, poremećaj ličnosti, ali tata je prepoznao logiku harakirija, a i ja sam. Onome ko se osramoti, jedini izlaz je smrt. S druge strane, ko još želi da umre ako ne mora? „Nemamo mnogo vremena”, rekoh. „Šta se desilo?” „Nisam znao šta da radim”, reče Karl pogledavši me iskosa, kao i inače kad bi nešto trebalo da mi prizna. „Pa sam mu rekao da imam dokaz da je to bila samo nesreća.” „Šta si rekao?” „Roju, morao sam nešto da smislim! Rekao sam mu da je pukla guma i da su zato sleteli s puta. Niko nije proveravao auto, samo su izvukli tela, onaj alpinista je popio kamen u rame i posle toga niko nije smeo da se spusti. Rekao sam da nije nikakvo čudo što tad nisu videli da je guma bušna, to se ne vidi kad su točkovi podignuti uvis. Ali pre nekoliko nedelja sam poneo dvogled i prišao ivici tamo gde možeš da se uhvatiš za stene i nagneš da vidiš auto. I tada sam video da se prednja leva guma vidno izduvala. A da se morala izdavati pre nego što je auto sleteo, pošto je donji deo šasije sasvim čitav, auto je napravio poluokret u vazduhu i sleteo na krov, i tačka.” „Da li ti je Ulsen poverovao?” „Nije. Hteo je da vidi svojim očima.” Nastavak se nazirao. „Otišao si po dvogled i...” „Prišao je ivici i...” Karl izdahnu zažmurivši. „Čuo sam da pada kamenje, vrisak, i onda je samo nestao.” Nestao, pomislih. Nije baš sasvim nestao. „Zar mi ne veruješ?”, pitao je. Zurio sam u ponor. Pred očima mi prelete sećanje iz doba kada sam imao dvanaest godina, čiča Bernardov pedeseti rođendan u hotelu Grand. „Valjda znaš kako ovo izgleda?”, rekoh. „Policajac dođe da te sasluša u sklopu istrage teškog krivičnog dela, pa završi u provaliji. Živ ili mrtav.” Karl polako klimnu. Znao je, naravno. Zato je i zvao mene, a ne spasilačku službu ili lekara. Ustadoh, otresoh prašinu sa pantalona. „Idi u ambar po uže”, rekoh. „Ono dugačko.”

Jedan kraj užeta sam vezao za kuku na autu ispred kuće, a drugi sebi oko struka. Zatim sam pošao ka Kozjoj okuci, odmotavajući uže za sobom. Zategnulo se kada sam izbrojao sto koraka. Tad sam stajao na deset metara od ivice provalije. „Sad!”, viknuh. „I polako!” Karl izbaci podignut palac kroz prozor volva, pa pođe u rikverc. Štos je, rekao sam mu, da uže uvek bude zategnuto, a sada više nisam imao kud, pa sam uhvatio uže i povukao ga ka ivici provalije, kao da žurim da nas obojicu odvučena u ponor. Najgore je bilo preći preko ivice. Telo mi se opiralo, za razliku od mozga nije bilo baš ubeđeno da mu neće biti ništa. Zato sam oklevao, pa se uže opustilo, jer Karl nije video da sam zastao na ivici. Viknuo sam mu da stane i da se vrati napred, ali me nije čuo. Okrenuo sam leđa Hukenu, zakoračio unatraške, i pao. Sigurno ne više od metra, ali kad mi se uže zategnulo oko struka, izbilo mi je vazduh iz pluća, pa sam zaboravio da opružim noge i udario o stenu kolenima i čelom kad sam poleteo napred. Opsovao sam, oslonio đonove na stenu i počeo da hodam unatraške po uspravnom kamenom podu. Pogledao sam naviše u nebo koje je nada mnom postalo svetloplavo i prozračno. Bledelo je, ugledah na njemu i prve dve zvezde. Više nisam čuo auto, zapravo je bilo sasvim tiho. Možda zbog te tišine, zvezda i činjenice da sam visio u bestežinskom stanju, osetio sam se kao astronaut koji lebdi u svemiru vezan za svoju letelicu. Kao major Tom u Bouvijevoj pesmi. Na trenutak pomislih da bih mogao da ostanem tako, pa i da tako skončam, da odlebdim u beskonačnost. A onda više nije bilo zida. Dotakao sam stopalima dno i pogledao uže koje se preda mnom uvijalo kao kobra. Smirilo se posle još samo dva ili tri namotaja. Otpratio sam ga pogledom do vrha. Gore se video oblačić izduvnih gasova. Karl je sigurno doterao auto do same ivice, ali i tako je uže jedva dosegnulo. Okrenuo sam se. Stajao sam na hrpi manjeg i većeg kamenja koje je zub vremena odgrizao od zidova litice na svim stranama. Dok je spust sa Kozje okuke bio vertikalan, ostali zidovi su bili kosi, pa je kvadrat neba iznad mene bio veći od stotinak kvadratnih metara kamena poda mnom. Tu gde nije dopirao nijedan zrak sunca, ništa nije raslo niti mirisalo. Samo kamen. Svemir i kamen. Svemirski brod, tatin crni kadilak devil, ležao je baš kao što sam i zamišljao kada su nam alpinisti ispričali šta su dole videli.

Ležao je na krovu, s točkovima uvis. Zadnji deo kabine bio je spljeskan, ali je prednji bio dovoljno čitav da se moglo zamisliti kako putnici na prednjim sedištima preživljavaju. Mamu i tatu su pronašli izvan auta, izleteli su kroz šoferšajbnu pošto je prednji deo prvi udario u zemlju. Nisu bili vezani, što je govorilo u prilog teoriji o samoubistvu, iako sam im objasnio da se tata uvek protivio vezivanju. Znao je on da je vezivanje korisno, ali mu se nije sviđalo što mu ga nameće, kako bi se izrazio, dušebrižnička država. A pandur Ulsen ga je u selu viđao vezanog samo zato što je tata imao dar da nanjuši policiju, a novčane kazne je mrzeo više i od dušebrižničke države. Sa trbuha pandura Ulsena na mene je motrio jedan gavran. Stezao je kandžama šnalu na kaišu u obliku lobanje bufala. Ulsen je donjim delom tela pao na zadnji deo donje šasije, dok mu je ostatak tela visio preko auta, pa ga odatle nisam video. Krenuo sam da zaobiđem auto, a gavran me je pratio pogledom. Srča mi je krčkala pod đonovima, a bilo je i većeg kamenja koje sam morao ručno da sklonim. Gornji deo Ulsenovog tela visio je preko registarske tablice i tranka. Sa tim leđima, savijenim pod devedeset stepeni na neprirodnu stranu, ličio je na strašilo za ptice, lutku bez zglobova, odeću napunjenu slamom, sa četkom umesto kose s koje se cedila krv i kapala po kamenju tiho cokćući. Visio je podignutih ruku - tačnije, spuštenih ka zemlji - kao da se predaje. Jer, kao što bi tata rekao, „ko umre, taj je izgubio”. A Ulsen je bio mrtav kao haringa. Samo je smrdeo još gore. Zakoračio sam da priđem, a onaj gavran dreknu na mene ne pomerivši se. Verovatno je mislio da sam vitorepi pomornik, grabljivica koja krade hranu drugim pticama. Zgrabih kamen i hitnuh ga ka gavranu, a on odlete s mesta zločina kriknuvši dvaput, jednom ljutito na mene, drugi put žalosno, za sebe. Mrak mi se prikradao od zidova litica, pa sam morao da požurim. Morao sam da smislim kako da izvučemo Ulsenovo telo uz liticu pomoću samo jednog užeta a da se ono ne zakači za nešto i da ne sklizne s užeta. Telo je, naime, kao Hudini. Ako ga vežeš oko grudi, ruke će se podići, a ramena spljoštiti, i iskliznuće iz omče. Ako ga vežeš za kaiš ili oko stomaka i povučeš naviše kao sklupčanog račića, u nekom trenutku će promeniti težište, prevrnuće se i iskliznuti iz pantalona ili užeta. Zaključili da je najjednostavnije vezati mu omču oko vrata. Težište će biti dovoljno nisko da se ne prevrne, a ako bi se probijao glavom i ramenima, manji su bili izgledi da se zakači za nešto. Naravno, neko bi se zapitao i zašto sam ja znao da napravim omču kakvu prave

samo oni koji nameravaju da se obese. Radio sam sistematično i ne razmišljajući ni o čemu osim o praktičnim stvarima. Dobar sam u tome. Znao sam da će mi se te slike vraćati - Ulsen sa razjapljenim čeljustima kao groteskna figura na pramcu velikog svemirskog broda - ali to će se desiti negde drugde, neki drugi put. Bio je već mrak kad sam doviknuo Karlu da je paket spreman. Triput sam morao da viknem, pustio je disk Vitni Hjuston u kolima i sada se ona drala I will always love you sa vrha planine. Upalio je motor, čuo sam da gazi kvačilo kako ne bi krenuo prebrzo. Uže se zategnulo, a ja sam uspravio leš uz liticu i zatim ga pustio. Potom sam ga posmatrao kako odleće uvis kao dugovrati anđeo. Polako ga je progutala tama. Čuo sam samo kad je telo zagrebalo o stenu, zatim i kratak fijuk kroz mrak. Nešto čvrsto je tresnulo je na zemlju samo nekoliko metara od mene. Sranje. Telo je sigurno zakačilo neki labav kamen, a moglo ih je biti i još. Potrčah ka jedinom mogućem zaklonu. Uvukao sam se kroz šoferšajbnu u kadilak, pogledao kontrolnu tablu, pokušao da je čitam naopačke. Onda sam razmislio šta dalje, kako da rešimo sledeću etapu plana. Praktične pojedinosti, sve što je trebalo obaviti valjano, smišljao sam alternativna rešenja ukoliko plan A propadne. Verovatno sam se od prostih misaonih koraka i smirio. Naravno, sve to je bilo bolesno, smišljao sam kako da prikrijem smrt jednog čoveka, a to mi je donelo spokoj. A možda me nije umirilo to praktično razmišljanje, već miris. Miris kožnih sedišta koja su upila tatin znoj, mamine cigarete i parfem, kao i Karlovu povraćku onda kad smo pošli da se provozamo do grada u tek kupljenom kadilaku, pa je Karlu pripala muka već na prvim serpentinama ka selu. Mama je tada ugasila cigaretu, otvorila prozor i opredelila se za kesicu duvana iz tatine srebrne kutijice. Karl je ipak nastavio da povraća na putu iz sela, tako naglo i nenajavljeno da ne bi stigao da dohvati kesu, pa je kabina smrdela kao gasna komora čak i pošto smo otvorili sve prozore. Karl je onda legao meni u krilo na zadnjem sedištu, zažmurio i primirio se. Pošto je obrisala povraćku, mama nam je pružila kesicu keksa i nasmešila se, a tata je pevao Love Me Tender upola tempa i sa duplo više vibrata. Posle sam tu vožnju pamtio kao najlepšu u životu. Posle je išlo brzo. Karl mi je bacio uže, pa sam se uvezao i viknuo mu da sam spreman. Popeo sam se uz liticu istim putem kojim sam i sišao, kao na

snimku puštenom unatraške. Nisam video gde gazim, ali se ništa nije odvalilo. Da mi malo pre toga umalo nije pao kamen na glavu, smeo bih se zakleti tu nema odrona. Ulsen je ležao na okuci, obasjan farovima volva. Zapravo nije imao mnogo vidljivih povreda. Ona četka od kose bila mu je natopljena krvlju, jedna šaka mu je izgleda smrskano, a oko vrata su mu se pojavile crnoplave mrlje od omče oko vrata. Ne znam da li od farbe sa užeta, ili sveži leševi mogu da dobiju modrice. Ali, razume se, imao je prelom kičme i dovoljno povreda da lekari zaključe da uzrok smrti nije bilo vešanje. A ni davljenje u vodi. Zavukao sam mu ruku u jedan mokri džep na pantalonama i izvadio ključeve od auta, a iz drugog svežanj koji je izvadio kad je trebalo da zaključa spremište za čamac. „Idi po tatin lovački nož”, rekoh. „Šta?” „Visi u predsoblju, pored puške. Požuri.” Karl potrča po kući, a ja izvadih lopatu za sneg koju mi brđani držimo u tranku preko cele godine, pa pokupih njome šljunak preko kojeg smo vukli Ulsena i bacih ga u Huken, koji ga je bešumno progutao. „Evo”, reče Karl, zadihan. Pružio mi je nož, onaj sa zupcima za slivanje krvi, onaj kojim sam ubio Doga. A i sada je, kao i onda, Karl stajao iza mene dok sam koristio taj nož. Zgrabio sam Ulsena za četku od kose, istim zahvatom kao i Doga, pa sam gurnuo vrh u čelo, probio kožu do kosti, a potom isekao kružnicu naniže i oko cele glave, odmah iznad ušiju i grbavih kostiju na vrhu vrata, tako da je vrh noža sve vreme pratio liniju lobanje. Tata me je naučio kako da oderem lisicu, ali ovo je bilo drugačije. Ovo je bilo skalpiranje. „Pomeri se, Karle, zaklanjaš mi svetlo.” Čuo sam ga da se okrenuo prema meni, oteo mu se uzdah, pa je otišao iza auta. Dok sam se trudio da odvojim teme koliko-toliko celo od lobanje, ponovo začuh Vitni Hjuston kako nikad, jebote, ama baš nikad neće prestati da ga voli. Obložili smo trank volva kesama za đubre, pa smo skinuli Ulsenu čizme od zmijske kože i ubacili unakaženi leš preko kesa. Zatim sam ja seo za

volan Ulsenovog pežoa, pogledao u retrovizor i podesio skalp. Čak ni sa tom plavom četkom na glavi nisam uopšte ličio na Sigmunda Ulsena, ali kada sam stavio i njegove naočari za sunce, iluzija je delovala dovoljno dobro da niko ne pomisli kako za volanom pandurovog auta sedi neko drugi. Polako, ali ne i previše sporo, provezao sam se kroz selo. Nisam morao da trubim ili da privlačim pažnju na neki drugi način, naišao sam na dvoje pešaka koji su i nehotice pogledali za autom i znao sam da su ga prepoznali kao pandurov i zapitali se, napola svesno, kuda li je krenuo, činilo se da ide ka jezeru, možda su njihovi napola usnuli seoski mozgovi pomislili i da ide u vikendicu, za koju su znali gde se nalazi. Kada sam stigao do vikendice, sišao sam kolima do spremišta za čamce i ugasio motor, ali sam ostavio ključ. Farove sam ugasio. Niko tu nije živeo, ali nikad se ne zna. Kada bi tuda prošao neko ko poznaje Sigmunda Ulsena, moglo bi mu pasti na pamet da svrati dole samo da se javi. Obrisao sam otiske s volana, menjača, kvaka. I pogledao na sat. Karlu sam naložio da odveze moj volvo u servis i da ga parkira na vidljivom mestu, pa da otključa servis ključevima koje sam mu dao i upali svetlo kako bi izgledalo da sam ja unutra. A Ulsenovo telo u tranku sam mu zabranio da dira. Zatim je trebalo da sačeka dvadeset minuta i, proverivši ima li nekog na putu kad krene iz servisa, pođe za mnom do vikendice. Otključao sam spremište i izvukao čamac. Malo je zagrebao po kočevima, ali ga je voda konačno prigrlila sa zvukom nalik na uzdah olakšanja. Obrisao sam Ulsenove čizme krpom, ubacio svežanj ključeva u desnu čizmu, ubacio ih obe u čamac i porinuo ga u jezero. Posmatrao sam ga kako plovi u the great unknown sa izvesnim, to priznajem, ponosom. Ipak mi je zamisao bila, što bi se reklo, nadahnuta. Kad budu pronašli prazan čamac sa ključevima i čizmama u kojima su ga svi videli da je pošao od kuće tog dana, odmah će zaključiti šta se desilo. Kuda je Ulsen mogao otići, ako ne preko ograde? A nisu li i te čizme svojevrsna oproštajna poruka kojom samoubica poručuje da je završio s lutanjem na ovom svetu? Pozdrav, vaš depresivni pandur. Jebote, bilo bi dirljivo da nije i preglupo. Da padneš sto metara u provaliju pred nosom nekog koga istražuješ? Koje su šanse, jebote? Ni sam nisam bio siguran da verujem u to. A dok sam tako mozgao, gluposti su nastavile da se dešavaju, pošto je čamac počeo da se vraća ka obali. Gurnuh ga nešto jače, ali se ponovo vratio. Posle jednog minuta pramac je

zagrebao kamenje na obali. Bilo mi je to čudno, pošto sam se sećao šta smo učili u školi o horizontalnim strujama u Budalskom jezeru, o smeru vetra i oticanju reka - trebalo je da voda odvuče čamac od mene. Možda smo svi završili u nekakvoj mrtvaji gde se sve vrti ukrug i vraća kao prokleta repriza. Sigurno. Čamac je morao da isplovi dalje da bi ga struja povukla ka jugu, gde otiče reka Ćeter, pa da područje na kojem je Ulsen mogao skočiti bude dovoljno veliko da nikoga ne začudi što nisu pronašli telo. Uskočio sam u čamac i upalio motor, isplovio malo dalje, isključio motor dok se čamac još kretao, obrisao svoje otiske s motora, ali ne i sa drugih mesta na čamcu - ako bi im palo na pamet da proveravaju otiske, čudnije bi bilo da ne pronađu moje, pošto sam i zvanično boravio u tom čamcu istog tog dana, samo nešto ranije. Pogledao sam ka kopnu. Dvesta metara. Izvodljivo. Prvo htedoh da se spustim preko ograde u vodu, ali sam shvatio da bih tako zaustavio čamac Zato sam se popeo na klupu i skočio. Šok od ledene vode doživeo sam, začudo, kao nekakvo oslobođenje, valjda mi se pregrejani mozak konačno rashladio na nekoliko sekundi. Onda sam zaplivao. Plivati u odeći bilo je teže nego što sam mislio, sputavalo me je i prisećao sam se priče iz škole o vertikalnim strujama, činilo mi se da ih osećam kako me vuku na dno, morao sam da se podsećam da je jesen, a ne proleće, dok sam smotano zamahivao u prsnom stilu. Nisam imao ni cilj za koji bih se vezao, možda je ipak trebalo da ostavim upaljene farove. Prisetih se i priče da su nam noge jače od ruku, pa sam se odguravao iz sve snage. A onda - naprasno, nenajavljeno - nešto me ščepa. Potonuo sam, nagutao se vode, isplivao na površinu luđački se praćakajući da se oslobodim toga što me je napalo. Nije to bila struja, već... nešto drugo. Nešto što mi se zakačilo za ruku, osećao sam njegove zube, ili bar vilice, oko ručnog zgloba. Ponovo potonuh, ali sam bar stigao da zatvorim usta. Skupio sam prste, suzio šaku i privukao je sebi. Oslobodio sam se. Isplivao sam na površinu boreći se za dah. Tek tada sam, na metar ispred sebe, video kako u tami pluta nešto svetlo. Plovak. Uplivao sam u prokletu mrežu. Umirio sam dah, a kada je gore magistralom prošao neki auto s drugim svetlima, spazih obrise Ulsenovog spremišta za čamac. Ostatak puta sam preplivao, što bi se reklo, bez drame. Osim što sam, kad sam se iskobeljao na obalu, ustanovio da to nije bilo Ulsenovo spremište, već možda vlasnika one mreže. Nisam mnogo promašio, ali nam to valjda govori koliko je lako skrenuti s kursa. Šljapkajući u mokrim

cipelama prošao sam šumarkom do magistrale i vratio se do Ulsenove vikendice. Čučao sam iza jednog drveta kada je Karl konačno naišao u volvu. „Pa ti si sav mokar!”, uzviknuo je, kao da je to bilo najčudnije što je video te večeri. „Imam suvu presvlaku u servisu”, pokušao sam da mu kažem, ali su mi zubi cvokotali kao dvotaktni motor vartburga 353. „Vozi.” Posle petnaest minuta bio sam suv i obučen u dva radna kombinezona, jedan preko drugog, ali mi se telo i dalje treslo. Uterali smo volvo u radionicu, zatvorili kapiju i izneli telo iz tranka, spustili ga na pod i položili kao slovo X. Zagledao sam ga. Nešto mi je tu falilo, nešto što sam video na pecanju. Možda kosa. Možda i čizme. Ili nešto treće? Ne verujem baš u dušu, ali nešto je falilo, nešto što je činilo da Ulsen bude Ulsen. Izvezao sam volvo i ponovo ga parkirao na vidno mesto. Zadatak pred nama bio je opet praktičan, zanatski, nije nam trebalo ni sreće ni nadahnuća, već samo pravog alata. A ako sam nečeg imao u servisu, bio je to alat. Neću ulaziti u pojedinosti šta smo koristili za šta, samo ću reći da smo Ulsenu prvo skinuli kaiš, pa isekli odeću, a zatim i sve delove tela. Tačnije, ja sam to uradio, Karlu je opet pripala muka. Pretresao sam Ulsenove džepove i sakupio sve metalne predmete: novčiće, kaiš sa šnalom i zipo upaljač. To mi je preostajalo da bacim u jezero nekom drugom prilikom. Zatim sam delove tela i skalp ubacio u kašiku na traktoru koji je čiča Bernard koristio zimi za javno i privatno čišćenje snega. Kad sam to završio, dohvatio sam šest metalnih kanistera Fricovog industrijskog sredstva za čišćenje. „Šta je to?”, upita Karl. „Ovim čistimo perionicu”, rekoh. „Uklanja sve, naftu, asfalt, nagriza čak i kreč. I to kad rastvoriš decilitar ’frica’ u pet litara vode. To znači da nerastvoren uklanja baš sve.” „Otkud znaš?” „Rekao mi je čiča Bernard. Da ga citiram: ’Ako ti kapne na prste i ne ispereš ih, ostaćeš bez prstiju.’” Rekao sam to da ga malo razgalim, ali se Karl nije čak ni osmehnuo. Kao da sam ja bio kriv. Nisam dovršio tu misao, pošto sam znao da zaključak glasi da i jesam kriv, uvek i za sve. „U svakom slučaju”, nastavio sam. „Pretpostavljam da postoji razlog zašto ga pakuju u metalne, a ne plastične kanistere.” Zalepili smo trakom krpe na usta i nos, otpušili kanistere i istočili

ih, jedan po jedan, u kašiku, dok sivkastobela tečnost nije prekrila celog raskomadanog Sigmunda Ulsena. Onda smo sačekali. Ništa se nije dešavalo. „Kako bi bilo da ugasimo svetlo?”, upita Karl kroz krpu. „Možda neko vidi svetlo pa dođe da se javi.” „Teško”, rekoh. „Vide da je ispred moj auto, a ne čiča Bernardov. A ja baš i nisam...” „Da, da”, prekide me Karl, pa nisam morao da završim rečenicu. Nisam baš neko kome se ljudi javljaju. Prošlo je još nekoliko minuta. Trudio sam se da ne mrdam kako mi se kombinezon ne bi češao o, što bi se reklo, intimnu regiju. Ne znam šta sam očekivao da se desi u kašici na traktoru, ali to se nije dešavalo. Možda ’fric’ ipak nije bio dorastao svojoj reputaciji? „A da ga zakopamo negde?”, upita Karl i zakašlja se. Odmahnuh glavom. „Previše kerova, jazavaca i lisica u okolini. Iskopaće ga.” To je bila živa istina, na groblju su lisice iskopale rupu pravo u porodičnu grobnicu Bunakerovih. „Nego, Roju?” „Mm.” „Da je Ulsen još bio živ kad si sišao u Huken...” Znao sam da će me to pitati, a voleo bih da nije. „... šta bi uradio?” „Zavisi”, rekoh trudeći se da odolim iskušenju da se počešem po jajima, pošto sam upravo bio shvatio da sam prvo obukao čičin kombinezon. „Kao onda s Dogom?”, upita Karl. Razmislio sam. „Da je preživeo, bar bi nam bio svedok da je to bio samo nesrećan slučaj”, rekoh. Karl klimnu. Pa prebaci težinu s noge na nogu. „Ali kad sam rekao da je samo pao, nije baš bilo...” „Pst”, rekoh. Iz kašike se začulo tiho šištanje, kao kad pržiš jaja na oko u tiganju. Provirili smo. Sivkastobela tečnost postala je belja, delovi tela se više nisu videli, a na površini su se pojavili balončići. „Vidi, vidi”, rekoh. „’Fric’ ipak radi.”

„A šta se posle desilo?”, upita Šenon. „Da li se celo telo rastvorilo?” „Jeste”, rekoh. „Ali ne iste noći”, reče Karl. „Ostale su kosti.” „Pa šta ste onda uradili?” Udahnuli. Mesec beše izašao iza oštrih planinskih vrhova, pogledao je nas troje koji smo sedeli na haubi kadilaka na Kozjoj okuci. Dunuo je neobično topao jugoistočni vetar, fen koji sam zamišljao da dolazi čak sa Tajlanda ili iz nekih drugih zemalja tamo dole u kojima nisam nikad bio niti ću ikad otići. „Sačekali smo skoro do svitanja”, rekoh. „A onda smo oterali traktor u perionicu i istovarili kašiku. Na rešetki su ostale kosti i vlakna mesa, pa smo ih vratili u kašiku i nalili još ’frica’. Zatim smo parkirali traktor iza radionice i podigli kašiku ovako.” Podigoh ruke iznad glave da ilustrujem. „Da slučajni prolaznik ne proviri unutra. Posle dva dana sam ponovo ispraznio kašiku u perionici.” „A čiča Bernard?”, upita Šenon. „Zar vas on nije ništa pitao?” Slegnuh ramenima. „Pitao se zašto sam premestio traktor, a ja sam mu rekao da su me zvali trojica vikendaša koji su hteli istovremeno da ostave kola kod nas, pa nam je trebalo mesta. Bilo mu je malo čudno što se baš nijedan od trojice nije pojavio, ali i to se dešava. Više ga je bacilo u rebus to što nisam stigao da opravim Vilumsenovu tojotu.” „U rebus?” „Začudilo ga je”, pojasni Karl. „Tih dana se pričalo samo o tome kako se seoski policajac utopio. Pronašli su čamac i njegove čizme unutra, pa su tražili telo. Ali sve to sam ti već ispričao.” „Nisi ovako detaljno”, reče Šenon. „Nisam, biće da Roj to pamti bolje od mene.” „I to je bilo sve?”, upita Šenon. „Vas dvojica ste ga poslednji videli živog, zar vas nisu saslušavali?” „Jesu”, rekoh. „Kratko smo popričali sa pandurkom iz susednog sela. Rekli smo, što je bila živa istina, da je Ulsen hteo da nas pita kako živimo posle nesreće, da je bio brižan čovek. To jest, rekao sam da je brižan čovek, kao da pretpostavljam da je još živ iako su dotad već svi shvatili da se utopio. Jedan vikendaš je rekao da misli da je čuo Ulsenov auto pošto je pao mrak, kao i paljenje čamca, a odmah zatim i nešto što je mogao biti pljusak. Nije bio siguran, ali je ronio oko spremišta za čamce, ali nije... ovaj, ništa našao.” „A nisu bili u rebusu zato što nikad nisu pronašli telo?” Odmahnuh glavom. „Ljudi, izgleda, misle da će leš u vodi pre ili

kasnije isplivati. Na površinu, pa na kopno, da će ga neko pronaći. Ali to je izuzetak, po pravilu nestanu zauvek.” „Pa šta onda njegov sin može znati a da mi već ne znamo da zna?” Šenon - koja je sedela između nas na haubi - pogleda prvo mene, pa Karla. „Verovatno ništa”, reče Karl. „Nismo ostavili tragove, bar ne one koje dosad nisu sprali kiša, mraz i zub vremena. Mislim da je samo isti kao njegov otac, da ima nerešen slučaj i da ne može da se otkači. Za njegovog oca je to bio kadilak u provaliji, za Kurta to što mu je otac nestao ne ostavivši poruku. Zato sad traga za odgovorima koji ne postoje. Zar ne, Roju?” „Možda. Ali dosad nisam primetio da je bilo šta nanjušio, pa zašto baš sad?” „Možda zato što sam se ja vratio u selo”, reče Karl. „A poslednji sam video njegovog oca. Nekadašnji drug iz odeljenja, bedna ništarija sa imanja Opgardovih, ali je u lokalnim novinama pisalo da je uspeo u Kanadi. I sad zamišlja da će biti spasitelj celog sela. Ukratko, ja sam krupna divljač, a on lovac. Ali nema nikakvu municiju, samo slutnju da nešto škripi u tome što je njegov otac seo posle posete meni u auto - i nestao. I zato ga je moj povratak ponovo podsetio na sve to. A prošle su godine, sa distance može da razmišlja jasnije i hladnije glave. Pa je počeo i da nagađa. Ako njegov otac nije u jezeru, gde je onda? U Hukenu, zaključuje on.” „Možda”, rekoh. „Ali nešto ipak zna. Postoji razlog zašto mu je toliko zapelo da siđe u Huken. A sići će.” „Zar nisi rekao da će ga Erik Nerel odgovoriti zbog opasnosti od odrona?”, upita Karl. „Jesam, ali kad sam ga pitao za to, rekao je ’videćemo’, nekako kurčevito. Mislim da je smislio kako da zaobiđe tu prepreku. Ali hitnije je: šta koji kurac traži tamo?” „Misli da se telo krije na savršenom mestu”, reče Šenon žmureći, lica okrenutog ka mesecu, kao da se sunča. „Misli da smo ga stavili u trank olupine.” Pogledah je iskosa. Nisam mogao da odvratim pogled od njenog lica pod tom mesečinom. Da li se isto to desilo Eriku Nerelu kada se onako zabuljio u nju na žurci? Ne, jebote, on je video samo još jednu žensku koju bi povalio, a ja sam video... šta sam ja video? Pticu kakva dotad nije sletela na našu planinu? Šenon Alejn Opgard pripadala je porodici pevačica. One su, kao i Šenon, sitne, neke manje i od kolibrija, i lako

nauče da oponašaju pesme drugih vrsta ptica. A i prilagodljive su, neke vrste čak promene perje i boju da se uklope u okruženje kad stigne opasna zima. Kad je Šenon već govorila u rebusu i trank i uključila sebe kad je rekla da smo mi sakrili leš, sve je to zvučalo sasvim prirodno. Prilagodila se mestu na koje je došla a da to nije doživela kao odricanje od nečeg drugog. Čak me je oslovila kao brata a da nije oklevala niti isprobala kako joj ta reč zvuči. Zato što smo mi sad bili njena porodica. „Dabome!” Karl je očito odabrao tu reč da se zaljubi u nju dok je bio van zemlje. „A ako Kurt tako misli, onda bi trebalo da udesimo da siđe dole i uveri se da greši, onda će sve proći. Imamo projekat za koji nam treba finansiranje, i treba nam podrška celog sela, ne treba nam da lebdi nekakva sumnja o nama.” „Možda.” Počešah se po obrazu. Nije me ništa zasvrbelo, ali ponekad ti takve distrakcije pomognu da pomisliš nešto što dotad nisi, a upravo to mi se sad i činilo - da postoji nešto što mi nije palo na pamet. „Ali prvo bih voleo da saznam šta tačno traži dole.” „A da ga pitaš?”, predloži Karl. Odmahnuh glavom. „Kad je Kurt Ulsen bio ovde s Erikom Nerelom, slagao je da istražuje nesreću, a ne očev nestanak. Ne, Kurt Ulsen ne želi da nam pokaže karte.” Poćutali smo. Hauba se hladila pod nama. „Možda mu je taj Erik zavirio u karte”, tada će Šenon. „Možda bi nam on mogao reći?” Pogledasmo je. I dalje je žmurila. „Zašto bi to rekao nama?”, upitah. „Zato što će mu to biti bolje nego da nam ne kaže.” „Stvarno?” Okrenula se ka meni, otvorila oči i osmehnula. Vlažni zubi su zablistali na mesečini. Nisam, naravno, shvatio na šta misli, ali sam shvatio da ona, kao i tata nekad, živi po prirodnom zakonu gde je porodica na prvom mestu. Ispred ispravnog i pogrešnog. Ispred celokupnog čovečanstva. Da ćemo uvek biti sami protiv svih.

16 Sutradan je vetar promenio pravac. Kada sam ustao i sišao u kuhinju, zatekao sam Šenon kako stoji pored peći prekrštenih ruku, u mom starom džemperu. Bio joj je, naravno, smešno velik, pa pomislih kako joj je sigurno ponestalo njenih um etničkih crnih rolki. „Dobro jutro”, rekla je. Usne su joj bile blede. „Baš si poranila. Kako ide crtanje?” Klimnuh ka listovima na kuhinjskom stolu. „Osrednje”, odvratila je, napravila dva koraka i sakupila papire pre nego što sam uspeo da gvirnem. „Ali bolje mi je čak i da nacrtam nešto osrednje nego da ležim i ne mogu da zaspim.” Tutnula je papire u fasciklu i ponovo prišla peći. „Reci mi, da li je ovo normalno?” „Normalno?” „U ovo doba godine?” „Ova temperatura? Jeste.” „Ali juče je...” „... takođe bilo normalno”, rekoh, pa priđoh prozoru da pogledam nebo. „Mislim, normalne su nagle promene. Planina.” Klimnula je. Valjda je već navikla da ta jedna reč - planina - objašnjava skoro sve. Primetih da lonče s kafom stoji na pola ringle. „Sveža, još je vruća”, rekla je. Nalio sam u jednu šolju i pogledao je, ali je odmahnula glavom. „Razmišljala sam o tom Eriku Nerelu”, počela je. „Devojka mu je trudna, zar ne?” „Jeste.” Srknuh kafu. Bila je dobra. Tačnije, ne znam da li je to bila objektivno dobra kafa, ali bila je onakva kakvu volim. Osim ako smo imali potpuno isti ukus za kafu, mora da je gledala kako je spremam sebi. „Ali mislim da više ne moramo brinuti kako ćemo izvući informacije od njega.”

„Stvarno?”, rekla je. „Izgleda da će pasti sneg.” „Sneg?”, pitala je s nevericom. „U septembru?” „Ako nas posluži sreća.” Klimnula je, polako. Pametna devojka, nije morala ni da pita. Šta god da je Kurt Ulsen bio naumio da radi u Hukenu, sneg bi mu znatno otežao bezbedan silazak dole i eventualnu potragu. „Ali mogao bi brzo da se otopi”, rekla je. „Ovde se vreme tako naglo menja...” Uputila mi je pospan osmeh. „Na planini.” Tiho sam se nasmejao. „Mislio sam da je i u Torontu hladno”, rekoh. „Jeste, ali živeli smo u kući u kojoj to ne primetiš dok ne izađeš napolje.” „Biće bolje”, rekoh. „Najgori su ovi prvi dani, kad dune severac i stegne prvi mraz. Kad dođe zima sa više snega, bude blaže. A i potrebno je nekoliko dana loženja da se zagreje kuća.” „A dotad...”, počela je, a ja primetih da drhti, „ima da se ovako smrzavamo?” Osmehnuo sam se i spustio šolju na ploču. „Pomoći ću ti da se zagreješ”, rekoh, pa pođoh prema njoj. Pogledi nam se sretoše, nekako se trgnula i dodatno stegnula prekrštene ruke na uskim grudima, a rumenilo joj buknu na belim obrazima. Sagnuo sam se ispred nje, otvorio vratanca na peći i ustanovio da se vatra, kao što sam i pretpostavio, gasi zato što je unutra bilo previše prevelikih drva. Izvadio sam golom rukom ono najveće, spustio ga na lim ispred peći gde je nastavilo da se puši, pa izduvao meh u peć. Kada sam zatvorio vrata, već se bilo razgorelo. Čim sam se uspravio, siđe i Karl, polugo i raščupan. U ruci je držao telefon i cerio se od uva do uva. „Poslali su dnevni red za skupštinu opštine. Mi smo prva tačka.” Na pumpi sam naložio Markusu da iznese lagane lopate za sneg, grebalice za led i kanistere antifriza, što sam sve poručio još pre dve nedelje. Uzeo sam Uske novine, koje su naslovnu stranu posvetile lokalnim izborima u sledećoj godini, ali se tu uglavila i najava teksta o skupštini investitora u Ortunu. Unutra smo dobili čitavu stranu sa malo teksta i dve velike slike. Na jednoj je bila prepuna sala, a na drugoj iscereni Karl kako pozira grleći bivšeg predsednika opštine Jua Osa, koji je izgledao pomalo zatečeno, kao da ga je Karl kidnapovao za to slikanje. U uvodu

je Dan Krane prokomentarisao novi hotel i spa, ali je bilo teško odrediti da li je taj komentar bio pozitivan ili ne. Tačnije, nije bilo teško utvrditi da je iz dubine duše želeo da opljune po celoj stvari koju je, citirajući neimenovani izvor, nazvao spaničnim centrom za koji su se meštani uhvatili kao za slamčicu koja će spasiti selo. Ocenih da je taj neimenovani izvor bio glavom i bradom Dan Krane. Ali nalazio se između čekića i nakovnja. Ako bi bio previše pohvalan, ispalo bi da koristi lokalne novine za reklamu svom tastu, a ako bi bio previše negativan, mogli bi ga optužiti da se sveti bivšem dečku svoje žene. Pretpostavljam da lokalno novinarstvo vazda podrazumeva takvo hodanje po žici. U devet sati pala je laka kišica za koju videh da je gore, na Kozjoj okuci, prerasla u sneg. U jedanaest je padao sneg i u selu. U dvanaest je na vrata ušao šef prodaje. „Kao i uvek, spreman na sve”, iscerio se videvši kupca kako odlazi s lopatom iz prodavnice. „Ipak je ovo Norveška”, rekoh. „Imamo ponudu za tebe”, počeo je, a ja sam se već spremao da slušam o najnovijoj akciji. Nemam ništa protiv akcijske prodaje, u osam od deset slučajeva ima dobru prođu, što znači da ovi iz kompanije znaju šta rade. Ali ponekad akcijske ponude suncobrana i lopti za odbojku ili fensi španskih kobasica sa pepsi maksom nisu toliko primamljive na nivou cele nacije. Ipak treba poznavati i lokalne potrošačke navike i potrebe. „Zvaće te iz kompanije”, reče šef prodaje. „Jeli?” „Imaju problem s jednom većom stanicom dole na jugu. Dobra lokacija, stanica je najsavremenije opremljena, ali menadžer se nikako ne snalazi. Ne sprovodi akcije, ne podnosi izveštaje kad treba, radnici su mu nemotivisani i... znaš već. Treba im menadžer koji bi to preokrenuo. Sad, to nije moja nadležnost, ali samo sam hteo da ti najavim, pošto sam im ja predložio da pozovu tebe.” Zamahnuo je rukama kao da to nije ništa, pa shvatih da očekuje veliku zahvalnost. „Hvala”, rekoh. Smeškao se, očekujući nastavak. Valjda je smatrao da mu dugujem da čuje šta ću reći njima. „Malo sam zatečen”, rekoh. „Moram da čujem šta će reći i malo razmislim.”

„Malo da razmisliš?” Šef prodaje prasnu u smeh. „Mislim da moraš dobro razmisliti. Takva ponuda ne znači samo višu platu, Roju, već i mogućnost da izađeš na veliku pozornicu.” Ako je sad pokušavao da me nagovori da prihvatim to mesto kako bi on ispao nekakav kraljotvorac u malom, onda je, što bi se reklo, izabrao lošu metaforu. Ali kako je mogao znati da se meni znoje dlanovi pri samoj pomisli na pozornicu, malu ili veliku. „Biće razmišljanja”, rekoh. „Inače, šta kažeš na akcijsku ponudu čizburgera?” U jedan je stigla Julija. Na pumpi nije bilo nikog osim mene, pa mi je prišla i poljubila me u obraz. Uvežbano, mekanim usnama koje je tu zadržala duže nego što je morala. Ne znam koji je parfem nosila, već samo da ga je stavila previše. „Izvoli?”, rekoh kada me je pustila i pogledala. „Morala sam da isprobam novi karmin”, rekla je brišući mi obraz. „Nalazim se sa Aleksom posle posla.” „Sa onim u granadi? Pa proveravaš koliko se karmin skida od poljupca?” „Ne, nego koliko od njega izgubim osećaj na usnama, to je nešto kao s vama i kondomima, razumeš?” Oćutah pošto nisam nameravao da razrađujem tu temu. „Aleks je u stvari baš sladak”, nastavi Julija izvivši glavu u stranu. Zagledala me je. „Možda se nećemo samo ljubiti.” „Blago Aleksu”, rekoh oblačeći jaknu. „Možeš li sama?” „Sama?” Razočaranje joj se videlo na licu. „Zar nećemo...” „Hoćemo, vraćam se za najviše sat. Važi?” Razočaranje je nestalo, ali se odmah zatim namrštila. „Radnje sad ne rade. Neka ženska?” Osmehnuo sam se. „Zovi ako nešto treba.” Provezao sam se kroz selo do jezera. Sneg se tu dole topio čim dotakne njivu, ali sam video da se gore u planini zadržava. Pogledah na sat. Verovatnoća da jedan nezaposleni limar sedi kod kuće radnim danom u jedan sat po podne bila je dosta visoka. Zevnuh. Loše sam spavao. Osluškivao sam zvuke iz njihove spavaće sobe. Ništa se nije čulo, ali to je bilo još gore, pošto sam se onda dodatno naprezao da čujem. Kad sam stigao do bele limarove kuće, ustanovio sam da ga od

prvog komšije deli bar dvesta metara njive. Anton Mu mi je otvorio nekoliko sekundi pošto sam pozvonio, verovatno je čuo i video da dolazim. Ono malo kose na glavi razletelo mu se na promaji od vrata. Pogledao me je zbunjeno. „Mogu li da uđem?”, upitah. Mu je oklevao, ali verovatno nije stigao da smisli izgovor da me odbije, pa je otvorio vrata širom i sklonio se da me propusti. „Ne moraš da se izuvaš”, rekao je. Seli smo za kuhinjski sto. Iznad nas su visili izvezeni biblijski citati i krst. Video je da vidim pun bokal kafe u aparatu. „Jesi li za kafu?” „Ne, hvala.” „Ako skupljaš investitore za hotel tvog brata, da te odmah poštedim muke. Trenutno ne stojimo najbolje s kapitalom.” Mu se osmehnuo kao nevinašce. „Došao sam zbog tvoje ćerke”, rekoh. „Otkud to?” Pogled mi pade na mali čekić na prozoru. „Ima šesnaest godina i ide u srednju u Ortunu, zar ne?” „Tako je.” Čekić je imao natpis. Najbolji limar 2017. „Hoću da se ona preseli u Nutoden da i tamo upiše školu”, rekoh. Mu me pogleda zaprepašćeno. „Zašto?” „Tamo imaju savremeniji program.” Pogledao me je. „Šta ti to znači, Opgarde?” „Evo šta znači - kad te Natalija bude pitala zašto je šalješ tamo, možeš joj reći da imaju savremeniji program.” „U Nutodenu? To je na dva sata kolima odavde.” „Dabome. A nije teško iznajmiti garsonjeru.” Zadržao je pokerašku facu, ali mislim da je tad počeo da shvata. „Lepo je od tebe, Opgarde, što se brineš za Nataliju, ali ja mislim da je Ortun sasvim dobra škola, već je pošla u drugi razred. A Nutoden je veliko mesto, a, znaš, u velikim mestima nisu čista posla.” Nakašljah se. „Mislim da je Nutoden najbolje rešenje za sve.” „Za sve?” Udahnuh. „Tvoja ćerka će moći da ode na spavanje a da se ne pita da li će otac doći da je jebe. A ti možeš da odeš na spavanje a da ne ponižavaš svoju ćerku, porodicu i samog sebe iz noći u noć, pa ćete onda možda jednog lepog dana moći da se pretvarate da se ovo nikad

nije dešavalo.” Anton Mu je iskolačio oči na licu crvenom kao paprika. „Opgarde, šta to pričaš? Jesi li pijan?” „Pričam ti o stidu”, rekoh. „O zbiru stida u tvojoj porodici. Pošto svi znaju, a niko nije preduzeo ništa, svi mislite da ste krivi, da je sve već izgubljeno i da zato nemate šta da izgubite ako dozvolite da se nastavi. Jer i kada je sve izgubljeno, ipak ostaje jedno. Porodica. Imate jedni druge.” „Kakav si ti bolesnik!” Iako je povisio ton, zvučao je piskutavo, slabije. Ustao je. „Opgarde, mislim da je vreme da odeš.” Nisam ustao. „Mogu sad da odem u sobu tvoje ćerke, skinem čaršav s kreveta i odnesem ga panduru da proveri ima li tragova sperme i da li je tvoja. I ne bi mogao da me zaustaviš. Ali ne verujem da bi to mnogo vredelo, pošto tvoja ćerka neće hteti da pomogne policiji tako što bi svedočila protiv tebe, pre će stati na stranu svog oca. Uvek i bez obzira na sve. Zato je jedini način da se ovo prekine...” Načinih pauzu, pogledah ga pravo u oči. „Jer valjda svi želimo da se prekine?” Nije mi odgovorio, stajao je pognut nada mnom sa ledenim i mrtvim pogledom. „Način da se ovo prekine jeste da dođem i da te ubijem ukoliko Natalija ne ode za Nutoden. Tamo će ostajati i preko vikenda, a ti je nećeš posećivati. Majka hoće, ali ne i ti. Niti jedan jedini put. Kada dođe kući za Božić, pozvaćete tvoje ili ženine roditelje da budu kod vas.” Pogladih karirani čaršav preko falte koja se napravila. „Pitanja?” Neka muva se uporno sudarala s prozorom. „Kako si tačno zamislio da me ubiješ?” „Mislio sam da te ubijem od batina. To je valjda dovoljno.. Mljacnuh. Mind games. „Tradicionalno?” „Tja. Umeo si da se biješ.” „Jesmo li se onda složili, Mu?” „Vidiš li ovaj stih iz Biblije, Opgarde?” Uperio je prstom u jedan od vezova iznad nas, a ja sa mukom pročitah vijugava slova. Gospod je pastir moj, ništa mi neće nedostajati. 18 Začuo se tup pljesak. Vrisnuh od bola koji mi je jurnuo kroz desnu ruku iz šake. Podigao sam pogled i video da Mu ponovo zamahuje čekićem najboljeg limara u 2017. Jedva sam stigao da izmaknem levu šaku pre nego što je čekić tresnuo o sto. Desna me je toliko bolela da mi se zavrtelo kada sam ustao, ali sam iskoristio zamajac za aperkat levicom. Pogodio sam ga u bradu, ali kako je sto bio između nas, ugao

je bio prevelik i udarac mi je izgubio na snazi. Zamahnuo je čekićem ka mojoj glavi, ali sam se sagnuo i uzmakao. Skočio je za mnom, zaškripaše noge stola, a stolica se prevrnula. Uhvatio sam ga na prostu fintu, potrčao je, a ja ga dočekah levom pesnicom u nos. Zaurlao je nešto i ponovo zamahnuo čekićem. Možda je i bio najbolji limar u 2017, ali ovog puta je promašio. Bacih se ka njemu pre nego što je povratio ravnotežu i levom ga triput lupnuh kod desnog bubrega. Čuo sam da je izgubio dah od bola, a kada sam potom digao nogu i zgazio ga po kolenu osetivši da nešto popušta i puca, bio sam siguran da je gotov. Pao je na pod, prevrnuo se na sivom linoleumu i zgrabio me obema rukama za listove. Pokušao sam da se zadržim tako što ću se uhvatiti desnom rukom za šporet, ali tad shvatih da mi je sigurno nešto polomio, pošto me ruka naprosto nije poslušala. Tresnuo sam na leđa, a već u sledećem trenutku Mu je sedeo na meni pritiskajući mi ruke kolenima, a grkljan drškom čekića. Uzalud sam pokušavao da udahnem, već mi se mračilo pred očima. Spustio je glavu do moje i siktao mi na uvo: „Ko si ti da mi dolaziš u kući i pretiš meni i mojima? Znam ja šta si ti, pogani bezbožnik s planine.” Tiho se nasmejao i nagnuo istiskujući mi težinom tela i poslednji vazduh iz pluća. Obuzela me je prijatna ošamućenost, kao kad nakratko zadremaš na zadnjem sedištu, kraj toplog, usnulog brata, i kroz zadnji prozor ugledaš zvezde na nebu, a sa prednjih sedišta dopiru tih razgovor i smeh tvojih roditelja. I tada se pustiš, propadneš u samog sebe. Na licu osetih zadah kafe, cigareta i zapekle pljuvačke. „Krivonogi, nepismeni, pederski kozojebu”, siktao je Mu. To tako izgleda, pomislih. Tako se i njoj obraća. Napregnuo sam trbušnjake da izvijem leđa, pa ih naglo savio i udario ga glavom o glavu. Nešto sam pogodio, obično to bude nos, ali je to svakako bilo dovoljno da nakratko popusti pritisak na mom grkljanu, pa sam udahnuo i nahranio kiseonikom ostale mišiće. Izvukao sam levu ruku ispod njegovog kolena i tresnuo ga po uvu. Izgubio je ravnotežu pa sam ga prevalio sa sebe i ponovo udario levicom. Zatim još jednom. I još jednom. Kad sam završio, Mu je bio sklupčan na linoleumu, a iz njega je tekao potočić krvi koji se zaustavljao kod sedišta prevrnute stolice. Nagnuo sam se nad njim. Ne znam da li me je čuo, ali sam mu prošaputao na krvavo uvo: „Nisam krivonog, jebote!”

„Ovo je verovatno prelom donjeg zgloba, to je loša vest”, poče Stanli Spin kotrljajući r za svojim stolom. „A dobra je da je alko-test od prošlog puta pokazao nula promila.” „Prelom?”, rekoh gledajući svoj srednji prst koji je stajao pod čudnim uglom i bio duplo deblji nego obično. Koža je pukla, a i tamo gde je bila cela, prst je poprimio preteču crnoplavu boju koja me je podsećala na kugu. „Jesi li siguran?” „Jesam, ali napisaću ti uput za rendgen u bolnici dole u gradu.” „Zašto da se snimam ako si siguran?” Stanli slegnu ramenima. „Verovatno ćeš morati na operaciju.” „A bez operacije?” „Sigurno nikad više nećeš moći da saviješ prst.” „A sa operacijom?” „Verovatno nikad više nećeš moći da saviješ prst.” Pogledah prst. Nije valjalo. Ali, razume se, bilo bi još gore da sam i dalje radio kao auto-mehaničar. „Hvala”, rekoh ustajući. „Čekaj, nismo završili.” Stanli se otkotrljao na stolici do stola prekrivenog papirnim čaršavom. „Sedi ovde. Prst ti je malo dislociran, moram da ga reponiram.” „Šta?” „Da ga namestim.” „Zvuči bolno.” „Dobićeš lokalnu anesteziju.” „I dalje zvuči bolno.” Stanli se lukavo osmehnuo. „Na skali od jedan do deset?”, upitah. „Jaka osmica”, reče Stanli. Osmehnuh se i ja. Pošto mi je dao injekciju, rekao je da anesteziji treba nekoliko minuta da proradi. Sedeli smo u tišini koja je, činilo se, njemu prijala više nego meni. Narasla je do gromoglasne, pa sam morao da uperim prst u slušalice na njegovom stolu i pitam ga šta sluša. „Zvučne knjige”, rekao je. „Sve od Čaka Palahnjuka. Borilački klub si možda gledao?” „Nisam. Zašto je on toliko dobar?”

„Nisam rekao da je dobar”, reče Stanli uz smešak. „Ali razmišlja isto kao ja, a ume to da izrazi. Spreman?” „Palahnjuk”, ponovih pružajući mu ruku. Pogledao me je u oči. „Čisto da kažem, nisam progutao priču da si se okliznuo na neočišćenom snegu i pao”, reče Stanli. „Okej”, rekoh. Osetih njegovu toplu šaku na prstu. A nadao sam se da ću izgubiti sav osećaj u njemu. „Čisto apropo Borilačkog kluba”, nastavio je, a onda povukao prst. „Izgledaš mi kao da upravo dolaziš s takvog jednog sastanka.” Kada je rekao „jaka osmica”, nije preterao. Na izlasku sretoh Mari Os u čekaonici. „Zdravo, Roju”, rekla je osmehnuvši se onako suvereno, ali primetih da je pocrvenela. Karl i ona su to smislili, da govore ime onom kojem se javljaju još dok su bili zajedno. Karl je negde čitao da su naučnici otkrili da ljudi nesvesno postaju za četrdeset posto naklonjeniji ispitivačima koji bi im se obratili imenom. Kad su radili to istraživanje, nisu pitali mene. „Zdravo”, rekoh sakrivši šaku iza leđa. „Sneg je baš poranio.” E, tako se ljudi pozdravljaju na selu. Kada sam seo u auto zapitavši se kako da okrenem ključ u motoru a da ne dotaknem zavijeni, bolni prst, malo sam porazmislio zašto je Mari pocrvenela u čekaonici ambulante. Da li se postidela zbog onog što joj fali? Ili zato što joj uopšte nešto fali? Naime, Mari je retko crvenela, dok je bila s Karlom, obično bih ja prvi pocrveneo ako naletim na nju. Doduše, nekoliko puta sam video da je pocrvenela. Prvi put kada joj je Karl kupio lančić za rođendan, a iako je lančić bio skroman, Mari je znala da je on švorc pa ga je pritisnula, a on joj je priznao da je maznuo dvesta kruna iz čiča Bernardovog stola. Ja sam, naravno, znao za to, pa kad joj je čiča Bernard uputio kompliment za tu ogrlicu, primetio sam da je Mari toliko pocrvenela da su joj mogli popucati kapilari. Možda joj je bilo kao i meni: nekih događaja - sitne krađe, tričavog odbijanja - nikad se ne možeš otresti. Žive u tvom telu kao urasli meci koji te ne mogu ugroziti, ali te bole na promenu vremena, a u nekim noćima se neočekivano pomere. Možeš imati i sto godina, pa opet osetiš da ti obrazi crvene od stida. Julija je rekla da saoseća sa mnom i da je doktor Spin trebalo više da me drogira, kao i da je ono sa Aleksom izmislila, da se ne nalazi ni sa

kim i da se ni sa kim sigurno neće ljubiti. Slušao sam je s pola mozga. Ruka me je bolela i znao sam da treba da odem kući. Ali tamo me je čekalo još bola. Julija se nagnula da zagleda previjeni prst sa izrazom zabrinutog znalca na licu. Osećao sam dodir njenih mekanih grudi uz moju mišicu i sladak dah od njene žvake na licu. Usta su joj bila tako blizu mom uvu da je žvakanje zvučalo kao gacanje krave u močvari. „Zar nisi bio ljubomoran?”, prošaputala je sa svom onom proračunatom nevinošću koju jedna sedamnaestogodišnjakinja ume da izvede. „Bio?”, rekoh. „Ja sam ti neprekidno ljubomoran od svoje pete godine.” Nasmejala se kao da je to šala, a ja joj to potvrdih usiljenim osmehom.

17 Možda sam bio ljubomoran na Karla još od onog dana kad se rodio, a možda je počelo i pre toga, dok sam gledao mamu kako s ljubavlju miluje svoj veliki trbuh pričajući mi kako ću dobiti brata. Ipak, ono što pamtim je da sam se sa ljubomorom prvi put suočio kada sam imao pet godina i da su drugi dali tom mom bolnom i neprijatnom osećanju ime. „Nemoj da si ljubomoran na batu.” Mislim da je to rekla mama dok je Karl sedeo kod nje u krilu. Dugo. Mama je nešto kasnije u našim životima rekla da je Karl dobio više ljubavi zato što mu je više ljubavi i trebalo. Možda je to bilo tačno, ali nije rekla i onu drugu istinu: lakše ga je bilo voleti. A ja sam ga voleo više od svih. Zato nisam bio ljubomoran samo na svu tu bezuslovnu ljubav koju su svi ukazivali Karlu već i na ljubav koju je on pružao drugima. Na primer, Dogu. Ili onom dečaku koji je jednom letovao s porodicom u vikendici, koji je bio lep kao Karl i s kojim se Karl igrao od jutra do mraka dok sam ja odbrojavao dane do kraja raspusta. Ili Mari. Onih prvih meseci kad su bili zajedno, fantazirao sam o svim nesrećama koje bi mogle zadesiti Mari. I o tome kako tešim Karla. Ne znam tačno kada je ta ljubomora prerasla u zaljubljenost. Niti da li se to uopšte desilo, možda su ta dva osećanja išla podruku, ali je zaljubljenost u svakom slučaju zaglušila sva ostala. Bilo je to kao bolest, nisam mogao ni da spavam, ni da jedem, niti da vodim najobičniji razgovor. Radovao sam se i strepeo svaki put kada je trebalo da Mari dođe kod nas, crveneo kad bi me zagrlila ili me neočekivano pogledala ili mi se obratila. Naravno, pakleno sam se stideo svojih osećanja i zbog toga što ne mogu da ih otresem, već se zadovoljavam mrvicama kao što je

to da sedim u istoj prostoriji s njima i svoje prisustvo pokušavam da opravdam radeći stvari koje mi ne idu od ruke, trudeći se da budem duhovit ili zanimljiv. Naposletku sam se pronašao u ulozi onog koji ćuti, sluša, koji se smeje kad Karl kaže nešto smešno i polako klima glavom na mudrosti koje je Mari negde pročitala ili čula od svog oca, predsednika opštine. Razvozio sam ih po žurkama gde bi se Karl napijao, a Mari pokušavala da ga koliko-toliko zauzda. Kad me je jednom Mari pitala da li me smara što sam stalno trezan, rekao sam joj da nije problem, da ionako više volim da vozim nego da pijem, a i Karlu je ponekad trebalo i dvoje staratelja. Osmehnula se na to i nije me ponovo pitala. Mislim da joj je bilo jasno. Mislim da je svima bilo jasno. Svima osim Karlu. „Naravno da i Roj ide s nama!”, rekao bi kroz smeh kada bi se dogovarali da skijaju, izađu u grad ili da jašu Osove gudbrandsdale. Ne bi to razrađivao, dovoljan argument je bilo njegovo radosno, iskreno lice koje je govorilo da je svet jedno lepo mesto ispunjeno isključivo dobrim ljudima koji svi treba da se druže. Razume se, nikad nisam napravio nikakav, što bi se reklo, ispad. Nisam bio baš toliko glup, jasno mi je bilo da Mari u meni vidi samo pomalo nadurenog ali požrtvovanog velikog batu koji im je uvek na raspolaganju. Ali onda mi je jedne večeri u seoskom domu prišla Greta i rekla da je Mari zaljubljena u mene. Karl je ostao kod kuće zbog gripa koji sam ja bio preležao prethodne nedelje, pa pošto nisam morao da ga vozim, nategnuo sam briju koju je Erik Nerel doneo sa sobom. I Greta je bila pijana, oči su joj se caklile nekakvim veštičjim sjajem. Znao sam da samo traži razonodu, đavola, nekakvu psinu koju bi mogla da zakuva; dobro sam je poznavao i viđao je kako gleda Karla. Pa opet, bilo je to kao kad je propovednik Armand objavio svojim tonom kao u švedskog folk pevača da postoji izbavljenje i život posle smrti. Kad ti neko kaže nešto što je vrlo malo verovatno, ali ti iz dubine duše želiš to da čuješ, onda delić tebe - onaj najslabiji - ipak bira da poveruje. Video sam Mari pored ulaza u salu. Pričala je s nekim momkom koji nije bio iz našeg sela, pošto se naši momci nikad ne bi usudili da joj priđu, ne zato što je bila Karlova devojka, već zato što su znali da je pametnija od njih, da ih gleda s visine i da će ih odbiti javno i naočigled svih, jer su svi krajičkom oka uvek motrili na ćerku predsednika opštine. Ali ako bih joj prišao ja, Karlov brat, bilo bi to bezopasno. Bar po mene i nju. „Zdravo, Roju”, rekla je s osmehom. „Ovo je Oto, studira političke