Kraljevstvo - Jo Nesbo

dijametralno suprotna, a moralno jednako zagrižena stava prema Fidelu Kastru. A gledište pojedinca neće odrediti to da li pripada političkoj levici ili desnici, već pitanje kako je Kastro uticao na sudbinu njegove najbliže porodice, da li su postali deo režima u Havani ili izbeglice u Majamiju. Sve ostalo je sekundarno.” Osetih da me neko vuče za rukav. Okrenuo sam se. Bila je to Greta. „Možemo li da popričamo?”, prošaputala je. „Zdravo, Greta, ovde smo usred priče o.. „O parenju krišom?”, dovrši Greta. „Čula sam.” Način na koji je to rekla nagnao me je da je pogledam malo bolje. A njene reči bile su odjek moje već postojeće slutnje. „Ali nemoj da dužiš”, rekoh, pa se povukosmo ka šanku. Osećao sam Stanlijev i Šenonin pogled na leđima. „Hoću da preneseš nešto Karlovoj ženi”, reče Greta kad smo se dovoljno odmakli da nas ne čuju. „Zašto?” Valjda sam pitao „zašto”, a ne „šta”, pošto sam već znao „šta”. To sam joj već pročitao u pokvarenim očima. „Zato što će tebi poverovati.” „Zašto bi mi poverovala ako je to samo nešto što joj prenosim?” „Zato što ćeš joj reći kao da je poteklo od tebe.” „A zašto bih to uradio?” „Zato što hoćeš isto što i ja, Roju.” „A to je...?” „Da se njih dvoje raziđu.” Nisam bio šokiran, čak ni iznenađen. Već samo zadivljen. „Daj, Roju, oboje znamo da Karl i ta južnjakinja ne idu zajedno. Samo ćemo uraditi ono što je najbolje za njih. A ona će, sirota, izbeći mučenje da sama to otkrije.” Pokušah da ovlažim usta. Došlo mi je da se okrenem i odem, ali nisam uspeo. „Šta da otkrije?” „Da se Karl ponovo goni sa Mari.” Pogledah je. Trajna joj je uokviravala bledo lice poput oreola. Oduvek me je čudilo što ljudi veruju reklamama koje tvrde da će im neki šampon revitalizovati kosu. Kosa nikad nije bila živa, vitalna, pa da joj neki šampon može to vratiti. Kosa je mrtva rožnata materija koja raste iz folikula i živa je koliko i izmet koji brišeš s dupeta. Kosa je prošlost, ono što si bio, jeo i radio. I tu nema povratka. Gretina trajna bila je balsamovana prošlost, zamrznuta, strašna kao smrt.

„U vikendici Osovih.” Oćutah. „Videla sam svojim očima”, nastavi Greta. „Parkiraju se u šumi tako da se kola ne vide s puta, pa se sačekuju unutra.” Došlo mi je da je pitam koliko već dugo prati Karla, ali nisam. „Ali ne čudi me što se Karl jebava okolo”, rekla je. Očigledno je želela da je pitam šta joj to znači, ali me je nešto - njen izraz lica, neka izvesnost, sećanje na doba kad nam je mama čitala Crvenkapu - sprečilo da to uradim. Kad sam bio mali, nikad mi nije išlo u glavu zašto Crvenkapa mora da postavi prerušenom vuku i ono poslednje pitanje - zašto su mu tako velika usta - kada je već slutila da on nije baka, već vuk. Zar nije znala da će vuk, kad shvati da je razotkriven, skočiti na nju da je pojede? Ta bajka me je naučila da ne postavljam dalja pitanja posle „zašto su ti tako velike uši?”. Posle toga, kaži da ideš po još drva i beži odatle glavom bez obzira. Ali ja sad nisam pobegao. I poput glupave Crvenkape, pitao sam: „Šta ti to znači?” „Da se jebava okolo? Zar nisi čitao da to često rade oni koje su seksualno iskorišćavali kad su bili mali?” Više nisam disao. Nisam mogao da se mrdnem. A glas mi je bio promukao kad sam progovorio: „Otkud ti, jebote, ideja da je Karla neko zlostavljao?” „Sam mi je to rekao. Pijan, pošto me je jebao u šumi kod škole. Plakao je, pričao kako se kaje, ali da je to jače od njega, čitao je da takvi kao on postanu promusketni.” Pokušao sam da se obliznem, ali usta su mi bila suva kao seno u ambaru. „Promiskuitetni”, bilo je sve što sam uspeo da izustim šapatom, ali ona me, izgleda, nije čula. „I rekao je da ti kriviš sebe za to što je on bio iskorišćavan, i da zato sad stalno paziš na njega, kao da mu to duguješ.” Uspeo sam da povratim zvuk u glasne žice. „To je laž u koju si sama sebe ubedila da je istina.” Greta se osmehnula i s tobožnjim žaljenjem odmahnula glavom. „Kari je bio tako pijan da je sigurno zaboravio šta je pričao, ali rekao mi je to. Pitala sam ga zašto ti kriviš sebe, kad ga već nisi ti iskorišćavao, nego tvoj otac. Karl je rekao da misli da je tako zato što je on tvoj mali bata, pa misliš da je tvoj zadatak da ga čuvaš. I da si ga zato na kraju spasao.” „Ti se, kao, sećaš da ti je on baš to rekao?”, pokušah, ali već sam

znao da nema svrhe, da se već sprema da me proždere. „Tako mi je rekao”, potvrdila je. „Ali kad sam ga pitala, nije hteo da mi kaže kako si ga spasao.” Bio sam gotov. Posmatrao sam kako se njene usne migolje poput glista. „Zato sada pitam tebe, Roju - šta si to uradio?” Podigoh pogled do njenih očiju. U njima sam video radosno iščekivanje. Usta, poluotvorena, samo su čekala taj sočan zalogaj. Osetih kako mi iz grudi nešto navire, usne mi se razvukoše, više nisam mogao da ga zaustavim. „A?”, reče Greta, a lice joj prekri iznenađenje kada sam prasnuo u smeh. Osetio sam... šta sam osetio? Radost? Olakšanje? Kao razotkriveni ubica kad se konačno okonča sve ono čekanje, kad konačno više nije sam sa svojom strašnom tajnom. Ili sam naprosto poludeo? Valjda moraš biti malo lud ako ti je draže da misle kako si ti silovao rođenog brata nego da znaju da je to radio tvoj otac, a da ti, kao stariji brat, nisi ništa uradio da to sprečiš. Ili možda to nije ni ludilo, već samo doživljaj da se prezir celog sela može podneti ako se zasniva na laži i tračevima, ali ne i ako je to istina. Istina o onome što se dešavalo na imanju Opgardovih nije bila samo priča o jednom ocu kao napasniku već i o starijem bratu kao slabiću, bedniku, koji je mogao da se umeša, ali se nije usudio; koji je znao, ali je ćutao; koji se stideo, ali nije smeo da podigne glavu i vidi svoj odraz u ogledalu. A sada se desilo ono najgore što je moglo da se desi. Kada Greta Smit reši da nešto istrtlja, to će prvo saznati ceo njen salon, a zatim i celo selo, tako to ide. Pa zašto sam se onda smejao? Zato što se ono najgore što je moglo da se desi već desilo, već je bilo nekoliko sekundi iza mene. Sad je sve moglo da ode dođavola, bio sam slobodan. „Vidi, vidi”, razdragano će Karl. „Šta je ovde tako smešno?” Obgrlio mi je ramena jednom rukom, drugom Gretina. Zapahnuo me je zadahom od šampanjca. „Pa”, počeh. „Greta, šta je tako smešno?” „Klađenje”, reče Greta. „Klađenje?” I Karl se nasmejao dohvativši čašu šampanjca sa poslužavnika na šanku. Nesumnjivo se spremao za još jedno uspešno pijanstvo. „Nisam znao da Roja zanima klađenje.” „Pokušavam da ga zainteresujem”, reče Greta. „A kako glasi tvoj pitch?” „Pitch?”

„Kako ćeš to da mu prodaš?” „Ko ne igra, ne može da pobedi. Mislim da se Roj slaže s tim.” Karl se okrenuo prema meni. „Stvarno?” Slegnuh ramenima. „Mislim da se Roj pre zalaže za geslo da ko ne igra, ne može da izgubi”, reče Karl. „Samo treba naći igru u kojoj svi pobeđuju”, tada će Greta. „Baš kao sa tvojim hotelom, Karle. Nema gubitnika, sve sami dobitnici i hepiend.” „Nazdravimo tome!”, uzviknu Karl. On i Greta se kucnuše čašama, a zatim pogleda i mene. Shvatih da se i dalje cerim kao maloumnik. „Ostavio sam čašu tamo”, rekoh klimnuvši ka debati o Bouviju, pa pođoh ne nameravajući da im se vratim. Dok sam išao ka njima, srce mi je pevalo, paradoksalno, bezbrižno, gotovo podrugljivo, poput one obične beloguze koja je razdragano cvrkutala svoju pesmu nalik na odapinjanje luka dok je sveštenik sipao zemlju po kovčezima s mojim roditeljima. Hepiend ne postoji, ali zato postoje trenuci besmislene sreće, a svaki takav trenutak može biti i poslednji, pa zašto onda da ne pevaš na sav glas? Da svet sazna. A život - ili smrt - neka izvole da te pokose neki drugi put. Dok sam im prilazio, Stanli se osvrnuo ka meni kao da je osetio da prilazim. Nije se osmehnuo, samo je pokušao da ukrsti pogled s mojim. Oblila me je nekakva toplina, nisam znao zašto, već samo da je kucnuo čas. Čas u kojem ću se zaleteti u Kozju okuku a da ne skrenem. Sleteću s puta u slobodni pad, sasvim siguran da nema drugog dobitka osim tih preostalih sekundi slobode, spoznaje, istine i tako toga. A onda ću tu skončati, smrskati se na zemlji tamo gde niko neće moći da izvadi olupinu, gde će me ostaviti da trunem u blaženoj samoći, u miru i spokoju. Ne znam zašto sam odabrao baš taj trenutak. Možda zato što mi je i ona jedna čaša šampanjca ulila dovoljnu hrabrost. Možda zato što sam znao da moram odmah uništiti ono malo nade što mi je Greta pružila pre nego što počnem da je hranim i negujem da poraste. Nisam, naime, želeo dobitak koji mi je ona predložila, on bi bio gori i od najusamljenijeg života. Prošao sam pored Stanlija, dohvatio čašu pored tiketa za klađenje i stao iza Šenon, koja je slušala kako novi predsednik opštine oduševljeno pripoveda koliko je hotel važan za naše selo, a hteo je reći:

za izbore. Dotaknuo sam Šenon po ramenu, nagnuo se ka njenom uvu, bio sam tako blizu da sam je omirisao, mirisala je sasvim drugačije od svih žena koje sam dotad poznavao ili imao, a opet tako poznato, kao da je taj miris i moj. „Izvini”, šapnuh joj. „Ali ne mogu protiv toga. Volim te.” Nije se okrenula prema meni. Nije mi tražila da ponovim to što sam rekao. Samo je nastavila da gleda Gilberta s nepromenjenim izrazom lica, kao da sam joj samo preveo njegove reči. Ali osetio sam da se na trenutak taj njen miris pojačao, kao da je ista ona toplina koja je zračila iz mene prožela i nju i podigla s njene kože molekule mirisa k meni. Produžio sam ka izlazu, zastao pored starog automata za igru novčićima, iskapio šampanjac i spustio čašu na drveni okvir. Tad spazih Đovanija kako me gleda strogim, osuđujućim petlovskim pogledom. Zatim je - reklo bi se, prezrivo - odvratio glavicu naglim trzajem od kojeg mu je poskočila hitlerovska kresta. Izašao sam, zažmurio i udahnuo vazduh koji je oprala kiša, oštar poput britve uz obraz. Da, ove godine će zima poraniti. Kada sam stigao na pumpu, pozvao sam kompaniju i zatražio da me povežu sa kadrovskom službom. „Ovde Roj Opgard. Zanima me da li je i dalje upražnjeno ono mesto upravnika stanice na jugu?”

Četvrti deo

27 Kažu da sam ja na tatu. Ćutljiv, pouzdan, predusretljiv i praktičan. Vredan radnik koji nema upadljivih talenata, ali koji će se uvek snaći, možda ponajpre zato što ne traži previše od života. Pristupačan samotnjak koji ima dovoljno empatije da shvati gde cipela žulja, ali i dovoljno stida da se ne mesa u tuđe živote. Baš kao što tata nije dozvoljavao da se drugi mešaju u njegov. Govorili su da je ponosit, ali ne i nadmen, kao i da mu je poštovanje koje je ukazivao drugima govorilo u prilog, premda nikad nije postao ovca predvodnica u našem selu. Tu ulogu je prepustio pismenijima i rečitijima, harizmatičnim vizionarima. Poput Osa, poput Karla. Bestidnijima. Naime, moj otac se stideo. A to sam svakako nasledio od njega. Stideo se zbog onoga što jeste i što radi. Ja sam se stideo zbog toga što jesam i onoga što nisam uradio. Tati sam se sviđao. Ja sam njega voleo. A on je voleo Karla. Kao starijeg sina temeljno me je uputio u to kako se vodi planinsko imanje sa trideset koza. U dedino vreme bilo je pet puta više koza u Norveškoj, a samo u prethodnih deset godina broj kozara u zemlji se prepolovio, pa je valjda i moj otac pretpostavljao da se u budućnosti neće moći živeti od tako male kozje farme kao što je Opgard. Ipak, dodao bi, uvek postoji mogućnost da ćemo jednog dana ostati bez struje, da će se svet sunovratiti u haos i da će tad biti svako za sebe. E tada će opstati ljudi poput nas. A ljudi kao Karl će propasti. Možda je zbog toga više voleo Karla. A možda i zato što ga Karl nije, kao ja, uzdizao u nebesa. Ne znam da li je posredi bilo baš to, mešavina tatinog zaštitničkog instinkta i potrebe da mu sin uzvrati ljubav. Ili to što ga je Karl govorom, smehom, razmišljanjem i pokretima podsećao na mamu iz

vremena kada su se upoznali, a i što je fizički ličio na mamine slike iz tog vremena. Karl je bio lep kao Elvis, rekao bi tata. Možda ga je to privuklo i kod mame, što je ličila na Elvisa. Imala je, doduše, plavu kosu, ali i iste one latinoameričke ili indijanske crte lica: bademaste oči, glatku, svetlucavu kožu, izražene obrve. I osmehe koji su se uvek krili odmah ispod površine. Možda se tata tako ponovo zaljubio u mamu. A onda i u Karla. Ne znam. Znam samo da je tata preuzeo od nje zadatak da nam čita pred spavanje i da je ostajao sve duže i duže u dečačkoj sobi. Ostajao je još dugo pošto ja zaspim na gornjem ležaju, a nisam znao ništa o tome dok me jedne noći nije probudio Karlov plač i tatino ućutkivanje. Provirio sam preko ograde kreveta i video da je tatina stolica prazna, da se očigledno bio zavukao kod Karla u krevet. „Šta je bilo?”, upitao sam. Odozdo nije bilo odgovora, pa sam ponovio pitanje. „Karl je ružno sanjao”, rekao je otac. „Idi spavaj, Roju.” I zaspao sam. Snom grešnog pravednika. I tako sam spavao svake noći dok me jedne noći nije ponovo probudio Karlov plač, ali sada tata više nije bio tu, pa je moj mali bata ostao sam i nije bilo nikog da ga uteši. Zato sam sišao do njega, zagrlio ga i zatražio da mi ispriča šta je sanjao, da će tako čudovište sigurno nestati. Karl je šmrknuo i rekao da mu je čudovište zabranilo da mi ispriča jer će u protivnom doći po mene i po mamu, odvući nas u Huken i proždrati. „Ali ne i tatu?”, pitao sam. Na to mi nije odgovorio. Ne znam da li sam već tada shvatio ali potisnuo, ili sam shvatio, želeo da shvatim tek kasnije: to čudovište je bio naš otac. Tata. Ne znam ni da li je mama želela to da shvati, već samo da je mogla, da je htela, pošto nam se sve dešavalo odmah ispred nosa. Zato je i ona bila jednako kriva koliko i ja, odvraćala je pogled i nije pokušala da ga zaustavi. Kada sam konačno pokušao da ga zaustavim, imao sam sedamnaest godina. Tata i ja smo bili sami u ambaru. Pridržavao sam mu merdevine dok je menjao sijalice pod krovnom gredom. Na planini se ne zidaju onako visoki ambari kao u dolinama, ali osećao sam da mu ipak predstavljam nekakav rizik dok sam stajao nekoliko metara ispod njega.

„Ne smeš da radiš to što radiš Karlu.” „Ne”, rekao je mirno i nastavio da menja sijalice. Onda je sišao niz merdevine koje sam pridržavao što sam čvršće mogao. Odložio je pregorele sijalice, a zatim me je premlatio. Nije me udarao po licu, već po telu, po svim onim najmekšim mestima koja najviše bole. Kada sam pao u seno boreći se da dođem do daha, nagnuo se nada mnom i prosiktao promuklim glasom: „Ne možeš optužiti oca za tako nešto, Roju, jer će te otac ubiti. Oca možeš zaustaviti samo na jedan način. Ćutiš, čekaš priliku i onda ga ubiješ. Razumeš?” Naravno da sam razumeo. To je trebalo i Crvenkapa da uradi. Ali nisam mogao da progovorim, čak ni da klimnem glavom, samo sam jedva podigao pogled i video da su mu oči pune suza. Pomogao mi je da ustanem, večerali smo, a te noći je ponovo bio na donjem ležaju kod Karla. Sutradan me je odveo u ambar, gde je okačio veliku boksersku vreću koja je doputovala s njim iz Minesote u Norvešku. Jedno vreme se zanosio idejom da Karl i ja postanemo bokseri, ali nije uspeo da nas zainteresuje iako nam je stalno pričao o braći bokserima Majku i Tomiju Gibonsu iz Minesote. Tomi Gibons je bio tatin favorit, pokazivao nam je slike i govorio kako Karl liči na visokog plavog teškaša Tomija. A ja sam ličio na Majka, starijeg brata koji je bio sitniji i nije se proslavio koliko i mlađi. Kako bilo, nijedan od njih dvojice nije postao šampion, ali najdalje je dogurao mlađi Tomi, koji je 1923. izdržao petnaest rundi protiv šampiona Džeka Dempsija i izgubio sa samo jednim poenom razlike. To se desilo u mestašcetu Šelbi, raskršću na Velikoj severnoj železnici koje je direktor železnice Piter Šelbi nazvao po sebi i opisao kao „hrpu balege bogu iza nogu”. Selo je uložilo sve što je imalo, pa i preko toga, u meč koji je trebalo da ga proslavi širom Sjedinjenih Država. Za tu priliku su sazidali i stadion, ali im je došlo samo sedam hiljada gledalaca, uz one koji su se provukli da ne plate, pa je bankrotiralo čitavo selo - uključujući i četiri banke. Tomi Gibons je otišao iz propalog sela bez titule, bez prebijene pare, bez ičeg osim svesti da je bar pokušao. „Kako si?”, pitao me je tata. „Dobro”, rekao sam, iako me je sve još bolelo. Tata mi je pokazao stav i osnovne tehnike udaranja, pa mi je onda stavio na ruke svoje izlizane rukavice. „A ovakav gard?”, pitao sam prisećajući se inserta iz meča DempsiGibons.

„Gard ti ne treba. Cilj je da udariš prvi, i da udariš jako”, rekao je zauzevši položaj iza vreće. „Ovo ti je neprijatelj. Misli kako moraš da ga ubiješ pre nego što on ubije tebe.” Dao sam se na ubijanje. Tata je držao vreću da se ne bi previše ljuljala, ali povremeno bi provirio iza nje, kao da je hteo da mi pokaže koga zapravo treba da ubijem. „Nije loše”, rekao je kad sam se presamitio i uhvatio za kolena, a sa mene se slivao znoj. „Sad ćemo isto to, samo sa trakama umesto rukavica.” Za tri nedelje sam izbušio vreću tako da je morala da se zakrpi najdebljim konopcem. Raskrvario bih zglobove o te debele šavove, pustio ih dva dana da zarastu, a onda ponovo udarao dok ne poteče krv. Tako mi je bilo lakše, bol je nadjačao bol, nadjačao je stid zbog toga što samo tučem tu vreću, nesposoban da uradim bilo šta drugo. Jer i dalje je dolazio u sobu. Možda ređe nego pre, ali ne sećam se pouzdano. Sećam se samo da se više nije obazirao na to da li ja spavam, da li mama spava, samo mu je bilo važno da se pokaže kao gospodar u svojoj kući, gospodar koji radi šta mu se ćefne. A mene je telesno unapredio u dostojnog protivnika kako bi dokazao da nad nama vlada duhom, a ne materijom. Materija stari i prolazna je, a duh je večan. A ja sam se stideo. Stideo sam se dok sam pokušavao da pobegnem u mislima od tih zvukova odozdo, od ljuljanja i škripanja donjeg ležaja, da pobegnem iz te kuće. A pošto bi tata otišao, sišao bih kod Karla, grlio ga dok ne prestane da plače, šaputao mu na uvo da ćemo jednog lepog dana otići nekud daleko odatle. Da ću ga zaustaviti. Zaustaviću taj svoj prokleti odraz u ogledalu. Bile su to prazne priče zbog kojih sam se samo još više stideo. Već smo imali dovoljno godina da idemo na žurke. Karl je pio više nego što je trebalo, zapadao u nevolje više nego što je trebalo. A meni je bilo drago zbog toga, pošto sam dobio arenu u kojoj sam mogao da uradim ono što kod kuće nisam uspevao: da zaštitim maloga batu. Bilo je lako, samo sam slušao tatin savet, udarao sam prvi i udarao jako. Udarao sam ta lica kao da su bokserske vreće s tatinom facom. Ali morao je doći i taj dan. I došao je.

Kari mi je ispričao da je bio kod lekara, gde su ga pregledali i zapitkivali. Posumnjali su. Pitao sam ga zašto je išao. Skinuo je pantalone, pokazao mi, a ja sam se toliko razbesneo da su mi potekle suze. Te večeri sam, pred spavanje, sišao u predsoblje i uzeo lovački nož. Stavio sam ga pod jastuk i čekao. Došao je tek četvrte noći. Kao i uvek, i tiha škripa vrata bila je dovoljna da me probudi. Bio je ugasio svetlo u hodniku, pa sam video samo obris prilike na vratima. Zavukao sam ruku pod jastuk i stegnuo dršku noža. Pitao sam čiča Bernarda, koji je pročitao sve živo o pokretu otpora u Usu tokom rata, i rekao mi je da tiho ubijanje izvodiš tako što zabodeš nož neprijatelju u leđa, u visini bubrega. Mnogo je teže prerezati grkljan nego što izgleda na filmu, mnogi tako poseku i palac ruke kojom drže neprijatelja. Nisam znao gde se tačno nalaze bubrezi, ali sam svejedno nameravao da ubodem više puta, pa bih jednom sigurno pogodio. A i da ne pogodim, prerezao bih mu grkljan, pa i svoj palac, ko ga jebe. Prilika u vratima se zaklatila, verovatno je popio koje pivo više nego obično. Stajao je na vratima kao da se pita da li je promašio vrata. A jeste. Već godinama je ulazio u pogrešnu sobu. Ali to će biti poslednji put. Začuo sam nešto, kao da udiše. Ili njuši vazduh. Vrata su se zatvorila, ponovo je bio mrkli mrak. Pripremio sam se. Srce mi je lupalo tako jako da mi je, sasvim doslovno, udaralo o rebra. A onda sam začuo njegove korake u stepeništu i shvatio da se predomislio. Otvorila su se ulazna vrata. Da li je nanjušio? Čitao sam da naš mozak - svesno ili ne - prepoznaje specifičan miris adrenalina i da nas automatski upozori na oprez. Ili je doneo odluku na vratima, ne samo da se okrene te večeri već i da je zauvek gotovo, da se više neće ponoviti. Ležao sam tako dok nisam osetio da se sav tresem. Kada sam hrapavo udahnuo, shvatio sam da nisam disao još otkako su zaškripala vrata sobe. Posle nekog vremena začuo sam tih plač. Opet sam zadržao dah, ali to nije bio Karl, on je ponovo disao ravnomerno. Plač se čuo kroz čunak. Iskrao sam se iz kreveta, obukao i sišao. Mama je sedela u polutami za kuhinjskim stolom. Nosila je onaj

crveni šlafrok koji je ličio na dugačku perjanu jaknu i gledala je kroz prozor ka ambaru u kojem je gorelo svetlo. Držala je čašu, a na stolu ispred nje stajala je boca burbona koju godinama niko nije uzimao iz vitrine u trpezariji. Seo sam za sto. I pogledao kuda i ona, ka ambaru. Iskapila je burbon i nalila još. Tada sam, prvi put posle one večeri u hotelu Grand, video majku da pije a da nije Badnje veče. Kada je konačno progovorila, glas joj je bio plačan i drhtav. „Roju, znaš da tvog oca volim toliko da ne bih mogla živeti bez njega.” To je zvučalo kao zaključak nekakve duge i neme rasprave koju je vodila sama sa sobom. Oćutao sam i nastavio da zurim ka ambaru. Čekao sam da čujem nešto odande. „Ali on može da živi bez mene”, rekla je. „Znaš, kad je Karl trebalo da se rodi, bile su nekakve komplikacije. Izgubila sam mnogo krvi i svest, pa je lekar rekao tvom ocu da odluči umesto mene. Postojala su dva načina da se obavi zahvat, jedan bi bio rizičan po bebu, drugi po majku. Tvoj otac je, Roju, odabrao onaj koji je bio rizičan po mene. Posle mi je rekao da bih i ja sigurno izabrala isto, i bio je u pravu. Ali nisam taj izbor napravila ja, Roju, već on.” Šta sam tačno očekivao da čujem iz ambara? Znao sam šta. Prasak. Vrata ka predsoblju ostala su otvorena kada sam sišao niz stepenice. A tu nije bilo puške koja je obično visila visoko na zidu. „Ali da moram da biram čiji ću život spasiti, tvoj i Karlov ili njegov, izabrala bih njega, Roju. To treba da znaš. Takva sam ti ja majka.” Prinela je čašu usnama. Nikad ranije je nisam čuo da tako govori, ali me to sad nije potreslo. Mislio sam samo na ono što se dešava u ambaru. Ustao sam i izašao. Bio je kraj leta, sveža noć mi je rashladila upaljene obraze. Nisam žurio. Koračao sam odmereno, skoro kao zreo muškarac. Na svetlosti otvorenih vrata ambara, ugledao sam pušku, oslonjenu o dovratak. Kada sam prišao bliže, video sam i da su merdevine oslonjene o jednu krovnu gredu, kao i da je preko nje prebačeno uže. Ali pre nego što sam bilo šta video, začuo sam mrtve udarce o plastičnu vreću s peskom. Zastao sam pre nego što sam prišao vratima, ali dovoljno blizu da

ga vidim. Mlatio je onu vreću. Da li je znao da je lice koje sam nacrtao na njoj njegovo? Verovatno. Da li je puška stajala u vratima zato što nije uspeo da završi to što je započeo? Ili je to bila pozivnica meni? Obrazi mi više nisu goreli. I oni su se, kao i celo moje telo, sledili, a noćni vetrić je duvao kroz mene kao da sam nekakva utvara. Stajao sam i gledao svog oca. Slutio sam da je želeo da ga zaustavim, da zaustavim to što radi, da mu zaustavim srce. Sve je bilo spremno, sve je udesio da izgleda kao da je sam to uradio, čak je i uže predstavljalo jasnu poruku. Dovoljno je bilo samo da pucam izbliza i ostavim pušku pored tela. Tresao sam se. Nisam više imao kontrolu nad svojim telom, ništa me nije slušalo, udovi su mi cupkali i podrhtavali. Nisam više osećao ni strah ni bes, samo bespomoćnost i stid. Jer nisam mogao. On je želeo da umre, ja sam želeo da on umre, a opet nisam to mogao, jebiga. Zato što je on bio ja. Mrzeo sam ga, ali bio mi je i potreban, baš kao što sam mrzeo i sebe, ali bio sam sebi potreban. Okrenuo sam se i pošao natrag slušajući ga kako stenje i udara, psuje i udara, jeca i udara. Sutradan na doručku sve je bilo kao da se ništa nije desilo, kao da sam ono samo sanjao. Tata je pogledao kroz kuhinjski prozor i prokomentarisao vreme, dok je mama požurivala Karla da ne zakasni u školu.

28 Nekoliko meseci pošto sam tada ostavio oca u ambaru, u servis je došla gospođa Vilumsen i zatražila generalku za svoj sab sonet, pedeset osmo godište, jedini kabriolet u selu. Po selu se pričalo da je Vilumsenova žena bolesno opsednuta nekom norveškom pop divom iz sedamdesetih i da nastoji da je kopira u svemu: kolima, odeći, frizuri, šminki i stavu. Trudila se čak da spusti glas do divinog slavnog kontraalta. Ja sam bio previše mlad i nisam pamtio tu divu, ali da je i gospođa Vilumsen diva, bilo je jasno kao dan. Čiča Bernard je bio na pregledu kod lekara, pa sam morao sam da proverim ima li nekih očiglednih kvarova na kolima. „Baš elegantna šasija”, primetih milujući jedno prednje peraje. Plastika armirana staklenim vlaknima. Čiča Bernard mi je rekao da je Sab proizveo manje od deset primeraka tog modela, pa da je Vilumsen sigurno istresao više para nego što je želeo. „Hvala”, rekla je. Podigao sam haubu i pogledao motor. Opipao da li su svi kablovi i poklopci na mestu i sam kopirajući tuđe - čiča Bernardove - pokrete. „Izgleda mi da se duboko razumeš u te stvari”, rekla je. „A tako si mlad.” Bio je red na mene da zahvalim. Dan je bio vruć, prethodno sam popravljao neki kamion, pa sam svukao gornji deo kombinezona tako da me je zatekla golog do pojasa. Tada sam već dosta vežbao u ambaru, imao sam mišiće gde su nekad bile samo kost i koža, a ona me je dobro odmerila dok je izlagala zašto je došla tu. A kada sam obukao majicu pre nego što sam se vratio da pažljivije pregledam auto, izgledala je pomalo razočarano. Zalupio sam haubu i okrenuo se prema njoj. Na štiklama nije bila samo viša od mene već prava kula od žene. „Pa?”, upitala je i nastavila praveći duge pauze među rečima: „Kako

ti se čini?” „Sve mi izgleda lepo, ali moraću malo bolje da pogledam”, rekoh s tobožnjom samouverenošću kao da ću kola pregledati ja, a ne čiča Bernard. Slutio sam da je starija nego što izgleda. Izgledalo je kao da je obrve brijala, pa ih crtala iznova. Iznad gornje usne imala je sitne bore. Ipak, gospođa Vilumsen imala je, što bi čiča Bernard rekao, punu opremu. „A pošto...” Izvila je glavu u stranu i pogledala me kao da bira komad mesa u izlogu mesare. „Budeš pogledao?” „Onda ćemo preći na motor i zameniti šta treba da se zameni”, rekoh. „Razume se, u granicama pristojnosti i zdravog razuma.” I to sam maznuo od čiča Bernarda. S tim da sam progutao pljuvačku usred rečenice. „Zdravog razuma.” Osmehnula se kao da je to dosetka u rangu Oskara Vajlda. Naravno, u tom trenutku nisam imao pojma ko je Vajld, ali sam već slutio da nisam ja jedini učitavao pohotna tumačenja u taj razgovor. Nije više bilo sumnje, gospođa Vilumsen je flertovala sa mnom. Nisam se zanosio predstavom da hoće nešto više od toga, ali je bar odvojila vreme da se poigra sa jednim sedamnaestogodišnjakom, poput odrasle mačke koja zastane da šutne klupko, pa produži svojim putem. Ipak, i samo to je bilo dovoljno da mi ulije ponos i hrabrost. „Ali već i na prvi pogled mogu reći da ja tu ne bih mnogo popravljao”, rekoh vadeći srebrnu kutijicu s duvanom iz džepa na kombinezonu. Naslonio sam se na haubu. „Ovaj auto se odlično drži. Za svoje godište.” Gospođa Vilumsen se nasmejala. „Rita”, rekla je pruživši mi izrazito belu šaku sa noktima crvenim kao krv. Da sam bio malo iskusniji, verovatno bih joj poljubio ruku, ali sam umesto toga spustio kutijicu s duvanom, obrisao ruku o krpu koja mi je visila iz zadnjeg džepa i muški joj stegnuo šaku. „Roj.” Pogledala me je zamišljeno. „Drago mi je, Roju, ali ne moraš toliko da stežeš.” „A?” „Ne ’a’, nego ’molim’. Da probamo još jednom.” Ponovo mi je pružila ruku. Ponovo sam je prihvatio. Ovog puta opreznije. Privukla je šaku k sebi. „Nisam ti rekla da je opipaš kao da je kradena roba. Roju, dajem ti

ruku i na jedno vrlo kratko vreme ona je tvoja. Iskoristi to, budi dobar prema njoj, postaraj se da ti je pozajmim još koji put.” Pružila mi je ruku i treći put. Prihvatio sam je obema šakama. Pomilovao sam je. Prislonio sebi uz obraz. Jebem li ga otkud mi tolika hrabrost? Kao da se u meni odjednom stekla sva ona hrabrost koja mi je nedostajala pred prizorom puške na vratima ambara. Rita Vilumsen se nasmejala i kratko obazrela kao da proverava jesmo li i dalje sami. Pustila me je da joj držim ruku još malo, a onda ju je privukla k sebi. „Brzo učiš”, rekla je. „Brzo učiš i već sutra ćeš biti muškarac. Blago onoj koja te tad uhvati, Roju.” Pred servisom je stao jedan mercedes. Vilumsen je istrčao i jedva mi se javio, pošto je požurio da otvori suvozačka vrata gospođi Vilumsen. Koja je sad za mene bila Rita Vilumsen. Držao ju je za ruku da joj pomogne da se smesti na onim visokim štiklama, s natapiranom kosom i u dugačkoj tesnoj suknji. Kad su otišli, bio sam uzbuđen i zbunjen u pogledu onoga što mi je naprasno dopalo šaka. Uzbuđen sam bio zbog toga što sam držao ruku gospođe Vilumsen, koja me je zagolicala dugim noktima po dlanu. I zbog toga što je bila očigledno veoma dragocena Vilumsenu, tipu koji je nasamario tatu prilikom kupovine kadilaka, a posle se još hvalisao time. A zbunjen sam bio onim ispod haube. Sve je bilo naopačke. Menjač je bio ispred motora. Kasnije mi je čiča Bernard objasnio da je to zbog naročite raspodele težine u sonetima, da su čak i radilicu preokrenuli tako da se motor u tim kolima kretao obrnuto u odnosu na sve druge. Sab sonet. Kakav auto. Kakav predivan i beskoristan primerak zastarele lepote. Radio sam na sabu do kasno u noć, proveravao, šrafio, menjao delove, sve u naletu neke nove i divlje energije za koju nisam znao odakle mi. Ili sam ipak znao. Ulila mi ju je Rita Vilumsen. Dodirnuta me je, a i ja nju. Gledala me je kao muškarca, ili bar muškarca koji bih mogao biti. I to je promenilo stvari. U tom trenutku, dok sam stajao u kanalu i milovao donju šasiju njenog automobila, osetih kako mi se diže. Zažmurio sam i zamišljao, pokušao da zamislim. Polugolu Ritu Vilumsen kako leži na haubi sama i mami me kažiprstom da priđem. Crveni lak. Jebote. Oslušnuo sam da se uverim da sam sâm u servisu, a onda sam raskopčao rajsferšlus na kombinezonu.

„Roju?”, šapnuo je Karl u tami kada sam se spremao da se ušunjam na gornji ležaj. Hteo sam da mu kažem kako sam imao puno posla u servisu, da sad treba da spavamo. Ali zbog njegovog tona sam to prećutao. Upalio sam svetlo iznad njegovog ležaja. Oči su mu bile crvene od plača, jedan obraz natekao. Nešto mi se stegnulo u utrobi. Tata mu nije bio prilazio od one noći s puškom u ambaru. „Zar je ponovo dolazio?”, prošaputao sam. Karl je samo klimnuo. „Zar te je... zar te je i tukao?” „Da. Mislio sam da će me zadaviti. Poludeo je. Pitao je gde si ti.” „Jebote”, rekoh. „Moraš da budeš ovde”, rekao je Karl. „Neće doći ako si ti ovde.” „Karle, ne mogu uvek da budem ovde.” „Onda ja moram da odem. Ne mogu više... ne mogu da živim s njim dok...” Zagrlio sam ga jednom rukom, drugu mu spustio na potiljak, privukao njegovo lice sebi uz grudi da ne probudi jecajima mamu i tatu. „Srediću to, Karle”, šapnuo sam mu u plavu kosu. „Kunem ti se. Ne moraš da bežiš od njega. Srediću to, jesi li čuo?” Kada je noć počela da bledi, imao sam spreman plan. Plan možeš kovati bez ikakvih obaveza, ali sam ujedno znao da sam spreman. Setio sam se onog što mi je Rita Vilumsen rekla - da ću već sutra biti muškarac. Pa, sutra je stiglo. A ja neću ponovo ustuknuti pred puškom.

29 Onih nekoliko sati koje sam proveo uz sab sonet naučili su me ponečemu. Nije samo motor bio naopačke već su i kočnice bile jednostavnije na tom vozilu. Noviji automobili imaju dvostruke kočione sisteme, što znači da će i ako puknu sajle, kočnice nastaviti da rade bar na dva od četiri točka. Ali na sabu je bilo dovoljno preseći jednu jedinu žicu i - cap! - dobiješ običnu prikolicu, nezaustavljivu silu na točkovima. Shvatio sam da isto važi za gotovo sve starije automobile - uključujući i tatin kadilak devil iz sedamdeset devete koji je, doduše, imao dva creva za kočnice. Ako ne umru od uobičajenih bolesti, muškarci u našim krajevima obično skončaju u kolima ili u ambaru, sa omčom oko vrata ili sačmom u grudima. Nisam iskoristio priliku s puškom koju mi je tata ponudio, pa sam negde znao da mi novu neće pružiti. Nadalje sam morao sam da smišljam. A kada sam smislio, znao sam da sam došao do pravog rešenja. Nisam jurio simboliku u tome da kapetan potone sa svojim brodom, već sam pronašao najpraktičnije rešenje. Policija se neće baviti saobraćajnom nesrećom onako kako bi se bavila pucnjem u glavu, bar sam zamišljao da je tako. Uostalom, nisam imao predstavu kako bih namamio oca u ambar da ga upucam a da bar mama nešto ne nasluti. A jebem li ga da li bi htela da laže policiju kad već bez pokojnika nije mogla da živi. Takva sam ti ja majka. S druge strane, sabotirati kočnice na kadilaku bilo je vrlo jednostavno. Ishod je takođe bio lako predvidljiv. Svakog jutra, čim ustane, tata bi obišao koze, a onda skuvao kafu i ćutke posmatrao Karla i mene kako doručkujemo. Kada bismo se nas dvojica odvezli na biciklima - on u školu, ja u servis - tata bi seo u kadilak i otišao u selo po poštu i novine. Kadilak je stajao u ambaru i bezbroj puta sam ga video šta radi. Upalio bi motor, dodao gas i - osim po snegu i ledu - ne bi ni dotakao kočnice ni volan sve do Kozje okuke.

Za ručkom u trpezariji sam rekao da idem u ambar da boksujem vreću. Niko mi nije odgovorio, mama i Karl su grebali ostatke s tanjira, dok me je tata pogledao podozrivo, verovatno zato što ni on ni ja nismo imali običaj da najavljujemo šta ćemo raditi, već bismo samo to uradili. Uzeo sam torbu za sportsku opremu u kojoj sam poneo alat iz servisa. Stvar je bila malo složenija nego što sam predvideo, ali sam posle pola sata uspeo da olabavim šraf i klip koji su povezivali volan sa zupčastom letvom, probušim rupe na crevima za kočnice i ispustim tečnost u kofu. Presvukao sam se u trenerku i mlatio vreću pola sata, tako da sam bio znojav kad sam ušao u dnevnu sobu gde su mama i tata sedeli kao na reklami iz šezdesetih, on sa novinama, ona sa štrikerajem. „Sinoć si došao kasno”, primeti tata ne dižući pogled s novina. „Radio sam prekovremeno”, rekoh. „Smeš da nam kažeš ako si se našao s nekom devojčicom”, reče mama. Osmehnula se. Jebote, kao da smo stvarno nekakva normalna porodica sa reklame. „Samo sam radio”, rekoh. „Pa.” Tata je sklopio novine. „Možda ćeš morati da radiš još više, pošto su upravo zvali iz bolnice u Nutodenu. Zadržali su Bernarda. Izgleda da su mu na pregledu otkrili nešto što im se ne sviđa, možda će morati na operaciju.” „Stvarno?”, rekoh. Sledio sam se. „Da, a ćerka mu je na Majorki s porodicom i ne može da prekine odmor. Zato zovu nas da dođemo u bolnicu.” U sobu je ušao Karl. „Šta je bilo?”, pitao je. Zvučao je i dalje kao da je pod anestezijom, a na obrazu mu se pojavila gadna modrica, premda mu je u međuvremenu splasnuo otok. „Idemo u Nutoden”, reče tata ustajući. „Obucite se.” Obuzela me je panika, kao ono kad ujutru nespremno otvoriš vrata, a temperatura je preko noći pala na minus trideset i duva ledeni vetar. Tad i ne osetiš zimu, već se samo naprasno oduzmeš. Zinuo sam i zatvorio usta. Čak i mozak mi se paralisao. „Sutra imam važan kontrolni”, reče Karl, a ja shvatih da me gleda. „Roj je obećao da će me preslišati.” Nije mi dotad pominjao nikakav kontrolni. Ne znam šta je Karl shvatio, valjda je samo video da očajnički tražim izgovor da ne

krenemo u Nutoden s njima. „Pa”, poče mama pogledavši tatu. „Mogli bi i...” „Ni govora”, otresito će tata. „Porodica je na prvom mestu.” „Karl i ja ćemo doći autobusom sutra posle škole”, rekoh. Svi me pogledaše iznenađeno. Mislim da su svi čuli promenu. Odjednom sam zazvučao kao on, kao tata koji preseče dalju raspravu zato što svi znaju da će biti kako je on rekao. „U redu”, reče mama. Činilo se da joj je laknulo. Tata je ćutao, ali nije skidao pogled s mene. Kada su se spremili, Karl i ja smo ih otpratili pred kuću. Stajali smo ispred auta u sumrak, četveročlana porodica koja će se ubrzo prepoloviti. „Pazi kako voziš”, rekao sam. Tata je klimnuo, polako. Naravno, moguće je da i ja, kao i svi, naknadno pripisujem veliki značaj tim čuvenim poslednjim rečima. Ili, u tatinom slučaju, poslednjem nemom klimanju. Ali bilo je tu nečeg, nečeg nalik na priznanje. Ili pak spoznaju. Spoznaju da njegov sin postaje čovek. On i mama su seli u kadilak, koji je zarežao kad se motor upalio, a zatim je režanje prešlo u tiho predenje. Povezli su se ka Kozjoj okuci. Videli smo kada su se upalila stop-svetla na kadilaku. Svetla su povezana s papučicom, pa će se upaliti čak i kad kočnice ne rade. Ubrzali su. Karl ispusti neki glas. Zamišljao sam kako tata okreće volan, čuje grebanje odozdo, uviđa da se volan vrti bez otpora i bez uticaja na točkove. Sasvim sam siguran da je tada shvatio. Nadam se da jeste. Da je razumeo i prihvatio. Da je prihvatio i to što cela stvar pogađa i mamu, da je račun uprkos tome u plusu. Ona je mogla da živi s tim što je on radio, ali ne i bez njega. Sve je prošlo tiho i uz neobično odsustvo drame. Nije bilo očajničkog trubljenja, škripe guma i vrištanja. Samo se čuo šljunak pod točkovima, potom je auto nestao, a zlatni vivak odnekud zapevao pesmu o usamljenosti. Tresak u Hukenu zazvučao je kao udaljena grmljavina. Nisam čuo šta je Karl rekao ili uzviknuo, samo sam pomislio kako smo Karl i ja sad sami tu gore, na svetu. Da je put pred nama otvoren, da je sve što u tom sumraku vidimo obris planine spram neba koje je na zapadu bilo narandžaste boje, a ružičasto na severoistoku. Pomislio sam kako nikad nisam video ništa lepše, bilo je to kao da sunce zalazi i zora rudi u jednom te istom trenutku.

30 Sahranu pamtim samo u fragmentima. Čiča Bernard je ponovo bio na nogama, rešili su da ga ne operišu, a on i Karl su bili jedini među prisutnima koje sam video da plaču. Crkva je bila puna ljudi s kojima mama i tata - koliko je meni poznato - nikad nisu imali nikakva posla osim nekog minimuma koji je nezaobilazan u selu kao što je Us. Bernard je rekao koju reč i pročitao naglas poslednje pozdrave sa venaca. Najveći venac je bio od Vilumsenovog auto-otpada, što je verovatno značilo da ga je platio sa poslovnog računa i dobio odbitak od poreza. Ni Karl ni ja nismo izrazili želju da nešto kažemo, a sveštenik nas nije pritiskao, mislim da je bio srećan što je dobio prostor da se razmaše pred neuobičajeno velikom publikom. Ne sećam se, međutim, šta je govorio, verovatno ga nisam ni slušao. Usledilo je izjavljivanje saučešća, beskrajno su se redala bleda, žalosna lica, kao kad sediš ispred rampe i posmatraš voz kako prolazi sa svim onim licima u prozorima koja izgledaju kao da gledaju pravo u tebe, a zapravo idu nekud drugde. Mnogi su rekli da saosećaju sa mnom, ali ja nisam smeo da im kažem da im onda sigurno nije tako loše. Sećam se i kako smo Karl i ja stajali u trpezariji dan pre nego što je trebalo da pređemo kod čiča Bernarda. Tad još nismo znali da ćemo se za samo nekoliko dana vratiti na Opgard. Bilo je prokleto tiho u kući. „Sve ovo je sada naše”, rekao je Karl. „Da”, rekao sam. „Ali zar želiš nešto odavde?” „Ono”, rekao je Karl uperivši prstom u ormar gde je tata držao gajbice badvajzera i burbon. Ja sam uzeo limenu kutijicu sa kesicama berija i tako je počela ta navika. Isprva sam uzimao tek ponekad, jer nikad nisam znao kada ću ponovo da se domognem berija, a nisam, razume se, hteo da kupujem švedsko sranje pošto sam jednom okusio propisno fermentisan duvan.

Već pre sahrane smo obojica bili na zasebnim saslušanjima kod seoskog pandura, iako je on, naravno, rekao da ćemo „samo da popričamo”. Sigmund Ulsen se zakačio za to što nije bilo tragova kočenja na Kozjoj okuci i zapitkivao nas je o tatinom raspoloženju tih dana. A Karl i ja smo se držali priče da je sve izgledalo kao nesrećan slučaj. Možda je išao malo prebrzo, možda je imao trenutak nepažnje kad nas je pogledao u retrovizoru. Tako nešto. Na kraju je izgledalo kao da je pandur to progutao. Ipak, laknulo mi je što je imao samo te dve teorije - nesrećan slučaj ili samoubistvo. Kada sam probušio crevo kočnica na dva mesta i ispustio dovoljno tečnosti da smanjim snagu kočnica, znao sam da to po sebi nije bilo dovoljno da izazove podozrenje, vazduh u kočionom sistemu stvar je koja se stalno dešava na starim kolima. Gore bi bilo kad bi primetili da je olabavljen šraf koji pričvršćuje letvu volana za zupčastu letvu, što je onemogućilo upravljanje volanom. Auto je sleteo na krov i nije bio onoliko smrskan koliko sam očekivao. Da su ga pregledali, možda bi zaključili da se sve s vremenom može opustiti, pa čak i šraf koji ima navoje celom dužinom. Ali odvijen šraf i rupe na crevu kočnica? I potpuno odsustvo traga od tečnosti koja je curila iz kočionog sistema? Kao što rekoh, imali smo sreće. Tačnije, ja sam imao sreće. Naravno da sam znao da Karl zna da sam, ovako ili onako, ja udesio da se ta nesreća dogodi. One večeri je instinktivno shvatio da ni on ni ja nipošto ne smemo ući u taj kadilak. A pamtio je i moje obećanje - da ću sve srediti. Ipak, nikad me nije pitao kako sam to sredio. Verovatno je znao da je sve imalo veze s kočnicama, i on je, kao i ja, video da su se upalila stop-svetla a da auto nije usporio. A kako da mu kažem kad me nije pitao? Ne mogu da te kazne zbog nečeg o čemu ništa ne znaš, a ako bi mene i uhapsili zbog ubistva roditelja, bilo bi dovoljno da padnem samo ja, ne bi mi bilo potrebno da vučem Karla sa sobom kao što je tata odvukao mamu. Jer, za razliku od njih dvoje, Karl bi mogao sasvim lepo da živi i bez mene. Tako sam bar mislio.

31 Karl se rodio u ranu jesen, a ja usred raspusta, što je značilo da je on o rođendanima dobijao poklone od školskih drugara, čak je imao i proslave, dok su moji rođendani prolazili u tišini. A da se nikad nisam požalio zbog toga. Zato je prošlo nekoliko sekundi pre nego što sam shvatio da je raspevani uzvik bio upućen meni: „Srećan osamnaesti rođendan!” Bio sam na pauzi, sunčao se na paletama iza servisa, žmureći i slušajući Krim. Podigao sam pogled i izvukao bubice iz ušiju. Zaklonio sam oči od sunca da vidim, premda sam taj glas odmah prepoznao. Bila je to Rita Vilumsen. „Hvala”, rekoh osetivši da su mi obrazi buknuli do ušiju, kao da me je uhvatila na delu. „Ko ti je rekao?” „Punoletan”, samo je nastavila. „Pravo glasa. Vozačka. Možeš i u zatvoru da završiš.” Iza nje je, baš kao i pre nekoliko meseci, stajao sab sonet. Pa opet, nešto je bilo drugačije, kao da mi je onda dala neko obećanje koje je sad došla da ispuni. Primetio sam da mi ruka podrhtava kada sam sklonio bubice u džep. U međuvremenu sam se ljubio sa devojkama, čak sam jednom iza škole zavukao ruku pod jedan brusthalter, ali definitivno sam i dalje bio nevin. „Nešto mi se čudno čuje sonet”, rekla je. „Kako čudno?”, upitah. „Možda bi trebalo da se provozamo, pa da i ti čuješ.” „Dobro. Samo čas.” Otišao sam u kancelariju. „Neću biti tu neko vreme”, rekoh. „U redu”, reče čiča Bernard ne dižući pogled sa „prokletih papirčina”, kako ih je zvao, koje su se nagomilale dok je bio u bolnici. „Kad se vraćaš?” „Ne znam.”

Skinuo je naočare za čitanje i pogledao me. „U redu.” To je zvučalo kao poziv da mu kažem još nešto, ali ako nisam hteo, i to je bilo u redu, imao je poverenja u mene. Klimnuo sam i vratio se napolje, na sunce. „Po ovakvom vremenu trebalo je da spustimo krov”, reče Rita Vilumsen kad smo izašli sonetom na magistralu. Nisam je pitao zašto nismo. „A šta se to čuje?”, upitah. „Ovde me pitaju da li sam kupila ovaj auto zato što mu se spušta krov. Verovatno pomisle: svašta, pa leto ovde traje mesec i po dana. A znaš li, Roju, zašto sam ga zapravo kupila?” „Zbog boje?” „E sad si baš šovinista”, nasmejala se. „Zbog imena. Sonet. Znaš li šta to znači?” „Sabov model.” „Ne, nego vrsta pesme. Ljubavna pesma od dva katrena i dva terceta, ukupno četrnaest stihova. Majstor soneta bio je Italijan po imenu Frančesko Petrarka koji je bio strašno zaljubljen u izvesnu Lauru, ženu jednog grofa. Petrarka je Lauri za života posvetio 317 soneta. Nije malo, zar ne?” „Šteta što je bila udata za drugog.” „Nipošto. Ključ za strast je da ne možeš do kraja dobiti ono što voliš. Mi ljudi smo ti nepraktični u tom pogledu.” „Stvarno?” „Vidim, treba još mnogo da učiš.” „Možda. Ali ne čujem ništa čudno iz motora.” Pogledala je u retrovizore. „Čuje se ujutru kad upalim, ali nestane kada se zagreje. Treba da ga pustimo da odstoji, pa da se motor stvarno ohladi.” Uključila je migavac i skrenula na neki šumski put. Očigledno joj je taj put bio poznat, malo kasnije je skrenula na neki još uži i zaustavila auto pod niskim jelovim granama. Bio sam zatečen naprasnom tišinom kada je isključila motor. Instinktivno sam znao da se ta tišina mora ispuniti nečim, jer je sama po sebi govorila više nego bilo šta što bih mogao smisliti da kažem. Ja - tad već iskusan ubica - nisam smeo da se pomerim niti da je pogledam. „Reci mi, Roju, da li si u međuvremenu upoznao neke devojke?” „Jesam.” „Neku posebnu?”

Kratko sam odmahnuo glavom. Pogledao je iskosa. Nosila je crvenu svilenu maramu i širu bluzu, ali se lepo video obris njenih grudi. Suknja joj se zadigla preko golih kolena. „Neku sa kojom si... uradio ono, Roju?” Slatko uzbuđenje mi je proželo utrobu. Pitao sam se da li da slažem, ali šta bih time postigao? „Ne, još nisam”, rekoh. „Dobro.” Polako je skinula maramu. Tri gornja dugmeta su joj bila raskopčana. Digao mi se, osetio sam da mi se zatežu pantalone, pa sam stavio ruke u krilo da to prikrijem. U meni su divljali hormoni pa nisam mogao isključiti ni to da sam potpuno pogrešno protumačio celu situaciju. „Da vidim jesi li naučio kako da držiš ženu za ruku”, rekla je i spustila desnu ruku preko moje. Vrelina njene šake isijavala je naniže kroz moju ruku sve do uda i uplašio sam se da ću ejakulirati na licu mesta. Uzela mi je ruku, prinela je k sebi, gledao sam kako otvara bluzu i zavlači mi ruku ispod nje, uz brusthalter na levoj dojci. „Načekao si se, Roju.” Njen tihi smeh zvučao je kao režanje. „Sviđa mi se tvoj dodir, Roju. Uštini mi bradavicu. Malo starije devojke vole malo jače. E, to je već prejako. E, tako. Roju, imaš prirodan dar.” Nagnula se prema meni, uhvatila mi bradu kažiprstom i palcem i poljubila me. Sve je na Riti Vilumsen bilo veliko, pa i jezik koji se, grub i snažan, uvijao kao jegulja oko mog. A i njen ukus bio je jači nego ukus one dve devojke s kojima sam se dotad ljubio jezikom, ne i bolji, ali jači. Možda čak i prejak, čula su mi divljala, bila su preosetljiva. Prekinula je poljubac. „Ali moramo još malo da idemo”, rekla je zavlačeći mi ruku pod majicu. Pomilovala me je po grudima. Uprkos tome što sam bio tako uzbuđen da bih mogao da meljem kamenje, to me je umirilo. Od mene se nije očekivalo mnogo toga, ona je sedela za volanom, ona je diktirala brzinu i odredište. „Da se prošetamo”, rekla je. Otvorio sam vrata i izašao u susret bučnom cvrkutu ptica i nepomičnom letnjem vazduhu koji je treperio od vreline. Tek tada sam video da je obula plave patike. Pošli smo stazom koja je vijugala uzbrdo. Bilo je vreme godišnjih odmora, selo i putevi su opusteli, a tu u šumi su izgledi da nekog

sretnemo bili minimalni. Ipak, rekla mi je da držim odstojanje od pedeset metara iza nje kako bih mogao da šmugnem u šumu ako mi da znak. Pri vrhu uzbrdice je stala i mahnula mi da priđem. Uperila je prstom u crvenu kolibu ispod nas. „Ovo je vikendica predsednika opštine”, rekla je. „A ona je...” - uperila je prstom naviše ka nekakvom katunu - „naša.” Nisam znala na koga je mislila kad je rekla „naša”, na sebe i svog muža ili na sebe i mene, ali sam shvatio da idemo tamo. Kada je otključala vrata, ušli smo u osunčanu i zagušljivu dnevnu sobu. Zaključala je vrata za mnom. Izula je patike i spustila mi ruke na rame. Čak i bosa je bila viša od mene. Oboje smo bili zadihani posle uspona na toj poslednjoj deonici. Dahtali smo jedno drugome u usta kad smo se poljubili. Otkopčala mi je kaiš kao da to radi oduvek, a ja sam već strepeo kako ću se snaći sa kopčama na brusthalteru, računao sam da je to moj zadatak. Ipak se ispostavilo da nije bio, pošto me je odvela u prostoriju sa navučenim zavesama koja je valjda bila spavaća soba, oborila me na krevet i pustila da je gledam kako se skida. Onda se spustila preko mene, koža joj je bila hladna od osušenog znoja. Poljubila me je trljajući se uz moje golo telo i ubrzo smo oboje opet bili znojavi, klizili smo jedno uz drugo kao dve mokre foke. Njen miris bio je jak i prijatan. Odgurnula bi mi ruke kad bih previše navalio, bio sam čas previše aktivan, čas nepodnošljivo pasivan, ali naposletku me je dohvatila i uvela u sebe. „Ne mrdaj se”, rekla je sedeći nepomično na meni. „Samo oseti.” Osetio sam. I pomislio kako je sad stvar zvanična. Roj Opgard više nije devica. „Mislio sam da ideš sutra”, rekao je čiča Bernard tog popodneva kada sam se vratio. „Gde?” „Pa da polažeš vozački.” „I idem sutra.” „Je li tako? Po tom kezu bih pomislio da si već položio.”

32 Čiča Bernard mi je za osamnaesti rođendan poklonio volvo 240. Ostao sam bez reči. „Nemoj tako da me gledaš, sine”, rekao je, ganut. „Polovnjak je, nije to tako velika stvar. A tebi i Karlu treba auto, ne možete celu zimu da se penjete biciklom na Opgard.” Volvo 240 ima tu vrlinu da predstavlja savršena kola za mehaničare, do delova se lako dolazi iako su prestali da ga proizvode još devedeset treće, a ako ga lepo održavaš, služiće te do kraja života. Moj je imao malo izlizane kugle i oplatu na prednjim točkovima, kao i izlizane krstove na poluosovinama, ali je ostatak bio tip-top, ni traga rđe. Seo sam za volan, ubacio novu vozačku dozvolu u pregradu, okrenuo ključ u motoru, a kada sam izašao na magistralu i prošao pored table na kojoj piše US, sinulo mi je da se put nastavlja. I nastavlja. Da je pred crvenom haubom čitav jedan novi svet. Bilo je to dugo i vrelo leto. Ujutru bih odvezao Karla do Koopa, gde je radio preko leta, a onda bih produžio u servis. Tokom tih nedelja i meseci nisam samo postao upotrebljiv vozač već i - ako ne baš najiskusniji - ono bar zadovoljavajući ljubavnik, po oceni Rite Vilumsen. Sastajali smo se uglavnom pre podne. Svako bi došao svojim autom, a ja sam svoj ostavljao na nekom drugom skretanju, a ne na njenom, kako niko ne bi pomislio da smo došli zajedno. Rita Vilumsen imala je samo jedan zahtev. „Dok si sa mnom, nisi sa drugima.” Za takav zahtev postojala su tri razloga. Kao prvo, nije želela da navuče neku od polnih bolesti za koje je čula

u ambulanti da kolaju selom, a devojke s kojima se momci poput mene jebavaju uvek su neke kurvice. Nije se Rita plašila pišljive hlamidije ili stidnih vaši, takve stvari su lekari u Nutodenu brzo rešavali, ali dešavalo se da i Vilumsen zatraži ispunjenje svojih bračnih povlastica. Drugi razlog bio je taj što se čak i kurvice mogu zaljubiti, a tad proučavaju svaku momkovu reč, primete svako njegovo oklevanje, ispitaju svaku nenajavljenu vožnju po šumi dok ne saznaju ono što ne treba i naposletku ne nabasaju na skandal. Treći razlog bio je taj što je htela da me zadrži. Nisam ja nipošto bio tako jedinstven, ali u tako malom mestu kao što je Us, rizično je menjati ljubavnike svaki čas. Ukratko, zahtev je poticao iz želje da Vilumsen ne sazna. A razlog za to je pak bio taj što je Vilumsen, kao dalekovidi biznismen, insistirao na posebnoj imovini, pa gospođa Vilumsen nije imala, što bi se reklo, kapitala - osim telesnih atributa. Naprosto, život kojim je želela da živi zavisio je od njenog muža. Meni to nije smetalo, odjednom je i moj život postao sasvim podnošljiv. Isticala je, međutim, da je njen kapital obrazovanje. Odrasla je u gazdinskoj porodici u nekom ravničarskom selu dole na istoku, ali pošto je otac spiskao porodično bogatstvo, potražila je sigurnost u braku s neprivlačnim ali imućnim i preduzimljivim preprodavcem automobila kojem se već dvadeset godina klela da ne koristi kontracepciju, već da problem mora biti u njegovim plivačima. A sve te prefinjene izraze, manire, beskorisno slikarstvo i teško unovčivo poznavanje književnosti koje nije uspela da utuvi njemu u glavu, sada je prenosila meni. Pokazivala mi je Sezanove i Van Gogove slike, čitala naglas Hamleta i Branda. Kao i Stepskog vuka i Vrata percepcije koje sam ja dotad poznavao samo kao imena muzičkih grupa. 26 Ali najviše je volela da mi čita Petrarkine sonete Lauri. Često u prevedu na dijalekat, često drhtavog glasa. Pušili smo hašiš za koji Rita nije htela da mi kaže gde ga nabavlja i slušali Glena Gulda kako svira Goldbergove varijacije. Kada bih rekao da je škola kroz koju sam prošao tokom mojih i Ritinih tajnih sastanaka u katunu vredela više od bilo kojih studija, sigurno bih preterao, ali je meni ona pružila isto što i volvo 240 kad sam ga izvezao iz sela. Otvorila mi je oči prema jednom drugačijem svetu, svetu za koji sam mogao sanjati da će postati i moj kad jednom budem naučio lozinke posvećenika. Ali nije taj svet bio za mene. Ipak sam ja bio disleksični brat.

Doduše, nije izgledalo ni kao da Karl želi da se odseli. Čak naprotiv. Dok je leto prelazilo u jesen, a jesen u zimu, on se sve više povlačio u sebe. Kada bih ga pitao o čemu razmišlja ili ga pozvao da se provozamo u volvu, samo bi me pogledao s nekakvim odsutnim i blagim smeškom kao da uopšte nisam tu. „Sanjam čudne stvari”, rekao je sasvim iznebuha jedne večeri dok smo sedeli u zimskoj bašti. „Sanjam da si ubica, da si opasan. A ja ti zavidim zato što si opasan.” Znao sam da Karl ovako ili onako zna da sam ja udesio sletanje kadilaka s Kozje okuke one večeri, ali nikad nije rekao ni reč, a ja nisam video zašto bih mu to rekao i doveo ga u prekršaj time da je čuo priznanje, a nije me prijavio. Zato sam i tad oćutao, poželeo mu laku noć i otišao. To je možda bilo i najsrećnije doba mog života. Imao sam posao koji volim, auto koji će me odvesti kuda hoću i pride sam proživljavao seksualnu fantaziju svakog tinejdžera. Doduše, o ovom poslednjem nisam smeo nikome da se pohvalim, čak ni Karlu, pošto mi je Rita rekla „nikome”, a ja sam joj se zakleo - Karlom. A onda se, jedne večeri, desilo ono što je bilo neizbežno. Rita je, kao i obično, otišla iz katuna pre mene kako nas ne bi videli zajedno. Normalno bih joj pružio prednost od dvadesetak minuta, ali te večeri je već bilo kasno, prethodne noći i celog tog dana ubijao sam se od posla u servisu i prijalo mi je da se još malo izležavam u krevetu. Iako je Vilumsen kupio taj katun i platio njegovu adaptaciju, Rita je tvrdila da on više nikad neće kročiti tu, pošto je bio predebeo, a staza previše strma i dugačka. Objasnila mi je da je Vilumsen katun kupio zato što je bio veći od vikendice predsednika opštine Osa i zato što je bio na višem položaju od nje. Delimično je to bila i promišljena investicija u vreme kada je Norveška već postajala bogata naftna zemlja, pa je Vilumsen još tada nanjušio vikendaški bum koji će početi godinama kasnije. To što su vikendice nikle dalje uz put bila je slučajnost i zasluga tuđih opštinskih vlasti koje su bile brže na obaraču od naše, ali se Vilumsenu nije moglo sporiti ispravno razmišljanje. Kako bilo, dok sam ja tu čekao vreme da krenem, zaspao sam. Kad sam se probudio, bilo je četiri ujutru. Četrdeset pet minuta kasnije stigao sam na Opgard.

Ni Karl ni ja nismo želeli da spavamo u maminoj i tatinoj sobi, pa sam se ušunjao u dečačku sobu trudeći se da ne probudim Karla. Ali kad sam se prikrao krevetu, trgnuo se i iz mraka me pogledaše dva širom otvorena oka. „Završićemo u zatvoru”, prošaputao je bunovno. „A?”, rekoh. Dvaput je trepnuo i tek tad došao sebi. Shvatio sam da je to samo sanjao. „Gde si bio?”, pitao je. „Sređivao sam neki auto”, rekoh skačući na gornji ležaj. „Nisi.” „Nisam?” „Svratio je čiča Bernard s lapskausom. Pitao je gde si.” Udahnuli. „Bio sam sa jednom ženom.” „Ženom? A ne devojkom?” „Sutra, Karle. Moramo da ustanemo za dva sata.” Ležao sam i osluškivao da li će mu se umiriti disanje. Nije. „Zašto si mi rekao da ćemo završiti u zatvoru?”, upitao sam na kraju. „Sanjao sam da idemo u zatvor zbog ubistva”, rekao je. Udahnuo sam. „A koga smo ubili?” „E, to je bilo sasvim bolesno”, rekao je. „Jedan drugog.”

33 Bilo je rano jutro. Očekivao sam dan ispunjen automobilima i jednostavnim, mehaničkim problemima. Što bi se reklo, nisam ni slutio. Bio sam u servisu, kao i otprilike svakog dana u prethodne dve godine, i popravljao neka kola kada je ušao čiča Bernard i rekao mi da imam poziv. Pošao sam za njim u kancelariju. Zvao me je seoski policajac Sigmund Ulsen. Hteo bi da popričamo, rekao je. Da čuje kako smo. Da me povede na pecanje kod svoje vikendice, samo nekoliko kilometara niz magistralu. Došao bi po mene za nekoliko sati. Iako se sav topio preko telefona, čuo sam mu u glasu da to nije predlog, već naredba. Zbog toga sam se, naravno, zamislio. Zašto mu je bilo tako hitno da popričamo ni o čemu? Nastavio sam da popravljam motor, a posle ručka sam legao na kolica i zavukao se pod auto, sakrio od sveta. Kada misli krenu da se roje, ništa ne umiruje kao popravljanje automobila. Ne znam koliko sam dugo tu ležao kada sam začuo da se neko nakašljava. Obuzela me je gadna slutnja, možda se zato nisam odmah odgurnuo na kolicima. . „Ti si Roj”, reče glas odozgo. „I imaš nešto što je pripadalo meni.” Bio je to glas Viluma Vilumsena. Pripadalo. Prošlo vreme. Ležao sam ispod njega sasvim nezaštićen. „A šta to, Vilumsene?” „Znaš ti dobro.” Progutao sam pljuvačku. Ne bih stigao ni da mrdnem pre nego što bi me on izgazio namrtvo. Viđao sam to na igrankama, znao sam otprilike kako se radi, ali ne i kako da se izbegne. Naučio sam da udarim prvi, i jako, ali ne i kako da zauzmem gard. Odmahnuh glavom. „Ronilačko odelo”, rekao je. „Peraja, masku, bocu, ventil i disaljku. Ja nikad ne zaboravljam šta sam prodao, Roju!” „Stvarno?”, rekoh. Ustao sam i dohvatio dugačku krpu da obrišem

prste. „Ni kadilak koji je kupio moj otac?” „Ni to.” Vilumsen se tiho nasmejao zagledavši se u daljinu kao da mu je to draga uspomena. „Tvoj otac baš i nije voleo da se cenjka. Da sam znao da toliko ne voli, počeo bih sa nešto nižom cifrom.” „Stvarno? Da te ne grize savest?” Možda sam hteo da ga preduhitrim ako je došao da me pita za ono. Što bi se reklo, napad je najbolja odbrana. Nisam, naravno, smatrao da treba da se branim, niti sam se stideo. Ne zbog toga. Ipak sam bio samo klinac kojem se nabacivala jedna udata žena. Pa šta? To je njihov problem, meni ne pada na pamet da branim tu teritoriju. Ipak, umotao sam onu krpu oko zglobova na desnici. „Uvek”, rekao je s osmehom. „Ali ako imam neki urođen dar, to je da izađem na kraj s grižom savesti.” „Stvarno?”, upitah. „Kako?” Iscerio se tako da su mu oči nestale na mesnatom licu i uperio prstom sebi u rame. „Kada se đavo na mom desnom ramenu raspravlja s anđelom na levom, uvek prvo pustim đavola da iznese svoje argumente. I tu završim priču.” Vilumsen prasnu u smeh. Smeh je prerastao u štektanje kao kad prebaciš u rikverc auto koji se kreće unapred. Bio je to zvuk čoveka koji će umreti u ne tako dalekoj budućnosti. „Došao sam zbog Rite”, rekao je. Procenio sam situaciju. Vilumsen je bio veći i teži od mene, ali - ukoliko ne bi potegao pištolj - nije predstavljao fizičku pretnju. A kako bi drugačije mogao da mi zapreti? Nisam zavisio od njega ni ekonomski niti na bilo koji drugi način, a koliko mi je bilo poznato, nije bio u mogućnosti da preti ni Karlu niti čiča Bernardu. Naravno, nekome je i mogao da preti. Riti. „Kaže da je vrlo zadovoljna tobom.” Oćutao sam. Putem je polako prošao neki auto, ali smo u servisu bili sami. „Kaže da sonet nikad nije bolje išao. Zato sam ti doterao jedna kola i hteo bih da središ na njima šta mora. Ali ne i više od toga.” Pogledao sam preko njegovog đavolskog ramena i ugledao plavu tojotu korolu koju je parkirao ispred servisa. Trudio sam se da sakrijem koliko mi je laknulo. „Problem je što mi treba za sutra”, nastavio je Vilumsen. „Stiže mi izdaleka kupac s kojim sam se praktično već pogodio preko telefona. Bilo bi baš šteta za obojicu da se razočara, ako me razumeš.”

„Razumem”, rekoh. „To zvuči kao noćni rad.” „O, pa valjda bi Bernard mogao da preuzme šta stigne u redovnom radnom vremenu.” „Vidi s njim.” Vilumsen klimnu. „Imajući u vidu Bernardovo zdravstveno stanje, samo je pitanje vremena kada ćemo ti i ja, Roju, početi da pregovaramo o cenama. Zato hoću da odmah shvatiš ko ti je najveća mušterija u selu.” Pružio mi je ključeve od auta, prokomentarisao da verovatno neće biti kiše i otišao. Oterao sam kola u halu, podigao haubu i prostenjao. Bilo je tu posla za celu noć. A nisam mogao odmah da počnem, pošto je za samo pola sata Sigmund Ulsen trebalo da dođe po mene. Odjednom su me svi spopali, ali nije me to mnogo brinulo, i dalje sam živeo svoje najsrećnije doba. Ispostavilo se, međutim, da je to bio njegov poslednji dan.

34 „Vilumsen je popizdeo što mu auto jutros nije bio gotov”, rekao je čiča Bernard kada sam stigao u servis onog prepodneva posle Fricove noći. „Bilo je više posla nego što sam očekivao”, rekoh. Čiča Bernard je izvio u stranu svoju veliku četvrtastu glavu, smeštenu poviše jednako četvrtastog tela. Karl i ja smo ga zadirkivali da je lego čikica. Mnogo smo ga voleli. „Kakvog posla?”, pitao me je. „Jebavanja”, rekao sam podižući haubu korole. „Šta?” „Malo su mi se preklopili termini, imao sam juče i neko jebavanje da obavim.” Čiča Bernard je nehotice prasnuo u smeh. Onda se potrudio da vrati ozbiljan izraz na lice. „Posao pre jebavanja, Roju, je li to jasno?” „Jasno.” „Šta onaj traktor traži ispred servisa?” „Nema mesta unutra, po podne nam stižu još tri auta. Vikendaši.” „Dobro, a zašto si mu digao kašiku?” „Da zauzima manje mesta.” „Zar ti se čini da nema mesta na parkingu?” „Dobro, digao sam je u slavu onoga što sam sinoć obavio. I ne mislim na korolu.” Čiča Bernard pogleda traktor s podignutom kašikom. Odmahnuo je glavom i otišao. Ali čuo sam da je ponovo prasnuo u smeh čim je ušao u kancelariju. Vratio sam se koroli. Tek uveče su, što bi se reklo, počele da kolaju glasine o nestanku seoskog policajca Sigmunda Ulsena. Kada su pronašli čizme u čamcu Sigmunda Ulsena, niko više nije sumnjao da se sam utopio, nisu to ni dovodili u pitanje. Naprotiv,

nadmetali su se da utvrde ko je prvi primetio nagoveštaje šta će se desiti. „Uvek je bilo nečeg žalosnog iza svih tih njegovih osmeha i šala, ali ljudi to ne primećuju, slepi su za takve stvari.” „Samo dan pre toga mi je rekao da se naoblačilo, ali sam mislio da priča o vremenu.” „Čuj, u ambulanti ne smeju da odaju podatke, ali priča se da su Sigmundu prepisivali one pilule sreće. Da, pre koju godinu, sećaš li se kad je bio onako rumen? A sad su mu obrazi bili nekako upali. Prestao je da pije te lekove.” „Ma videlo se po njemu da ga nešto muči, nešto ga je tištalo, a nije uspevao da nađe odgovor. A kad ne nađeš odgovor, ne nalaziš ni smisao, ne nalaziš Hrista, da, tako to često biva.” Seoski policajac - tačnije, policajka - iz susedne opštine došla je i verovatno čula sve te teorije, ali je ipak želela da popriča sa onima koji su videli Sigmunda na dan njegovog nestanka. Karl i ja smo se unapred dogovorili šta treba da kaže. Rekao sam mu da je najbolje držati se istine u što većoj meri, izostaviti samo ono što stvarno mora. Neka kaže da ga je Sigmund Ulsen posetio na imanju, koliko je otprilike bilo sati kad je otišao, da Karl nije primetio ništa neobično. Karl je predložio i da natukne kako mu je Ulsen delovao utučeno, ali sam mu objasnio da će, kao prvo, pandurka već čuti od drugih da im je Ulsen tog dana izgledao kao i inače, a kao drugo, kako bi joj zvučale te njegove reči ako već sumnja da je neko umešao prste u njegov nestanak? „Ako se budeš previše trudio da ih ubediš da se Ulsen ubio, to može izgledati sumnjivo.” Karl je tada samo klimnu. „Naravno. Hvala ti, Roju.” Posle dve nedelje, a prvi put posle Fricove noći, ponovo sam ležao u krevetu na katunu. Iako zapravo nisam uradio ništa drugačije nego inače, delovalo je kao da Rita Vilumsen ceni više nego inače ono što su postali naši ustaljeni ljubavni rituali. Sada je ležala poduprevši glavu rukom, pušila mentol cigaretu i zagledala me. „Promenio si se”, rekla je. „Stvarno?”, pitao sam s berijem pod donjom usnom. „Odrasliji si.” „Zar je to čudno? Prošlo je već dosta vremena otkako si me

razdevičila.” Trgnula se, obično joj se nisam tako obraćao. „Mislila sam, od prošlog puta kad smo se videli”, rekla je. „Nisi isti.” „Jesam li se promenio nabolje ili nagore?”, pitao sam, izvadio kesicu čuvana kažiprstom, bacio je u pepeljaru na noćnom stočiću i okrenuo se prema njoj. Onda sam joj spustio ruku na bok. Pogledala me je strogo. Među nepisanim pravilima bilo je i to da ona - a ne ja - odlučuje kada ćemo voditi ljubav, a kada ćemo se odmarati. „Znaš, Roju”, rekla je povukavši dim. „Zapravo sam bila rešila da okončam ovu našu aferu.” „Je li tako?”, rekoh. „Čula sam od prijateljice da ona mala Greta Smit širi glasine kako se viđam s jednim dosta mlađim momkom.” Klimnuo sam, ali joj nisam rekao da je i meni padalo na pamet da to prekinem. Pitao sam se kako mi ne dosadi stalno jedno te isto. Odeš u katun, jebeš se, pojedeš kuvano jelo koje je donela, pojebeš se još jednom, pa razlaz. No kad bih sam sebi izgovorio naglas tu rečenicu, nisam baš razumeo šta je tu moglo da mi dosadi. Nije me čekala nikakva alternativa gospođi Vilumsen, ništa čega sam se odricao zbog nje. „Ali posle ovog što si mi danas uradio, mislim da bismo mogli da sačekamo još malo.” Ugasila je cigaretu u pepeljari i okrenula se prema meni. „Zašto?”, pitao sam. „Zašto?” Pogledala me je zamišljeno, kao da ne zna odgovor. „Možda zbog toga što se Sigmund Ulsen utopio. Sama pomisao da se jednog dana probudiš i da ćeš tog dana umreti. Ne smemo bežati od življenja, zar ne?” Pomilovala me je po grudima i niz stomak. „Ulsen se sam ubio”, rekoh. „On je želeo da umre.” „Dabome.” Pogledala je svoju šaku sa crvenim noktima koja je nastavljala da se spušta. „A to može svima da se desi.” „Možda.” Dohvatio sam sat s noćnog stočića. „Ali sad moram da krenem. Nadam se da nije problem ako za promenu pođem prvi.” Prvo je izgledala zaprepašćeno, ali se onda sabrala, kiselo osmehnula i koketno pitala da li idem na ljubavni sastanak. Osmehnuo sam joj se jednako koketno u odgovor, pa ustao i počeo da se oblačim. „Neće biti tu za vikend”, rekla je gledajući me blago nadureno iz

kreveta. Vilum Vilumsen se nikad nije pominjao poimence. „Svrati kod mene.” Prestao sam da se oblačim. „Kod tebe kući?” Protegla se preko ivice kreveta, zavukla ruku u tašnu, izvadila svežanj ključeva i počela da skida jedan ključ s njega. „Dođi pošto se smrkne, uđi u dvorište na donji ulaz, odatle te neće videti komšije. Ovo je ključ od podruma.” Pružila mi je oslobođeni ključ. Toliko sam se zaprepastio da sam samo piljio u njega. „Uzmi ga, budalo!”, prosiktala je. Uzeo sam ključ. Strpao sam ga u džep iako sam znao da ga neću upotrebiti. Prihvatio sam taj ključ zato što sam tad prvi put u pogledu Rite Vilumsen nazreo nešto nalik na ranjivost. A taj ljutiti glas bio je pokušaj da se prikrije nešto što mi dotad nije palo na pamet da može biti moguće. Rita Vilumsen se plašila odbijanja. A dok sam silazio stazom od katuna, znao sam da je došlo do promene u odnosu snaga između mene i Rite Vilumsen. I Karl se promenio. Hodao je nekako uspravnije. I više nije bio samotnjak, već je počeo da se kreće među ljudima. To se desilo praktično preko noći. Preko Fricove noći. Možda je - kao i ja - prepoznao da nas je iskustvo Fricove noći uzdiglo iznad običnog sveta. Kada su mama i tata sleteli u Huken, Karl je bio samo pasivni posmatrač, spasena žrtva. Ali sada je i on učestvovao, obavio šta se moralo obaviti, stvari koje su svima oko nas bile nezamislive. Prekoračili smo nekakvu granicu i vratili se, ali ne možeš proboraviti na tom mestu a da te to ne promeni. Tačnije, možda je tek sada Karl mogao da bude onaj koji je sve to vreme zapravo bio, možda je tek Fricova noć okrunila lutku i oslobodila leptira. Već me je bio prerastao, ali je tokom te zime izrastao iz stidljivog i povučenog dečačića u momka koji je shvatio da nema čega da se stidi. Ljudima je oduvek bio drag, ali je sad postao i popularan. Primetio sam da je među drugovima on počeo da vodi glavnu reč, svi su slušali njegove komentare, svi su se smejali njegovim šalama, kad načine pokušaj da zadive ili zasmeju ekipu, uvek bi prvo pogledali u njega. Trudili su se da ga imitiraju. A valjda su i devojke to primetile. Nije samo njegova ženskasta lepota prerasla u mušku naočitost već se drugačije i nosio. Primetio sam to na igrankama u školi, kretao se i govorio nekako

samouverenije. Mogao je da bude neusiljeno šaljiv, kao da ništa nije previše ozbiljno, a odmah zatim da sedne s nekim drugarom ili drugaricom koje muče ljubavni jadi, da ih posvećeno sasluša i posavetuje kao da poseduje silno iskustvo i životnu mudrost koju oni još nisu stekli. A ja sam valjda samo u još većoj meri postao ono što sam već bio. Samouveren. Znao sam šta sam u stanju da uradim ako moram. „Otkud to da ti čitaš?”, iznenadio se Karl jedne subote uveče. Bila je prošla ponoć, on je upravo stigao, vidno pripit, a ja sam sedeo u zimskoj bašti s Američkom tragedijom na engleskom u krilu. Načas sam zamislio da nas posmatram spolja, sebe na njegovom mestu. Sam u sobi, bez društva. Samo što to nije bilo njegovo mesto, već moje koje je on samo bio pozajmio na neko vreme. „Gde si bio?”, pitao sam. „Na žurci”, rekao je. „Zar nisi obećao čiča Bernardu da nećeš piti do osamnaestog rođendana?” „Jesam”, rekao je. U glasu mu se čuo i smeh, ali i žaljenje. „Prekršio sam obećanje.” Nasmejali smo se. Voleo sam da se smejem s Karlom. „Kako si se proveo?”, pitao sam zaklopivši knjigu. „Igrao sam s Mari Os.” „Stvarno?” „Da. Mislim da sam se zaljubiška.” Ne znam zašto, ali te reči su me zabolele kao nož u srce. „Mari Os”, rekoh. „Ćerka predsednika opštine ijedan Opgard?” „Zašto da ne?” „Samo izvoli, nije zabranjeno da sanjaš”, rekao sam, a vlastiti smeh zazvučao mi je zlobno i jetko. „U pravu si.” Osmehnuo se. „Odoh gore da sanjam.” Posle nekoliko nedelja video sam jednog dana Mari Os u Kafedžinici. Bila je vrlo lepa. I „opasno inteligentna”, kako ju je neko opisao, u svakom slučaju je uvek znala šta da kaže, a naše novine su pisale da je u Nutodenu pokosila mlade političare daleko starije od sebe kada je zastupala Socijaldemokratsku omladinu na debati uoči lokalnih izbora.

Mari Os je stajala izvijenih leđa, sa debelim plavim pletenicama, grudima koje su štrčale pod majicom sa Čeovim likom i sa onim plavim vučjim očima. Taj vučji pogled ošinuo me je u Kafedžinici kao da proverava jesam li dostojan plen, ali nisam to bio. Neustrašiv pogled, pomislio sam. Pogled zveri koja je na vrhu lanca ishrane. Ponovo je došlo leto, a Rita Vilumsen - koja je bila na proputovanju po Americi sa njim, svojim mužem - poslala mi je SMS da dođem u katun. Napisala je da sam joj nedostajao. Oduvek mi je stavljala do znanja da je ona ta koja odlučuje o svemu, ali sada je počela da mi šalje i takve poruke, naročito posle one noći kada nisam ušao u njen podrum, iako je bila sama kod kuće. Kada sam stigao u katun, delovala je neobično raspoloženo. Donela mi je i poklone, otpakovao sam svilene gaće, bočicu nekakvog muškog parfema, oboje pravo iz Njujorka, kako mi se pohvalila. Ali najbolje od svega su bila dva boksa duvana beri, iako nisam smeo ništa od toga da ponesem kući, rekla je da to pripada našem katunskom svetu. Stavila je duvan tamo u frižider, da me, valjda, time namami da dođem kad mi kod kuće ponestane berija. „Skini se”, rekao sam. Pogledala me je zapanjeno, a zatim i poslušala. Posle smo ležali znojavi i klizavi od telesnih izlučevina u krevetu. Soba je bila vrela kao pećnica, letnje sunce je peklo kroz tavanicu, pa sam se izvukao iz Ritinog zagrljaja koji me je i doslovno gušio. Dohvatio sam s noćnog stočića knjigu Petrarkinih soneta, otvorio nasumičnu stranicu i pročitao naglas: „Sveže slatke vode u bistrome toku, gde je udove lepe kupala ona što mise jedina gospom čini.” 27 Bučno sam zaklopio knjigu. Rita Vilumsen je zbunjeno trepnula. „Voda”, rekla je. „Kupanje. Hajdemo na kupanje. Poneću vino.” Obukli smo se - ona u kupaći kostim ispod odeće - i pošli do planinskog jezera koje se krilo iza stena poviše katuna. Tamo, pod kržljavim brezama, stajao je mali crveni čamac na veslanje koji je očigledno pripadao Vilumsenovima. Za to kratko vreme bilo se naoblačilo i razduvalo, ali mi smo još bili znojavi i zagrejani od jebavanja i pentranja, pa smo porinuli čamac, a ja sam odveslao podalje od kopna gde smo bili sigurni da nas slučajni prolaznici ne bi

prepoznali. „Kupanje”, rekla je Rita pošto smo stukli pola boce penušavog vina. „Hladno je”, rekoh. „Kukavice”, rekla je gospođa Vilumsen, svukla sa sebe ono što je nosila preko kupaćeg kostima koji je, što bi se reklo, prikrivao i isticao sve što treba. Setio sam se da je svoju atletsku građu i široka ramena objasnila time što je u mladosti bila perspektivna plivačica. Popela se na ogradu, a ja sam morao da se naslonim na suprotnu stranu kako se čamac ne bi prevrnuo. Vetar se pojačao i stvorio na svetlucavoj vodi sivkastobelu koprenu poput one na šlepom oku. Sitni, hitri talasi brzo su se sustizali. Shvatio sam tek kad je čučnula da skoči. „Stani!”, viknuo sam. „Ha-ha!”, uzvratila je i otisnula se. U vazduhu joj se telo izvilo u elegantan luk. Kao i svi vrsni plivači, i Rita Vilumsen je vladala umećem skokova. Ali ne i umećem procene dubine po načinu na koji vetar oblikuje površinu vode. Telo joj je bešumno skliznule u vodu. I stalo. Nakratko je ličila na omot albuma grupe Pink Flojd koji mi je jednom pokazao čiča Bernard, a na kojem je izgledalo kao da tip radi stoj na rukama u vodi, donji deo tela mu se ogleda u vodi, a ono što je ispod se ne vidi. Čiča Bernard mi je ispričao da je fotograf danima pokušavao da napravi taj snimak i da su mu najveći problem pravili mehurići iz boce koju je model koristio. Ovu sad sliku upropastilo je to što su se ispružene noge i donji deo tela gospođe Vilumsen srušili u vodu, kao na onim snimcima kontrolisanog rušenja solitera, s tim što ovde ništa nije bilo kontrolisano. Kada je izronila s gnevnim izrazom na licu, žabokrečinom na čelu i stala u vodu koja joj je sezala samo do pupka, zavalio sam se i cerekao tako da zamalo nisam prevrnuo čamac. „Skote!”, prosiktala je. Mogao sam tada da se obuzdam. Trebalo je tada da se obuzdam. Možda mogu da okrivim vino, pošto nisam bio navikao da pijem. Umesto toga, dohvatio sam narandžasti pojas za spašavanje ispod klupe i dobacio joj ga. Pljusnuo je u vodu pored nje i ostao da pluta. Tek tada sam shvatio da je prekasno. Rita Vilumsen, žena koja je dominirala nada mnom i vodila me svakim korakom na našem zajedničkom putu, u tom trenutku je izgledala izgubljeno, kao napuštena devojčica u telu starije žene. Jer tada, na nemilosrdnoj dnevnoj svetlosti i sa razlivenom šminkom, video sam svaku boru i svaku godinu koja nas je delila. Koža joj je bila bleda i naježena od

hladnoće, omlitavela izvan poruba na kupaćem kostimu. Prestao sam da se smejem, a ona je možda to pročitala na mom licu, u svakom slučaju, prekrstila je ruke kao da se sklanja od mog pogleda. „Izvini”, rekao sam. Možda je to bilo jedino ispravno što sam mogao da kažem, a možda je bilo i najgore. Možda već više nije bilo važno šta ću reći. „Plivaću do obale”, rekla je, zaronila pod površinu i nestala. Posle toga dugo nisam video Ritu Vilumsen. Plivala je brže nego što sam ja veslao, a kada sam se iskrcao na obalu, video sam samo mokre tragove njenih stopala. Izvukao sam čamac na obalu, dokrajčio vino i poneo njenu odeću. Ali kad sam stigao u katun, nje više nije bilo tu. Legao sam na krevet, uzeo beri iz srebrne kutijice na noćnom stočiću i pogledao na sat da vidim koliko još treba da čekam do propisanih pola sata. Fermentisani duvan mi je pekao donju usnu, a stid dušu. Stid zbog toga što sam ja nju postideo. Zašto je to bilo mnogo gore od stida zbog moje sopstvene neadekvatnosti? Zašto je to što sam se možda malo previše smejao ženi koja me je, kao balavca, pokupila s ulice i uzela za ljubavnika, bilo gore od toga što sam ubio rođenu majku i raskomadao jednog policajca? Ne znam. Naprosto je bilo tako. Sačekao sam još dvadeset minuta. I otišao kući. Iako sam znao da se neću tu vraćati, odoleo sam iskušenju da ponesem kutijice s duvanom.

35 Bilo je to jedne nedelje krajem leta. Čiča Bernard je, po dogovoru, došao na Opgard sa šerpom lapskausa, koji sam ja podgrejao dok je on sedeo za kuhinjskim stolom i pričao o svemu osim o svom zdravlju. Toliko je bio omršao da smo tu temu obojica izbegavali. „Karl?” „Valjda stiže”, rekao sam. „Kako je on?” „Dobro”, rekao sam. „U školi je super.” „Pije li?” Malo sam počekao pre nego što sam odmahnuo glavom. Znao sam da se čiča Bernard brine da ne nasledimo tatinu slabost prema piću. „Tvoj otac je bio ponosan na vas dvojicu”, rekao je. „Stvarno?” „Naravno, ne bi to nikad rekao naglas, ali veruj mi.” „Ako ti tako kažeš.” Čiča Bernard je uzdahnuo i pogledao kroz prozor. „U svakom slučaju, ja sam ponosan na vas. Evo stiže i tvoj mali bata. S pratnjom.” Nisam stigao da pogledam kroz prozor pre nego što su Karl i navodna pratnja zamakli ka severnoj strani kuće. Ali onda sam začuo korake i tih, poverljiv razgovor, a jedan glas bio je ženski. Vrata su se otvorila. „Ovo je Mari”, rekao je Karl. „Hoće li biti lapskausa i za nju?” Stajao sam kao ukopan i piljio u svog izraslog, uspravnog malog batu i visoku plavušu vučjih očiju, a ruka mi je nehotice promešala varjačom jelo koje se krčkalo u šerpi. Da li sam to predvideo ili nisam? S jedne strane, bila je to klasična bajka; siročić s brda dobio je ruku kraljeve kćeri, nedostižne princeze. S druge strane, bilo je to takoreći neizbežno, naprosto su bili sasvim logičan par prema položaju zvezda i

Meseca na nebu iznad Usa u tom periodu. Ipak, i dalje sam buljio u njega. Ko bi rekao da će se moj mali bata - kog sam grlio i tešio, koji nije smeo da dokrajči Doga, koji se uspaničio i zvao me u Fricovoj noći - da će se on usuditi da uradi nešto što ja nikad ne bih smeo. Da priđe devojci kao što je Mari Os, da joj se obrati, predstavi, da se dokaže kao dostojan njene pažnje. A buljio sam i u nju. Sada je izgledala sasvim drugačije nego onda u Kafedžinici. Smeškala mi se, a onaj ledeni pogled grabljivice zamenilo je nešto drugo, nekakva pristupačnost, gotovo toplina. Shvatio sam, naravno, da se smeška celoj toj situaciji, a ne meni lično, ali tada mi se učinilo kao da je i mene, starijeg brata s malog planinskog imanja, uzdigla u svoju sferu. „Pa?”, poče čiča Bernard. „Je li to ozbiljno ili poluozbiljno?” Mari se nasmejala glasno, zvonko i možda malo usiljeno. „Pa, mislim da je...” „Ozbiljno”, prekinuo ju je Karl. Malo se odmakla od njega i pogledala ga izvivši obrvu. Onda ga je uhvatila podruku. „Onda je tako”, rekla je. Leto se završilo i došla je duga i vlažna jesen. Rita me je zvala jednom u oktobru i jednom u novembru. Pojavilo bi mi se R na ekranu, ali se nisam javljao. Čiča Bernarda su ponovo smestili u bolnicu. Svakom nedeljom bio je sve bolesniji i manji. Ja sam mnogo radio i malo jeo. Dva ili tri puta nedeljno odvezao bih se do bolnice u Nutodenu, ne zato što sam smatrao da mi je to dužnost, već zato što sam voleo šture razgovore sa čiča Bernardom i te duge vožnje tamo i natrag magistralom uz muziku Džej-Džeja Kejla. Karl bi ponekad pošao sa mnom, ali je te jeseni bio vrlo zauzet. On i Mari su postali glavni par u selu. Oko njih se stalno nešto dešavalo i ja bih se pridružio kada sam imao vremena. Karl je iz nekog razloga želeo da budem tu, a ja sam pak shvatio da nemam svojih drugova. Nisam bio usamljen niti mi je nedostajalo da pričam s nekim, samo se naprosto nisam družio. To me je smaralo, više sam voleo da sričem knjige koje mi je Rita preporučila i koje sam po pravilu nalazio u biblioteci u Nutodenu, Pošto sam čitao vrlo polako, nisam ih uzimao mnogo odjednom, ali one koje sam pročitao, pročitao sam vrlo temeljno. Na putu. Gospodar muva. Samoubistvo nevinosti. Sunce se

ponovo rađa. Fabrika osa. A knjigu zvanu Pošta od Čarlsa Bukovskog čitao sam naglas čiča Bernardu, a on - koji u životu nije pročitao knjigu do kraja - na to se toliko smejao da je dobio napad kašlja. Posle toga je izgledao vrlo iscrpljeno, zahvalio mi je što sam došao i zamolio me da odem. Onda je došao onaj dan kad mi je rekao da umire. I začinio to vicom o folksvagenu. A njegova ćerka je došla po ključeve od kuće. Očekivao sam da se Karl rasplače kada sam mu rekao novosti o čiča Bernardu, ali ih je valjda već očekivao, samo je žalosno odmahnuo glavom kao da je to bilo nešto što možeš otresti. Kao što se činilo da je otresao i Fricovu noć. Ponekad mi se činilo da ju je potpuno zaboravio. Nikad nismo to pominjali, kao da smo obojica shvatali da smo te događaje mogli umotati u dovoljno slojeva ćutanja i vremena da jednog dana od njih ostane samo odjek, poput flešbeka na stari košmar za koji u magnovenju pomisliš da se stvarno desio, pre nego što se setiš da je samo san, a puls ti se vrati u normalu. Predložio sam Karlu da uzme maminu i tatinu spavaću sobu, rekao sam mu da je viši od mene osam centimetara i da mu treba duži krevet. Ja sam nisam loše spavao u dečačkoj sobi zato što nisam mogao da se opružim, već zato što vrisci iz Hukena više nisu morili Karla. Već mene. Na sahrani je Karl održao dug i divan govor. Pričao je o čiča Bernardu, o svim njegovim lepim, autentičnim i smešnim stranama. Nekima je možda bilo čudno što nisam ja, kao stariji, govorio u ime nas dvojice, ali sam zapravo ja zamolio Karla da on govori, plašeći se da bih se mogao rasplakati. Karl je pristao, a ja sam mu dao svu građu, anegdote i misli, ipak sam bio bliži Bernardu od njega. Karl je sve zabeležio, preformulisao, ubacio svoje stvari, vežbao pred ogledalom i stvarno se ozbiljno posvetio tom zadatku. Nisam ni slutio da nosi u sebi toliko lepih misli, ali tako to biva: misliš da poznaješ nekog kao svoj džep, a onda on pokaže neke tebi dotad nepoznate strane. Jer i tvoj džep je samo tama po kojoj pipaš, pa ponekad u porubu napipaš paricu, loz ili tabletu protiv bolova. A nekad se tako beznadežno zaljubiš u devojku da ti dođe da se ubiješ, iako je zapravo ne poznaješ. Onda se zapitaš da li je ta parica možda u džepu tek od juče, da li je ta zaljubljenost nešto što si samo izmislio kao izgovor, razlog da odeš tamo gde želiš: što dalje odatle gde si. Ali i kada sam se vozio da razbistrim misli, nikad nisam prelazio opštinsku granicu, niti sam bežao dalje od biblioteke u Nutodenu. Nikad mi nije padalo na pamet

da se zaletim u stenu kod ulaza u tunel na kraju dugačke prave deonice niti da napravim reprizu u Hukenu. Nisam se osvrtao. Samo bih precrtao taj dan i čekao novi. Novi dan u kojem ću videti Mari ili je neću videti. Negde u to vreme sam počeo da bijem ljude.

36 Period posle čiča Bernardove smrti bio je mračan. Preuzeo sam servis i radio po čitav dan. Mislim da me je to spasio. To, i tuče u Ortunu. Jedine pauze bile su subotom uveče kada se išlo u školu na igranke, Karl bi se napio i flertovao na sve strane, a ja bih čekao da neki ljubomorni nesrećnik izgubi kontrolu pa da smestim pesnicu u taj gadni, bedni odraz svog lica, da ga iz nedelje u nedelju stalno iznova obaram na zemlju. Ponekad bi, posle tih subotnjih izlazaka, Karl pred zoru došao na donji ležaj. Mamuran, prdeo bi i kikotao se. Kada bismo završili rekapitulaciju sinoćnih poduhvata, nekad bi uskliknuo: „Jebote, kako je super kad imaš velikog batu!” To bi mi ogrejalo srce iako je bilo laž. Obojica smo, naime, znali da je sada on veliki bata. Nijednom nisam zapao u iskušenje da mu priznam kako sam zaljubljen u njegovu devojku. Nisam to rekao ni čiča Bernardu, niti sam, naravno, nagovestio Mari. Stid zbog toga što sam osećao bio je samo moj. Da li je tako bilo i tati? Da li je pomišljao da čovek koji oseća požudu prema rođenom sinu ne zaslužuje da živi, da li je ostavio onu pušku ispred ambara u nadi da ću ja obaviti taj posao za njega? Mislim da sam ga bolje razumeo, i to me je strašno plašilo, a nije umanjivalo ni moj samoprezir. Ne pamtim šta sam pomislio ili rekao kada mi je Karl saopštio da želi na fakultet. Ipak je to bilo dosta očekivano, ne samo zbog njegovih dobrih ocena i činjenice da inače nije bio za praktične poslove već i zato što se i od Mari Os očekivalo da upiše fakultet. Studirali bi u istom gradu. Već sam ih zamišljao kako dele garsonjeru u Oslu ili Bergenu, kako se zajedno vraćaju kući o raspustima i okupljaju društvo oko sebe. I sebe kako im se svaki put prišljamčim. Ali onda se desilo ono s Gretom i Karlom na igranci, Greta je sve

istrtljala Mari i odjednom se sve prevrnulo naglavačke. A kada je Karl otišao u Minesotu, imao sam utisak da je naprosto pobegao od svega toga. Od seoskog skandalčića i od Mari Os. Od odgovornosti za imanje. Od mene koji sam postao zavisniji od njega nego što je on bio od mene. A otkud znam, možda je i on ponovo počeo da čuje vriske iz Hukena. Kad je otišao, bilo je dosta tiho. Prokleto tiho. Naftna kompanija je kupila servis i plac i odjednom sam ja - balavac od dvadesetak godina - postao upravnik benzinske stanice. Ne znam da li su oni u meni videli nešto što ni sam nisam video, ali znam da sam radio po čitav dan i noć, ne zato što sam bio ambiciozan, ambicija je došla kasnije, već zato što mi je teže nego očekivano padalo to da sedim sam na imanju i slušam zvuke iz Hukena i pesmu vivka o samoći. Zov ptice za društvom. Nije to nužno moralo biti i prijateljstvo, naprosto društvo. Sve to sam mogao nadomestiti na poslu gde je bilo ljudi, zvukova, poslova, gde sam imao priliku da uposlim misli umesto da stalno iznova premotavam ista stara sranja. Mari je bila uklonjena iz mog sistema kao tumor nakon uspešne operacije. Bio sam, naravno, svestan da se to nije slučajno podudarilo s njenim i Karlovim raskidom, ali sam se trudio da ne razmišljam previše o tome. Stvar je sigurno bila komplikovana, a u to vreme sam čitao Kafkin Preobražaj - o tipu koji se jednog dana probudi i ustanovi da se pretvorio u odvratnu bubetinu - i shvatio sam da me kopanje po podsvesti i tako tome lako može odvesti do raznih otkrića koja mi se ne bi svidela. Dešavalo se, naravno, da naletim na Ritu Vilumsen. Dobro je izgledala, odolevala je zubu vremena, ali je uvek bila u društvu ili bi bilo drugih ljudi oko nas, pa bih dobio samo ljubazni komšijski osmeh i pitanje kako mi je na pumpi ili šta Karl radi u Americi. Jednog dana sam je ugledao ispred, kod pumpi. Pričala je sa Markusom dok joj je točio benzin u sonet. Obično je Vilumsen dolazio da oboma natoči benzin. Markus je lep momak, ćutljiv i ljubazan, pa sam načas pomislio da je on njen novi projekat. To me nije pogađalo, mogli su slobodno da izvole. Kada je Markus vratio poklopac na rezervoar, a Rita pošla da sedne, pogledala je ka prodavnici. Sumnjam da me je videla, ali je podigla ruku kao u pozdrav. Odmahnuo sam joj. Kada je ušao, Markus mi je rekao da se Vilumsen lečio od raka, ali da se oporavlja.

Sledeći put sam Ritu video u školi na redovnoj priredbi za 17. maj. 28 Izgledala je prelepo u nošnji. A držala je muža podruku. To nikad ranije nisam video. Vilumsen je smršao i to mu, da se ja pitam, uopšte nije stajalo. Koža s podvaljka mu je visila kao nekakvoj sovuljagi. Ali kad su on i Rita razgovarali, ono koje sluša bi se nagnulo ka ovom drugom, kao da mora čuti baš svaku reč. Smeškali su se, klimali glavom, gledali se pravo u oči. Možda je taj njegov rak bio epifanija, buđenje. Možda je otkrila da ipak može voleti tog čoveka koji ju je obožavao. A ko zna, možda ni Vilumsen nije bio onako šlep kao što sam mislio. Kako bilo, shvatio sam da je ono njeno mahanje kod pumpi predstavljalo konačni pozdrav. A to mi nije smetalo, bili smo jedno drugome nešto onda kada nam je oboma to bilo potrebno. Primetio sam da takve veze obično nemaju hepiend, ali videvši njih dvoje, pomislio sam da smo ga Rita Vilumsen i ja možda ipak doživeli. A možda i Vilum Vilumsen, kao treći. I tako sam opet postao usamljeni vivak. Ipak, samo godinu dana kasnije upoznao sam novu tajnu ljubavnicu, s kojom ću biti zajedno narednih pet godina. Na nekom događaju s večerom u Oslu, u organizaciji naftne kompanije, upoznao sam Piju Sise. Bila je šefica kadrovske službe i sedela je na večeri levo od mene, tako da mi nije bila namenjena kao društvo, ali u jednom trenutku okrenula se prema meni i zamolila me da je spasem od njoj namenjenog pratioca koji je već sat vremena pričao o benzinu, a o benzinu se naprosto ne može pričati tako dugo. Pošto sam popio koju čašu vina, pitao sam je nije li seksistički - u svakom pogledu - nametati muškarcu veću odgovornost da zabavi ženu nego obrnuto. Složila se s tim, pa sam joj dao tri minuta da kaže nešto što će meni biti zanimljivo, što će me nasmejati ili isprovocirati. Ako joj ne bi pošlo za rukom, zahvalio bih joj se na druženju i vratio pratilji koja mi je bila dodeljena, jednoj brineti s cvikerima iz Kongsberga koja mi se predstavila kao Uni i posle toga jedva progovorila. Moram odati priznanje Piji Sise, uspela je sve tri stvari za daleko manje od tri minuta. Posle smo plesali, i rekla je da nikad nije imala goreg partnera za ples od mene. Ljubili smo se u liftu na putu do sobe i tu je ponovo imala zamerke na moju veštinu. A kada smo se probudili u njenom hotelskom krevetu - kao šefica

kadrovske službe, imala je apartman - odmah mi je saopštila da je seks bio dosta ispod proseka. Ipak, dodala je i da se u tih dvanaest sati smejala kao retko kad u životu. Rekao sam joj da je jedan pogodak od četiri bolje od mog prosečnog rezultata. Opet se nasmejala. Tokom narednih sat vremena potrudio sam se da popravim utisak. Valjda sam uspeo. U svakom slučaju je Pija Sise najavila da će me u naredne dve nedelje pozvati u sedište kompanije, a da će jedina tačka dnevnog reda glasiti „razno”. Dok sam čekao pred recepcijom da predam ključ, prišla mi je Uni, moja pratilja za stolom, i zamolila me da je odbacim do Kongsberga, kad već idem za Us. Nismo mnogo pričali tokom vožnje. Pitala me je za auto, rekao sam joj da sam ga dobio na poklon od strica i da ima sentimentalnu vrednost. Mogao sam dodati i da je - iako sam svaki prokleti delić menjao bar jedanput - dvestačetrdesetica remek-delo auto-mehanike, da ne pati ni od jedne boljke za razliku od elegantnijeg modela V70 kome su znale da olabave spone i krajevi. I kako se nadam da ću jednog dana biti i sahranjen u karoseriji svoje dvestačetrdesetice. No umesto da tupim o dosadnim stvarima, zapitkivao sam je o dosadnim stvarima. Rekla mi je da radi u računovodstvu, da ima dvoje dece, da joj je muž direktor osnovne škole u Kongsbergu. Dva dana nedeljno radila je od kuće, dva je putovala u Oslo, a petkom je bila slobodna. „Šta radiš tada?”, pitao sam. „Ništa”, rekla je. „Zar ti nije teško?”, pitao sam opet. „Da ne radiš ništa?” „Nije”, rekla je. I to je bio čitav naš razgovor. Pustio sam Džej-Džeja Kejla i uronio u spokoj. Valjda zahvaljujući tome što sam malo spavao prethodne noći, a i zbog Džej-Džejovog opuštenog minimalizma, ali i zato što sam uvideo da je Uni, kao i ja, po difoltu ćutljiva. Kada sam se probudio, trgnuo iz sna i izbečio na automobile koji su nam nailazili u susret i svetlost farova koju je kiša na šoferšajbni razlivala, moj mozak je zaključio da sam a) zaspao za volanom, b) spavao više od nekoliko sekundi pošto nisam video kad je počela kiša i nisam bio uključio brisače i c) da je odavno trebalo da sletim s puta za koji sam znao da dosta krivuda na toj deonici. Automatski sam podigao

ruku ka volanu, ali sam, umesto volana, dotakao toplu šaku koja je već upravljala kolima. „Biće da si zadremao”, rekla je Uni. „Hvala ti što me nisi budila”, rekoh. Nije se nasmejala. Kratko sam je pogledao iskosa. Možda joj se pojavio nagoveštaj osmeha u uglu usana. S vremenom sam naučio da je to otprilike najekspresivnija grimasa koju njeno lice može da postigne. Ali tada sam i prvi put video da je zapravo lepa. Ne onako klasično lepa kao Mari Os ili zaslepljujuće lepa kao što je Rita Vilumsen bila u mladosti, na onim slikama koje mi je tako rado pokazivala. Da budem iskren, ne znam da li je Uni Holm-Jensen bila lepa po bilo čijim merilima osim po svojim sopstvenim, jer samo hoću da kažem da je u tom trenutku, na tom svetlu, iz tog ugla - bila lepša nego što mi se dotad činilo. Ne toliko lepa da se zaljubim, za pet godina se nisam zaljubio u Uni Holm-Jensen, a ni ona u mene. Ali bila je taman dovoljno lepa da želiš još da je gledaš. A mogao sam da je gledam jer je ona motrila na put, još je držala volan i pomislio sam kako je to žena na koju se možeš osloniti. Tek pošto smo se već nekoliko puta bili sastali na pola puta, to jest u Nutodenu, dvaput samo na kali, tek treći put u hotelu Bratrejn, rekla mi je da je njena odluka pala još na onoj večeri u Oslu. „Ti i Pija ste se svideli jedno drugome”, rekla je. „Da”, rekoh. „Ali meni si se više svideo. I znala sam da ću se ja tebi više svideti.” „Zašto?” „Zato što smo ti i ja slični, a ti i Pija niste. A i zato što je Nutoden bliži.” Nasmejao sam se. „Kažeš mi da ćeš mi se ti više svideti zato što je Nutoden bliži od Osla?” „Naše simpatije su po pravilu praktične.” Nasmejao sam se, a i ona se osmehnula. Jedva primetno. Uni, kako mi je rekla, nije zapravo bila nesrećna u braku. „On je dobar čovek i dobar otac”, rekla je. „Ali neće ni da me pipne.” Telo joj je bilo vitko i čvrsto, kao u mršavog dečaka. Pomalo je vežbala, trčala i dizala tegove. „A svima nama treba dodira”, rekla je. Nije se mnogo brinula da li će on otkriti da ima vezu sa strane. Očekivala je da bi razumeo. Ali se brinula za decu. „Imaju siguran i topao dom. Neću dozvoliti ničemu da to pokvari. Deca će mi uvek biti na prvom mestu, ispred ovakvih zadovoljstava.