Nora Roberts - Ples po vatri

Nora Roberts Ples po vatri

Prvi udar Brzo se zapale, ali i ohlade. Vilijam Šekspir

1 Avion s padobrancima borio se da usred raskršća vetrova iznad Biterruta pronađe pogodnu vazdušnu struju. Požar je proždirao šumu. Dizao je gnevne pesnice kroz tornjeve dima, kao da pokušava da zada smrtonosni udarac krhkoj letelici. Rouana Trip se naginjala u sedištu da bi bolje videla spektakularnu predstavu rasrđene majke prirode. Za nekoliko minuta zaigraće u njoj, okružena mahnitim kulisama nepodnošljive jare, razigranih plamenova i zagušljivog dima. Vojevaće ašovom i testerom, srćanošću i mudrošću. Nije nameravala da izgubi taj rat. Stomak joj je poskakivao u skladu s kretanjem letelice. Znala je kako da zanemari neprijatni osećaj. Letela je čitavog života. Od osamnaestog rođendana borila se protiv podivljale vatrene stihije. Odonda je prošlo osam godina. Poslednje četiri skakala je u vatru. Protegla je duge noge najviše što je mogla u tesnom avionu i protresla ramenima ispod teškog ranca da bi se razmrdala. I njen partner u skoku posmatrao je plamene jezike. Nervozno je dobovao prstima po butinama. „Izgleda gadno.“ ,,Mi smo gadniji.“ Počastio ju je brzim, širokim osmehom. „Isprašićemo ga.“ Osećala je kako mu nervi igraju pod kožom. Bližio se kraj prve sezone Džima Brejnera. Procenila je da mu je neophodno ohrabrenje pre skoka. Ljudi su različiti. Nekima je potrebno ohrabrenje, dok drugi dremaju na klupama, spremajući se za velike napore koji im predstoje. Skočiće prva u prvoj turi. Džim će skočiti za njom. Ohrabriće ga ako mu je neophodno. „Budi siguran da ćemo ga isprašiti. Ovo je prvi koji ćemo napasti posle nedelju dana.“ Munula ga je laktom. „Zar nisi rekao da je sezona gotova?“

Lupkao je prstima po samo njemu znanom, unutrašnjem ritmu. „Grešiš, nisam to bio ja već Met.“ Sa širokim osmehom je pripisao tvrdnju bratu. „Takva prepucavanja mogu se očekivati od dva seljaka iz Nebraske. Sutra uveče imaš sudar s nekom zgodnom ribom?“ „Ja imam sudare samo sa zgodnim ribama.“ Nije se zalud razmetao. Odvajao je cure kao pastrmke iz potoka kad god bi jedinica noću zaglavila u gradu. Nije zaboravila da je počeo da joj se nabacuje dve sekunde po dolasku u bazu. Dobro je podneo njeno odbijanje. Ona je samo primenila pravilo ne izlazim s kolegama. To pravilo je, u njegovom slučaju, bilo na ozbiljnom iskušenju. Imao je pošteno, nevino lice, blistav pogled i širok osmeh. Bio bi dobar partner za zabavu, za plitko pražnjenje požude. Ne bi odgovarao za nešto ozbiljnije, čak i kad bi tragala za tim. Oni jesu bili vršnjaci, ali je on bio premlad, presladak i previše naivan ispod tankog, još nesagorelog sloja neiskustva. „Koja cura će otići u postelju tužna i usamljena ako te zadrži ovaj ples sa zmajem?“, pitala ga je. ,,Lusil.“ „Ona mala, kikotava? “ Neprestano je dobovao prstima po kolenu. „Kikotanje joj nije jedini kvalitet.“ „Neviđena si džukela, Romeo!“ Zabacio je glavu i nekoliko puta oštro zalajao. Uspeo je da je nasmeje. „Vodi računa da Doli ne sazna da zavijaš gde stignes“, napomenula je. Znala je - svi su znali - da čitave sezone tuca kuvaricu iz baze. „Znam kako se izlazi na kraj s njom.“ Još brže je dobovao prstima. „Obuzdaću ja nju.“ Bilo joj je jasno da mu nešto sreću kvari. Evo još jedne potvrde da nije pametno petljati se s kolegama i koleginicama.

Ponovo ga je ćušnula laktom. Nervozni prsti su je brinuli. „ Je li s tobom sve u redu, bitango jedna?“ Nakratko je osmotrio bledoplavim očima. Kolena su mu igrala pod nervoznim prstima. „Nema problema. Sve će biti kako treba, kao što je uvek i bilo.“ Stisnula ga je za ruku da bi mu pomogla da se smiri. „Usredsredi se na posao, Džime.“ „Eno ga, odmah ispod nas. Gledaj kako vitla repom“, rekao je. „Neće biti tako drčan kad ga Zuliji opkole. Ugasićemo ga. Sutra uveče ću se maziti s Lusil. “ Ne bih se kladila, pomislila je Rouana. Koliko je mogla da vidi iz vazduha, ubijanje ove ognjene beštije potrajaće najmanje dva tegobna, znojava dana. I to ako sve bude išlo kako treba. Posegla je za šlemom i klimnula osmatraču. „Spremi se. Budi hladan i pribran, džiberu.“ „Hladan sam kao led.“ Kartaroš - dobio je taj nadimak zato što nigde nije išao bez špila karata - vrludao je između deset padobranaca i opreme ka zadnjem delu aviona. Prikačio se uprtačem za konopac za skakanje. Rouana je prigrlila rezervni padobran, baš kad im je Kartaroš poručio da ih provere. Žilavi veteran je naglim pokretom ruke otvorio vrata. Zapahnuo ih je vetar pun dima i oštrog mirisa goriva. Kad je posegnuo za prvim svežnjem traka, Rouana je namestila šlem preko kratke, plave kose. Vezala ga je i namestila masku za lice. Gledala je kako duge trake igraju šareni ples na dimom pomućenom nebu. Uvijale su se u vazdušnim strujama. Spiralno su ponirale ka jugozapadu. Okretale su se, dizale i poskakivale dok nisu stigle do drveća. Kartaroš je povikao u mikrofon: ,,Desno!“ Pilot je okrenuo avion.

Poleteo je i drugi svežanj traka. Vrtele su se kao dečje igračke. Uplitale su se i razdvajale pre no što su završile na krošnjama drveća i na doskočištu. „Vetar duva preko potoka, ka drveću i preko doskočišta“, rekla je Džimu. Osmatrač i pilot dogovarali su poslednja prilagođavanja. Treći svežanj traka poleteo je vazdušnim strujama. „Baš šiba!“ ,,Vidim!“ Džim je prešao nadlanicom preko usta i navukao šlem i masku. „Podigni ga na hiljadu“, povikao je Kartaroš. Skočiće s te visine. Rouana je zauzela položaj kao prvi skakač, u prvoj turi. „Oko stotinak metara zanošenja“, povikala je Džimu. Ponovilaje ono što je Kartaroš rekao pilotu. „Ali baš grize. Pazi da te ne ponese vetar.“ „Zaboravljaš da mi ovo nije prva zabava. “ Videla je da se ceri iza rešetkaste maske. Bio je to samouveren, čak bodar smešak. Brinuo ju je jedva primetan sev u njegovim očima. Htela je da nastavi, kad je Kartaroš povikao sa svog mesta s desne strane vrata: ,,Da li ste spremni?“ ,,Jesmo“, odgovorila mu je. „Priveži se.“ Postupila je po naređenju. „Priđi vratima!“ Sela je i izbacila noge u vazdušne struje koje je slao avionski propeler. Nagnula se unazad. Vatra je pulsirala u crvenim i zlatnim nijansama ispod nje. Nije bilo ničeg izuzev tog trenutka, ničeg izuzev vetra, vatre i navale uzbuđenja i straha, koji bi se uvek javili u poslednji čas. ,,Da li si videla trake?“ ,,Jesam.“

,,Da li vidiš doskočište?“ Klimnula je. Zamislila je kako sledi šarene trake do cilja. Kartaroš joj je ponovio ono što je rekla Džimu, gotovo istim rečima. Ponovo je klimnula, očiju uprtih ka horizontu. Smirila je dah. Zamišljala je kako leti, pada i brodi nebesima u pravcu doskočišta. Prošla je kroz četvorostruku proceduru provere dok je avion obilazio krug. Kartaroš je uvukao glavu u vazduhoplov. „Spremi se.“ Smiri se, spremi se, čula je očev glas. Uhvatila se za vrata i duboko udahnula. Kad je osmatrač lupnuo po ramenu, stropoštala se u nebo. Ništa nije moglo da se meri s tim trenutkom ludila, bacanja u prazninu. Brojala je u sebi automatski, kao da diše. Okrenula se ka zadimljenom nebu da bi osmotrila avion. Videla je kako Džim skače za njom. Ponovo se okrenula. Borila se s vetrom koji je vukao za noge. Kupola se uz trzaj otvorila. Pogledom je potražila Džima. Laknulo joj je kad je videla kako se kupola njegovog padobrana širi po praznom nebu. Stiskala je konopce za upravljanje u džepu jezive tišine, sve dalje od urlika avionskih motora iznad glasne vatre. Vetar se uporno trudio da je odvuče na sever. Ona je jednako uporno nastojala da ostane na isplaniranom kursu. Posmatrala je tlo dok se borila s oštrim vetrom, koji je zatezao viseće konopce ispod kupole kao da hoće da je okrene. Turbulencija je zahvatila trake i snažno je šamarala usred jare koja se dizala sa usijanog tla. Ako vetar odnese pobedu, promašiće doskočište i uleteti u opasne guste krošnje. Ako je ponese ka zapadu, završiće u plamenu. Snažno je potezala konopce za upravljanje. Okrenula se na vreme da vidi kako vetar zahvata i vrti Džima. „Vuci udesno! Vuci udesno!“ Na njen užas, vukao je ulevo.

„Vuci udesno, proklet bio!“ Pokušavala je da se okrene u njegovom pravcu. Više nije osećala zadovoljstvo zbog gotovo savršenog spuštanja. Ono je ustuknulo pred čistim užasom. Džim je bespomoćno leteo ka zapadu. Doskočila je na ciljanu čistinu. Zakotrljala se po tlu. Ustala je i otkačila padobran. Čula ga je kad se uspravila sred plamteće stihije. Čula je stravični krik svog partnera. Vrisak ju je pratio i kad se naglo uspravila u postelji. Odjekivao joj je u glavi, dok je drhtala u tami. Prestani, prestani, prestani! - naredila je sebi. Zarila je glavu među podignuta kolena i ostala tako dok nije povratila dah. Nema svrhe, pomislila je. Zalud ponovno proživljava taj užas, pretresa najsitnije detalje i sve slojeve tragedije. Vreme je da prestane da se pita da li je mogla da postupi drugačije. Pitala se zašto je nije sledio do ciljnog mesta. Zašto je potegao pogrešan konopac. Zato što je, dođavola, potegao pogrešan konopac. Odleteo je pravo na visoko drveće, zahvaćeno smrtonosnim plamenom. Odonda je prošlo mnogo meseci. Imala je čitavu zimu da izađe na kraj sa strašnom uspomenom. Mislila je da joj je to pošlo za rukom. Povratak u bazu je nesumnjivo oživeo sećanje na stravičan događaj. Prešla je rukama preko lica i kose, koju je pre neki dan vidno skratila. Sezona požara samo što nije počela. Vežbe će početi za nekoliko časova. Vapila je za snom, za još jednim satom okrepljujućeg sna pre ustajanja i pet kilometara trčanja. Bila je prokleto dobar spavač. Mogla je da zaspi bilo gde i bilo kad. Dremuckala je u sigurnoj zoni usred požara ili u avionu. Naučila je da jede i spava, kad god joj se ukaže prilika. Kad je ponovo zatvorila oči, našla se u avionu, zagledana u Džimov osmeh.

Ustala je iz postelje, da bi se otresla neugodne uspomene. Istuširaće se, progutati dobru dozu kofeina i kalorija pre no što se zagreje za trening. Kolege skakači nisu mogle da se načude što ne pije kafu, izuzev ako nema izbora. Tada ju je pila hladnu i slatku. Obukla se i uzela kokakolu i čokoladicu. Izašla je pod još crno nebo, na svež prolećni vazduh zapadne Montane. Zvezde su treperile na beskrajnim nebesima, kao plamen sveća na povetarcu. Uronila je u tamu i tišinu. Nalazila je izvesnu utehu u njima. Baza će se za jedan sat probuditi. Testosteron će ispuniti atmosferu. Osećala se prijatnije u muškom društvu. Volela je da razgovara i da provodi vreme s njima. Nije joj smetalo što je u manjini. Najviše je cenila svoj mir. Trenuci samoće su u sezoni bili veoma retki i dragoceni. Bili su najbolja stvar posle dobrog spavanja pre dana ispunjenog pritiskom i stresom. Mogla je da kaže sebi da se ne brine zbog trčanja, da se podseti da je zimus dovoljno vežbala i da je u dobroj formi, ali sve to ne bi imalo nikakvog značaja. Svašta je moglo da se desi. Uganuti članak, gubitak pažnje, pogrešna procena, grč koji parališe ili manjak sreće. Drugima se to stalno događalo. Ponekad bi se izvukli, a ponekad ne. Negativni stav joj neće pomoći. Navalila je na čokoladicu. Unosila je kofein u sebe i gledala prve nagoveštaje zore na iskrzanim, snegom pokrivenim planinskim vrhovima. Nekoliko minuta kasnije ušla je u gimnastičku salu. Samoći je došao kraj. „Hej, Trigeru.“ Klimnula je čoveku koji je radio trbušnjake na prostirci. „Šta si čuo?“ „Znam da smo svi sto posto blesavi. Šta ja, dođavola, ovde radim, Ro? Nabio sam jebene četrdeset tri godine u dupe.“ Odvila je prostirku i počela sa zagrevanjem. „Kad ne bih bio lud i kad ne bih bio ovde, imao bih jebene četrdeset tri godine na nekom drugom mestu.“

Triger Galč je sa svoja dva metra visine zamalo prelazio visinsku normu. Imao je vitko, žilavo telo i zapadnoteksaski naglasak. Obožavao je kaubojske čizme. Dahtao je, izvodeći seriju brzih, ritmičkih trbušnjaka. „Mogao bih da ležim na plaži na Vaikikiju.“ „Mogao bi i da prodaješ nekretnine u Amarilu.“ „Mogao bih.“ Obrisao je lice i podigao prst. „Ali posle petnaest godina rmbanja od devet do pet povukao bih se na jebenu plažu na Vaikikiju.“ „Čula sam da na Vaikikiju ima naroda ko pleve.“ „I ja sam. To mi se nimalo ne dopada.“ Seo je. Bio je zgodan. Imao je smeđu kosu prošaranu sedim i ožiljak od operacije meniskusa na levom kolenu. Nasmejao se kad je legla poleđuške. Podigla je desnu nogu ka nosu. „Dobro izgledaš, Ro. Kako si uspela da se ne ugojiš u godišnjem dobu za tovljenje?“ „Bila sam veoma zauzeta.“ Istegla je levu nogu. „Jedva sam čekala da se vratim na posao i odmorim dušu.“ Nasmejao se. „Kako ti je ćale?“ „Zdrav ko dren.“ Sela je i savila u struku vretenasto telo puno zavodljivih oblina. „Malo mu je teško u ovo doba godine.“ Sklopila je ledenoplave oči i povukla gipka stopala ka temenu. „Nedostaje mu početak sezone i okupljanje posle zimske pauze. Posao mu, na svu sreću, ne dozvoljava da tuguje.“ ,,Ne volimo samo mi da đipamo iz aviona.“ „Ljudi daju dobre pare za to. Prošle nedelje mi se posrećilo.“ Raširila je noge u široko slovo V. Uhvatila se za nožne prste pre no što se nagnula napred. „Jedan par je skokom proslavio petnaestogodišnjicu braka. Dobila sam i bocu francuskog šampanjca kao napojnicu.“ Triger je sedeo na svom mestu. Gledao je kako ustaje, da izvede prvi pozdrav suncu. ,,Da li još držiš te hipi časove?“ Kliznula je iz pozicije gornjeg psa u položaj donjeg. Okrenula se i sažaljivo odmerila kolegu. ,,To je joga, starkeljo. I da, još radim kao

trener. Taj posao mi delotvorno skida salo s guzice. Kako stoje stvari s tobom?“ ,,Ja sam ga vredno nagomilavao da bih imao šta da sagorevam kad počne pravi posao.“ „Usedećemo se na guzicama ako ova sezona bude loša kao prošla. Da li si video Kartaroša? Izgleda da zimus nije gledao koliko jede.“ „Ima novu žensku.“ „Nemoj da sereš.“ Opustila se, uhvatila ritam i snažnije uključila pluća. „Sreo je u oktobru na odeljenju smrznutih proizvoda u samoposluzi. Za Novu godinu se već uselio kod nje. Učiteljica. Ima i dvoje dece.“ „Učiteljica s decom? U vezi s Kartarošem?“ Odmahnula je glavom. „Mora da se zaljubio.“ „Nešto mu se desilo. Svima priča kako krajem jula dolazi ovamo s decom. Verovatno da tu provede ostatak leta.“ ,,To zaista zvuči ožbiljno.“ Promenila je položaj. Nije ispuštala Trigera iz vida. „Mora da je nešto naročito. Dobro je što će imati priliku da vidi kako će podneti sezonu. Jedno je biti partnerka skakača u vatru zimi, a nešto sasvim drugo biti s njim leti. Porodice se lome kao ljuske od jajeta“, dodala je. Smesta se pokajala kad je Met Brejner ušao u gimnastičku salu. Nije ga videla od Džimove sahrane. Nije znala da li će se vratiti, iako je nekoliko puta razgovarala s njegovom majkom. Izgleda starije i istrošenije oko očiju i ustiju, pomislila je. Strašno je podsećao na pokojnog brata, s gustom, ispranoplavom kosom i bledoplavim očima. Pogledom je prešao preko Trigera i stigao do nje. Pitala se koliko ga je osmeh koštao. „Kako ide?“ „Prilično dobro.“ Uspravila se i obrisala dlanove o šorts. „Zagrevam se pre testa fizičke spremnosti.“ „Mislim da ću krenuti tvojim stopama. A opet, možda je bolje da odem u grad i maznem dvostruku porciju palačinki. “

„Poješćemo ih posle trčanja.“ Triger mu je prišao i pružio ruku. „Lepo je videti te, nadničaru.“ ,,I meni je drago što te vidim.“ „Idem po kafu. Uskoro će nas uzjahati.“ Kad je Triger izašao, Met joj je prišao. Podigao je i spustio teg od deset kilograma. „Znam da će biti neobično, bar izvesno vreme. Ko god da me vidi pomisli na...“ „Niko neće zaboraviti ono što mu se desilo. Drago mi je što si se vratio. “ ,,Ne znam da li sam se vratio, ali nisam mogao da započnem neki drugi posao. Bilo kako bilo, hteo sam da ti se zahvalim što si zvala mamu kad joj je to bilo najneophodnije. Razgovori s tobom su joj mnogo značili.“ „Želela bih... Pa, kad bi želje bile konji, mogla bih da organizujem rodeo. Drago mi je da si se vratio. Videćemo se kod kombija. “Razumela je Metovo raspoloženje. Ništa drugo nije mogla da učini za njega. Svi muškarci i četiri žene u jedinici osećali su isto što i ona. Nagurali su se u kombije koji će ih odvesti do starta trke za njima tako draga radna mesta. Zavalila se u sedištu kako bi se rešila napetosti. Pale su brojne uvrede na račun zimskih kilograma i masnih guzica. Sklopila je oči. Pokušala je da otupi oštricu nervoze koja se krila iza dobronamernog peckanja koje su skakači razmenjivali, pozdravljajući se posle zimske pauze. Dženis Petri, jedna od četiri žene u jedinici, sela je kraj nje. Dobila je nadimak Vila, zahvaljujući vitkom, žilavom telu. Izgledala je kao energična predvodnica navijačica prćasta nosa. Namazala je nokte svetloružičastim lakom i svezala sjajnu smeđu kosu u rep trakom s leptirima. Bila je slatka kao med. Često se kikotala. Mogla je da klopara četrnaest sati bez odmora. ,,Da li si spremna za zabavu?“

,,Ko zapeta puška. Zašto si se našminkala pre probe fizičke spremnosti?" Zatreptala je dugim trepavicama. ,,Da bi ovi sirotani imali na čemu da pare oči kad se zateturaju preko ciljne linije. Sigurna sam da ću stići pre svih.“ „Prokleto si brza!“ „Sitna sam, ali sam gadna. Da li si pogledala novajlije?“ ,,Nisam.“ „Ima šest kandidatkinja. Možda ćemo skupiti dovoljno žena za književni klub.“ Nasmejala se. „Posle kog ćemo prodavati peciva.“ „Prodavaćemo kolače. Kolači su mi slabost. Ova zemlja je tako lepa.“ Dženis se blago nagnula da bi razgledala okolinu. „Uvek mi nedostaje kad odem. Zašto li živim u gradu i vidam bogatunima teniske laktove?“ Muklo je uzdahnula. ,,U julu se pitam kog đavola radim ovde, izmoždena, neispavana, izgrebana i izubijana, kad mogu da pauzu za ručak provedem u bazenu. “ „Dug je put od Mizule do San Dijega.“ „Jebeno si u pravu. Živiš ovde pa ne zaboravljaš na privlačnu moć ovog mesta. Za većinu je početak sezone povratak svom domu. Tako se osećaju do kraja sezone, kad se vrate kući, gde se osećaju kao kod kuće. Takvi paradoksi nagrizaju um.“ Zakolutala je očima kad se kombi zaustavio. „A sad sve iz početka.“ Rouana je izašla iz kombija i duboko udahnula. Vazduh je mirisao lepo, sveže i novo. Poručivao je da prolećna trava, divlje cveće i mirisni povetarci nisu daleko. Posmatrala je zastavice kraj staze dok je Majkl Mali Medved, zapovednik baze, recitovao tražene rezultate. Duga crna kika spuštala mu se niz jarkocrvenu jaknu. Rouana je znala da u džepu drži kutijicu ljutih bombonica, zamenu za cigare koje je zimus ostavio.

Mali Medved i njegova porodica živeli su nadomak baze. Njegova žena radila je u kompaniji svog oca. Svi su znali šta se od njih traži. Morali su da pretrče stazu za 22 minuta i 30 sekundi ili da se vrate kući. Ko ne uspe danas, može da pokuša za nedelju dana. Ako opet omane? Može da traži novi letnji posao. Zagrevala se. Protezala je tetive, kvadricepse, listove. „Mrzim ovo sranje!“ ,,Izguraćeš.“ Ćušnula ga je laktom u trbuh. „Misli na masnu picu koja te čeka na cilju.“ „Poljubiš me u dupe!“ „Zar ne vidiš koliko je? Dugo ću ga ljubiti.“ Prikrivao je smeh dok su se postrojavali. Pokušala je da se smiri. Mir je prožimao njen um i telo dok se Mali Medved vraćao ka kombiju. Kad je vozilo krenulo, krenuo je i stroj. Uključila je štopericu na satu. Poznavala je sve trkače. Radila je, znojila se i rizikovala život s njima. Svima je, bez izuzetka, želela srećnu i uspešnu trku. U sledeća dvadeset dva i po minuta svako će se boriti i oslanjati samo na sebe. Sagnula je glavu i potrčala. Bila je svesna da trči da bi se izborila za pravo da radi posao koji je u najvećoj meri ispunjavao njen život. Probijala se kroz gužvu. Glasno je hrabrila ili ružila kolege, da bi im pomogla da savladaju ovo iskušenje. Znala je da će noge boleti, pluća goreti, a stomaci negodovati. Nekima će prolećna obuka pomoći, dok će drugima samo zagorčati život. Sad neće misliti o tome. Usredsredila se na oznake na stazi. Pogledala je u štopericu na kilometar i po od starta. Prošlo je četiri minuta i dvanaest sekundi. Kilometar po kilometar, govorila je sebi i održavala najpogodniju brzinu. Nije reagovala ni kad je Dženis obišla u žustrom ritmu. Bol se

zametao u prstima. Penjao se od njih do članaka. Puzao je uz listove. Topli znoj joj se slivao niz leđa i grudi, preko galopirajućeg srca. Mogla je da uspori. Imala je dobro prolazno vreme, ali ju je strah od mogućih posrnuća, uganuća i udara groma gonio napred. Ne popuštaj. Kad je prešla treći kilometar, zaboravila je na znoj i bol. Neprijatni signali su otupeli. Pretrčala je još jedan kilometar. Obilazila je neke skakače. Drugi su nju obilazili dok joj je puls tutnjao u ušima. Usmerila je pogled ka horizontu, kao pre skoka. Poslednji kilometar pretrčala je na krilima ljubavi prema zemlji i nebu. Protrčala je pored poslednje oznake. Čula je kako Mali Medved izvikuje njeno ime i vreme: Trip: 15.20! Pretrčala je još dvadesetak metara pre no što je ubedila noge da mogu da se zaustave. Presamitila se u struku pokušavajuči da povrati dah. Došlo joj je da zaplače, kao i uvek posle testa fizičke spremnosti. Ne od napora. Na ovom poslu se, kao i svi ostali, suočavala sa mnogo težim i gorim probama. Stres koji je uporno sezao za njenim umom konačno se povukao. I dalje će raditi ono što voli. Sišla je sa staze. Slušala je kako zapovednik baze izgovara druga imena i vremena. Dala je petaka Trigeru kad je pretrčao peti kilometar. Svi su posle trke stajali pored cilja. Jedinica se nanovo obrazovala. Želeli su da svi uspeju, da svi stignu na vreme. Pogledala je na sat. Rok se primicao. Još četvoro skakača nije prešlo ciljnu liniju. Kartaroš, Met, Mlado Drvo, koji je pre mesec dana proslavio - bolje reći prežalio - pedeset četvrti rođendan, i Gibons, koji je zbog slabih kolena hramao do kraja trke. Zadihani Kartaroš prošao je kroz cilj tri sekunde pre isteka roka. Mlado Drvo je bio na korak iza njega. Gibonsovo lice bilo je znojem oblivena studija bola i odlučnosti. Ali Met? Rouani se činilo da se jedva kreće. Susreli su im se pogledi. Ona je stisla šake u pesnice. Zamišljala je kako njega i Gibonsa vuče poslednjih nekoliko metara dok su sekunde

neumitno isticale. Mogla se zakleti da je videla kako se svetlost pojavljuje i kako Met poseže za njom. Prešao je ciljnu liniju posle 22 minuta i 28 sekundi. Gibons se zateturao preko nje, pola sekunde posle njega. Usklik se digao u nebesa iz svih grla. Skakači su slavili još jedan trijumfalni početak sezone. „Vas dvojica ste verovatno hteli da trku učinite uzbudljivijom“, prokomentarisao je Mali Medved i spustio beležnicu. „Dobro došli! Odmorite jedan minut pa idemo da se našljokamo.“ „Hej, Ro!“ Okrenula se ka Kartarošu, baš kad se sagnuo i spustio pantalone. ,,Uživaj!“ Nema šta, počelo je.

2 Guliver Kari ispuzao je iz vreće za spavanje. Sakupljao je i obrađivao signale iz različitih delova tela. Sve ga je bolelo, što je značilo da je sve u redu, Namirisao je sneg. Bacio je pogled napolje iz šatora i video da je preko noći napadalo nekoliko centimetara. Dahom je pravio oblačiće dok je navlačio pantalone. Zbog brojnih višeslojnih žuljeva, oblačenje je bilo... zanimljivo iskustvo. Umeo je da ceni i takvo iskustvo. Juče je, s još dvadeset pet regruta, četrnaest sati kopao protivpožarnu liniju. Posle tog sitnog poduhvata, marširao je pet kilometara s četrdeset kilograma teškim rancem na leđima. Obarali su drveće ručnim testerama. Marširali su, kopali, oštrili alatke, kopali, marširali, peli se na orijaške borove i opet kopali. Ovo je letnji kamp za mazohiste. Zvanićno ime ovog jedinstvenog iskustva bilo je Osnovna obuka za skakače u vatru. Četvorica regruta su brzo otpala. Dvojica nisu položila početni test fizičke spremnosti. Imao je izvesnu prednost zbog sedmogodišnjeg službovanja u protivpožarnoj brigadi. Četiri poslednje godine bio je u elitnom odredu. To ne znači da se osećao sveže kao pupoljak. Protrljao je lice. Nedelju dana stara brada grebala mu je dlan. Bože, koliko je čeznuo za vreiim tušem, brijanjem i ledenim pivom. Večeras će se, nakon smucanja po Biterrutu, s rancem od pedeset pet kilograma na leđima, počastiti svim tim blagodetima. Sutra počinje nova faza obuke. Sutra počinje da uči letenje. Pripadnici elitnog vatrogasnog odreda vežbali su kao manijaci i radili kao robovi, uglavnom na najvećim šumskim požarima. Ali nisu skakali iz aviona. To će biti sasvim novo iskustvo. Prošao je rukom kroz gustu tamnu kosu. Iskrao se iz šatora u kristalno čisto snežno praskozorje. Pretražio je nebo mačje-zelenim očima. Stajao je mirno, visok i snažan u grubim smeđim pantalonama i drečavoj žutoj košulju. Imao je

ono što mu je ovde trebalo, ili bar osnovne stvari. Najvažnije je bilo saznanje da može da uradi ono zbog čega je ovamo došao. Procenio je visinu bora na oko trideset metara s leve strane. Juče se peo uz to kopile. Zabijao je oštre klinove za penjanje u grubu koru. S te visine je osmatrao šumu, oslonjen o klinove i pojas za penjanje. Još jedno iskustvo. Krenuo je ka kuhinjskom šatoru kroz miris snega i borova. Logor se polako budio. Uprkos bolovima i žuljevima - ili možda upravo zbog njih - jedva je čekao da vidi šta će mu ovaj dan doneti. Nedugo posle podneva, pratio je pogledom pad golemog bora. Zabacio je šlem da bi obrisao znoj s čela i klimnuo kolegi s ručnom testerom. ,Još jedan je pao za slobodu.“ Dobi Karsten je sa sto šezdeset šest centimetara jedva prelazio donju visinsku granicu. S bradom i gustom smeđom kosom izgledao je kao minijaturni gorštak. Zaštitne naočari naglašavale su njegove divlje, krupne oči. Dobi je potegao tešku testeru. „Hajde da ga iseckamo na čačkalice.“ Radili su u dobro usklađenom ritmu. Gal je mislio da je Dobi iscrpljen, ali je čovek iz Kentakija bio snažniji i žilaviji no što je izgledao. Dopadao mu se, uprkos izvesnoj sirovosti. Polako su gradili uzajamno poverenje. Ako Dobi izdrži obuku do kraja, velike su šanse da će zajedno seći i kopati. A to neće činiti u vedro, prozračno i sveže prolećno popodne, već u središtu požara u kom su poverenje i timski rad važni koliko i oštri pulaski, alatka s dvostrukim vrhom, sekirom i motičicom. „Voleo bih da se malo poigram s njom pre no što odustane.“ Gal je bacio pogled na jednu od regrutkinja. „Zašto misliš da će odustati? “ „Zato što žene nisu stvorene za ovaj posao, sinko.“

Gal je snažno povukao testeru. „Misliš da postoje samo da bi rađale decu, zar ne?“ Dobi ga je počastio bradatim osmehom. „Nisam napravio taj model, ali volim da ga vozim.“ ,,Ti si propalica, Dobi.“ „Neki tako misle“, složio se Dobi istim dobrodušnim tonom. Gal je ponovo pogledao vižljastu pLavušu, nešto nižu od Dobija. Nije nimalo zaostajala za ostalima. Čuo je da radi kao instruktorka skijanja u Koloradu. Zove se Libi. Jutros je previjala žuljeve. „Ulažem dvadeset zelembaća da će izdržati do kraja.“ Dobi se zacerekao kad su posekli još jedno drvo. „Prihvatam opkladu, sinko. “ Gal je previo svoje žuljeve kad su obarili zadatak. Instruktori su bili zauzeti, što mu je dalo vremena da previje i Dobijeve. Prošli su kroz logor do ranaca. Još pet kilometara pa će se ovaj divni dan okončati. Konačno će se obrijati, istuširati i popiti hladno pivo. Seo je, nabacio ranac na leđa i izvukao žvakaću gumu. Ponudio je i Dobija. „Što da ne.“ Zajedno su se prevrnuli na šake i koiena. Zatim su ustali. „Najbolje je da zamisliš da nosiš neku lepoticu“, posavetovao ga je Dobi. Namignuo je ka Libi. „Slatkica je malo mršava za moj ukus.“ „Biće još mršavija kad završimo.“ To je dobra procena, pomislio je Gal. Instruktor je, nimalo naivnim tempom, grabio po zavojitim i kamenitini planinskim stazama. Mišići u butinama goreli su od napora. Gurali su jedni druge da bi lakše savladali ovo iskušenje. Razmenjivali su uvrede i ohrabrenja da bi grupa načinila još jedan korak, savladala još jedan metar. Progonilo ih je saznanje da će se za nekoliko

nedelja u stvarnosti suočiti s ovakvim izazovima. Na liniji borbe protiv vatre životi će im zavisiti od kvalitetne saradnje. „Šta si radio u Kentakiju?“ pitao je Gal Dobija dok se zadah znoja nadmetao s mirisom borova i soko pištao u visinama. „Sve i svašta. Poslednje tri godine gasio sam požare u državnoj šumi. Jedne noći, nakon što smo utukli jednu neman, malo sam se napio. Onako pijan, kladio sam se da ću postati skakač u vatru. Popunio sam prijavu i sad bazam ovim stazama.“ „Ovde si zbog opklade?“ Zamalo se nasmejao. „Opkladio sam se u stotinu zelembaća, sinko, iako moj ponos vredi znatno više. Da li si nekad skakao iz aviona?“ ,,Jesam.“ ,,Za tako nešto moraš da budeš lud. “ „Neki tako misle.“ Gal mu je odgovorio na njegov način. „Kakav je osećaj dok padaš? „Padobranstvo ti je kao bučni vreli seks s divnom ženom.“ „Nadam se da je tako.“ Dobi je s bolnom grimasom premestio teret na leđima. „Trebalo bi da bude, da bi opravdalo ovoliko maltretiranje.“ „Libi se dobro drži.“ „Ko?“ Gal je podigao bradu. „Tvoja najnovija opklada.“ Dobi je stisnuo zube kad su krenuli uz novi uspon. „Dan još nije gotov.“ Gal se do kraja dana istuširao, obrijao i popio pivo, a onda se potrbuške prostro po postelji. Majkl Mali Medved je nadomak gimnastičke sale odvojio Rouanu u stranu. „Zamolio bih te da ovog jutra preuzmeš obuku novajlija. To je bio Kartarošev zadatak, ali on upravo baca peglu u klonji.“ ,,Mamurluk?“ „Nije. Spopao ga je stomačni grip ili nešto slično. Rastrči ih po vežbalištu. Važi?“

„Naravno. Trenutno sam s Mladim Drvetom na simulatoru skoka. Odvojiću jedan dan za maltretiranje novajlija. Koliko ih ima?“ „Ostalo ih je dvadeset pet. Izgledaju vraški dobro. Jedan je istrčao rekord baze na dva i po kilometara. Istrčao je 6.39.“ „Brzonog je, nema zbora. Videćemo kako će se danas pokazati.“ Za trideset minuta je skratila planiranih sat i po boravka u gimnastičkoj sali, Nadoknadiće to dok bude vodila novajlije na poligonu s preprekama. Nova dužnost joj je omogućila da izbegne šivenje opreme u radionici. Super, pomislila je kad je navukla čizme. Zgrabila je papire i bocu s vodom. Izašla je napolje, nameštajući plavu bejzbol kapu. Oblaci su se skupili preko noći. U bazi je bilo veoma živo. Trkači su trupkali po stazi i po drumu. Kamioni su dostavljali zalihe. Ljudi su jurili između zgrada. Avion je uzleteo. Nosio je grupu za predsezonski skok. Mnogo posla mora biti obavljeno pre no što se oglasi prva sirena za uzbunu. Šilo se, punilo, pakovalo, vežbalo i raspoređivalo. Zaputila se ka vežbalištu. Zastala je kad je naišla na Meta. „Šta radiš?“, pitao je. „Zadužena sam za novajlije. Kartaros je van stroja zbog stomačnih tegoba. A ti?“ „Polećem danas po podne.“ Bacio je pogled u nebo, na avion koji je nosio skakače. „Ujutru ću raditi u sobi za utovar.“ Osmehnuo se. „Hoćeš da se menjamo?“ „Hmm, sedenje u magacinu ili boravak na otvorenom s maltretiranjem novajlija kao bonusom? Žao mi je, nema pogodbe.“ „Tako sam i mislio.“ Pružila je korak ka novajlijama koji su se sakupljali na vežbalištu. Vratili su se posle nedelju dana boravka na terenu, gde su marljivo radili i spavali po šatorima. Ako su bili imalo pametni, noćas su se dobro odmorili.

Dobro su se osećali ako su to učinili. Uskoro će ih naterati da zaborave taj osećaj. Nekoliko ih je obilazilo prepreke. Pokušavali su da ocene težinu predstojećeg iskušenja. Pravilno razmišljaju, zaključila je. Rukovode se maksimom: upoznaj svog neprijatelja. Glasovi i smeh ispunili su vazduh. Bodre se - i to je pametno. Na početku napornog, bespoštednog dana čekao ih je poligon s preprekama. Pogledala je na sat dok je prolazila između drvenih prepreka. Potegla je gutljaj vode iz boce. Potom ju je odložila u stranu i ispustila dugi, prodorni zvižduk. „Postrojte se!“, viknula je. ,,Ja sam Rouana Trip, instruktor na jutarnjoj šetnji modnom pistom. Moraćete da savladate ovaj poligon pre no što nastavite s vežbanjem. Gotovo je s prošlonedeljnim pevanjem oko logorske vatre i pečenjem kolača. Od danas počinjete s ozbiljnim pripremama.“ Izmamila je nekoliko prigušenih jauka, nešto cerekanja i uznemirenih pogleda iz publike. Premeravala je grupu. Dvadeset i jedan muškarac, četiri žene, različite veličine, oblika, boje i živctnog doba. Njen zadatak je da ih usmeri ka zajedničkom cilju. Moraće da se naviknu na težak rad i potiskivanje bola. Pročitala je imena sa spiska da bi se upoznala s kandidatima. „Čula sam da je jedan od vas postavio novi rekord baze na dva i po kilometara. Ko je to?“ „Ajde, Gale!“, neko je povikao. Gledala je kako oniži novajlija muva laktom tipa do sebe. Momak ima gotovo dva metra, procenila je, gustu i uredno podšišanu tamnu kosu, vragolast osmeh i opušteno držanje. „Gal Kari“, predstavio se. „Volim da trčim.“ „Svaka ti čast, ali znaj da te brzina neće provesti preko ovog poligona. Zagrejte se. Neću da mi neko zakuka zbog istegnutog mišića.“ Već su obrazovali jedinicu i manje skupine u njoj. Znala je koliko prijateljstva i rivalstva mogu biti korisni.

„Pedeset sklekova svi!“, naredila je. Gledala je šta rade. „Poćećete odavde.“ Pokazala je na nisku platformu, strme čelične zidove za preskakanje, konopce za penjanje, trambuline i rampe. „Svaka od ovih prepreka predstavlja nešto s čim ćete se suočiti kad bukne požar. Savladajte jednu i napadajte drugu. Ako omanete, Gotovi ste. Ako ih savladate, možda ćete se pokazati dovoljno dobrim da skočite u vatru.“ „Nije baš Dan Svetog Krispina.“1 „Koji dan?“, pitao je zbunjeni Dobi Gala. On je samo slegnuo ramenima. Ako je suditi po pogledu zgodne plavuše, čula je njegov prigovor. ,,Ti ćeš, brzonogi, povesti kolo. Ostali će krenuti za tobom. Ići ćete u koloni po jedan. Ako neko padne, neka odvuče guzicu na kraj reda i krene iz početka.“ Izvadila je štopericu. ,,Da li ste spremni?“ Grupa je uzvratila složnim uzvikom. Uključila je štopericu. ,,Idemo!“ Dobro, pomislila je, videćemo koliko su brze noge okretne. „Diži ta kolena!“, povikala je. „Hoću da zapnete iz petnih žila. Za boga miloga, izgledate kao devojčice u parku.“ ,,Ja jesam devojčica!“, povikala je plavuša čeličnih očiju. Izmamila je Rouanin osmeh. ,,U tom slučaju, diži ta kolena. Zamisli da šutiraš neku od ovih vucibatina u jaja.“ Držala je korak s Galom. Potrčala je unazad kad se zatrčao i preskočio prvu rampu. Iznenadio ju je omaleni bradati novajlija kad se bacio na prepreku. Preleteo ju je kao đule. 1 Praznuje se 25. oktobra. Čuven je po velikim bitkama. (Prim. prev.)

Penjali su se, skakali, puzali, penjali. Mali Medved je imao pravo. Bili su vraški dobra grupa. Gledala je kako Gal izvodi okrete i salta, obavezni program na trambulini. Čula je kako omaleni tip - moraće da pogleda kako se zove - klikće od sreće na istoj prepreci. Brzonogi je još u vođstvu, pomislila je. Glavu dajem da će uspeti da se popne uz konopac kao majmun uz lijanu. „Nemoj da se klizaš!“, povikala je svom snagom. „Nemoj da se klizaš, Barbi, dođavola! Nemoj da se brukaš. Hoćeš li da kreneš iz početka?“ ,,Ne, bože, neću.“ „Hoćeš da skačeš u vatru ili ćeš se vratitikući i pazariti cipelice po tržnim centrima?“ „Hoću i jedno i drugo!" „Penji se!“ Rouana je videla krv na kopcu. Klizanje niz uže cepa kožu s dlanova. To đavolski boli. „Penji se!“ Popela se, trinaest mučnih metara. „Silazi! Požuri! Ajde! Ajde!“ Spustila se i ostavila krvavi trag na sledećoj prepreci. Savladala je poligon. Svi su ga savladali. Dala im je malo vremena da se izduvaju, izjadaju i istrljaju bolne mišiće. „Nije loše. Kad se sledeći put budete peli uz konopac ili merdevine, to ćete možda činiti zato što je vetar promenuo pravac i vatra ugrozila dotad sigurnu zonu. U toj situaciji prosečno obavljen posao neće biti zadovoljavajući. Kako se zoveš - Barbi?“ ,,Libi.“ Plavuša je položila krvave ruke na kolena, oslonivši ih na nadlanice. „Libi Rajdor.“ ,,Ko god da se popeo uz konopac okrvavljenih dlanova obavio je zadatak i više nego prosečno.“ Rouana je otvorila komplet za prvu pomoć. „Hajde da ih zbrinemo. Ako neko ima neki problemčić, neka se

sad pobrine za njega. Idemo dalje! Pokupite opremu! Svu opremu“, dodala je, ,,za vežbe doskoka! Imate trideset minuta!“ Gal je gledao kako maže Libine dlanove melemom i kako ih vešto previja. Rekla je nešto što je nasmejalo Libi. Provela je grupu preko poligona. Služila se precizno odmerenom mešavinom grubih uvreda i ohrabrenja. Pomogla je nekim novajlijama suočenim s ozbiljnijim nevoljama. Rekla im je prave stvari u pravo vreme. Divio se veštini s kojom je sve to izvodila. Na njoj je bilo mnogo toga vrednog divljenja. Sto sedamdeset centimetara visoka plavuša bila je prekrasno građena. Njegov ujak bi rado izvajao njenu statuu, razmišljao je Gal. Šta bi on mogao da uradi? Ništa, izuzev da joj kaže da ima ubitačno telo. Imala je i krupne, plave oči i lice koje je nagonilo muškarce daje pogledaju još jednom. I treći put, ali malo duže. Sve u svemu, radilo se o retkoj lepotici. Instruktorka je bila lepotica s petljom. Sam bog zna da nije mogao da odoli ženama s petljom. Usporio je da bi je sačekao i uskladio korak s njenim. „Kako su Libine šake?“ „Ništa joj ne fali. Svi izgube malo kože na igralištu.“ ,,Da li si ti izgubila?“ „Kako će znati da su bili na poligonu ako ne puste nešto krvi?“ Nakrivila je glavu. Njene oči su ga nagonile na pomisao o divotnom arktičkom ledu. „Odakle si, Šekspire? Čitala sam Henrija V.“ „Uglavnom iz Montereja.“ „Čula sam da u Severnoj Kaliforniji imaju dobru jedinicu skakača.“ „Imaju je. Poznajem većinu. Pet godina sam radio u Redinškoj vatrogasnoj jedinici.“ ,,I provalila sam da si radio u elitnoj vatrogasnoj jedinici. Znači, krenuo si u Kaliforniju, ali preko Mizule?“

„Odbacujem sve optužbe“, rekao je. Izmamio joj je osmeh tim komentarom. ,,U Mizuli sam zahvaljujući Gvozdenom Tripu.“ Zastao je kad i ona. „Pretpostavljam da je on tvoj otac.“ „Imaš pravo. Poznaješ li ga?“ „Naravno, Lukas Gvozdeni Trip je legenda. Dve hiljadite godine borili ste se s pravom nemani.“ „Tako je.“ „Bio sam na koledžu. Na televiziji je bio izveštaj o požaru. Reporter je razgovarao s Gvozdenim. Izveštavao je odavde, iz baze, u koju se Trip vratio sa svojim ljudima posle četvorodnevnog vojevanja u srcu vatrene stihije.“ Nastojao je da se seti davnašnjeg intervjua. „Garež mu se nahvatala po licu. Imao je dosta pepela u kosi. Gledao je u kameru zakrvavljenim očima. Izgledao je kao povratnik s fronta, što je u priličnoj meri i bio. Novinar mu je postavljao uobičajena idiotska pitanja. ’Kako vam je bilo tamo? Da li ste se plašili?’ Gvozdeni mu je rekao: Momče, najlakše ćeš me razumeti ako ti kažem daje kopile pokušalo da nas proždere i da smo ga udesili za vrbicu. Zatim je okrenuo leđa kameri i otišao.“ Živo se sećala tog televizijskog priloga - i još mnogo čega. ,,I zato si došao u Mizulu, da bi skakao u vatru?“ „To je bila odskočna daska. Izložiću ti ostatak priče ako izađeš sa mnom na pivo.“ „Nećeš ti imati vremena za pijuckanje piva i pripovedanje životnih priča. Požuri i spremi opremu. Pred tobom je dug put.“ „Ponuda još stoji. Životna priča je poželjna, ali nije obavezna.“ Ponovo ga je odmerila, s puno šarma. Blago je nakrivila glavu i iskrivila usne u nepodnošljivo seksi osmejak. ,,Da ti nije ni na kraj pameti da mi se udvaraš, daso! Ne petljam se s gušterima i dvogocima a ni sa Pravim skakačima u vatru. Kad imam vremena i kad sam raspoložena za... zabavu, okrećem se civilima. Pronađem nekog s kim mogu da se igram u dugim zimskim mesecima. Zaboravim ga čim poćne sezona.“ Auh, zbilja je voleo cure s petljom. „Možda si spremna za promenu ritma?“

„Gubiš vreme, gušteru!“ Nacerio se kad je odšetala s papirima u rukama. On gospodari svojim vremenom. Bio je siguran da bi vreme provedeno s njom bilo jedinstveno iskustvo. Gal je preživao dizanje u vazduh na kablu i stropoštavanje u ambis. Ne baš dobro naštimovani simulator skoka simulirao je prokleto dobro trzanje tela i napor koji su trpeli zglobovi i kolena pri udaru o tlo nakon iskakanja iz aviona. Udarao se, savijao, padao i kotrljao. Trpeo je čvoruge, uboje i modrice. Naučio je kako da štiti glavu, kako da se sačuva pri padu i kako da razmišlja dok mu se tlo približava vrtoglavom bizinom. Okrenuo se tornju. S partnerom za vežbu popeo se sedamnaest metara do vrha. „Kako si?“, pitao je Libi. „Kao da sam pala s planine, što i nije tako loše. Kako si ti?“ „Nisam siguran da li sam pao s planine ili na nju.“ Nacerio se Rouani kad su se popeli na platformu. ,,Da li se dobio zabavljaš?“ ,,I ne slutiš koliko uživam“, sarkastično mu je odgovorila kad ga je vezala za kabl. „Eno tvog doskočišta.“ Pokazala mu je na brdo piljevine na drugoj strani poligona. „Ubrzaćeš dok ne stigneš do njega. Udarićeš prilično jako. Skupi se, zaštiti glavu i zakotrljaj se.“ Posmatrao je brdo kroz rešetkastu masku. S visoke platforme izgledalo je tako majušno. „Razumem.“ „Da li ste spremni?“ Libi je duboko uzdahnula. „Spremni smo.“ „Iskočite kroz vrata.“ Da, zbilja smo brzi, pomislio je Gal dok su leteli preko poligona. Jedva da je prešao preko spiska neophodnih radnji kad mu je brdo piljevine ispunilo vidik. Tresnuo je o njega i pomislio: Jebiga! Skupio se i

zakotrljao s rukama na šlemu. Nastojao je da što pre napuni pluća vazduhom. Obratio se Libi. „Kako si?“ „Ovog puta sam definitivno pala na planinu. I znaš šta? Bilo je zabavno. ledva čekam da sve ponovim.“ „Dan je tek počeo.“ Ustao je. Pružio joj je ruku, da bi joj pomogao. Posle tornja su otišli u učionicu. Posle godina provedenih u elitnoj vatrogasnoj jedinici, bile su mu poznate ponuđene knjige, tabele i lekcije. Uglavnom je osvežavao znanje. Tu i tamo je nailazio na nešto novo. Posle učionice su dobili nešto vremena da se pobrinu za povrede i modrice, da pojedu nešto toplo i da se druže. Ostalo ih je dvadeset dvoje. Izgubili su troje na simulatoru skokova i kuli. Više od polovine preostalih regruta otišli su na spavanje. Hteo je da im se pridruži. Igrao se mišlju da sedne s pokerašima. Odlučio je da se malo prošeta. Baciće koju ruku posle šetnje, ako mu se i dalje bude kartalo. „Privuci stolicu, sinko“, pozvao ga je Dobi kad je prošao pored stola. „Rešio sam da uplatim pristojnu sumu u penzioni fond.“ „Otići ćeš u invalidsku ako još nekoliko puta padneš na glavu.“ Odbio je poziv na igru. Napolju je padala sveža, snažna kiša, koja se spremala čitavog dana. Nabio je ruke u džepove i izašao na pljusak. Krenuo je ka dalekom hangaru. Obići će avion iz kojeg će uskoro skočiti. Tri puta je skočio padobranom pre no što se prijavio za ovaj program. Učinio je to da bi se uverio da ima stomak za tako nešto. Bio je nestrpljiv da ponovo doživi to uzbuđenje, da se izbori s instinktima i da se baci u prazninu. Proučavao je avione, a naročito DC-9 - najčešći izbor sa skokove u vatru. Razmišljao je da van sezone uzme časove letenja i polaže za pilotsku dozvolu. Tako će moći da preuzme kontrolu nad letelicom ako se za tim ukaže potreba. Koračala je ka njemu kroz kišu. Tama i dažd nisu mogli da zamagle te obline. Usporio je. Možda mu poker ove večeri neće biti neophodan da bi spoznao sreću. „Lepo veče“, rekao je.

„Lepo je za vidre.“ Kiša se slivala preko oboda Rouanine kape dok ga je posmatrala. „Negde si krenuo?“ „Samo šetam. Imam automobil, ako bi htela nekud da odeš.“ „Hvala, imam svoje točkove, ali ne idem nikuda. Danas si bio dobar.“ ,,Hvala.“ „Šteta za Dogeta. Loš doskok i blagi prelom udaljili su ga s programa. Pretpostavljam da će se vratiti sledeće godine.“ „Siguran sam da to želi“, rekao je Gal. „Sama želja nije dovoljna, ali je svakako neophodan uslov.“ ,,To je i moje mišljenje.“ Nasmejala se i zavrtela glavom. ,,Da li ti žene ikada kažu ne?“ ,,Da, nažalost. A opet, upornost najčešće biva nagrađena.“ „Veruj mi kad ti kažem da nisam nikakva nagrada.“ „Imaš kosu rimskog centuriona, telo boginje i lice severnjačke kraljice. To je đavolska kombinacija.“ „Kombinacija nije nagrada.“ ,,Ne, nije. Ali sam više nego voljan da te bolje upoznam i saznam ko si.“ „Imam gadnu narav, niski prag tolerancije za sranja i volim opasnost. Učini sebi uslugu, daso, i nađi nekog drugog.“ „Imam tu osobinu, tu... sposobnost usmeravanja pažnje. Kad se usmerim na nešto, ne mogu da se smirim dok ne saznam sve o tome.“ Nehajno je slegnula ramenima. Ipak je osetio njen znatiželjni pogled na sebi. ,,Ne vidim šta ima da se zna o meni.“ ,,Pa ne znam“, rekao je kad je krenula ka spavaonici. „Pozivam te da se prošetaš po kiši sa mnom.“ Okrenula se, s rukom na vratima. Počastila ga je sažaljivim osmehom. „Nemoj mi reći da si u srcu romantik.“

„Možda i jesam.“ „Pazi se u tom slučaju. Mogla bih te iskoristiti samo zato što si mi pri ruci i slomiti tvoje romantično srce.“ „Hoćemo li kod mene ili kod tebe?“ Nasmejala se - čulni, razvratni smeh pogodio ga je pravo u mošnice - pre no što mu je zatvorila vrata pred nosom, metaforično i zbiljski. Morala je da prizna da se uzbudila. Volela je samouverene muškarce - one koji imaju muda, mozak i prateće veštine. Time je razbudio njeno telo. Time i gladnim pogledom - mešavinom žudnje i nepresušnog strpljenja mačke pred mišjom rupom. Pogrešila bi ako bi se povela za površnim telesnim reakcijama, podsetila je sebe pre no što je tiho zakucala na Kartaroševa vrata. Protumačila je njegovo gunđanje kao poziv da uđe. Pogledao je u oči. Bio je bled i neraspoložen. Dosađivao se. „Kako se osećaš?“ „Sranje, dobro sam. Jutros sam imao neku alu u stomaku. Ispovratio sam je, zajedno s nekoliko unutrašnjih organa.“ Sedeo je na krevetu, s kartama ispred sebe. „Proveo sam neko vreme u radionici. Zadržao sam večeru u sebi. Mirovaću do sutra. Cenim što si uskočila umesto mene.“ „Nema problema. Spali smo na dvadeset dvoje. Jedan se povredio. Mislim da će se vratiti. Videćemo se ujutru.“ „Hej, hoćeš da vidiš jedan trik s kartama? Dobar je“, rekao je pre no što je stigla da se povuče u hodnik. Zaključila je da se smrtno dosađuje i da mu je društvo neophodno. Sela je na postelju kraj njega, kao prava prijateljica. Nekoliko nevešto izvedenih trikova s kartama skrenuće joj pažnju sa uspomena na šetnju kroz kišu s Guliverom Karijem.

3 Gal je s ostalim regrutima stao u stroj ispred sobe za pripremu. Avion koji će ih poneti u nebo rulao se pistom. Urlanje naotora povećavalo je nervozu pre prvog skoka. Instruktori su išli duž stroja, proveravajući novajlije. Gal je pomislio da mu se posrećilo kad se Rouana zaustavila. pred njim. ,,Da li si proveren?“ ,,Nisam.“ Kleknula je i on je mogao bolje da vidi njenu kosu boje suncokreta. Proverila je njegove čizme i remenje. Išla je odozdo nagore. Proverila je noge, džepove, nožne kaiševe, kao i rok trajanja rezervnog padobrana i sigurnosne kopče. „Mirišeš na breskve.“ Pogledi su im se susreli. „Veoma prijatno.“ „Levi donji rezervni kaiš - pričvršćen!“ Nastavila je proveru. bez komentara. „Desni donji rezervni kaiš - pričvršćen! Misli na ono što radiš, Brzonogi!“, dodala je i nastavila. „Ako neko od nas propusti neki detalj, mogao bi postati mrlja na tlu. Šlem, rukavice. Imaš li uže za spuštanje?“ ,,Provereno!“ „Spreman si za polazak.“ „A ti?“ „Hvala na pitanju, već sam proverena.“ Prišla je sledećem novajliji. Gal se popeo u avion. Seo je na pod pored Dobija. „Hoćeš da overiš plavušu?“, pitao ga je Dobi. „Onu koju zovu Šveđanka?“ „Snovi su nasušna potreba. Još malo pa ćeš mi dugovati dvadeseticu“, dodao je Gal kad je Libi ušla u avion. „Sranje! Još nije skočila. Dajem deset da će se povući.“ „Deset zelembaća bi mi dobro došlo.“

„Dobro došli!“, oglasila se Rouana. „Molim vas da do kraja podignete sedišta. Dužina trajanja leta zavisiće od vas, tačnije od onih koji će se rasplakati kao bebice pred otvorenim vratima. Gibons će biti vaš osmatrač. Budite pažljivi! Ne gubite prisebnost! Da li ste spremni za skok?“ Odgovorili su joj neujednačenim usklikom. ,,Hajdemo!“ Avion je krenuo pistom. Ubrzao je i podigao nos. Galu se stomak stegao kad su poleteli. Gledao je Rouanu. Bila je tako seksi u padobranskom kombinezonu. Trudila se da glasom nadjača urlik motora. Po ko zna koji put podsećala ih je na svaku etapu predstojećeg skoka. Gibons joj je uručio poruku iz pilotske kabine. „Približavamo se doskočištu“, rekla im je. Sve novajlije su pogledale kroz prozor. Gal je posmatrao polje, lepo kao na slici. Bilo je oivičeno jelama i borovima. Opazio je svetlucanje vode u potoku. Kad se nađe u vazduhu, zadatak će mu biti da izbegne drveće i vodu i da sleti na čistinu. Leteće kao precizno odapeta strela. Pogodiće samo središte mete. Kad se Gibons pojavio, Rouana je oštrim povikom naredila da svi provere rezervne padobrane. Osmatrač je dohvatio ručke na vratima. Cimnuo ih je. Hladni i slatki prolećni vazduh pohrlio je unutra. „Sveca ti poljubim!“ Dobi je zviznuo kroz zube. „Učinićemo to! Izistinski! Više nema vrdanja!“ Gibons je isturio glavu iz aviona, nasuprot vetru. Savetovao se s pilotom preko radio-veze. Avion je skrenuo udesno, poskočio i nastavio. „Pazite na trake!“, podsetila ih je Rouana. ,,Ne zaboravite da one predstavljaju vas!“ Okretale su se i vrtele. Kružile su kilometrima nežnoplavog neba i nestale u gustom drveću. Gal je prilagođavao skok vremenskim uslovima. Zamišljao je kako povlači konopce i procenjuje vetar. Posmatrao je pad drugog svežnja traka i nastavio da se prilagođava.

„Diži ga!“, naredio je Gibons. Dobi je gurnuo žvakaću gumu u usta pre no što je navukao šlem. Ponudio jeieđnu Galu. Oči su mu iza maske bile velike kao planete. „Malo mi je muka.“ „Nemoj da povratiš pre doskoka“, posavetovao ga je Gal. „Libi, ti skačeš druga!“ Rouana je navukla šlem. „Samo kreni za mnom! Da li si razumela?“ ,Jesam!“ Rouana se, na Gibonsov signal, približila vratima. Avion se orio od Libinog imena. Kad je stala iza Rouane, svi su zatapšali da bi je ohrabrili. Osmatrač je lupio po ramenu. Nestala je s vidika. Gal je gledao kako leti. Nije mogao da skine pogled s nje. Plavobelo platno sunulo je uvis. Raširilo se. Padobranska kupola divno je izgledala na mekom plavom nebu, iznad zelenila, smeđeg tla i svetlucave vode. Usklik ga je vratio u stvarnost. Nije video Libin skok, ali je video otvaranje padobrana. Namestio se da bi pogledom obuhvatio obe kupole dok je avion odmicao. „Izgleda da mi duguješ deset zelembaća!“ Dobi se grčevito osmehnuo. „Dodaj i pakovanje piva da ću biti bolji od nje i tebe!“ Kad je avion obišao krug, Gibons je pogledao Gala u oči. ,,Da li ste spremni?“ „Spremni smo!“ „Prikačite se!“ Gal je krenuo napred. Prikačio se na kabl. „Stani na vrata!“ Ujednačio je disanje i prišao vratima. Slušao je osmatračeva uputstva i vetar. koji mu se zaplitao u noge.

Vršio je proveru dok je avion kružio da bi obavio novi prelet iznad doskočišta. Posmatrao je horizont. „Spremi se!“, rekao mu je Gibons. Bio je spreman. Svaka povreda, modrica i žulj u poslednjih nekoliko nedelja vodili su ga ka ovom trenutku. Skočio je u prazninu posle lakog udarca po desnom ramenu. Osećao je vetar, nebo i snažno bezglasno uzbuđenje zbog prkosa i jednom i drugom. Brzina mu je tekla kroz vene kao droga. Dok je brojao, okretao se i gledao daleko tlo između stopala, mislio je samo na jedno - kako je, Hriste, rođen za ovo! Padobran se otvorio. Trznuo se uvis. Pogledao je desno pa levo. Ugledao je Dobija i čuo partnerov divlji, bezbrižni smeh. „O ovome sam ti govorio!“ Gal se osmehnuo. Gledao je oko sebe. Koliko ljudi je bilo u mogućnosti da vidi ovo, pitao se. Zapanjujuće prostranstvo šuma i planina i beskrajno otvoreno nebo. Prešao je pogledom preko čipkastog snega na vrhovima i zelenila u dolini. Znao je da to nije moguće, ali mu se učinilo da može da namiriše i jedno i drugo, zimu i proleće, dok je lebdeo između njih. Potezao je konopce, rukovodeći se instinktom, veštinom i hirovima vetra. Video je Rouanu. Sunce joj je obasjavalo svetlu kosu. Stajala je raširenih nogu, s rukama na bokovima. Gledala ga je, i on je gledao nju. Hteo je da doskoči pored nje. Procenio je pravac i krenuo ka njoj. Skakači u vatru to zovu silazak po žici. Klizio je, zadržavajući vazduh, dok se pripremao za sudar s tlom. Pogledao je prema Dobiju. Bilo mu je jasno da će njegov partner preleteti doskočište. Tresnuo je o tlo, skupio se i zakotrljao. Otkačio je opremu i počeo da sakuplja padobran. Čuo je kako Rouana viče. Video je kako trči prema drveću. Sve se zamrzlo i istopilo dok nije začuo salvu Dobijevih psovki. Avion je nagnuo krilo. Obilazio je novi krug da bi se oslobodio novih skakača. Pokupio je opremu i s kezom na licu uputio se ka drveću gde je Dobi sakupljao svoju.

„Držao sam sve pod kontrolom, ali me je vetar naterao na drveće. To je bilo vraški dobro iskustvo!“ Lice mu je blistalo od uzbuđenja i trijumfa. „Vraški dobro! Samo što sam progutao žvaku.“ ,,Na zemlji ste“, rekla im je Rouana. „Ništa niste slomili. Sve u svemu - nije loše.“ Otvorila je torbu i izvadila čokoladice. „Čestitam vam!“ „Ništa se ne može porediti s ovim.“ Libi je ozareno gledala u nebo. „Ništa nije ni blizu ovoga.“ „Još niste skakali u vatru.“ Rouana je sela na tlo i protegla noge po travi. ,,To je sasvim novi svet.“ Posmatrala je nebo. Čekala je da se avion vrati. Pogledao je Gala, koji je seo kraj nje. „Fino si doskočio.“ „Gađao sam te. Orijentisao sam se po suncu u tvojoj kosi“, dodao je kad se namrštila. „Bože, Gale, baš si romantičan! Nek ti je bog u pomoći!“ Shvatio je da utiče na nju i pribeležio poen na nepostojećoj tabli za praćenje rezultata. Sačuvao je čokoladicu za kasnije, pošto još nije progutao žvakaću gumu. „Šta radiš kad ne radiš ovo?“ „Kako zarađujem za život? Malo radim kod tate. Skačem s turistima koji tragaju za uzbuđenjima. Podučavam one koji se odluče da skaču iz hobija. Radim kao trener.“ Razgibavala je bicepse. „Kladim se da si dobra u tome.“ „Ljudi me, u suštini, plaćaju kao ličnog trenera da ostanem u formi preko zime. Od tog posla imam dvostruku korist. Šta ti radiš?“ „Igram se da bih imao od čega da živim. Radim u Svetu zabave. To je neka vrsta velikog zabavnog parka s video-igricama, kuglanom, električnim automobilima.“ „Radiš u igraonici?“ Sklopio je ruke na potiljku. ,,To nije rad, već zabava.“ ,,Ne izgledaš mi kao neko ko po čitav dan prodaje žetone klincima i opravlja mašine.“ „Volim klince. Niko nije neustrašiv i otvoren kao oni. Odrasli često

zaboravljaju na te plemenite osobine.“ Slegnuo je ramenima. ,,Ti provodiš vreme terajući lenje mrcine da se znoje.“ „Nisu sve moje mušterije lenje mrcine. Uveravam te da nijedna nije takva kad završim s njom.“ Podigla se u sedeći položaj. „Evo sledećega para!“ Kad su svi iskočili, spakovali su se i poneli opremu u bazu. Posle još jednog treninga i predavanja spremili su se za drugi skok. Vežbali su doskok u punoj opremi, protivpožarne strategije, proučavali su mape, izvodili beskrajne čučnjeve, zgibove, sklekove. Trčali su kilometrima i skakali iz aviona. Šesnaest novajlija dočekalo je kraj iscrpljujuće četvoronedeljne obuke. Oni koji su ostali do kraja postrojili su se ispred centra za operacije. Poslednji put su se na prozivci odazivali kao regruti. Kad se Libi odazvala, Dobi je gurnuo dvadeseticu u Galovu šaku. „Barbi je postala skakač u vatru. To se mora priznati. Pokazalo se da je žgoljavica čvrsta kao kamen i žilava kao đon.“ „Žilavija je i čvršća od nas“, pecnuo ga je Gal. ,,E jebiga, sad preteruješ!“ Ledena voda ih je zapljusnula dok su se pozdravljali. ,,Ne brinite, samo vam pomažemo da sperete gušterski smrad“, neko je povikao. Gomila veterana polivala ih je s krova vodom iz kofa. „Sad ste naši!“ Poručio im je Mali Medved, podalje od domašaja vode. Trudio se da nadjača smeh i psovke. „Od sad ste članovi najbolje jedinice! Upristojite se i svi u kombije! Idemo u grad,dečaci i devojčice! Imate jednu noć za opijanje i glupiranje! Sutra počinjete da radite kao skakači u vatru - od sutra ste Zuliji!“ Gal je razmetljivo mahao dvadeseticom. To je toliko zasmejalo Dobija, da je oniži vatrogasac morao da sedne na tlo. „Plaćam prvu turu. Ideš li s nama, Libi?“ „Hvala na pozivu.“ Osmehnuo se i gurnuo mokru novčanicu u vlažne pantalone. Inventarisao je modrice. Bilo ih je sve manje. Po prvi put je, nakon

nekoliko nedelja, našao vremena da se obrije. Obukao je čistu košulju i pantalone i poslao imejl kući da bi obavestio porodicu da je uspešno završio obuku Očekivao je da će vesti izazvati raznolike reakcije, iako su se svi pretvarali da su sretni koliko i on. Gurnuo je slavljeničku cigaru u džep na grudima i izašao. Prilično dugo je pisao imejl. Zbog toga se ukrcao u poslednji kombi. Seo je između guštera i veterana. ,,Da li si spreman za zabavu, novajlijo?“, pitao ga je Triger. „Rođen sam spreman.“ ,,Ne zaboravi da ti niko neće titrati. Kombiji polaze tačno na vreme. Moraćeš sam da se vratiš u bazu ako ne stigneš da uhvatiš neki od njih. Ako zaglaviš s nekom ženskom, najbolje ti je da pronađeš neku koja ima automobil.“ „Hvala na savetu.“ „Znaš li da igraš?“ ,,Da li bi hteo da plešeš sa mnom?“ Zasmejao je Trigera. „Šteta što nisi malo zgodniji. Mesto na koje idemo ima podijum za igru. Ako nemaš dve leve, igra može biti sjajna predigra.“ „Govoriš iz ličnog iskustva?“ „Govorim, mladi džedaju! Nego šta nego govorim!“ „Zanimljivo. Pa... Da li Rouana voli da igra?“ Triger je podigao obrve. ,,To mi ovde zovemo lajanjem na pogrešno drvo.“ „Šta ću, samo to drvo privlači moju pažnju.“ ,,U tom slučaju te čeka dugo i suvo leto.“ Potapšao je Gala po ramenu. „Dopusti mi da s tobom podelim još delić mog golemog iskustva. Kad imaš mnogo žuljeva, drkanje nije bogzna kako prijatno iskustvo.“ „Pet godina sam bio u elitnoj vatrogasnoj jedinici“, podsetio ga je Gal. „Ruke su mi izdržale, iako su sva leta bila duga i suva.“ „Možda i jesu. Ali žene su bolje rešenje.“

„Svakako da jesu, gospodaru džedaju. Svakako da jesu.“ „Imaš li neku kući?“ „Nemam. Imaš li je ti?“ „Imao sam. Dva puta. Jednom sam se i oženio. Nije potrajalo. Met ima ženu. Imaš ženu u Nebraski, je li tako Mete?“ Met se promeškoljio. Bacio je pogled preko ramena. „Eni je u Nebraski.“ „Zabavljaju se još od srednje škole“, nastavio je Triger. ,,Ona je otišla na koledž. Nastavili su da se zabavljaju i kad se vratila kući. Sad su dve glave a jedno srce. Met zbog toga ne pleše, shvataš?“ „Razumem. Lepo je... imati nekog“, odvratio je Gal. „Ovaj sjebani svet nema nikakvog smisla bez toga.“ Met je slegnuo ramenima. „Kakav je smisao onog što radimo ako nema nikog da nas sačeka po povratku s posla.“ ,,To divno zvuči“, složio se Triger. „Ipak, neki od nas moraju ponekad da odigraju i neki ples.“ Protrljao je ruke kad se kombi zaustavio na prepunom parkingu. „Moji nožni prstići se već migolje.“ Po izlasku iz kombija, Gal je ugledao neobično izduženu zgradu. Pogled mu se zadržao na treperavoj neonskoj reklami. „Uhvati uže“ - pročitao je. „Da li je moguće da se tako zove?“ „Ovde si među kaubojima, ortak.“ Triger ga je lupio po ramenu pre no što je zakoračio u krčmu u čizmama od zmijske kože. Gal se prisetio da mu predstoji još jedno novo iskustvo, a njih nikad dosta. Zaglušila ga je preglasna, napadna i veoma loša kantri muzika. Svirala je kisela četvorka zaštićena žičanom ogradom. Publika ih je za sada gađala samo grubim i glasnim uvredama, ali noć je tek počela. Posetioci su se ipak tiskali na podijumu za igru. Lupkali su petama i ljuljali zadnjicama. Neki su se gurali oko dugog bara ili sedeli na krhkim stolicama za sićušnim stolovima i umakali načose u zdele sa sosom ili grickali ljuta krilca, posuta narandžastom supstancom sumnjivog izgleda. Većina je spirala tu mešavinu pivom, serviranom u orošenim plastičnim bokalima.

Svetla su bila blago prigušena. Gusti plavičasti oblaci dima plivali su krčmom, uprkos strogoj zabrani pušenja. Svratište je zaudaralo na pepeljaru natopljenu znojem i punu vrelog ulja. Gal je procenio da mu ostaje samo jedna razumna mogućnost - da počne da pije. Prišao je baru. Progurao se laktovima i naručio pivo - u boci. Dobi se ugurao pored njega. Štipnuo ga je za ruku. „Zašto piješ to stranjsko sranje?“ „Proizvedeno je u Montani.“ Dodao je bocu Dobiju i naručio drugu. „Pivo je prilično dobro“, procenio je Dobi, posle zdravog gutljaja. „Ali nije badvajzer.“ ,,Ne grešiš.“ Gal se kucnuo s Dobijem i otpio. „Nije bad, ali je pivo. Odgovor na večinu životnih pitanja.“ „Sručiču ovo u sebe, pa ću odvojiti neku od ženki iz krda. Odvući ću je na podijum za igru.“ Gal je otpio još jedan gutljaj. Posmatrao je debeloprstog solo gitaristu. „Kako možeš da igraš na ovakvo sranje?" Dobi ga je mrko pogledao i bocnuo prstom u grudi. „Imaš problem s kantri muzikom?“ „Mora da si prilikom poslednjeg skoka probušio bubnu opnu ako ne možeš da čuješ šta sviraju. Volim blugras“, dodao je, „ali u kvalitetnom izvođenju.“ ,,Ne seri, gradsko momče! Ne razlikuješ ti blugras od koprive.“ Gal je otpio još jedan gutljaj. ,,Ja sam večito tužan čovek“, zapevao je moćnim, rezonantnim tenorom. „Mučim se otkad sam došao na svet.“ Dobi ga je udario po grudima s puno naklonosti. ,,Ne prestaješ da me iznenađuješ, Gulivere. Znaš i da pevaš. Kako bi bilo da se popneš tamo i pokažeš ovim šarlatanima kako se to radi?“ ,,Ne mrdam od piva.“

,,Pa.“ Dobi je nakrenuo i ispraznio bocu. Opušteno je podrignuo. „Idem da odvojim neku žensku.“ „Želim ti svaku sreću.“ „Nema to veze sa srećom sinko, već sa stilom.“ Gal je na osnovu Dobijevog nasrtaja na sto s četiri žene zaključio da omaleni skakač raspolaže sasvim osobenim stilom. Naslonio se laktovima na sto i prekrstio noge. Triger je, u skladu s onim što je rekao u kombiju, već igrao s partnerkom na podijumu. Met je - veran svojoj Eni - sedeo s Malim Medvedom, gušterom po imenu Stovič i pilotom kog su zvali Stetson, zbog izanđalog, ali njemu veoma dragog crnog šešira. Tu je bila i Rouana. Jela je načose s narandžastim prelivom i sedela za stolom s Dženis Petri, Gibonsom i Mladim Drvetom. Obukla je usku plavu majicu sa širokim izrezom, koja joj je isticala grudi. Prvi put ju je video sa šljaštećim minđušama. Zanjihale bi se kad god bi odmahnula glavom ili se nasmejala. Učinila je nešto s očima i usnama. Bile su naglašenije. Kad je dopustila Kartarošu da je povede na ples, primetio je da su joj farmerke uske kao i majica. Privukla mu je pažnju kad ju je Kartaros zavrteo na plesnom podijumu. Srce mu je stalo kad mu je uputila širok i nestašan osmeh. Shvatio je da bi joj dopustio i da ga ubije, pod uslovom da to učini iz neposredne blizine. Naručio je još jedno pivo. Odneo ga je do njenog stola. „Hej, sveže meso!“ Dženis mu je nazdravila načosom s kojeg je kapao preliv. „Hoćeš li da igraš, gušteru?“ „Nisam popio dovoljno piva da bih igrao na ovo što se ovde svira.“ „Toliko su loši da su dobri.“ Dženis je potapšala Rouaninu praznu stolicu. „Još nekoliko pića pa će biti dovoljno dobri da ne budu loši.“ ,,To mi govori da si se već spuštala ovim užetom.“

„Nisi Zuli dok ne dočekaš zoru u Užetu.“ Bacila je pogled ka vratima i trojici koji su se upravo uteturali u krčmu. „Autentičan ulazak u kafanu!“ „Lokalni momci?“ ,,Ne bih rekla. Nose nove čizme. Puniše. Napunila je čašu pivom iz bokala. „Rekla bih da su to gradski momci željni seoskog uzbuđenja.“ Pridošlice su krenule prema baru. Prvi se laktao, ne obazirući se na red. Spustio je dolarsku novčanicu na bar. „Viski i žensku!“ Namerno je vikao i nadjačao buku, pomislio je Gal. Na osnovu povika i smeha njegovih prijatelja., zaključio je da su već dosta popili. Ljudi za barom su im napravili mesta. Barmen ih je poslužio pićem. Vođa je ispio piće, zveknuo čašom o pult i pokazao na nju. „Treba nam nešto žensko!“ Pratioci su bučno propratili pijanu dosetka. Traže nevolje, zaključio je Gal. On nije tragao za njima. Upravio je pogled na Rouanu na podijumu. Kad je bend započeo s očajnom obradom When the Sun Goes Down, Dženis se nagnula prema njemu. ,,Ro mi je rekla da radiš u igraonici.“ „Govorila ti je o meni?“ „Naravno. Svakodnevno smo razmenjivale beleške na studijama. Volim igraonice. Imate li flipere? Razvaljujem flipere!“ „Imamo, i nove i stare.“ ,,Stare?“ Sumnjičavo ga je odmerila krupnim, smeđim očima. ,,Da slučajno nemate Brzog?“ „Nije on bez razloga tako popularan.“ „Obožavam ga!“ Tresnula je šakom po stolu. „Kad sam bila mala, ovde su držali neke stare izudarane mašine. Baš sam se izveštila na njemu. Igrala bih ceo dan s jednim žetonom. Trampila sam pet besplatnih

igara s onim momkom za prvi francuski poljubac.“ S uzdahom se zavalila u stolicu. ,,To je bilo zlatno doba.“ Sledio je njen pogled, uperen ka baru. Video je kako ljubitelj viskija udara po guzici kelnericu koja je prolazila pored njega s punim poslužavnikom. Kad se okrenula, podigao je obe ruke s gadnim smeškom. „Seronja! Čovek ne može nigde da ode“, reče Dženis, ,,a da ne naleti na nekog od njih.“ „Kote se kao pacovi.“ Promeškoljio se kad je Rouena sišla s podijuma za igru. ,,To je moja stolica.“ „Čuvao sam je za tebe.“ Potapšao se po kolenu. Iznenadila ga je kad mu je sela u krilo, uzela njegovo pivo i potegla dobar gutljaj. „Veliki si trošadžija kad kupuješ lokalno pivo u boci. Plešeš li, paralijo?“ „Možda i bih kad bi zasvirali nešto od čega mi uši ne krvare“ „Još ti smeta muzika? Mogu da se pobrinem za to. Vreme je za žestinu.“ „Mene ne računaj“, hitro će Gibons. „Kad si me poslednji put nagovorila na to, nedelju dana nisam osećao prste.“ ,,Ne čini to, Gale“, upozorio ga je Mlado Drvo. „Ima železnu bešiku. Nasledila ju je od ćaleta.“ Rouana se nacerila. ,,Da li to treba da znači da ti imaš osetljivu tibicu, daso?“ Zamišljao je kako joj gricka mesnatu donju usnu. Grickao bi je dugo i žestoko. „O kakvoj se žestini radi?“ „O jedinoj vrednoj pažnje - te-ki-la!“ Poslednju reč je otpevala udarajući dlanom po stolu. „Ako imaš muda za nju.“ „Sediš na njima pa bi trebalo da znaš.“ Zabacila je glavu pre no što se nasmejala kao devojčura iz birtije. „Pričuvaj ih na trenutak. Idem da sredim stvar.“

Poskočila je. Okrenula se nekoliko puta kad ju je Dobi uhvatio za ruku i cimnuo ka sebi. Evo Titanijinog Puha, pomislio je Gal. Nabila je palčeve u prednje džepove. Pridružila mu se na podijumu. Složno su trupkali čizmama. Drugi plesači su zviždali i tapšali. Pokazala je na Gala - prokletstvo, srce mu je opet zadrhtalo - pre no što je otplesala do bara. „Hej, Veliki Nete.“ Nagnula se napred i pozvala glavnog barmena. „Spremi deset tekila, dva slanika i kriške limuna.“ Osvrnula se i prezrivo odmerila muškarca koji se hvatao za mošnice. „Mogu ja da ih odnesem, ako je Moli zauzeta.“ Drpač jajca položio je novčanicu od stotinu dolara na šank ispred nje. „Plaćam tekilu i deset minuta napolju.“ Rouana je blago skrenula pogled ka barmenu, presekavši ga pre no što je stigao da progovori. Okrenula se naglo i pogledala pijanog, bezobraznog kopilana u oči. „Pretpostavljam da, u nedostatku šarma, poznaješ samo jedan način da se približiš ženama, a to je novac. Misliš da su sve žene kurve, a?“ „Ljuljaš tom guzicom i sisama otkad sam došao. Hoću da platim ono što reklamiraš. Prvo ću ti platiti piće.“ Sranje, pomisli Gal. Hteo je da ustane. Gibons ga je uhvatio za ruku. „Veruj mi da ne želiš da se nađeš između. Znam šta pričam.“ ,,Ne volim kad pijanci maltretiraju žene!“ Ustao je. Primetio je da se buka stišala. Čuo je Rouanu. Govorila je glasom slatkim kao med: „O, želiš da mi platiš piće. Da li je to tvoj bokal?“ Dohvatila ga je i lako podigla iznad njegove glave. „Loči, skote!“ Čovek se kretao prilično brzo za pijanduru. Grunuo ju je na bar i snažno je stisnuo za dojku. Bio je brz, ali je ona bila mnogo brža. Gal nije prešao ni pola puta do bara kad je zarila tešku čizmu u nastrljivčevo stopalo. Kolenom ga je pogodila u mošnice kojima se toliko ponosio. Kad se presamitio u struku, podigla ga je od zemlje najboljim aperkatom koji je Gal ikad video. Završio je na zadnjici.

Sredila je i jednog od njegovih ortaka, koji je bio dovoljno glup da pokuša da je uhvati. Zgrabila mu je ruku, cimnula ga napred, počastila čizmom u zadnjicu i poleteo je pravo na prijatelj ikoji je pokušavao da ustane. Brecnula se na trećeg člana nasilničke diušine. „Hoćeš i ti da okušaš sreću?“ ,,Neću.“ Ovaj je podigao ruke kao da se predaje. „Neću gospoja. Nije mi do kavge.“ „Možda imaš nešto ispod skalpa. Upotrebi to malo mozga i vodi ove idiote odavde pre nego što se stvarno naljutlm. Jer kad se naljutim, načisto pobrljavim!“ „Reklo bi se da joj nikakva pomoć nije potiebna“, napomenuo je Dobi. ,,To je to.“ Gal je položio ruku na srce koje je divlje kucalo. „Zaljubljen sam.“ ,,Ne bih želeo da se zaljubim u ženu koja može da briše patos sa mnom.“ „Bez rizika nema pravog zadovoljstva.“ Držao se po strani dok je pola tuceta Zulija pomagalo kavgadžijama da pronađu vrata. Rouana je nervozno zategla majicu. „Gde je ta tekila, Veliki Nete?“ „Stiže! Na račun kuće!“ Gal se vratio na svoje mesto. Čekao je da Rouana donese poslužavnik. ,,Da li si spreman?“, pitala ga je. „Poređaj ih, srculence! Hoćeš li i malo leda za zglobove?“ Mrdala je prstima. „Ništa im ne fali. Kao da sam udarala čoveka od testa iz televizijskih reklama.“ „Čuo sam da je i on pogani pijanac.“ Nasmejala se i sela na stolicu koju joj je Gibons prineo. „Hajde da vidimo kakav si ti pijanac!“

4 Nakon što su sručili prve čašice tekile niz grlo, Gal ju je pogledao pravo u oči. Žestoko alkoholno piće prešlo mu je preko jezika, slilo mu se niz grlo i zagrejalo stomak. Shvatio je šta ga je prvo privuklo njoj. Behu to bistre, spokojne plave oči. Blistale su od života i iskrile od izazova i dobrog raspoloženja. Njen pogled mu je topio i razgaljivao srce dok mu je tekila grejala telo. Nastojao je da prati njen ritam. Podigao je sledeću čašicu. Tu su bile i njene usne, ne preterano široke i nešto mesnatije. Osmehivale su se, prirodno i nenametljivo. Nije ni čudo što je toliko čeznuo da ih okusi. „Kako ide, daso?“ „Dobro. Kako se ti držiš?“ Umesto odgovora, kucnula je trećom čašicom o njegovu, a onda su ih ispili. Prinela je krišku limuna ustima. „Znaš li šta volim kod tekile?“ „Šta voliš kod tekile?“ ,,Sve!“ Nestašno se nasmejala pre no što je popila četvrtu, sa istim bezbrižnim uživanjem kao i prve tri. Istovremeno su spustili prazne čašice. „Šta još voliš?“, pitao je. ,,Hmm.“ Razmišljala je dok je ispijala petu čašicu. „Skakanje u vatru i one koji dele to ludilo.“ Nazdravila je aplauzu i grubim opaskama. Držala je punu čašu u rukama. „Volim požare i borbu s njima, mog oca, gromoglasni rok, vrelo letnje veče i slatke štence! Kako stoje stvari s tobom?“ Sedeo je s poslednjom čašicom u rukama. „Mogao bih da kažem da volim isto što i ti, ali ne poznajem tvog oca.“ „Još nisi skočio u vatru.“

,,To je istina, ali sam siguran da ću zavoleti taj sport. Volim glasnu rok muziku i slatke štence, ali bih vrele letnje večeri rado trampio za iscrpljujući seks i velike žvalave pse!“ ,,Zanimljivo.“ Istovremeno su sručili sadržaj poslednjih čašica, uz svežu salvu aplauza. „Mislila sam da si ljubitelj mačaka.“ „Nemam ništa protiv mačaka, ali će krupni, balavi pas večito tražiti svog gazdu.“ Svetlucave minđuše su se zaljuljale kad je zavrtela glavom. „Voliš kad si nekom potreban, zar ne?“ „Izgleda da je tako.“ Ponovo je uperila prstom u njega, kao da hoće da kaže a-ha. „Ponovo njušim tu romantičnu crtu.“ „Široka je i duga. Šta kažeš za iscrpljujući seks, u očekivanju vrele letnje večeri?“ Zabacila je glavu. Zvonko se nasmejala. „To je velikodušna ponuda - moj odgovor je ne.“ Lupila je dlanom o sto. „Naručiću još šest komada.“ Neka mi je bog u pomoći! „Samo izvoli.“ Potapšao se po džepu. ,,Ja odoh na kratku puš-pauzu, dok ne doneseš piće.“ „Objavljujem desetominutnu pauzu!“, glasno će Rouana. „Hej, Veliki Nete, kako bi bilo da spremiš nešto salse i čipsa, da prokrčimo put ovoj tekili? Nemoj da mi sipaš onu za mlakonje.“ Evo žene mojih snova, pomislio je Gal na putu ka zadnjem delu krčme. Žderačica salse, tamaniteljka tekile, zamamna skakačica u vatru s ubitačnim aperkatom. Želeo je samo jedno - da je odvuče u krevet. Zapalio je cigaru u hladnoj tami. Otpuhnuo je dim u nebo puno blistavih zvezda. Noć je bila vraški savršena. Usrana muzika Divljeg zapada, jeftina tekila, društvo srodnih duša i privlačna žena zaokupili su mu misli i probudili telo. Setio se doma i naizgled beskrajnih zima. Nisu mu smetale. Uistinu je uživao u njima. U proteklih nekoliko godina naučio je da još više uživa

u vrelini i užurbanosti leta, teškom radu i riziku, nerazdvojnim pratiocima borbe protiv požara. Možda mu je mešavina ponosa i uživanja zbog onog što je postigao kod kuće i uzbuđenja i zadovoljstva zbog onog što će ovde postići omogućila da prepozna savršenstvo u ovoj hladnoj, prolećnoj večeri usred nedođije. Šetao je oko zgrade. Uživao je u cigari i razmišljao o suočavanju s Rouanom i šest čašica tekile. Sledeći put - ako ga bude - postaraće se da obezbedi bocu tekile Patron silver. To će mu, ako ništa drugo, poštedeti stomačni omotač. Zaobišao je ugao krčme. Prvo je ćuo jauke, a zatim i grozni zvuk udarca pesnice u meso. Krenuo je ka zloslutnoj buci. Pogledom je pretrazivao ostrva tame na parkiralištu. Ona dvojica, koje je Rouana udesila, držala su Dobija, dok je treći - onaj krupni - dizao ruku na njega. ,,Sranje!“, promrmljao je Gal. Odbacio j e cigaru i poleteo ka njima. Gnev mu je zujao u ušima. Ipak je čuo povik jednog od napadača. Krupajlija se okrenuo, lica izobličenog od besa. Gal je zamahnuo teškom pesnicom. Nije razmišljao; nije ni morao. Instinkt je prevladao kad su dvojica nasrtljivaca pustila Dobija da padne na tlo i navalila na njega. Jahao je na talasu ludila. Zamahivao je, udarao, šutirao, nabadao laktom. Puštao je tuđu krv i kušao svoju. Osetio je kako mu se nešto lomi pod pesnicom. Čuo je kako neko ispušta vazduh, kad mu se noga zarila u stomačno salo. Neko je pao na kolena i zakrkljao, kad je laktom pogodio izloženo grlo. Krajičkom oka je video kako Dobi ustaje i hramlje do najbližeg napadaća. Šutnuo ga je u rebra solidnom jačinom. Jedan je pokušao da beži. Gal ga je stigao, Zgrabio ga je i zavitlao tako da je zagrebao licem po šljunku. Nije se sećao kako je oborio krupajlijui kako se stvorio na njemu. Trojica skakača su ga je jedva razdvojili od njega.

„Dobio je svoje! Pusti ga!“ Glas Malog Medveda probio se kroz zujanje besa. „Smiri se, Gale!“ „Dobro je! Miran sam!“ Podigao je ruku da bi im daoznak da je gotovo. Prišao je Dobiju kad su ga pustili. Njegov prijatelj sedeo je na tlu, okružen skakačima i ženama iz bara. Krv mu se slivala niz lice i košulju. Desno oko mu se nadulo i zatvorilo. „Lepo su te udesili, prijatelju“, prokomentarisao je. Zatim je ugledao tamnu mrlju na Dobijevoj desnoj nogavici i baricu na tlu. „Hriste! Izboli su te?“ Dobi je s dva prsta izvadio slomljenu bocu tabasko sosa iz džepa kada je Gal stigao do njega. „Jok! Razbila se kad sam pao. Malo sam se ogrebao, ali sam prosuo tabasko.“ Mali Medved je čučnuo da bi bolje osmotrio Dobija. „Nosiš tabasko u džepu?“ ,,A gde bih ga nosio?“ I Gal je čučnuo, odmahujući glavom. „Sipa ga taj na sve i svašta.“ „Živa istina.“ Dobi je, da bi to dokazao, istresao ono malo sosa iz bočice po zadnjici onesveščenog nasilnika. „Izašao sam da se nadišem svežeg vazduha kad su me zaskočili. Vrebali su me - ili bilo kog od nas. Stigao si u pravom trenutku“, rekao je Galu. „Znaš kung-fu ili tako neko sranje?“ „Tako nešto. Potraži nekog da te zakrpi.“ ,,Ma šta mi fali!“ Rouana se progurala kroz gužvu i čučnula ispred Dobija. ,,Ne bi te napali da nisu bili ljuti na mene. Učini mi uslugu, molim te? Idi da te zakrpe, da se ne bih osećala krivom.“ Nagnula se i poljubila ga u pomodreli, krvav obraz. „Dužna sam ti.“ ,,Pa... ako ćeš se ti zbog toga bolje osećati.“ „Hoćete li da pozovem predstavnike zakona?“, pitao je Veliki Net. Dobi je pogledao trojicu napadača i slegnuo ramenima. „Bolje bi bilo da pozoveš hitnu pomoć.“ Ponovo je slegnuo ramenima. „Nije me briga da

li će otići u zatvor, plamteći pakao ili će se vratiti u rupu iz koje su ispuzali.“ ,,Važi.“ Veliki Net je nogom ćušnuo napadača koji je sedeo lica zarivenog u šake. „Možeš li da voziš?" Klimnuo je kad ga je ćušnuo još jednom, ovog puta jače. „Ukrcaćeš se u kamionet s barabama s kojima si došao. Vozićeš i voziti. Ako te ugledam ovde ili igde drugde, zažalićeš što večeras nisam zvao policiju. Sad se čisti s mog poseda!“ Nekoliko ljudi su, da bi ubrzali stvar, ugurali poluonesvešćene kavgadžije u kamionet. Načinili su živi zid oko vozila. Razišli su se tek kad su se nasilnici odvezli. Ljudi su tapšali Gala po ramenu, nudeći mu piće. Mudro je prihvatio sve punude, da bi izbegao svađu. Gledao je kako Libi, Kartaroš i Gibons pomažu Dobiju da uđe u kombi. „Hoćeš kod lekara?“, pitao ga je Mali Medved. „Nema potrebe, gore sam prolazio kad ispadnem iz postelje.“ Mali Medved je pogledom pratio kombi, kao i Gal. „Ništa mu neće faliti. Potrebno je više od tri smrada da srede skakača u vatru.“ Poslednji put je potapšao Gala po ramenu. Okrenuo se prema krčmi kad se kombi izvezao s parkirališta. Gal je ostao napolju. Pokušavao je da se smiri. Znao je da je spokoj negde u njemu, ali mu je izmicao. ,,Da li je tvoja?“ Okrenuo se i ugledao Rouanu s cigarom. „Jeste. Verovatno sam je ispustio.“ „Imaš retke prste.“ Potegla je nekoliko dimova, dok se vrh nije zažario. Udahnula je duboko. „Odlična cigara“, dodala je. „Bila bi grehota da se baci.“ Gal je prihvatio. ,,To je to“, otelo mu se. Bacio je cigaru i stisnuo devojku u zagrljaj. Pritisnuo je uza se. ,,To je to“, ponovio je, pre no što je prislonio usne na njene. Nije mogao da podnese više nadražaja, a da ne potraži sebi oduška. Udarila ga je po grudima i odgurnula od sebe. ,,Hej!“

Na trenutak je pomislio da će okusiti taj sjajni aperkat. Iznenadila ga je kad je učinila isto što i on. Privukla ga je sebi. Njene vrele i podatne usne bile su sve o čemu je maštao. Poljubila ga je sa žestinom koja nije zaostajala za njegovom. Strast se istovremeno budila u njima. Bez oklevanja je pritisnula ubitaćno 1elo uz njegovo. Trljala se uz njega bez ustručavanja. Predavala mu se i obećavala sve dok prohladni vazduh pod blistavim zvezdama nije počeo da se puši oko njih. Osetio je oštri ukus tekile na njenom jeziku. Odudarao od mirisa zrelih bresaka na njenoj koži. Osetio je čvrsti, postojani galop njenog srca, usklađen s njegovim. Odvojila se od njega. Pogledala ga je u oči. „Al’ si vešt“, rekla je. ,,I ti si.“ Ispustila je otegnut uzdah. „Veliko si iskušenje, Gale. Ne mogu to poreći. To bi bilo glupo, a ja nisam glupa.“ „Daleko od toga.“ Sastavila je i protrljala usne, kao da se seća njegovog ukusa. „Problem je što, kad se seks umeša, čak i pametni ljudi zaglupe. Zato je bolje... izbegavati ga.“ „Izbegavanje je tvoj izbor. Ja ću nastaviti da ga ne izbegavam.“ ,,Ne mogu ti to zameriti.“ Osmehnula se, za nijansu toplije no obično. „Boriš se kao manijak.“ „Ponekad izgubim glavu. Izbegavam takve situacije.“ „To je pametna politika. Predlažem da odložimo takmičenje u ispijanju tekile i stavimo nešto leda na tu tvoju villcu.“ „Mudar predlog.“ Obratila mu se kad su krenuli. „Kakvu tehniku si koristio protiv tih kopilana?“ „Drevnu istočnjačku veštinu zvano razbijanje bulja.“ Nasmejala se. „Impresivno!" Udarila ga je kukom.