Kraljevstvo - Jo Nesbo

Osetih da mi se usne razvlače u osmeh. „Pamtim samo da sam, za promenu, izvukao od tebe koliko sam mislio da treba.” „Pa preplatili ste opremu bar za tu stotku!”, uzviknu Šenon. „Jesi li se ikad odužio bratu?” „Nisam”, reče Karl. „Roj je mnogo bolji brat od mene.” Šenon se glasno nasmejala, a krevet se zaljuljao. Mislim da ju je Karl golicao. „Je l’ to istina?”, upita Šenon kikoćući se. Pošto se ništa više nije čulo, shvatih da pita mene. „Nije”, rekoh. „Laže.” „Stvarno? Šta je on činio za tebe?” „Ispravljao mi je sastave.” „Nisam!”, pobuni se Karl. „Kada je ujutru trebalo da predam sastav, on bi se u toku noći iskrao s tog ležaja gde ste sada, uzeo moju vežbanku iz torbe i otišao u klozet da mi ispravlja pravopisne greške. Onda bi vratio vežbanku u torbu i legao da spava. I nikad mi ništa ne bi rekao.” „To se desilo možda jednom!”, reče Karl. „Svaki put”, rekoh. „A ni ja ne bih ništa rekao.” „Zašto?” Šenonin šapat bio je dubok kao tama u sobi. „Pa ko bi još priznao da svesno pušta malog batu da mu radi zadatke”, rekoh. „A s druge strane, trebala mi je ta prelazna ocena iz norveškog.” „Dvaput”, tada će Karl. „Možda triput.” Neko vreme smo ležali ćutke, delili tišinu. Čuo sam Karla kako diše, njegovo disanje mi je bilo poznato kao i moje. Doduše, sada je u toj sobi disao i neko treći. Žacnulo me je to. Bio sam ljubomoran što ga ne grlim ja. Začuo se hladan krik, sa livada. Ili iz Hukena. Začulo se mrmljanje sa donjeg ležaja. „Šenon pita koja je to ptica”, reče Karl. „Gavran, zar ne?” „Jeste”, rekoh, čekajući. Gavran - ili bar onaj koji je tuda leteo - obično se oglašavao dvaput. Ali sad nije žurio s tim. „Da li najavljuje nevolje?”, upita Šenon. „Može biti”, rekoh. „Ili samo odgovara nekom drugom gavranu kog nismo čuli zato što je na pet kilometara odavde.” „Da li se kreštanje razlikuje?” „Da”, rekoh. „Drugačije krešti ako se približiš gnezdu. A uopšte, ženke se više oglašavaju. Nekad i neprekidno, a da i ne izgleda kao da to ima neku svrhu.”

Karl se tiho nasmejao. Voleo sam taj njegov smeh. Toplinu, lepotu koju je širio. „Ako se Roj u nešto razume, to su ptice. I možda automobili. I benzinske pumpe.” „Ali ne i ljudi”, reče Šenon, tonom koji nije otkrio da li je to bilo pitanje ili izjava. „Ne”, reče Karl. „Zato je i ljude nazivao po pticama. Tata je bio ušata ševa. Mama obična beloguza. A čiča Bernard je bio barska strnadica zato što je učio za sveštenika pre nego što je postao auto-mehaničar, a strnadica ima beli okovratnik.” Šenon se nasmejala. „A šta si ti bio, ljubavi?” „Ja sam bio... šta sam ono bio?” „Livadska trepteljka”, rekoh tiho. „Pretpostavljam da je ta livadska trepteljka lepa, snažna i pametna”, kikotala se Šenon. „Moglo bi se reći”, rekoh. „Nije, nego zato što leti više od svih”, tada će Karl. „A pritom se i hvališe onom... kako se zvaše?” „Pesmom u letu”, rekoh. „Pesma u letu”, ponovi Šenon. „Zvuči lepo, a šta znači?” Uzdahnuh kao da mi je strašna muka da sve to objašnjavam. „Pošto uzleti najviše što može, zapeva kako bi svi videli koliko se visoko popela. A onda ukruti krila i obruši se izvodeći sve moguće akrobacije.” „Pa to je upljuvani Karl!”, uskliknu Šenon. „Pljunuti”, ispravi je Karl. „Pljunuti”, ponovila je. „Ali iako livadska trepteljka voli da se hvali, nije proračunati mufljuz”, nastavih. „Naprotiv, dosta je lakoverna. Zato je omiljeni kandidat kukavici kad treba nekome da uvali jaja u gnezdo.” „Siroti Karl!”, reče Šenon, a zatim začuh sočan poljubac. „Roju, a koja sam ja ptica?” Zamislio sam se. „Ne znam.” „Hajde, reci”, reče Karl. „Stvarno ne znam. Kolibri? Razumem se samo u planinske ptice.” „Neću da budem kolibri!”, pobunila se Šenon. „Oni su samo mali i vole slatkiše. Zar ne mogu da budem ona koju sam pronašla? Planinski zujavac?” Razmislio sam. Planinski zujavac je imao belo lice, tamne očice, kapicu nalik na kratku kosu. „Može”, rekoh. „Onda si ti zujavac.”

„A ti, Roju, koja si ti ptica?” „Ja? Nijedna, pretpostavljam.” „Svako je neka. Da čujem.” Oćutah. „Roj je pripovedač koji svima nama kazuje ko smo”, reče Karl. „Zato je i svaka i nijedna. Bezimena planinska ptica.” „Usamljena, bezimena planinska ptica”, reče Šenon. „A kakvu pesmu pevaju bezimeni mužjaci da dozovu ženke?” Karl se nasmejao. „Izvini, Roju, ali ova devojka neće odustati dok joj ne prospeš dušu.” „Pa dobro”, rekoh. „U principu, mužjaci planinskih ptica ne pevaju ženkama. Njima je to glupo, a i na planini nema drveća sa kojeg bi mogli da dozivaju ženke. Zato ih zadive tako što naprave gnezdo.” „Hotel?”, upita Šenon. „Ili benzinsku pumpu?” „Čini se da su hoteli atraktivniji”, rekoh. Oboje se zasmejaše na donjem ležaju. „Dobro, ostavimo sad našeg kosa ogrličara na miru”, reče Karl. Ustali su s donjeg ležaja. „Laku noć”, reče Karl potapšavši me po glavi. Vrata škljocnuše za njima. Ležao sam, osluškivao. Setio se. Karl se setio kako sam mu jednom davno ispričao da sam ja kos ogrličar. Stidljiva, oprezna planinska ptica koja se krije među kamenjem. On mi je rekao da nema potrebe da se krijem, da ne treba ničeg da se plašim. Rekao sam mu da znam, ali da se ipak plašim. Zaspao sam. I sanjao isti onaj san, činilo se da me je samo čekao. Kada me je probudio vrisak alpiniste kojem je smrskano rame, shvatih da je to bila Šenon. Vrisnula je jednom, dvaput. Karl ju je jebao valjano. Baš mi je bilo drago zbog njih, ali naravno da nisam mogao da spavam od te buke. Neko vreme sam slušao. Mislio sam da je već dostigla vrhunac, ali nije prestajalo. Pokrio sam glavu jastukom. Posle nekog vremena sam ga skinuo. Utišali su se. Valjda su zaspali. Jebiga, ja više nisam mogao da zaspim. Prevrtao sam se po krevetu prisećajući se onog što mi je Erik Nerel rekao o panduru. Kako hoće da neko siđe u Huken i proveri kadilak. A onda se konačno oglasio. Po drugi put, zakreštao je gavran. Sada sam znao da sluti na nevolju. Ne sasvim neposrednu, ali sudbina je vrebala u zasedi. Vrebala je već dugo, strpljivo, ali nije zaboravljala. Gavran je slutio na nevolju.

Drugi deo

5 Karl. On je prisutan u skoro svim mojim sećanjima iz detinjstva. Karl na donjem ležaju. Karl kod kog se uvučem u krevet kad u januaru stegne mraz na minus petnaest ili kad neka druga situacija to zahteva. Moj mali bata Karl s kojim bih se svađao dok se od besa ne rasplače i zamahne rukom ka meni, ali uvek sa istim ishodom: lako bih ga oborio na zemlju, seo na njega blokirajući mu ruke i uštinuo bih ga za nos. Kada bi prestao da se opire i samo nastavio da plače, iznervirale bi me njegova slabost i laka predaja. A on bi me pogledao ponizno, bespomoćno, očima maloga bate, i istog časa bi mi se stegnula knedla u grlu, pustio bih ga, zagrlio i obećao mu ovo ili ono. A ona knedla u grlu i griza savesti bi ostale još dugo pošto Karl obriše suze. Jednom nas je tata video da se bijemo. Nije rekao ni reč, samo nas je pustio, onako kako mi brđani puštamo prirodu da ide svojim nemilosrdnim tokom i ne mešamo se ukoliko nisu ugrožene naše koze. Kada smo posle tuče Karl i ja seli na kauč, a ja ga zagrlio, obojica uplakani, samo je žalosno odmahnuo glavom i izašao iz prostorije. Pamtim i kad sam imao dvanaest godina, Karl jedanaest, a čiča Bernard punio pedeset. Priredio je nešto što su mama i tata smatrali gotovo megalomanskim: pozvao nas je sve u grad - u veliki grad - na proslavu u hotelu Grand. Mama je rekla da tamo ima bazen, na Karlovo i moje oduševljenje. Kad smo stigli, ispostavilo se da hotel ipak nema bazen, da ga nikad nije ni imao, pa sam se ja nadurio. Ali Karl to kao da nije shvatio, a kada je jedan od zaposlenih u hotelu pristao da provede jedanaestogodišnjaka po hotelu, primetio sam izbočinu na Karlovoj jakni. Bile su to kupaće gaće koje je nagurao u unutrašnji džep. Kad su se vratili, Karl nije zaklapao o svim čudesima koje je video, nije to bio hotel, već pravi jebeni zamak, i rekao je da će i sam jednog dana i on sazidati takav zamak. Tako je rekao, jedino što nije opsovao. A posle je još godinama uporno tvrdio da se te večeri kupao u bazenu hotela

Grand. Mislim da je Karlu i mami bilo zajedničko to da su im snovi bili važniji od stvarnosti, fasada hitnija od sadržaja. Ako stvari nisu kakve treba da budu, onda samo izmisliš da jesu i budeš manje ili više šlep za ono što ne želiš da vidiš. Tako je, na primer, mama naše predsoblje koje je smrdelo na staju nazivala hooolom. Sa otegnutim o. U gradu je još kao tinejdžerka radila kao kućna pomoćnica u porodici nekog brodograditelja, pa je volela da reči izgovara gospodski i po engleski. Tata je bio sušta suprotnost. On je stajsku lopatu nazivao lopatom za govna i želeo je da sve oko njega bude, zvuči i izgleda američki. I to ne po uzoru na američke gradove, već na američki Srednji zapad, na Minesotu, u kojoj je živeo od svoje četvrte do dvanaeste godine sa ocem kog mi nikad nismo upoznali. Amerika je za tatu bila i ostala promised land - obećana zemlja - sa sve kadilacima, metodističkom verom i potragom za srećom - pursuit of happines. Hteo je da se ja zovem Kalvin po američkom predsedniku Kalvinu Kulidžu. Koji je, razume se, bio republikanac. Nasuprot svom harizmatičnom prethodniku Vorenu Hardingu koji je za sobom ostavio niz skandala koji počinju na k - korupcija, kartanje, kurve i kokain - Kalvin je bio vredan, ozbiljan, spor, ćutljiv, odbojan i, kako je tata isticao, nije preskakao korake, već je karijeru gradio postepeno. Mama se ipak pobunila protiv imena Kalvin, pa su našli kompromisno rešenje da mi Roj bude prvo, a Kalvin srednje ime. Karl je dobio srednje ime Abel po ministru spoljnih poslova Ejbelu Parkeru Apšuru, koji je, ako je verovati tati, bio pametan i šarmantan sanjar. Sanjao je tako velike snove da je izdejstvovao pripajanje Teksasa Sjedinjenim Državama 1845. i tako preko noći znatno uvećao teritoriju zemlje. U tom kontekstu sekundarno je bilo to što je Ejbel dozvolio Teksasu da zadrži robovlasništvo, smatrao je tata. Možda smo Karl i ja odgovarali tim imenima koja su nam data. Niko u selu - osim, naravno, Osa, bivšeg predsednika opštine - nije znao ko su bili ti Kalvin i Abel, već su samo komentarisali da sam ja povukao na oca, a Karl na majku. Ali ko još u Usu zna šta priča, bitno je samo da pričaju. Imao sam deset godina kada je tata dovezao kući kadilak devil. Vlasnik Vilumsenovog auto-otpada Vilum Vilumsen hvalio se tim vrhunskim primerkom devila koji je vlasnik dovukao iz Amerike, ali nije imao para da plati carinu, pa je morao da ga preproda. Automobil je bio

sedamdeset deveto godište i vozio se samo suvim pustinjama Nevade, pa nije pokupio ni trag norveške rđe. Tata je verovatno na to polako klimnuo, u automobile se uopšte nije razumeo, a ja tad još nisam bio razvio interesovanje. Pošto ga je tata kupio bez cenjkanja, pa već posle dve nedelje vozio na servis, ispostavilo se da je unutra pun kvarova i fuš delova kao one krntije iz Havane koje stoje na ciglama mesto točkova. Popravke su tatu koštale više od auta. A meštani su crkavali od smeha i komentarisali kako je to cena koju moraš platiti kad ne znaš ništa o automobilima, i svaka čast tom Vilumsenu kako ga je zeznuo. Ipak, ja sam tada dobio novu igračku. Tačnije, školu. Ta složena mehanička šklopocija naučila me je da, ako odvojiš vreme da shvatiš konstrukciju, pa uposliš mozak i prste, zapravo možeš nešto popraviti. Sve sam više vremena provodio u čiča Bernardovom servisu. Govorio je da mu „pomažem”, iako sam mu u prvo vreme samo smetao. A tata me je naučio da boksujem. U sećanjima iz tog perioda Karlov lik mi malo bledi. Bilo je to pre nego što je iždžikljao, tad se činilo da ću ja biti viši od njega, a jedno vreme je imao i gadne bubuljice. Škola mu je išla dobro, ali je bio ćutljiv, nije imao mnogo drugara i uglavnom se držao po strani. A kada je krenuo u srednju školu, ja sam sve više radio u servisu, pa se događalo da se vidimo tek pred spavanje. Sećam se da sam jedne večeri rekao kako jedva čekam da napunim osamnaest godina i položim vožnju, a mama je pustila suzu i pitala me da li jedva čekam da sednem u auto i pobegnem sa Opgarda. Razume se, s naknadnom pameću vidim da bi bilo bolje da sam to i uradio. Ali stvari su odlazile dođavola i nisam tek tako mogao da odem. Morao sam da ih sredim, popravim. Uostalom, kuda bih i otišao? A onda je došao dan mamine i tatine pogibije, i otad se ponovo sećam Karla. Ja sam imao skoro osamnaest godina, on još nije bio napunio sedamnaest. Nas dvojica sedimo i gledamo kako se kadilak spušta od nas ka Kozjoj okuci. Još premotavam taj film kao da ću svaki put otkriti neki novi detalj. Dve tone mehanike iz fabrike Dženeral motors pokrene se i postepeno ubrzava. Sad su dovoljno odmakli da više ne čujem krckanje šljunka pod gumama. Tišina, tišina, crvena zadnja svetla. Osećam da mi srce lupa, da i ono postepeno ubrzava. Još dvadeset metara do Kozje okuke. Putari su hteli da postave bankine, ali se opština pobunila zaključivši da je poslednjih sto metara privatni prilaz našem imanju i da potpadaju pod nadležnost Opgardovih. Još deset metara. Stopsvetla, nalik na dve lajsne između vrata na prtljažniku i hromiranog

branika, nakratko se upale. A onda nestanu. Onda sve nestane.

6 „Da vidimo, Roju. U trenutku nesreće si, dakle, stajao pred kućom; to je bilo u...” Pandur Sigmund Ulsen nagnuo se nad papirima tražeći nešto pogledom. Njegova gusta plava kosa podsećala me je na četku kakvom je brisana sala za fizičko. Kosa mu je visila istom dužinom preko čela, sa strane i na vratu. Imao je debele brkove kao morž i verovatno je i njih i tu frizuru furao još od sedamdesetih. Zato što mu se moglo, nigde na toj pognutoj glavi nije bilo ni naznake ćelavosti. „Pola osam uveče. I video si kad su ti roditelji sleteli s puta?” Klimnuo sam. „I kažeš da si video stop-svetla kako se pale?” „Da.” „Jesi li siguran da nisi video samo zadnje farove? Hoću reći, i oni su crveni.” „Stop-svetla sijaju jače.” Kratko me je pogledao. „Uskoro puniš osamnaest, zar ne?” Opet sam klimnuo. Možda mu je i to pisalo u papirima, a možda je zapamtio da sam bio dva razreda ispred njegovog sina Kurta u školi. „Srednjoškolac?” „Ne, radim kod strica u servisu.” Pandur se ponovo nagnuo nad pisaćim stolom. „Lepo, onda razumeš da nam je čudno što nismo pronašli tragove kočenja. Iako su analize krvi pokazale da je tvoj otac popio jednu čašicu, nije mogao biti toliko pijan da zaboravi na okuku, promaši pedalu ili zaspi za volanom.” Oćutao sam. Jednim udarcem ponudio je tri moguća objašnjenja. Nisam imao četvrto. „Karl mi je rekao da je trebalo da obiđete tvog strica Bernarda Opgarda u bolnici. Da li je to stric kod kojeg radiš?”

„Da.” „Ali razgovarali smo sa njim, i on kaže da nije znao za tu posetu. Da li su tvoji roditelji imali običaj da idu u nenajavljene posete?” „Nisu”, rekoh. „A ni u najavljene.” Pandur je polako klimnuo, bežeći ponovo pogledom u papire. Činilo se da voli kad je tamo. „Da li ti je otac izgledao depresivno?” „Nije”, rekoh. „Jesi li siguran? Drugi sa kojima smo razgovarali rekli su da im je delovao utučeno.” „Treba li da kažem da je bio u depri?” Ulsen podiže pogled s papira. „Šta ti to znači, Roju?” „Možda vam to olakšava stvar, ako možete da kažete da je ubio sebe i moju majku.” „Zašto misliš da nam je tako lakše?” „Niko ga nije voleo.” „Roju, to nije tačno.” Slegnuh ramenima. „U redu, sigurno je bio depresivan. Nije se družio ni sa kim, uglavnom je sedeo u kući, a ni sa nama nije mnogo progovarao. Pio je pivo. Valjda to tako biva kod depresivnih.” „Ljudi koji pate od depresije nekad to vrlo uspešno kriju.” Pandur Ulsen se potrudio da mi uhvati pogled, a kad je uspeo, zadržao ga je. „Da li je tvoj otac nekad rekao nešto u smislu... u smislu da ne voli da živi?” Ne voli da živi. Kao da je tim rečima Sigmund Ulsen izgurao poslednji uspon, pa je, izgovorivši ih, njegov pogled mirno pao na mene. „Ko još voli da živi, jebote?”, upitah. Ulsen je načas izgledao preneraženo. Zatim je izvio glavu u stranu. Njegova duga hipi kosa dotakla mu je jedno rame. Možda stvarno nije bila kosa, nego prava četka. Znao sam da se iza pisaćeg stola krije kaiš sa ogromnom šnalom u obliku lobanje bufala i par čizama od zmijske kože. Zaodevamo se smrću. „Roju, zašto bi ljudi živeli ako im se ne sviđa da žive?” „Zar to nije očigledno?” „Ne, zašto?” „Zato što smrt može biti još gora.” Iako mi je osamnaesti rođendan bio iza ćoška, glupa pravila su nalagala da Karl i ja imamo staratelja. Okrug je imenovao čiča Bernarda. Iz

socijalnog u Nutodenu došle su dve žene da pogledaju Bernardovu rezidenciju i očigledno nisu imale nikakvih zamerki. Pokazao im je spavaće sobe koje nam je namenio i obećao da će se redovno raspitivati u školi kako ide Karlu. Kad su žene iz socijalnog otišle, zamolio sam čiča Bernarda da nas pusti da se koju noć naspavamo na imanju, jer je u našim spavaćim sobama u kući pored magistrale bilo previše bučno. Bernard je pristao i spakovao nam lonac lapskausa 10 da ponesemo. Posle toga se nikad nismo vratili u selo, iako smo ostali prijavljeni da živimo kod čiča Bernarda. To nije značilo da se on više nije starao o nama, a novac koji je kao staratelj dobijao od socijalnog uvek bi nam prosledio ne uzevši ni pare. Prošla je koja godina, bilo je to dosta posle one noći koju nazivam Fricovom, a čiča Bernard je ponovo završio u bolnici. Ispostavilo se da je rak uznapredovao. Zaplakao sam u bolničkoj sobi kad mi je rekao kako stoje stvari. „Znaš da ti je odzvonilo onda kad ti se lešinari bez pitanja usele u kuću”, rekao je. Mislio je na svoju ćerku i njenog muža. Uvek bi rekao da mu ona nikad nije učinila ništa nažao, ali da mu se naprosto nije sviđala kao osoba. Ipak, znao sam na koga je mislio kada mi je pričao o brodolomcima - o razbojnicima koji su lažnim svetlosnim signalima navodili pomorce na stene, a zatim ih, kad brod potone, pljačkali. Obišla ga je u bolnici samo dvaput. Prvi put je došla da čuje koliko mu je ostalo, drugi put da uzme ključ od kuće. Čiča Bernard mi je spustio ruku na rame i prodao mi zastareli, glupavi vic o folksvagenu, valjda da me razgali. „Ali umrećeš!”, uzviknuo sam ljutito. „A i ti ćeš”, odvratio je. „Važno je samo da ide redom, zar ne?” „Ali kako možeš sad da mi pričaš viceve?” „Pa...”, počeo je, „kad si do guše u govnima, ne valja ti da obaraš glavu.” To me je ipak nasmejalo. „Imam poslednju želju”, rekao je. „Pljugu?” „I to. A druga je da na jesen položiš teoriju za stručni ispit.” „Ove godine?”, upitah. „Ali zar mi ne treba pet godina prakse?” „Imaš već pet godina prakse, koliko si samo ostajao

prekovremeno.” „Ali to se ne računa...” „Ja ga računam. Nikad ne bih dozvolio da nedovoljno kvalifikovan mehaničar polaže stručni ispit, ali ti si najbolji kog imam. Zato na stolu imaš kovertu u kojoj piše da radiš kod mene već pet godina, ne obaziri se na datume. Dogovoreno?” „Dogovnoreno”, rekoh. Jednom Bernardovom mehaničaru je ta pošalica ušla u naviku, pa je uvek tako odgovarao Bernardu, a ovaj ga nije ispravljao. Tad sam poslednji put čuo čiča Bernarda da se smeje. Kada sam položio teorijski deo, a posle nekoliko meseci i stručni ispit, čiča Bernard je već bio u komi. A kada je njegova ćerka rekla lekarima da ga isključe s aparata koji su ga održavali u životu, zapravo sam ja - klinac od dvadeset godina - već držao njegov servis. Ipak, šokiralo... ne, prejak je to izraz, iznenadilo me je kada su otvorili testament i pročitali da je čiča Bernard servis ostavio meni. Njegova ćerka se, naravno, pobunila, tvrdeći da sam zloupotrebio vreme koje sam proveo kod njenog sirotog bolesnog oca da ga izmanipulišem. Rekao sam da mi ne pada na pamet da se svađam, da mi čiča Bernard nije ostavio servis kako bih se obogatio, već da bi neko iz porodice nastavio posao. Zato sam joj ponudio da otkupim servis od nje za cenu koju sama bude odredila. I odredila ju je. Rekao sam da se mi Opgardi ne cenjkamo, ali da nemam toliko novca, a i da se njena cena ne može opravdati zaradom od servisa. Oglasila je prodaju, niko joj se nije javljao, pa je obarala cenu i naposletku mi se vratila. Platio sam joj onoliko koliko sam joj u startu bio ponudio, potpisala je ugovor i ljutito izjurila iz servisa kao da sam ja nju izradio, a ne ona mene. Vodio sam servis kako sam znao i umeo. A nisam znao dovoljno pošto nisam imao iskustvo, niti sam poznavao tržište. Ali nisam bio ni najgori, pošto su se u okolini servisi jedan za drugim zatvarali, pa je meni dopadalo više posla, dovoljno da zadržim i Markusa s pola radnog vremena. Ali kada bih uveče pregledao knjige s Karlom - koji je išao u stručnu školu, pa je znao razliku između debita i kredita - postalo bi očigledno da dve benzinske pumpe koje sam držao ispred radionice zarađuju više od servisa. „Dolazila je inspekcija iz Puteva”, rekoh. „Ako hoćemo da zadržimo licencu, moramo da nabavimo novu opremu.” „Pošto?”, upita Karl.

„Dvesta hiljada. Možda i više.” „Ovde nema para za to.” „Znam. Šta ćemo onda?” Pitao sam u množini pošto smo od tog servisa obojica živeli. A pitao sam Karla iako sam znao šta će reći, jer mi je bilo draže da sam to kaže. „Prodaj servis, zadrži pumpe”, rekao je. Počešao sam se po vratu koji mi je Greta Smit obrijala mašinicom, osetio kako mi svaka dlačica zapinje i klizi niz prste. Kratki pompadur, rekla je. Rekla je da to nije trend, već klasična frizura i da me zahvaljujući tome neće biti sramota kad za deset godina budem pogledao svoje sadašnje slike. A posle sisanja su mi svi govorili da još više ličim na oca, da sam zapravo pljunuti otac, a ja sam to mrzeo zato što su bili u pravu. „Razumem da više voliš da opravljaš automobile nego da točiš gorivo”, reče Karl kad je prošlo neko vreme, a da nisam ni klimnuo ni pljunuo. „Ma nije važno, ionako tu ima sve manje posla”, rekao sam. „Automobili se više ne prave tako, dolaze mi za popravke koje bi i idiot mogao da obavi. Danas ti više ne treba filing.” Imao sam samo dvadeset godina, a već sam zvučao kao šezdesetogodišnjak. Sutradan je Vilum Vilumsen došao da pogleda servis. Bio je prirodno debeo. Kao prvo, iz proporcionalnih razloga, trebalo je da butine pariraju stomaku, a podvaljak svemu tome da bi se održala ravnoteža, da bi se dobio čitav čovek. Kao drugo, njegov hod, pokreti i gestikulacija bili su pokreti debelog čoveka, nisam siguran da li to umem da objasnim. U stvari, da pokušam: Vilumsen se gegao izbacujući stopala na spolja, kao patka, govorio je glasno i neusiljeno, a sve to je dočaravao napadnim pokretima i grimasama. Ukratko, Vilumsenu je po prirodi trebalo mnogo prostora. A kao treće, pušio je cigare, a osim ako se zoveš Klint Istvud, ne možeš ne biti debeo i nadati se da će te ozbiljno shvatiti kad zapališ cigaru, čak bi i Vinston Čerčil i Orson Vels morali da se pomuče za to. Vilumsen je prodavao polovnjake, a one koje ne uspe da uvali, on bi rasturio, pa sam povremeno i ja kupovao delove kod njega. Prodavao je i druge polovne stvari, čak se pričalo da nije gadljiv ni na kradenu robu. A bio je spreman da pregovara i ako ti treba brza pozajmica, a banke ti ne veruju. Ali nek ti je bog u pomoći ako mu ne vratiš pare u roku, onda bi ti došao sa izvesnim danskim plaćenikom - torpedom - koji bi došao s

Jilanda sa cvikcanglama i tako ubedljivom argumentacijom da ćeš i rođenu majku prodati samo da vratiš pare. Tog torpeda, doduše, niko nikad nije video, ali su te sulude glasine i reč torpedo dale krila našoj mašti u detinjstvu, pa kad smo jednom ispred Vilumsenovog autootpada videli beli jaguar E klase sa danskim tablicama - beli auto u obliku torpeda - za nas je to bio sasvim dovoljan dokaz. Vilumsen je pretresao sav alat, svu mehanizaciju, sve što se moglo odšrafiti i razmontirati pre nego što mi je ponudio cenu. „To i nije nešto”, rekao sam. „Dovoljno se razumeš da znaš da je ovo vrhunski kvalitet.” „Jeste, Roju, ali sam si rekao da bi za licencu moralo da se unapredi.” „Ali tebi ovo ne treba za servis, Vilumsene, nego da prikrpiš one svoje krntije tako da rade prvih nedelju dana pošto ih prodaš.” Vilumsen se nasmejao. „Ne nudim ti, Roju, cenu prema tome koliko meni te stvari vrede, nego koliko tebi ne vrede.” Svaki dan naučiš nešto novo. „Pod jednim uslovom”, rekao sam tad. „Da uzmeš i Markusa.” „Da dobijem i gratis mehaničara? Da se razumemo, možda je Markus gratis, ali mehaničar nije.” „To su ti moji uslovi, Vilumsene.” „Roju, nisam siguran da bi taj mehaničar bio sasvim džabe. Tu su porezi, doprinosi...” „Znam, znam, ali za razliku od tebe, Markus će se bar postarati da ono što prodaš ne predstavlja neposrednu opasnost na putevima.” Vilumsen se uštinuo za podvaljak praveći se da se preračunava, pa me je pogledao onim buljavim okom kao u hobotnice i ponudio još nižu cenu. Nisam više imao živaca, pa sam pristao, a Vilumsen mi je spremno pružio ruku, ne bi li me, valjda, sprečio da se predomislim. Pogledao sam njegovih pet raščepljenih sivkastobelih prstića nalik na hiruršku rukavicu punu vode, stresao se i prihvatio da se rukujem. „Dolazim sutra po sve”, reče Vilumsen. Vilumsen je Markusa otpustio posle tri meseca, usred probnog rada da izbegne plaćeni otkazni rok. Obrazloženje je glasilo da je Markus zakasnio na posao, dobio opomenu, i onda ponovo zakasnio. „Je li to istina?”, pitao sam Markusa kada mi je došao da traži posao na pumpi na kojoj sam sad radio samo ja, dvanaest sati dnevno.

„Da”, reče Markus. „Deset minuta u septembru. I četiri minuta u novembru.” Tako su dve pumpe ponovo izdržavale nas trojicu. U objekat nekadašnjeg servisa ubacio sam frižider za bezalkoholna pića i policu s grickalicama, ali meštanima je i to bilo bliže i raznovrsnije od izbora u Koopu. 11 „Neće moći ovako”, rekao je Karl pokazujući računicu koju smo zajedno sastavili. „U dolini se prodaju tri nove zone za vikendice”, rekao sam. „Sačekaj do zime, svi ti novi vlasnici će morati da prolaze ovuda.” Karl je uzdahnuo. „Jebote, baš si tvrdoglav.” Jednog dana je ispred pumpe stao veliki SUV. Iz njega su izašla dva tipa. Obilazili su perionicu i prodavnicu kao da nešto traže. Izašao sam. „Ako tražite klozet, ovde je, unutra”, doviknuo sam im. Prišli su mi, pružili vizitkarte i rekli da zastupaju ubedljivo najveći lanac benzinskih stanica u zemlji i da su došli da popričamo, po dogovoru. Već sam ih pitao: „Po kakvom dogovoru?”, kada mi je sinulo da ih je verovatno Karl zvao. Bili su zadivljeni onim što sam napravio takoreći ni iz čega i predočili su mi šta bih tek postigao uz malo više toga. „Franšiza”, rekli su. „Na deset godina.” I oni su saznali za masovnu izgradnju vikendica, pa i za očekivani promet na našoj magistrali. „Šta si im rekao?”, ushićeno me je upitao Karl kad sam stigao kući. „Zahvalio sam im se”, rekao sam sedajući za sto na koji je Karl izneo ćufte iz konzerve. „Zahvalio se?”, tada će Karl. „U smislu...” Zagledao mi je izraz lica dok sam proždirao ćuftu. „Ne, hvala? Daj, Roju, jebote!” „Hoće da kupe sve”, rekao sam. „I zgradu i plac. Za gomilu para, naravno, ali meni je draže da budem svoj na svome. Šta ćeš, seljačka krv.” „Ali jedva sklapamo kraj s krajem, jebote!” „Trebalo je da mi kažeš.” „Onda bi odbio i pre nego što čuješ njihovu ponudu.” „Verovatno bih.” Karl je zastenjao i uronio licem u šake. Tako je posedeo neko vreme. „U pravu si”, rekao je onda. „Nije trebalo da se mešam. Izvini, samo sam želeo da ti pomognem.” „Znam, i hvala ti na tome.”

Razmakao je prste na jednoj šaci i provirio jednim okom ka meni. „Zar baš ništa nisi izvukao od njihovog dolaska?” „Nešto jesam.” „Stvarno?” „Prevalili su veliki put, pa su morali da napune rezervoar.”

7 Premda me je tata učio da boksujem, ne znam da li sam stvarno bio toliko dobar u tuči. U Ortunu se održavala igranka. Bend je bio redovan gost u krajevima, svirali su švedske hitove i svi skupa nosili pripijena bela odela. Pevač, neki mršavac kog su zvali Rod jer je izjavio da mu je cilj da zvuči i izgleda kao Rod Stjuart i da pojebe isto toliko žena koliko i on, kreštao je neobičnu kombinaciju švedskih reči i norveškog naglaska, zbog čega je zvučao kao putujući propovednik Armand, koji je povremeno svraćao u selo da obznani kako se narod budi, što je dobro, pošto je Sudnji dan iza ćoška. Da je te večeri došao u Ortun, ustanovio bi da talas buđenja tu još nije stigao. Ljudi svih uzrasta i oba pola bauljali su mrtvi pijani po proplanku ispred seoskog doma i eksirali domaću briju da im je ne bi zaplenili unutra, gde su se parovi klatili dok im Rod peva o „tim smeđim očima” na švedskom. Ali i njima bi dojadilo pa bi šmugnuli ispred da cugnu ili u brezov gaj da se ispovraćaju, da se pojebu ili da izvrše neku treću nuždu. Neki ne bi ni stigli do šume. Pričalo se da je jednom i naš Rod pozvao obožavateljku iz prvog reda da sa njim u duetu otpeva autorsku kompoziciju Misliš li na mene večeras, koja je toliko ličila na Kleptonovu Wonderful Tonight da im je bio isti đavo koju će svirati. Posle dve strofe Rod je naredio gitaristi da produži solažu i zamakao sa devojkom i mikrofonom nekud iza, pa kada je došlo vreme za treću strofu, vokal se oglasio niotkuda, pomalo zadihan. Ubrzo zatim je Rod išetao na binu, sada sam, i namignuo dvema devojkama u prvom redu. Kada je opazio njihova užasnuta lica, oborio je pogled i primetio krvave pruge na svojim belim pantalonama. Otpevao je poslednji refren, vratio mikrofon na stalan, osmehnuo se, uzdahnuo „e, da...”, i udario takt za sledeću pesmu. Duge bele letnje noći. Tuče su po pravilu počinjale tek oko deset. Muškarac na muškarca, a povod bi gotovo uvek bila žena.

Žena kojoj se jedan obratio, ili je sa njom igrao previše dugo, ili previše prisno. Možda bi postojala duga predistorija toj subotnjoj večeri u Ortunu, ali bi tek sada, pod gasom i uz podbadanja iz publike, kucnuo čas za obračun. Ponekad bi ženska tek reda radi bila povod, najpre izgovor dvojici željnih tuče, a takvih je bilo i više od dvojice. Bili su to tipovi koji su smatrali da znaju da se biju, a verovatno nisu znali ništa osim toga. Ortun je bio njihova arena. Bilo je tu, naravno, i istinske ljubomore. To bi po pravilu bio slučaj sa Karlom, pošto inače nije bio neko ko će izazivati na tuču. Karl je bio previše šarmantan, sposoban da razoruža, a premali izazov za tabadžije. Karla su zato napadali jedino u afektu. Dešavalo se to čak i kad on ne bi ništa uradio, kad bi samo zasmejao neku devojku, kad bi se pokazao malo galantniji nego što je okruženje bilo u stanju da bude, kad bi njegove plave oči privukle pogled neke devojke, ali onda samo produžile dalje. Uostalom, Karl je imao devojku, i to ni manje ni više nego ćerku predsednika opštine. Stoga nije predstavljao pravu pretnju drugima. Ipak, pod velom brije stvari su mogle delovati drugačije - pokazaće oni tom slatkorečivom fićfiriću! Nasrnuli bi i samo se dodatno razjarili kad Karl dočeka njihov prvi udarac iskrenim i pomalo prezrivim zaprepašćenjem. A kad im ne bi uzvratio, potpuno bi poludeli. A tada sam na scenu stupao ja. Mislim da je moja specijalnost bila da neutrališem, da ih sprečim da načine štetu, kao kad deaktiviraš bombu. Praktičan sam tip i poznajem mehaniku, valjda zato. Razumem se u težište, masu i ubrzanje. Zato sam činio samo ono što je bilo nužno da sprečim prebijanje svog malog bate. Samo ono nužno, ni manje ni više od toga. Istini za volju, nekada je ono nužno podrazumevalo i malo više zalaganja. Slomljen nos, rebro, bar jednom i vilica. To je bilo onda kad je neki tip iz drugog sela odmah tresnuo Karla u nos. Istog časa sam se stvorio pored njih. Pamtim krckanje kostiju, krv do laktova i glas koji kaže: „Roju, sad je bilo dosta.” Ali ne, nije bilo dosta. Još jedan udarac u krvavo lice poda mnom. Još jedan udarac, i problem bi dobio trajno rešenje. „Roju, stiže pandur.” Naginjem se i šapućem na uvo oko kojeg teku dva potočića krvi. „Da mi više nikad nisi pipnuo brata, je l’ ti jasno?” Staklast pogled, tup od pijanstva i pića, uperen u mene, ali me ne vidi. Dižem ruku. Glava poda mnom klima. Ustajem, otresam prašinu sa odeće, prilazim volvu 240 koji čeka sa upaljenim motorom i otvorenim

vozačkim vratima. Karl već leži na zadnjem sedištu. „Jebote, nemoj da mi krvariš po sedištu”, kažem dodajući gas i puštajući kvačilo tako naglo da trava pršti svuda oko nas. „Roju”, počinje drhtavi glas sa zadnjeg sedišta kad stignemo do prvih serpentina. „Znam”, kažem. „Neću reći Mari.” „Nije to.” „Je l’ ti muka?” „Ne! Hoću nešto da ti kažem.” „Bolje bi bilo da...” „Volim te, brate.” „Karle, nemoj...” „Slušaj! Ja sam magarac i kreten, ali ti... tebe to ne zanima, uvek dođeš da me vadiš iz govana.” Plačni glas. „Roju, ja imam samo tebe.” Pogled mi pada na zakrvavljenu šaku koja steže volan. Budan sam, krv mi predivno juri venama. Mogao sam da ga udarim još jednom. Tip kog sam oborio na zemlju bio je samo neki ljubomorni bednik i gubitnik, stvarno nisam morao više da ga bijem. Ali jebote, koliko sam to želeo. Ispostavilo se da je tip kojem sam slomio vilicu bio poznat kao padobranac na žurkama na kojima ga ne poznaju i ne znaju da se dobro bije. Obično bi isprovocirao nekog i potom ga prebio. Kada sam čuo za vilicu, očekivao sam da će me prijaviti, ali nije. Tačnije, čuo sam da je tip otišao našem panduru, koji ga je posavetovao da batali celu stvar, budući da je Karlu slomio rebro, što je bila čista laž. Kasnije sam ustanovio da je slomljena vilica bila dobra investicija, dospeo sam na takav glas da je često bilo dovoljno da prekrstim ruke čim Karl zapadne u neku nevolju, i odmah bi se povukli. „Sranje”, šmrkne Karl, plačljiv i pijan, kad smo posle legli u krevet. „A ja sam samo ljubazan, zabavljam te ženske, a onda njihovi momci popizde. I onda dođe moj veliki bata da sredi stvar i tako ti navučem nove neprijatelje na vrat. Sranje.” Ponovo šmrkne. „Izvini.” Onda zalupa po letvicama ispod mog dušeka. „Čuješ li, izvini!” „Ma to su budale”, kažem. „Spavaj.” „Izvini!” „Spavaj, kad ti kažem.” „Da, dobro. Nego, Roju...” „Mm?” „Hvala... hvala ti...”

„Sad ćutimo, može?” „... hvala ti što si mi brat. Laku noć.” Tišina. Tako. Ravnomerno disanje na donjem ležaju. Bezbedan. Ništa nije bolje nego kad čuješ da ti je mali bata bezbedan. Ipak, na onoj igranci zbog koje je Karl napustio selo i mene nije pao ni jedan jedini udarac. Karl je bio pijan, Rod promukao, a Mari je otišla kući. Da li su se Karl i Mari posvađali? Možda. Možda nije čudno što je Mari, kao ćerki predsednika opštine, fasada bila važnija nego Karlu, u svakom slučaju joj se bilo smučilo to što bi se Karl uvek prepio kad izađu. A možda je i sutradan morala da ustane rano pa da ide s roditeljima u crkvu ili da uči. Zapravo, nije ona bila toliko uzorna. Pristojna, da, ali ne i uzorna. Samo joj je dojadilo da izigrava dadilju pijanome Karlu. Zato ga je utrapila svojoj najboljoj drugarici Greti, koja je možda previše spremno prigrlila tu dužnost. Samo šlep čovek ne bi video da je Greta zaljubljena u Karla, ali je svakako moguće da Mari to nije primećivala, ili da bar nije predvidela šta će se desiti. Greta je - pošto se klatila s Karlom na podijumu za ples uz Rodovu standardnu završnicu Love me tender - odvukla Karla pod breze. Tamo su se, pričao je posle Karl, pojebali uz jedno stablo. Karl je tvrdio da nije bio svestan toga, da ga je prenulo kad je čuo kako se njena perjana jakna tare o koru stabla. Taj zvuk je naglo prestao kada se jakna poderala, a paperje poletelo uokolo nalik na minijaturne anđele. Karl je to tako opisao. Minijaturni anđeli. U toj tišini Karl je shvatio da se sama Greta dotad uopšte nije oglasila - ili nije želela da rasprši čaroliju, ili nije naročito ni uživala u celoj stvari. Kako bilo, Karl je tad digao ruke. „Ponudio sam da joj kupim novu jaknu”, pričao mi je sutradan ujutru Karl s donjeg ležaja. „Ali rekla je da nije problem, da će je zakrpiti. Onda sam joj ponudio...” Karl zastenja. Dah mu je još zaudarao na alkohol. „Ponudio sam da joj ja zakrpim.” Smejao sam se na gornjem ležaju dok mi nisu potekle suze. Čuo sam ga kako se prekriva jorganom preko glave. Onda sam provirio odozgo. „Pa šta ćeš sad, Don Žuane?” „Nemam pojma”, začulo se ispod jorgana. „Da li vas je neko video?” Niko ih nije video. Bar je prošlo nedelju dana a da do nas nisu stigle glasine o Karlu i Greti. A očigledno ni do Mari. Zapravo se činilo da će se Karl izvući. Sve do onog dana kada nam je Greta došla u posetu. Karl i ja smo iz zimske bašte videli kako izranja iz Kozje okuke na biciklu.

„Sranje”, reče Karl. „Možda se trka za trofej”, rekoh. „A to si ti.” Karl me je toliko preklinjao da sam na kraju izašao pred kuću i rekao joj da Karl ima gadnu prehladu. I zaraznu. Greta me je pogledala, nanišanila preko onog nosnog grebena svetlucavog od znoja, pa se okrenula i otišla. Kad je sišla do bicikla, obukla je perjanu jaknu koju je ostavila na prtljažniku. Jakna je imala dugačak ožiljak tamo gde ju je krpila. Vratila se i sutradan. Tada joj je Karl otvorio, a ona mu je rekla da ga voli pre nego što je stigao bilo šta da izusti. Pa joj je odgovorio da je pogrešio, da je ispao magarac, da se kaje. Sutradan se javila Mari i rekla da joj je Greta sve ispričala. I da ne može biti s momkom koji je vara. Karl mi je posle rekao da je Mari plakala, ali da je inače bila mirna. Nikako mu to nije išlo u glavu - ne to što je Mari raskinula, nego to što joj je Greta ispričala šta se desilo pod brezama. Razumeo je da je Greta ljuta, zbog jakne i zbog svega. Pa mu se osvetila. Okej. Ali o istom trošku je ostala bez jedine drugarice koju je imala, i zar nije tako, što bi se reklo, sama sebi pucala u nogu? Nisam imao neki naročit odgovor na to, ali sam se tad setio čiča Bernardove priče o onim brodolomcima. Tada sam počeo da doživljavam Gretu kao takav podvodni sprud koji, nevidljiv, samo vreba priliku da raspori trup broda. Valjda ju je donekle trebalo i sažaljevati, tako prepuštenu na milost i nemilost vlastitih osećanja, ali ona je izneverila Mari bar jednako koliko i Karl. Zato sam u toj ženi nazirao nešto što Karl nije. Zlobu. Zlobu zahvaljujući kojoj je i bol koji nanese sama sebi manji od radosti što će odvući i druge u propast. To je profil osobe koja upadne u školu i počne da puca. S tim što je ova nastavila da živi posle pucnjave. Ili bar da životari. Da peče ljude u solarijumu. I da im šiša kosu. Posle nekoliko nedelja Mari se naprasno odselila iz Usa u veliki grad. Tačnije, tvrdila je da je to sve vreme bio plan, da je otišla da studira. A posle još nekoliko nedelja, i jednako neočekivano, Karl mi je rekao da je dobio stipendiju da studira finance and business administration u američkoj državi Minesoti. „Naravno, kako bi mogao to da odbiješ?”, rekao sam progutavši knedlu. „Šta znam, mislim da ne bih mogao”, rekao je kao da okleva, ali sam shvatio da je uveliko odlučio.

Usledili su užurbani dani. Ja sam imao pune ruke posla na pumpi, a on oko priprema za put, pa više nismo ni pričali o tome. Odvezao sam ga na aerodrom nadomak grada, ali, začudo, ni tokom te vožnje od nekoliko sati nismo mnogo progovarali. Kiša je lila, a brisači su zabašurili tišinu. Kad smo stali ispred terminala za polaske, ugasio sam motor i morao da se nakašljem ne bih li povratio glas. „Hoćeš li se vratiti?” „A? Ma naravno”, slagao je uz topao, blistav osmeh i zagrlio me. Kiša je lila celim putem nazad u Us. Bilo se smrklo kada sam se parkirao pred kućom i ušao da pozdravim duhove.

8 A sada se Karl vratio kući. Bio je petak veće i bio sam sâm na pumpi. Što bi se reklo, sam sa svojim mislima. Kada je Karl otišao u Ameriku, pretpostavljao sam, naravno, da je želeo da iskoristi odličan uspeh u školi i svoje sposobnosti da pobegne što dalje iz ove rupe od sela, što dalje od teških senki koje su pritiskale Opgard. Tek sada, pošto se vratio, palo mi je na pamet da je razlog mogla biti i Mari Os. Šutnula je Karla zato što je nagnao njenu najbolju drugaricu, ali zar nije bilo osnovano pomisliti i da je Mari jedva bila dočekala priliku da mu vidi leđa? Ipak je i ona pucala na nešto više od brdskog seljaka, od jednog Opgarda. Na to je ukazivao i njen odabir muža. Mari i Dan Krane su se upoznali na studijama u Oslu, oboje su bili aktivni članovi Socijaldemokratske stranke, a uz to je on potekao iz otmenog stana u zapadnom delu prestonice. Dan Krane je konkurisao na mesto urednika Uskih novina i dobio je taj posao, a sad su Mari i on imali dvoje dece i nadzidali su pomoćnu kuću na imanju tako da je sad bila veća od glavne zgrade u kojoj su živeli njeni roditelji. Mari je ugušila sve glasine da nije bila dovoljna Karlu Opgardu, i nipošto mu nije ostala dužna. A Karlu je, ostavljenom brđaninu, tek predstojalo da povrati izgubljeni ugled u društvu. Da li je to bio pravi razlog za njegov povratak kući? Da im svima pokaže novu žensku, nov kadilak i projekat hotela o kakvom meštani nisu mogli ni da sanjaju? Naime, ceo taj projekat bio je sulud, gotovo očajnički. Kao prvo, insistirao je na tome da hotel bude iznad šumskog pojasa, što bi podrazumevalo izgradnju više kilometara puta. Jer bi inače bila laž da je hotel „visokoplaninski”, laž kojoj drugi pribegavaju kad sazidaju objekat na nižim nadmorskim visinama, u šumskom pojasu. Kao drugo, ko se još penje na vrh planine da bi se pario u sauni i

kupao u vodi mlakoj kao pišaćka; nisu li to tipično gradske i nizijske aktivnosti? I kao treće, nikad ne bi uspeo da nagovori šačicu seljaka da sami ulože imanje i zemlju u izgradnju tog čardaka ni na nebu ni na zemlji; rizik je morao da se podeli tako da učestvuju svi. Kako da ti to, jebote, pođe za rukom u selu gde meštani nepoverenje prema svemu novom - ukoliko nije reč o novom Fordovom modelu ili novom Švarcenegerovom filmu - posisaju, što bi se reklo, sa majčinim mlekom. I, naposletku, naravno da se postavlja pitanje njegovih motiva. Karl je rekao da će izgradnja hotela i spa centra na vrhu planine privući putnike u naše selo, spasiti ga od tihog odumiranja. Ali zar meštani neće to prozreti, zar neće uvideti da on - Karl Opgard - želi da postavi samog sebe na pijedestal? Jer zato se ti poput Karla vraćaju u zavičaj. Možda je napolju bio uspešan, ali u rodnom selu je i dalje kurvar kog je šutnula ćerka predsednika opštine, pa je pobegao u svet. Priznanje ne znači nigde onoliko koliko znači kod kuće, tamo gde misliš da si neshvaćen. A shvaćen si vrlo dobro i nemilosrdno. „Znamo se”, rekli bi, napola preteći, a napola razuveravajući. To je značilo da stvarno znaju ko si. Da se ne možeš večno kriti iza fasada i laži. Pogled mi odluta uz magistralu do trga. Transparentnost. Seosko prokletstvo i blagoslov. Sve pre ili kasnije ispliva na videlo. Sve. Ali Karl je, dakle, bio spreman da rizikuje ne bi li se i njegova statua našla na tom trgu, ugled kakav je inače namenjen samo predsednicima opštine, propovednicima i pevačima seoskih bendova. Iz tih misli sam se prenuo kad su se otvorila vrata, a u prodavnicu ušla Julija. „Otkud ti noću?”, upitala je glasno, prevrnuvši očima, prenaglašeno glumeći zaprepašćenost. Cupnula je coknuvši sa žvakom u ustima. Bila se skockala, kratka jakna preko tesne majice; prekrstila je ruke, našminkala se napadnije nego obično. Nije očekivala da će me tu zateći, mislim da joj je bilo neprijatno što je vidim u toj ulozi, u ulozi ribe koja petkom uveče fura sa ekipom nerasta. Meni je bilo svejedno, ali njoj očigledno nije. „Egil se razboleo”, rekoh. „Pa valjda onda pozoveš nekog drugog”, rekla je. „Na primer, mene. Ne možeš valjda ti da...”

„Kasno mi je javio”, rekoh. „Nije problem. Kako mogu da ti pomognem, Julija?” „Nikako”, rekla je i poentirala puknuvši balon od žvake. „Mislila sam samo da se javim Egilu.” „U redu, preneću mu tvoj pozdrav.” Pogledala me je, žvaćući. Pogled joj se zamutio. Povratila je samouverenost, onu površinsku, koja joj je omogućila da se vrati u ulogu „Žestoke” Julije. „A šta si ti, Roju, radio petkom uveče kad si bio klinac?” Malo je zaplitala jezikom, pa zaključili da se ispred, u automobilima, cugala neka žestina. „Igranke”, odvratih. Izbečila se. „Igrao si?” „Moglo bi se to i tako nazvati.” Napolju zareza motor poput neke zveri koja noću kreće u lov. Ili na parenje. Julija se tobož iznervirano osvrnula ka vratima, a onda je okrenula leđa kasi, spustila dlanove na pult tako da joj se kratka jakna otvorila, onda je poskočila i smestila dupe na pult. „Jesi li odvajao ženske, Roju?” „Nisam”, rekoh pogledavši ekran za video-nadzor pumpi. Kad kažem ljudima da nam tokom vikenda bar jednom dnevno neko napuni rezervoar i ode ne plativši, svi se zapanje i opsuju vikendaše. A ja im kažem da oni naprosto imaju toliko para da zaborave na njih. Na devet od deset učtivih opomena koje pošaljemo na adresu prema registarskim tablicama, stigne odgovor u vidu pune nadoknade i postiđenog, očigledno iskrenog izvinjenja. Kažu da su naprosto zaboravili da plate. Zato što nikad nisu, kao tata, Karl i ja, zabrinuto pratili brojčanik na pumpi dok sipaju gorivo u kadilak, nisu posmatrali kako im nestaju sve te stotke i sve ono drugo što su mogli da isplate njima: diskovi, nove pantalone, proputovanje kolima po Americi o kojem je tata stalno pričao. „Kako to?”, upita Julija. „Kad si takav frajer?” Zakikotala se. „Možda onda nisam bio”, rekoh. „A sada? Zašto sada nemaš devojku?” „Imao sam”, rekoh spremajući se da operem izlog sa hranom. Imao sam dobar promet, ali dotad su već svi putnici stigli u svoje vikendice. „Venčali smo se sa devetnaest godina. Ali se utopila na medenom mesecu.” „Šta?”, ote se Juliji, iako je znala da lupetam.

„Ispala je iz moje jedrilice pravo u Tihi okean, valjda zbog previše šampanjca. Progrgoljila je da me voli i potonula.” „Zašto nisi skočio za njom?” „Ne bih posle mogao da stignem jedrilicu. Samo bismo se oboje udavili.” „Ali svejedno, pa valjda si je voleo?” „Jesam, zato sam joj bacio pojas za spašavanje.” „I to je nešto.” Julija je sedela pogrbljena, dlanova zalepljenih za pult. „Ali nekako si ipak preživeo to što si je izgubio?” „Neverovatno je bez čega sve možemo, Julija, videćeš i sama kad porasteš.” „Neću”, rekla je ravnim tonom. „Ne pada mi na pamet da čekam da porastem. Ima da dobijem sve što želim.” „Pa dobro. A šta želiš?” Pitao sam je nehotice, samo sam rasejano prebacio loptu u protivnikovo polje. Ali ugrizoh se za jezik čim je okrenula onaj mutni pogled ka mojim očima, a usta joj se razvukla u osmeh nalik na krvavu ranu. „Sigurno gledaš porniće. Mislim, pošto se žena tvojih snova udavila. A pošto je imala devetnaest godina, je l’ onda tražiš nineteen? With big boobs?” 12 Nisam joj parirao odmah, što sam, naravno, znao da će ona protumačiti kao da je pogodila u centar mete, pa mi je onda bilo još teže da nađem prave reči. Taj razgovor je ionako već bio otišao dođavola. Imala je sedamnaest godina, ja sam joj bio šef kojeg je sama sebe ubedila da želi, a sada je bila pripita i okuražena da igra igru kojom je mislila da vlada zato što je prolazila kod onih balavaca koji su je sad čekali u kolima. Mogao sam sve to da joj kažem i tako sačuvam obraz, ali bi onda to značilo da šutnem pripitu tinejdžerku sa jedrilice. Zato sam tragao za pojasom za spašavanje, moje i njeno. Pojas je stigao u vidu vrata koja su se otvorila. Julija je automatski skliznula sa pulta. Na vratima se pojavio muškarac kog nisam odmah prepoznao, ali nije došao kolima, pa je morao biti neko iz sela. Pogrbljen, upalih obraza zbog kojih mu je lice izgledalo kao peščani sat, na ćeli je imao tek pokoji pramičak. Zastao je na vratima. Izgledalo je kao da će se okrenuti i otići čim me je video. Možda je bio od onih koje sam svojevremeno premlatio na livadi ispred Ortuna, koje sam obeležio tako da mi nikad to neće zaboraviti. Oklevajući, prišao je stalku sa diskovima. Prelistavao je

osvrćući se povremeno ka nama. „Ko je ovo?”, prošaputah. „Otac Natalije Mu”, prošaputa Julija. Limar. Da, jebote, bio je to on. Baš se bio promenio. Što bi se reklo, usahnuo. Možda je bio bolestan, podsetio me je na čiča Bernarda pred smrt. Mu nam priđe. Spustio je na pult jedan disk. Hitovi Rodžera Vitakera, sniženi sedamdeset posto. Izgledao je posramljeno, kao da se gnuša vlastitog muzičkog ukusa. „Trideset kruna”, rekoh. „Kartica ili. „Keš”, reče Mu. „Dolazi li Egil danas?” „Razboleo se”, rekoh. „Još nešto?” Mu je oklevao. „Ne”, rekao je. Uzeo je kusur i disk i otišao. „Jebote.” Julija se ponovo popela na pult. „Jebote, šta?” „Zar nisi video? Pravio se da me ne poznaje.” „Video sam samo da je izbezumljen. A zvučalo je kao da je očekivao Egila. Kao da hoće da kupi nešto od Egila.” „Kako to misliš?” „Niko ne izlazi kasno petkom uveče iz kuće zato što pod hitno mora da sluša Rodžera Vitakera. Nije ga bio blam zbog diska, samo je izabrao najjeftiniji.” „Valjda je hteo da kupi kondome pa se popišmanio”, reče Julija kroz smeh. Zvučalo je kao da i sama ima takvo iskustvo. „Sigurno se švaleriše s nekom. Takva je to porodica.” „Ma daj”, rekoh. „A možda mu trebaju i antidepresivi zato što je bankrotirao. Zar nisi video kako gleda policu sa lekovima?” „Zar misli da držimo nešto jače od aspirina? Nisam znao da je bankrotirao.” „Pobogu, Roju, ti nikad ne pričaš sa ljudima. Zato ništa i ne saznaš.” „Valjda je tako. Zašto ne ideš napolje da slaviš svoju mladost?” „Mladost!”, frknula je ne ustajući. Izgledalo je kao da pretresa mozak u potrazi za nekim izgovorom da ostane. Pred licem joj je rastao balon od žvake. Puknula ga je da označi početak nove runde: „Simon mi kaže da vaš hotel izgleda kao neka fabrika. Niko neće hteti da uloži u to.” Simon Nergard bio je Julijin ujak. Taj me nipošto nije zaboravio. Bio je rmpalija, godinu dana stariji od mene i trenirao je boks, čak je nekoliko puta učestvovao u mečevima u gradu. Karl je plesao s nekom

devojkom na koju je Simon bio bacio oko i to je bio dovoljan povod. Simon je ščepao Karla za kragnu, a oko njih se okupilo čitavo krdo. Prišao sam i pitao u čemu je problem. Prethodno sam uvezao maramu oko pesnice i udario sam ga čim je zaustio da mi odgovori. Osetio sam da zubi popuštaju pod pritiskom. Simon se zateturao, ispljunuo krv i pogledao me, više zabezeknuto nego uplašeno. Momci koji su trenirali borilačke sportove misle da postoje pravila - zato i gube u tučama. Ali Simonu treba odati priznanje što se nije predao. Počeo je da cupka preda mnom držeći stegnute pesnice u gardu ispred - sad već proređenih - zuba. Šutnuo sam ga u koleno pa je prestao da cupka. Onda sam ga šutnuo u butinu, iskolačio je oči šokiran dejstvom tog udarca, valjda mu nikad nije palo na pamet šta bi se moglo desiti kad tako razvijena muskulatura zakrvari iznutra. Više nije mogao da se pomeri, samo je stajao očekujući pokolj, kao opkoljeni vojnik u bezumno junačkoj borbi do poslednjeg čoveka. Ja ga pak nisam udostojio čak ni te časti da izdrži batine do kraja. Samo sam se okrenuo, pogledao na sat i - kao da imam neka neodložna posla - odšetao odatle. Svita je navijala da me Simon napadne, jer nisu znali ono što sam ja znao, a to je da Simon ne može ni da zakorači. Zato su počeli da ismevaju Simona i to je - a ne oni neprirodno beli zubi koje mu je zubar posle umetnuo - ono što mi Simon nikad neće zaboraviti. „Dakle, tvoj ujak misli da je video nacrte?” „Ne, ali poznaje tipa koji radi u banci u gradu, a on je video hotel. I rekao da mu liči na fabriku. Na fabriku celeloze.” „Celuloze”, ispravih je. „Gore, gde nema drveća. Zanimljivo.” „A?” Napolju zaurla jedan motor, a drugi mu se oglasio u odgovor. „Traže te ovi tvoji testosteronci”, rekoh. „Bolje idi, da više ne zagađuju okolinu.” Julija zastenja. „Roju, oni su baš klinci.” „Onda idi kući i slušaj ovo”, rekoh pružajući joj jedan od pet primeraka albuma Naturally od Džej-Džeja Kejla koje sam naposletku morao da skinem sa rafa. Poručio sam ih iz ubeđenja da će meštani shvatiti Kejlov ćutljivi bluz i minimalističke gitarske solaže. Ali Julija je bila u pravu, nisam pričao s ljudima, pa ih nisam ni poznavao. Uzela je disk, skliznula sa pulta i pošla ka vratima. Pokazavši mi srednji prst, izazovno je vrcnula dupetom, hladno i proračunato, ali i naivno, kako mogu samo sedamnaestogodišnjakinje. I tad me strefi pomisao - ni sam ne znam otkuda - da je možda ipak to bilo malo manje naivno nego

što je bilo kod one šesnaestogodišnjakinje koja je bila kada je počela da radi kod mene. Kakve su to misli, jebote? Nisam nikad tako razmišljao o Juliji, stvarno nisam. Ili ipak jesam? Nisam. Mora da se nešto desilo onda kada je spustila dlanove iza sebe da se popne na pult, pa joj se jakna otvorila i pokazala njene grudi, a bradavice se probile kroz brus i majicu. Ali jebote, pa ta devojka je imala velike sise od trinaeste a da nisam uopšte obraćao pažnju na to, u čemu je sad stvar? Stvarno se nikad nisam ložio na sise niti na tinejdžerke, stvarno nikad nisam ukucavao ni big boobs, a ni nineteen. A to nije bila jedina misterija. Druga je bila ono postiđeno lice. Ne Julijino, kada je uhvaćena na delu u ulozi koju igra petkom uveče za svoju družinu nerasta. Već limarovo. Muov pogled koji je lutao levo-desno poput mesečara. Izbegavajući moj. Julija je rekla da je taj pogled lutao ka policama iza mene. Osvrnuo sam se i prešao pogledom preko rafova. Posumnjah na nešto, ali sam to odmah odbacio. Ipak, sumnja se vratila, poput one jebene bele loptice u igrici koju smo igrali Karl i ja onda kad je selo imalo onaj jedan jedini automat u ulazu Kafedžinice, pa nas je tata tamo odveo, sačekao u redu i častio žetonima sa izrazom na licu kao da nas je odveo u Diznilend. Naime, već sam negde video takav stid. Kod kuće. U ogledalu. Prepoznao sam ga. To je najdublja moguća sramota. Ne samo zato što joj je uzrok odvratan i neoprostiv greh već zato što će se ponoviti. Uprkos tome što se taj odraz u ogledalu zaklinje kako je to poslednji put, desiće se opet, i opet, i opet. Sramota zbog tog čina, ali i više od toga: stid zbog vlastite slabosti, zbog toga što ne možeš da prestaneš, zbog toga što moraš da uradiš ono što ne želiš da uradiš. Da bar želiš, mogao bi za to da kriviš svoju iskonski pokvarenu ćud.

9 Subota ujutru. Markus me je smenio na pumpi, pa sam se povezao u drugoj brzini serpentinama do kuće. Ispred sam kratko turirao motor da im dodatno najavim svoj dolazak. Karl i Šenon sam zatekao u kuhinji kako razgledaju nacrte i dogovaraju se oko prezentacije. „Simon Nergard tvrdi da niko neće hteti da investira”, rekao sam oslonivši se o dovratak i zevnuvši. „To mu je rekao neki tip iz banke koji je video nacrte.” „A meni je bar deset ljudi reklo da su nacrti fenomenalni”, reče Karl. „Ljudi iz sela?” „Iz Toronta. Ljudi koji znaju šta pričaju.” Slegnuh ramenima. „Ovde treba da ubediš ljude koji ne žive u Torontu i koji nemaju pojma šta pričaju. Srećno. Odoh da odspavam.” „Ju Os je pristao da se vidimo”, tada će Karl. Zastadoh. „Stvarno?” „Da. Zamolio sam Mari kad je bila ovde da mi sredi audijenciju.” „Pa super. Jesi li je zato zvao na žurku?” „Delom i zato. A hteo sam i da upozna Šenon, ako ćemo da živimo u selu, glupo je da se njih dve izbegavaju. I znaš šta?” Spustio je ruku Šenon na rame. „Mislim da je moja devojka otkravila ledenu kraljicu.” „Otkravila?” Šenon prevrnu očima. „Srce, ta žena me mrzi. Zar ne, Roju?” „Šta znam”, rekoh. Prvi put otkako sam ušao u kuću pogledah pravo u nju. Nosila je veliki beli bademantil, a kosa joj je još bila mokra. Valjda se tuširala da spere znoj od još jedne naporne noći u krevetu. Dotad joj nisam viđao golu kožu, uvek je nosila one crne džempere i pantalone, ali sad sam primetio da su joj noge i dekolte ispod bademantila isto onako besprekorno beli kao i koža lica. Mokra kosa joj je bila tamnija, gotovo

boje rđe, a sad zapazih i još nešto što dotad nisam - u korenu nosa imala je nekoliko bledih pegica. Osmehnula se, ali joj se u pogledu video nekakav bol. Da li je Karl rekao nešto što nije trebalo? Ili sam ja rekao nešto što nije trebalo? Naravno, moglo je to biti ono kad sam natuknuo da je njeno oduševljavanje Marinim blizancima čist cinizam, ali mi je nešto govorilo da Šenon ne bi imala problem da prizna takav cinizam. Bila je tip žene koja će uraditi šta mora i neće se izvinjavati zbog toga. „Šenon bi volela da nam večeras spremi neko norveško jelo”, reče Karl. „Pa sam mislio...” „Radim noćnu i večeras”, rekoh. „Kolega je bolestan.” „Stvarno?” Karl izvi jednu obrvu. „Zar ih nemaš još petoro koji bi mogli da ga menjaju?” „Ne može niko od njih”, rekoh. „Vikend je, a nenajavljeno.” Zamahnuh rukama da pokažem kako je takva sudbina jednog upravnika benzinske stanice, nema ko da potegne osim njega, ali videh da mi Karl uopšte nije poverovao. Tako je to sa braćom, odmah prepoznaju i najsitniju laž. Ali šta sam drugo mogao da kažem? Kako noću ne mogu da spavam od njihovog jebanja? „Idem da malo odspavam.” Probudio me je nekakav zvuk. Nije bio mnogo glasan, ali, kao prvo, na vrhu planine nema mnogo zvukova, a kao drugo, bio mi je nov, pa valjda zbog toga mozak nije uspeo da ga ignoriše. Nekakvo brojanje, nešto između zujanja ose i drndanja kosilice za travu. Pogledao sam kroz prozor i odmah ustao, obukao se na brzaka, štrcao u prizemlje i pošao polako ka Kozjoj okuci. Tamo su stajali pandur Kurt Ulsen, Erik Nerel i neki tip koji je držao daljinski upravljač sa antenama. Svi su piljili u napravu koja me je probudila, beli dron veličine tanjira za ručavanje koji je lebdeo na oko metar iznad njihovih glava. „Vidi, vidi”, rekoh, a oni me pogledaše. „I dalje juriš plakate za skupštinu investitora?” „Dobar dan, Roju”, reče mi pandur ne dodirnuvši pljugu koja je poskakivala u taktu tih reči. „Znaš, ova deonica puta je privatno vlasništvo.” Zakopčah kaiš pošto sam u žurbi to bio zaboravio da uradim. „Valjda onda nije zabranjeno.”

„Uslovno rečeno, privatno.” „Ma je li?” Shvatih da se moram malo obuzdati, lako sam mogao da se razbesnim više nego što je bilo preporučljivo. „Da je državni put, valjda bi nas vlasti dosad častile bankinom?” „Tako je, Roju. Ali okolo su pasišta, a na njima važi opšti zakon.” „Mislio sam na pravo da lepimo plakate, a ne na tvoje pravo da budeš ovde. A radio sam noćnu smenu, pa ste baš mogli i da najavite da ćete me probuditi tim dronom.” „Mogli smo”, reče pandur Ulsen. „Ali nismo hteli da vas uznemiravamo, Roju. Samo ćemo kratko, nekoliko snimaka. Ako budemo procenili da je dovoljno bezbedno da se neko spusti, to ćemo vam sigurno najaviti.” Odmerio me je. Bez hladnoće, već više kao posmatrač, snimio me je kao što je i taj dron - koji je sad zamakao za rub provalije - sada snimao surovu prirodu Hukena. Klimnuo sam trudeći se da mi lice bude bezizražajno. „Žao mi je”, nastavi Ulsen. „Znam da ti ovo nije lako.” Govorio je otegnuto, poput sveštenika. „Trebalo je da se najavim, samo sam zaboravio koliko je provalija blizu kuće. Šta da ti kažem. Teši se time što kao poreski obveznik plaćaš rasvetljavanje ove nesreće. Uostalom, svi žele da se ona rasvetli.” Svi?, dreknuh u sebi. Misliš, ti želiš? To je tvoj pišljivi motiv, Kurte Ulsene, hoćeš da rešiš ono što tvoj otac nije uspeo. Umesto toga, rekoh: „U redu. A u pravu si, nije mi lako. Karl i ja dobro znamo šta se desilo, pa smo se više trudili da to zaboravimo nego da rasvetlimo svaku pojedinost.” Smiri se. Tako, tako. „Jasno”, reče Ulsen. Dron ponovo izroni iz provalije. Zastao je, lebdeo u mestu i strugao mi po ušima. Zatim se obrušio ka nama i sleteo u naručje tipu sa daljinskim, baš kao što oni sokolovi koje sam gledao na Jutjubu dolete dreseru na rukavicu. Bio je to neprijatan prizor, kao iz filmova naučne fantastike u kojima Veliki brat nadzire podanike u svojoj fašističkoj državi, pa znaš da taj dronovođa zapravo pod kožom ima splet električnih kablova. „Baš se brzo vratio”, primeti pandur. Pljunuo je cigaretu na zemlju i zgazio je. „Brže mu se troši baterija na proređenom vazduhu”, reče dronovođa. „Ali valjda je nešto slikao?” Dronovođa poče da pipa po ekranu svog telefona, a mi se zbismo

oko njega. Snimci su bili mutni zbog mraka i bez zvuka. A možda je dron i snimao zvuk, samo se dole ništa nije čulo. Olupina tatinog kadilaka devil ličila je na bubu koja je pala poleđuške i uginula u tom položaju, ostala da leži s nožicama uvis, sve dok je neki prolaznik nehotice ne bude zgazio. Zarđala šasija bila je delom obrasla u mahovinu, ali na njoj i na točkovima nije bilo oštećenja, zauzvrat su prednji i zadnji deo karoserije bili spljeskani kao da su prošli kroz Vilumsenovu presu. Možda zbog tišine i mraka u provaliji, tek snimak me je podsetio na dokumentarne koji sam gledao, o roniocima koji istražuju olupinu Titanika. A možda i zbog izgleda kadilaka, te elegantne olupine iz minulih vremena. I Titanik je predstavljao priču o naprasnoj pogibiji koja je prerasla u često prepričavanu tragediju kako u mojoj tako i u tuđoj uobrazilji, a sa godinama se stvarao utisak da je tako moralo biti, da je bilo zapisano u zvezdama. Fizički i metaforički sunovrat navodno neuništivog prevoznog sredstva. Sve one predstave o tome kako je bilo putnicima, kakav ih je strah obuzeo kad su shvatili da ih je stigla smrt. I to ne ona smrt koja dođe kad te dotuče proživljeni život, već ona nenajavljena, neočekivani rastanak, ubitačni splet okolnosti. Stresoh se. „Tamo se na zemlju odvalio neki kamen”, primeti Erik Nerel. „Možda je pao pre sto ili hiljadu godina, nema kamenja na kolima”, odvrati Kurt Ulsen. „A ne vidim ni udubljenja i ogrebotine na donjoj šasiji. Reklo bi se da se nije odvalio ni jedan jedini kamen posle onog koji je pao na onog alpinistu.” „Taj se više ne bavi alpinizmom”, tiho će Nerel ne skidajući pogled s ekrana. „Ruka mi visi pored tela i skvrčila se na pola nekadašnje veličine. Već godinama pije lekove protiv bolova u dozama od kojih bi i konj...” „Ali barem je živ”, nestrpljivo se brecnuo Ulsen dok je Nerel smišljao šta bi se desilo konju. Obojica smo piljili u njega. Ulsen je bio crven kao paprika. Kad je rekao da je alpinista „barem živ”, da li mu je to značilo - za razliku od onih koji su bili u tom kadilaku? Ne, način na koji mu je to izletelo ukazivao je na nešto još dublje. Možda je mislio na nekadašnjeg pandura i svoga oca Sigmunda Ulsena? „Skoro sve što padne u ovu provaliju mora da padne na ovaj auto, razumeš?” Ulsen je uperio prstom u ekran. „A auto je obrastao mahovinom i nema ni traga od udaraca. To nam pruža istorijat. A istorija nas uči stvarima, linije koje povučemo ka prošlosti mogu se

povući i u budućnost.” „Sve dok te ne strefi kamen u rame”, rekoh. „Ili u glavu.” Primetih da Erik Nerel polako klima glavom trljajući se po bradi. Ulsen se dodatno zacrveneo. „A kažem vam, stalno čujemo da se odvaljuje kamenje u Huken.” Sada sam gledao Ulsena, ali su te reči, naravno, bile upućene Eriku Nerelu. Koji je čekao bebu. I koji je trebalo da proceni da li ima smisla slati ljude dole da ispitaju olupinu. A Ulsen je, naravno, mogao izgubiti posao ako bi se nekome nešto desilo. „Možda kamenje ne pada na auto”, nastavih. „Ali onda pada pored. A sigurno niste mislili da ljudi stoje na olupini?” Nisam morao ni da čujem Ulsenov odgovor, i krajičkom oka sam video da sam dobio tu bitku. Stajao sam na Kozjoj okuci dok se brujanje njihovih motora gubilo u daljini. Video sam jednog gavrana kako proleće i sačekao da ponovo zavlada tišina. U kuhinji sam zatekao Šenon u redovnoj crnoj odeći, kako se naginje nad radnom pločom pored prozora. Pomislih opet kako je, uprkos tome što se oblačila tako da istakne telo kao u mršavog dečačića, zapravo bila izrazito ženstvena. Grejala je sitne šake držeći šolju iz koje se pušilo, a sa strane je visio končić sa etiketom čaja. „Ko je to bio?”, pitala je. „Pandur. Hoće da ispita olupinu. Strašno mu je važno da sazna zašto je tata sleteo u Huken.” „A zar nije važno?” Slegnuh ramenima. „Video sam svojim očima. Prekasno je zakočio. Moraš da prikočiš na vreme.” „Moraš da prikočiš na vreme”, ponovila je klimnuvši polako. Kao da je već ovladavala i našim govorom tela. I to me je podsetilo na naučnu fantastiku. „Karl mi je rekao da se olupina nikako ne može izvući. Je l’ ti neprijatno što je tamo?” „Osim što zagađuje okolinu, nije.” „Nije?” Podigla je šolju obema rukama, srknula čaj. „Kako to?” „Da su umrli u bračnom krevetu, ni njega ne bismo bacili.” Osmehnula se. „Da li je to sad sentimentalno i nesentimentalno?” I ja se osmehnuh. Gotovo da više nisam ni primećivao onaj njen opušteni kapak. A možda joj oko više nije bilo tako zatvoreno kao kad je tek stigla, umorna od puta.

„Mislim da praktične okolnosti određuju naša osećanja više nego što smo svesni”, počeh. „Iako se pišu romani o nemogućim ljubavima, devetoro od desetoro ljudi se zaljube u nekog koga mogu imati.” „Jesi li siguran?” „Osmoro od desetoro”, ispravih se. Prišao sam joj i primetio da me gleda kako sipam kafa u lonče žutom mericom. „Praktični u smrti i u ljubavi”, nastavih. „Tako ti je to kad živiš ovde na margini. Tebi je to možda neobično.” „Zašto bi mi bilo neobično?” „Sama si rekla da je Barbados bogato ostrvo. Vozila si bjuik, studirala na univerzitetu, preselila se u Toronto.” Učinilo mi se da malo okleva pre nego što je odgovorila. „Postoji nešto što se zove društvena pokretljivost.” „Stvarno? Znači li to da si odrasla u siromaštvu?” „Uslovno rečeno.” Udahnula je pored mene. „Ja sam redleg.” „Šta je to?” „Sigurno si čuo za siromašne belce sa Apalačkih planina na severu Amerike. Hillbillies, brđani?” „Kao u filmu Izbavljenje. Sviraju bendžo i žene se rođakama.” „Da, tako glasi stereotip koji je, nažalost, zasnovan u stvarnosti, baš kao i u slučaju redlega, siromašnog belačkog stanovništva na Barbadosu. Redlezi su potomci Iraca i Škotlanđana koji su došli na ostrvo u sedamnaestom veku. Među njima je bilo dosta deportovanih zatvorenika, baš kao u Australiji. Bili su praktično robovi i predstavljali su glavnu radnu snagu sve dok Barbados nije počeo da uvozi robove iz Afrike. Ali pošto je ropstvo ukinuto, a potomci Afrikanaca počeli da napreduju, većina belih redlega ostala je na dnu društvene lestvice. Poludivlji - da li se tako kaže? Društvo izvan društva, zarobljeno u siromaštvu. Neobrazovano, alkoholisano, degenerisano, bolesno. Redlezi iz Sent Džona na Barbadosu retko poseduju bilo šta, osim malo zemlje ili radnjica koje opslužuju bogatije crnce. Ostali redlezi žive od socijalne pomoći, koju finansiraju tamnoputi Barbadošani. A znaš li po čemu nas prepoznaju? Po zubima. Ko ih ima, obično su smeđi od... decay?” „Truleži. Ali tvoji zubi su...” „Imala sam majku koja se potrudila da se hranim raznovrsno i da perem zube svaki dan. Bila mi je namenila bolji život. A kada je mama umrla, baka je nastavila šta je ona započela.”

„Uh”, rekoh, ne znajući šta drugo da kažem. Dunula je u čaj. „Ako ništa drugo, mi redlezi smo koristan argument da nisu samo crnci i Latinoamerikanci zarobljeni u siromaštvu.” „Ali ti si se izvukla.” „Da, ali prilično je rasistički od mene što na tome zahvaljujem afričkim genima.” „Zar ti imaš afričke gene?” „Mama mi je bila crnkinja, kao i baka.” Nasmejala se kad je videla nevericu na mom licu. „Boju kože i kose sam nasledila od jednog irskog redlega koji je umro od pića pre mog trećeg rođendana.” Slegnula je uskim ramenima. „Iako su i baka i mama živele u Sent Džonu i bile udate za Škotlanđane, odnosno Irca, nikad nisam bila baš pravi redleg. Delom zato što smo imale i nešto zemlje, ali pre svega zato što sam upisala Zapadnoindijski univerzitet u Bridžtaunu. Bila sam prva žena na fakultetu ne samo iz moje porodice već iz celog kraja.” Pogledah je. Otkako je došla, nikad nije toliko pričala o sebi. Razlog je verovatno bio jednostavan: nikad je nisam ni pitao za njenu životnu priču. To jest, nikad posle one večeri kad su ona i Karl sedeli na donjem ležaju, a ona predložila da ipak ja nešto ispričam. Možda je prvo htela da me proceni, a sada je to bila obavila. Nakašljah se. „Potrebna je snaga za takav izbor.” Šenon odmahnu glavom. „Baka je tako rešila. Naterala je celu porodicu, sve ujake i tetke, da svi daju za moje školstvo.” „Školarinu.^ „Školarinu. Posle i za dalje studije u Torontu. Baka me je vozila na fakultet svaki dan zato što nismo imali para da stanujem u gradu. Jedan profesor me je naveo kao primer nove društvene pokretljivosti na Barbadosu. Odgovorila sam mu da su redlezi i posle četiristo godina cementirani na dnu, a da ja lično mogu da zahvalim samo svojoj porodici, a ne nekakvoj društvenoj reformi. Zauvek ću biti redleg devojka koja sve duguje svojoj porodici. Iako sam živela nešto bolje u Torontu, Opgard je za mene i dalje pojam luksuza. Razumeš?” Klimnuh. „Šta se desilo s bjuikom?” Pogledala me je kao da proverava da li se šalim. „Ne pitaš me za baku, nego za kola.” „Baka ti je živa i zdrava.” „Stvarno? Otkud znaš?” „Po načinu na koji pričaš o njoj, glas ti nije zadrhtao.”

„Pa ti si auto-mehaničar i psiholog?” „Samo auto-mehaničar”, rekoh. „Ali bjuika više nema, zar ne?” „Baka se jednom zaboravila i ostavila ga pred kućom u leru, ali nije podigla ručnu. Otkotrljao se niz padinu pravo na deponiju. Plakala sam danima. Jesi li mi i to prepoznao u glasu?” „Jesam. Bjuik roudmaster iz pedeset četvrte - potpuno te razumem.” Izvila je glavu u stranu i zagledala me iz raznih uglova, kao jebenu Rubikovu kocku. „Automobili i lepota”, rekla je, više za sebe. „Znaš, noćas sam sanjala jednu knjigu koju sam čitala baš davno. Sigurno zbog te olupine u Hukenu. Knjiga se zove Sudar, od Dž. G. Balarda. O ljudima koje seksualno uzbuđuju saobraćajne nesreće, olupine, povrede. Njihove i tuđe. Možda si pre gledao film?” Razmislio sam. „Dejvid Kronenberg”, rekla je da mi pomogne. Odmahnuh glavom. Ponovo je oklevala, kao da se kaje što je zapodenula priču o nečemu što nikako ne bi moglo zanimati jednog tipa koji radi na benzinskoj pumpi. „Više volim knjige”, rekoh da joj pomognem. „Ali tu nisam čitao.” „Okej”, rekla je. „U toj knjizi ima jedna nepregledna okuka na Malholand drajvu odakle noću sleću automobili i krše se po stenama na strani brda. Pošto je previše skupo da se automobili odatle izvlače, tamo je nastalo pravo groblje olupina koje raste iz godine u godinu. S vremenom više neće ni postojati strana brda, već će se svi koji slete s puta spasti zahvaljujući svim tim olupinama.” Klimnuh, polako. „Spašće se zahvaljujući olupinama”, ponovili. „Možda bi ipak trebalo da pročitam tu knjigu. Ili da pogledam film.” „Meni se zapravo više svideo film”, tada će Šenon. „Knjiga je pisana u prvom licu i nekako je perverzno subjektivna i...” Zaćutala je. „Kako se kaže - intrusive?” „Žao mi je, to ćemo morati da pitamo Karla”, rekoh. „Otišao je da se vidi s Juom Osom.” Pogled mi pade na kuhinjski sto. Na njemu su ostali nacrti, kao i Karlov laptop, ali možda je procenio da će lakše ubediti Osa da selu treba hotel i spa ako ga ne bude zatrpao materijalima. „Nametljivo?”, predložih. „Hvala ti”, rekla je. „Film nije toliko nametljiv. Kamera je po pravilu

objektivnija od pera. A Kronenberg je uspeo da prikaže suštinu.” „A to je?” U onom njenom budnom oku sevnu nekakva varnica. Nastavila je da priča s novim žarom, shvativši da me to stvarno zanima. „Lepota unakaženog”, počela je. „Osakaćena grčka skulptura je dodatno lepa jer na osnovu onoga što je ostalo zamišljamo koliko je tek lepa mogla da bude, trebalo da bude, i bila. Ništa što stvarno postoji ne može da se takmiči s tom zamišljenom lepotom.” Spustila je dlanove na radnu ploču iza sebe kao da će se podići da sedne, onako kako je sedela na žurci. Tiny dancer. Uh. „Zanimljivo”, rekoh. „Morao bih još malo da odspavam.” Ona varnica u njenom oku zgasnu poput lampice na kontrolnoj tabli. „A kafa?”, rekla je, čujno razočarana. Sada kada je konačno pronašla sagovornika. Na Barbadosu verovatno ćaskaju po čitav dan. „Sad vidim da mi treba još koji sat sna”, rekao sam, isključio ringlu i sklonio lonče. „Naravno”, rekla je sklanjajući ruku s radne ploče. Ležao sam pola sata u krevetu, pokušavao da zaspim, da ne mislim ni na šta. Odozdo sam, kroz rupu, čuo kuckanje po tastaturi i škrabanje po papiru. Nije bilo šanse. Ponovio sam čitav ritual. Ustao, obukao se, strčao u prizemlje. Sa vrata sam doviknuo: „Zdravo!”, pre nego što su se zalupila za mnom. Sigurno je izgledalo kao da sam pobegao.

10 „Ovaj, zdravo”, reče Egil kada je otvorio vrata. Pogledah ga. I on je izgledao postiđeno. Sigurno je shvatio da čujem zvuke pucnjave i napaljene uzvike drugih igrača iz njegove dnevne sobe. „Bolje sam”, brzo je dodao. „Mogu da radim noć.” „Samo se ti lepo zaleči”, rekoh. „Nisam došao zbog toga.” „Stvarno?” Izgledao je kao da pretresa savest u potrazi za nekim drugim razlogom. Izgleda da mu je palo na pamet više od jednog. „Šta Mu kupuje kod nas?”, upitah. „Mu?” Egil je to ime izgovorio kao da ga prvi put čuje. „Limar”, rekoh. „Tražio te je.” „A, on.” Egil se osmehnuo, ali sam mu u očima prepoznao strah. Pun pogodak. „Šta kupuje?”, ponovih kao da je Egil mogao zaboraviti pitanje. „Ništa posebno”, reče Egil. „Ipak ti meni reci.” „Ne mogu da se setim.” „Ali uvek plaća gotovinom?” „Da.” „Ako možeš toga da se setiš, setićeš se i šta kupuje. Probaj.” Egil je piljio u mene. A iza tog telećeg pogleda nazreo sam njegovu želju da mi prizna. Uzdahnuo sam. „Egile, ovo te muči već neko vreme.” „A?” „Da li te drži u šaci? Da li ti je pretio?” „Mu? Nije.” „Pa zašto ga onda pokrivaš?” Egil je samo treptao. Iza njega, u dnevnoj sobi, besneo je rat. Slutio sam haos u njegovom očajničkom pogledu. „On... ovaj...”

Iako nisam baš imao strpljenja za to, prozborili nešto dubljim glasom radi dramskog efekta: „Egile, nemoj sad da me slažeš.” Momku je jabučica skakutala gore-dole. Uzmakao je pola koraka u predsoblje, kao da mu treba prostor da mi u panici zalupi vrata pred nosom. Ipak to nije uradio. Možda mi je video nešto u pogledu, nešto što je povezao sa pričama o tome kako su nekad davno ljudi dobijali gadne batine u Ortunu. Pa se predao. „Uvek bi mi rekao da zadržim kusur.” Klimnuh. Razume se, kada sam ga zaposlio, objasnio sam mu da ne primamo napojnice, a ako neki kupac baš bude insistirao da zadržimo kusur, te pare treba ostaviti u kasi da pokrijemo grešku ako greškom vratimo veći kusur. A to se po pravilu dešavalo upravo Egilu. Doduše, možda je to naprosto zaboravio, a u tom trenutku nisam nameravao da ga podsećam niti grdim, već sam samo želeo da potvrdim svoje sumnje. „A šta je kupovao?” „Nismo radili ništa protivzakonito”, reče Egil. Nisam nameravao ni da mu skrenem pažnju na to da mi upotrebom prošlog vremena stavlja do znanja da se njegov aranžman s Muom tog trenutka prekida, pa da je teško mogao biti sasvim zakonit. Čekao sam. „’Ela uan’”, reče Egil. Znao sam. Pilula za dan posle. „Koliko često?”, upitah. „Jednom nedeljno”, reče Egil. „I zamolio te je da ne kažeš nikome?” Egil klimnu. Prebledeo je. Bio je bled i tupav, ali Egil nije bio, što bi se reklo, zaostao. Doduše, te reči se menjaju kao prljav veš, pa ko zna kako se to danas naziva. Kako bilo, Egil je sigurno uspeo da sabere dva i dva, iako je Mu računao da neće. Sad se to lepo videlo, nije se samo stideo već se stideo strašno. A od te kazne ne postoji gora. Verujte mi na reč, kao nekom ko se sit napio te kiseline. Znam ja dobro da mi nijedan sudija ne može izreći kaznu koja je strašnija od sramote. „Sad ćemo nešto da se dogovorimo: još danas si bolestan, od sutra si zdrav”, rekoh. „U redu”, reče Egil povrativši glas iz drugog pokušaja. Dok sam odlazio, nisam čuo da su se vrata zatvorila. Verovatno je stajao i posmatrao me, pitajući se šta će dalje da se desi. Ušao sam u frizerski salon Grete Smit. Bilo je to kao da sam izašao iz

vremeplova koji me je odveo u posleratnu Ameriku. U jednom uglu stajala je ogromna berberska stolica presvučena ofucanom crvenom kožom; Greta je tvrdila da je u toj stolici sedeo niko drugi do Luj Armstrong. U drugom uglu hauba iz pedesetih, jedna kaciga na stalku pod kojima u starim američkim filmovima žene čitaju revije i tračare. Doduše, mene je uvek podsećala na Džonatana Prajsa i scenu lobotomije iz filma Brazil. Greta je tu kacigu koristila u sklopu usluge zvane šamponiranje - komplet, koja je podrazumevala da ti prvo opere kosu nekim naročitim šamponom, stavi papilotne i nabije ti glavu pod tu haubu da se kosa polako suši. Obično bi preko stavila maramu da ti kosa ne dotakne žice u toj njenoj prapotopskoj napravi koja je podsećala na unutrašnjost tostera. Greta je tvrdila da je njen komplet retro i da se vraća u modu na velika vrata. No pre bi se moglo reći da ta moda nikad nije ni otišla iz Usa. Kako bilo, podozrevam da je tu haubu najčešće koristila sama Greta da održava trajnu koja joj je visila sa glave poput natrulih mrkih girlandi. Na zidovima su visile slike nekadašnjih holivudskih zvezda. Nisu bile američke jedino Gretine čuvene makaze za šišanje, blistave, čelične, za koje bi svakom ko je voljan da sluša rekla da su to japanske makaze nigata 1000 koje koštaju petnaest soma i dolaze sa doživotnom garancijom. Greta podiže pogled, ali nigate nisu prestale da škljocaju. „Ulsen”, rekoh. „Zdravo, Roju. Ulsen se sunča.” „Znam, video sam mu auto ispred. A gde je sunce?” Ubitačne japanske makaze su se opasno približile mušterijinom uvu. „Mislim da ne želi da ga uznemi...” „Onamo?” Uperih prstom ka drugim vratima u prostoriji na kojima je visio poster s nekom preplanulom devojkom u bikiniju, sa grčevitim osmehom na licu. „Završava za...” Greta pogleda daljinski na stolu pored vrata. „Četrnaest minuta. Možeš li da ga sačekaš ispred?” „Mogao bih, ali valjda čak i muškarci mogu da rade dve stvari u isto vreme ako samo treba da se sunčaju i da pričaju?” Klimnuh Gretinoj mušteriji, koja je buljila u moj odraz u ogledalu, pa otvorih vrata. Bilo je to kao da sam zakoračio u niskobudžetni horor film. U sobi je bio mrkli mrak, osim plavičaste svetlosti koja je izbijala iz pukotine na nečemu što je izgledalo kao Drakulin mrtvački sanduk. U sobi nije bilo ničeg osim dva solarijuma i stolice preko čijeg naslona su bile

prebačene leviske i svetla kožna jakna Kurta Ulsena. Zlokobno brujanje lampi iz sanduka pojačavalo je slutnju da će se uskoro dogoditi nešto grozno. Privukoh stolicu do solarijuma. Čulo se zujanje muzike iz slušalica. Načas mi se učinilo da čujem Rodžera Vitagera i da sam stvarno dospeo u horor film, ali sam onda prepoznao da je to pesma Take Me Home, Country Roads Džona Denvera. „Došao sam da prijavim jedan slučaj”, počeh. Začuh neki pokret u solarijumu. Nešto udari o poklopac sanduka praćeno tihom psovkom. Muzika prestade da zuji. „Slučaj mogućeg seksualnog zlostavljanja”, rekoh. „Otkud to?” Ulsen je zvučao kao da govori kroz konzervu. Nisam bio siguran da li je prepoznao moj glas spolja. „Jedna osoba ima intimne odnose sa osobom s kojom je u bliskom srodstvu”, rekoh. „Nastavi.” Poćutao sam. Možda me je zbunilo što je cela ta situacija bizarno podsećala na katoličku ispovest, premda grešnik nisam bio ja. Ovog puta. „Mu, limar, jednom nedeljno kupuje pilulu za dan posle. Kao što znaš, njegova ćerka je tinejdžerka. Pre neki dan je i sama kupila pilulu kod mene.” Zaćutah, prepuštajući panduru Ulsenu da sam izvede dalje zaključke. „Zašto jednom nedeljno, zašto ovde?”, pitao je. „Zašto ne kupi veće pakovanje u gradu? Zašto devojka ne bi bila na redovnim kontraceptivnim pilulama?” „Zato što svaki put misli da je poslednji”, rekoh. „Misli da će uspeti da prestane.” Začulo se škljocanje upaljača u solarijumu. „Otkud ti to znaš?” Posmatrao sam kako iz Drakulinog kovčega kulja dim cigarete, kovitlajući se na plavoj svetlosti i nestajući u mraku. Tražio sam prave reči pošto me je spopala ista ona potreba koja je mučila i Egila: da priznam. Da se prevalim preko ivice provalije. U slobodan pad. „Svi mi mislimo da ćemo sutradan biti bolji ljudi”, rekoh. „Takve stvari se ne mogu dugo kriti u jednom selu”, tada će Ulsen. „A nigde nisam načuo ništa slično o Muu.” „Nedavno je bankrotirao”, rekoh. „Pa sedi kod kuće, ubijen u

pojam.” „Ali i dalje ne pije”, reče Ulsen pokazavši da prati moje naznake. „A stvari ne idu tako da čim ti krene malo naopako, počneš da jebeš rođeno dete.” „Ili da jednom nedeljno kupuješ pilule za dah posle”, primetih. „Možda ih kupuje ženi da ne zatrudni ponovo. Ili ćerka ima dečka, a Mu ih uzima kao odgovoran otac.” Začuh ga da uvlači dim. „A neće da joj prepišu redovnu kontracepciju jer se plaši da bi se onda jebala nonstop, i sa svima. Znaš, Mu je pentakostalac.” „Nisam to znao, ali otkad pa to umanjuje mogućnost incesta.” Spolja se mogla naslutiti njegova reakcija na pomen te reči. „Ako iznosiš tako grube optužbe na nečiji račun, moraš ponuditi nešto više od činjenice da ta osoba kupuje kontraceptivna sredstva”, reče Ulsen. „Možeš li?” Šta sam mogao da mu kažem? Da sam prepoznao stid u njegovom pogledu? Stid koji mi je tako dobro znan da je to za mene bio krunski dokaz? „Ja sam ti slučaj prijavio”, rekoh. „Predlažem ti da popričaš s njegovom ćerkom.” Možda je trebalo da izostavim to „predlažem ti”. Možda je trebalo da znam da će Ulsen to doživeti kao da mu govorim kako da radi svoj posao. S druge strane, možda sam i bio svestan svega toga, ali sam opet tako rekao. Kako bilo, Ulsenov glas se povisio za pola tona i pojačao za koji decibel. „A ja tebi predlažem da to prepustiš nama. A da budem iskren, verovatno imamo preča posla.” Njegova intonacija ostavila je prostora za moje ime na kraju te rečenice, ali ga nije izgovorio. Verovatno mu se po glavi vrzmalo da bi, ako bi se, protivno njegovom očekivanju, kasnije pokazalo da sam bio u pravu a da lokalna policija nije reagovala, za njega bilo lakše da se izvuče ukoliko bi mogao reći da je dojava bila anonimna. Kako bilo, ja sam zagrizao mamac. „Kakva preča posla?”, upitah, smesta zažalivši. „To te se ne tiče. A predlažem ti da takva tračarenja zadržiš za sebe. Nikome ne treba takva histerija, jasno?” Morao sam da progutam pljuvačku i nisam stigao da mu odgovorim pre nego što se ponovo začulo zujanje Džona Denvera iz slušalica pod poklopcem. Ustao sam i vratio se u frizerski salon. Greta i mušterija su se premestile do šamponjere, gde su nastavile da toroču. Uvek sam mislio

da ti kosu operu pre šišanja, ali ovde je očigledno posredi bilo nešto drugo, vodio se nekakav hemijski rat protiv kose, na šamponjeri su stajale nekakve tube koje su im zaokupile svu pažnju, pa se nisu obazirale na mene. Uzeo sam daljinski sa pulta pored vrata. Pisalo je da Ulsen ima još deset minuta. Ispritiskao sam strelicu naviše dok mi se nije pojavio broj 20 na ekranu. Zatim sam stisnuo taster FACIAL TANNER 13 i pojavila se nekakva skala s tačkicama. Triput sam stisnuo strelicu naviše, dok nisam doterao do maksimuma. U uslužnim delatnostima svi mi dobro znamo koliko je važno da mušterija ode kući sa utiskom da je uslužena za sve pare. Dok sam prolazio pored Grete i njene mušterije, načuo sam reči: „... sada ljubomoran, bio je zaljubljen u svog malog batu.” Greti se lice skamenilo kada me je ugledala, ali joj ja samo klimnuh napravivši se da nisam ništa čuo. Kad sam izašao na svež vazduh, pomislih da je sve to jedna jebena repriza. Sve se već desilo. I sve će se ponovo dešavati. Uvek s istim ishodom.

11 Čak ni godišnja seoska priredba ne bi okupila toliko ljudi. Postavili smo šeststo stolica u velikoj sali seoskog doma, ali su, uprkos tome, mnogi stajali. Osvrnuo sam se sa svog mesta i osmotrio salu iza sebe praveći se da tražim nekog pogledom. Svi su bili tu. Mari sa svojim mužem Danom Kraneom, koji je i sam osmatrao, novinarskim pogledom. Vlasnik auto-otpada Vilum Vilumsen sa svojom otmenom, visokom suprugom koja je čak i kad sednu bila za glavu viša od njega. Predsednik opštine Vos Gilbert, koji je takođe bio menadžer seoskog fudbalskog kluba Us, mada to i nije mnogo vredelo. Erik Nerel sa vidno trudnom ženom Gru. Pandur Kurt Ulsen čija je pregorela faca svetlela poput crvenog fenjera nad svima ostalima. Mržnja mu sevnu u očima kada su nam se pogledi sreli. Greta Smit je dovela gospodina i gospođu Smit, zamišljao sam ih kako hitro vuku nožice preko parkinga prema ulazu. Natalija Mu je sedela između roditelja. Pokušao sam da uhvatim pogled njenog oca, ali ga je on već bio oborio. Možda zato što je slutio da znam. A možda i zato što je znao da svi znaju da je njegova limarska firma bankrotirala, pa ako bi uložio u hotel, bilo bi to kao da se ruga svima kojima je već bio dužan u selu. No verovatno mu se praštalo što je došao, ipak je većinu njih tu dovela radoznalost, a ne želja da postanu investitori. Ne, nekadašnji predsednik opštine Ju Os nije takvu gužvu video još otkako je sedamdesetih godina selo posetio propovednik Armand. Ju Os je stajao za govornicom i osmatrao prisutne. Visok, mršav i beo kao jarbol za zastavu. Njegove obrve, nakostrešene i bele kao breza, s godinama su bile sve gušće. „Ali u ono vreme su božanski trans i isceljenje na licu mesta bili popularnija zabava od filmske ponude u našem bioskopu”, nastavi Os. „A uz to su bili i besplatni.” Ubrao je očekivani smeh. „Ali danas niste došli da slušate mene, već povratnika u naše selo -

Karla Abela Opgarda. Ne znam da li će njegova propoved ovom selu doneti isceljenje i izbavljenje, to ćete morati sami da procenite. Ja sam pristao da vam predstavim ovog mladića i njegov projekat zato što nam je danas, u ovom selu, u ova vremena i u ovoj situaciji, svaka nova inicijativa dobrodošla. Potreban nam je nov način razmišljanja, nove ideje. Ali treba nam i naše staro razmišljanje, ono koje je odolelo zubu vremena i zahvaljujući kojem još naseljavamo ova jalova ali lepa sela. Zato vas molim da otvoreno, ali i kritički saslušate mladića koji je dokazao da i jedan naš zemljak može uspeti u belome svetu. Karle, izvoli!” Gromoglasni aplauz osetno je oslabio kada je za govornicu stao Karl, pa je verovatno bio upućen Osu, a ne njemu. Karl je došao u odelu i sa kravatom, ali je u međuvremenu skinuo sako i zavrnuo rukave na košulji. Tako obučen sišao je u dnevnu sobu da nas pita za mišljenje, a Šenon ga je pitala zašto ne nosi sako. Objasnio sam joj da je tako viđao američke predsedničke kandidate kad odu među radnike po fabrikama i pokušaju da izgledaju narodski. „Ne, oni tad obuku vindjaknu i stave kačket na glavu”, primetila je Šenon. „Potrebno je pronaći meru”, reče Karl. „Ne želimo da izgledamo naduvano i pretenciozno, ipak smo iz ovog sela gde ljudi voze traktore i idu u gumenim čizmama. A istovremeno treba da izgledamo ozbiljno i profesionalno. Ni u selu se ne dolazi na konfirmaciju bez kravate, ko to radi, taj je neznalica. Ja ću doći u sakou, ali ću ga odmah skinuti, i tako ću poslati poruku da poštujem ozbiljnost zadatka, ali i da sam poletan, ushićen i spreman da zavrnem rukave.” „I ne plašiš se da uprljaš ruke”, dodadoh. „Dabome”, reče Karl. Dok smo išli prema autu, Šenon mi šapnu kroz smeh: „Znaš, mislila sam da se kaže ukaljaš ruke. Da li bih pogrešila?” „Zavisi šta hoćeš da kažeš”, rekoh. „Ali”, poče Karl spustivši obe šake na govornicu. „Pre nego što vam budem ispričao bajku sa plakata, moram vam reći koliko znači i samo to što govorim pred ovoliko svojih zemljaka. Malčice sam ganut.” Primetio sam da je stav publike uzdržan. Karla su voleli, bar oni čije devojke ga nisu malo previše volele. To je važilo za Karla koji je otišao iz tog sela. Ali da li je to i dalje bio isti taj Karl? Energični šaljivdžija i bekrija blistavog osmeha, onaj pažljivi momak koji je imao ljubaznu reč za svakoga, za muškarce i žene, decu i odrasle. Ili je postao ona titula

kojom se potpisao na plakatu: master of business. Planinska ptica koja je uzletela tamo gde niko drugi ne može da diše. Kanada. Nekretnine. Egzotična i školovana supruga sa Kariba koja je sad tu sedela malo previše doterana. Zar je obična devojka iz sela sad bila previše prosta za njega? „Znači mi, ganut sam”, ozbiljno ponovi Karl. „Jer sad konačno znam kako je bilo stajati na ovom mestu i biti..- napravio je dramsku pauzu tokom koje je osmotrio prisutne i popravio kravatu - „Rod.” Prošao je samo sekund, a onda svi prasnuše u smeh. Karl se blistavo osmehnuo. Sad je bio siguran, siguran da ih je osvojio. Prebacio je gole podlaktice preko ruba govornice, kao da je njegova. „Svaka bajka počinje sa bio jednom jedan. Ali ova bajka još nije napisana. Ipak, kada je jednog dana budu zapisivali, počeće sa bio jednom jedan sastanak meštana u seoskom domu Ortun na kojem su se dogovorili da izgrade hotel. A to je bio ovaj hotel...” Stisnuo je daljinski i na velikom platnu iza njega pojavio se projekat. Začuo se uzdah. Ali prepoznao sam po Karlu, prepoznao zato što mi je brat, da je očekivao glasniji uzdah. Tačnije, naklonjeniji uzdah. Jer, kao što rekoh, mislim da su svetu rustični i starinski ambijenti draži od igloa na Mesecu. S druge strane, projektu se nije mogla poreći elegancija. Razmere i linije bile su univerzalno lepe, kao kristali leda, talasi koji se zapene ili goli planinski vrhovi. Ili pak benzinske pumpe. No Karl je sad shvatio da će morati još da se potrudi da ubedi okupljene. Primetio sam da se, što bi se reklo, regrupisao. Pripremao za novi napad. Objasnio je crtež, pokazao gde će biti saune, teretane, bazen, igraonica za decu, sobe različitih kategorija, recepcija, hol, restoran. Naglasio je da će sve biti vrhunskog kvaliteta, da je hotel prvenstveno namenjen gostima sa visokim prohtevima. A, podrazumeva se, i s dubokim džepom. Ali hotel će poneti ime našeg sela. Planinski hotel i spa centar Us. To ime će se reklamirati u svim medijima, a selo će tako postati sinonim za nešto što je kvalitetno, pa i ekskluzivno. Ali ne previše ekskluzivno, postojaće mogućnost da tu vikend provede i porodica sa prosečnim primanjima, s tim da će ipak morati malo da prištedi za to, i da se unapred raduje dolasku. Tako će se ime našeg sela povezati i sa radosnim iščekivanjem. Karl se osmehnuo da im dočara tu radost. Učinilo mi se da polako osvaja salu. Da, rekao bih čak da su se videle i naznake ushićenosti, a to kod nas

nije redovna stvar. Ipak, ponovo su uzdahnuli tek kada je Karl izrekao ukupnu cenu. Četiristo miliona. Uzdahnuli su. A temperatura u sali je skočila. Karl je i taj uzdah očekivao. Ali - opet mu pročitah na licu - nije očekivao da on bude toliko glasan. Govorio je sve brže, uplašio se da će mu publika iskliznuti iz šake. Onima koji poseduju zemlju i pasišta, rekao je, investicija će se isplatiti čim budu skočile cene zemljišta zahvaljujući hotelu i propratnoj izgradnji novih vikendica. Isto se odnosilo i na trgovce i druge uslužne delatnosti - hotel i nove vikendice će dovesti do priliva novih ljudi koji će ostavljati pare u selu. A reč je, dakle, o ljudima koji imaju para napretek. Verovatno će selo zarađivati više i od samog hotela. Napravio je pauzu. Prisutni su sedeli ćutke i nepomično. A onda, sa svog mesta u petom redu, opazih pokret. Poput zastave na jakom vetru. Bila je to Osova bela glava koja je iz prvog reda štrcala nad svim ostalima. Klimnuo je. Polako. I svi su to videli. A onda je Karl odigrao adut. „Ali preduslov je da se hotel izgradi i pokrene. Da je neko voljan da uloži. Da neko bude spreman na rizik da finansira ovaj projekat. Za opšte dobro, za dobro svih u ovom selu.” Meštani Usa imaju u proseku niži stupanj obrazovanja od ljudi po gradovima. Možda ne isprate baš svaku pojedinost u intelektualnim filmovima i urbanim komedijama jednako brzo kao i gradska gospoda. Ali znaju da čitaju između redova. Pošto u Usu vlada ideal da ne treba govoriti više nego što je potrebno, meštani su razvili sluh za ono što se ne izrekne. A to neizrečeno sada je bilo da ako se ne pridružiš onom nekome na vlasničkoj strani projekta, onda pripadaš ostalima. Onima koji će uživati posledice a da sami nisu ničim doprineli. Primetih još klimanja glavom. Širilo se. A onda neko podiže glas. Bio je to Vilumsen, isti onaj koji je tati prodao kadilak. „Karle, ako je ovo tako dobra investicija, šta ćemo ti mi ostali? Zašto sam ne pokupiš kajmak? Ili, ako ti je to preveliki zalogaj, zašto ga ne podeliš s tebi sličnim gazdama?” „Zato što”, poče Karl, „ja nisam nikakav gazda, kao što nije ni većina vas. Možda bih mogao da pokrijem malo veći deo, i preuzeću na sebe da uložim šta pretekne ukoliko spisak ne bude potpun. Ali kad sam pošao kući s ovim projektom, imao sam viziju da svi dobiju priliku da

učestvuju, a ne samo oni sa novcem u banci. I zato sam ovo zamislio kao ortačko društvo. To znači da niko ne mora ništa da uloži za suvlasništvo hotela. Nijedne pare!” Karl lupi rukom o govornicu. Pauza, tišina. Osećao sam njihove misli. Kakav je ovo hohštapleraj? Zar nam se vratio pastor Armand? A onda im je Karl saopštio jevanđelje, radosnu vest o tome da će nešto biti tvoje a da za to ne platiš. Sada su svi pomno slušali „majstora” biznisa. „To znači”, nastavio je, „što nas više bude učestvovalo, to će svako pojedinačno manje rizikovati. Ako se uključimo svi, niko od nas ne rizikuje više nego što bi dao za auto. Pod uslovom da to nije Vilumsenov polovnjak.” Smeh. Neko je u zadnjim redovima i zapljeskao. Svi su znali priču o kupovini našeg auta, ali nije izgledalo kao da se sećaju kako je taj auto završio. Karl uperi prstom u jednu podignutu ruku u publici. Jedan muškarac ustade. Bio je visok, Karlove visine. Videh po Karlu da je tek tad prepoznao koga je prozvao. Verovatno se pokajao što mu je dao reč. Bio je to Simon Nergard. Otvorio je usta, a dva zuba su mu bila belja od ostalih. Možda grešim, ali kad je progovorio, učinilo mi se da čujem pištanje kroz nepravilno zaraslu nosnu kost. „Pošto će taj hotel biti na zemlji koja je u vlasništvu tebe i tvog brata...” Nije žurio da završi misao. „Da?”, upita Karl snažnim i postojanim glasom. Verovatno niko osim mene nije primetio da je taj glas bio previše snažan i postojan. „Bilo bi zanimljivo da čujemo koliko tražite za tu zemlju”, reče Simon. „Tražimo?”, upita Karl preletevši pogledom preko okupljenih a da nije pomerio glavu. Ponovo je vladao muk. Nepogrešivo se čulo - a to nisam više čuo samo ja - da Karl kupuje vreme. Simon je u svakom slučaju to prepoznao, pošto je gotovo pobedonosno nastavio: „Možda će me majstor biznisa bolje razumeti ako ga pitam - pošto”, rekao je. Raštrkan smeh. Napeta tišina. Svi su podigli glave, poput životinja na pojilu kad ugledaju da se lav približava, ali da je još na bezbednom odstojanju. Karl se osmehnuo, oborio pogled na papire ispred sebe, a ramena mu se zatresoše kao da se smeje prijateljskoj doskočici jednoga zemljaka. Praveći se da razmišlja, nameštao je papire birajući reči. A ja sam znao šta se dešava. Kratko se obazreh uviđajući da i ostali znaju.

To je bio prelomni trenutak. Posmatrao sam uspravna leđa dva reda ispred mog. Šenon. A kada sam ponovo pogledao govornicu, susreo sam se sa Karlovim očima. Pročitao sam u njima izvinjenje. Izgubio je. Izglupirao se, izblamirao celu porodicu. To smo sad znali obojica. Neće dobiti svoj hotel. A ni ja benzinsku pumpu, bar ne sad, i bar ne sa zgradom i zemljom. „Ne tražimo ništa”, reče Karl. „Plac ćemo Roj i ja ustupiti.” Isprva pomislih da nisam dobro čuo. Video sam da i Simon misli isto to. A onda začuh kako se salom širi žamor i shvatih da su svi čuli isto što i ja. Neko zapljeska. „De, de”, reče Karl podigavši ruku. „Daleko smo od cilja, narode. Danas nam je potrebno da dovoljno nas potpiše izjavu da su spremni da učestvuju kako bi opštinske vlasti videle da je projekat realan kada budemo konkurisali za odobrenje. Hej!...” Aplauz se samo širio. Uskoro su svi pljeskali. Svi osim Simona, možda i Vilumsena. I mene. „Morao sam!”, reče Karl. „Bilo je make it or break it 14 valjda si i ti to primetio?” Kaskao je za mnom na putu do auta. Otvorio sam vrata i seo za volan. Bila je Karlova ideja da na sastanak dođemo u mom sivobelom volvu 240 umesto u njegovoj došljačkoj limuzini. Upalio sam motor, dodao gas i opustio kvačilo i pre nego što je stigao da zatvori vrata na prednjem sedištu. „Daj, Roju, jebote!” „Šta da dam?”, dreknuh podešavajući retrovizor. Ortun je nestajao za nama. Na zadnjem sedištu Šenon je ćutala sa prestravljenim izrazom na licu. „Obećao si! Obećao si, pizdo jedna, da ćeš im reći koliko tražimo ako budu pitali.” „Ma daj, Roju! Pa i ti si osetio šta se spremalo i nemoj da me lažeš, znam da znaš. Znaš šta bi se desilo da sam tada rekao: da, Simone, kad već pitaš, Roj i ja tražimo četrdeset miliona za taj komad stene. Priča bi bila završena. A tada sigurno ne bi dobio pare za pumpu.” „Ali slagao si!” „Jesam, slagao sam. I zahvaljujući tome još imaš izgleda da kupiš tu pumpu.” „Kakvih izgleda, jebote?” Dodadoh gas osećajući kako gume