Kraljevstvo - Jo Nesbo

55 U sedam sati ujutru napolju je još bio mrak. Ušunjao sam se po tami u spavaću sobu osluškujući ravnomerno disanje u bračnom krevetu. Zastadoh kada je zaškripao pod. Osluškivao sam. Nije bilo promene u ritmu. Jedini izvor svetlosti bili su zraci mesečine kroz procep među zavesama. Produžio sam, popeo se kolenima na dušek i tiho se prikrao usnuloj osobi. Prazna strana kreveta bila je još topla od one druge koja je tu ležala. Nisam odoleo, uronio sam licem u čaršav i udahnuo miris žene i odmah - kao na projektoru - ugledao slike sebe sa njom. Goli, znojavi od seksa, ali uvek gladni za još, uvek. „Dobro jutro, draga”, prošaputah. I prislonili usnuloj osobi pištolj uz slepoočnicu. Disanje prestade. Hrknuo je jednom, kratko i glasno. A onda je otvorio oči. „Dosta tiho spavaš za tako debelog čoveka”, rekoh. Vilum Vilumsen trepnu nekoliko puta u polutami, kao da proverava da li još sanja. „Šta je ovo?”, upitao je bunovno. „Ovo je čekić”, rekoh. „Kraj. Smrt.” „Šta to radiš, Roju? Kako si ušao?” „Kroz podrum”, rekoh. „Podrum je uvek zaključan”, rekao je. „Jeste”, rekoh kratko. Pridignuo se u krevetu. „Roju, Roju, Roju. Ne želim da se bilo šta desi tebi. Gubi se odavde i obećavam da ću zaboraviti na celu stvar.” Klepih ga pištoljem po nosu. Koža je pukla, potekla je krv. „Ne pomeraj ruke s pokrivača”, rekoh. „Pusti neka teče.” Vilumsen proguta pljuvačku. „Je li to pištolj?” „Tako je.”

„Razumem. Ovo je nekakva repriza prošlog puta?” „Da, samo smo se prošli put rastali živi i zdravi.” „A sada?” „Sad ne bih bio tako siguran u to. Pretio si da ćeš mi pobiti porodicu.” „Roju, takve su posledice neplaćanja dugova.” „Da, a ovo su posledice toga što si pokrenuo posledice neplaćanja dugova.” „A šta je trebalo, da dozvolim da me dužnici upropaste a da ne mrdnem ni prstom? Stvarno tako misliš?” U njegovom glasu bilo je više uvređenosti nego straha i morao sam da se divim njegovom, što bi se reklo, dodiru s realnošću. „Ne mislim ja ništa, Vilumsene. Ti radiš šta moraš, i ja radim šta moram.” „Ako misliš da ćeš ovako spasiti Karla, grešiš. Pol će završiti posao, ne mogu da otkažem nalog zato što više nemam načina da stupim u kontakt s njim.” „Ne, nemaš načina”, rekoh, a onda dodadoh nešto što je zvučalo kao ničim izazvano opšte mesto iz istorije popularne muzike: „Pol je mrtav.” Vilumsen se izbeči onim teškim očima kao u hobotnice. Sada je video pištolj. I očigledno ga je prepoznao. „Morao sam ponovo da silazim u Huken”, rekoh. „Jaguar leži preko kadilaka, isto naglavačke. Spljeskali su se kao sendvič od oldtajmera. Ono što je ostalo od Danca kipi iz pojasa i izgleda kao ogroman svinjski rolat.” Vilumsen proguta pljuvačku. Zamahnuh pištoljem. „Ovo je bilo zaglavljeno između menjača i krova, morao sam da šutiram da ga izbijem.” „Šta hoćeš, Roju?” „Hoću da mi ne ubijaš članove porodice, uključujući i snajke.” „Dogovoreno.” „I hoću da poništiš Karlova dugovanja. I da nam odobriš novu pozajmicu na istu svotu.” „To ne mogu, Roju.” „Video sam kod Karla primerak vašeg ugovora. Pocepaćemo ovde i tvoj i njegov i potpisati ugovor o novoj pozajmici.” „Ne vredi, Roju, ugovor je kod mog advokata. A Karl ti je sigurno rekao da je potpisan pred svedocima. Ne može tek tako da nestane.”

„Nisam mislio bukvalno da ga pocepamo. Evo ugovora koji treba da zameni taj stari.” Slobodnom rukom upalih lampu na noćnom stočiću i iz unutrašnjeg džepa izvadih dva lista papira s identičnim tekstom. Spustio sam ih na pokrivač ispred Vilumsena. „Ovde piše da se glavnica sa trideset miliona umanjuje na daleko nižu svotu. Od dve krune. Piše i obrazloženje: ti lično si savetovao Karla da smanji troškove osiguranja hotela i da se zato smatraš jednako odgovornim za novonastalu situaciju koja je zadesila Karla. Ukratko, njegova nesreća je i tvoja nesreća. Uz to mu odobravaš i novu pozajmicu od trideset miliona.” Vilumsen odlučno odmahnu glavom: „Ne shvataš. Ja nemam te pare. I sâm sam se zadužio da pozajmim Karlu. Gotov sam ako ne povratim te pare.” Stvarno je bio na ivici plača kada je nastavio: „Svi misle da sam se obogatio sada kad po selu ovoliko troše. Ali svi odlaze u Kongsberg i Nutoden da kupuju nova kola, Roju. Neće da ih vide u mojim polovnjacima.” Podvaljak koji mu se prelivao preko kragne od pidžame blago zadrhta. „A opet, moraš ovo da potpišeš”, rekoh pružajući mu hemijsku koju sam doneo. Preleteo je pogledom preko papira, a onda podiže zbunjen pogled ka meni. „Mi ćemo srediti to sa svedocima i datumima pošto budeš potpisao”, rekoh. „Ne”, reče Vilumsen. „Šta ne?” „Neću da potpišem. Ne plašim se smrti.” „Ali se plašiš bankrota?” Vilumsen ćutke klimnu. A onda se kratko nasmejao. „Sećaš li se, Roju, kad smo prošli put bili u istoj situaciji? Tada sam ti rekao da mi se vratio rak. I slagao sam. Ali sad se stvarno vratio. Opet mi ponestaje vremena. Zato ne mogu da ostavim toliki dug, niti da pozajmljujem preko toga. Hoću da ženi i drugim naslednicima ostavim zdravo preduzeće, to mi je sad jedino važno.” Klimao sam glavom polako i dugo kako bi shvatio da sam dobro razmislio o svemu tome. „Šteta”, rekoh. „Baš šteta.” „Slažem se”, reče Vilumsen pružajući mi papire sa aneksom ugovora koji je Karl sastavio te noći. „Stvarno šteta”, rekoh. Nisam prihvatio papire, već izvadih telefon.

„Jer onda moramo da uradimo nešto što će mnogo više boleti.” „Posle terapija kroz koje sam prošao, Roju, bojim se da mi mučenje neće teško pasti.” Oćutavši, ukucah „Šenon”i odabrah ikonicu za Fejstajm. „Zar ćeš da me ubiješ?”, upita Vilumsen tonom koji je trebalo da naglasi koliko je imbecilno ubiti nekog od koga hoćeš da izvučeš pare. „Neću tebe”, rekoh gledajući u ekran telefona. Na njemu se pojavila Šenon. Oko nje je bio mrak, ali se blic kamerice ogledao u snegu na ledenom prekrivaču Budalskog jezera. Rekla je nešto, ali ne meni, već nekome iza kamere. „Rita, smem li da snimam?” „Naravno”, čuo sam kako je Rita odgovorila. Šenon okrenu kameru i jak blic sa telefona osvetlio je Ritu Vilumsen. Nosila je bundu i Subaru preko bele kapice za plivanje. Sa belom parom ispred usta, skakala je u mestu ispred četvrtaste rupe u ledu, dovoljno široke da kroz nju prođe čovek, dovoljno uske da se uhvatiš za ivice obema rukama kad hoćeš da izađeš. Pored rupe je ležala testera za led, kao i isečena ploča leda. „Nego tvoju ženu”, dovrših pokazujući Vilumsenu ekran. „Zapravo mi je Pol dao ideju.” Nisam posumnjao u to da Vilumsen ima rak. A video sam bol u njegovim očima kad je shvatio da može izgubiti ono što je mislio da je nemoguće izgubiti, ono što je možda čak voleo više i od sebe i što mu je bila jedina uteha pošto je trebalo da ga nadživi, da živi i za njega. Bilo mi je tada žao Vilumsena, najiskrenije. „Utopiće se”, rekoh. „Nesrećan slučaj, naravno. Tvoja žena uskoči u vodu, buć. A kad bude htela da izroni, otkriće da rupa više ne postoji. Primetiće da se led iznad nje pomera, shvatiće da je to ploča koju su isekle, pokušaće da je gurne. A biće dovoljno da Šenon samo stavi jedno stopalo preko ploče, jer tvoja žena neće imati o šta da se odupre osim vode. Ledene vode.” Vilumsenu se oteo tih jecaj. Da li sam uživao u tome? Nadam se da nisam, jer bi onda to značilo da sam psihopata, a niko ne želi da bude psihopata. „Počećemo s Ritom”, rekoh. „Pa ako posle ne potpišeš, nastavićemo sa ostalim naslednicima. Šenon ne isključuje to da je tvoja žena učestvovala u smrtnoj presudi njoj samoj, pa je vrlo motivisana da izvrši ovaj zadatak.” Na ekranu se Rita Vilumsen skinula. Očigledno joj je bilo hladno,

kako i ne bi bilo, bleda koža joj je bila naježena i plavičasta na jarkoj svetlosti. Primetih da je nosila isti onaj kupaći kao kad smo onog leta veslali po jezeru. Nije izgledala starije, već mlađe. Kao da vreme ne kruži, već se kreće unatraške. Začuh škrabanje hemijskom po papiru. „Evo”, reče Vilumsen bacivši papire i hemijsku ka meni. „Sad je zaustavi!” Na ekranu je Rita Vilumsen prišla rupi. Zauzela je isti stav kao i na čamcu, kad se spremala da skoči. „Prvo da mi potpišeš oba primerka”, rekoh ne skidajući pogled sa ekrana. Začuh kako Vilumsen opet uzima hartije i piše. Proverio sam potpise. Izgledali su tačno. Vilumsen vrisnu, a ja pogledah ekran. Nije se čuo ni nagoveštaj pljuska. Rita je bila vešta. Na ekranu se pojavila odsečena ploča leda i sićušna ruka kako je uzima i podiže. „Obustavi, Šenon. Potpisao je.” Na trenutak je izgledalo kao da će Šenon ipak nabaciti ploču preko rupe. A onda ju je samo spustila pored sebe. U sledećem trenutku je Rita kao foka izronila iz crne vode, s glatkom blistavom kapicom oko nasmejanog lica, duvajući belu paru pod svetlošću blica. Prekinuh vezu. „Eto”, rekoh. „Eto”, reče Vilumsen. U sobi je bilo hladno, pa sam se postepeno zavlačio pod jorgan. Nisam pokrio celo telo, ali ne bi se moglo poreći ni da sam se doslovce uvukao Vilumsenu u krevet. „Valjda ćeš sad da ideš”, reče Vilumsen. „Voleo bih da je tako prosto”, rekoh. „Šta ti to znači?” „Pa valjda je očigledno šta ćeš uraditi čim odem odavde? Pozvaćeš novog uterivača ili plaćenog ubicu da kokne Opgardove pre nego što stignu da odnesu ovo tvom advokatu. Kad budeš shvatio da nema vremena za to, prijavićeš nas policiji za učenu i proglasiti ovo što si upravo potpisao nevažećim. I poreći ćeš da si poznavao bilo kakvog torpeda.” „Stvarno tako misliš?” „Da, Vilumsene, stvarno. Osim ako me možeš ubediti u suprotno.” „A ako ne mogu?” Slegnuh ramenima. „Ne bi bilo loše da pokušaš.”

Vilumsen me pogled. „Je l’ zato nosiš rukavice i kapu za plivanje?” Oćutah. „Da ne ostaviš otiske prstiju i dlake?”, nastavio je. „Pusti sad to, Vilumsene, bolje pokušaj da smisliš neki drugi način da ovo rešimo.” „Da vidimo.” Vilumsen je sklopio ruke preko šume od crnih dlaka na grudima koja je virila iz pidžame. U tišini sam čuo automobile na magistrali. Voleo sam rano jutro na pumpi, voleo sam da prisustvujem buđenju sela u novi dan, da posmatram kad se ljudi razmile po ulici da zauzmu svoja mesta u mašineriji našeg malog društva. Voleo sam pregled, to što nazirem nevidljivu ruku koja upravlja svim tim aktivnostima i uspeva da koliko-toliko pokreće sve naviše. Vilumsen se nakašljao: „Neću zvati ni plaćenike, a ni policiju jer obojica imamo mnogo da izgubimo od toga.” „Ti si već sve izgubio”, rekoh. „Mogao bi samo da dobiješ. Hajde, celoga života prodaješ polovnjake, ubedi me.” „Hm.” Ponovo je nastupila tišina. „Vreme ti ističe, Vilumsene”, rekoh. „Leap of faith”, rekao je. „Sad pokušavaš dvaput da mi prodaš ista pokvarena kola”, rekoh. „Hajde, uspeo si da prevariš mog oca kad je kupovao kadilak, Karlu i meni si uvalio ronilačko odelo, a naknadno smo otkrili da u Kongsbergu polovna oprema za ronjenje košta duplo manje.” „Treba mi vremena da nešto smislim”, reče Vilumsen. „Vrati se po podne.” „Žalim”, rekoh, „ali ovo moramo da okončamo pre nego što pođem odavde i pre nego što svane, jer me tad neko može videti kako odlazim.” Podigoh pištolj, prislonih mu ga uz slepoočnicu. „Stvarno bih voleo da postoji neko drugo rešenje, Vilumsene. Nisam ubica, a ti si mi u neku ruku drag. Stvarno. Ali onda mi ti moraš ponuditi rešenje, pošto ja drugo ne vidim. Imaš deset sekundi.” „Ovo je sasvim nerazumno”, reče Vilumsen. „Devet”, rekoh. „Zar je nerazumno što ti dajem šansu da odbraniš svoj život, iako Šenon nije imala takvu priliku? Zar je nerazumno što tebi oduzimam mesece, a tvoja žena dobija zauzvrat godine? Osam.” „Možda i nije, ali...” „Sedam.” „Predajem se.”

„Šest. Hoćeš da sačekaš da odbrojim ili...” „Svako želi da živi što duže.” „Pet.” „Dobro bi mi došla cigara.” „Četiri.” „Daj, pusti me da popušim cigaru.” „Tri.” „Eno ih tamo u fioci od radnog stola, daj da...” Od praska sam pomislio da su mi pukle bubne opne. Viđao sam na filmovima da takvi pucnji u glavu pošalju vodoskok krvi na zid. Ali me je, da budem iskren, iznenadilo što i u stvarnosti to tako izgleda. Vilumsen pade nazad na krevet s nekakvim uvređenim izrazom na licu, možda zato što sam mu maznuo poslednje dve sekunde života. Odmah zatim osetih kako se natapa dušek poda mnom i osetih smrad govana. Filmovi ne insistiraju toliko na tome da se pokojnicima pootvaraju svi sfinkteri. Nabivši pištolj Vilumsenu u ruku, ustadoh iz kreveta. Kad sam radio na benzinskoj stanici u Usu, nisam čitao samo Ilustrovanu nauku već sam prelistavao i Istinite zločine, pa sam, pored rukavica i kape za plivanje, lepljivim trakama pričvrstio nogavice za čarape, a rukave za rukavice tako da mi ne otpadne nijedna dlačica i policiji - ukoliko budu istraživali slučaj kao ubistvo - pruži DNK dokaze sa mesta zločina. Strčao sam niza stepenice u podrum, odande pokupio lopatu, ostavio otključana vrata podruma za sobom i izašao iz dvorišta unatraške, zamećući svoje tragove lopatom. Pođoh putem naniže ka jezeru, tamo nije bilo mnogo kuća. Lopatu sam bacio u kontejner pored nekog novog montažnog objekta i tek tad shvatih da mi je hladno na ušima. Izvadio sam vunenu kapu iz džepa, navukao je preko plivačke i produžio putem do jednog malog mola. Volvo sam ostavio iza jednog spremišta za čamce. Začkiljih preko leda. Negde tamo su se kupale dve od tri žene mog života. A jednoj od njih sam upravo ubio muža. Čudno. Motor se nije bio ohladio i startovao je bez problema. Odvezao sam se na Opgard. Bilo je pola osam ujutru i još mrkli mrak. Vest je objavljena na državnom radiju istog tog dana. „U opštini Us u Telemarku pronađeno telo muškarca u njegovoj kući. Policija slučaj vodi kao sumnjiv.”

Vest o Vilumsenovoj smrti pogodila je selo kao macola. Mislim da je to prikladno poređenje. Pretpostavljam da ih je više šokirala od požara u hotelu; spoznaja da više nema onog ljigavog, smešnog, snobovskog i narodskog preprodavca automobila koji je oduvek bio tu pogodila je svačija osećanja pravo u stomak. Sigurno se o tome pričalo u svakoj prodavnici, svakom lokalu, na ulici i u četiri zida toplih domova. Čak i oni koje sam sretao i koji su znali da se Vilumsenu bio vratio rak, imali su lica siva od žalosti. Loše sam spavao naredne dve noći, ali ne zato što me je grizla savest. Stvarno sam pokušao da pomognem Vilumsenu da se spase, ali kako jedan igrač u šahu može pomoći protivniku kad ga je već matirao? To naprosto više nije tvoj potez. Ne, mučilo me je nešto drugo. Imao sam gadan osećaj da sam nešto zaboravio, da sam prevideo nešto ključno dok sam planirao ubistvo. Samo nikako nisam uspevao da odredim šta. Trećeg dana po Vilumsenovoj smrti i dva dana uoči sahrane, i to se rešilo. Saznao sam šta sam zasrao.

56 U jedanaest sati pre podne pred kućom se pojavio Kurt Ulsen. Za njegovim su stigla još dva automobila. Sa prestoničkim registracijama. „Baš vam je klizavo na okuci”, reče Kurt kad sam mu otvorio vrata. „Pravite klizalište, šta li?” „Ne”, rekoh. „Posipamo. Trebalo bi da to radi opština, ali moramo mi.” „Nećemo sad o tome”, reče Kurt Ulsen. „Ovo su Vera Martinsen i Jarle Sulesund iz KRIPOS-a.” Iza njega je stajala žena u nekakvom kompletu koji se sastojao od crnih pantalona i kratkog sakoa i muškarac koji je izgledao kao Pakistanac ili Indijac. „Imamo dosta pitanja, pa bolje da uđemo.” „Hteli bismo da vam postavimo nekoliko pitanja”, ubaci se žena, ta Martinsenova. „Ako nije problem. I ako smemo da uđemo.” Pogledala je Kurta. Zatim i mene. Osmehnula se. Kratka plava pletenica, široko lice, široka ramena. Rukomet, ocenih, ili skijanje na duge staze. Doduše, ne možeš na čoveku videti kojim se sportom bavi, ali to su najpopularniji ženski sportovi, pa su bolji izgledi da pogodiš ako poznaješ statistiku, a zanemariš šesto čulo koje je ionako precenjeno. Takvim sam se nebitnim mislima bavio dok nisam po licu te Martinsenove shvatio da se moram dovesti u red ako ne želim da me, što bi se reklo, pojede za doručak. Nema veze, i mi smo bili spremni. Ušli smo u kuhinju, gde su već sedeli Karl i Šenon. „Hteli bismo da popričamo sa svima”, reče Martinsenova. „Ali voleli bismo jedno po jedno.” „Ništa, vi idite u dečju sobu”, neobavezno rekoh i videh da je Karl shvatio poruku. Trebalo je da slušaju pitanja i odgovore kroz čunak kako bismo bili sigurni da su nam priče usaglašene, jer smo uvežbavali šta ćemo reći na eventualnom saslušanju.

„Jeste li za kafu?”, upitah kad su Karl i Šenon izašli. „Ne, hvala”, rekoše Martinsenova i Sulesund uglas sa Kurtovim „da”. Sipao sam kafu Kurtu. „KRIPOS, Centrala Kriminalističke policije, pomaže mi u istrazi Vilumsenovog ubistva”, poče Kurt, a ja opazih da je Martinsenova jedva primetno prevrnula očima pogledavši Sulesunda. „Naime, nije ovde reč o samoubistvu, već o ubistvu.” Ulsen je reč „ubistvo" izgovorio dubokim basom, i pustio malo da ta reč deluje pogledavši da li ću reagovati pre nego što je nastavio: „Ubistvu koje je počinilac pokušao da zamaskira kao samoubistvo. Najstariji trik u knjizi.” Učinilo mi se da sam prepoznao tu frazu iz jednog članka u Istinitim zločinima. „Ali ubica nas nije prevario. Iako smo Vilumsena našli s pištoljem u ruci, na njoj nije bilo tragova baruta.” „Baruta”, ponovih kao da učim tu reč. Sulesund se nakašljao. „Zapravo je to malo više od baruta. Zovemo ga GSR, što je engleska skraćenica za čestice nastale nakon opaljenja vatrenog oružja, sićušne čestice barijuma, olova i još nekih hemikalija koje se raspu u krugu od pola metra kada se ispali hitac. Zavlače se u kožu i odeću i veoma ih je teško ukloniti. Na svu sreću.” Kratko se nasmejao i podesio naočare sa čeličnim okvirom. „Nevidljive su, ali srećom imamo instrumente sa sobom.” „Bilo kako bilo”, ubaci se Kurt. „Kod Vilumsena nismo našli ništa od toga. Razumeš?” „Razumem”, rekoh. „Osim toga, vrata podruma su bila otvorena, a Rita je bila sasvim sigurna da su prethodno bila zaključana. Ubica je takođe pri odlasku zatrpao lopatom svoje tragove u dvorištu. Lopatu, koju je Rita prepoznala, pronašli smo u jednom obližnjem kontejneru.” „Au”, rekoh. „Eto”, reče Kurt. „A slutimo i ko bi mogao biti ubica.” Oćutah. „Zar te ne zanima ko je?” Kurt me pogleda onim svojim kretenskim pogledom koji je trebalo da me pročita. „Naravno, ali vi ste valjda u obavezi da to držite u tajnosti?” Kurt se okrenuo ka detektivima i kratko nasmejao. „Roju, ovo je istraga ubistva. Da li ćemo pružiti ili zadržati informacije zavisi od toga šta je korisnije za istragu.”

„A, jasno.” „Pošto postoje indicije da je ubistvo delo profesionalca, usmerili smo istragu ka određenom vozilu. Tačnije, ka jednom starijem jaguaru sa danskim tablicama koji je primećen u okolini i za koji podozrevam da pripada izvesnom profesionalnom uterivaču dugova.” Postoje indicije. Usmerili smo istragu. Jebote, kao da je prekaljeni istražitelj ubistava. Razume se, ni torpeda se ne bi sam dosetio, već o njemu godinama bruji celo selo. „Stupili smo u kontakt sa danskom kriminalističkom policijom i poslali im oružje i municiju. Pronašli su da se podudara s pištoljem koji je upotrebljen pre devet godina u jednom ubistvu u Orhusu. Slučaj nikad nisu rasvetlili, ali je jedan od osumnjičenih posedovao beli jaguar E klase, oldtajmer. Ime mu je Pol Hansen i za njega se zna da radi kao plaćeni uterivač dugova.” Kurt se s kezom na licu okrenuo ka detektivima. „Ima para za jaguar, ali je, cicija danska, sačuvao pištolj kojim je počinio ubistvo.” „Zar ne važi za Šveđane da su cicije?”, reče Martinsenova ne menjajući izraz lica. „Ili za Islanđane?”, dodade Sulesund. Kurt se ponovo obratio meni: „Da li si ti, Roju, nedavno video takav jaguar?” Rekao je to neobavezno. Previše neobavezno. Dovoljno neobavezno da prepoznam tintu, mamac, nameru da me navuku. Bilo mi je, naravno, navrh jezika da kažem kako ga nikad nisam video, pa da mi oni zahvale i odu, ali sam prepoznao zamku. Nisu oni došli kod nas bez razloga. Razlog je bio taj jaguar. Morao sam da se čuvam, a instinktivno sam znao da se ponajviše moram čuvati detektivke Martinsen. „Video sam taj jaguar”, rekoh. „Bio je ovde.” „Ovde?”, reče Martinsenova tiho spuštajući telefon na sto ispred mene. „Imate li, Opgarde, nešto protiv da ovo snimimo, Opgarde? Naprosto da ne bismo zaboravili nešto od onoga što nam budete rekli.” „Samo izvolite”, rekoh, zaražen njenom učtivošću. „Dakle.” Kurt se oslonio laktovima na sto i nagnuo prema meni. „Šta je Pol Hansen tražio ovde?” „Tražio je pare od Karla”, rekoh. „Stvarno?” Kurt je piljio u mene, ali primetih da Martinsenova šeta pogledom po prostoriji, kao da traži nešto što nije tako očigledno kao ono što se dešavalo tik ispred njih, a što će svejedno snimiti. Pogled joj se zaustavio na čunku od peći.

„Rekao je da nije došao u Us da utera dug za Vilumsena, već od njega”, rekoh. „Delovao je dosta ispizdelo, da prostite, Vilumsen mu je izgleda dugovao više od jednog honorara. A sada mu je rekao da je skroz švorc.” „Otkud Vilumsen da bude švorc?” „Kada je hotel izgoreo, Vilumsen je odlučio da poništi Karlov dug. Bilo je to mnogo para, ali Vilumsen je smatrao da je bio saučesnik u određenim odlukama koje su povećale troškove nakon požara.” Tu sam morao biti oprezan, i dalje niko u selu osim nas na imanju nije znao da nismo platili osiguranje od požara. Bar niko ko je i dalje živ. Ali dotad nisam ništa slagao, ugovori o poništenju starog duga i odobrenju nove pozajmice bili su sada kod Vilumsenovog advokata i smeli su da se obelodane. „Osim toga, Vilumsen je bolovao od raka i nije mu bilo ostalo mnogo vremena”, rekoh. „Pa je valjda želeo da u njegovu zaostavštinu uđe taj velikodušni doprinos izgradnji hotela uprkos finansijskim problemima koje je izazvao požar.” „Čekaj”, reče Kurt. „Ko je Vilumsenu dugovao, Karl lično ili ortačko društvo koje drži hotel?” „To je komplikovano”, rekoh. „Vidite to s Karlom.” „Mi se ne bavimo privrednim kriminalom, slobodno nastavite”, reče Martinsenova. „Pol Hansen je tražio da mu Karl isplati Vilumsenova dugovanja?” „Da, ali mi nemamo para, imamo samo oproštaj dugovanja. A nova pozajmica nam još nije legla, leći će tek za dve nedelje.” „Au”, ravnodušno će Kurt. „Šta je onda uradio Pol Hansen?”, upita Martinsenova. „Odustao je, seo u auto i otišao.” „Kad je to bilo?” Pitanja je ispaljivala brzo, da ubrza i moje odgovore, sagovornika je lako isprogramirati. Obliznuo sam se da skvasim usne. „Da li je to bilo pre ili posle Vilumsenovog ubistva?”, izlete Kurtu kada je izgubio strpljenje. A kada se Martinsenova okrenula prema Kurtu, lice joj po prvi put nije bilo ljubazno i spokojno. Kad bi pogled mogao da ubije, Kurt bi tad skončao na licu mesta. Jer mi je, što bi se reklo, pokazao u kom grmu leži zec. Redosled. Znali su nešto o dolasku Pola Hansena na Opgard. U priči koju smo smislili Pol Hansen nije, kao što je stvarno bilo, došao kod nas dan uoči Vilumsenovog ubistva, već odmah posle

ubistva da od Karla uzme novac koji nije uspeo da izvuče od Vilumsena. Samo sa takvim redosledom događaja Pol Hansen je mogao ubiti Vilumsena, a potom sleteti jaguarom u Huken. Ali Kurtova upadica bila mi je sasvim dovoljan krik upozorenja. Doneo sam odluku, nadajući se da Karl i Šenon pomno slušaju kroz čunak promenu u našoj priči. „To je bilo dan uoči Vilumsenove smrti”, rekoh. Martinsenova i Kurt se zgledaše. „To se onda vremenski uklapa sa iskazom Simona Nergarda koji je video jaguar E klase kako prolazi pored njegovog imanja putem koji vodi samo dovde”, reče Martinsenova. „I do gradilišta”, ispravih je. „Ali došao je ovamo?” „Da.” „Čudno je što Simon Nergard kaže da ga nije video kad se vratio.” Slegnuh ramenima. „Ali dobro, beli jaguar na belom snegu”, tada će Martinsenova. „Ili tako nešto?” „Možda”, rekoh. „Pa pomozite nam, vi se razumete u automobile, kako je moguće da ga Simon Nergard nije čuo ni video?” Bila je opasna. I nije se dala: „Sportska kola se bolje čuju kad idu uzbrdo u maloj brzini, zar ne? Ali ne i ako silaze u leru. Mislite li da se to desilo, da je Hansen bešumno prošao pored Nergardovog imanja?” „Ne”, odvratih. „Mora dosta da se koči na serpentinama, a jaguar je teško vozilo. Sem toga, ko vozi takav auto, taj ne prebacuje u ler, nije to tip vozača koji će štedeti benzin. Naprotiv, oni vole da čuju motor. Ako treba da pogađam uzrok, rekao bih da je Simon Nergard u tom trenutku srao u klozetu.” Usledio je muk koji sam iskoristio da se počešem po uvu. Onda Martinsenova klimnu, jedva primetno, kao bokser protivniku koji je prozreo njegov blef. Sad su hteli da me navuku da im previše predusretljivo ponudim objašnjenje zašto Simon nije video jaguar i da tako odam ogromnu želju da oni poveruju da se jaguar tad vratio preko Nergardovog imanja u selo. Ali zašto? Martinsenova je proverila da li telefon snima, a Kurt se spremno ubacio: „Kad si saznao za Vilumsenovu smrt, zašto nisi prijavio uterivača dugova?” „Zato što su svi pričali da se Vilumsen ubio”, rekoh.

„A tebi nije bilo neobično što se ubio u trenutku kada znaš da mu prete smrću?” „Torpedo nije pominjao nikakvu pretnju smrću. A Vilumsen je imao rak i pred njim je bilo možda i samo nekoliko meseci teških muka. Gledao sam svog strica Bernarda kako umire od raka i nije mi to bilo čudno.” Kurt zausti da kaže još nešto, ali mu Martinsenova pokaza rukom da je bilo dosta, pa je zaćutao. „A Pol Hansen se nije vraćao?”, upita Martinsenova. „Nije”, rekoh. Video sam da je otpratila pogledom moj, uprt u čunak. „Jesi li siguran?” „Da.” Znali su još nešto, ali šta? Šta? Primetih da Kurt mahinalno čačka kožnu futrolu za telefon koja mu je bila pričvršćena za kaiš. Čak mi je i ličila na onu koju je nosio njegov otac. Mobilni. Zar opet to? Zar je to bila ona greška zbog koje nisam mogao da spavam, ono nešto što sam zaboravio, a što nisam uspevao da odgonetnem šta je? „Pošto...”, poče Martinsenova, i istog trenutka sam shvatio. „U stvari”, prekidoh je uz osmeh koji je, nadam se, izgledao kao da se izvinjavam. „Onog jutra kad je Vilumsen stradao, probudio me je jaguar. Mislim, zvuk motora, ne životinja.” Martinsenova zaćuta pogledavši me bezizražajno. „Ispričaj nam”, rekla je. „Ima dosta prepoznatljiv zvuk u manjoj brzini, reži kao nekakva divlja mačka... pa, kao jaguar, pretpostavljam.” Martinsenova je izgledala kao da gubi strpljenje, ali nisam žurio, znao sam da hodam po minskom polju gde i za najmanju pogrešku sleduje nemilosrdna kazna. „Ali kad sam se razbudio, više se nije čuo. Razmaknuo sam zavese i napola očekivao da ugledam jaguar. Napolju je još bio mrak, ali nije bilo automobila, bar ga ja nisam video. Zato sam to odbacio kao nešto što sam samo sanjao.” Martinsenova i Kurt se zgledaše. Sulesund očito nije učestvovao u tom delu istrage, valjda je bio od onih, što bi se reklo, forenzičara. Nikako mi zato nije išlo u glavu zašto su i njega dovukli sa sobom. Ali slutio sam da će se i to ubrzo obelodaniti. Pa, bar sam im poslužio priču koja drži vodu pod uslovom da nađu jaguar u Hukenu. Onda bi izgledalo kao da je Pol Hansen pošao ovamo tog jutra posle ubistva,

možda radi novog pokušaja da istrese novac iz nas, ali su mu letnje gume prokliznule na Kozjoj okuci pa je sleteo u provaliju a da to niko nije primetio. Udahnuli. Došlo mi je da ustanem po kafu, pila mi se, ali nisam ustajao. „To vas pitamo zato što nismo odmah ušli u trag Hansenovom mobilnom telefonu”, tada će Martinsenova. „Verovatno zbog prirode svog posla, nije imao broj registrovan na svoje ime. Ali proverili smo bazne stanice u okolini i one su u proteklih nekoliko dana uhvatile signal samo jednog danskog broja. Kad smo pogledali gde se one nalaze, to se poklopilo sa iskazima očevidaca koje smo imali o jaguaru. Neobično je što se u vreme uoči ubistva taj telefon nalazio u jednom te istom, vrlo ograničenom području bazne stanice. Ovom ovde.” Martinsenova opisa kažiprstom kružnicu u vazduhu. „A na tom području ne živi niko osim Opgardovih. Kako to objašnjavate?”

57 Detektivka, koja je verovatno imala drugačiju formalnu titulu, konačno je prešla na stvar. Mobilni telefon. Naravno da je Danac imao mobilni. Na to sam potpuno zaboravio kada smo kovali plan, a sada je Martinsenova ušla u trag tom telefonu i znala da se nalazi u neposrednoj blizini našeg imanja. Ista priča kao onomad s telefonom Sigmunda Ulsena. Jebote, kako sam uspeo da napravim isto sranje dva puta? Sada su pouzdano znali da se torpedov telefon nalazio u blizini našeg imanja pre, tokom i posle ubistva Viluma Vilumsena. „Dakle”, reče Martinsenova, pa ponovi: „Kako to objašnjavate?” Bilo je to kao u onim igricama u kojima na tebe naleću predmeti različitom brzinom i iz raznih pravaca, pa znaš da je samo pitanje vremena kada će te neki ipak udariti, a onda - game over. Mene nije lako izbaciti iz takta, ali sada mi je izbio znoj na leđima. Slegnuh ramenima trudeći se očajnički da izgledam opušteno. „Kako vi to objašnjavate?” Martinsenova je moje pitanje protumačila kao, što bi se reklo, retoričko, pa nije odgovorila, već se prvi put nagnula ka meni. „Da li je Pol Hansen uopšte otišao odavde pošto je došao? Da li je prenoćio ovde? Niko drugi sa kim smo pričali nije ga primio, nijedan pansion niti bilo ko drugi, a stari jaguari i nemaju neko grejanje, bilo je previše hladno da bi noćio u autu.” „Možda je otišao u hotel”, rekoh. „Kakav hotel?” „Neumesna šala. Mislio sam, možda se odvezao do zgarišta i upao u neku baraku za radnike, one su sad prazne. Ako već tako dobro obija brave, lako je to mogao da izvede.” „Ali njegov telefon. „Gradilište je odmah iza onog brda”, rekoh. „To mora biti područje iste bazne stanice kao i ovde, zar ne, Kurte? I ti si svojevremeno tražio ovde jedan telefon.”

Kurt Ulsen je sisao svoj brk s pogledom u kojem je bilo nečeg nalik na mržnju. Onda se okrenuo prema detektivima i kratko klimnuo. „To bi onda značilo”, poče Martinsenova ne skidajući pogled s mene, „da je ostavio telefon u toj baraci pre nego što je otišao da ubije Vilumsena. I da je telefon još tamo. Ulsene, možeš li da okupiš još ljudi? Izgleda da će nam trebati nalog za pretres tih baraka, a zvuči mi kao da će biti dosta toga da se pretrese.” „Srećno”, rekoh ustajući. „A ne, nismo mi ovde završili”, Kurt će smeškajući se. „Aha”, rekoh sedajući. Kurt se zaklatio na stolici ne bi li, valjda, naglasio koliko je zadovoljan sobom. „Kada smo pitali Ritu da li je Pol Hansen mogao nabaviti ključ od podruma, odgovorila je odrično. Ali video sam joj trzaj na licu, Roju, a dovoljno sam dugo policajac da mogu da pročitam poneko lice. Malo sam je pritisnuo i onda je priznala da je svojevremeno dala ključ tebi.” „Aha”, ponovih. Umorio sam se. Kurt se ponovo oslonio na laktove. „Pitanje, dakle, glasi da li si ti dao ključ Polu Hansenu. Ili si lično ušao kod Vilumsena onog jutra kada je stradao.” Prigušeno sam zevnuo. Nije mi se spavalo, ali valjda je mozgu trebalo još kiseonika. „Šta vas je, pobogu, navelo da to pomislite?” „Samo pitamo.” „Zašto bih ja ubio Vilumsena?” Ponovo sišući brk, Kurt pogleda Martinsenovu, koja mu dade odobrenje da nastavi: „Greta Smit mi je rekla da ste se ti i Rita Vilumsen svojevremeno sastajali u njihovom katunu. A kada sam pitao Ritu Vilumsen za to pošto mi je priznala da ti je dala ključ, priznala je i to.” „Pa šta?” „Kako pa šta? Seks i ljubomora. To su najčešći motivi za ubistvo u postindustrijskom društvu.” I to je, ako se ne varam, preuzeo iz Istinitih zločina. Više nisam mogao da se suzdržavam, pa zevnuh. „Ne”, rekoh zinuvši. „Nisam ubio Vilumsena.” „Naravno da nisi”, tada će Kurt. „Pošto si nam upravo rekao da si džonjao ovde u vreme ubistva, dakle, između pola sedam i pola osam tog jutra?” Ponovo je čačkao futrolu telefona. Bilo je to kao da su mi dodelili

šaptača. Shvatio sam u čemu je kvaka, proverili su i kretanja mog telefona. „Nisam, ustao sam”, rekoh. „I otišao do jednog mola na jezeru.” „Da, jedan očevidac misli da je primetio volvo kao tvoj kako odlazi odatle malo pre osam. Šta si tražio dole?” „Špijunirao nimfe.” „Molim?” „Pošto sam se probudio onda kad mi se učinilo da čujem jaguara, setio sam se da Šenon i Rita treba da se kupaju u ledu, ali nisam znao gde. Zato sam pretpostavio da je negde blizu Vilumsenovih. Parkirao sam se kod jednog spremišta za čamce i potražio ih, ali bio je mrak i nisam ih video.” Kurtovo lice je splasnulo kao probušena lopta za plažu. „Još nešto?”, upitah. „Moramo reda radi da proverimo imate li tragove GSR na šaci”, reče Martinsenova. Lice joj je bilo jednako bezizražajno, ali joj se držanje promenilo. Isključila je ono napregnuto, preosetljivo opažanje, možda moraš imati iskustva u borilačkim sportovima ili uličnim tučama pa da primetiš takve stvari. Možda ni sama još nije bila svesna toga, ali negde je u sebi zaključila da joj ja nisam neprijatelj i sada se, gotovo neprimetno, opustila. Na scenu je stupio forenzičar. Otvorio je tašnu, iz nje izvadio laptop i nešto nalik na fen za kosu. „XRF uređaj”, rekao je i otklopio laptop. „Samo ću da vam skeniram kožu i odmah ćemo imati rezultat. Samo prvo moram da ga povežem sa programom za analizu.” „Okej. Da li da za to vreme skoknem i pozovem Karla i Šenon, ako ste hteli i sa njima da popričate?”, upitah. „Pa da usput oribaš ruke?”, upita Kurt Ulsen. „Hvala, ali nema potrebe da sad razgovaramo sa ostalima”, reče Martinsenova. „Imamo sve što nam je potrebno u ovom trenutku.” „Ja sam onda spreman”, reče Sulesund. Zavrnuh rukave i pružih mu šake. Skenirao me je kao što ja skeniram robu na pumpi. Povezao je fen USB kablom sa računarom. Kurt je pomno pratio forenzičarov izraz lica. Osetio sam pogled Martinsenove na sebi, a sâm sam nehajno zurio kroz prozor. Pomislih da je dobro što sam spalio rukavice i ostalo što sam nosio tog jutra. I podsetih se da oribam krvavu novogodišnju košulju, trebala mi je sutradan za sahranu. „Čist je”, reče Sulesund.

Učinilo mi se da čujem Kurta Ulsena kako psuje u sebi. „Pa”, poče Martinsenova ustajući. „Hvala na saradnji, Opgarde, nadam se da vam nismo napravili nekakvu neprijatnost. Znate, u istragama ubistava moramo da budemo naročito temeljni.” „To vam je posao”, rekoh vraćajući rukave. „Za svaku pohvalu, a...” Tutnuo sam kesicu duvana pod usnu, pogledao Kurta Ulsena i sasvim iskreno dodao: „Stvarno se nadam da ćete pronaći Pola Hansena.”

58 Sahrana Viluma Vilumsena je, na neki čudan način, prerasla i u sahranu Ortačkog društva „Visokoplaninski hotel i spa Us”. Sve je počelo govorom Jua Osa. „I ne uvedi nas u iskušenje, nego nas izbavi od zloga”, rekao je. I ispričao kako je pokojnik kamen po kamen gradio preduzeće čije je postojanje bilo sasvim opravdano jer je zauzelo prirodno mesto u našem društvu. Bilo je i ostalo odgovor na stvarnu potrebu meštana, rekao je Os. „Viluma Vilumsena smo poznavali kao strogog, ali pravednog trgovca. Zarađivao je tamo gde se moglo zaraditi i nikad nije sklapao poslove koji mu ne bi doneli dobit. Ali držao je reč čak i kada bi se okolnosti promenile, a dobit pretvorila u gubitak. Uvek. Takav slepi integritet definiše čoveka, konačni je dokaz da čovek ima kičmu.” U tom trenutku je Ju Os zaustavio svetloplave oči na Karlu, koji je sedeo pored mene u drugom redu prepune crkve. „Nažalost, ne vidim da su svi današnji preduzetnici u ovom selu dorasli principima kojih se Vilum držao.” Nisam pogledao Karla, ali mi se činilo da sve do mene bije vrelina njegovih obraza, koji su tad buknuli od stida. Pretpostavljam da je Os odabrao baš tu priliku da oblati mog malog batu zato što je znao da neće dobiti bolju govornicu za to što je smerao da kaže. A želeo je to da kaže zato što ga je i dalje gonilo ubeđenje da je on taj koji određuje dnevni red. Dan ili dva pre toga je Dan Krane napisao uvodni članak o sadašnjim i pređašnjim opštinskim vlastima u kojem je Jua Osa opisao kao političara čiji je glavni talenat bio da prisloni uvo na zemlju i protumači ono što čuje, pa onda uobliči svoj stav tako da on, nekim čudom, uvek bude kompromis između svih strana. Tako je postizao da njegovi predloži uvek budu usvojeni, pa je odavao utisak snažnog vođe, dok je u stvarnosti samo kalkulisao ili

naprosto povlađivao publici. „Da li pas maše repom, ili rep vuče psa?”, napisao je Dan Krane. To, naravno, nije prošlo neprimećeno. Kako se taj nadobudni došljak usuđuje da napadne svog tasta, a njihovog voljenog bivšeg predsednika opštine, lokalnog Gerhardsena? 38 Usledile su reakcije u štampi i na internetu, na koje je Dan Krane odgovorio da nipošto nije kritikovao Jua Osa, jer je suština demokratije da narod dobije svog predstavnika, a ima li istinitijeg demokrate i zastupnika naroda od jednog političara koji zna da protumači opšte raspoloženje i da se prilagodi vremenima? A govor na sahrani je u neku ruku poslužio kao ilustracija tih Kraneovih reči, pošto sa propovedaonice nije govorio samo Ju Os već je to bio odjek onoga što celo selo misli, iz usta večitog tumača volje većine. Čak i mi Opgardi, na koje se to odnosilo, morali smo dotad načuti šta se priča po selu. Možda je procurila informacija da je Karl izgubio kontrolu nad projektom pošto je otpustio glavne izvođače, da je zapao u finansijske poteškoće, da ih je pokrivao ličnim pozajmicama koje je prećutkivao i da knjige ne prikazuju stvarnu sliku. Da je požar mogao staviti tačku na sve to. Zasad niko nije znao ništa konkretno, ali zbir sitnica na koje bi tu i tamo neko nabasao oslikavao je prizor koji se nikome nije sviđao. Doduše, Karl je tokom jeseni bio optimista, hvalio se kako je nadoknadio zaostatak, a to je bilo ono što meštani, kao investitori, i žele da čuju. A sada je, ako je verovati štampi, Viluma Vilumsena ubio jedan uterivač dugova koji je izvršio upad u naše selo. Šta je to trebalo da znači? Neki su smatrali da je Vilumsen nekome dugovao ogromnu svotu. Pričalo se da je Vilumsen više uložio u hotel od ostalih, da se strašno zadužio. Da li je to ubistvo bilo prva pukotina u temeljima, najava da će sve otići dođavola? Da li se Karl Opgard, taj ljigavac s diplomom ekonomske škole i šarmom propovednika, vratio ovamo samo da bi omađijao neuke seljake obećavajući im kule i gradove? Na izlazu iz crkve ugledah Mari Os. Njeno inače uvek preplanulo, blistavo lice bilo je bledo spram crnog kaputa. Držala je oca podruku. Od Dana Kranea nije bilo ni traga. Rođaci u prevelikim odelima izneli su kovčeg do pogrebnog vozila koje ga je odvezlo odatle, a mi smo ga ispratili tobožnjom svečanom tišinom. „Neće odmah da ga spale”, reče tihi glas pored mene. Greta Smit se niotkud stvorila pored mene. „Policija hoće da zadrži telo što duže za slučaj da iskrsne nešto što treba proveriti. Samo su ga pozajmili za

sahranu, a sad ga vraćaju na led.” I dalje sam posmatrao kola kako odlaze, toliko polako da se činilo da stoje, a beli dim im je kuljao iz auspuha. Kada su konačno zamakla za okuku ka nutranjcima, okrenuh se ka mestu na kojem je stajala Greta. Više je nije bilo. Ispred Rite Vilumsen napravio se dugačak red za izjavljivanje saučešća, a pošto nisam bio siguran da želi da vidi moju facu u tom trenutku, seo sam u kadilak da sačekam. Ispred auta prođe Anton Mu u odelu sa ženom. Nisu pogledali ka meni. „Jebote”, reče Karl kad su on i Šenon seli u auto, a ja upalio motor. „Znaš li šta je Rita Vilumsen uradila?” „Šta?”, upitah povezavši nas sa parkinga. „Kada sam joj izjavio saučešće, privukla me je i mislio sam da hoće da me zagrli, ali mi je umesto toga šapnula: ’Ubico.’” „’Ubico’? Jesi li siguran da si je dobro čuo?” „Jesam. Osmehnula mi se, spolja sva fina i uglađena, a ovamo...” „Ubico.” „Da.” „Verovatno je saznala od advokata da nam je njen pokojni muž oprostio trideset miliona duga i odobrio još trideset neposredno pred smrt”, reče Šenon. „Pa zar sam zbog toga ubica?”, uvređeno uzviknu Karl. Znao sam da se nije uznemirio zato što je nevin, već zato što takva optužba nema smisla ako imamo u vidu šta Rita Vilumsen može znati. Tako je funkcionisao Karlov mozak. Smatrao je da ga je Rita Vilumsen osudila po ličnoj osnovi, a ne na osnovu činjenica, i to ga je povredilo. „Verovatno nije neobično što joj tu nešto smrdi”, nastavi Šenon. „Sve i da je znala za dug, verovatno joj je bilo čudno što joj muž nije rekao da nam je oprostio toliki iznos. A ako nije znala za dug, onda joj mora biti sumnjivo što je advokat primio ugovor tek nakon ubistva, iako je potpisan nekoliko dana pre toga.” Karl progunđa nešto u odgovor, što je očigledno značilo da čak ni tako ubedljiva logika ne može opravdati Ritino ponašanje. Pogledah nebo nad nama. Najavili su bili lepo vreme, ali sada su tamni oblaci navirali sa zapada. Na planini je vreme, što bi se reklo, nestabilno.

59 Otvorih oči. Sve je gorelo. Gromoglasan plamen je zahvatio krevet na sprat i zidove oko mene. Skočio sam na pod i ugledao kako žuta vatra bukti iz mog dušeka. Zašto nisam ništa osetio? Pogledah naniže i videh da i sam gorim. Čuo sam Karla i Šenon iz spavaće sobe i potrčao ka vratima, ali bila su zaključana. Pritrčao sam prozoru i razgrnuo zavese u plamenu. Nije bilo prozora, zamenile su ga gvozdene rešetke. A napolju, u snegu, stajalo je troje ljudi. Bledi, nepomični, samo su piljili u mene. Anton Mu. Greta Smit. I Rita Vilumsen. Vatrogasna kola su izmilila iz tame na Kozjoj okuci. Bez sirene, bez svetala. Uporno su usporavala. Motor je urlao sve jače, a kola su išla sve sporije. Onda su stala i polako skliznula u mrak iz kojeg su i došla. Iz ambara se gegao krivonog muškarac. Kurt Ulsen. Na rukama je imao tatine bokserske rukavice. Otvorih oči. U sobi je bio mrak i ništa nije gorelo. Ali ona kola su i dalje urlala. Ne, bio je to samo zvuk motora na velikom broju obrtaja. Mora da se utvara jaguara iskobeljala iz Hukena. Onda sam se sasvim razbudio i shvatio da zapravo čujem traktorski motor lendrovera. Obukao sam pantalone i sišao u prizemlje. „Jesam li te probudio?” Na stepenicama je stajao Kurt Ulsen palčeva zadenutih za pojas. „Rano je”, rekoh. Nisam pogledao na sat, ali na istoku nije bilo nikakvih naznaka da će sunce uskoro izaći. „Nisam mogao da spavam”, rekao je. „Završili smo juče pretres baraka na gradilištu, ali nismo našli ni Pola Hansena, ni njegov auto, niti bilo kakav trag da je tamo bio neko. A sada bazna stanica više ne prima signale njegovog telefona, ili mu je otišla baterija, ili ga je isključio. A onda mi je noćas nešto palo na pamet, pa sam hteo što pre da proverim.” Pokušah da se saberem. „Jesi li sam?”

„Misliš, gde je Martinsenova?” Ulsen mi uputi kez koji nisam uspeo da protumačim. „Nisam hteo da budim KRIPOS, neću dugo.” Začuh bat koraka na stepenicama. „Kurte, šta se dešava?” Bio je to Karl, pospan ali nesnosno ljubazan, kao i uvek izjutra. „Napad u cik zore?” „Dobro jutro, Karle. Roju, kad smo bili ovde ispričao si kako ti se onog jutra kad je Vilumsen ubijen učinilo da čuješ jaguar, ali da se zvuk izgubio, pa si mislio da si samo sanjao.” „Da?” „Setio sam se koliko je bilo klizavo na Kozjoj okuci kad smo dolazili. Možda - a moj mozak naprosto ne prestaje da traži odgovor na tu zagonetku - možda ipak nisi sanjao, možda si stvarno čuo jaguar, ali on nije izvukao tu poslednju uzbrdicu već je skliznuo nazad i...” U dramskoj pauzi Ulsen otrese pepeo sa cigarete. „Misliš...” Trudio sam se da izgledam zaprepašćeno. „Zar misliš da...” „Hteo bih da proverim. Devedeset posto istražnih radnji. „Vode u ćorsokak”, rekoh. „Istiniti zločini. Znam, čitao sam i ja taj članak. Zanimljivo štivo, zar ne? Pa, jesi li pogledao u provaliju?” Kurt Ulsen nezadovoljno pljunu pred stepenice. „Pokušao sam, ali mračno je i strmo, treba mi neko da me drži da provirim i vidim.” „Jasno”, rekoh. „Treba li ti i lampa?” „Imam lampu”, rekao je. Ponovo je smestio cigaretu u ugao usana i pokazao mi crni predmet nalik na dimljenu kobasicu. „Idem s vama”, reče Karl i otrča u patofnama na sprat da se obuče. Sišli smo do Kozje okuke, gde je lendrover stajao sa upaljenim farovima uperenim u provaliju. Promena u vremenu donela je otopljenje, sad je bio mali minus. Kurt Ulsen se opasao užetom koje je izvadio iz tranka. „Ako bi neko od vas dvojice mogao da ga pridrži”, rekao je, pružio uže Karlu i oprezno prišao ivici puta. Odatle je, posle metar ili dva strmog kamenjara, počinjala provalija. Dok je stajao tako, nagnut ka provaliji i leđima okrenut nama, Karl se nagnuo prema meni. „Naći će leš”, prošaputao je kukavno. „A onda će otkriti nešto što se ne uklapa.” Lice mu se svetlucalo od znoja i podsetio me je na paradoks sa prevarantom koji se toliko plašio da će ga otkriti da mu je draže bilo da umre od gladi. „Moramo...” Karl klimnu ka Ulsenovim leđima. „Sredi se!”, prosiktah tiho. „I treba da nađe leš, i sve će se uklopiti.” Utom se Kurt okrenuo prema nama, žar cigarete zasvetleo je u

mraku kao stop-svetla. „Možda je bolje da vežemo uže za branik auta”, rekao je. „Da ne sletimo sva trojica u provaliju.” Uzeh uže od Karla i uvezah ga u mrtvi čvor oko branika, onda klimnuh Kurtu da je stvar obavljena, a Karlu diskretno pripretih pogledom. Kurt se polako spustio niz padinu i nagnuo nad provalijom, a ja sam pridržavao uže. Upalio je baterijsku lampu i uperio snop naniže. „Vidi li se nešto?”, upitah. „Oh yeah” 39, odgovori Kurt. Niski čeličnoplavi oblaci škrto su propuštali svetlost dok su ljudi iz KRIPOS-a spuštali Sulesunda sa još dvojicom kolega u Huken. Sulesund je nosio plavi skafander i onaj svoj fen. Sve to je, skrštenih ruku, posmatrala Martinsenova. „Brzo ste stigli”, rekoh. „Najavljuju sneg”, rekla je. „A mesto zločina pod pokrivačem od metar baš je sranje.” „Znate li da nije bezbedno silaziti dole?” „Ulsen nas je upozorio na odrone, ali oni se retko dešavaju na minusu”, rekla je. „Kad se voda zaledi, ona se širi i probija sebi mesto u steni, ali zasad deluje kao lepak. Kamenje će popadati tek kad se bude otopila.” Zvučala mi je kao da zna o čemu priča. „Sišli smo”, oglasio se Sulesund iz njenog voki-tokija. „Prijem.” „Čekamo. Prijem.” Čekali smo. „Zar nije voki-toki malo zastareo?”, upitah. „Zašto ne koristite mobilni?” „Otkud znate da dole ima dometa?”, upitala je pogledavši me. Da li je natuknula da sam se upravo odao da sam silazio dole? Da li su to bili poslednji trzaji njene sumnje u mene? „Pa”, rekoh ubacivši kesicu duvana pod usnu. „Ako bazna stanica prima signale Hansenovog telefona, a on je pao dole, onda to valjda dokazuje da ima dometa.” „Videćemo da li mu je i telefon dole”, reče Martinsenova. U odgovor na to je zakrčao voki-toki. „Našli smo telo”, kreštao je Sulesundov glas. „Spljeskano je, ali to je Pol Hansen. Leš je smrznut,

nema šanse da utvrdimo trenutak smrti.” Martinsenova tad reče u crnu konzervu: „Vidiš li mobilni telefon?” „Ne”, reče Sulesund. „U stvari, evo ga, Olgor mu ga je izvadio iz džepa. Prijem.” „Skenirajte telo, uzmite telefon i popnite se. Prijem.” „U redu, primljeno.” „Da li je ovo vaše imanje?”, upita Martinsenova pričvrstivši vokitoki za pojas. „Moje i moga brata”, rekoh. „Lepo vam je ovde.” Osmotrila je predeo na isti način kao i našu kuhinju prethodnog dana. Pretpostavljam da bi toj ženi malo šta promaklo. „Koliko se razumete u vođenje imanja?”, upitah. „Nimalo”, rekla je. „A vi?” „Nimalo.” Nasmejali smo se. Izvadio sam kutijicu s duvanom, uzeo jednu kesicu, pa ponudio i nju. „Ne, hvala”, rekla je. „Bivši korisnik?”, upitah. „Zar je tako očigledno?” „Da, video sam vam u očima kada sam otvorio kutijicu.” „Pa dobro, uzeću jednu.” „Ne bih da vas...” „Samo jednu.” Pružih joj limenu kutijicu. „Zašto Kurt Ulsen nije ovde?”, upitah. „Vaš seoski policajac se već dao na novu istragu”, rekla je s kiselim osmehom. Gurnula je kesicu duvana ukočenim srednjim prstom i kažiprstom među crvene, vlažne usne. „Prilikom pretresa baraka pronašli smo jednog Letonca, građevinskog radnika.” „Mislio sam da su barake zatvorene dok ne počnu ponovo radovi.” „I jesu, ali Letonac je želeo da uštedi, pa je, bez pitanja, ostao u baraci umesto da se vraća kući za Božić. Prvo što je rekao kada je ugledao policajce na vratima bilo je: It wasn’t me who started the fire. 40 Ispostavilo se da je u novogodišnjoj noći sišao do sela da vidi vatromet i u odlasku ga je, nešto pred ponoć, mimoišao automobil koji je išao iz pravca hotela. Kada je Letonac stigao do hotela, tamo je već gorelo. Letonac je pozvao vatrogasnu službu. Razume se, anonimno. Nije se usudio da prijavi policiji da je video to vozilo, kaže, jer bi se onda

saznalo da je ostao u baraci tokom praznika, pa bi dobio otkaz. Osim toga, toliko su ga zaslepili farovi da nije video ni boju ni marku automobila, samo da jedno stop-svetlo ne radi. U svakom slučaju, sada ga saslušava Ulsen.” „Mislite li da to ima neke veze sa ubistvom Vilumsena?” Martinsenova slegnu ramenima. „Ne isključujemo ni tu mogućnost.” „A Letonac...” „Nevin je”, rekla je. Opet ju je obuzeo spokoj, ali drugačiji. Nikotinski. Klimnuh. „Uopšte mi se čini da ste uvek prilično sigurni ko je nevin, a ko nije.” „Prilično”, rekla je. Htela je nešto da doda, ali utom je preko ruba provalije provirilo Gilijanovo lice. Popeo se pomoću žimara na užetu, a sada je skinuo pojas i seo na suvozačko sedište KRIPOS-ovog automobila. Povezao je onaj fen za kosu sa laptopom i ukucao nešto. „GSR!”, uzviknuo je kroz otvorena vrata. „Nema sumnje, Pol je malo uoči smrti pucao iz vatrenog oružja. Zasad se podudara sa oružjem sa mesta zločina.” „Zar i to možete da utvrdite?”, upitah Martinsenovu. „Možemo da utvrdimo da li je isti tip municije, a uz malo sreće, i da li GSR sa Pola Hansena potiče od istog tipa oružja. Ali sada je bar jasan sled događaja.” „Koji sled?” „Pol Hansen je ubio Viluma Vilumsena tog jutra u njegovoj spavaćoj sobi, onda je pošao ovamo u nameri da od Karla izvuče novac koji je Vilumsen dugovao, ali mu se auto iskliznuo na Kozjoj okuci i...” Naglo je zaćutala. I osmehnula se. „Vašem lokalnom policajcu se sigurno ne bi svidelo što se toliko raspitujete o našoj istrazi, Opgarde.” „Obećavam da neću širiti.” Nasmejala se. „Lepo, ali mislim da će za našu saradnju biti bolje ako mu kažem da ste uglavnom presedeli kod kuće dok smo mi bili ovde.” „Važi”, rekoh zakopčavajući jaknu. „Ionako mi zvuči kao da je stvar rešena.” Stisnula je usne da mi stavi do znanja da na takva pitanja ne odgovaraju, ali je istovremeno potvrdno trepnula očima. „Da li ste za kafu?”, upitah. Načas opazih zbunjenost u njenom pogledu. „Pa hladno je”, rekoh. „Mogu da vam donesem termos.”

„Hvala, ali imamo”, rekla je. „Naravno.” Okrenuo sam se i pošao. Bio sam siguran da me odmerava. Možda i nije bila zainteresovana, ali prilika da osmotriš neko dupe se ne propušta. Setio sam se rupe na koti i koliko mi je blizu glave proleteo Dančev metak. Profi hitac iz vozila u pokretu. Sreća pa je pao sa dovoljne visine da više ne postoji šoferšajbna s rupom od metka koja bi pokrenula pitanje koliko je pred smrt Pol Hansen pucao. „I?”, upita Karl koji je sa Šenon sedeo u kuhinji. „Moram citirati Kurta Ulsena”, rekoh prilazeći šporetu. „Oh yeah.”

60 U tri sata je počeo da pada sneg. „Gle”, reče Šenon gledajući kroz tanka stakla u zimskoj bašti. „Sve nestaje.” Velike punačke pahulje pravile su jorgan preko celog predela. Bila je u pravu, za dva sata sve je nestalo. „Vraćam se večeras u Kristijansand”, rekoh. „Nisam im baš najavio ove slobodne dane, pa se posao nagomilao.” „Bićemo u kontaktu”, reče Karl. „Da, bićemo u kontaktu”, reče Šenon. Okrznula mi je stopalom nogu ispod stolice. Kada sam u sedam sati krenuo sa imanja, sneg više nije padao. Ustanovio sam da bi trebalo da natočim benzin, pa sam svratio na pumpu i ugledao Juliju kako ulazi na nova, automatska vrata. Na parkiralištu za neraste stajao je samo jedan auto, Aleksov nabudženi ford granada. Zaustavio sam se pod jarkom svetiljkom kod pumpi, izašao i počeo da točim. Ford je stajao na samo nekoliko metara od mene, a svetlost ulične sijalice padala mu je na zagasitožutu haubu i šoferšajbnu tako da smo lepo videli jedan drugog. Bio je sam u kabini, Julija je ušla unutra da kupi nešto, možda piću. Pa da posle odu kući i pogledaju neki film, tako je to išlo u selu kad postaneš par. Kad, što bi se reklo, izađeš iz prometa. Aleks se pravio da me ne vidi. Sve dok nisam okačio pištolj na pumpu, zaklopio rezervoar i pošao ka njemu. Tada kao da je shvatio da je u velikoj žurbi, pa se uspravio za volanom, piknuo tek zapaljenu cigaretu koja je zavarničila na očišćenom asfaltu ispred pumpi i krenuo da zatvara prozor. Možda mu je neko objasnio da je imao sreće što Roj Opgard nije bio raspoložen za tuču u novogodišnjoj noći i to potkrepio odabranim anegdotama iz Ortuna.

Opazih da je čak krišom zaključao vrata na svojoj strani. Prišao sam tim vratima i kucnuo kažiprstom o staklo. Spustio je prozor za dva centimetra. „Da?” „Imam predlog.” „Je li?” Aleks je izgledao kao da očekuje predlog za revanš. Za koji ne bi bio zainteresovan. „Julija ti je sigurno ispričala šta se desilo na dočeku pre nego što si naišao, i tražila da mi se izviniš. Ali to nije lako jednom liku kao što si ti. Znam, zato što sam i ja bio taj lik, pa i ne nameravam da to tražim od tebe. Ali Juliji je to važno. Ti si joj dečko, a ja sam jedini šef koji je bio dobar prema njoj.” Aleks zinu, pa sam znao da sam pogodio, ako ne baš u centar mete, onda bar negde blizu. „Da bi to izgledalo kako treba, ja ću sad otići do pumpe i nastaviti da punim rezervoar, polako. A kad Julija bude izašla, onda ćeš da izađeš iz kola i da mi priđeš, pa ćemo da se pomirimo tako da ona to vidi.” Buljio je u mene poluotvorenih usta. Ne znam koliko je baš Aleks pametan, ali kada je konačno zatvorio usta, video sam da shvata da bi mu moj predlog rešio dva problema. Kao prvo, Julija će prestati da ga smara kako nema petlju da se izvini Roju Opgardu, a kao drugo, neće morati da se osvrće u iščekivanju odmazde. Klimnuo je. „Vidimo se”, rekao sam i vratio se do volva. Stao sam iza pumpe, pa me Julija nije videla kada je minut kasnije izašla iz prodavnice. Čuo sam kad je sela i zatvorila vrata. Posle nekoliko sekundi otvorila su se druga vrata. I onda se Aleks stvorio preda mnom. „Izvini”, rekao je. I pružio mi ruku. „Dešava se.” Pogledao sam mu preko ramena i ugledao Juliju, koja se izbečila ka nama u autu. „Nego, Alekse?” „Da?” „Dve stvari. Prva, budi dobar prema njoj. Druga, nemoj da bacaš upaljenu cigaretu ovako blizu pumpi.” Progutao je pljuvačku i ponovo klimnuo. „Sad ću da je pokupim”, rekao je. „Nećeš”, rekoh. „Idi sad kod Julije, a ja ću je pokupiti kad odete. Može?” „Može”, reče Aleks ustima. A pogledom reče „hvala”. Julija mi je razdragano mahala kad su krenuli odatle. I ja sedoh u auto. Vozio sam polako, od otopljenja je podloga postala

k l i z a v i j a. P r o š a o s a m p o r e d t a b l e n a i z l a z u i z s e l a. N i s a m p o g l e d a o u r e t r o v i z o r.

Sedmi deo

61 Druge nedelje januara stigao mi je poziv na skupštinu Ortačkog društva „Visokoplaninski hotel i spa Us”, zakazanu za prvu nedelju februara. Dnevni red je bio jednostavan i sadržao je samo jednu tačku: Šta dalje? Takva formulacija ostavila je prostora za svaku mogućnost. Treba li sasvim odustati od projekta? Ili ga prodati drugim interesentima, a ukinuti samo ortačko društvo? Ili treba nastaviti projekat sa promenjenim rokovima? Skupština je bila zakazana tek za sedam uveče, ali sam stigao pred našu kuću već u jedan. Na vedrom plavom nebu sijalo je zubato belo sunce, nešto više iznad planina nego kad sam otišao odatle. Kada sam izašao iz auta, Šenon me je dočekala, bolno lepa. „Naučila sam da idem na ovome”, rekla je kroz smeh ozareno mi pokazujući par skija. Morao sam da se obuzdam da joj ne priđem i zagrlim je. Bila su prošla samo četiri dana otkako smo ležali zajedno u krevetu u Nutodenu i još sam osećao njen ukus na jeziku, njenu toplinu na koži. „Odlična je”, reče Karl izlazeći iza kuće sa mojim pancericama u ruci. „Hajde da se prošetamo do hotela.” Uzeli smo skije u ambaru, pričvrstili ih i pošli. Zaključih da Karl, naravno, preteruje, Šenon se nekako održavala na nogama, ali nipošto nije bila odlična. „Mislim da mi pomaže što sam surfovala u detinjstvu”, rekla je, vidno zadovoljna sobom. „Naučila sam da održavam ravnotežu i...” Vrisnula je kad su joj skije pobegle pod nogama i pala na dupe u netaknut sneg. Karl i ja se presamitismo od smeha, a i ona je, posle neuspelog pokušaja da napravi uvređen izraz lica, počela da se smeje. Dok smo joj pomagali da ustane, osetih Karlovu ruku na leđima. Blago me je zagrlio oko vrata i gledao bistrim plavim očima. Izgledao je bolje nego za Božić. Bio je smršao, okretniji, beonjače su mu bile belje, a

govor razgovetniji. „Pa?” Karl se nagnuo oslanjajući se na štapove. „Vidiš li?” Video sam samo isto ono crno zgarište kao i pre mesec dana. „Zar ne vidiš budući hotel?” „Ne.” Karl se nasmejao. „Videćeš. Za četrnaest meseci. Pričao sam sa ljudima i ima da sabijemo to u četrnaest meseci. Za mesec dana ćemo ponovo otvoriti gradilište. Biće još bolja žurka nego prošli put. Ana Fala je pristala da ona preseče vrpcu.” Klimnuh. Načelnica Privredne komore, poslanica u skupštini. Nije mala stvar, nipošto. „A posle toga žurka za celo selo u Ortunu. Baš kao nekad.” „Ništa ne može da bude isto kao nekad, Karle.” „Videćeš. Nagovorio sam Roda da okupi stari bend za tu priliku.” „Zezaš!” Nasmejao sam se. Rod. Pa to je veća stvar od dolaska svih poslanika u skupštini. Karl se okrenuo. „Šenon?” Stajala je na uzbrdici iza nas. „Otklizavanje unazad”, rekla je zadihano i osmehnula nam se. „Kakva reč, otklizavanje. Unatraške je lako, a napred već teže.” „Pokaži čika Roju kako si naučila da sletiš s puta.” Karl je uperio prstom ka padini u zavetrini, zasutoj novim snegom koji se caklio kao dijamantska prostirka. Šenon mu se isplazila. „Neću da vas zabavljam.” „Samo zamisli da surfuješ u okeanu”, zadirkivao ju je Karl. Zamahnula je štapom ka njemu i umalo ponovo pala. Karl prasnu u smeh. „Hoćeš li da je naučiš da skija?”, upitao je mene. „Neću”, rekoh žmureći iako sam nosio naočare za sunce. „Ne bih da pokvarim.” „Neće da pokvari snežni pokrivač”, začuh ga kako objašnjava Šenon. „To je tatu izluđivalo. Došli bismo do savršene padine za spust, sa netaknutim, suvim snegom, pa bi tata rekao Roju da krene prvi zato što skija bolje od mene, ali Roj bi odbio zato što je sneg previše lep. Neće, kaže, da ga ošteti tragovima.” „Mogu to da razumem”, reče Šenon. „Tata nije mogao”, reče Karl. „Rekao bi mu da neće nikud stići ako se stalno plaši da nešto ne pokvari.” Izuli smo skije, seli na njih i podelili jednu pomorandžu na tri dela.

„Jesi li znao da drvo pomorandže potiče sa Barbadosa?”, upita Karl čkiljeći ka meni. „Grejpfruta”, ispravi ga Šenon. „A pitanje je koliko je i to tačno. Ali...” Pogledala me je. „Priča je istinita zbog svega onog što ne znamo.” Kada smo pojeli pomorandžu, Šenon reče da će krenuti prva kako ne bismo morali usput da zastajkujemo zbog nje. Karl i ja smo je posmatrali dok se nije popela na breg. Onda Karl teško uzdahnu. „Jebem ti požar...” „Jesi li saznao kako se desilo?” „Znam samo da je podmetnut i da je ona raketa za vatromet najverovatnije tamo ostavljena da bi izgledala kao uzrok. Onaj Litvanac...” „Letonac.” „... ne zna ništa da kaže o tom autu koji je video, pa nije isključeno ni da ga je sam podmetnuo.” „Zašto bi to uradio?” „Zato što je piroman. Ili zato što mu je neko platio da to uradi. Postoje zavidni ljudi u selu koji mrze hotel, Roju.” „Misliš, koji mrze nas?” „I to.” Začulo se udaljeno zavijanje. Ker. Neki su tvrdili da su kod nas viđali tragove vuka, pa čak i medveda. Nije to, naravno, bilo sasvim nemoguće, već samo malo verovatno. Skoro ništa nije nemoguće. Samo je pitanje vremena, i sve će se desiti. „Ja mu verujem”, rekoh. „Litvancu?” „Čak ni piroman neće ostati da spava na zgarištu koje je sam napravio. A i ako ga je neko platio, zašto bi komplikovao sa lažima o tome da je video auto sa pokvarenim stop-svetlom kako odlazi od placa? Mogao je da kaže samo da je zatekao požar kad se vratio, ili da je spavao u baraci i da ništa ne zna, ostavio policiji da mozga da li je kriva raketa ili nešto drugo.” „Nisu svi tako logični kao ti, Roju.” Ubacih kesicu duvana pod usnu. „Možda i nisu. Ko te mrzi dovoljno da ti spali hotel?” „Da vidimo. Kurt Ulsen, zato što je i dalje ubeđen da imamo veze sa smrću njegovog oca. Erik Nerel, pošto smo ga navukli da šalje golišave slike. Simon Nergard, zato što... pa, zato što je sa Nergarda, zato što si ga ti prebio i zato što nas oduvek mrzi.”

„A Dan Krane?”, upitah. „Ne, on i Mari učestvuju u hotelu.” „Na koga se vodi njihov deo?” „Na Mari.” „Poznajući Mari, taj brak je sklopljen s posebnom imovinom.” „Sigurno. Ali Dan nikad ne bi naneo štetu Mari i...” „Ne bi? Imaš čoveka kog je prevarila žena, prevarila ga je s tobom. Pritom je tom čoveku dolazio plaćeni ubica da mu preti, da ga cenzuriše i ponižava zato što se spremao da objavi nešto negativno, ali istinito o našem hotelu. Čoveka kog su izbacili iz visokog društva pa je morao da čeka novu godinu s ovakvima poput mene. Brak mu se već raspadao, a na dočeku je imao spreman plan da zada konačni udarac opanjkavanjem svog tasta u onom članku. Zar takav čovek nikad ne bi naneo štetu ženi koja mu je prouzrokovala sve te jade? Kad o istom trošku može da upropasti i tebe? Dan Krane kog sam sreo na dočeku kod Stanlija već je bio prošao kroza zid.” „Kakav zid?” „Znaš li koliki je to strah kad ti preti neko ko zna tačno u koji živac treba da ubode?” „Znam ponešto o tome”, reče Karl pogledavši me iskosa. „Takav strah ti, što bi se reklo, izjeda dušu.” „Da”, tiho će Karl. „A šta se onda desi?” „Na kraju više nemaš snage da se plašiš.” „Tako je”, rekoh. „Jebe ti se, radije ćeš umreti. Upropastiti sebe ili drugog. Spaliti, ubiti. Bilo šta, samo da više ne moraš da se plašiš. Eto, to znači proći kroza zid.” „Da”, reče Karl. „To je zid. A ipak je bolje na njegovoj drugoj strani.” Poćutali smo. Začuh lepet hitrih krila iznad nas, jedna senka prelete preko snega. Možda je to bila snežnica, nisam pogledao. „Izgleda mi srećno”, rekoh. „Šenon.” „Naravno da je srećna”, reče Karl. „Kad misli da će ponovo izgraditi hotel po svom nacrtu.” „Misli?” Karl klimnu. Jedva primetno se zgrbio, a nestalo je onog njegovog blistavog osmeha. „Nisam joj još rekao, ali procurila je priča da nismo imali osiguranje, da se projekat dosad održavao samo zahvaljujući Vilumsenovim parama. Verovatno je potekla od Dana Kranea.”

„Đavo ga odneo!” „Ljudi su se uplašili za svoj novac, čak i članovi upravnog odbora gunđaju da treba prekinuti dok još ne gube. Večerašnja skupština može značiti i kraj, Roju.” „Šta nameravaš da uradiš?” „Moram pokušati da nekako preokrenem raspoloženje, ali posle onog Osovog gromoglasnog govora na Vilumsenovoj sahrani i onoga što Dan piše i priča po selu, ne uživam baš veliko poverenje.” „Ljudi odavde te poznaju”, rekoh. „To ipak vredi više od svega što može da trabunja jedno piskaralo i došljak. A i Osove reči će zaboraviti kad te budu ponovo videli uspravnog, kad shvate da je Opgard ustao i posle nokauta.” Karl me pogleda. „Stvarno tako misliš?” Bupnuh ga pesnicom u rame. „Što bi se reklo, everybody loves a comeback kid. 41 Uostalom, najgrublji i najskuplji radovi na gradilištu već su obavljeni, ostaje samo zgrada. Bilo bi suludo da se sada odustaje. Sredićeš ti to, bato.” Karl mi je spustio ruku na rame. „Hvala ti, Roju. Hvala ti što veruješ u mene.” „Ali problem će biti da se prati Šenonin originalni nacrt. Opština teško da će odustati od trolova i brvana, a zbog tih njenih skupljih materijala i rešenja moraćeš da ubediš skupštinu da odobri proširenje budžeta.” Karl se uspravio, činilo se da sam mu ulio malo novog optimizma. „Šenon i ja smo razmišljali o tome. Kad smo prvi put prikazali nacrte investitorima, problem je bio što se nismo dovoljno potrudili oko vizuelne prezentacije, hotel je izgledao nekako strogo i sumorno. Sada je Šenon napravila slike i crteže sa drugačijim osvetljenjem i iz drugih uglova, ali najveća je razlika što smo ga smestili u letnje okruženje, a ne zimsko. Prošlog puta se sav taj beton bio stopio sa jednoličnim, sivim, zimskim tonovima pa je hotel izgledao kao produžetak zime koju ljudi ovde mrze, razumeš? Sada imamo letnji šareniš čije se boje prelivaju i na beton, sada se hotel izdvaja u odnosu na pozadinu, više ne izgleda kao bunker koji pokušava da se sakrije u predelu.” „Same shit, new wrapping?” 42 „Upravo tako, ali niko to neće shvatiti. Kad ti kažem, ima da padnu na dupe od oduševljenja!” Vratio se u sedlo, sunce se ponovo ogledalo u njegovim belim zubima. „Uvalićeš im to kao staklene perlice urođenicima”, odvratih s

osmehom. „Nisu perlice, već biseri, ali ćemo ih ovog puta malo izglancati.” „Pošteno”, rekoh. „Pošteno.” „Svako valjda radi ono što mora.” „Tako je”, reče Karl. Pogledao je ka zapadu. Čuo sam ga kako udiše. Ponovo je splasnuo. Zar je već ponovo ispao iz sedla? „Čak i kad zna da je to sasvim, sasvim pogrešno”, reče Karl. „Istina”, rekoh iako sam znao da sad pričamo o nečem drugom. Pogledom sam otpratio trag koji je Šenon ostavila za sobom. „A ipak nastavljamo to da radimo”, rekao je polako, onom svojom novom, razgovetnijom dikcijom. „Dan za danom. Noć za noći. Ponavljamo isti greh.” Zadržao sam dah. Naravno, možda je pričao o tati. Ili o sebi i Mari. Ali, ako se nisam varao, sada je govorio o Šenon. O Šenon i o meni. „Kao, na primer...”, poče Karl. Izdao ga je glas, pa je progutao pljuvačku. Pripremio sam se za udarac. „Kao kad je Kurt Ulsen gledao sa ivice provalije ima li jaguara”, rekao je. „A ja se uspaničio i pomislio da je to repriza, da će nas razotkriti. Isto kao kada je i njegov otac stao na isto to mesto da proveri je li stvarno probušena guma na kadilaku.” Oćutah. „Ali tada nisi bio tu da me zaustaviš. Roju, ja sam gurnuo Sigmunda Ulsena u provaliju.” Usta su mi bila suva kao bajata zemička, ali bar sam ponovo disao. „Ali ti to znaš sve ovo vreme”, rekao je. I dalje sam piljio u tragove skija. Jedva pomerivši glavu, klimnuh. „Zašto mi nisi nikad dopustio da ti kažem?” Slegnuh ramenima. „Nisi hteo da postaneš saučesnik u ubistvu”, rekao je. „Stvarno misliš da se plašim toga?”, rekoh s tužnim osmehom. „Vilumsen i njegov torpedo su nešto drugo”, nastavi Karl. „A ovo je bio jedan nedužan pandur.” „Mora da si ga ljudski gurnuo, pao je daleko od ivice.” „Baš je poleteo.” Karl je zažmurio, možda mu je sunce bilo prejako, ali je ubrzo otvorio oči. „Znao si čim sam te pozvao na servis, znao si da nije nesrećan slučaj. Ali ništa nisi pitao, zato što je tako uvek lakše, lakše je kad se pretvaraš da nešto ružno ne postoji. Kao kada je tata

noću ulazio u našu sobu i...” „Umukni!” Umuknuo je. Hitri lepet krila, izgleda da se ona ptica vratila. „Nisam želeo da znam, Karle. Želeo sam da verujem da si veći čovek od mene, da nisi sposoban za hladnokrvno ubistvo. Ali i dalje si moj brat. Sem toga, time što si ga gurnuo možda si spasao mene optužnice da sam ubio mamu i tatu.” Karl je napravio grimasu, stavio naočare za sunce i hitnuo koru pomorandže u sneg. „Everybody loves a comeback kid. Zar stvarno tako kažu, ili si sad to izmislio?” Oćutao sam i pogledao na sat. „Imaju neku frku s popisom na pumpi, zamolili su me da im pomognem. Vidimo se u sedam u Ortunu.” „Ali prespavaćeš kod nas?” „Hvala, ali moram nazad odmah posle skupštine, radim ujutru.” Iako su pravo glasa imali samo članovi ortačkog društva, skupština u Ortunu bila je najavljena kao skup otvorenog tipa. Stigao sam ranije, seo u zadnji red i odatle gledao kako se sala polako puni. Kad je počelo zasedanje, svi su bili tu. Ali dok je pre godinu i po dana pred prvu skupštinu investitora vladalo znatiželjno uzbuđenje, sada je ta napetost bila drugačija. Sumornija, mračnija. Atmosfera linča, što bi se reklo. U prvom redu Ju i Mari Os u društvu Vosa Gilberta. Nekoliko redova iza njih Stanli i Dan Krane. Greta Smit je sedela pored Simona Nergarda, sada se naginjala da mu šapne nešto na uvo. Kad li su se tako slizali? Anton Mu sa ženom. Julija i Aleks. Markus je izašao sa posla na pumpi, primetio sam i kad se zgledao s Ritom Vilumsen dva reda iza njega. Erik Nerel je sa ženom sedeo pored Kurta Ulsena, ali kada je pokušao mu se obrati, postalo je očigledno da Kurt nije raspoložen za to, a Erik je verovatno zažalio što je seo tu, ali sada je bilo kasno da se premesti. Tačno u sedam sati Karl je zauzeo mesto za govornicom. U sali je zavladao muk. Karl podiže pogled. Nije mi se svidelo ono što sam video. Sada kada je trebalo da prevaziđe sam sebe, da preokrene raspoloženje, da, poput Mojsija, razdvoji more, Karl je izgledao ozbiljno i umorno, a još nije bio ni počeo. „Dragi meštani Usa”, počeo je. Glas mu je zvučao slabašno, a pogled je ševrdao po sali, kao da traži nekog ko će ga prihvatiti, ali su svi odbili. „Mi smo brđani. Živimo na mestu gde se oduvek teško živelo,

gde smo morali sami da se snalazimo.” Pretpostavljam da to nije uobičajeni način da se započne jedna vlasnička skupština, ali sumnjam da je bilo ko od prisutnih znao šta je red među poslovnim svetom. „Zato smo, u cilju preživljavanja, morali da se rukovodimo istim onim pravilom kojem je mene i brata naučio otac. Uradi šta se mora.” Njegov pogled se ukrstio s mojim. I prestao da luta. I dalje je izgledao napaćeno, ali mu je sad na usnama zaigrao slabašan osmeh. „I to je ono što radimo. Svakog dana, svaki put. Ne zato što možemo, već zato što moramo. I svaki put kad naiđemo na teškoće, svaki put kad stado sleti u provaliju, kad se leglo smrzne ili odron prepreči put u selo, nekako ponovo pronađemo put natrag u svet. A kada reše da izmeste magistralu, kada ostanemo bez tog puta u svet, onda napravimo nov. Sagradimo hotel na vrhu planine.” Glas mu je živnuo, a leđa se jedva primetno uspravila. „A kad taj hotel izgori i sve se sruši, onda gledamo to što je propalo i očajavamo...” Podigao je kažiprst i povisio glas: „... jedan dan!” Njegov pogled me je napustio. Činilo se da je negde pronašao novo uporište, novu dobrodošlicu. „Kad nešto isplaniramo, a stvari ne krenu po planu, radimo ono što se mora. Pravimo novi plan. Stvari nisu ispale onako kako smo zamišljali. Pa šta. Hajde da smislimo nešto novo.” Ponovo je pogledao u mene. „Brđani kao što smo mi nemaju vremena za beskorisne sentimentalnosti, nemaju taj luksuz da gledaju u prošlost. Što bi naš otac rekao, kill your darlings and babies. 43 Gledajmo u budućnost, drugovi.” Usledila je duga dramska pauza. Da li me oči varaju, ili se to pokrenula glava Jua Osa? Da li je on to klimnuo? Kao da je dobio zeleno svetlo, Karl tad nastavi: „Jer mi smo svi zajedno, hteli ili ne. Poput porodice, ti, ja i svi koji su ovde došli, povezani smo sudbinom koju ne možemo izbeći. Mi brđani iz Usa propašćemo zajedno. Ili ćemo zajedno ponovo da se dignemo.” Raspoloženje se promenilo. Polako, ali za mene osetno, to više nije bila priprema za linč. Bilo je tu, nema dileme, i dalje uzdržane sumnje i još neizrečenog zahteva da im Karl odgovori na neka nezgodna pitanja, taman posla kad bi se od toga izvukao. Ali svidelo im se šta čuju, svidele su im se i reči i način na koji ih je izgovorio, na našem narečju. Tek tad shvatih da je onaj snuždeni početak bio nameran. Upamtio je šta sam mu rekao - svi vole povratnika. A tada, baš kad je izgledalo kao da će ih namamiti na udicu, Karl je

uzmakao od govornice i pokazao dlanove publici. „Ne mogu ništa da garantujem, budućnost je previše neizvesna, a moja sposobnost da je proričem nedovoljna. Jedino što mogu da garantujem jeste da je svako pojedinačno osuđen na neuspeh, poput ovčice zabludele od stada koja će se smrznuti ili biti pojedena. Ali zajedno, i jedino zajedno, imamo bar tu jednu, jedinstvenu priliku da se izvučemo iz škripca u koji smo posle požara neporecivo zapali.” Ponovo je napravio pauzu i ostao da stoji u mraku iza govornice. I nehotice sam mu se divio. Ona poslednja rečenica bila je retoričko remek-delo. Samo tom jednom rečenicom postigao je tri stvari. Prvo, pokazao se kao iskren priznavši da smo u škripcu, ali je za sve okrivio požar. Kao drugo, nadahnutim moralisanjem pozvao je na solidarnost, a istovremeno prebacio odgovornost za spašavanje situacije na sve prisutne. I treće, ispao je trezven pošto je naglasio da zidanje hotela ne može rešiti sve, ali da predstavlja jedno moguće rešenje, a usput natuknuo da je ono jedinstveno, pa time i jedino. „Ali ako to obavimo kako treba, dobićemo više od pukog izvlačenja iz škripca.” Sasvim sam siguran da mu je jedan razlog da tu dođe mnogo pre početka bio i da podesi osvetljenje. Naime, kada je ponovo pristupio govornici, vizuelni efekat je bio dorastao njegovim rečima. Onaj izmoreni, izmučeni čovek koji je prvi put izašao na binu naprasno se preobrazio u borbenog agitatora. „Naše selo Us će procvetati”, odzvanjalo je salom. „I to tako što ćemo sazidati hotel bez kompromisa, bez skupih gluposti kao što su rezbarije i drveni trolovi, zato što smatramo da se savremenim pustolovima ambijent iz norveške bajke nudi i nadomak gradova. Oni žele da dozive planinu, i to bez kompromisa. Zato ćemo sazidati hotel koji se pokorava planini, koji joj se prilagođava, koji se povinuje njenim neumoljivim pravilima. Od betona kao građe, jer beton je najbliži sastavu stena naše planine. Tako ćemo zidati ne samo zato što je pristupačnije već i zato što je beton lep.” Pogledao je izazivački u publiku, kao da ih poziva da se pobune. Ali muk je bio potpun. „Beton, ovaj beton, naš beton”, takoreći je zapevao u propovedničkom, hipnotičkom ritmu udarajući takt kažiprstom o računar na niskom stočiću ispred sebe. „On je kao mi. Jednostavan, podnosi jesenje oluje, mećave, odrone, munje i gromove, dvesta godina habanja, orkane i novogodišnje vatromete. Ukratko, ta građa je kao i

mi, ona opstaje. A pošto je kao i mi, dragi moji, onda je, vala, i lepa!” Očigledno je to bio ugovoreni znak onome ko je upravljao projektorom, jer utom je iz zvučnika grunula muzika. A na osvetljenom platnu pojavio se hotel - isti onaj hotel koji sam video na onim prvim Šenoninim nacrtima. Zelena šuma. Sunce. Potok. Razigrana deca, šetači u letnjoj odeći. A hotel više nije izgledao jalovo, već je i sam predstavljao jedno nepomično, postojano platno za život koji se oslikava oko njega, nešto što je neuništivo kao i sama planina. Ukratko, izgledao je jednako čudesno kao što ga je Karl i opisao. Primetih da Karl ne diše. Jebote, ni sam nisam disao. A onda grunuše ovacije. Karl im je dao vremena, izmuzao je sav aplauz. Naposletku se popeo na govornicu i ućutkao ih podigavši ruku. „Pošto vam se tako sviđa, kako bi bilo da aplaudirate i arhitekti? Šenon Alejn Opgard.” Šenon se popela na ivicu bine i zakoračila pod reflektor zapljusnuta novim ovacijama. Zastala je načinivši nekoliko koraka, osmehnula se, mahnula nam, radosno se nasmejala i ostala da stoji dovoljno dugo da iskaže zahvalnost zbog aplauza, ali i dovoljno kratko da ne ukrade previše pažnje od seoskog junaka. Kada se sklonila, a aplauz primirio, Karl se nakašljao i uhvatio obema rukama za govornicu. „Hvala vam, braćo, hvala. Ali tema ove skupštine nije samo spoljašnjost hotela već i projektovanje, vremenski okvir, finansije, računovodstvo i izbor za predstavnike u društvu.” Sad ih je već držao u šaci. Rekao im je da će se gradilište ponovo otvoriti za dva meseca, u aprilu, i da će trajati samo četrnaest meseci i da će okvirni troškovi porasti za nepunih dvadeset posto. Kao i da je postigao novi dogovor sa švedskom firmom koja treba da vodi hotel. Šesnaest meseci. Kroz šesnaest meseci Šenon i ja ćemo otići odatle. Šenon mi je javila da neće doći u Nutoden kao što smo se dogovorili, da će do otvaranja gradilišta u aprilu, kao nadležna za projekat, morati u potpunosti da se posveti tom poslu. Razumeo sam. Patio sam. Odbrojavao sam dane.

Sredinom marta, dok je kiša lila u Semu i nad Varodskim mostom u večernjoj tami pred mojim prozorom, neko mi je pozvonio na vrata. Bila je to ona. Kiša joj se cedila sa slepljene riđe kose. Trepnuo sam, učinilo mi se da vidim kako joj se niz belu kožu vrata sliva rđa ili krv. Imala je torbu u ruci. I mešavinu odlučnosti i očajanja u očima. „Mogu li da uđem?” Uzmaknuh da je propustim. Tek sutradan sam saznao zašto je došla. Da mi saopšti novosti. I da ponovo zatraži od mene da ubijem nekog.

62 Sunce tek što je bilo izašlo, zemlja je još bila natopljena sinoćnom kišom, a ptice su zaglušujuće cvrkutale dok smo Šenon i ja išli šumom, ruku podruku. „Selice”, rekoh. „Na jugu zemlje se ranije vraćaju.” „Zvuče mi srećno”, reče Šenon oslonivši glavu na moju mišicu. „Sigurno im je nedostajala kuća. Kako ono beše, ko je bio koja ptica?” „Tata je bio ušata ševa. Mama obična beloguza. Čiča Bernard barska strnadica. Karl je...” „Nemoj da mi kažeš! Livadska trepteljka.” „Tako je.” „A ja sam planinski zujavac. A ti si kos ogrličar.” Klimnuh. Te noći gotovo da nismo progovorili. „Da ostavimo za sutra?”, zamolila me je pošto sam joj otvorio vrata, skinuo mokar kaput i zasuo je pitanjima. „Moram malo da odspavam”, rekla je, zagrlila me oko pasa i naslonila mi se obrazom na grudi kvaseći mi majicu. „Ali prvo mi trebaš ti.” Morao sam da ustanem rano, imali smo ujutru veliku dostavu robe na stanici kojoj sam morao da prisustvujem. Ni za doručkom nije rekla zašto je došla, a ja je nisam pitao. Možda sam slutio da kad budem saznao, stvari više nikad neće biti iste. Zato je trebalo da zažmurimo i uživamo u to malo vremena, u tom kratkom slobodnom padu pre nego što tresnemo na zemlju. Rekao sam da moram ostati na pumpi bar do pauze za ručak, kad je postojala mogućnost da nađem nekog ko bi me zamenio. Ponudio sam joj da ipak pođe sa mnom, pa da se malo prošetamo posle dostave. Pristala je, pumpa je bila blizu, pa me je sačekala u kolima da primim

robu. Sad smo šetali u pravcu severa. Iza nas je bio auto-put sa Saturnovim prstenima od isključenja i uključenja, pred nama šuma u kojoj se već početkom marta pojavilo prvo zelenilo. Pronašli smo stazu koja je vodila nešto dublje u šumu. Pitao sam je da li je u Usu i dalje zima. „Na imanju je još zima”, rekla je. „A selo je imalo već dva lažna proleća.” Nasmejao sam se i poljubio je u kosu. Stigli smo do neke visoke ograde koja nam je preprečila put, pa sedosmo na stenu pored staze. „A hotel?”, upitah pogledavši na sat. „Kako ide?” „Otvaranje gradilišta je za dve nedelje, kao što je i planirano. Tako da ide dobro. Više-manje.” „Manje-više”, ispravih je. „Šta je manje dobro?” Uspravila se. „To je prva stvar zbog koje sam došla da popričamo. Naišli smo na nepredviđen problem. Inženjeri su otkrili slabost u podlozi, u samoj steni.” „Otkrili? Karl dobro zna da je stena porozna, zato imamo odrone u Hukenu i zato nikad nisu probili tunel za magistralu.” Čuo sam da zvučim iznervirano, učinilo mi se, valjda, da je potegla u Kristijansand zbog svog voljenog hotela, a ne zbog mene. „Karl nikome nije pominjao kvalitet stene”, rekla je. „Znaš da on često potisne ono što misli da može biti problematično.” „!?” Gubio sam strpljenje. „To mora da se reši, ali potrebno je još para, a Karl je rekao da ih nemamo i predložio da prećutimo, da će proći bar dvadeset godina pre nego što se zgrada malčice nakrivi. Meni je to, naravno, bilo neprihvatljivo, pa sam na svoju ruku proverila finansije da vidim možemo li izvući još neki kredit od banke. Tamo su mi rekli da im treba dodatno osiguranje, a kada sam ponudila da vidim sa Karlom i tobom da li ste spremni da stavite hipoteku na pasišta, rekli su...” Zaćutala je, progutala pljuvačku i nastavila: „Rekli su da u katastru piše kako je pokojni Vilumsen već stavio hipoteku na sva pasišta Opgarda. Kao i da se kao vlasnik vodi samo Karl Opgard nakon što je početkom jeseni otkupio tvoj deo.” Piljio sam u nju. Morao sam da se nakašljem da povratim glas. „To ne može biti tačno. Mora da je neka greška.” „I ja sam to rekla. Ištampali su mi kupoprodajni ugovor sa tvojim i Karlovim potpisom.” Pokazala mi je mobilni telefon. Ugledah svoj

potpis. Tačnije, nešto što je ličilo na moj potpis, toliko ličilo da ga je samo jedan čovek mogao tako dobro iskopirati. Isti onaj čovek koji je naučio da imitira bratovljev rukopis kada mu je ispravljao sastave. Tad se setih još nečeg. Onog što je Karl rekao torpedu u kuhinji. Vilumsen ima zalog. A torpedo mu je odgovorio: Kaže da mu taj zalog ne vredi ništa bez hotela. Vilumsen, koji je inače svima verovao na reč, Karlu nije verovao, već je tražio naša pasišta kao zalog. „Znaš li kako je tata zvao naše nesrećno imanje?”, upitah. „Ne.” „Kraljevstvo. Opgard je naše kraljevstvo, stalno je to ponavljao. Kao da ćemo Karl i ja previše olako shvatiti to da smo zemljoposednici.” Šenon oćuta. Nakašljah se. „Karl je falsifikovao moj potpis. Zna da nikad ne bih pristao da založimo Vilumsenu našu zemlju, pa je, meni iza leđa, prebacio imanje na sebe.” „I sada poseduje sve što postoji od pasišta.” „Na papiru, da. Ali ja ću ih već vratiti nekako.” „Misliš? Zar nije imao vremena da diskretno prebaci polovinu na tebe pošto je Vilumsen poništio dug? Zašto onda to nije uradio?” „Valjda nije stigao.” „Roju, osvesti se. Zar ja poznajem tvog brata bolje nego ti? Dokle god se ta zemlja vodi na njega, ona je njegova. Pričamo o čoveku koji je prevario ortake i prijatelje u Kanadi i pobegao. Kad sam letos bila u Torontu, saznala sam više pojedinosti o tome šta se tada desilo. Pričala sam sa jednim njegovim ortakom koji je i moj prijatelj. Rekao mi je kako mu je Karl pretio da će ga ubiti zato što je hteo da upozori investitore na velike gubitke u projektu i da spreči još veće.” „Karl ume da laje.” „Došao je kod tog našeg prijatelja kad je bio sam kod kuće. Roju, Karl je uperio pištolj u njega. Rekao je da će ga ubiti i pobiti mu porodicu ako ne bude ćutao.” „Uspaničio se.” „A šta misliš posle ovoga?” „Karl ne krade od mene, Šenon, ja sam mu brat.” Postadoh svestan da me drži za mišicu, došlo mi je da otresem njenu ruku, ali nisam. „I ne bi nikog ubio”, rekoh osećajući da me glas izdaje. „Ne tako, i ne zbog para.” „Možda i ne bi”, rekla je. „Zbog para.” „Šta ti to znači?”

„Neće me pustiti da odem. Sad više neće.” „Sad? A koja je razlika između nekad i sad?” Pogledala me je u oči. Nešto krenu u šumi iza nas. Onda me je zagrlila. „Volela bih da nikad nisam upoznala Karla”, šapnula mi je na uvo. „Ali onda ne bih upoznala ni tebe, pa sad više nisam sigurna. Ali potrebno nam je čudo. Potreban nam je prst božji, Roju.” Spustila mi je bradu na rame tako da smo gledali na suprotne strane, ona kroz ogradu u tamnu šumu, ja ka novom danu i auto-putu koji je vodio odatle, daleko, negde drugde. Nešto ponovo krenu, prekri nas nekakva senka, a ptičji koncert se naglo prekinuo, kao na znak dirigentove palice. „Roju...”, prošaputa Šenon. Podigla je bradu s mog ramena. Pogledah je. Gledala je naviše jednog oka razrogačenog, drugog skoro sasvim zatvorenog. Okrenuo sam se i kroz ogradu ugledao četiri noge. Ispratio sam ih pogledom naviše. I još naviše. Konačno sam ugledao trup i iznad njega vrat koji se uzdizao ka nebu, paralelno s drvećem. Bilo je to čudo. Žirafa. Žvaćući, pogledala nas je nezainteresovano. Imala je trepavice kao Malkolm Makdauel u Paklenoj pomorandži. „Zaboravio sam da ti kažem da je ovde zoološki, vrt”, rekoh. „Da.” Šenon je posmatrala kako žirafa uvlači usnama i jezikom u usta jednu golu grančicu, a senke su joj igrale na licu. „Zaboravili su da nam kažu da je ovo zoološki vrt.” Posle šetnje smo se Šenon i ja vratili na benzinsku stanicu. Ponudio sam joj da uzme volvo, pa bih je pozvao da me pokupi kad budem završio. Imao sam neka računovodstvena posla, ali mi je bilo teško da se usredsredim na to. Karl me je izdao. Prevario me je, ukrao mi dedovinu, prodao je onome ko je ponudio najviše. Svesno me je gurnuo u ubistvo, pustio me je da ubijem Vilumsena samo da bih spasao Karlovu guzicu. Kao i uvek. A pritom nije ni pomenuo da me je obmanuo. Da, obmanuo je mene! Tresao sam se od besa, nije prestajalo. Na kraju sam otišao u klozet i povratio. Posle sam seo na šolju i zaplakao nadajući se da me niko ne čuje. Šta da radim, jebote?

Tad ugledah poster na zidu. Okačio sam isti onaj natpis koji je visio i u klozetu za zaposlene u Usu. URADI ŠTA SE MORA. SVE ZAVISI OD TEBE. URADI TO ODMAH. Mislim da sam već tada odlučio. Prilično sam siguran da je to bilo već tada. Doduše, moglo je to biti i kasnije, te večeri. Kada mi je saopštila i onu drugu stvar zbog koje je potegla u Kristijansand.

63 Sedeo sam ćutke za stolom koji smo preneli iz kuhinje u dnevnu sobu. Bila je u tržnom centru i spremila ku-ku, za šta mi je objasnila da je nacionalno jelo Barbadosa, a sastojalo se od kukuruznog brašna, banane, paradajza, luka i paprike. Iako je morala da zameni leteću ribu bakalarom, bila je zadovoljna što je uspela da kupi bamije i plod hlebnog drveta. „Šta ne valja?”, upita Šenon. Odmahnuh glavom. „Sve izgleda super.” „Konačno malo veći izbor u prodavnicama”, požurila je da kaže. „Imate najviši standard u svetu, ali jedete kao siromasi.” „Istina”, rekoh. „A mislim da i jedete tako brzo zato što niste navikli da hrana može biti ukusna.” „Istina.” Sipao sam nam u čaše belo vino koje mi je Pija Sise poslala pre dve nedelje, kada je postalo izvesno da će naša stanica biti treća na listi. Spustio sam bocu na sto, ali vino nisam ni pipnuo. „Još misliš na Karla”, rekla je. „Da”, rekoh. „Pitaš se kako je mogao tako da se ogreši o tebe?” Odmahnuh glavom. „Pitam se kako sam ja mogao ovako da se ogrešim o njega.” Uzdahnula je. „Roju, ne možeš birati u koga ćeš da se zaljubiš. Rekao si mi da se vi brđani zaljubljujete u one u koje vam je najpraktičnije da se zaljubite, ali sad vidiš da ipak nije tako.” „Možda i nije”, rekoh. „Ali možda i nije sasvim slučajno.” „Kako to?” „Stanli mi je pričao o nekom već Francuzu koji misli da želimo ono što želi i neko drugi. Da ga samo imitiramo.” „Mimetička želja”, reče Šenon. „Rene Žerar.”

„E, taj.” „Žerar smatra da je to da čovek sledi svoje srce i unutrašnje želje puka romantična iluzija, pošto, osim pokrivanja najosnovnijih potreba, mi i nemamo nikakve sopstvene unutrašnje želje. Želimo ono što vidimo da drugi oko nas žele. Kao što pas koga uopšte nije zanimala gumena koska odjednom mora imati gumenu kosku kad vidi da je imaju drugi psi.” Klimnuh. „I zbog toga želiš svoju benzinsku pumpu kad vidiš da i drugi hoće da je kupe.” „A arhitekte moraju pobediti na konkursu ako se na njemu nadmeću najbolji.” „A ružni, glupi brat mora imati ženu sposobnog i lepog brata.” Šenon je mrljavila hranu pred sobom. „Znači li to da tvoja osećanja imaju samo veze sa Karlom?” „Ne”, rekoh. „Ne znam šta znači, jer ne znam ništa. Možda smo i sami sebi jednako zagonetni kao i drugima.” Šenon dotaknu čašu vrhovima prstiju. „Zar nije žalosno ako smo u stanju da volimo jedino ono što i drugi mogu voleti?” „Čiča Bernard je govorio da je mnogo toga žalosno ako se dovoljno dugo zagledaš u to”, rekoh. „Da treba biti šlep na jedno oko.” „Možda.” „A da pokušamo da budemo slepi?”, rekoh. „Bar na jednu noć?” „Da”, rekla je usiljeno se osmehnuvši. Podigoh čašu. I ona je. „Volim te”, prošaputah. Osmeh joj se razvukao, a oči zacaklile kao Budalsko jezero po vedrom letnjem danu i na trenutak sam uspeo da zaboravim sve drugo nadajući se da ćemo imati bar još tu noć, a posle nek padne i atomska bomba. Zapravo sam želeo da padne atomska bomba. Naime, već tada - bar mi se čini da je to bilo već tada - odluka je bila pala. I atomska bomba mi je bila draža od nje. Kad sam spustio čašu, shvatih da Šenon nije otpila iz svoje, već je ustala. Nagnula se preko stola i dunula u sveće. „Ponestaje nam vremena”, rekla je. „Neću da ga trošim ni na šta osim da ležim gola uz tebe.” Bilo je osam minuta do četiri sata ujutru kada se Šenon ponovo srušila preko mene. Njen znoj se izmešao s mojim, izmešali su nam se ukusi i mirisi. Podigao sam glavu da pogledam sat na noćnom stočiću.