Kraljevstvo - Jo Nesbo

bratu, otišao bih njihovoj kući ako žive same ili na Sem ako baš moram. Probudio bih se pored neke nepoznate žene i dohvatio telefon da proverim poruke. Ali pomagalo je, stvarno jeste. Nekim danima bi prošlo i više sati a da ne pomislim na nju. Znam da je malarija parazit koji zauvek ostaje u krvi, ali se može neutralisati. Računao sam, kad bih se držao podalje i kad je ne bih viđao, ono najgore bi prošlo za neke dve, najviše tri godine. U decembru me je pozvala Pija Sise i saopštila da je naša benzinska stanica šesta najuspešnija na jugu zemlje. Znao sam, naravno, da nije nadležnost šefice kadrovske službe, već šefa prodaje Guša Mirea da javlja takve stvari. Zato sam pretpostavio da Pija želi još nešto. „Želimo da ostaneš upravnik te stanice i pošto ti dogodine istekne ugovor”, rekla je. „Uslovi ugovora će sigurno odražavati naše zadovoljstvo. A mislimo da je možeš popeti i na još bolje mesto na listi.” To se uklapalo u moj plan. Pogledao sam kroz prozor kancelarije. Ravnica, velike industrijske građevine, auto-putevi sa uključenjima i priključenjima koji su me podsećali na staze za trkačke autiće u prostoriji iza kancelarije Vilumsenovog auto-otpada gde su klinci mogli da se igraju ako su tu došli s očevima koji kupuju auto. Kladim se da su za dobar deo prodaja tih polovnjaka zaslužni klinci koji su smarali očeve da ih vode kod Vilumsena. „Razmisliću”, rekoh zahvalivši. Posle sam zurio u maglu iznad šume pored Zoološkog vrta. Jebote, drveće je i dalje bilo zeleno. Otkako sam tu došao pre četrnaest meseci, nisam video nijednu pahulju. Kažu da na jugu nema prave zime, samo više one pišaćke koja nije ni prava kiša, već nešto mokro u vazduhu što ne može da odluči hoće li da padne, da uzleti ili da samo tako lebdi. Baš kao i živa u termometru koja kao da se zaglavila na šest stepeni. Piljio sam tako u magluštinu koja je, poput teškog jorgana, dodatno spljeskala taj niski i bezoblični predeo. Zimi je jug Norveške bio jedan zamrznuti pljusak, pljusak koji ne odlazi. Zato, kad je zazvonio telefon i kada sam čuo Karlov glas, na dve sekunde sam se uželeo - da, uželeo! - ledenih, parališućih naleta vetra i pahulja koje ti grebu lice kao peščana oluja. „Kako si?”, pitao je. „Fino”, rekoh. Nekad me je Karl zvao samo zbog toga - da me pita

kako sam. Ali sada sam mu u glasu čuo da to nije sve. „Samo fino?”, upitao je. „Izvini, to tako ovde kažu.” Mrzeo sam kad kažu „fino”, taj izraz je isti kao i njihove vremenske prilike - nit smrdi nit miriše. Kad južnjaci sretnu nekog poznatog na ulici, oni kažu „vidi, vidi”, što ja bar tumačim kao mešavinu pitanja i pozdrava - kao nekakvo „šta ima?” - ali pritom zvuče kao da su te uhvatili na delu. „A ti?” „Dobro”, reče Karl. Čuo sam mu u glasu da nije dobro. Čekao sam ono „ali”. „Ako izuzmemo problemčić s budžetom za hotel”, rekao je. „Koliki problemčić?” „Sitnica. Zapravo običan raskorak u prilivu keša, fakture izvođača su stigle nešto ranije nego što smo očekivali. Ne treba nam više para, ali nam te pare trebaju nešto ranije. Rekao sam banci da smo trenutno malo ispred roka.” „Pa jeste li?” „Misliš, jesmo li, Roju? Mi. Zar si zaboravio da si ti suvlasnik? I ne, nismo ispred roka. Pakao je koordinisati sve te šeprtlje. Građevinska branša je neverovatna zbirka nesposobnih loših đaka koji nisu završili škole, pa su završili u poslovima koje niko neće da radi. Ali traženi su, pa se sad svete i rade šta hoće i kad hoće.” „Što je brzo, to je i kuso.” „Zar to kažu i na jugu?” „Stalno. Obožavaju sporost. U poređenju s ovim ovde, Us je kao ubrzan snimak.” Začuo sam Karlov topli smeh i on me je zgrejao. Zgrejao me je smeh jednog ubice. „Direktor banke se pozvao na tačku ugovora po kojoj su određene faze u izgradnji preduslov da se odobri dodatni minus i rekao je da su posetili gradilište i da se ne slažu s mojim očekivanjima da ćemo završiti izgradnju pre roka. Može se reći da smo tako zapali u malu krizu poverenja. Uspeo sam to da zakrpim, ali mi sad banka kaže da pre isplate moram izvestiti sve ortake o prekoračenju budžeta. U statutu društva piše da, pošto je odgovornost neograničena, mora postojati odluka upravnog odbora o potraživanju dodatnog kapitala za projekat.” „Pa onda ćeš morati da sazoveš skupštinu.” „Da, izgleda da ću morati. Jedino što to može izazvati loše vibracije,

a upravni odbor može u principu da sazove skupštinu i opozove čitav projekat. Naročito sada kada je Dan počeo da njuška i rovari.” „Dan Krane?” „Cele jeseni pokušava da iskopa nekakav prljav veš o meni. Zvao je izvođače da čuje kako napreduju i kako stojimo s budžetom. Traži nešto što bi mogao da naduva, ali neće ništa objaviti dok ne otkrije nešto konkretno.” „I dok su četvrtina njegovih pretplatnika i njegov tast ortaci u projektu hotela.” „Tako je”, reče Karl. „Ko još sere u vlastito gnezdo?” „Jedino papuanski pingvin”, rekoh. „Ali on tako pravi gnezdo.” „Stvarno?”, nesigurno će Karl. „Govno privlači sunčevu svetlost, pa onda sunce otopi sneg na tom mestu i napravi se udubljenje. I eto ti gnezda. Isto tako i novinari grade publiku, mediji žive od gravitacionog polja sranja.” „Zanimljiva slika”, reče Karl. „Jeste”, rekoh. „Ali valjda ti je jasno da se Krane okomio na mene lično?” „A kako si mislio da ga zaustaviš?” „Razgovarao sam sa izvođačima i obećali su mi da će ćutati. Valjda znaju šta je najbolje za njih. Ali juče sam čuo od drugara iz Kanade da Dan čeprka i po onome iz Toronta.” „Šta će otkriti?” „Ništa posebno. Sve je rekla-kazala, a stvar je previše zamršena da bi je sagledao jedan Liliputanac kao što je Krane.” „Osim ako je baš motivisan”, primetih. „Jebote, Roju, zvao sam da me obodriš.” „Ma biće to okej. A ako ne bude, traži Vilumsenu da ga torpedira.” Nasmejali smo se. Zvučalo je kao da se malo opustio. „Šta ima kod kuće?” To pitanje bilo je dovoljno uopšteno da mi glasne žice ne zatrepere usiljenim tonom. „Kuća još stoji. A i Šenon se smirila. Ne oko hotela, ali bar me više ne smara za decu. Valjda je shvatila da je loš tajming za to dok smo u svemu ovome.” Ispustih neki zvuk da mu stavim na znanje da ga slušam, ali ništa više od toga. „Ali te zapravo zovem zato što mi treba opravka na kadilaku.” „Kakva opravka?” „Pa to je valjda tvoj fah, znaš da se ja ništa ne razumem. Šenon ga je

vozila i kaže da se motor nekako čudno čuje. Pošto je odrasla u bjuiku sa Kube, tvrdi da ima istančan sluh za američke oldtajmere. Predložila je da ti pogledaš dole u servisu kad dođeš ovamo za Božić.” Oćutah. „Pošto, naravno, dolaziš kući za Božić?”, rekao je. „Sigurno će i mnogi drugi hteti slobodan dan...” „Ne!”, prekide me Karl. „Mnogi drugi će sigurno hteti pare za prekovremeni rad. A i oni su odatle, a ti treba da putuješ kući za Božić! I obećao si mi, zar si zaboravio? Imaš porodicu. Nije baš neka porodica, ali tvoja je i uželeli smo te se.” „Karle...” „Ovčija rebarca”, reče Karl. „Naučila je da spremi ovčija sušena rebarca. I pire od repe. Ne zezam te, oduševljena je norveškom božićnom trpezom.” Zažmurio sam, ali mi se odmah pred očima ukazala ona, pa sam ih otvorio. Jebem ti. Zajebi. Jebem ti. Zašto nisam smislio neki ljudski izgovor, znao sam da će me pre ili kasnije pitati za Božić! „Moraću da vidim, Karle.” Eto. Kupio sam vremena da smislim nešto. Nešto što će prihvatiti. Nadam se. „Videćeš, nego šta”, uskliknu Karl. „Napravićemo pravu porodičnu proslavu, ti nećeš morati da mrdneš malim prstom! Samo dođi, omiriši rebarca, a mali bata će te dočekati na stepenicama sa akevitom. Ne bi bilo isto bez tebe, moraš da dođeš. Čuješ li? Moraš!”

48 Dan uoči Badnjeg. Volvo je zadovoljno preo, a snežne pruge koje su ostale za grtalicom prostirale su se kao lajne kokaina uz put. Radio je svirao Driving Home for Christmas, što je bilo prikladno, ali sam ja ubacio disk s pesmom Cocaine Džej-Džeja Kejla. Bez prekoračenja brzine. Puls u mirovanju. Zapevah. Lično ne šmrčem to sranje, probao sam ga samo onda kada mi je stiglo u jednom od malobrojnih Karlovih pisama iz Kanade. Bio sam dosta ubrzan i pre nego što sam to udahnuo, valjda zato i nisam primetio razliku. Ili zato što sam bio sam. Ubrzan i sam, baš kao i sad. Evo je tabla za Us. Ubrzan, ali puls u mirovanju. Valjda se to zove srećom. Nisam na kraju smislio izgovor da ne dođem kući za Božić. Uostalom, kako da više nikad ne vidim porodicu? Tri dana za Božić ću morati da preživim. Tri dana pod istim krovom sa Šenon. Posle toga povratak u samicu. Parkirao sam se pred kućom pored smeđeg subaru autbeka. Ta nijansa smeđe verovatno ima neko ime, ali se ja ne razumem u boje. Snežni pokrivač od metra, sunce na zalasku, a iza brežuljka na zapadu obris dizalice. Kad sam prišao iza kuće, Karl me je dočekao na vratima. Lice mu je bilo naduto kao onda kad je imao zauške. „Nova kola”, doviknuh čim sam ga ugledao. „Ali stara”, odvratio je. „Trebao nam je neki s pogonom na četiri točka za zimu, ali Šenon mi je zabranila da uzimam nov. Ovaj je sedmo godište, dobio sam ga za pedeset soma od Vilumsena, jedan naš stolar koji ima isti takav kaže da smo ga odrali.” „Nisi se valjda cenjkao?”, upitah.

„Opgardi se ne cenjkaju.” Iscerio se. „Za razliku od devojaka s Barbadosa.” Prihvatio me je u dug i topao zagrljaj na stepenicama. I telo mu je delovalo krupnije nego pre. Zaudarao je na piće. Već je počeo da slavi Božić, rekao je. Trebalo mu je da se opusti posle duge i naporne nedelje. Prijaće mu da misli na nešto drugo tokom praznika. Ili blagodana, kako je mislio da se kaže kad je bio mali. Ušli smo u kuhinju, a Karl je sve vreme pričao. O izgradnji hotela koja se konačno ubrzala. Karl je pritisnuo izvođače da požure sa zidovima i stave zgradu pod krov kako bi se prešlo na unutrašnje radove koji ne moraju da čekaju proleće. U kuhinji nas niko nije dočekao. „Majstori ti daju nižu ponudu ako mogu da rade zimi”, reče Karl. Bar mislim da je to rekao, pošto sam osluškivao čuje li se još nešto. Ali čuo sam samo Karlov glas i svoje otkucaje srca. Puls mi više nije mirovao. „Šenon je otišla na gradilište”, rekao je, a sad sam načuljio uši. „Motri da svaka sitnica bude kao na projektu.” „To je valjda dobro.” „I jeste i nije. Arhitekte ne razmišljaju o troškovima, već samo kako će da se ogledaju u sjaju svog remek-dela.” Nasmejao se tobož dobroćudno, ali sam čuo da iznutra kipti od besa. „Jesi li gladan?” Odmahnuh glavom. „Možda bih oterao kadilak u servis, da to odmah odradim.” Karl odmahnu glavom. „Šenon ga je uzela.” „Da ode na gradilište?” „Aha. Put nije sasvim završen, ali može da se priđe gradilištu.” Rekao je to s neobičnom mešavinom ponosa i bola u glasu. Kao da ga je taj put skupo koštao. I da je bilo tako, ne bi me to začudilo, teren je bio strm i pun stena koje je trebalo dizati u vazduh. „Ali zašto ne vozi Subaru po ovom snegu?” Karl slegnu ramenima. „Ne voli manuelne menjače. Više voli velike amerikance, valjda je sa tim odrasla.” Ostavio sam torbu u dečačkoj sobi i vratio se u prizemlje. „Jesi li za pivce?”, upita Karl sa jednim već u ruci. Odmahnuh glavom. „Mislio sam da odem do pumpe da se javim i da uzmem košulju iz servisa.” „Onda ću ja javiti Šenon da ti dotera kadilak, pa možete zajedno da se vratite. Može.”

„Ma naravno”, rekoh. Karl me je pogledao. Bar mislim da me je pogledao, pošto sam pomno zagledao rasparani šav na rukavici. Na pumpi su radili Julija i Egil. Ona se ozarila i radosno ciknula kada me je ugledala. Iako je imala red kupaca pred kasom, istrčala je iza pulta i bacila mi se oko vrata kao da sam joj najrođeniji rod. I ništa više, sada nisam nanjušio onaj znojavi prizvuk čežnje i žudnje. To me je na trenutak čak i razočaralo, shvatio sam da sam je izgubio, to jest da sam izgubio njenu klinačku naklonost. A iako ni u jednom trenutku nisam nameravao da uzvratim tu naklonost, znao sam da ću se u nekim budućim, usamljenim časovima zapitati kako je moglo da bude, šta sam izgubio kad sam je odbio. „Slavite punom parom?”, upitah pošto me je konačno pustila, pa sam pogledao okolo. Markus je po svoj prilici iskopirao u svakoj pojedinosti ukrase i ponudu koja nam je prethodne zime bila pun pogodak, što je bilo mudro od njega. „Da”, radosno će Julija. „Aleks me je zaprosio.” Podigla je šaku da vidim. Jebote, stvarno je nosila prsten. „Srećnik.” Osmehnuo sam se i ušao za pult da okrenem burger koji se umalo zapalio. „Kako si ti, Egile?” „Dobro”, rekao je otkucavajući račun za snop žita i mašinicu za brijanje. „Srećan ti Božić, Roju!” „I tebi”, rekoh. Načas sam pogledao svet sa svog starog mesta. Za pultom benzinske stanice koja je trebalo da postane moja. Onda sam ponovo izašao u mrak i zimu. Javio se prolaznicima koji su žurno prolazili sa sivom parom ispred usta. Onda ugledah nekog tipa u tankom odelu kako puši pored pumpi. Prišao sam mu. „Ne smeš ovde da pušiš”, rekoh. „E baš smem”, rekao je tihim, promuklim glasom zbog kojeg pomislih da ima oštećenje glasnih žica. Tri kratke reči nisu bile dovoljne da odredim njegov naglasak, ali pomislih kako može biti negde s juga. „Ne, ne smeš”, rekoh. Možda se tad osmehnuo, bar su mu se suzile oči na rošavom licu: „Watch me.” 33 Poslušao sam ga. I odmerio ga. Bio je dosta nizak, niži od mene, imao pedesetak godina, ali i okasnele bubuljice na zajapurenom i nekako podbulom licu. Izdaleka mi je izgledao debeljuškasto u tom

revizorskom odelu, ali sad sam video da mu je ono bilo tesno zbog drugih stvari. Ramena. Grudi. Leđa. Bicepsi. Mišićna masa koja u tim godinama sigurno zahteva mnogo rada. Podigao je cigaretu i uvukao dim punim plućima. Vrh se zažario. Odjednom me žignu u ranjenom prstu. „Jebote, stojiš pored pumpe na benzinskoj stanici”, rekoh uperivši prstom u veliku tablu sa precrtanom cigaretom. Nisam opazio kad se pomerio, ali je odjednom stajao tik uz mene, dovoljno blizu da ne bih imao zamah za udarac. „Pa, šta si mislio da preduzmeš tim povodom?”, rekao je još tiše. I jeste došao s juga, bio je Danac. Više od mišića, zabrinula me je njegova hitrina. Hitrina i ta agresija, spremnost, pa i želja da povredi koja mu je sevala iz očiju. Činilo mi se da zurim u čeljusti ogromnog pitbula. I to sam, baš kao i kokain, pokušao samo jednom, a ni to nisam želeo da ponovim. Uplašio sam se. Verovali ili ne. Shvatih da je tako moralo biti svim onim momcima i muškarcima u Ortunu u onim sekundama pre nego što bih počeo da ih mlatim. Znali su šta im sleduje, kao što sam i ja sad znao, znao sam da je čovek preda mnom jači, brži i spreman da prekorači granice svireposti kakvu ja nisam nosio u sebi. Zbog tog odsustva granica i ludila, sada sam se povukao. „Ništa nisam mislio”, rekoh tiho, kao on. „Srećan ti Božić i nosi se.” Iscerio se i takođe uzmakao. Nije skidao pogled s mene. Biće da je i on video u meni delić onog što sam ja video u njemu, pa mi je ukazao tu čast da mi ne okreće leđa pre nego što se zavukao u nizak, beli jaguar u obliku torpeda. Jaguar E klase, kasniji model iz sedamdesetih. Danske tablice. Široke letnje gume. „Roju!”, začulo se iza mene. „Roju!” Osvrnuh se. Bio je to Stanli. Izašao je iz prodavnice natovaren kesama iz kojih je štrčao papir za poklone. Dogegao se do mene. „Dobro došao!” Okrenuo mi je obraz pošto su mu ruke bile zauzete, pa ga kratko zagrlih. „Muškarci koji kupuju poklone na benzinskoj pumpi pred Božić”, rekoh. „Klasika, zar ne?” Stanli se nasmejao. „Došao sam ovamo jer su u svim drugim prodavnicama redovi. Dan Krane piše da Us ovih dana obara sve rekorde u potrošnji, nikad se nije ovoliko kupovalo pred Božić.” Namrštio se. „Nešto si mi ubledeo, jesi li dobro?” „Dobro sam”, rekoh slušajući jaguara kako riče, a zatim prede dok se udaljavao ka magistrali. „Jesi li viđao pre onaj auto?”

„Da, video sam ga danas kako odlazi kad sam svratio do Dana na poslu. Fensi vozilo. Ali mnogi u selu su u poslednje vreme nabavili fensi vozila. Ali ti nisi. Nije ni Dan. I on mi je bio nešto bled, nadam se da ne vlada grip, hoću da proslavim Božić na miru, čuješ li?” Bela mačkolika zver nestala je u decembarskoj tami. Put juga. Put Amazonije. „Kako prst?” Podigoh desnu ruku sa opruženim srednjim prstom. „Služi za ponešto.” Stanli se dobroćudno nasmejao na moj glupi fazon. „Dobro je. Kako je Karl?” „Mislim da je dobro, tek sam danas stigao.” Izgledalo je da Stanli želi nešto da doda, ali se predomislio. „Treba jednom da se ispričamo, Roju. Inače, primam kao i svake godine goste na doručku drugog dana Božića. Da li bi došao?” „Hvala, ali vraćam se drugog dana, moram da radim.” „Šta kažeš za doček? Pravim žurku. Uglavnom samci, i uglavnom ih znaš.” Osmehnuh se. „Lonely hearts club?” „U neku ruku.” I on se osmehnuo. „Vidimo li se?” Odmahnuh glavom. „Dali su mi slobodno Badnje veče u zamenu za novogodišnju noć. Ali hvala.” Poželeli smo srećan Božić jedan drugome i ja pođoh preko parkinga ka starom servisu. Kada sam otvorio vrata, zapahnuše me poznati mirisi. Motorno ulje, deterdžent, paljeni metal i masna vata. Čak ni pečena rebarca, vatra u kaminu i borove iglice ne mogu se meriti s tim koktelom mirisa. Sve je bilo kao što sam i ostavio. Otišao sam do spavaćeg sobička i uzeo košulju iz ormara. Zatim sam prešao u kancelariju koju je, kao najmanju prostoriju, bilo najlakše zagrejati, i odvrnuo kalorifer do maksimuma. Pogledah na sat. Mogla je da bane svakog trenutka. Srce mi više nije lupalo kao ludo, ali više ne zbog onog bubuljičavog matorca pored pumpi. Bam, bam. Pogledao sam svoj odraz u prozoru, namestio kosu. Usta su mi se sušila kao onda pred stručni ispit. Namestio sam tablicu iz Basutolanda, znala je da se naheri zimi kad stegne mraz u zidovima, a i leti, samo na drugu stranu. Neko pokuca na prozor i ja poskočih zaškripavši stolicom. Pogledah u mrak. Isprva sam video samo svoj odraz, a zatim spazih i njeno lice. Preko svoga, kao da smo jedna osoba. Skočih da joj otvorim.

„Brrr”, rekla je šmugnuvši unutra. „Baš je zima! Dobro je što se čeličim kupanjem u ledu.” „U ledu”, ponovih, a glas mi je bio sasvim raštimovan, tih, hrapav. Stajao sam blago raširenih ruku, u položaju koji je prirodan jedino za strašila. „Da, zamisli! Rita Vilumsen se kupa u ledu i nagovorila je mene i još nekoliko žena da joj se pridružimo, triput nedeljno, ujutru, ali sad smo ostale samo nas dve. Rita iseče rupu u ledu i - buć! - samo uskočimo.” Govorila je brzo, zadihano, a meni je bilo drago što nisam samo ja nervozan. Onda je zaćutala i podigla glavu da me osmotri. Onaj jednostavni, otmeni arhitektonski kaput je zamenila perjanom jaknom, opet crnom, a crna je bila i kapa koju je navukla preko ušiju. Ipak, bila je to ona. To je stvarno bila Šenon. Žena s kojom sam se bio zbližio u sasvim konkretnom, telesnom smislu, ali sad mi je izgledalo kao da je iskoračila pravo iz nekakvog sna. Sna koji sam premotavao svakog dana od trećeg septembra. Stajala je preda mnom, oči su joj sijale od radosti, smešila se usnama koje sam odonda sto i jedan put poljubio za laku noć. „Nisam čuo kadilak”, rekoh. „I da, baš mi je drago što te vidim.” Zabacila je glavu i nasmejala se. Od tog smeha nešto se u meni otkačilo, poput hrpe snega koju je i najmanji porast temperature mogao pretvoriti u lavinu. „Parkirala sam se kod bandere ispred stanice”, reče Šenon. „I još te volim”, rekoh. Zaustila je da nešto kaže, ali je odmah zatvorila usta. Primetio sam da guta knedlu, oči su joj se zacaklile, ali sam suzu video tek kad joj je pala na obraz i nastavila da se kotrlja. Bacili smo se jedno drugome u naručje. Kada smo se posle dva sata vratili na imanje, zatekli smo Karla kako hrče u tatinoj fotelji. Rekao sam da idem da spavam. Dok sam se peo na sprat, čuo sam da Šenon budi Karla. Te noći, prvi put posle više od godinu dana, nisam sanjao Šenon. Umesto toga, sanjao sam da padam.

49 Badnje veće utroje. Spavao sam do podneva, proteklih nedelja sam radio kao konj i imao sam da nadoknadim dosta sna. Sišao sam u prizemlje, poželeo srećan Božić, skuvao kafu i uzeo da čitam neki stari božićni almanah. Objašnjavao sam Šenon neke čudne božićne običaje kod nas, pomogao Karlu da umuti pire od repe. Karl i Šenon su jedva razmenili koju reč. Počistio sam sneg iako sasvim očigledno nije padao već dva dana, zamenio sam stari snop žita novim, skuvao kašu i odneo je u ambar 34, malo tukao boksersku vreću. Onda sam pred kućom nazuo skije. Prvih nekoliko metara pratio sam neobično širok trag guma, video sam da su letnje. Onda sam iskoračio na neočišćen sneg i uputio se ka gradilištu. Prizor gradilišta na golom planinskom vrhu podsetio me je, iz nekog razloga, na sletanje na Mesec. Praznina, tišina i utisak da tu ne pripada ljudskih ruku delo. Veliki montažni drveni blokovi koje mi je Karl pominjao bili su privremeno pričvršćeni za temelje čeličnim sajlama za koje su inženjeri tvrdili da mogu izdržati čak i orkanske nalete vetra. U barakama za radnike nije gorelo svetlo, otišli su kućama za Božić. Padao je mrak. U povratku začuh otegnut, žalostan i poznat zvuk, ali pticu nisam video. Ne znam koliko dugo smo sedeli za stolom, sigurno ne duže od sata, ali činilo se da su prošla četiri sata. Rebarca su sigurno bila izvrsna, bar ih je Karl nahvalio, a Šenon mu je zahvalila, nekako učtivo, ne dižući pogled od tanjira. Akevit je stajao kod Karla, ali mi je on stalno dosipao, pa pretpostavljam da je deo pića završio i u meni. Pričao je o velikoj paradi Deda Mrazova u Torontu na kojoj su se on i Šenon upoznali, u sankama nekih zajedničkih prijatelja koji su ih za tu priliku napravili i

okitili. Bilo je minus dvadeset pet i Karl joj je ponudio da zagreje ruke pod njegovim kožuhom. „Tresla se kao prut, ali je odbila”, reče Karl kroz smeh. „Nisam te poznavala”, reče Šenon. „A i nosio si masku.” „Masku Deda Mraza”, objasni mi Karl. „Kome veruješ ako ne Deda Mrazu?” „Nema veze, sada su sve maske pale”, reče Šenon. Posle večere sam joj pomogao da raskloni. Dok je ispirala tanjire toplom vodom u kuhinji, pomilovao sam je po krstima. „Nemoj”, rekla je tiho. „Šenon...” „Nemoj!” Okrenula se prema meni. Oči su joj zasuzile. „Ne možemo da se pravimo ludi”, rekoh. „Moramo.” „Zašto?” „Ne razumeš. Moramo, veruj mi. Samo uradi kako sam ti rekla.” „Šta?” „Pravi se lud. Pobogu, nije ovo ništa. Ovo je... ovo je samo...” „Ne”, rekoh. „Ovo je sve. Znam da je tako. I ti znaš.” „Molim te, Roju. Preklinjem te.” „U redu”, rekoh. „Ali čega se plašiš? Da će te ponovo tući? Ako te samo bude pipnuo...” Ispustila je nekakav zvuk koji je bio napola smeh, a napola jecaj. „Nisam ja u opasnosti, Roju.” „Nego ja? Plašiš se da će Karl prebiti mene?” Osmehnuh se. Nisam nameravao, ali otelo mi se. „Ne da te prebije...”, rekla je prekrstivši ruke na grudima kao da joj je hladno, a sigurno joj je i bilo, temperatura napolju je brzo padala, zidovi su krčkali. „Pokloni!”, uzviknu Karl iz dnevne sobe. „Jebote, neko je ostavio ovde poklone pod jelkom!” Šenon se požalila da je boli glava i otišla je rano da legne. Karl je hteo da puši, pa je insistirao da se obučemo i sednemo u zimsku baštu, koja, naravno, nema nikakvu svrhu kad živa padne ispod petnaestog podeoka u minusu. Izvukao je dve cigare iz džepa jakne. Pružio je jednu meni. Odmahnuh glavom pokazavši mu kutijicu s duvanom u kesicama. „Ma hajde”, reče Karl. „Treba da vežbaš pušenje pobedničkih

tompusa.” „Ponovo si optimista, vidim?” „Uvek sam optimista.” „Kad smo se čuli, bilo je nekih problemčića”, primetih. „Stvarno?” „S tempom priliva novca. I njuškanjem Dana Kranea.” „Problemi postoje da bi se rešavali”, reče Karl otpuhnuvši mešavinu dima i pare. „Pa kako si ih rešio?” „Najvažnije je to da su rešeni.” „Da nije možda rešenje oba problema imalo neke veze sa Vilumsenom?” „Sa Vilumsenom? Otkud ti to?” „Zato što Vilumsen poklanja takve cigare onima s kojima sklopi posao.” Karl izvadi cigaru i pogleda crvenu tračicu na njenom trbuhu. „Stvarno?” „Da. Nisu, dakle, previše skupe.” „Nisu? Ko bi rekao.” „Pa, kakav si to posao sklopio sa Vilumsenom?” Karl povuče dim cigare. „Šta misliš, kakav?” „Mislim da si pozajmio pare od njega.” „U, jebote.” Karl se osmehnuo. „A ljudi misle da sam ja pametniji od tebe.” „Jesi li, Karle? Jesi li prodao dušu Vilumsenu?” „Dušu?” Karl je iskapio akevit iz smešno male čaše. „Nisam znao da veruješ u dušu, Roju.” „Ma daj.” „Ponuda je uvek velika na tržištu dušama, Roju, a imajući to u vidu, ja sam za svoju dobio dobru cenu. I za Vilumsenov biznis je važno da ovo selo ne propadne. A sada je već dovoljno uložio u taj hotel da bi i on propao ako ja propadnem. Kad već pozajmljuješ, treba da pozajmiš baš mnogo, Roju. Onda ti njih držiš u šaci koliko i oni tebe.” Nazdravio mi je. Nisam imao ni čašu ni odgovor da mu uzvratim. „Šta je dobio u zalog?”, upitah. „A šta Vilumsen inače traži kao zalog?” Klimnuh. Samo tvoju reč. Tvoju dušu. U tom slučaju pozajmica i nije mogla biti baš prevelika. „Ali daj da ne pričamo više o parama, to me smara. Vilumsen je

pozvao mene i Šenon kod njih na doček.” „Čestitam”, rekoh kiselo. Na Vilumsenove novogodišnje žurke išao je svako ko je neko i nešto u selu. Stari i novi predsednici opštine, vlasnici placeva s vikendicama, oni koji imaju pare ili dovoljno velika imanja da se prave da imaju i pare. Svi s unutrašnje strane jedne nevidljive ograde za koju su ti unutra, naravno, tvrdili da ne postoji. „Nego”, tada će Karl. „Šta je mučilo moj dragi, divni kadilak?” Nakašljah se. „Sitnice. Nije ni čudo, prešao je mnogo i niste ga štedeli. Strmo je ovde u Usu.” „Dakle, ništa što se ne može popraviti?” Slegnuh ramenima. „Privremeno može da se popravi, ali razmisli da li bi mogao da se rešiš tih kola, kupiš nešto novo.” Karl me pogleda. „Zašto?” „Kadilaci su komplikovani. Kad krenu da im crkavaju sitnice, to je samo najava krupnijih kvarova. A ti i nisi neki majstor za automobile.” Karl se namrštio. „Možda i nisam, ali ne želim nijedan drugi auto. Možeš li da ga popraviš ili ne?” Slegnuh ramenima. „Ti si gazda, biće kako ti kažeš.” „Dobro je”, rekao je povukavši dim. Onda se zagledao u cigaru. „Nekako mi je žao što nikad nisu videli šta smo ti i ja postigli u životu, Roju.” „Misliš na mamu i tatu?” „Da. Šta misliš da bi tata sad radio da je živ?” „Grebao po poklopcu sanduka?”, predložih. Karl me pogleda. I prasnu u smeh. Stresao sam se. Pogledao na sat, zevnuo na silu. Te noći sam ponovo sanjao da padam. Stajao sam na ivici Hukena i slušao kako mama i tata viču odozdo, kako me dozivaju. Nagnuo sam se preko ivice onako kako je, po Karlovoj priči, to uradio i stari pandur pre nego što je odvalio kamen i pao. Nisam video prednji deo automobila koji je bio tik uza zid litice, a na zadnjem delu, iznad tranka, stajala su dva ogromna gavrana. Uzleteli su ka meni, a kada su se približili, učinilo mi se da imaju Karlovo i Šenonino lice. Dok su prolazili pored mene, Šenon je dvaput vrisnula. To me je trgnulo iz sna. Zurio sam u tamu ne dišući, ali iz spavaće sobe se ništa nije čulo. Na Božić sam ležao u krevetu sve dok više nisam mogao. Kada sam ustao, Karl i Šenon su već bili otišli u crkvu. Video sam ih kroz prozor, doterane, ali diskretno, po gradski. Seli su u subaru. Ustao sam, motao

se po kući i ambaru, obavio pokoju opravku. Onda sam čuo slabašna crkvena zvona koja je hladni vazduh proneo čak do nas. Posle sam seo u kola i otišao u servis da poradim na kadilaku. Bilo je tu dovoljno posla da me zadrži do večeri. U devet sam pozvao Karla, saopštio mu da je auto gotov i predložio da dođe po njega. „Nisam u voznom stanju”, rekao je. Kao da sam očekivao da će biti. „Onda pošalji Šenon”, rekoh. Čuo sam da okleva. „Tada bi subaru ostao kod tebe.” Kroz glavu mi proleteše dve besmislene misli. Rekao je kod tebe misleći na servis. Što je značilo da je imanje - kod njega. „Ja ću voziti subaru, a Šenon kadilak”, rekoh. „Onda volvo ostaje.” „Dobro”, rekoh. „Onda ja mogu da dođem kadilakom tu, pa da se Šenon vrati sa mnom po volvo.” „Vuk, ovca i kupus”, reče Karl. Zadržah dah. Da li je upravo uporedio sa vukom i ovcom to da Šenon i ja ostanemo nasamo? Koliko dugo već zna? I šta sad? „Jesi li tu?”, reče Karl. „Jesam”, rekoh. Bio sam neobično smiren. Shvatih da mi je zapravo laknulo. Stvarno mi je laknulo. Biće gadno, ali bar neću morati da se šunjam uokolo kao nekakav prevarant. „Daj reci mi, Karle”, rekoh. „Šta ti to znači sa vukom i ovcom?” „Vuk”, poče Karl, tobož strpljivo. „Mora dvaput da se preveze čamcem. Previše je komplikovano. Samo ostavi kadilak ispred servisa i dođi ovamo, a Šenon i ja ćemo ga pokupiti prvom prilikom. Hvala ti, bato, i sad dođi da popijemo pićence zajedno.” Shvatih da me boli povređeni prst koliko sam čvrsto stezao telefon. Karl je mislio na logističku mozgalicu, na rešenje jebene zagonetke o vuku, ovci i kupusu. Ponovo sam disao. „Važi”, rekoh. Prekinuli smo vezu. Zurio sam u telefon. Mislio je na logistiku, zar ne? Naravno da jeste. Opgardi možda ne kažu sve što misle, ali neće reći ni nešto što ne misle. Mi ne pričamo u zagonetkama. Kada sam stigao na imanje, Roj me je dočekao u dnevnoj sobi i ponudio pićem. Šenon je već bila legla. Rekoh mu da mi se ne pije, da sam i sâm umoran i da sutra vozim pravo na posao u Kristijansandu. Prevrtao sam se u krevetu na sprat dremajući bez snova sve dok

nije bilo sedam sati, kada sam ustao. U kuhinji je bilo mračno, pa poskočih kada začuh šapat pored prozora. „Ne pali svetlo.” U toj kuhinji bih se snašao i žmureći, pa uzeh šolju iz ormarića i nalih kafe iz vrućeg lončeta. Tek kada sam prišao prozoru i ugledao joj stranu lica obasjanu belinom snega ispred kuće, primetio sam otok. „Šta se desilo?” Slegnula je ramenima. „Ja sam kriva.” „Ma je li? Šta se desilo, usprotivila si mu se?” Uzdahnula je. „Roju, idi kući i nemoj više misliti na ovo.” „Ovo je moja kuća”, prošaputah. Pažljivo sam dotakao otok. Nije me sprečila. „I ne mogu da ne mislim, Šenon. Mislim na tebe stalno. Ne mogu da prestanem. Kočnice su otišle i ne mogu se popraviti.” Dok sam to govorio, malo sam podigao glas, a ona nehotice pogleda ka čunkovima i rupi na tavanici. „A ovo je put koji vodi pravo u provaliju”, prošaputala je. „U pravu si, kočnice ne rade, zato moramo da skrenemo na drugu stranu, putem koji ne vodi u provaliju. Ti, Roju, moraš da skreneš.” Uzela me je za ruku i prinela je usnama. „Roju, Roju. Beži dok još ima vremena.” „Volim te”, rekoh. „Nemoj to da govoriš”, rekla je. „Ali istina je.” „Znam, ali boli me da to čujem.” „Zašto?” Napravila je grimasu koja joj je naglo ukrala svu lepotu s lica. Poželeh da ga poljubim, da poljubim nju, morao sam. „Zato što ja tebe ne volim, Roju. Želim te, to je tačno, ali volim Karla.” „Lažeš”, rekoh. „Svi mi lažemo”, rekla je. „Čak i kad mislimo da govorimo istinu. Ono što nazivamo istinom samo je laž koja nam najviše odgovara. A naša sposobnost da poverujemo u neophodne laži bezgranična je.” „Ali znaš da nije tako!” Spustila mi je kažiprst na usne. „Mora biti tako, Roju. Idi sad.” Kada sam volvom prošao pored table za Us, još je bio mrkli mrak. Posle tri dana sam pozvao Stanlija i pitao ga da li i dalje važi njegov poziv na doček.

50 „Baš lepo što si ipak došao”, rekao je Stanli, rukovao se sa mnom i pružio mi čašu nekakve žućkastozelene bljuzgavice. „Radostan Božić”, rekoh. „Konačno da neko zna razliku!” Namignuo mi je, pa me povede u sobu gde su drugi gosti već bili pristigli. Bilo bi teško reći da je Stanlijeva kuća bila gospodska pošto takvih kuća u Usu nema, uz mogući izuzetak Vilumsenove i Osove. No dok je Osova kuća na imanju bila uređena s mešavinom seljačke praktičnosti i samouverene trezvenosti starih bogataša, Stanlijeva vila je bila zbunjujuća mešavina rokokoa i moderne umetnosti. Iznad okruglih stilskih stolica i stola u dnevnoj sobi visilo je veliko, grubo namazano platno koje je prikazivalo nekakav omot knjige sa natpisom: Death, what’s in it for me? 35 „Harland Miler”, reče Stanli isprativši moj pogled. „Koštala me je čitavo bogatstvo.” „Zar ti se baš toliko svidela?” „Mislim da jeste. Doduše, svi hoće da imaju Milera, ima tu i mimetičke želje.” „Mimetičke želje?” „Izvinjavam se. Rene Žerar, filozof. Tako je nazivao to što automatski želimo ono što želi neko drugi kome se divimo. Ako se tvoj idol zaljubi u neku ženu, nesvesno će i tebi biti cilj da osvojiš istu tu ženu.” „Aha. Pa u koga si onda zapravo zaljubljen, u tu ženu ili u tog muškarca?” „Dobro pitanje.” Obazreh se. „Vidim, Dan Krane je ovde. Očekivao bih da je on redovan na dočecima kod Vilumsena.” „Valjda mu je ovde bolje društvo nego tamo”, reče Stanli. „Izvini,

Roju, moram časkom u kuhinju.” Krenuo sam u obilazak. Dvanaest poznatih lica i poznatih imena. Simon Nergard, Kurt Ulsen. Greta Smit. Stao sam gde sam morao, u blagom raskoraku, i slušao razgovore. Vrteo sam čašu u ruci i nastojao da ne gledam na sat. Pričali su o Božiću, magistrali, vremenu, klimatskim promenama i najavljenoj nepogodi koja je kod spoljanaca već napravila ogromne smetove. „Snežna oluja”, reče jedan. „Redovna novogodišnja nepogoda”, reče neko drugi. „Samo pogledaj u almanahu, dolazi na svakih pet godina.” Prigušeno zevnuh. Pored prozora je stajao Dan Krane, sam. Nikad pre nisam tog uzdržanog kosmopolitu video u takvom stanju. Nije se obraćao nikome, samo nas je posmatrao nekim čudnim, divljim pogledom iskapljujući čašu za čašom one žute alkoholne bljuzgavice. Prišao sam mu iako baš i nisam želeo. „Šta ima?”, upitah. Pogledao me je kao da ga je iznenadilo što mu se neko uopšte obraća. „Dobro veče, Opgarde. Jesi li čuo za komodskog zmaja?” „Misliš na one velike guštere?” „Dabome. Žive na samo nekoliko azijskih ostrvaca, jedno od njih je i Komodo. Nije veće od ove opštine, razumeš? A nisu ni svi ti gušteri jednako veliki, bar su manji nego što se misli. Teški koliko i odrastao muškarac. Spori su, ti i ja bismo im lako umakli. Zato moraju da prave zasedu, kukavičku zasedu, ali ni tada te ne ubiju na licu mesta, a ne. Tad te samo ujedu. Bilo gde, može to biti i sasvim bezazlen ujed u nogu. A ti pobegneš misleći da si se izvukao, razumeš? A zapravo su ti ubrizgali otrov pod kožu. Spor otvor, koji deluje polako. Vratiću se na to zašto je otrov slab, sad bih samo napomenuo da otrovnicama treba mnogo energije da izluče otrov. Što je otrov jači, to im više energije treba. Otrov komodskog varana sprečava zgrušavanje krvi. Odjednom ne prestaješ da krvariš, onaj ujed na nozi nikako da zaraste, ne prestaju ni unutrašnja krvarenja od ujeda. Zato gde god da pobegneš na tom malom azijskom ostrvu dugački jezik komodskog varana pronaći će tvoj krvavi trag i gušter će se polako gegati za tobom. Prolaze dani, ti si sve slabiji, više ne možeš da umakneš varanu i on te ponovo ugrize. I ponovo. Krvariš na sve strane, krvarenje ne prestaje, gubiš decilitar po decilitar. A ne možeš ni da pobegneš, pošto si zarobljen na tom

ostrvcetu, a tvoji tragovi su svuda.” „I, šta bude na kraju?”, upitah. Dan Krane je zaćutao i pogledao me nekako uvređeno. Valjda je pomislio da ga tim pitanjem požurujem da završi. „Otrovnice koje žive na malim mestima odakle plen iz praktičnih ili nekih drugih razloga ne može da pobegne, ne moraju da proizvode skupoceni otrov brzog dejstva. Dovoljno je da te polako muče. To je evolucija na delu, zar ne, Opgarde?” Opgard nije imao šta da izjavi. Shvatio sam da priča o nekakvoj ljudskoj otrovnici, ali da li je mislio na danskog torpeda? Ili na Vilumsena? Ili na nekog trećeg? „Najavljuju da će se vetar smiriti u toku noći”, rekoh. Krane je prevrnuo očima, okrenuo mi leđa i pogledao kroz prozor. Tek kad smo seli za sto, razgovor se dotakao teme hotela. Od dvanaestoro gostiju, osmoro je učestvovalo u projektu. „Samo se nadam da je gradilište dobro obezbeđeno”, primeti Simon pogledavši kroz veliki prozor koji je krčkao pod naletima vetra. „Nego šta je”, reče neko samouvereno. „Moja vikendica će odleteti pre tog hotela, a ona stoji tamo već pedeset godina/ Više nisam mogao da se suzdržim, pogledah na sat. Tradicija je bila da celo selo, i staro i mlado, pred ponoć izađe na trg. Nije bilo govora, odbrojavanja ni drugih formalnosti, već samo izgovor da se ljudi okupe, sačekaju vatromet i onda - tokom nekih pola sata karnevalskog haosa i društvenog bezakonja - iskoriste opšte grljenje da prigrle i poljube onog ili one kojima tokom preostalih devet hiljada sati godišnje ne smeju ni da priđu. Čak će se i Vilumsenova žurka tad rasturiti da se elita izmeša s pučanstvom. Neko pomenu ekonomski bum u selu. „Za to je zaslužan Karl Opgard”, ubaci se Dan Krane. Ljudi su bili navikli na njegov blago unjkav, smiren glas, ali sad je zvučao grubo i ljutito. „Ili kriv, kako se uzme.” „Kako se uzme?”, upita neko. „Da, njegova kapitalistička propoved u školi podigla je sve na noge da plešu oko zlatnog teleta. Uostalom, trebalo je tako da nazove hotel. Hotel i spa Zlatno tele. Doduše...” Kraneov luđački pogled šetao je oko stola. „Podesnije bi bilo Us spa, kad se već na poljskom kaže ospa 36 za boginje koje su čak i u 20. veku znale da pokose čitava sela.” Začuh da se Greta smeje. Kraneove reči bile su one stare - oštroumne, dovitljive - ali bile su izrečene sa agresijom pred kojom su

svi za stolom zanemeli. Shvativši, valjda, da postaje neprijatno, Stanli se osmehnu i podiže čašu. „Zabavno je to, Dane, ali sigurno malčice preteruješ, zar ne?” „Zar?” Dan Krane se ledeno iskezio i pogledao negde u zid iznad naših glava. „Ova konstrukcija gde svako može da ulaže, imao para ili ne, doslovce je prepisan recept za berzanski krah iz oktobra 1929. Oni propali investitori koji su poskakali kroz prozore solitera u Vol stritu bili su samo vrh ledenog brega. Pravi tragičar je tu bio običan svet, milioni sitnih investitora koji su naseli na propovedi mešetara o večnom rastu i finansirali kupovinu akcija kreditima bez ikakvog pokrića.” „Dobro”, reče Stanli. „Ali osvrni se malo, svuda vlada optimizam. Ja ne vidim nikakve naznake opasnosti, da se tako izrazim.” „Ali to ti je u prirodi kraha”, reče Krane. Pričao je sve glasnije. „Niko ništa ne vidi pre nego što odjednom ugleda sve. Brodolom nepotopivog Titanika desio se samo sedamnaest godina pre toga, ali ljudi ništa nisu naučili. Čak i u septembru dvadeset devete indeks berze je bio nikad viši. Mislimo da je pamet većine neprevaziđena, da je tržište uvek u pravu, a kad svi hoće samo da kupuju, naravno da niko neće upozoravati na vuka. Mi smo životinje krda i mislimo da smo bezbedniji u stadu, u jatu.. „I to je to”, rekoh, tiho. Ipak, usledio je takav muk da sam, i ne podigavši pogled sa tanjira, znao da svi gledaju u mene. „Zato se ribe okupljaju u jata, a ovce u stada”, nastavih. „Zato pravimo akcionarska društva i konzorcijume. Zato što je stvarno bezbednije funkcionisati u stadu. Nije sto posto bezbedno, u svakom trenutku može naići kit koji će progutati čitavo jato, ali jeste bezbednije. To nas je evolucija naučila putem pokušaja i pogreške.” Gurnuh u usta viljušku sa lososom u mirodiji, a ostali su me gledali kao mutavca koji je naprasno progovorio. „U to ime, živeli!”, uzviknu Stanli, a kad sam konačno podigao pogled, videh da su svi podigli čaše ka meni. Uz pokušaj osmeha, podigoh svoju iako je bila prazna. Sasvim prazna. Posle deserta poslužili su porto, a ja sedoh na kauč preko puta Milerove slike. Neko sede pored mene. Bila je to Greta. Pila je porto na slamčicu. „Death”, rekla je. „What’s in it for me?” „Samo vežbaš čitanje, ili me i pitaš?”

„I jedno i drugo”, reče Greta obazirući se. Ostali su bili udubljeni u svoje razgovore. „Nije trebalo da odbiješ”, rekla je. „Šta?”, upitah je iako sam znao na šta cilja, samo sam se nadao da će bataliti tu temu ako se budem pravio da ne razumem. „Morala sam sama to da obavim”, rekla je. Pogledah je s nevericom. „Hoćeš reći da si...” Ozbiljno je klimnula. „Tračarila si o Karlu i Mari?” „Izvestila.” „Lažeš!”, otelo mi se. Obazreh se da vidim je li neko primetio taj moj ispad. „Misliš?” Otrovno se osmehnula. „A šta misliš, zašto je Dan Krane večeras ovde bez Mari? Tačnije, šta misliš, zašto nije kod Vilumsena kao i svake godine? Nema ko da čuva decu? Da, pretpostavljam da je to ono što svet treba da pomisli. Kad sam rekla Danu, zahvalio mi je i tražio da obećam da neću reći više nikome. Shvataš li, to je bila njegova prva reakcija. Spolja se prave ludi, u toj kući je fasada glavna stvar. Ali zato je unutra raspad, veruj mi na reč.” Srce mi je lupalo, osetio sam da mi izbija znoj pod uskom košuljom. „A Šenon, jesi li i njoj tračarila?” „Roju, to nije trač, nego informacija kojom treba da raspolaže prevareni bračni drug. Rekla sam joj na večeri kod Rite Vilumsen. I ona mi je zahvalila. Vidiš?” „Kad je to bilo?” „Kad? Da vidim... bio je kraj sezone kupanja u ledu. Dakle, proletos.” Mozak mi je radio sto na sat. Proletos. Šenon je početkom leta otišla u Toronto i dugo ostala tamo. Onda se vratila. I pisala meni. Jebem ti. Jebem ti sve. Bio sam tako besan da mi je zadrhtala šaka u kojoj sam držao čašu. Došlo mi je da joj zalijem onu trajnu vinom i vidim kakva će biti hemijska reakcija u dodiru s upaljenim svećama na poslužavniku ispred nas. Procedih kroza zube: „Mora da ti je pomrsilo planove to što se Karl i Šenon nisu razišli.” Greta slegnu ramenima. „Očigledno nisu srećni, pa mi je i to nekakva uteha.” „Ako već nisu srećni, zašto bi ostajali zajedno? Kad čak nemaju ni dece?” „Imaju, imaju”, na to će Greta. „Hotel je njihovo čedo. Biće to njeno remek-delo, zato zavisi od Karla. Zvuči li ti to poznato - kad nešto što

voliš zavisi od nekoga koga mrziš?” Pogledala me je srčući porto. Uvučenih obraza, usana napućenih oko slamčice. Ustadoh, više nisam mogao tu da sedim. Izašao sam u hodnik i obukao jaknu. „Zar već ideš?”, upita Stanli. „Poći ću polako ka trgu”, rekoh. „Moram da provetrim glavu.” „Ima još čitav sat do ponoći.” „Hodaću i misliti polako”, rekoh. „Vidimo se tamo.” Išao sam poguren niz magistralu. Vetar je duvao kroz mene, oduvao je sve. Oblake sa neba. Nadu iz srca. Sve nepoznanice. Šenon je znala za Karlovu prevaru. Pisala mi je pre nego što je otišla za Nutoden da bi mu se osvetila. Isto kao Mari. Naravno. Repriza. Sve vreme sam gazio preko svojih tragova, vrteo se u istom prokletom krugu. Bezizlaznom. Pa zašto bih se uopšte trudio, zašto ne bih odmah seo i pustio da hipotermija odradi svoje? Pored mene prođe neki auto. Bio je to isti onaj novi crveni audi A1 koji sam video pred kućom Stanlija Spina. Što bi značilo da je vozač pijan, pošto su, koliko sam primetio, svi pili onu žutu bljuzgu. Upalila su se stop-svetla. Auto je skrenuo pre trga, u pravcu Nergarda. Svet se već polako okupljao na trgu, uglavnom su to bili mladi koji su, u grupicama od po četvoro-petoro, besciljno tumarali uokolo. Ipak, sve je, i najmanji pokret ili gest, imalo nekakvu svrhu, nekakav cilj, bilo je u službi lova. Ljudi su pristizali sa svih strana. Iako je vetar šibao širokim trgom, osećao se miris adrenalina u vazduhu, kao pred fudbalsku utakmicu. Ili pred bokserski meč. Ili pred borbu s bikovima. Da, najpre ovo poslednje. Biće krvi. Zavukao sam se u uličicu između prodavnice sportske opreme i Dalovog dečjeg butika, odakle sam imao pregled a da me ne vide. Bar sam tako mislio. Jedna devojka se odvojila od svoje grupe, taj mi je prizor zaličio na deobu ćelija. Malo nesigurnim hodom, ali u koliko-toliko pravoj liniji pošla mi je u susret. „Ćao, Roju!” Bila je to Julija. Glas joj je bio promukao od pića. Spustila mi je ruku na grudi i gurnula me dalje u uličicu. Tamo mi se bacila oko vrata. „Srećna Nova godina”, prošaputala je, i pre nego što sam došao sebi, priljubila usne uz moje. Osetih dodir njenog jezika na zubima. „Julija”, prostenjah stisnuvši zube. „Roju”, prostenjala je u odgovor, očigledno pogrešno tumačeći moju

reakciju. „Ne možemo”, rekoh. „Ovo je novogodišnji poljubac. Svi...” „Šta se ovde dešava?” Glas se začuo odnekud iza Julijinih leđa. Osvrnula se, a iza nje je stajao Aleks. Naslednik imanja Ribu. Ti najstariji sinovi su po pravilu - uz mene kao izuzetak - krupni. Imao je gustu, kratku, kao nacrtanu kosu sa razdeljkom i pramenovima ulepljenim gelom, kao italijanski fudbaler. Procenio sam situaciju. Aleks je takođe izgledao malo nestabilno na nogama, i još je držao ruke u džepu kaputa. Hteće, dakle, da kaže nešto pre nego što me bude udario, da saopšti svoj program. Odgurnuh Juliju od sebe. Ona se osvrnula i očigledno shvatila šta se sprema. „Ne”, uzviknula je. „Alekse, nemoj!” „Šta ne?”, upita Aleks tobož zaprepašćeno. „Samo sam hteo da zahvalim Opgardu zbog svega što su on i njegov brat uradili za selo.” Pružio mi je desnu ruku. Programska objava je očito izostala, ali mi je i stavom - blagim iskorakom - sasvim jasno saopštio svoje namere. Stari pozdrav - rukovanje, pa nabod glavom. Verovatno je bio previše mlad, pa nije znao koliko sam takvih poput njega već premlatio. A možda je i znao, ali je znao i da nema izbora, da kao muškarac mora zaštititi svoju teritoriju. Bilo bi dovoljno da sam tada uzmaknuo u stranu od njegovog nišana, prihvatio njegovu pruženu ruku i povukao ga da izgubi ravnotežu dok podešava položaj stopala. Pružio sam mu ruku i spazio strah u njegovom pogledu. Da li me se ipak plašio? Ili se samo plašio da ne izgubi devojku koju voli, za koju se dotad nadao da će biti njegova. Pa, uskoro će ležati na zemlji i poneti bol još jednog poraza, još jednog poniženja, još jednom će dobiti podsetnik koliko je bezvredan, a Julija će ga težiti i tako mu samo utrljati so na ranu. Ukratko, biće to repriza one noći u Kristijansandu. Repriza onog prepodneva u limarovoj kuhinji. Repriza svake proklete subote u Ortunu od moje osamnaeste godine. A ja ću otud otići sa još jednim skalpom za pojasom, a i dalje ću biti gubitnik. Bilo mi je dosta, želeo sam da se oslobodim, da izađem iz prometa, da nestanem. Zato sam pustio da se to desi. Privukao me je k sebi i nabo glavom. Začulo se krckanje kada mi je njegovo čelo pogodilo nos. Ustuknuh i ugledah kako je zabacio desno rame da udari. Mogao sam da uzmaknem, umesto toga zakoračih u susret njegovom udarcu. Vrisnuo je kada me je njegova pesnica

pogodila tik ispod oka. Podmetnuo sam se i za sledeći udarac. Verovatno su ga boleli zglobovi na desnoj šaci, ali imao ih je dve. Ipak, rešio je da šutne. Mudar izbor. Pogodio me je u stomak. Presamitio sam se. Onda me je klepio laktom po slepoočnici. Na trenutak izgubih svest. „Alekse, prekini!” Aleks nije prekinuo, osetih potrese u moždanoj kori i sevanje bola u tami, a onda se i sasvim smrklo. Da li sam u nekom trenutku pozdravio kraj svega? Tu mrežu, ribarsku mrežu koja me je uhvatila i povukla na dno, izvesnost da ću konačno biti kažnjen, kako za ono što sam uradio tako i za ono što sam propustio da uradim. Greh nečinjenja, što bi se reklo. Moj otac će goreti u paklu zato što nije prestao da radi ono što je radio Karlu. A mogao je. A i ja sam mogao. Zato ću i ja goreti u paklu. Tonuo sam ka dnu, a tamo su me čekali. „Roju?” Život je u suštini prosta stvar, njegov jedini cilj je što veće uživanje. Čak i ona naša hvaljena znatiželja, potreba da istražimo svemir i ljudsku prirodu, zasniva se na želji da uživanje produbimo i produžimo. Zato, kad računica ode u minus, kad bol premaši zadovoljstvo i kad više nema nade da se to promeni, prestajemo da živimo. Pijemo ili žderemo do smrti, plivamo protiv jake struje, pušimo u krevetu, vozimo pijani, odlažemo odlazak lekaru iako ona kvržica na vratu neprekidno raste. Ili se naprosto obesimo u ambaru. Stvar postane banalna kad jednom shvatiš da je to sasvim izvodljiva alternativa. Da li ćeš zidati kuću i koje ćeš školovanje izabrati krupnije su odluke nego da li ćeš okončati život nešto ranije nego što bi se sam od sebe okončao. Rešio sam da se više ne opirem. Želeo sam da se smrznem tu gde sam. „Roju.” Da se smrznem, čuješ li? „Roju.” Glas koji me je dozivao bio je dubok kao muški, ali nežan kako samo ženski može biti, bez naznake stranog naglaska, voleo sam da čujem kao mi izgovara ime, kad onako mazno zakotrlja glas R. „Roju.” Postojala je, doduše, ta kvaka što bi klinac Aleks rizikovao presudu koja nije bila u skladu s njegovim prestupom. Ne, to nije bio ni prestup,

već razuman korak imajući u vidu kako je protumačio datu situaciju. „Roju, ne možeš tu da ležiš.” Tresla me je neka ruka. Sitna ruka. Otvorio sam oči. I ugledao Šenonine smeđe, zabrinute. Nisam bio sasvim siguran da li je stvarno tu ili sanjam, ali nije ni bilo mnogo važno. „Ne možeš tu da ležiš”, ponovila je. „Stvarno?”, rekoh jedva pridigavši glavu. Bili smo sami u uličici, ali se sa trga čulo kako viču nešto uglas. „Zar sam zauzeo nečije mesto?” Šenon se zagledala u mene. „Da”, rekla je. „Biće da si zauzeo.” „Šenon”, počeh promuklo. „Vol...” Ostatak rečenice progutala je eksplozija šištavih svetala i boja na nebu. Dohvatila me je za revere i pomogla mi da ustanem. Mučnina mi se skupila u grlu, a sve oko mene se vrtelo dok me je vodila kroz uličicu iza prodavnice sportske opreme. Povela me je niz magistralu, verovatno koliko-toliko neopaženo budući da su tada svi bili na trgu i posmatrali vatromet koji je jak vetar raznosio na sve strane. Jedna raketa proletela je nisko iznad krovova, dok se druga - sigurno jedna od onih Vilumsenovih moćnih, signalnih - vinula visoko crtajući beli luk na nebu brzinom od dvesta kilometara na sat. „Šta radiš ovde?”, pitala je dok smo se trudili da napredujemo korak po korak. „Julija me je poljubila pa je...” „Da, toliko je stigla da mi kaže pre nego što ju je dečko odvukao odande. Mislila sam: šta uopšte radiš ovde, u Usu?” „Čekam novu godinu”, rekoh. „Kod Stanlija.” „Rekao mi je Karl. Ali mi uporno ne odgovaraš na pitanje.” „Je l’ me pitaš da li sam došao zbog tebe?” Oćutala je, pa sam sâm i odgovorio. „Da. Došao sam da te zovem da pođeš sa mnom.” „Ti si lud.” „Da”, rekoh. „Lud sam jer sam mislio da me želiš. A trebalo je da shvatim da si bila sa mnom samo da se osvetiš Karlu.” Nešto mi cimnu ruku naniže. Shvatih da se okliznula i nakratko izgubila ravnotežu. „Kako znaš?”, pitala je. „Greta. Rekla mi je da si još proletos saznala za Karla i Mari.” Šenon polako klimnu. „Dakle, istina je?”, rekoh. „Bila si sa mnom samo da se osvetiš?”

„To je samo pola istine”, rekla je. „Pola?” „Mari nije prva žena s kojom me je Karl prevario. Ali je prva za koju znam da mu je nešto značila. Zato si to morao biti ti, Roju.” „Ma je li?” „Stvarno bih mu se osvetila jedino tako što ću biti s nekim ko mi nešto znači.” Nisam odoleo, prasnuo sam u grub, isprekidan smeh. „Sereš.” Uzdahnula je. „Da, serem.” „Eto vidiš.” Naglo mi je pustila ruku i stala ispred mene. Iza sitne žene magistrala se pružala poput bele pupčane vrpce u noć. „Serem”, počela je. „Ako ti kažem da sam se zaljubila u brata svog muža kad sam ga videla kako miluje po grudima ptičicu koju držim dok mi govori o toj ptici. Serem kad ti kažem da sam se zaljubila u njega zbog onoga što mi je njegov brat pričao o njemu.” „Šenon, nemoj...” „Da sereš!”, uzviknula je. „Da si se zaljubila u jedno srce koje ne zna za izdaju.” Hteo sam da je zaobiđem, ali me je zaustavila tako što mi je stavila ruke na grudi. „I serem”, nastavila je tiho. „Serem ako ti kažem da ne mogu da mislim ni na šta drugo posle samo nekoliko sati u jednoj hotelskoj sobi u Nutodenu.” Zaklatio sam se. „Da krenemo?”, prošaputah. Čim smo ušli na vrata servisa, privukla me je k sebi. Udahnuo sam njen miris i poljubio te divne usne, osetio da ona grize moje do krvi i ponovo okusio slatku, metalnu krv dok mi je raskopčavala šlic sikćući besno neke reči koje su mi zvučale poznato. Ne puštajući me, šutnula mi je stopala, pa sam izgubio tlo pod nogama i pao poleđuške na betonski pod. Ležao sam i posmatrao je kako, skakućući na jednoj nozi, skida cipelu i jednu nogavicu hulahopki. Onda je zadigla haljinu i sela na mene. Nije bila vlažna, ali je dohvatila moj kruti kurac i gurnula ga u sebe. Mislio sam da će mi odrati kožu s glavića, ali se, srećom, nije pomerala, već je samo sedela na meni s vladarskim izrazom na licu. „Je l’ ti lepo?”, pitala me je. „Nije”, rekoh.

Prasnusmo u smeh istovremeno. Od smejanja se dodatno stegnula oko mene, što je valjda i sama primetila, pa se još jače zasmejala. „Imaš tamo na polici motorno ulje”, rekoh uperivši prstom. Pogledala me je nežno, kao usnulo dete. Onda je zažmurila. I dalje se nije pomerala, ali osetih da postaje toplija i vlažnija. „Ček’”, prošaputala je. „Ček’.” To mi je zaličilo na novogodišnje odbrojavanje na trgu. Konačno sam razbio krug, pobegli smo napolje, bio sam slobodan. Počela je da se pomera. A kada je svršila, bilo je to uz pomamljen, pobednički vrisak, kao da je upravo šutnula i razvalila zaključana vrata na putu ka slobodi. Ležali smo zagrljeni u krevetu i osluškivali. Vetar se bio smirio i samo bismo povremeno čuli prasak neke okasnele rakete. A onda sam je pitao ono što me je kopkalo još od onog dana kada su Karl i Šenon stigli u kadilaku pred kuću na Opgardu. „Zašto ste došli u Us?” „Zar ti Karl nije rekao?” „Ne mislim na spas sela. Je li pobegao od nečeg?” „Stvarno ti nije rekao?” „Samo mi je rekao da je u toku nekakav spor oko nekih nekretnina u Kanadi.” Šenon uzdahnu. „Bio je to projekat u Kanmoru koji je morao da se obustavi zbog prekoračenja troškova i nedostatka finansiranja. Ali nije u toku. Više nije.” „Kako to misliš?” „Stvar je rešena. Doneta je presuda da Karl plati odštetu ortacima.” „I?” „I nije mogao da plati. Zato je pobegao. Ovamo.” Pridigoh se na laktove. „Hoćeš reći da je Karl... krivično gonjen?” „U principu, da.” „Je li to onda svrha ovog hotela i spa centra? Da isplati dugove u Torontu?” Osmehnula se. „Ne pada Karlu na pamet da se vraća u Kanadu.” Pokušavao sam to da svarim. Da li je Karlov povratak kući bio klasično bekstvo jednog prevaranta? „A ti? Zašto si ti došla ovamo?” „Zato što sam ja radila taj projekat za Kanmor.”

„Pa?” „To je bio moj magnum opus. Moja IBM zgrada. Nisam je sagradila u Kanmoru, ali mi je Karl ponudio novu priliku.” Počeo sam da shvatam. „Naš hotel. Iskoristila si stari nacrt.” „Uz poneku modifikaciju, da. Ovdašnji teren se ne razlikuje mnogo od onog kod Kanmora u Stenovitim planinama. Ostali smo bez para i bez ikog ko bi uložio u naš projekat. Onda je Karl predložio Us. Rekao je da mu ovde ljudi veruju, da gledaju u njega kao u nekakvog lokalnog vunderkinda.” „Pa ste došli ovamo. Bez prebijene pare, ali u kadilaku.” „Karl je rekao da je appearance 37 glavna stvar kad treba da prodaš takav projekat.” To me je podsetilo na putujućeg propovednika Armanda. Kada se saznalo da se okoristio o lakoverni narod koji je tražio isceljenje, a istovremeno odbijao pomoć lekara, Armand je morao da pobegne na sever. Ali kad su ga tamo pronašli, ispostavilo se da je osnovao sektu, sazidao hram isceljenja i uzeo tri žene. Uhapšen je zbog utaje poreza i prevare, a kada su ga pred sudom pitali zašto je nastavio s prevarom i pošto je pobegao, odgovorio je: „Zato što samo to znam da radim.” „Zašto mi niste rekli?”, upitah. Šenon se osmehnula za sebe. „A?”, rekoh. „Rekao je da ne treba. Samo pokušavam da se setim kako se tačno izrazio. Da, evo kako je rekao - iako nisi mnogo osećajan i ne znaš baš za empatiju, veliki si moralista. Za razliku od njega koji je osećajan i saosećajan cinik.” Iako mi je došlo da opsujem na sav glas, morao sam da se nasmejem. Jebiga, stvarno je umeo da sroči ono što vidi. U onim sastavima mi nije samo ispravljao pravopis, već bi ponekad ubacio rečenicu ili dve da celu stvar malo podigne, da pruži krila mojim sranjima. Da sranjima pruži krila. Da, imao je dara za to. „Ali grešiš ako misliš da Karl nema najbolju nameru”, nastavi Šenon. „On stvarno želi dobro svima. Samo sebi želi malo više dobra. I gle, to mu i uspeva.” „Naravno, postoji tu i pokoji problemčić. Kao, na primer, taj da Dan Krane radi veliko istraživanje.” Šenon odmahnu glavom. „Karl kaže da je ta stvar rešena. I stvarno sad bolje stojimo, projekat se ubrzao. Za dve nedelje treba da potpiše

ugovor s jednom švedskom firmom koja će voditi hotel.” „Dakle, Karl Opgard će spasiti selo. Podići trajan spomenik samom sebi. I obogatiti se. Šta misliš, šta od toga mu je hitnije?” „Mislim da su naši motivi tako složeni da ih ni sami ne razumemo do kraja.” Pomazih je po modrici ispod ključne kosti. „A jesu li i njegovi motivi da te bije isto tako složeni?” Slegnula je ramenima. „Pre nego što sam ga proletos ostavila ovde i otišla u Toronto, nije me ni pipnuo. Ali nešto se promenilo kada sam se vratila. On se promenio. Pio je neprestano. I počeo je da me tuče. Posle prvog puta bio je tako skrhan da sam bila ubeđena da se neće ponoviti. Ali postalo mu je obrazac, nekakva prinudna radnja, nešto što mora. Ponekad je plakao i pre nego što počne.” Setih se onog plača sa donjeg ležaja i kako sam shvatio da ne plače Karl, već tata. „Zašto ga nisi ponovo ostavila?”, upitah. „Zašto si se uopšte vratila iz Toronta? Zar ga toliko voliš?” Odmahnula je glavom. „Ne volim ga više.” „Jesi li se vratila zbog mene?” „Nisam”, rekla je pomilovavši me po obrazu. „Vratila si se zbog hotela”, rekoh. Klimnula je. „Voliš taj hotel.” „Ne”, odvratila je. „Mrzim ga. Ali on je moja tamnica, neće da me pusti.” „A ipak ga i voliš”, primetih. „Kao što majka voli dete iako je njegov talac”, dodala je, a ja se setih šta je Greta rekla o tome. Šenon se pomerila u krevetu. „Kad u nešto uložiš toliko vremena, bola i ljubavi kao ja u tu građevinu, ona postane deo tebe. Ne, ne samo deo, postane veća od tebe, važnija. Dete, građevina, umetničko delo - to je tvoja prilika za večni život, zar ne? Važnija od svega drugog što možeš voleti. Razumeš li?” „Dakle, spomenik i tebi.” „Ne!”, odsečno se usprotivila. „Ja ne crtam spomenike. Projektovala sam jednostavnu i lepu namensku građevinu. Zato što je nama ljudima lepota potrebna. A lepota mog nacrta za taj hotel je u njegovoj jednostavnosti, u logici koja se sama nameće, na tom nacrtu nema ničeg monumentalnog.”

„Zašto pričaš o nacrtima, a ne o hotelu, kada je skoro završen?” „Zato što će ga upropastiti kompromisi sa opštinom oko fasade. Jeftini materijali na koje je Karl pristao kako bi ostao u okvirima budžeta. Skroz su mi izmenili hol i restoran dok sam bila u Torontu.” „Dakle, vratila si se da spaseš svoje čedo.” „Vratila sam se prekasno”, rekla je. „A čovek kog sam mislila da poznajem pokušao je da me natera batinama na poslušnost.” „Pa ako si već poražena, zašto si i dalje ovde?” Osmehnula se sumorno. „Dobro pitanje. Pretpostavljam da sam, kao majka, primorana da prisustvujem sahrani rođenog deteta.” Progutah pljuvačku. „A da nema tvoj ostanak možda veze i s nečim drugim?” Zagledala se u mene, a onda je zažmurila i polako klimnula. Udahnuh. „Šenon, moram čuti da mi to kažeš.” „Nemoj mi to tražiti, molim te.” „Zašto?” Primetih da su joj oči zasuzile. „Zato što je to kao ’Sezame, otvori se’, i zato me i pitaš.” „Kako to misliš?” „Ako čujem sebe kako to izgovaram, otvoriću srce i postati slaba. A dok ovo ovde ne bude gotovo, moram ostati jaka.” „I ja moram da budem jak”, rekoh. „I moram da te čujem kako to kažeš da bih postao dovoljno jak. Reci tiho, da samo ja čujem.” Pokrio sam šakama njene male uši, nalik na bele školjkice. Pogledala me je. Udahnula. Zastala. Ponovo uhvatila zalet. I tada je prošaputala čarobne reči, jače od svakog bojnog pokliča, simbola vere, zakletve: „Volim te.” „I ja volim tebe”, šapnuh u odgovor. Poljubio sam je. Poljubila me je. „Jebi se”, rekla je. „Kad se ovo završi”, rekoh. „Kad hotel bude gotov, hoćeš li tada biti slobodna?” Klimnula je. „Ja mogu da čekam. Ali tada ćemo da se spakujemo i odemo odavde.” „Kuda?”, upitala je. „U Barselonu. Ili u Kejptaun. Ili u Sidnej.” „Barselona”, rekla je. „Gaudi.”

„Dogovoreno.” Pogledasmo se u oči da zapečatimo to obećanje. Iz tame se začulo nešto. Zlatni vivak? Šta ga je poteralo ovamo sa planine? Možda vatromet? Njeno lice je poprimilo nov izraz. Izraz strepnje. „Šta je bilo?”, upitah. „Slušaj”, prošaputala je. „Ne sviđa mi se ovaj zvuk.” Oslušnuh. Ipak to nije bila vivkova pesma. Ovaj ton se podizao i spuštao. „Jebote, vatrogasna kola”, rekoh. Kao po komandi smo skočili i istrčali u radionicu. Otvorio sam vrata i ugledao kako prema selu odlaze vatrogasna kola. Svojeručno sam servisirao ta kola, bio je to GMC koji je opština otkupila od vojske gde je služio na aerodromu. Nabavku su obrazložili time da je cena bila pristupačna, a rezervoar već može da primi 1.500 litara vode. Samo godinu dana kasnije, argument da budu rashodovana glasio je da su toliko spora na uzbrdicama da tih 1.500 litara ne bi više imali šta da gase kad konačno stignu na odredište. Ali niko nije želeo da ih otkupi, pa su i dalje bila tu. „Nisu smeli da dozvole vatromet u centru sela po ovakvom vetru”, rekoh. „Ne gori u centru”, reče Šenon. Otpratio sam njen pogled. Ka planini, ka imanju. Gore je nebo bilo prljavožuto. „O, jebote”, prošaputah. Dojurio sam volvom pred kuću. Odmah iza mene je bila Šenon u subaruu. Kuća je bila tu, naherena, obojena odsjajem, blago nagnuta ka istoku pod mesečinom. Neoštećena. Izašli smo iz auta. Ja sam produžio ka ambaru, a Šenon ode u kuću. Unutra sam ustanovio da je Karl već bio tu i uzeo skije. Uzeo sam svoj par i štapove i otrčao nazad do kuće, gde me je Šenon spremno čekala sa pancericama. Pričvrstio sam skije i pošao ka šumi, ka onom prljavožutom nebu. Vetar se bio dovoljno smirio da sneg nije prekrio Karlove tragove, pa sam ih iskoristio da se probijem. Ocenih da je vetar sada u kategoriji blago olujnog, pošto sam povike i pucketanje vatre čuo tek kada sam izbio na brdo. Zato mi je laknulo kada sam, neočekivano, ugledao da hotel, grede i montažni elementi stoje na

svom mestu. Bilo je dima, ali ne i vatre, izgledalo je kao da su već stigli da je ugase. A onda ugledah odsjaj na snegu iza zgrade, na karoseriji crvenih vatrogasnih kola i vlažnim licima prisutnih koji su gledali ka meni. Čim se vetar na trenutak smirio, čim sam ugledao bezbroj žutih, halapljivih jezika, shvatih da je vetar samo nakratko bio oduvao plamen ka zavetrini. Tada shvatih i sa kakvim problemom su se suočili vatrogasci. Put je išao samo do prednje strane hotela i kola su morala da stanu malo podalje pošto sneg nije bio počišćen pred ulazom. To je značilo da ni sa crevom odmotanim do kraja nisu mogli da obiđu do zadnje strane i upere šmrk u pravcu vetra. Ovako se mlaz, čak i pod maksimalnim pritiskom, rasipao uz vetar i zalivao vatrogasce kao kiša. Stajao sam na manje od sto metara, ali nisam osećao vrelinu od požara. Ali sam zato ugledao Karlovo lice među ostalima, i ono mokro od znoja ili kiše iz creva, i shvatio da više nema nade. Da je sve izgubljeno.

51 Prvi dan u novoj godini svanuo je sivom svetlošću. Svetlošću koja je brisala sve konture i oblike, pa dok sam se vozio iz servisa na gradilište - na zgarište - načas pomislih da sam zalutao, da to naprosto nije onaj teren koji poznajem kao svoj džep, već neki nepoznat, na nekakvoj stranoj planeti. Kada sam stigao, ugledah Karla i još trojicu pred crnom ruševinom onog što je trebalo da bude ponos našeg sela. I što je, naravno, još moglo to da postane, ali ne i u ovoj godini. Crni, ugljenisani ostaci drveta štrcali su ka nebu kao kažiprsti podignuti u znak upozorenja nama, njima, nekome, da niko normalan ne gradi hotel i spa na goloj planini, da je to protivprirodno, da će naljutiti duhove. Kada sam izašao iz auta i pošao ka njima, videh da su preostala trojica pandur Kurt Ulsen, predsednik opštine Vos Gilbert i komandir vatrogasaca, izvesni Adler koji je radio u opštini kao inženjer kada nije dežurao u vatrogasnoj stanici. Ne znam da li su zaćutali zato što sam ja naišao ili zato što su upravo bili završili s razmenom mišljenja. „Pa?”, rekoh. „Ima li teorija?” „Pronašli su ostatke vatrometne rakete”, reče Karl tako tiho da sam ga jedva čuo. Pogled mu je bio uperen u neku tačku daleko, daleko odatle. „Tako je”, reče Kurt Ulsen, zaklanjajući cigaretu dlanom, kao da je vojnik na noćnoj straži. „Razume se, mogla je doleteti iz sela i zapaliti drvo.” Razume se. Naglasio je to mogla je kao da baš i nije ubeđen u tu teoriju. „Ali?”, upitah. Kurt Ulsen slegnu ramenima. „Ali komandir vatrogasaca kaže da su ovde zatekli dva para delimično prekrivenih tragova u snegu koji su vodili u hotel. Na onakvom vetru, nisu mogli nastati mnogo pre nego

što su stigla vatrogasna kola.” „Bilo je nemoguće reći da li su to tragovi dve osobe koje su ušle ili jedne koja je ušla i izašla”, reče komandir. „Morali smo da pretpostavimo najgori scenario, pa sam odmah poslao ljude da provere ima li nekoga u montažnom objektu. Ali unutra je već gorelo i bilo je prevruće.” „Nismo našli nikakvo telo”, reče Ulsen. „Ali biće da je neko dolazio ovamo usred noći. I zato, razume se, ne smemo isključiti mogućnost da je požar podmetnut.” „Podmetnut!”, oteo mi se uzvik. Ulsen je možda pomislio da sam se preterano iznenadio, pošto mi je uputio onaj svoj podozrivi pandurski pogled. „Ko bi imao vajde od toga?”, upitah. „Stvarno ne znam ko bi imao vajde, Roju”, odvrati Kurt Ulsen, a meni se nikako nije svideo način na koji je izgovorio moje ime. „Eto”, poče predsednik opštine klimnuvši glavom ka selu koje se još dopola krilo pod maglom koja se digla sa zaleđenog Budalskog jezera. „Njih ovog jutra čeka neprijatno otrežnjenje.” „Pa”, rekoh. „Kad si u govnima do guše, bolje je da odmah zidaš iznova.” Ostali me pogledaše kao da pričam latinski. „Možda, ali neće biti lako da se hotel sazida u ovoj godini”, reče Gilbert. „Što znači da još neko vreme neće biti prodaje placeva za vikendice.” „Stvarno?” Pogledah Karla. Ćutao je, izgledao je kao i da nas ne čuje, samo je zurio praznog pogleda u pravcu zgarišta, s licem koje me je podsetilo na beton koji tek što se stegnuo. „Tako glasi dogovor sa opštinom.” Gilbert uzdahnu tako da sam shvatio da ponavlja nešto što je upravo rekao. „Prvo hotel, pa tek onda vikendice. Nažalost, u selu ima onih koji su napravili račun bez krčmara i pokupovali nešto skuplja kola nego što je trebalo.” „Sreća pa je hotel osiguran protiv požara”, reče Kurt Ulsen motreći na Karla. Gilbert i vatrogasac razvukoše usne u osmehe koji su govorili da se slažu s tim, ali da to i nije neka uteha u ovom trenutku. „Eto, eto”, reče predsednik opštine zavukavši ruke u džepove kao znak da kreće. „Pa, srećna Nova godina.” Ulsen i vatrogasac pođoše za njim. „Pa je l’ jeste?”, upitah tiho kad su dovoljno odmakli.

„Srećna Nova godina?”, upita Karl glasom mesečara. „Osiguran protiv požara”, pojasnih. Karl se okrenuo celim telom da me pogleda, bukvalno kao da je ceo od betona. „Zašto, pobogu, ne bi bio osiguran?”, upitao je. Govorio je tako tiho, tako polako. Nije to bio alkohol, da nije uzeo nekakve tablete? „A da nije previše dobro osiguran?”, upitah. „Kako to misliš?” Osetih da iznutra kiptim od besa, ali sam znao da se ne smem drati pre nego što oni uđu u automobile. „Mislim da je Kurt Ulsen upravo natuknuo da je požar podmetnut a da je hotel debelo osiguran. Ako nisi shvatio, optužuje te za prevaru da izvučeš osiguranje.” „Mene, da sam ja podmetnuo požar?” „Pa jesi li, Karte?” „Zašto bih?” „Zato što je sve otišlo u tri lepe, probio si budžet, ali si uspeo da to sakriješ. Možda ti je ovo bio jedini način da drugi iz sela ne saberu dva i dva i da pukne bruka. Sad možeš da počneš iznova i sazidaš hotel kako je i trebalo, sa kvalitetnim materijalima i svežim parama od osiguranja. Gle, i dalje možeš da digneš spomenik Karlu Opgardu.” Karl me pogleda kao očaran, kao da sam pred njegovim očima promenio oblik. „Zar moj rođeni brat stvarno misli da bih mogao da izvedem tako nešto?” Nagnuo je glavu u stranu. „Da, stvarno tako misliš. Pa onda mi reci, zašto stojim ovde sa željom da počinim harakiri? Zašto nisam kod kuće sa bocom šampanjca?” Pogledah ga. Tek tad sam shvatio. Karl je umeo da slaže, ali ne i da odglumi duboku žalost tako da prevari čak i mene, jebiga, to nije umeo. „Ne”, prošaputah. „Ne, Karle, samo to ne.” „Šta?” „Znam da si bio očajan i da si skresao troškove, ali nisi valjda i to?” „Šta?”, dreknuo je, naprasno se razbesnevši. „Osiguranje. Nisi valjda prestao da plaćaš osiguranje za hotel?” Pogledao me je i onaj bes se jednako naglo razvejao. Sigurno od tih tableta. „To bi bilo baš glupo”, prošaputao je. „Baš bi bilo glupo da prestaneš sa plaćanjem osiguranja i da odmah posle toga bukne požar. Jer u tom slučaju...” Usta su mu se polako razvukla u kez kakav pretpostavljam da ti uputi tip na esidu pre nego što reši da ti pokaže kako će uzleteti sa terase. „Da, Roju, šta biva u tom slučaju?”

52 Na planini mrak ne pada, već se penje, penje se iz dolina, iz šume i od jezera i nakratko vidimo da je u selu i na njivama već veće, dok je kod nas još dan. Ali tog dana, prvog u godini, bilo je drugačije. Možda zbog teških oblaka koji su nas pritiskali i bojili sve u sivo, možda zbog crnog zgarišta koje je upijalo svu svetlost na toj strani te planine, možda zbog očajanja u domu Opgardovih ili zbog hladnoće svemira, tek dnevna svetlost se gasila kao vatra bez kiseonika. Karl, Šenon i ja smo ćutke večerali i slušali kako pad temperature izaziva krckanje u zidovima. Kad sam jeo, obrisao sam salvetom bakalar i mast sa usana i rešio da načnem temu. „Dan Krane piše na sajtu Uskih novina da požar samo odlaže završetak projekta.” „Tako je”, reče Karl. „Zvao je, i rekao sam mu da sledeće nedelje počinjemo iz početka.” „On, dakle, ne zna da gradilište nije bilo osigurano?” Karl je spustio podlaktice s obeju strana tanjira. „Roju, to znamo samo mi za ovim stolom. I tako treba da ostane.” „Očekivao bih da će jedan novinar proveriti priču sa osiguranjem. Ipak se radi o sudbini celog sela.” „Ne treba se uzrujavati, rešiću to, čuješ li me?” „Čujem.” Nastavio je da jede bakalar. Kratko me je pogledao. Prestao da jede, popio vode. „Ako je Dan posumnjao u to da je hotel osiguran, ne bi napisao da je sve pod kontrolom, valjda ti je toliko jasno?” „Kad ti tako kažeš.” Spustio je viljušku. „Roju, na šta tačno ciljaš?” Na trenutak sam video njega. Bilo je to isto ono dominantno držanje, isti onaj tihi ali zapovednički ton, isti prodorni pogled. Na trenutak se Karl pretvorio u njega, u tatu.

Slegnuh ramenima. „Valjda kažem da može izgledati kao da je neko Danu Kraneu zabranio da piše bilo šta negativno o hotelu. I da se to desilo još i pre požara? „A ko bi to mogao biti?” „Jedan danski torpedo koji je svraćao u selo. Njegov jaguar je viđen ispred redakcije Uskih novina uoči Božića. A kažu da je posle toga Dan Krane izgledao bledo i bolesno.” Karl se iscerio. „Vilumsenov torpedo? Onaj o kojem smo pričali kao klinci?” „Tada nisam verovao u njega. Sada verujem.” „Reci mi, a zašto bi Vilumsen želeo da ućutka Dana Kranea?” „Nije ga ućutkao, samo mu je zatupio pero. Kada je sinoć kod Stanlija krenuo da priča o hotelu, nije baš birao lepe reči.” Kada sam to rekao, u Karlovom pogledu sevnu nešto što dotad nikad nisam video. Bili su to nekakva tvrdoća i crnilo, nalik na oštricu sekire. „Dan Krane ne piše ono što misli”, nastavih. „Vilumsen ga cenzuriše. A ja tebe pitam zašto.” Karl je dohvatio salvetu i obrisao usne. „Ah, Vilumsen može imati nekoliko miliona dobrih razloga da ućutka Dana.” „Brine se za novac koji ti je pozajmio?” „Može biti. Ali zašto pitaš mene?” „Zato što sam na Badnje veče, u snegu pred ovom kućom, video tragove širokih letnjih guma.” Karlovo lice se izdužilo na moje oči, sasvim doslovno, kao da sam mu prineo iskrivljeno ogledalo. „Sneg je pao dva dana uoči Božića”, rekoh. „Tragovi su bili od istog tog dana ili prethodnog.” Nisam morao ništa više da kažem. Niko iz sela nije vozio sa letnjim gumama u decembru. Karl tobož slučajno pogleda Šenon. Uzvratila mu je pogled. I u njenim očima bilo je neke tvrdoće koju tu ranije nisam viđao. „Jesmo li završili?”, pitala je. „Da”, reče Karl. „Završili smo priču o ovome.” „Mislila sam na večeru, jesu li svi jeli?” „Da”, reče Karl, a ja klimnuh. Ustala je, pokupila tanjire i escajg i prešla u kuhinju. Čuli smo kad je odvrnula česmu. „Nije kao što misliš”, poče Karl.

„A šta ja mislim?” „Misliš da sam ja napujdao torpeda na Dana Kranea.” „A nisi?” Karl odmahnu glavom. „Pozajmica od Vilumsena je, naravno, strogo poverljiva i izostaće iz knjiga u kojima će izgledati kao da smo povukli pare iz dozvoljenog minusa koji nam nije odobren. Ali u smislu sredstava, ta pozajmica nam je omogućila da sprovedemo poslednju fazu izgradnje i vratimo se u kolosek i da uglavnom nadoknadimo kašnjenje od proletos. Zato nisam očekivao da se torpedo pojavi ovde...” Nagnuo se i nastavio da sikće kroza zube. „Pred mojom kućom, Roju! Da mi priča šta će mi se desiti ako ne otplatim ono što dugujem. Kao da mi treba podsećanje.” Zažmurio je čvrsto, zavalio se u stolici i teško uzdahnuo. „Bilo kako bilo, ispostavilo se da me podseća zato što se Vilumsen malo zabrinuo.” „Zašto kad je sve krenulo nabolje?” „Zato što je pre nekog vremena Dan zvao Vilumsena da ga, kao istaknutog investitora iz sela, intervjuiše o projektu i o meni. Tokom intervjua Vilumsen je shvatio da je Dan konačno prikupio građu za jednu kritičku reportažu koja bi poljuljala poverenje učesnika u projekat, kao i blagonaklonost opštinskih vlasti. Ticala bi se vođenja knjiga, to jest onoga što nije u njima, ali i razgovora koje je Dan vodio sa ljudima iz Toronta koji su mu rekli da sam pobegao od stečaja i da se u tom slučaju dešavalo isto što i sa Ortačkim društvom ’Visokoplaninski hotel i spa Us’. Vilumsen se onda zabrinuo da ću ja ponovo pobeći iz zemlje, i da će Dan upropastiti projekat tim člankom o prevari. Zato je pozvao torpeda da obavi oba posla.” „Da spreči Danovu reportažu, a i da tebi zapreti da ne pobegneš od dugova.” „Tako je.” Pogledah ga. Nije bilo sumnje, sada je govorio istinu. „A šta ćeš sada kada je sranje izgorelo do temelja?” „Prvo ću da odspavam”, reče Karl. „Da li bi i ti ostao ovde?” Pogledah ga. Nije to bila kurtoazna ponuda. Neki u trenucima krize vole da budu sami, drugi - poput Karla - vole da se okruže ljudima. „Hoću”, rekoh. „Mogu da uzmem nekoliko slobodnih dana da budem ovde. Možda ti zatreba pomoć.” „Stvarno?” Pogledao me je zahvalno. Utom uđe Šenon sa kafom. „Dobre vesti, Šenon, Roj ostaje kod nas.” „O, super”, reče Šenon sa oduševljenjem koje je zvučalo iskreno.

Uputila mi je osmeh drage snajke. Ne znam da li mi se sviđalo što je tako dobra glumica, ali u tom trenutku mi je to dobro došlo. „Dobro je znati da se možeš osloniti na porodicu”, reče Karl odgurnuvši stolicu tako da su noge zakašljale po grubom daščanom podu. „Preskočiću kafa, nisam spavao dva dana, idem da legnem.” Karl ode, a Šenon sede na njegovo mesto. Pili smo kafu ćutke sve dok nismo čuli da je pustio vodokotlić, prešao u spavaću sobu i zatvorio vrata za sobom. „Pa?”, rekoh. „Kako si?” „Kako to misliš?” Ton joj je bio ravnodušan, lice bezizražajno. „Izgoreo ti je hotel.” Odmahnula je glavom. „To nije bio moj hotel, kao što znaš, on se već bio izgubio negde na putu.” „Dobro, ali kad se bude saznalo da hotel nije bio osiguran, ortačko društvo će morati da ode u stečaj. Bez hotela neće biti ni prodaje placeva za vikendice, a time se tržišna vrednost naših pasišta vraća na nulu. Svima nam je odzvonilo. Nama, Vilumsenu, celom selu.” Oćutala je. „Malo sam istraživao Barselonu”, počeh. „Nisam ti ja za grad, volim planinu. A nadomak Barselone imaš planina koliko hoćeš. I kuće su jeftinije.” I dalje je ćutala, zureći u šolju. „Ima jedna planina, zove se San Ljorens, izgleda predivno”, rekoh. „Četrdeset minuta kolima od Barselone.” „Roju...” „Sigurno i tamo može da se kupi benzinska pumpa. Imam nešto ušteđevine, dovoljno za...” „Roju!” Podigla je pogled sa šolje ka meni. „Ovo mi je prilika”, rekla je. „Kako ne shvataš?” „Kakva prilika?” „Izgoreo je onaj izrod od hotela. Imam priliku da ga sagradim iz početka, po nacrtu, onakav kakav treba da bude.” „Ali...” Zaćutah kad mi je zarila nokte u podlakticu. Nagnula se. „Moje čedo, Roju. Kako ne shvataš da je vaskrslo?” „Šenon, nema para.” „Put, voda, kanalizacija, plac, sve to već postoji.” „Ne shvataš. Neko će možda tu zidati za pet ili deset godina, ali to neće biti tvoj hotel, Šenon.”

„Ne, ti ne shvataš.” U očima je imala nekakav čudan, grozničav sjaj, koji tu nisam video ranije. „Vilumsen ima previše toga da izgubi. Znam takve kao on. Moraju da pobede, neće priznati poraz. Vilumsen je spreman na sve samo da mu se vrati dug i da zaradi na prodaji placeva.” Setio sam se Vilumsena u slučaju Rite. Šenon je donekle bila u pravu. „Misliš da će Vilumsen uložiti ponovo”, rekoh. „Duplirati, kao u pokeru?” „Mora. A ja moram ostati ovde dok ne završim hotel. Sigurno misliš da sam luda”, uzviknula je u očajanju i pala čelom na moju dolakticu. „Ali ja sam se rodila da sazidam tu građevinu, ne znam da li razumeš? Kad bude gotova, ti i ja možemo u Barselonu. To ti obećavam!” Poljubila mi je nadlanicu. I ustala. I ja htedoh da ustanem, da je zagrlim, ali me je pritisnula da sedim. „Sada, hladne glave i hladnoga srca”, prošaputala je. „Moramo da razmislimo, da razmislimo, Roju. Kako posle ne bismo morali ni o čemu da mislimo. Laku noć.” Poljubila me je u čelo i otišla. Ležao sam u dečačkoj sobi i razmišljao o onome što je rekla. Istina, Vilumsen je mrzeo da gubi. Ali takođe je znao da nekad mora prihvatiti gubitak da ne bi napravio još veći. Da li je verovala u to što priča samo zato što je silno želela da bude tako, zato što je volela taj hotel? Jer ljubav zaslepljuje. Da li sam i ja njoj iz istog tog razloga dozvolio da me ubedi? Nisam znao koja će od suprotstavljenih sila prevladati kad Vilumsen bude saznao da hotel nije osiguran, ali Šenon je svakako bila u pravu u jednom pogledu. Jedino je Vilumsen mogao spasiti hotel. Protegnuh se sa gornjeg ležaja da vidim termometar na spoljnoj strani prozora. Minus dvadeset pet. Ništa živo nije sad boravilo napolju. Ali onda začuh gavranov krik upozorenja. Nešto je ipak bilo napolju, živo ili ne. Osluškivao sam. U kući se nije čulo ništa. Odjednom sam ponovo bio ono dete koje samom sebi govori da čudovišta ne postoje. Laže samo sebe da ne postoje. Jer već sutradan nam je čudovište došlo na vrata.

Šesti deo

53 Čim sam se probudio, znao sam da je stigla prava zima. Ne toliko po temperaturi koliko na osnovu drugih čula. Zvuci su postali jasniji, bio sam osetljiviji na svetlost, a vazduh koji sam udisao kao da mi je svojim zgusnutim molekulima pružao više života. Tako sam, na primer, čuo kako sneg pred kućom vruska pod koracima neke teške osobe i shvatio da je Karl ustao ranije i pošao da obavi nekakav posao. Provirio sam iza zavese i video da kadilak zamiče za Kozju okuku, polako i oprezno, iako smo zasuli put, a led od hladnoće bio poput šmirgle. Prešao sam u spavaću sobu kod Šenon. Bila je topla od spavanja i više nego obično je mirisala na one divne začine, na Šenon. Poljubih je da se probudi. Sve i da je Karl samo otišao po novine, rekao sam joj, imali smo bar pola sata. „Roju, rekla sam ti da moramo ostati hladne glave da razmislimo!”, prosiktala je. „Beži!” Krenuh da ustanem. Zadržala me je. Bilo mi je kao da sam izronio iz ledenog Budalskog jezera i legao na stenu zagrejanu suncem. Istovremeno mekanu i tvrdu, uz blaženstvo od koga ti celo telo zapeva. Čuo sam njen dah uz uvo, prostakluke na mešavini barbadoskog, engleskog i norveškog. Svršila je glasno, celo joj se telo izvilo u luk. Kad je došao red na mene, uronio sam licem u jastuk da joj ne zaurlam na uvo. Udahnuo sam Karlov miris. Nema greške, bio je to Karl. Ali onda začuh nešto. Otvaranje vrata. Sledio sam se. „Šta je bilo?”, upita Šenon, zadihana. Okrenuh se ka vratima. Bila su odškrinuta, ali valjda ih ja nisam zatvorio. Valjda? Da, tako je. Nisam disao, a nije ni ona. Tišina. Zar je moguće da nisam čuo kadilak? Sasvim moguće, nismo baš bili

tihi. Pogledah sat koji nisam skinuo sa ruke. Bila su prošla samo dvadeset dva minuta otkako je otišao. „Nema opasnosti”, rekoh prevrnuvši se na leđa. Privila se uz mene. „Barbados”, šapnula mi je na uvo. „A?” „Dogovorili smo se za Barselonu, ali šta kažeš na Barbados?” „Voze li tamo benzince?” „Naravno.” „Dogovoreno.” Poljubila me je. Jezik joj je bio gladak i snažan. Tražio je i pokazivao. Uzimao i pružao. Jebote, bio sam se navukao. Bio sam na ivici da ponovo ejakuliram u nju kad začuh brujanje motora. Kadilak. Još me je držala rukama i pogledom kada sam skliznuo iz kreveta, obukao gaće i šmugnuo po hladnim daskama nazad u dečačku sobu. Legao sam u krevet i oslušnuo. Automobil se zaustavio pred kućom, otvorila su se ulazna vrata. Karl je u hodniku trupkao da otrese sneg sa cipela, potom sam kroz čunak čuo da je ušao u kuhinju. „Video sam tvoja kola pred kućom”, začuh Karla kako kaže. „Tek tako si mi ušetao u kuću?” Momentalno sam se sledio. „Bilo je otvoreno”, reče drugi glas. Na danskom. Tiho, hrapavo, kao da su mu oštećene glasne žice. Pridigoh se na laktove da razgrnem zavese. Na očišćenom snegu kod ambara stajao je jaguar. „Kako mogu da ti pomognem?”, upita Karl. Staloženo, ali napeto. „Možeš da isplatiš mog klijenta.” „Zvao te je, dakle, da se vratiš čim je izgoreo hotel? Trideset sati? Nije ti loše prolazno vreme.” „Hoće pare odmah.” „Platiću mu čim mi legne od osiguranja.” „Nemaš osiguranje. Hotel nije bio osiguran.” „Ko kaže?” „Moj klijent ima svoje izvore. Prekršio si uslove pozajmice i dug dospeva za naplatu momentalno. Da li je to jasno, Opgarde? Dobro je. Imaš dva dana. To je četrdeset osam sati od... ovog trenutka.” „Vidi...” „Prošli put sam došao da te upozorim. Ovo nije tročinka, Opgarde. Ovo je čekić.”

„Čekić?” „Kraj. Smrt.” Dole je zavladao muk. Zamišljao sam ih, Danca sa onim upaljenim crvenim bubuljicama kako sedi za stolom, opušten i utoliko strašniji. Karla kako se preznojava uprkos tome što je ušao u kuću sa minus trideset napolju. „Otkud ovolika panika?”, upita Karl. „Vilumsen ima zalog.” „Kaže da mu taj zalog ne vredi ništa bez hotela.” „Ali šta dobija ako me ubije?” Karlov glas nije više bio suzdržan, već je ličio na zavijanje usisivača. „Onda Vilumsen svejedno ne dobija pare.” „Nećeš ti umreti, Opgarde. Bar ne prvi.” Već sam znao šta će zatim reći, ali sumnjam da je i Karl to očekivao. „Već tvoja žena, Opgarde.” „Š...” Karl proguta „e”. „... non?” „Simpatično ime.” „Ali to je... ubistvo.” „Mera primerena iznosu koji duguješ.” „Ali dva dana. Kako ti i Vilumsen zamišljate da dođem do tolike svote za tako kratko vreme?” „Ne isključujem da ćeš biti prinuđen na drastične, možda čak i očajničke poteze. Mimo toga ne mislim ja ništa, Opgarde.” „A ako ne uspem...” „Bićeš udovac sa još dva dana fore.” „Ali pobog...” Već sam bio na nogama i oblačio pantalone i džemper trudeći se da ne napravim nikakav šum. Nisam čuo pojedinosti onoga što će se desiti kroz četiri dana, ali nisam ni morao. Šunjao sam se niz stepenice. Možda - možda - bih uspeo da savladam Danca uz element iznenađenja, ali nisam baš bio siguran u to. Setio sam se kakvu je hitrinu pokazao onda na pumpi, a po akustici sam shvatio da sedi licem okrenut vratima i da bi me ugledao čim se pojavim. Nazuo sam cipele i šmugnuo napolje. Hladnoća mi je stiskala slepoočnice. Mogao sam da krenem okolo, da potrčim u luku prema ambaru, skriven od pogleda iz kuhinje, ali nisam imao mnogo sekundi, pa sam se uzdao u svoju procenu da Danac sedi leđima okrenut prozoru. Suvi sneg je jaukao pod mojim đonovima. Pošto je uterivaču dugova zadatak da te preplaši, procenio sam da će Danac još malo kititi

svoje izlaganje, a opet, nije tu sad bilo mnogo šta da se priča. Utrčao sam u ambar, odvrnuo česme i stavio kofe ispod svake od njih. Napunile su se za manje od deset sekundi. Dohvatio sam kofe za ručke i potrčao ka Kozjoj okuci. Voda je bućkala kvaseći mi pantalone. Kad sam stigao do okuke, jednu kofu sam spustio na led, a drugu prosuo u luku ispred sebe. Voda je potekla preko tvrdog leda i peska koji se utisnuo u njega kao crni biber. Izravnala je neravnine i rupice i potekla, sledeći nagib ledenog pokrivača, ka ivici provalije. Isto sam ponovio i sa drugom kofom. Bilo je, naravno, previše hladno da voda otopi sneg, umesto toga je napravila tanak sloj na površini i počela da prodire u podlogu. Još sam stajao i posmatrao led kada začuh paljenje jaguara. I - kao da su se dogovorili - daleki, krhki ton crkvenih zvona dole u selu. Pogledao sam prema kući i video beli torpedo od auta. Vozio je polako, oprezno. Možda ga je začudilo to što se tako lako popeo uz zaleđeni put sa letnjim gumama. Ali Danci uglavnom ne znaju mnogo toga o ledu, ne znaju da mu, na dovoljnom minusu, površina postaje kao šmirgla. Ali kad otopli na, recimo, nekih minus sedam, dobije se klizalište za hokej. Stajao sam nepomično s praznim kofama u rukama. Danac me je pogledao kroz šoferšajbnu, one uzane procepe od očiju u koje sam pogledao na pumpi sada je pokrio naočarima za sunce. Auto je došao i prošao pred mene, a glave su nam se okrenule kao planete koje se vrte oko svoje ose. Možda mu se moje lice učinilo poznato, a možda i nije. Možda je pronašao prihvatljivo objašnjenje zašto taj tip stoji na putu s kofama, možda i nije. Možda je to shvatio tek kada su gume naprasno prokliznule, pa je nehotice malo jače nagazio kočnicu, a možda nije ni tada. A sada je i auto postao planeta koja se, uz muziku crkvenih zvona, zavrtela lagano, poput umetničkog klizača. Posmatrao sam ga dok je očajnički okretao volan, gledao sam kako prednji točkovi sa širokim letnjim gumama pokušavaju da se izmigolje iz nekakvog stiska, ali jaguar je bio zarobljen i njime više niko nije upravljao. A kada se okrenuo za oko sto osamdeset stepeni i pošao unatraške ka rubu provalije, gledao sam pravo u njegovo lice, u crvenu planetu posutu crvenim aktivnim vulkanima. Naočare su mu bile pale preko lica dok se, držeći laktove visoko, borio sa volanom. A onda je i on ugledao mene i prestao da se bori. Jer tada je konačno shvatio. Shvatio je zašto držim kofe i da bi možda još imao šanse da je shvatio odmah i iskočio iz auta. Shvatio je da je sad prekasno.

Pretpostavljam da je tad potegnuo pištolj iz čistog refleksa. Bio je to nehotični odgovor jednog vojnika, jednog torpeda na pretnju. A verovatno sam i ja samo refleksno podigao ruku sa kofom kao poslednji pozdrav. Prvo sam čuo sasvim tih prasak iz kabine kada je opalio, zatim i nešto nalik na fijuk biča kada je metak prošao kroz kofu pored mog uva. Još sam stigao da vidim rupu od metka na šoferšajbni, nalik na šaru u ledu, pre nego što je jaguar sleteo unatraške u Huken. Nisam disao. U podignutoj ruci još mi se klatila pogođena kofa. Zvona su zvonila sve brže. A onda, konačno, tup tresak. Stajao sam tu, i dalje nepomičan. Dole mora da je bila neka sahrana. Zvona su zvonila još neko vreme, ali sa sve većim razmakom. Pogledah preko sela, planine i Budalskog jezera u sunce koje je spremno iskočilo iza vrha Ausdaltina. Onda su zvona zamukla, a ja pomislih: bože, kako je lep ovaj moj zavičaj. Valjda pomišljaš takve stvari kad si zaljubljen.

54 „Prosuo si vodu po ledu?”, upita me Karl s nevericom. „Da podignem temperaturu”, rekoh. „Kao na klizalištu”, reče Šenon prilazeći od šporeta sa lončetom kafe koju nam je nalila. Primetila je da je Karl gleda. „Toronto mejpl lifs!”, uzviknula je kao da je u njegovom pogledu bilo prekora. „Zar nisi primetio da zalivaju teren na poluvremenu?” Karl se ponovo okrenuo prema meni. „Dakle, sad ponovo imamo mrtvaca u Hukenu?” „Nadajmo se da je mrtav”, rekoh dunuvši u kafu. „Šta ćemo sad? Hoćemo li da prijavimo Kurtu Ulsenu.” „Ne”, rekoh. „Ne? A šta ako ga nađu?” „Onda mi nemamo ništa s tim. Nismo ni čuli ni videli kad je sleteo, zato ništa nismo ni prijavili.” Karl me pogleda. „Moj bata”, rekao je, a beli zubi mu blesnuše na licu. „Znao sam da ćeš smisliti nešto.” „Slušaj”, rekoh. „Ako niko ne zna i niko ne podozreva da je torpedo bio ovde, onda nemamo problem i samo ćutimo. Može proći i sto godina dok otkriju olupinu u Hukenu. Ali ako neko sazna da je bio ovde ili otkrije jaguara, evo kako glasi priča. I Karl i Šenon se nagnuše prema meni kao da sam nameravao da šapućem u sopstvenoj kuhinji. „Po pravilu je najbolje držati se istine koliko god je to moguće, pa ćemo reći kako je i bilo, da je torpedo dolazio ovamo da nas pritiska za pare koje Karl duguje Vilumsenu. Reći ćemo da ga niko od nas nije pratio kada je otišao, ali da je u to vreme bilo baš klizavo na Kozjoj okuci. Kad policajci posle siđu u Huken i vide letnje gume na jaguaru, sami će zaključiti kako glasi ostatak priče.” „Zvona”, tada će Karl. „Možemo reći da nismo čuli udes zbog

crkvenih zvona.” „Ne”, rekoh. „Ne pominjite zvona. Nisu zvonila tog dana kad je on bio ovde.” Njih dvoje me pogledaše zbunjeno. „Zašto?”, upita Karl. „Plan nije sto posto dovršen”, rekoh. „Ali ovo se nije desilo danas, Danac je poživeo još malo.” „Zašto?” „Pusti sad Danca”, rekoh. „Pretpostavljam da se jedan takav plaćenik ne druži ni sa kim kad je na zadatku, pa čisto sumnjam da neko osim nas zna da je danas bio ovde. Ako ga nađu mrtvog, trenutak smrti će odrediti prema našem svedočenju. Naš problem sada je Vilumsen.” „Da, on sigurno zna da je njegov torpedo dolazio ovamo”, reče Karl. „I reći će to policiji.” „Ne verujem”, odvratili. Nastupi pauza. „Dabome”, reče Šenon. „Jer bi onda morao da kaže i da ga je on unajmio.” „Pa da”, reče i Karl. „Je li tako, Roju?” Oćutah. Samo sam bučno i otegnuto srknuo kafu. Onda spustili šolju. „Pustite Danca”, rekoh. „Problem nam je Vilumsen jer neće prestati da uteruje dug samo zato što više nema Danca.” Šenon napravi grimasu. „A spreman je da ubije. Roju, misliš li da je njegov torpedo stvarno ono mislio?” „Ja sam ga čuo samo kroz čunak, pitaj Karla koji je sedeo s njim.” „Ovaj... mislim da jeste”, reče Karl. „Ali bio sam tako izbezumljen od straha da bih poverovao u sve. Ipak će pre Roj shvatiti kako funkcioniše jedan... takav mozak.” Ugrizao se za jezik pre nego što je rekao ubica. Opet su pogledali u mene. „Da, hteo je da te ubije”, rekoh gledajući Šenon. Zenice su joj se raširile i klimnula je polako, po naški. „A onda bi došao red na tebe, Karte”, rekoh. Karl pogleda sebi u šake. „Mislim da mi treba piće”, rekao je. „Ne!”, uzviknuh. Onda sam udahnuo da se smirim. „Trebaš mi trezan. I treba mi uže i vozač koji je ovo već radio. Šenon, možeš li da pospeš još peska na okuku?”

„Mogu.” Pružila je ruku prema meni i prestravih se pomislivši da će me pomilovati po obrazu, ali mi je samo spustila ruku na rame. „Hvala ti.” Tad se i Karl prenuo. „Da, naravno, hvala! Hvala!” Naslonio se preko stola da se rukuje sa mnom. „Ti si nas oboje spasao, a ja se ovde durim i zakeram kao da je tvoj problem.” „I jeste moj problem”, rekoh. Umalo nisam dodao neku ganutljivu rečenicu o tome da smo porodica a da je ovo rat, ali reših da sačekam s tim. Ipak sam pre pola sata jebao svoju snajku. „Dan je osuo paljbu s naslovne strane”, reče Karl iz kuhinje dok sam se ja u predsoblju oblačio i birao najbolju obuću za vertikalni hod po zaleđenoj steni. „Smatra da su Vos Gilbert i opštinske vlasti populistički beskičmenjaci. Da je ta tradicija nastala još pod Juom Osom, samo je tad bila manje očigledna.” „Traži batine”, rekoh opredelivši se za tatine gojzerice. „Zar iko traži da ga biju?”, upita Karl kad sam već bio na vratima. Prešao sam u ambar gde je Šenon ubacivala lopatom pesak u kofu. „Da li se ti i Rita Vilumsen i dalje kupate u ledu triput nedeljno?”, upitah. „Da.” „I tada ste same?” „Da.” „Može li neko da vas sretne?” „U sedam ujutru, po mraku... ne.” „Kad idete ponovo?” „Sutra.” Protrljah se po bradi. „O čemu razmišljaš?”, pitala je. Pogledah kako pesak ističe iz kofe kroz rupu od metka. „Razmišljam kako da je ubiješ.” Kasnije te večeri, kada sam već šesti put pretresao čitav plan s Karlom i Šenon, pa je Karl klimnuo i obojica smo se okrenuli prema Šenon, ona je iznela svoj zahtev: „Ako budem učestvovala u ovome, i ako uspemo, hoću da se hotel izgradi po mom prvobitnom nacrtu”, rekla je. „Do detalja.” „Dobro”, reče Karl pošto je malo razmislio. „Potrudiću se da bude

tako.” „Ne moraš da se trudiš”, reče Šenon. „Zato što ću izgradnjom rukovoditi ja, a ne ti.” „Vidi...” „To nije predlog, već ultimatum”, rekla je. Video je, valjda, isto što i ja - da se Šenon ne šali. Okrenuo se prema meni. Slegnuo sam ramenima da mu pokažem kako mu tu ne mogu pomoći. Uzdahnuo je. „U redu. Opgardi se ne cenjkaju. Ako ovo uspe, ti preuzimaš posao, ali se nadam da ću moći nečim da doprinesem.” „A, naći ćemo ti već neko zaduženje”, reče Šenon. „Dobro”, rekoh. „Da prođemo još jednom kroz plan.”