„Imamo još tri sata”, reče Šenon. Bacio sam jastuk i napipao kutijicu s duvanom pored sata. „Volim te”, rekla je. Rekla bi to svaki put kada se probudi, pre nego što bismo ponovo vodili ljubav. I pre nego što bi ponovo zaspala. „Volim te, moj planinski zujavcu”, rekoh njenom intonacijom, kao da dubinu tih reči oboje dovoljno poznajemo da ne moramo izgovarati emotivno, smisleno i ubeđeno, dovoljno je bilo da ih mantramo kao naučenu molitvu. „Plakao sam danas”, rekoh ubacivši kesicu pod usnu. „To ti se verovatno ne dešava često”, reče Šenon. „Ne.” „Zbog čega si plakao?” „Znaš. Zbog svega.” „Da, ali šta ti je poteralo suze?” Razmislih. „Plakao sam zbog onog što sam danas izgubio.” „Dedovinu”, rekla je. Kratko se nasmejah. „Ne, ne zbog imanja.” „Mene”, rekla je. „Tebe nikad nisam ni imao”, rekoh. „Plakao sam zbog Karla. Danas sam izgubio svog malog batu.” „Naravno”, prošaputa Šenon. „Izvini, izvini što sam tako glupa.” Onda mi je spustila ruku na grudi, ali osetio sam da je taj dodir drugačiji od onih tobož bezazlenih koji su zapravo otpočinjali novu predigru. Obuzela me je nekakva slutnja kad mi je tu spustila ruku. Činilo mi se da pokušava da mi uhvati srce. Ili ne, da ga napipa. Da napipa otkucaje, da oseti kako će ono reagovati kada mi bude rekla to što ima da kaže. „Jutros sam ti rekla da je ono o hotelu samo jedna od dve stvari koje sam došla da ti kažem.” Udahnula je, a ja već nisam disao. „Trudna sam”, rekla je. I dalje nisam disao. „Sa tobom. Iz Nutodena.” Iako je tih šest reči sadržalo odgovore na sva moja eventualna pitanja, u glavi mi se sručila lavina misli, a sve su se završavale upitnikom. „Endometrioza...”, počeh. „Otežava začeće, ali je ono i dalje moguće”, rekla je. „Prvo sam kupila test i nisam mu poverovala, ali sam posle bila kod lekara i
potvrđeno je.” Ponovo sam disao. I zurio u tavanicu. Šenon se privila uz mene. „Prvo sam mislila da prekinem trudnoću, ali ne mogu, ne želim. Možda je to bio jedini put da su se planete postavile tako da ovo telo zatrudni. Ali volim te, i dete je tvoje koliko je i moje. Šta ti želiš?” Ležao sam ćutke, disao u mraku i pitao se da li je moje srce dalo njenoj šaci željeni odgovor. „Hoću da dobiješ to što želiš”, rekoh. „Plašiš li se?”, pitala je. „Da.” „Raduješ li se?” Razmislih. „Da.” Čuo sam po njenom disanju da će zaplakati. „Ali sigurno si zbunjen i pitaš se šta ćemo sad”, rekla je brzo, glas joj je podrhtavao na ivici da je izda. „A ja ne znam šta da ti kažem, Roju. Moram da ostanem u Usu dok hotel ne bude završen. Možda misliš da je ovo dete važnije od jedne zgrade, ali.. „Pst.” Dotakao sam njene mekane usne kažiprstom. „Znam. I grešiš. Nisam zbunjen, znam tačno šta moram da uradim.” Izgledalo je kao da joj se beonjača pali i gasi dok je treptala u mraku. URADI ŠTA SE MORA, pomislih. SVE ZAVISI OD TEBE. URADI TO ODMAH. Ne znam, dakle, sasvim pouzdano da li je ta odluka pala još onda u klozetu za zaposlene ili tu u krevetu, pored Šenon, kada mi je rekla da nosi moje dete. Možda i nije tako važno, možda je to bilo, što bi se reklo, akademsko pitanje. Kako bilo, tada sam se nagnuo i šapnuo joj na uvo šta mora da se uradi. Klimnula je. Ostatak noći sam probdeo. Otvaranje gradilišta bilo je zakazano za četrnaest dana od tada, u kuhinji sam zalepio pozivnicu koja je reklamirala i Rodovu žurku posle toga u Ortunu. Već sam odbrojavao sate. I patio. Velika crna limuzina se pokrenula. Kotrljala se polako, nekako mrzovoljno, šljunak je krčkao pod gumama. Na vrhu peraja koja su
štrcala iz auta upalile su se dve tanke vertikalne lampice. Kadilak devil. Sunce je bilo zašlo, ali iza okuke je planina bila obrubljena narandžastom svetlošću. I dvesta metara dubok rascep u planini, nalik na delo džinovske sekire. „Roju, ti i ja imamo samo jedan drugog.” Obično je Karl to govorio. „Svi drugi koje mislimo da volimo ili da nas vole, to su fatamorgane u pustinji. A ti i ja, mi smo jedno. Mi smo braća. Dva brata u pustinji. Ako jedan krepa, krepaće i drugi.” Da. Smrt nas neće razdvojiti, već će nas ujediniti. Limuzina se sad kretala sve brže. Na putu ka paklu u koji odlazimo svi mi što smo rođeni da ubijamo.
64 Novo otvaranje gradilišta bilo je zakazano tek za sedam sati uveče. Ipak, krenuo sam iz Kristijansanda već u praskozorje i jutarnje sunce je blistalo na tabli kada sam stigao u Us. Izuzev sivih i prljavih ostataka bedema uz put, snega više nije bilo. Led na Budalskom jezeru se raspadao i tu i tamo sam video bare po njemu. Karla sam pozvao nekoliko dana unapred da mu javim da dolazim, ali da ću imati posla na pumpi sve do pred otvaranje, pošto su na stanicu u Usu stigli kontrolori da pogledaju računovodstvene knjige iz proteklih pet godina. Bila je to rutinska provera, slagao sam, samo je trebalo da im objasnim brojke iz vremena dok sam ja vodio stanicu. Nisam znao koliko će to potrajati, par sati ili dva dana, ali ako bude potrebno, nameravao sam i da spavam u servisu. Karl je to prihvatio, on i Šenon su ionako imali posla oko pripreme ceremonije za otvaranje gradilišta i propratne igranke u Ortunu. „Ali hteo sam da popričam s tobom o nečemu”, rekao je. „Mogu da siđem do pumpe ako ti je tako lakše.” „Javiću ti ako budem imao vremena da skoknemo na pivo u Slobodnom padu”, odgovorio sam mu. „Kafu”, rekao je. „Skroz sam prestao da pijem. Moja novogodišnja odluka bila je da postanem smarač, a Šenon kaže da mi to ide odlično.” Zvučao je raspoloženo. Smejao se i šalio. Kao čovek koji je ono najgore ostavio za sobom. Za razliku od mene. Parkirao sam se ispred servisa i pogledao ka Opgardu. Kosi zraci jutarnjeg sunca bojili su planinu u zlatno. Osunčane stene bile su suve, ali je u hladovini još bilo snega. Kad sam stigao na benzinsku stanicu, primetih đubre oko pumpi. I zaista, unutra za kasom ugledah Egila. Usluživao je kupca čija
pogrbljena leđa nisam u prvi mah prepoznao. A bio je to Mu. Limar. Zastadoh na vratima. Egil me još nije ugledao. Protegnuo se ka polici iza sebe. Polici na kojoj su stajale pilule za dan posle. Prestao sam da dišem. „Još nešto?”, upita Egil spustivši kutijicu ispred Mua. „Ništa više, hvala.” Mu je platio, okrenuo se i pošao mi u susret. Piljio sam u kutijicu koju je nosio u ruci. Paracetamol. „Roj Opgard”, rekao je. Zastao je ispred mene i široko se osmehnuo. „Neka ti je Bog u pomoći.” Nisam znao šta da kažem. Motrio sam na ruku kojom je stavio tablete protiv bolova u džep mantila, ali znam da prepoznam držanje onih koji nameravaju da mi naude, a Mu nije imao takvo držanje. Prži poriv kada mi je stegnuo ruku bio je da je privučem k sebi, ali nešto me je sprečilo, možda njegov opušten stav i sumanut ali pitom sjaj u očima. Nekako nežno, sklopio je obe šake preko moje. „Zahvaljujući tebi, Roju Opgarde, vratio sam se u stado.” „Stvarno?”, rekoh samo. „Bio sam đavolji zatočenik, ali ti si me oslobodio. Mene i moju porodicu. Batinama si isterao đavola iz mene, Roju Opgarde.” Okrenuo sam se da ga ispratim pogledom. Čiča Bernard me je učio da ponekad, kad ne možeš da nađeš rešenje za neki mehanički problem, treba da dohvatiš čekić i tresneš iz sve snage, pa će se stvar rešiti. Samo ponekad. Biće da je ovo bio jedan od tih slučajeva. Mu je seo u Nisanov pikap datsun i odvezao se odatle. „Šefe”, reče Egil iza mene. „Zar si nam se vratio?” „Kao što vidiš”, rekoh okrećući se ka njemu. „Da li nam i dalje nestaju kobasice?” Trebala mu je sekunda da shvati da se možda samo šalim, pa se nesigurno nasmejao. Kad sam ušao u servis, otvorio sam torbu koju sam doneo iz Kristijansanda. Unutra se nalazilo nekoliko auto-delova koje sam čitavih nedelju dana tražio po raznim otpadima i starim gvožđima, uglavnom u slabo naseljenim selima zapadno od grada gde se već punih sto godina klanjaju svemu što je američko - a naročito njihovim automobilima - bar u istoj meri u kojoj se i mole Hristu po svojim crkvama. „Ti delovi su ti defektni”, rekao je vlasnik poslednjeg otpada koji
sam posetio kad je video natrula creva za kočnice i rascvetalu žicu za gas koje sam odšrafio sa dve njegove olupine, jednog ševroleta el kamino i jednog kadilaka eldorado. Iza njega je visila drečava slika dugokosog tipa sa pastirskim štapom i gomilom ovaca oko sebe. „To valjda znači da neće biti skupi”, rekoh. Začkiljio je na jedno oko i izrekao cenu, a ja sam shvatio da Vilumseni ovog sveta ne žive samo u Usu. Tešeći se da će najveći deo toga otići na dobrotvorni prilog crkvi, pružio sam mu stotke i potvrdio da mi ne treba račun. Sad sam izvadio žicu za gas i proučio je. Iako nije bila sa kadilaka devil, bila je gotovo identična, pa je sigurno odgovarala. Stvarno je bila defektna, toliko rascvetala da će, ako se tako bude montirala, zapeti čim neko bude stisnuo gas i neće se vratiti u položaj kad vozač bude opustio papučicu. Kola će samo nastaviti da ubrzavaju. Možda bi neki auto-mehaničar u tom trenutku shvatio šta mu se dešava, a ako je uz to i hladnokrvan i brz, isključio bi motor ili prebacio menjač u ler. Ali Karl nije bio ni mehaničar niti hladnokrvan. On bi samo pokušao da zakoči, ako bi i toliko stigao. Izvadio sam natrula, izbušena creva za kočnice. Dešavalo se da skidam takve sa automobila, ali nikad ih dotad nisam montirao na njih. Spustio sam creva pored žice za gas. Svaki mehaničar koji bi naknadno pregledao olupinu rekao bi policiji da delovi nisu sabotirani, već da su bili prirodno dotrajali, a da je žici za gas verovatno ušla voda u omotač. Ubacio sam u torbu šta mi je trebalo od alata, zakopčao je i neko vreme samo teško disao, činilo mi se da mi grudni koš gnječi pluća. Pogledah na sat. 10.15. Imao sam vremena. Šenon mi je rekla da Karl u dva sata ima sastanak sa odborom za proslavu na gradilištu, a da posle toga njih dvoje treba da siđu u Ortun kako bi se pobrinuli oko dekoracije. To je trebalo da potraje bar dva sata, verovatnije tri, što mi je odgovaralo, procenio sam da mi za zamenu delova treba najviše sat vremena. A pošto na stanici nije bilo nikakvih računovodstvenih kontrolora, imao sam vremena. Napretek. Otišao sam u sobičak i seo na krevet. Dotaknuo dušek na kojem smo Šenon i ja ležali. Pogledao tablicu sa Barbadosa na zidu iznad čajne kuhinje. Malo sam čitao, na ostrvu ima preko sto hiljada vozila, što je neočekivano mnogo za tako malobrojno stanovništvo. A i životni
standard im je visok, treći najviši u Severnoj Americi, imaju para da troše. I svi govore engleski. Tamo se sigurno može otvoriti benzinska pumpa - ili servis. Zažmurio sam i premotao vreme dve godine unapred. Zamišljao sam sebe i Šenon na plaži, sa detetom od godinu i po dana pod suncobranom. Sve troje bledi, Šenon i ja sa cevanicama pregorelim na suncu. Redlezi. Onda sam premotao unatrag, na samo četrnaest meseci u budućnost. Koferi spremno čekaju u predsoblju. Iz spavaće sobe se čuje plač bebe i Šenonin umirujući glas. Ostale su samo još neke stvarčice. Da se isključe voda i struja. Da se zakucaju kapci na prozore, da se obave te poslednje sitnice pre nego što krenemo. Poslednje sitnice. Ponovo pogledah na sat. Više to nije bilo važno, ali nisam voleo da ostavljam te poslednje sitnice, smetalo mi je kad ima đubreta oko pumpi. A trebalo je da se manem toga, imao sam i ona druga posla. Keep your eyes on the prize 44 što bi tata rekao. Poslednje sitnice. U jedanaest sati sam ustao i izašao. „Roju!” Stanli ustade za malim pisaćem stolom u ordinaciji. Prišao je da me zagrli. „Jesi li dugo čekao?”, upitao je klimnuvši ka čekaonici. „Samo dvadeset minuta”, rekoh. „Sestra me je ubacila na kratke konsultacije, neću te zadržavati.” „Sedi. Je li sve u redu? Kako prst?” „Sve je dobro, samo sam hteo nešto da te pitam.” „Reci.” „Sećaš li se za doček, kad sam ja pošao na trg, da li je i Dan Krane otišao u to vreme? I da li je bio kolima? I da li je možda stigao na trg tek kasnije?” Stanli odmahnu glavom. „A Kurt Ulsen?” „Zašto me to pitaš, Roju?” „Objasniću ti posle.” „Dobro. Ne, ni jedan ni drugi nisu otišli. Nikome se nije izlazilo na onu vetruštinu, lepše nam je bilo da ćaskamo unutra. Sve dok nismo čuli vatrogasna kola.”
Klimnuh polako. Toliko o tome. „Pre ponoći ste otišli samo ti, Simon i Greta.” „Ali niko od nas nije bio kolima.” „Greta je došla kolima. Bila je obećala roditeljima da će dočekati ponoć s njima, tako mi je rekla.” „Aha. A šta ona vozi?” Stanli se nasmejao. „Roju, pa valjda me poznaješ, ne razumem se uopšte u marke automobila. Znam samo da su neka nova kola i da su crvena. Ne, čekaj, znam i da je audi.” Klimnuh sasvim polako. Pred očima mi je bio crveni audi A1 koji je u novogodišnjoj noći skrenuo ka Nergardu. Na tom putu su samo oni, mi - i gradilište. „Kad smo kod novosti”, tad uzviknu Stanli. „Zaboravio sam da ti čestitam!” „Da mi čestitaš?” Odmah pomislih na uspeh benzinske stanice, ali o tome su znali samo dobro upućeni. „Pa postaćeš stric”, rekao je. Prošlo je par sekundi, a onda se Stanli nasmejao još glasnije. „Vidi se da ste braća. Karl je reagovao isto kao i ti, prebledeo kao krpa.” Nisam znao da li sam prebledeo, ali mi se činilo da mi srce više ne kuca. Onda sam se sabrao. „Šenon je bila na pregledu kod tebe?” „A kod koga bi pa bila?”, reče Stanli zamahnuvši rukama. „Dakle, ti si rekao Karlu da će postati otac?” Stanli se namrštio. „Ne, pretpostavio sam da će mu Šenon reći. A onda sam ga sreo u prodavnici i tada sam mu čestitao i skrenuo mu pažnju na neke stvari na koje treba da pripaze kako trudnoća bude odmicala. A on je prebledeo isto kao i ti sada. To je sasvim razumljivo, kad te neko podseti na to da ćeš postati otac, onda te verovatno preplavi strah od odgovornosti. Nisam znao da se to dešava i stričevima, ali biće da je tako.” Ponovo se nasmejao. „Da li si rekao nekome osim Karlu i meni?”, upitah. „Ne, taman posla, to su poverljive informacije.” Naglo je zaćutao. Dotakao se trima prstima za koren kose. „Au, pa ti možda nisi znao da je Šenon trudna? Samo sam pretpostavio... pošto ste ti i Karl tako bliski.” „Možda kriju dok ne budu sigurni da će biti sve u redu”, rekoh. „Zbog Šenoninih prethodnih pokušaja da ostane u drugom stanju...” „Jao, baš sam ispao neprofesionalan”, reče Stanli. Izgledalo je kao da
iskreno očajava. „Nemoj se opterećivati”, rekoh ustajući. „Ako ti ne budeš nikome rekao, neću ni ja.” Izašao sam iz ordinacije pre nego što se Stanli setio da treba da mu objasnim zašto sam se raspitivao o dočeku. Izašao sam iz klinike. Seo u volvo. Zagledao se kroz šoferšajbnu. Karl je, dakle, saznao da je Šenon trudna. Saznao je a da njoj nije to pomenuo. A ni meni. Da li je to značilo da je shvatio da nije on otac? Da je shvatio šta se dešava? Da smo Šenon i ja protiv njega. Dohvatio sam telefon. I oklevao. Šenon i ja smo sve isplanirali do tančina, između ostalog i kako se ne bismo čuli češće nego što je normalno za jednog devera i snajku. Iz Istinitih zločina sam naučio da policija odmah proverava s kim su osobe najbliže žrtvi i drugi osumnjičeni bili u telefonskom kontaktu uoči ubistva. Prelomio sam i pozvao. „Da?”, reče glas. „Hajde sad”, rekoh. „Imam sat vremena slobodno.” „Važi”, reče Karl. „Slobodan pad, za dvadeset minuta.”
65 U Slobodnom padu sedela je redovna prepodnevna klijentela; ljubitelji konjskih trka i verni korisnici našeg sistema socijalne zaštite. „Pivo”, rekoh Eriku Nerelu. Pogledao me je ledeno. Imao sam ga na spisku osumnjičenih za paljenje hotela, ali tog dana mi se spisak već sveo na jednu stavku. Dok sam išao prema slobodnom stolu u izlogu, ugledah za drugim samog Dana Kranea sa pivom. Dan je zurio u prazno. Izgledao je - kako bih rekao - pomalo zapušteno. Ostavio sam ga na miru računajući da će mi uzvratiti istom merom. Stigao sam do pola velikog piva kada je u lokal ušetao Karl. Zagrlio me je bratski i uzeo kafu prošavši kroz isti ledeni tretman za šankom. Videh da ga je Dan Krane spazio. Iskapio je pivo i demonstrativno izmarširao iz Slobodnog pada. „Da, video sam Dana”, reče Karl pre nego što sam i stigao da ga pitam. Seo je za sto. „Izgleda da više ne živi kod Osovih.” Klimnuh polako. „Inače?” „Eto...” Karl srknu kafu. „Napet sam zbog svega ovoga večeras, naravno. A kod kuće Šenon sve više vodi glavnu reč. Danas je rešila da mi uzme kadilak sve do polaska, pa sam došao njenim vozilom.” Klimnuo je ka subaruu na parkingu. „Pa dobro, najvažnije je da na otvaranje dođeš u punom sjaju”, rekoh. „Naravno, naravno”, rekao je i ponovo srknuo kafu. Oklevao je, činilo se da strepi od nečeg. Dva brata u kafani strepe od nečeg. Kao što su u krevetu na sprat strepeli od škripe vrata. „Mislim da znam ko je zapalio hotel”, rekoh. Karl podiže pogled. „Stvarno?” Nisam video razlog da odugovlačim, pa mu odmah rekoh: „Greta Smit.”
Karl prasnu u smeh. „Roju, Greta jeste malo opičena, ali nije toliko luda. A i smirila se. Prija joj to što je sa Simonom.” Pogledah ga. „Sa Simonom? Sa Simonom Nergardom?” „Zar nisi znao?” Karl se neveselo nasmejao. „Priča se da ju je odvezao kući za Novu godinu i da je prespavala kod njega. A otad su nerazdvojni.” Mozak mi je obrađivao to saznanje što je bolje mogao. Da li je Greta zapalila hotel u dosluhu sa Simonom? Razmislio sam kako mi to zvuči. Zvučalo je neubedljivo. S druge strane, i sâm sam sebi bio neubedljiv u poslednje vreme. Ali nisam morao da raspravljam sa Karlom o tome - zar je sada uopšte bilo važno ko je to uradio? Nakašljah se. „Hteo si da pričamo o nečemu.” Karl pogleda u šolju i klimnu. Zatim je podigao pogled da proveri sede li preostalih šestoro gostiju dovoljno daleko da ne čuju, pa se nagnuo prema meni i rekao u pola glasa: „Šenon je trudna.” „Au jebote!” Osmehnuo sam se, trudio sam se da ne preteram s oduševljenjem. „Pa čestitam, bato!” „Nemoj.” Karl odmahnu glavom. „Zašto?”, upitah. „Je l’ nešto nije u redu?” Njegovo odmahivanje glavom pređe u klimanje. „Sa bebom?”, upitah osetivši da me, iako sam se folirao, spopada mučnina pri samoj pomisli da nešto može faliti njenom detetu, našem detetu. Karlova glava se vratila odmahivanju. „Pa šta onda?”, upitah. „Nisam ja...” „Šta?” Glava mu se konačno zaustavila. Pogledao me je pogledom poraženog čoveka. „Nisi ti otac?”, upitah. Klimnuo je. „Kako...” „Šenon i ja nismo imali seks otkako se vratila iz Toronta. Nije mi dozvoljavala da joj priđem. Osim toga, nije mi ona rekla da je trudna, već Stanli. Šenon čak i ne zna da ja znam.” „Au, jebem ti”, rekoh. „Da, jebem ti.” Njegov teški pogled me nije puštao. „A znaš šta, Roju?” Čekao je, ali ja mu nisam odgovorio.
„Mislim da znam i s kim.” Progutah pljuvačku. „Stvarno?” „Da, vidiš, početkom jeseni je Šenon naprasno morala da ide za Nutoden. Da ugovara neki arhitektonski posao, tako mi je rekla. Kad se vratila, danima nije bila sva svoja. Nije jela, nije spavala. Mislio sam da se razočarala zato što joj je taj posao očigledno propao. Kada sam saznao od Stanlija da je trudna, pitao sam se kako je uopšte uspela da se nađe s nekim drugim, kad ovde sedimo jedno drugome na glavi. A onda sam taj njen odlazak u Nutoden sagledao u drugačijem svetlu. Šenon mi sve priča, a i ono što ne ispriča, lako pročitam. Ipak, tu je bilo nečeg neuhvatljivog, nečeg što je krila. Činilo mi se da je grize savest zbog nečega. A kad sam vratio film, shvatio sam da je sve počelo posle tog noćenja u Nutodenu. Odjednom je počela svaki čas da ide za Nutoden, kao, u nabavku. Razumeš?” Morao sam da se nakašljem kako bih povratio glas. „Mislim da razumem.” „I onda sam je jednom kao uzgred pitao gde je prenoćila kad je bila u Nutodenu, a ona mi je rekla: u hotelu Bratrejn. Pozvao sam taj hotel da proverim. Recepcioner mi je rekao da je Šenon Alejn Opgard stvarno tu noćila 3. septembra, ali kad sam ga pitao s kim, rekao je da je iznajmila sobu samo za sebe.” „I to ti je tek tako ispričao?” „Možda sam se slučajno predstavio kao Kurt Ulsen iz policijske stanice u Usu.” „Au”, rekoh osetivši da mi znoj natapa košulju na leđima. „Zamolio sam ga da mi brzo pročita spisak gostiju za taj datum. I onda sam čuo jedno zanimljivo ime, Roju.” Usta su mi se osušila. Jebote, šta se onda desilo? Da li se Ralf setio da sam bio tu, pa mu je rekao i moje ime? Ne, čekaj, sad se sećam, rekao je da mi je rezervisao sobu čim me je ugledao kako ulazim, mislio je da ću odsesti tu. Da li je sačuvao rubriku s mojim imenom i posle zaboravio da me obriše kad sam mu rekao da neću sobu? „Zanimljivo i dobro poznato ime”, reče Karl. Pripremio sam se za udarac. „Denis Kvori.” Izbečih se. „Šta?” „Onaj glumac. I režiser. Amerikanac kog smo videli kod tebe na pumpi. On je odseo u hotelu u Nutodenu.” Tek kad sam ponovo udahnuo, shvatih da dotad nisam disao. „Pa
šta?” „Kako pa šta? Šenon mu je tražila autogram na pumpi, zar se ne sećaš?” „Sećam se, ali...” „Kad smo posle seli u kola, Šenon mi je pokazala tu cedulju. Smejala se zato što je uz potpis dodao svoj mejl i broj telefona. Rekao je da će u narednom periodu boraviti u Norveškoj, jer...” - Karl načini navodnike prstima - „’snima film’. Posle nisam razmišljao o tome, a mislim da nije ni ona. Sve do onog sa Mari...” „Misliš li da te je prevarila s njim da ti se osveti?” „Zar to nije očigledno?” Slegnuh ramenima. „A šta ako ga voli?” Karl me pogleda. „Šenon ne voli nikoga. Ona voli samo svoj hotel. Kako bih je odalamio.” „A to si i radio.” To mi je naprosto izletelo. Karl tresnu pesnicom o sto, oči su mu izgledale kao da će iskočiti iz lobanje. „Zar ti je kučka to rekla?” „Pst”, rekoh grabeći čašu piva kao da je pojas za spašavanje. U lokalu je vladao muk, svi su gledali u nas. Karl i ja smo poćutali dok se razgovori nisu nastavili, a Erik Nerel ponovo udubio u svoj telefon. „Video sam da ima modrice kad sam bio ovde za Božić”, rekoh prigušenim glasom. „Jednom, kad je izašla iz kupatila.” Video sam da Karlov mozak već sprema neki izgovor. Zašto mi je, jebote, izletelo tako nešto sada kad je najvažnije bilo da pridobijem njegovo poverenje? „Karle, ovaj...” „Ma u redu je”, rekao je promaklo. „U pravu si. Desilo se to nekoliko puta pošto se vratila iz Toronta.” Udahnuo je tako duboko da sam video kako mu se podiže grudni koš. „Nervirao sam se oko hotela, a ona mi je i dalje zvocala zbog onoga sa Mari. Posle koje čašice dešavalo se... dešavalo se da mi pukne film. Ali nije otkako sam prestao da pijem. Hvala ti, Roju.” „Hvala?” „Hvala ti što si to rekao naglas. Dugo sam priželjkivao da ti se poverim. Plašio sam se da ne postanem kao tata. Znaš već, kad počneš da radiš nešto što ne želiš, a posle više ne možeš da prestaneš. Ali prestao sam. Promenio sam se.” „Vratio si se stadu”, rekoh. „A?”
„Jesi li siguran da si se promenio?”, upitah. „Potpisujem ti.” „To ti je fah.” Samo me je pogledao kao da sam napravio nekakvu glupu igru rečima koju nije razumeo. A ni sam nisam razumeo zašto ispaljujem takve stvari. „Svejedno”, rekao je prešavši rukom preko lice. „Morao sam nekome da kažem to za dete. A taj neko si uvek ti, žalim slučaj.” „Taman posla”, rekao sam, pa okrenuo nož sebi u srcu: „Ja sam ti brat.” „Da, ti si neko ko je uvek tu kad mi treba. Jebote, koliko mi je drago što imam bar tebe.” Spustio je šaku preko moje. Bila je veća, nežnija i toplija od moje, ledene. „Uvek”, rekoh promuklo. Pogledao je na sat. „Moraću posle da rešavam to sa Šenon”, rekao je ustajući. „A ovo da ja nisam otac neka ostane među nama, može?” „Naravno”, rekao sam i zamalo, bolesnik, prasnuo u smeh. „Otvaranje gradilišta. Pokazaćemo im, Roju.” Stegnuo je usne u borbeni izraz lica i pokazao mi pesnicu. „Opgardi će pobediti.” Osmehnuo sam se i podigao čašu da mu pokažem kako ću ostati da popijem pivo do kraja. Posmatrao sam ga kako žurno odlazi. Kroz izlog sam video kad je seo u Subaru. Šenon je udesila da kadilak preko dana bude kod nje. Ali uveče će se Karl odvesti u njemu na gradilište. Tačnije, poći će onuda. Samo jedno stop-svetlo se upalilo kada je subaru zastao da propusti šleper pre nego što se uključio na magistralu. Poručih još jedno pivo. Polako sam pio i razmišljao. Razmišljao sam o Šenon. O onome što nas pokreće kao ljude. I o sebi. Zašto sam ga praktično molio da me otkrije? Rekao sam mu da znam da tuče Šenon, nagovestio i da znam za falsifikovanje svog potpisa. Molio sam ga da me otkrije kako bih se spasao predstojećeg posla. Kako bih prestao da punim Huken olupinama i leševima.
66 Izašao sam iz Slobodnog pada posle četvrtog piva. Bilo je tek pola dva, imao sam dovoljno vremena da se otreznim, ali sam znao da su sva ta piva bila znak slabosti. Kukavičluka. Samo jedan pogrešan potez bio je dovoljan da čitav plan ode dođavola, pa zašto sam onda pio baš sadi Bio je to još jedan pokazatelj da deo mene možda želi neuspeh. Moj reptilski mozak. Ne, reptilski mozak nije imao veze sa tim, eto, misli su mi se smutile, brkam pojmove. Bilo kako bilo, moj deo mene je vrlo dobro znao šta hoće, a to je bilo da uzme ono što mu pripada, bar ono što je od toga ostalo. I da skloni s puta ono što mi stoji na putu, što ugrožava one koje sam dužan da štitim. Više nisam bio veliki bata. Sada sam bio njen čovek. I otac njenog deteta. Sada je to bila moja porodica. Ipak, nešto mi se nikako nije uklapalo. Ostavio sam volvo pored servisa i pošao jugoistočno od centra pešačkom i biciklističkom stazom uz magistralu. Pred servisom sam bio zastao i pogledao kuću preko puta na kojoj je bila reklama za Gretin frizerskisalon isolarijum. Ponovo pogledah u sat. Imao bih vremena, ali nije trebalo da se petljam s tim, nije to bio pravi trenutak da se nešto tu preduzima. Možda nijedan trenutak nije bio pravi. Ko zna zašto sam se onda odjednom stvorio iza te kuće i virio u garažu i crveni audi A1 koji je tamo stajao. „Ćao!”, viknu Greta iz berberske stolice. Glava joj je bila pod haubom iz pedesetih koja je bila ponos i dika njenog salona. „Nisam čula kad si zvonio.” „Nisam zvonio”, rekoh zaključivši da smo sami. Pošto se bavila
vlastitom trajnom, očigledno nije imala ništa zakazano u skorije vreme, ali sam za svaki slučaj zatvorio vrata. „Mogu da te ošišam za deset minuta”, rekla je. „Moram prvo sebe da doteram, znaš, frizeri moraju da vode računa i o svom izgledu.” Zvučala mi je nervozno. Možda zato što sam tako banuo. A možda zato što je videla na meni da nisam došao da se podšišam. Ili zato što je već duže vreme očekivala da se tu pojavim. „Imaš lep auto”, rekoh. „Šta? Ne čujem te pod ovim.” „Lep ti je auto! Video sam ga pred Stanlijevom kućom za Novu godinu, ali nisam znao da je tvoj.” „Jeste. Prošla godina je bila dobra za frizerski posao. Kao i za sve druge poslove u selu.” „Isti auto iste te boje prošao je pored mene pred ponoć dok sam išao prema trgu. A u selu nema baš mnogo crvenih audija, pa biće da si to bila ti. A onda mi je Stanli rekao da si otišla kući da čekaš ponoć s roditeljima, a to je na drugu stranu. Osim toga, auto je skrenuo ka Nergardu i hotelu. Nema tu mnogo stanica. Nergard. Opgard. Hotel. Pa sam počeo da razmišljam...” Sagnuo sam se i pogledao makaze na stolu ispred ogledala. Meni sve makaze liče, ali sam shvatio da to moraju biti njene čuvene nigata 1000 koje je tu izložila u otvorenoj futroli. „Na dočeku si mi rekla da Šenon mrzi Karla, ali da zavisi od njega zbog hotela. Mislila si: ako hotel izgori i ako se odustane od projekta, onda Šenon neće imati razloga da ostane s Karlom, pa bi ga prepustila tebi?” Greta Smit me pogleda smireno, kao da je sva nervoza isparila iz nje. Podlaktice su joj mirno počivale na naslonima velike, teške berberske stolice, glava joj je uranjala u krunu od plastike i užarenih žica, jebote, izgledala je kao kraljica na svom prestolu. „Naravno da mi je padalo na pamet”, rekla je, spustivši glas. „A i tebi je, Roju. Zato sam sumnjala na tebe da si podmetnuo požar. Ipak si se izgubio negde pre ponoći.” „Nisam ja”, rekoh. „Onda ostaje još samo jedna osoba”, reče Greta. Usta su mi se osušila. Jebote, kakve veze ima ko je zapalio prokleti hotel? Čulo se neko zujanje, ne znam da li pod haubom ili u mojoj glavi. Zaćutala je videvši da sam izvadio makaze iz futrole. Mora da je videla nešto u mom pogledu, pošto je podigla ruke da se zaštiti.
„Roju, nisi valjda mislio.. Ne znam. Jebiga, ne znam šta sam mislio. Samo znam da je tada sve pokuljalo, sve što se desilo, sve što nije trebalo da se desi, sve što je trebalo da se desi i sve što ne bi smelo da se desi, ali je postalo neizbežno. Naviralo je u meni kao govna u zapušenoj šolji, toliko se toga bilo nakupilo da je konačno prelilo preko ivice. Makaze su bile oštre, bilo bi dovoljno da ih zarijem u njenu odvratnu njušku, da joj iskasapim blede obraze, da isečem sve one ružne reči. Ipak, zaustavio sam se. Zaustavio se, pogledao makaze. Japanski čelik. Odzvoniše mi tatine reči o harakiriju. Nije li upravo meni suđen neuspeh, nisam li ja - a ne Greta - zloćudni tumor koji se mora odstraniti iz tela društva? Ne, oboje smo bili to. Oboje moramo biti kažnjeni. Spaljeni. Dohvatio sam stari crni kabl koji je virio iz haube, rastvorio makaze i zasekao. Oštri čelik prošao je kroz izolaciju, a kada je čelik došao u dodir sa bakrom, umalo sam ispustio makaze, ali sam to očekivao, pa sam uspeo da zadržim ravnomeran pritisak na makazama, a da ne prekinem kabl. „Šta to radiš?”, vrisnu Greta. „To su moje nigata 1000! Upropastićeš ovaj salonski sušač iz pedeset...” Slobodnom rukom sam dohvatio njenu. Zaćutala je kad se kolo zatvorilo i struja potekla. Pokušavala je da se otrgne, ali je nisam puštao. Gledao sam njeno telo kako se trese, kako koluta očima dok je iz haube varničilo, a iz grla je pustila neprekinut vrisak, isprva slab, molećiv, a zatim divlji i zapovednički. Srce mi je lupalo u grudima, znao sam da ne može dugo izdržati dvesta miliampera, ali nije mi padalo na pamet da je pustim. Greta Smit i ja smo oboje bili tamo gde zaslužujemo da budemo, sjedinjeni u bolu. Tada spazih i plamen pod kacigom. Iako sam se celim bićem usredsredio na to da je ne pustim, prepoznao sam smrad oprljene kose. Zažmurio sam, ne popuštajući stisak u rukama, mrmljajući nepostojeće reči kao propovednik kada je spašavao bolesne i zabludele u Ortunu. Gretin vrisak zaglušio je sve, do te mere da sam jedva prepoznao zavijanje protivpožarnog aparata. Tada sam je pustio i otvorio oči. Video sam da je skinula kacigu, ugledao smesu od istopljenih papilotni i spaljene kose, a onda je stigla do šamponjere, odvrnula vodu i počela da gasi požar. Prišao sam vratima. Iz stepeništa se čulo da neko trči sa sprata, činilo se da se neuropatija privremeno bila odjavila. Osvrnuo sam se
prema Greti. Izvukla se. Pušila se njena trajna koja ipak nije bila tako trajna i sad je izgledala kao roštilj koji se previše razgoreo pa ga je neko polio kofom vode. Izašao sam u hodnik, sačekao da Gretin otac dovoljno siđe da mi lepo vidi lice, čuo sam da je rekao nešto, možda moje ime, ali ga je nadglasalo zavijanje alarma. Onda sam izašao. Prošlo je sat vremena. Bilo je petnaest do tri. Sedeo sam u servisu i zurio u torbu. Kurt Ulsen nije došao u servis da me uhapsi i pokvari celu akciju. Nije bilo izlaza. Morao sam da se pokrenem. Dohvatio sam torbu, ušao u volvo i odvezao se na imanje.
67 Izvukao sam se ispod kadilaka. Nada mnom je Šenon trupkala na hladnoći u ambaru. Nosila je jedan od onih svojih tankih crnih džempera i imala zabrinut izraz na licu. Ništa nisam rekao, samo sam ustao i otresao piljevinu sa kombinezona. „I?”, rekla je nestrpljivo. „Sređeno je”, rekoh opuštajući dizalicu ispod auta. Posle mi je Šenon pomogla da odguramo auto ispred zimske bašte tako da bude okrenut pravo prema Kozjoj okuci. Pogledah na sat. Četiri i petnaest. Potrajalo je malo duže nego što sam očekivao. Brzo sam se vratio u ambar po alat i počeo da ga pakujem u torbu na stolarskoj klupi kada mi je Šenon prišla i zagrlila me s leđa. „Još možemo da odustanemo”, rekla je prislonivši mi obraz uz leđa. „Želiš li?” „Ne.” Pomilovala me je po grudima. Otkako sam tu stigao, nismo se dotakli, a jedva smo i prozborili. Odmah sam se bacio na kadilak kako bih bio siguran da ću stići da zamenim dobre delove defektnima pre nego što se Karl bude vratio sa sastanka, ali nismo samo zbog toga izbegavali da se dodirnemo. Odjednom smo postali jedno drugome stranci. Kao ubice, jednako zgrožene ovim drugim koliko i samim sobom. Ali to će proći. URADI ŠTA SE MORA. I URADI TO ODMAH. To je bilo sve. „Onda nastavljamo po planu”, rekoh. Klimnula je. „Planinski zujavac se vratio”, rekla je. „Videla sam ga juče.” „Zar već?”, rekoh. Okrenuo sam se i grubim rukama i debelim prstima uhvatio njeno lepo lice. „To je lepo.” „Nije”, rekla je odmahnuvši glavom sa tužnim osmehom. „Nije trebalo da se vrati. Videla sam ga u snegu ispred ambara. Smrznuo se.”
U poluzatvorenom oku zacaklila joj se suza. Privukoh je k sebi. „Ponovi mi zašto radimo ovo”, prošaputala je. „Radimo ovo zato što postoje samo dve mogućnosti. Da ja ubijem njega. I da on ubije mene.” „Jer...” „Jer mi je oteo nešto što mi pripada. Jer sam ja njemu oteo nešto što mu pripada. A obojica smo ubice.” Klimnula je. „Jesmo li sigurni da je ovo jedini izlaz?” „Karlu i meni je prekasno za bilo šta drugo, to sam ti već objasnio, Šenon.” „Da.” Šmrknula mi je u košulju. „Kad se sve ovo završi...” „Da”, rekoh. „Kad se završi.” „Mislim da je dečak.” Grlio sam je neko vreme. Ali onda sam začuo kako otkucavaju sekunde, kao nekakvo nesnosno odbrojavanje, odbrojavanje do nestanka smisla u ovom svetu. Ali neće biti to, to će tek biti početak, a ne kraj. Nov život. I moj novi život. Pustio sam je i ubacio kombinezon i delove iz Karlovog auta u torbu. Šenon me je posmatrala. „Šta ako se nešto poremeti?”, rekla je. „I treba da se poremeti”, rekoh iako sam, naravno, razumeo na šta misli, a ona je možda prepoznala moj iznervirani ton i zapitala se otkud sad to. Valjda je i shvatila zašto. Stres. Nervoza. Strah. Kajanje. Da li se ona pokajala? Sigurno. Ali još u Kristijansandu, kad smo skovali plan, razgovarali smo i o tome. O sumnji koja će nam šaputati, onako kao što šapuće mladencima na dan svadbe. Sumnja koja, poput vode, uvek pronađe rupu u tavanici i koja je meni sad kapala na glavu kao prilikom kineskog mučenja. Gretine reči da je samo jedna osoba mogla da zapali hotel. Pokvareno stop-svetlo na subaruu. Letončev opis auta koji je ugledao na gradilištu u novogodišnjoj noći. „Plan će upaliti”, rekoh. „U kočionom sistemu gotovo da nema tečnosti, a ovaj auto teži dve tone. Masa puta brzina. Moguć je samo jedan ishod.” „A šta ako bude shvatio pre okuke?” „Nikad nisam video Karla da isprobava kočnice pre nego što mu zatrebaju”, rekoh blago i smireno, iako sam joj to isto ponovio mnogo puta. „Auto je na ravnom, on doda gas, stigne do nizbrdice i opusti papučicu za gas, a pošto je nizbrdica strma, ne primećuje da je za
ubrzanje kriva žica koja se zakačila i koja ubrzava težak auto. A kad posle dve sekunde stigne do okuke i shvati da ide mnogo brže nego obično na tom mestu, hvata ga panika i on gazi kočnicu. Ali kočnice ne reaguju. Možda stigne da je zgazi još jednom, možda stigne da zavrne volan, ali nema šanse.” Obliznuh se. Poentirao sam i mogao sam tu da se zaustavim. Ipak, nastavio sam da okrećem nož. U svojoj, u njenoj rani. „Auto ide prebrzo, pretežak je, okuka previše nagla, ne bi mu vredelo ni da je ispod asfalt, a ne šljunak. A onda poleti, nađe se u bestežinskom stanju. Kao kapetan svemirskog broda kojem misli lete brzinom svetlosti, ali stignu samo da pitaju kako. Ko. I zašto. A možda će stići i da odgovori na njih pre nego što...” „Dosta!”, vrisnu Šenon. Prekrstila je ruke, a telo joj je protresao nekakav grč. „Šta... šta ako ipak shvati da nešto ne valja, pa ne sedne u auto?” „Samo će shvatiti da nešto ne valja. Onda će oterati auto u servis, a tamo će utvrditi da se žica izlizala, da su creva istrulila, nema tu misterije. A mi ćemo smisliti nešto novo, probati nešto drugo. I to je sve.” „A ako plan upali, ali policija nešto posumnja?” „Onda će proveriti olupinu i otkriti dotrajale auto-delove. Već smo pričali o ovome, Šenon. Plan je dobar, razumeš?” Zajecala je i privila se uz mene. Pažljivo se oslobodih. „Sad idem”, rekoh. „Nemoj!”, jecala je. „Ostani!” „Pratiću sa pumpe šta se dešava”, rekoh. „Kozja okuka se vidi odatle. Zovi me ako bude nekih problema, dogovoreno?” „Roju!”, uzviknula je kao da me poslednji put vidi živog, kao da plovim od nje ka pučini, mladenci koji su se na jedrilici napili šampanjca, ali naprasno rastreznili. „Vidimo se kasnije”, rekoh. „Ne zaboravi da odmah pozoveš hitnu. Zapamti kako se sve desilo, staje auto uradio, i opisi policiji tačno kako je bilo.” Klimnula je, uspravila se, pogladila odeću. „A šta... šta misliš da će biti posle ovoga?” „Posle ovoga”, rekoh, „mislim da će postaviti bankinu.”
68 Sati je bilo 18.02 i smrkavalo se. Sedeo sam u kancelariji pored prozora sa dvogledom uperenim u Kozju okuku. U glavi sam izračunao da će se izletanje kadilaka videti tačno tri desetinke. Morao sam, dakle, vrlo brzo da trepćem. Očekivao sam da ću biti manje nervozan kad budem završio svoj deo posla i ostatak prepustio Šenon, ali bilo je obrnuto. Sada sam sedeo dokon i imao previše vremena da smišljam šta bi sve moglo poći naopako. A stalno bi mi palo na pamet nešto novo, doduše uvek sve neverovatnije, ali nije doprinosilo mom duševnom miru. Kad bude došlo vreme da pođu na ceremoniju otvaranja gradilišta, Šenon je, po dogovoru, trebalo da se požali kako se ne oseća dobro i kaže kako mora da prilegne, pa da Karl pođe sam. Prepustila bi njemu kadilak kojim bi otišao na ceremoniju, a ona bi došla posle na žurku u subaruu, ako joj bude bolje. Ponovo pogledah na sat. 18.03. Tri desetinke. Ponovo podigoh dvogled. Preletevši pogledom preko prozora Smitovih, gde nisam video znake života posle incidenta ranije u toku dana, popeo sam dvogled uz planinu do Kozje okuke. Moglo je već da se desi. Moglo je već da bude gotovo. Začuvši da neki auto skreće pred servis, uperih dvogled tamo, ali je slika bila mutna. Sklonio sam dvogled i ugledao lendrover Kurta Ulsena. Motor se ugasio, a on je izašao iz auta. Nije me video, pošto sam ugasio svetlo u kancelariji, ali je pogledao pravo ka meni kao da zna da sam tu. Samo je tako stajao, krivonog, palčeva zadenutih za kaiš, kao kauboj koji me izaziva na obračun. Onda je pošao ka vratima servisa i više ga nisam video. Odmah zatim začuh zvono. Uzdahnuo sam, ustao, prešao u halu i otvorio mu. „Dobro veče”, rekoh. „Kako mogu danas da ti pomognem?”
„Zdravo, Roju. Mogu li da uđem?” „Upravo se...” Odgurnuo me je u stranu i ušao u halu. Obazreo se kao da je već dolazio tu. Prišao je polici gde sam držao razne stvari. Između ostalog, i Fricovo industrijsko sredstvo za čišćenje. „Pitam se šta se tu desilo, Roju.” Trgnuh se. Zar je konačno otkrio? Da je na tom mestu telo njegovog oca - sasvim doslovno - isparilo u „fricu"? Tek tad shvatih da je prineo kažiprst slepoočnici i da misli na ono što se desilo u mojoj glavi. „... pa si zapalio Gretu Smit?” „Zar ti je Greta to rekla?” „Nije, ali njen otac kaže da je bilo tako. Video te je kako odlaziš dok se Greta još pušila, tako je to opisao.” „A šta kaže Greta?” „A šta misliš da kaže, Roju? Da joj se pokvarila ona hauba, nekakav kuršlus ili tako nešto. A da si joj ti pomogao da se izvuče. Ali ja uopšte ne verujem u to, pošto je kabl bio dopola presečen. Zato moje pitanje glasi - a ti dobro razmisli pre nego što mi odgovoriš - čime si joj, jebote, zapretio, pa me tako laže?” Čekajući odgovor, Kurt Ulsen je naizmenično grizao brk i naduvavao obraze kao volovska žaba. „Odbijaš li da mi odgovoriš, Roju?” „Ne.” „Pa šta ti ovo znači?” „Samo sam te poslušao. Razmišljam.” Videh kako Kurtu iza pogleda puca film. Izgubio je kontrolu. Zakoračio je prema meni, zabacio desno rame, spremao se da me udari. Znam to zato što znam kako ljudi izgledaju kad se spremaju da udare, kao ajkule koje zakolutaju očima pre nego što sklope čeljusti. Ipak, zaustavio se, verovatno se nečeg setio. Roja Opgarda subotom uveče u Ortunu. Bez slomljenih vilica i noseva, samo poneki izbijen zub i potočić krvi iz nozdrva, pa Sigmund Ulsen nije morao da se bavi tim stvarima. Roj Opgard nikad nije gubio glavu, već bi hladnokrvno i proračunato ponizio one koji je izgube. Zato je, umesto udarca, iz stegnute pesnice Kurta Ulsena iskočio jedan kažiprst. „Znam da Greta zna svašta. Zna li nešto i o tebi, Roju Opgarde? Šta je to što zna?” Još mi je malo prišao i zasuo me pljuvačkom po licu kada je progovorio. „Zna li za Viluma Vilumsena?”
Zazvonio mi je telefon u džepu, ali ga je Kurt Ulsen nadjačao: „Misliš li da sam glup? Da sam poverovao da je tip koji je ubio Vilumsena slučajno sleteo s puta pred tvojim i Karlovim pragom? Da vam je Vilumsen oprostio milionski dug a da niko nikad nije čuo za to? Zato što mu je savest tako nalagala?” Da li je to bila Šenon? Morao sam da vidim ko me zove, morao sam. „Ma daj, Roju. Kao da je Vilum Vilumsen ikada ikome oprostio i jednu krunu duga.” Izvadio sam telefon. Pogledao ekran. Au. „Da, znam da ste ti i tvoj brat tu umešali prste. Baš kao i u nestanak mog oca. Zato što si ti, Roju Opgarde, ubica. I uvek si to bio.” Klimnuh Kurtu, a on načas zamuknu izbečivši se kao da sam mu priznao da sam ubica. Onda je shvatio da mu samo stavljam do znanja da ću se javiti. Pa je nastavio: „Danas bi ubio i Gretu Smit da nisi čuo da neko dolazi! Ubi.. Okrenuo sam mu napola leđa, zabio prst u jedno uvo i prislonio telefon uz drugo. „Da, Karle?” „Roju? Treba mi pomoć!” Kao da se sva svetlost ugasila, a ja otputovao kroz vreme u prošlost. Stajao sam na istom mestu. Čuo isto ono očajanje u glasu mog malog bate. Isti zločin, jedino što je ovog puta trebalo da on bude žrtva. Ali bio je živ. I zvao u pomoć. „Šta je bilo?”, uspeo sam da izustim dok je pandur iza mene urlao svoj refren. Karl je oklevao. „Je li to Kurt Ulsen?” „Jeste. Šta je bilo?” „Uskoro je otvaranje i znaš da je glavna stvar da stignem u kadilaku”, rekao je. „Ali nešto nije u redu s njim. Sigurno je neka sitnica, ali možeš li da dođeš da središ?” „Stižem odmah”, rekao sam, prekinuo vezu i okrenuo se prema Ulsenu. „Lepo smo se ispričali, ali ukoliko nemaš nalog da me hapsiš, sad moram da idem.” Kurt zinu, i još nije bio zaklopio usta kada sam otišao. Minut kasnije vozio sam se volvom uz magistralu. Na sedištu pored mene bila je torba sa alatom, još sam video farove Ulsenovog lendrovera u retrovizoru, još mi je u ušima odzvanjalo njegovo
obećanje na rastanku da će doakati meni i mom bratu. Pitao sam se namerava li da me prati sve do imanja, ali kad sam krenuo prema Nergardu i Opgardu, Kurt je samo nastavio pravo. Uostalom, nije Ulsen bio moja najveća briga. Nešto nije u redu sa kadilakom? Kako, jebote? Zar je Karl seo za volan i primetio da kočnice i gas ne funkcionišu kako treba i pre nego što je krenuo. Ne, onda bi morao tako nešto da očekuje. Da li mu je neko rekao? Šta ako Šenon nije uspela da sprovede plan? Da li je pukla i priznala mu sve? Ili, još gore, da li je promenila stranu i rekla Karlu istinu? Ili svoju verziju istine? Da, tako je bilo. Rekla mu je da sam ubistvo isplanirao ja, i samo ja, rekla mu je da sam saznao za falsifikovani potpis, da sam je silovao, da je ostala u drugom stanju i da sam pretio da ću ubiti i nju, i dete i Karla ako mu bude nešto rekla. Pošto ja nisam bio stidljivi, preplašeni kos ogrličar, već sam, kao tata, postao ušata ševa, grabljivica sa crnom banditskom maskom preko očiju. A onda mu je objasnila šta njih dvoje moraju da urade. Da me namame na imanje i da me se reše onako kako smo se Karl i ja rešili tate. Jer znala je ona dobro da su braća Opgard sposobni da ubiju, znala je da će ovako ili onako dobiti ono što želi. Udahnuo sam uspevši da odagnam te bolesne i nezvane misli. Prošao sam jednu krivinu i preda mnom se ukazao crni tunel tamo gde ne treba da bude tunel. Dakle, neprobojna tama, kameni zid koji se ne može probiti, ali mi se nekako isprečio na putu. Da li je to depresija, ono o čemu je pričao stari pandur Ulsen? Da li me je to konačno sustigao onaj tatin mrak, prikrao mi se odozdo, kao što i veće ne pada kod nas, već se prikrada iz dolina i provalija? Možda. Ali kako sam prelazio jednu serpentinu za drugom, kako sam se peo na planinu, začudo sam sve mirnije disao. Jer mi to više nije smetalo. Ako bi se sve tada završilo, ako ne bih poživeo više nijedan dan, nije mi smetalo. Možda bi moje ubistvo povezalo Karla i Šenon. Karl je pragmatičar, on bi mogao da živi s tim da podiže dete koje nije baš njegovo, ali je njegova krv. Da, možda bi moja propast bila jedina mogućnost da sve ovo dobije hepiend. Prošao sam Kozju okuku i dodao gas rasipajući šljunak zadnjim točkovima. Poda mnom je bilo selo, već utonulo u veče, ali na poslednjim trzajima popodnevne svetlosti ugledah Karla kako me čeka skrštenih ruku pored kadilaka. I tad pomislih nešto novo. Ne nešto novo, već ono prvo. Možda stvarno nešto nije bilo u redu sa autom.
Neka sitnica koja nije imala veze ni sa kočnicama ni sa gasom i koja se lako mogla popraviti. Da tamo, u osvetljenoj kuhinji, Šenon čeka iza zavesa da to rešim, pa da se plan vrati na kolosek. Izašao sam iz auta, a Karl mi priđe da me zagrli. Privio me je uza se tako da sam osetio celo njegovo telo, od glave do pete, osetio sam da se trese kao što se nekad tresao kad bi tata otišao iz naše sobe, a ja sišao u njegov ležaj da ga tešim. Prošaputao mi je nešto na uvo, i tada sam znao. Znao sam da se plan neće vratiti u kolosek.
69 Sedeli smo u kadilaku, Karl za volanom, ja pored njega. Zurio sam preko Kozje okuke u vrhove planina na jugu koji su bili uokvireni narandžastom i svetloplavom bojom. „Rekao sam ti preko telefona da zovem zbog auta zato što je Ulsen bio s tobom”, reče Karl plačno. „Razumem”, rekoh pokušavajući da razmrdam stopalo koje mi je utrnulo. Ne, nije bilo utrnulo, već se oduzelo, baš kao i ostatak mene. „Ispričaj mi sad sve po redu.” Glas mi je zvučao i delovao tuđe. „Dakle”, poče Karl. „Treba da krenemo na gradilište, oblačimo se. Šenon se skockala, izgleda kao milion dolara, ja u kuhinji peglam košulju. I onda mi odjednom kaže da se ne oseća dobro. Ja joj kažem da uzme paracetamol. Ali ona kaže da mora da legne i da ja krenem sam na otvaranje, a ona će doći subaruom na žurku ako joj bude bolje. Ja u šoku, kažem joj da se sabere, da je važna stvar. Ali ona neće, zdravlje joj je na prvom mestu i tako to. I da, tu sam valjda popizdeo, znao sam da sere, Šenon nikad nije bila toliko loše da ne može da ostane par sati na nogama. A i to je njen trenutak slave baš koliko i moj. I tu mi je valjda prekipelo i samo mi izleti...” „Izleti”, rekoh shvativši da mi se oduzima i jezik. „Da, izleti mi da joj je loše zato što je zaglavila sa kopiletom.” „Kopiletom”, ponovih. U autu je bilo hladno. Strašno hladno. „Da, tako mi je i ona rekla, kao da nema pojma o čemu pričam. A ja sam onda njoj rekao da znam za tog američkog glumca. Denisa Kvorija. A ona ponovi njegovo ime, a meni je zlo samo kad je čujem da ga izgovara. De-nis Kvo-ri. I počne da se smeje. Smeje! A ja sa peglom u rukama, samo mi je kvrcnulo.” „Kvrcnulo.” Bezizražajno. „I zamahnem”, rekao je. „Zamahneš.” Pretvorio sam se u živi eho.
„Pegla je pogodi sa strane u glavu i ona padne unatraške, udari o čunak od peći, čunak pukne, razleti se čađ.” Ćutim. „Onda se nagnem preko nje, stavim joj usijanu peglu ispred lica i kažem joj da ću je ispeglati kao košulju ako ne prizna. A ona se samo smeje. Leži tako, cereka se, iz nosa joj curi krv, zubi crveni i više nije tako lepa, već izgleda kao nekakva veštica, razumeš? A onda mi prizna. Ne samo ono što sam tražio već mi prizna sve, samo da me muči. Prizna mi i ono najgore.” Pokušao sam da progutam pljuvačku, ali je nisam imao. „Šta je najgore?” „A šta ti misliš, Roju?” „Ne znam”, rekoh. „Hotel”, rekao je. „Šenon je zapalila hotel.” „Šenon? Kako...” „Kad smo pošli sa dočeka kod Vilumsena da gledamo vatromet na trgu, rekla je da je umorna i da ide kući, uzela je auto. Ja sam još bio na trgu kada sam čuo vatrogasna kola.” Karl je zažmurio. „A sad Šenon tako sedi pored peći i kaže da se dovezla do placa i podmetnula požar tamo gde je znala da će se polako raširiti, a onda je ostavila i iskorišćenu raketu da izgleda kao da se od nje zapalilo.” Znam šta ću pitati. Znam da ga to moram pitati iako znam odgovor. Moram ga pitati da ne otkrijem da sam to već shvatio, da poznajem Šenon jednako dobro koliko i on. Pa zato pitam: „Zašto?” „Zato što...” Karl guta pljuvačku. „Zato što je ona Bog koji stvara po svom liku. Nije mogla da živi sa onakvim hotelom, morao je da bude isti kao što je nacrtala. Tako ili nikako. Nije znala da nije osiguran i računala je da neće biti problem da se zida iz početka, kao i da će u tom drugom pokušaju uspeti da progura originalni projekat.” „To ti je rekla?” „Da. A kada sam je pitao da li je mislila na nas ostale, na tebe, mene i sve one u selu koji su uložili i radili na tome, rekla je da nije.” „Nije?” „Rekla je fuck, no. I prasnula u smeh. Tad sam je ponovo udario.” „Peglom?” „Zadnjom stranom. Hladnom.” „Jako?” „Jako. Video sam da joj se gasi svetlo u očima.” Borio sam se da udahnem. „Da li je tada...”
„Proverio sam joj puls, ali ništa nisam osetio.” „A onda?” „Doneo sam je ovamo.” „I sada je u tranku?” „Da.” „Pokaži mi.” Izašli smo iz auta. Kad je Karl otvorio trank, pogledao sam naviše i ka zapadu. Narandžasta svetlost proždirala je plavo nebo iznad planinskih vrhova. Pomislih kako je to poslednji put da mi je nešto u životu lepo. Ali u tom deliću sekunde, pre nego što sam oborio pogled na trank, još sam mogao misliti da je sve to šala i da unutra neće biti nikoga. Ali bila je unutra. Trnova Ružica, bela kao Snežana. Spavala je kao one dve večeri u Kristijansandu. Žmureći, na boku. Nisam uspeo da sprečim sledeću misao: u istom položaju kao i dete u njoj. Sa onakvim povredama glave nikako nije mogla biti živa. Dotakao sam joj smrskano čelo vrhovima prstiju. „Ovo nije bio samo jedan udarac zadnjom stranom pegle”, rekoh. „Kad...” Karl proguta pljuvačku. „Kad sam je spustio pored auta da otvorim trank, pomerila se i... i uspaničio sam se.” Automatski pogledah naniže. Tamo, na svetlosti iz tranka, ugledah odsjaj na jednoj od onih kamenčina koje nas je tata naterao da postavimo uza zid kuće kako bismo poboljšali oticanje jedne naročito kišne jeseni. Kamen je bio krvav. Karl mi je plačnim šapatom klokotao na uvo kao kaša kad provri. „Roju, možeš li da mi pomogneš da se izvučem iz ovoga?” Ponovo pogledah Šenon. Hteo sam da odvratim pogled, ali nisam uspevao. Ubio ju je. Ne iz nehata, već hladnokrvno. A sada mi je tražio pomoć. Mrzeo sam ga. Mrzeo sam, mrzeo, a kada mi je srce konačno proradilo, pronoseći bol kroz krvotok, konačno taj bol i stegnuh vilicu da sam mislio da će pući. Udahnuo sam opustivši je tek toliko da procedim tri reči: „A kako tačno?” „Možemo da je odvezemo u šumu. Spustimo je negde gde znamo da će je pronaći i ostavimo kadilak odmah pored. Onda ću ja da kažem da je ranije danas uzela kadilak da se provoza i da se nije bila vratila kada sam krenuo na otvaranje. Ako odmah krenemo, stižem na otvaranje, pa mogu da prijavim njen nestanak kad se ne bude pojavila na proslavi po dogovoru. Kako ti to zvuči?”
Udarih ga u stomak. Presamitio se, stajao je kao izokrenuto slovo L i borio se da dođe do daha. Lako sam ga preturio na šljunak i kleknuo na njega da mu blokiram ruke. Trebalo je on da umre, da umre kao i ona. Dohvatih desnom rukom onu kamenčinu, ali je bila klizava od krvi pa mi je ispala. Umalo sam obrisao šaku o košulju, ali sam se u poslednjem trenutku dozvao pameti i umesto toga prešao dlanom preko šljunka. Ponovo sam dohvatio kamen. Podigao ga iznad glave. Karl i dalje nije disao, i žmurio je stegnutih kapaka. A želeo sam da gleda, pa sam ga jako uštinuo za nos levom rukom. Otvorio je oči. Plakao je. Gledao je u mene i možda nije odmah primetio kamenčinu koju sam podigao uvis, ili ju je video, ali nije shvatao šta to znači. Ili je pak došao do iste tačke kao i ja - bilo ga je baš briga. Osećao sam kako Zemljina teža vuče kamen, hteo je da padne, hteo je da smrska, ne bih čak morao ni da se potrudim, zapravo, tek kad bih prestao da se trudim da ga držim na lakat od brata, on bi obavio posao koji mu je namenjen. Karl je prestao da plače, a mene je zapekla mlečna kiselina u desnoj ruci. Pustio sam se. Pustio sam da se to desi. Ali onda sam, kao prokleti odjek iz detinjstva, ugledao njegov pogled. Prokleti, poniženi i bespomoćni pogled mog malog bate. I osetio knedlu u grlu. Ja sam bio na ivici suza. Pustio sam da kamen padne, pomogao sam mu čak, udar mi je pretresao ruku do ramena. Dahtao sam, klečeći, kao jebeni lovački pas. A kad sam došao do daha, prevrnuh se pored Karla, koji je dotad ležao nepomično poda mnom. Konačno je ćutao, izbečen kao da je sad konačno sve video i shvatio. Pogledah Otertin. Našeg nemog svedoka. „Jebote, na milimetar od moje glave”, prostenja Karl. „To znači da sam mašio za milimetar”, rekoh. „Dobro, zasrao sam.” Uzdahnuo je. „Jesi li se sad istresao?” Izvadih kutijicu s duvanom iz džepa. „Kad smo kod kamena i glave”, počeh, a jebalo mi se što mi glas podrhtava. „Kad je budu pronašli u šumi, kako misliš da će protumačiti povrede?” „Pretpostavljam kao da ju je neko ubio.” „A na koga će prvo posumnjati?” „Na muža?” „Muž je krivac u osamdeset posto slučajeva, čitao sam u Istinitim
zločinima. Naročito kad nema alibi za vreme ubistva.” Karl se pridigao na laktove. „Dobro, bato, pa šta ćemo onda?” Mi. Razume se. „Daj mi nekoliko sekundi”, rekoh. Obazreh se. Šta sam video? Opgard. Kućica, ambar i pasišta. A šta je to zapravo bilo? Ime od šest slova, porodica sa samo dva preživela člana. A kad oljuštiš sve drugo, šta je zapravo porodica? Priča koju smo pričali jedni drugima zato što je porodica neophodna, zato što se kroz hiljade godina pokazalo da funkcioniše kao jedinica zajedničkog rada? Zašto da ne? Ili je postojalo nešto osim tog praktičnog elementa, nešto u krvi što je vezivalo roditelje, braću i sestre? Kažu da se ne može živeti samo od vazduha i ljubavi. Ali, jebiga, ne može se živeti ni bez njih. A ako nešto želimo, to je da živimo. Sad sam bio siguran u to, možda dodatno siguran zbog one smrti u tranku ispred nas. Želeo sam da živim. I zato smo morali da uradimo šta se mora. Sve je zavisilo od mene. I moralo je da se uradi odmah. „Kao prvo”, rekoh. „Kad sam onomad pregledao kadilak, savetovao sam Šenon da zamenite creva na kočnicama i žicu za gas. Da li ste to uradili?” „Šta?” Karl se zakašljao držeći se za stomak. „Nije mi to uopšte spomenula.” „Dobro, to nam sad ide naruku”, rekoh. „Prebacićemo je za volan. Pre nego što opereš kuhinju i trank, uzmi malo od te krvi i razmaži je po volanu, sedištu i tabli. Jasno?” „Ovaj, da, ali...” „Pronaći će Šenon u ovom kadilaku dole u Hukenu, i to će im objasniti povrede.” „Ali... to će biti već treći auto dole. Jebote, misliš da se policija neće zapitati šta se dešava?” „Hoće sigurno. Ali kad budu videli one dotrajale delove koje niste zamenili, shvatiće da je ovo stvarno bila nesreća.” „Misliš?” „Sasvim sam siguran”, rekoh. Narandžasti porub još nije bio nestao sa Otertina dok smo Karl i ja gurali veliku crnu limuzinu. Šenon je izgledala tako sićušno za njenim velikim volanom. Pustili smo auto i on se polako, mrzovoljno zakotrljao žvaćući šljunak gumama. Na vrhu zadnjih peraja svetlela su mu dva
uska, vertikalno postavljena crvena stop-svetla. Bio je to kadilak devil. Auto iz vremena kad su ih Amerikanci pravili kao svemirske brodove koji treba da se vinu u nebo. Pratio sam ga pogledom. Žica se sigurno zakačila pošto je neprekidno ubrzavao. Pomislih kako će se sada to stvarno i desiti, limuzina će se vinuti u nebo. Rekla je da misli da je dečak. Ništa joj tad nisam rekao, ali sam, naravno, odmah pomislio na jedno ime. Ne verujem da bi prihvatila da se zove Bernard, ali meni je to jedino palo na pamet. Karl mi je spustio ruku na rame. „Imam samo tebe, Roju”, rekao je. A ja samo tebe, pomislih. Dva brata u pustinji.
70 „Mnogi od nas su se vratili tamo odakle su pošli”, reče Karl. Stajao je na bini u Ortunu, pored mikrofona koji je uskoro trebalo da preuzme Rod ili neko iz njegovog benda. „A tu ne mislim na prvu investitorsku skupštinu, već na to da smo moj brat i ja mnoge od vas večeras prisutnih sretali na seoskim igrankama u ovoj sali. A tada smo, često posle nekoliko čašica, skupili dovoljno hrabrosti da se hvalimo budućim poduhvatima koje bismo se kleli da ćemo sprovesti. Ili bismo onog koji se najviše hvalisao prethodne nedelje pitali kako napreduje njegov veliki plan. Usledili bi prezrivi osmesi na jednoj strani, na drugoj psovke ili - kod onih koji se lako vređaju - nabadanje glavom.” Publika, koja je stajala, prasnu u smeh. „Ali kad nas neko dogodine bude pitao šta je s tim hotelom u Usu kojim smo se onoliko hvalisali, reći ćemo im: evo, izgradili smo ga, i to već dvaput.” Razuzdane ovacije. Cupkao sam u mestu. Mučnina me je gušila, glavobolja mi je tukla u očnim dupljama, a nešto me je užasno bolelo u grudima, mora da tako izgleda infarkt. Ali nisam smeo da mislim, nisam smeo da osećam. Zasad se činilo da Karl sve podnosi bolje od mene. A trebalo je to da znam. On je od nas dvojice bio hladniji. Bio je kao mama. Pasivni saučesnik. Hladnokrvni. Zamahnuo je rukom na bini kao direktor cirkusa ili glumac. „Ko je bio na otvaranju gradilišta i video izložene nacrte sigurno zna koliko će fenomenalno izgledati taj hotel. Zapravo je na ovoj bini trebalo da stoji ona koja je zaslužna za taj maestralni projekat, moja supruga Šenon Alejn Opgard. Možda će nam se pridružiti kasnije, ali sada leži kod kuće. §ta da se radi, tako je to kad hotel nije jedino što će roditi...” Jednu sekundu vladao je muk, a onda ponovo grunuše ovacije sa sve
pljeskanjem i trupkanjem. Više nisam mogao da izdržim, jurnuo sam ka izlazu. „A sada, narode, pozdravite...” Izleteo sam na vrata i jedva zamaknuo za ugao pre nego što mi je povraćka pokuljala na grlo i pljusnula na zemlju preda mnom. Bili su to naleti, grčevi, jebeni trudovi. Kad se konačno završilo, padoh na kolena, prazan, gotov. Iznutra se čulo kako klepetuša najavljuje stvar kojom su Rod i kompanija uvek otvarali svirke, Honky Tonk Women. Oslonio sam čelo o zid i zaplakao. Sline, suze i smrdljive bale, sve to je teklo iz mene. „Au”, reče neki glas iza mene. „Da li je to neko konačno prebio Roja Opgarda?” „Nemoj sad, Simone!”, reče ženski glas. Osetih ruku na ramenu. „Roju, jesi li dobro?” Okrenuh se napola. Greta Smit je nosila crvenu maramu na glavi. Začudo joj nije tako loše stajala. „Samo loša brlja”, rekoh. „Hvala na pitanju.” Njih dvoje produžiše ka parkingu, zagrljeni. Uspravio sam se i uputio ka brezovom šumarku. Gazio sam po mekanom travnjaku koji mi se gibao pod đonovima, mokrom od otopljenog snega. Izduvao sam nozdrve, pljunuo i udahnuo. Večernji vazduh je i dalje bio hladan, ali je mirisao drugačije, na obećanje promene, na nešto novo i bolje. Nije mi padalo na pamet šta bi to moglo biti. Stao sam na samom rubu, pod jednim golim drvetom. Mesec je izašao i bacao je svoju čarobnu svetlost na Budalsko jezero. Za nekoliko dana će se led otopiti. Struja će povući ostatke. Kad stvari jednom naprsnu, ne potraje mnogo dok sasvim ne nestanu. Neko mi priđe. „Šta radi snežnica kad joj lisica pokrade jaja?” Bio je to Karl. „Položi nova”, rekoh. „Zar nije čudno što jednog dana shvatiš šta znače neke stvari koje ti roditelji pričaju kad si mali i kad misliš da samo lupetaju?” Slegnuh ramenima. „Lepo je, zar ne?”, nastavio je. „Kada proleće konačno stigne i do nas.” „Jeste.” „Kad se vraćaš?” „Vraćam?”
„U Us.” „Mislio sam da dođem na sahranu.” „Neće biti sahrane, poslaću kovčeg na Barbados. Mislio sam, kad ćeš se preseliti ovamo.” „Nikad.” Karl se nasmejao kao da sam mu ispričao vic. „Možda još to ne znaš, ali ima da se vratiš do kraja ove godine, Roju Opgarde.” Onda je otišao. Ja sam ostao još dugo da stojim. Naposletku pogledah u mesec. Trebalo mi je nešto još veće, nekakva planeta, nešto što bi stvarno mene i sve ostale, sve naše tragedije i brzoplete živote stavilo u dovoljno široku perspektivu. To mi je sad trebalo. Nešto što bi mi reklo da je sve to - Šenon, Karl i ja, tata i mama, čiča Bernard, Sigmund Ulsen, Vilumsen i jedan danski torpedo - bilo tu, nestalo i zaboravljeno istog časa, kao puki trenutak u beskonačnosti svemira. To je bila jedina uteha koju smo imali, da je apsolutno sve beznačajno. To što sam izgubio dedovinu. To što neću dobiti svoju pumpu, što se neću buditi pored žene koju volim, što neću gledati rođeno dete kako odrasta. Sve je bilo upravo tako. Beznačajno. Ali, razume se, mesec nije dovoljno veliki da pruži takvu utehu.
71 „Hvala”, reče Martinsenova prihvatajući šolju kafe koju sam joj pružio. Nagnula se preko radne ploče da pogleda kroz prozor. Vozilo KRIPOS-a i Ulsenov lendrover još su stajali na Kozjoj okuci. „Niste, dakle, ništa našli?”, upitah. „Naravno da nismo”, rekla je. „Niste ni očekivali?” Uzdahnuvši, Martinsenova se obazrela kao da proverava jesmo li sami u kuhinji. „Da budem iskrena, normalno ne bih ni odgovorila na poziv za pomoć u istrazi nečeg što je sasvim izvesno bila saobraćajna nesreća. Kada nas je pozvao vaš seoski policajac, već je bio otkriven kvar na vozilu koji je očigledno prouzrokovao da ono sleti s puta. Obuhvatne povrede na pokojnici odgovaraju padu s tolike visine. Razume se, lokalni lekar nije mogao da utvrdi tačan trenutak smrti pošto im je trebalo dvadeset četiri sata da uopšte siđu do auta, ali njegova pretpostavka se uklapa s tim da je sletela između šest po podne i ponoći.” „Pa zašto ste ipak došli?” „Pa, kao prvo, vaš policajac je bio uporan, gotovo ratoboran. Bio je ubeđen da je supruga vašeg brata ubijena, kaže, čitao je u nekom stručnom časopisu da je muž krivac u osamdeset posto slučajeva. A mi se iz KRIPOS-a trudimo da održavamo prijateljske odnose s lokalnim stanicama.” Osmehnula se. „Inače, baš je dobra kafa.” „Hvala. A šta je drugi razlog?” „Drugi?” „Rekli ste da je Ulsen prvi razlog.” Martinsenova se osmehnula, pogledala me plavim očima, u kojima nisam siguran da sam video samo profesionalnu ljubaznost. Ali nisam joj uzvratio takvim pogledom. Nisam hteo. Naprosto nisam bio u stanju. Uostalom, ako bi mi se predugo zagledala u oči, znao sam da bi
u njima videla otvorenu ranu. „Hvala vam što ste tako otvoreni, inspektorko Martinsen.” „Vera, molim te.” „Ali, Vera, zar nisi bar malo sumnjičava kad čuješ da su u istu tu provaliju sletela čak tri auta, a sad pričaš sa bratom čoveka koji je bio u nekakvoj vezi sa svima koji su tu stradali?” Vera Martinsen klimnu. „Roju, ne gubim to ni na sekundu iz vida. A Ulsen me je redovno podsećao na taj broj nesreća. Sad ima teoriju da je i prva nesreća bila ubistvo, hoće da proverimo da li su sabotirane kočnice na kadilaku koji se nalazi na dnu.” „Na tatinom”, rekoh nadajući se da me pokeraški izraz nije izneverio. „Pa jeste li proverili?” Martinsenova se nasmejala. „Kao prvo, ta olupina se nalazi u provaliji ispod još dve. A sve i da nađemo nešto, to je bilo pre osamnaest godina, slučaj je zastareo. Osim toga, ja se vodim onim što se zove razum i logika. Znaš li koliko puta godišnje neki auto sleti sa puta u Norveškoj? Oko tri hiljade. A znaš li na koliko različitih mesta? Oko dve hiljade. Dakle, skoro polovina svih sletanja sa puta se dešava na istom mestu gde se to desilo i ranije tokom iste godine. To što su u periodu od osamnaest godina tri automobila sletela sa mesta koje je očigledno trebalo bolje obezbediti meni ne zvuči samo verovatno već me čudi što nije bilo i više nesreća.” Klimnuh. „Možda bi mogla da došapneš opštini taj deo o obezbeđivanju puta?” Martinsenova se osmehnula i spustila šolju. Ispratio sam je u predsoblje. „Kako je tvoj brat?”, pitala je zakopčavajući jaknu. „Pa, teško mu je. Ispratio ju je na Barbados. Tamo će se naći s njenom rodbinom. Posle, kaže, namerava da se zatrpa obavezama oko hotela.” „A ti?” „Bolje”, slagah. „Naravno, bio sam u šoku, ali život ide dalje. Šenon je živela ovde godinu i po dana, ali ja uglavnom nisam bio tu, pa nismo stigli da se upoznamo kao... znaš već. Nije kao kad ti umre neki blizak član porodice.” „Razumem.” „Pa eto”, rekoh otvarajući joj vrata da izađe, kad već nije to sama uradila, ali se ona nije pomerila. „Čuješ li?”, prošaputala je. „Zar ovo nije zlatni vivak?”
Klimnuh. Polako. „Razumeš se u ptice?” „Dosta. Otac me je učio. A ti?” „Znam ponešto.” „Znam da ovde živi svašta zanimljivo.” „Tako je.” „Možda bih mogla da dođem jedan dan da me provedeš?” „Bilo bi lepo”, rekoh. „Ali ja ne živim ovde.” Onda sam je ipak pogledao u oči i pustio je da vidi. Da vidi koliko sam oštećen. „Pa dobro”, rekla je. „Javi ako se budeš vratio. Imaš moj broj na vizitkarti koju sam ti ostavila ispod šolje od kafe.” Kada je otišla, popeo sam se u spavaću sobu, legao na bračni krevet, prekrio lice jastukom i udahnuo sam poslednji trag Šenon. Slabašan miris začina koji će nestati za nekoliko dana. Otvorio sam njen ormar pored kreveta. Bio je prazan. Karl je veći deo njenih stvari odneo na Barbados, ostalo je pobacao. Ipak, uočih nešto u mračnom dnu ormara. Šenon ih je sigurno pronašla negde u kući i stavila tu. Bile su to heklane bebeće cipelice, smešno majušne. Isheklala ih je naša baka, a mama je pričala da sam ih prvo nosio ja, a posle i Karl. Sišao sam u kuhinju. Kroz prozor videh da su vrata ambara širom otvorena. Unutra se video žar cigarete. Kurt Ulsen je čučao i zagledao nešto na podu. Dohvatih dvogled. Pipao je nešto vrhovima prstiju. Shvatio sam i šta. Trag dizalice u mekanim drvenim daskama. Onda je prišao vreći za boks i zagledao se u lice nacrtano na njoj. Udario je kao da je isprobava. Vera Martinsen mu je dotad sigurno rekla da KRIPOS odlazi kući, ali Ulsen neće tek tako odustati. Negde sam pročitao da tvom telu treba sedam godina da promeni sve ćelije, uključujući i one u mozgu, da smo posle sedam godina skroz novi. Ali naša DNK, program po kojem se proizvode te ćelije, ostaje isti. Ako se ošišamo, isečemo nokte ili povredimo jagodicu na prstu, ono što izraste biće isto, ponavljanje. A nove ćelije u mozgu neće se razlikovati od starih, čak će preuzeti i dobar deo starih sećanja i iskustava. Ne menjamo se, donosimo iste izbore, ponavljamo iste greške. Kakav otac, takav sin. Kurt Ulsen je lovac i on će nastaviti da lovi, ubica će - pod istim okolnostima - ponovo izabrati da ubije. To je vrzino kolo, kao predvidljivi život biljaka, kao stalno smenjivanje godišnjih doba. Kurt Ulsen je već izašao iz ambara, kad zastade pored nečega.
Podigao je taj predmet, osmotrio ga na svetlosti. Bila je to jedna kofa. Podesih dvogled. Zagledao je rupe od metka. Prvo onu na jednoj strani kofe, zatim i onu na drugoj. Ubrzo zatim je spustio kofu, sišao do auta i otišao. Kuća je bila prazna, ja sam ostao sam. Da li je tako bilo i tati, da li je i on bio tako sam, a okružen svima nama? Sa zapada se začu tiha, preteča grmljavina i ja uperih dvogled na tu stranu. Na severnoj strani Otertina pokrenula se snežna lavina. Težak, krupan i mokar sneg morao je da se sruči, razbio je led i izbacio vodoskok sa druge strane Budalskog jezera. O, da, proleće je neumoljivo stizalo.
O AUTORU Ju Nesbe (1960), muzičar, kompozitor, ekonomista, ali i jedan od najpoznatijih i najboljih savremenih pisaca kriminalističkog žanra na svetu. Njegovi romani su prepoznatljivi po visokom literarnom kvalitetu, psihološki razrađenoj karakterizaciji likova i temeljnom uvidu u život kakav se vodi u modernom, globalizovanom svetu. Nagrađen je brojnim norveškim i međunarodnim nagradama, romani su mu prodati u preko četrdeset miliona primeraka i prevedeni na preko pedeset jezika. Osim serijala o Hariju Huleu, poznat je i po romanima Lovci na glave, Sin, Krv na snegu, Ponoćno sunce i Magbet. Piše i knjige za decu.
1 Engl.: trunk (Prim. prev.) 2 Engl.: porch (Prim. prev.) 3 Engl.: master bedroom (Prim. prev.) 4 Engl.:skyline - konture građevina u velegradu. (Prim. prev.) 5 Engl.: attitude - stav. (Prim. prev.) 6 Prema engl. commit - obavezati se. (Prim. prev.) 7 Na norveškom selu prezimena tradicionalno potiču od imena imanja, tako Opgardi žive na imanju Opgard, a Nergardi na imanju Nergard, „gornjem”, odnosno „donjem" imanju. (Prim. prev.) 8 Engl.: povratak kući. (Prim. prev.) 9 Puno ime Birkebeinerrittet - biciklistička trka na stazi od oko 90 km koja se od 1993. jednom godišnje održava između mesta Rena i Lilehamer u Norveškoj. (Prim. prev.) 10 Jelo od crvenog mesa slično gulašu. (Prim. prev.) 11 Nor.: Coop, lanac prodavnica u kooperativnom vlasništvu. (Prim. prev.) 12 Engl.: S velikim sisama. (Prim. prev.) 13 Engl.: sunčanje lica. (Prim. prev.) 14 Engl.: prelomni trenutak, sve ili ništa. (Prim. prev.) 15 Nor.: akevitt - aromatično žestoko alkoholno piće na bazi krompira. (Prim. prev.) 16 Engl: velika nepoznanica. (Prim. prev.) 17 Nor. Bibelbeltet prema engl. Bible Belt - oblasti u protestantskom i anglikanskom svetu sa velikim udelom religioznog stanovništva i
brojnim neformalnim crkvenim pokretima i zajednicama. U Norveškoj se naziv odnosi na južnu i deo zapadne obale zemlje. (Prim. prev.) 18 Prev. Đ. Daničića. (Prim. prev.) 19 Engl: vrlo važno. (Prim. prev.) 20 Engl.: draga (Prim. prev.) 21 Engl.: Tražimo lokacije za moj novi film. (Prim. prev.) 22 Engl.: I ovo mesto mi izgleda zanimljivo. (Prim. prev.) 23 Engl.: Jeste li vi režiser? (Prim. prev.) 24 Engl.: Režiser i glumac. (Prim. prev.) 25 Nor.: Mellom bakkar og berg, početni stih po kojem je poznata pesma Norvežanin (Nordmannen) Ivara Osena (Ivar Aasen), norveškog filologa i rodoljubivog pesnika iz 19. veka. (Prim. prev.) 26 U originalu Steppenwolf, odnosno Doors [of Perception], (Prim. prev.) 27 Prepev Ljubomira Simovića. (Prim. prev.) 28 Norveški dan državnosti, slavi se u spomen na zasedanje ustavotvorne skupštine 1814. i obuhvata povorke, priredbe i okupljanja uz oblačenje svečane narodne nošnje (bunad). (Prim. prev.) 29 Engl.: nesrećno (Prim. prev.) 30 Engl.: Karle! Karle! Dođi da igramo. (Prim. prev.) 31 Engl.: Izgubili ste. (Prim. prev.) 32 Šta god ti pomogne da preguraš noć, dobro je. Pesma Džona Lenona. (Prim. prev.) 33 Engl.: Samo me gledaj. (Prim. prev.)
34 Po norveškom narodnom verovanju, u ambarima žive patuljci koji preko cele godine vode računa o dobrobiti stoke i celoga imanja. Običaj je da im se na Badnji dan odnese činija bogate praznične kaše kako bi tu dužnost obavljali i u narednoj godini. (Prim. prev.) 35 Engl.: Smrti, šta ja imam od toga? (Prim. prev.) 36 Na norveškom se ime sela piše Os, ali izgovara „Us”. (Prim. prev.) 37 Engl: pojava, izgled. (Prim. prev.) 38 Einar Gerhardsen (1897-1987) - lider norveške socijaldemokratske Radničke partije (AP) i posleratni premijer Kraljevine u tri navrata, zbog rada na izgradnji i jačanju sistema socijalne sigurnosti poneo je nadimak „oca zemlje". (Prim. prev.) 39 Engl.: O, da. (Prim. prev.) 40 Engl.: Nisam ja izazvao požar. (Prim. prev.) 41 Engl: Povratnike svi vole. (Prim. prev.) 42 Engl: Isto sranje, drugo pakovanje? (Prim. prev.) 43 Engl: Pobij dragane i bebe. Najčešće u kontekstu saveta književnicima da iz dela izbace ono što je lično njima priraslo za srce, ali nema estetsku vrednost niti dramsku svrhu. (Prim. prev.) 44 Engl.: Ne skidaj pogled s nagrade. (Prim. prev.)