28 Gal je izračunao da ima najviše jedan sat. Rouana je pisala izveštaje o požaru na Aljasci. Neće ih napisati za manje od sat vremena. Završio je posao u potkrovlju i istrčao na stazu. Proveravao je vreme dok je odmicao lakim kasom. Trkač na stazi neće privući ničiju pažnju. Niko neće posumnjati da je ugovorio susret daleko od radoznalih očiju. Ponajviše Rouaninih. Prijalo mu je što je napolju i što trči. Najjasnije je razmišljao na stazi. Jučerašnja oluja proizvela je zanemarljivu kišicu, ali je spustila temperaturu. Jutros su poslali tim na istok. Nije hteo da se preterano udaljava, zbog sirene. Nije ni morao. Posle osam stotina metara naleteo je na Lukasa u trenerci i majici. Razgovarao je telefonom. „Naravno, to bi bilo sjajno.“ Blago se naklonio Galu. „Savršeno. Videćemo se.“ Prekinuo je vezu i vratio telefon u džep. ,,Gale.“ „Hvala za sastanak.“ „Nema problema. Još ponekad trčim ovuda. Pretrčao sam blizu dva kilometara. Pretpostavljam da ovo ima neke veze s Rouanom, pošto nisi hteo da razgovaraš sa mnom u bazi.“ „Ima veze s njom, ali i sa svima nama. Niko ne poznaje aktere ove priče bolje od tebe, Lukase. Poznaješ osoblje i skakače, Brejnmanove, policajce. Možda guštere ne poznaješ dobro kao veterane, ali se kladim da znaš ponešto o njima, pošto skaču s tvojom kćerkom.“ Lukas je podigao obrve na poslednju napomenu. Gal je samo slegnuo ramenima. „Videli ste ih, postavili neka pitanje i dobili neke odgovore.“
„Znam da si brzonog, da si stekao ugled među elitnim vatrogascima i da te Mali Medved smatra obećavajućom pridošlicom. Ne bežiš od tuče, voliš brza kola, imaš glavu za biznis i dobar ukus za žene.“ „Poslednja osobina nam je zajednička. Dozvoli mi da te pitam, da li je Leo Brejkmen dovoljno pametan, lukav i sposoban da izvede sve što mu se pripisuje? Zaboravi na motiv, mogućnost i slična policijska sranja.“ Gal je postavio ključno pitanje. ,,Da li je taj čovek sposoban za sve to?“ Lukas nije žurio s odgovorom. Klimnuo je glavom, kao da je u njegovom pitanju prepoznao eho sopstvenih premišljanja. „Nije glup, i jeste prokleto dobar mehaničar. Mogao je da nađe način da onesposobi opremu, a da se to ne primeti dok ne bude prekasno. Što se Laterlijevog ubistva tiče...“ Lukas je zabio ruke u džepove i skrenuo pogled ka planinama. „Mogu da zamislim kako napada kurvinog sina kad je saznao kako se spanđao s njegovom kćeri. Mogu da zamislim kako ga prebija na mrtvo ime, pogotovo s obzirom na Ajrininu vezu s tom crkvom. Teško mi je, ali ne i nemoguće da zamislim kako mu ispaljuje metak u srce.“ Uzdahnuo je. ,,Ne, to nije nemoguće. Mogao bi i da ispali hice na bazu. Nije nikog gađao, ne verujem u to. Da je hteo, ne bi promašio. O tome sam dugo i duboko razmišljao, pošto je imao Rouanu na nišanu. „Doli? Prepirali su se kao rotvajleri oko koske. Nije tajna da je bio podložan napadima besa i da su mu oni naneli dosta štete i razočaranja.“ „Ali?“ „Da - ali. Samo slučajno je mogao da je ubije. To je jedini način na koji je tako nešto moglo da se desi. Drugim rečima, mogu da ga zamislim kako radi bilo koju od pomenutih stvari u ljutnji. Imao je kratak fitilj. Brzo bi se zapalio i izgoreo.“ „Dugo i duboko si razmišljao o tome.“ „Kako i ne bih kad je Rouana u središtu zbivanja.“ „Upravo tako. Čovek ima nezgodnu i eksplozivnu narav. Brzo plane. Sklon je nasilju.“ Gal je počeo da izlaže svoja razmišljanja. „Međutim, ubistvo Laterlija i sabotiranje opreme bili su hladni i proračunati činovi.“ „Misliš da je nešto od toga, a možda i sve, delo nekog ko radi u bazi. Možda i nekog od tvojih kolega.“
Pomislio je na ljude s kojima se obučavao, na saborce. „Nisam hteo da razmišljam o tome.“ „Baš kao ni ja. Počeo sam da postavljam sebi isto pitanje nakon što mi je Mali Medved ispričao o sabotiranju opreme. Zanemarili smo ga, iako sam prilično siguran da je i Mali Medved razmišljao o toj mogućnosti.“ „Naginješ li u nekom pravcu?“ „Radio sam s nekim od tih ljudi. Dobro znaš da to nije isto što i deljenje kancelarije ili aparata za vodu. Ne mogu da sagledam nijednog od njih u tom svetlu. Ne znam da li je to zbog onoga što smo bili - i što smo o dalje - jedni drugima ili zato što je to neosporna božja istina.“ Čekao je posmatrajući mladićevo lice. „Nisi valjda izneo te sumnje Rouani?“ ,,Jesam.“ Lukas ga je pogledao s odobravanjem i veseljem. „Dosta toga sam znao o tebi. Posle ovog mogu da zaključim da imaš i muda.“ ,,Ne želim da joj radim iza leđa.“ Osmehnuo se kad se setio gde je i s kim razgovara. ,,Ne više nego što je potrebno. Napravio sam tabelu. Volim tabele“, rekao je kad ga je Lukas iznenađeno pogledao. „Delotvorne su i pregledne. Nije joj se svidela pomisao da bih mogao biti u pravu, ali me je saslušala.“ „ Ako te je saslušala ne udarivši te u jaja, znam da si uložio ozbiljan trud i da je veza između vas takođe ozbiljna.“ „Zaljubljen sam u nju. Ona je zaljubljena u mene, samo to još nije shvatila.“ ,,Pa...“ Lukas je dugo proučavao Galovo lice. ,,Pa“, ponovio je i po drugi put uzdahnuo, „ima nezgodan stav prema vezama i njihovom trajanju. Ja sam za to kriv.“ ,,Ne bih rekao. Mislim da su krive okolnosti. Možda je tvrdoglava i preterano oprezna, ali nije zatvorena osoba. Previše je pametna i samosvesna, da i ne pominjemo da ne preza od rizika da bi dobila ono što želi, kad tako odluči. Shvatiće da me želi.“ ,,Ti si razmetljivi kopilan, zar ne? Dopadaš mi se.“
,,To je dobro, zato što bi mi dala korpu da to nije slučaj. Ostatak života bi žalila zbog toga.“ Lukas se srdačno nasmejao. Gal je pogledao na sat. „Moram da pođem nazad.“ „Otpratiću te. Ponekad trčim ovuda“, podsetio ga je. „Moram nešto da joj kažem, lice u lice.“ „ Ako je u pitanju selidba kod Ele, već je čula za nju.“ „Dođavola!“ Lukas se počešao po vratu. „Trebalo je da znam da će se u bazi za to čuti čim se odlučim na to. Mislio sam da moj privatni život neće biti u središtu pažnje pored toliko dramatičnih događaja.“ ,,Pa?“, Lukas je bocnuo Gala prstom u rebra. „Kako je to podnela?“ ,,To je bio priličan udarac. Navići će se na to zato šte te voli, zato što poštuje Elu i zato što nije glupa. Hajde da uskladimo priče pre nego što stignemo. Pretpostaviće da smo se slučajno sreli na putu.“ „Verovatno je tako najbolje.“ ,,Ne prezam da je naljutim, ali ima previše toga na tanjiru. Pre no što se vratimo, želim da te pitam mogu li da ti pošaljem tabelu.“ „Isuse Hriste, tabelu!“ „Izlistao sam imena u više kategorija, zajedno s opštim podacima. Tu su i moja i Rouanina razmišljanja o svakom ponaosob. Tvoja zapažanja bi mogla pomoći u sužavanju broja osumnjičenih.“ „Pošalji mi prokletu tabelu!“ Lukas mu je izrecitovao imejl adresu. „Hoćeš li i da ti je zapišem?“ „Nema potrebe. Zapamtio sam je.“ „Čak i da Brejkmen nije uradio sve to - ili ništa od toga - stvar je gotova dok je iza rešetaka. Niko mu ne može napakovati nijedno sranje dok panduri znaju gde je dvadeset četiri sata dnevno, sedam dana u nedelji. Valjalo bi pronaći odgovor na pitanje ko je toliko kivan na njega?“ Lukas je podigao obrve na Galovu ćutnju. „Smislio si nešto drugo?“
„Mislim da bi to moglo biti to. Takođe mislim da je Brejkmen pogodan žrtveni jarac, zbog nezgodne naravi i sukoba s Doli. Jasno mi je da je odgovorna osoba bolesni kučkin sin. Ne mislim da se takvi zaustavljaju samo zato što bi to bila pametna odluka.“ „Voleo bih da nisi to pomenuo i naveo da se složim s tobom. Još se bojim. Kad bih samo mogao da nagovorim Rouanu da uzme slobodno do kraja sezone i da ode daleko odavde.“ „Neću dozvoliti da joj se išta dogodi.“ Gledao je Lukasa pravo u oči. „Znam da je to glupa i predvidljiva izjava, ali neću. Može da izađe na kraj sa svim nedaćama koje bi je mogle snaći. Ja ću se pozabaviti s onim s kojima ne bude mogla.“ „Držaću te za reč. Ne bi bilo loše da se udaljiš dok razgovaram s njom, ali ne previše“, dodao je Lukas. „Verovatno će poželeti da nekom poveri ono što oseća zbog mog preseljenja. Ti bi mogao biti taj neko.“ * * * Rouana je napisala izveštaj. Ponovo je proverila priloženu listu tereta koji je zatražila i dobila drugog dana gašenja požara. Zaključila je da je sve u redu. Kad ga preda Malom Medvedu, moći će da izleti napolje, a posle... „Otvoreno je“, rekla je kad je neko pokucao na vrata. ,,Hej!“ Lice joj se ozarilo kad je ugledala oca. Ustala je da ga pozdravi. „Pogodio si pravi trenutak. Upravo sam završila izveštaj. Da li si trčao?“ „Hteo sam da se istrčim i obiđem moju curicu.“ „Potražiću hladno piće u frižideru. Daću ti ga u zamenu za ocenu mog izveštaja.“ „Ako imaš limunadu, pogodba je sklopljena.“ „Uvek imam najomiljeniji piće mog najdražeg momka“, podsetila ga je dok se naginjao nad stolom, posmatrajući tekst na ekranu laptopa. „Kratko i jasno“, rekao je. ,,Da li merkaš stolicu Malog Medveda?“ ,,Ma šta ti pada na pamet. Nekako bih podnela trošenje vremena na pisanje izveštaja, ali ne znam da li bih mogla da kao Mali Medved vodim računa o papirologiji, ljudskim naravima, politici i kojekakvim sranjima. Radije bih se ubila. I ti bi to učinio“, dodala je, ,,da si ostao još koju godinu.“
„Ako već moram da popunjavam usrane obrasce, popunjavaću svoje.“ „Eto od kog sam to nasledila. Hoćeš li da se prošetaš do sobe za odmor? Ili do kuhinje? Mislim da bismo mogli da iskamčimo neku pitu od Mardž.“ „Nemam dovoljno vremena. Ela se veoma dobro brine o meni.“ ,,Uh.“ „Želeo sam da te vidim i da popričam s tobom o nečemu.“ „Čula sam da je Ajrin Brejkmen odlučila da proda kuću, da će se verovatno odseliti za Nebrasku i da ćeš joj dopustiti da koristi tvoj dom dok ne završi sve poslove u Mizuli. To je plemenit gest, tata. Sigurna sam da bi joj boravak u pustoj kući punoj uspomena veoma teško pao, da i ne pričamo o saznanju da joj više ne pripada.“ „Sutra će se useliti. Moram da spakujem još neke neophodne stvari. Ela joj pomaže da popakuje stvari i ono što će želeti da ponese sa sobom kad krene na put.“ „Preduzima veliki korak. Tačnije, niz velikih koraka. Ostavlja Mizulu, supruga, prijatelje, posao.“ „Mislim da joj je to potrebno. Izgleda bolje no od početka nevolja. Laknulo joj je otkad se odlučila da preduzme ono što je najbolje za nju i bebu.“ Otpio je dugi gutljaj limunade. „Kad govorimo o velikim odlukama... Neću se vraćati u kuću. Živeću s Elom.“ „Isuse, da li ćete se i venčati?“ Nije se zagrcnuo, ali je teško gutao napitak. „Napredovaćemo korak po korak. Mišljenja sam da je onaj koji si upravo pomenula neminovan.“ „Tek što sam se navikla na izlaženje s njom, a vi započinjete zajednički život.“ „Volim je, Rouana. Volimo se.“
„Dobro, moraću da sednem načas.“ Izabrala je rub postelje. „Useljavaš se kod nje?“ „Ima divnu prostranu kuću s negovanim vrtom. Udesila ju je po svom ukusu. Ona joj mnogo znači. A naša?“ Podigao je i spustio ramena. „Polovinu godine, ako ne i više, bila je samo mesto na kom sam provodio većinu noći.“ ,,Pa...“ Nije mogla da protumači svoja osećanja zato što ih je bilo suviše. ,,Da sam znala da će nam to biti poslednja zajednička večera u kući, da sam... ne znam, spremila bih nešto ozbiljnije od piletine u tiganju.“ „Ne prodajem kuću, Ro.“ Seo je pored nje i položio šaku na njeno koleno. „Izuzev ako je ne želiš. Mislio sam da ti je predam. Naći ćemo nekog ko će kositi travnjak i raditi ostalo tokom sezone.“ „Volela bih da razmislim o tome.“ „Samo napred, bez žurbe.“ ,,To je velika promena“, uspela je da prozbori. „Znaš da mi je potrebno vreme da se snađem.“ „Kad god bi se u detinjstvu razbolela, tražili smo posebnu pidžamu.“ „Plavu, sa štencima.“ ,,Da, plavu sa štencima. Bilo je čupavo kad si je prerasla.“ „Morao si da ih izrežeš i napraviš jastuče. Posle toga je sve bilo u redu. Sranje, tata, izgledaš tako srećno!“ Bila je na ivici suza kad je posegla ka njegovom licu. „Nisam ni primetila da nisi bio.“ „Nisam bio ni nesrećan, dušo.“ „Sad si srećniji. Ona nije jedina koja te voli.“ Poljubila ga je u oba obraza. „Slažem se, dokle god moguda zadržim jastuče s plavim štencima.“ „Znam da će ti trebati neko vreme da je upoznaš.“ „Tako je. Gal misli da je moćna.“ Lukas je podigao obrve. „Baš kao i ja, ali mu je bolje da se ne zanosi.“
„Upozoriću ga da je se kloni.“ „Promenila si se otkad se družiš s tim momkom.“ ,,To je očigledno. Ovo je najprokletija sezona. Gal je uvrteo u glavu da bi neko iz baze mogao biti odgovoran za ono što se događa.“ ,,Da li je?“ „Jeste. Postupio je na karakterističan način za njega i sabrao sve podatke i pretpostavke u jedan dokument. Isprva sam smatrala tu ideju neosnovanom, ali sam se pokolebala kad mi je izložio sve argumente. Posvetila sam se svom poslu i nanovo pomislila da tu nema ničega. Sumnje su se probudile kad mi je izneo nove pretpostavke. Više ne znam u šta da verujem. To je veoma neprijatan osećaj.“ Nežno ju je pomilovao po kosi. „Možda je najbolje da držiš oči, uši i um otvorene.“ ,,S prva dva će biti lako. S ovim poslednjim će biti teško. Svi su nervozni i pokušavaju da se pretvaraju da nisu. Već smo skakali na dva puta više požara nego čitave prethodne sezone. Zabeležili smo velike uspehe po cenu malog broja ozleda. A mimo toga? Ova sezona je načisto sjebana. Svi to osećamo.“ „Učini mi uslugu. Drži se tog elitnog vatrogasca. Učini to mene radi“, dodao je pre no što je stigla da progovori. ,,Ne zato što mislim da ne možeš da se brineš o sebi, već zato što ću ja manje brinuti ako znam da ti neko štiti leđa.“ ,,Pa, ionako bih ga se teško ratosiljala.“ „Dobro je.“ Potapšao ju je po nozi. „Isprati me.“ Pratila ga je ka izlazu. Usput mu se obratila. ,,Da li je s Elom drugačije nego s majkom? Ne govorim o okolnostima, nivou zrelosti ili sličnim stvarima. Mislim na...“ Lako ga je udarila pesnicom po srcu. „Prihvatiću bilo koji odgovor. Samo želim da znam.“ Nije žurio s odgovorom. Znala je da traga za pravim rečima. „Bio sam opčinjen tvojom majkom. Očaran. Strašno me je uzbuđivala. Voleo sam je još više kad mi je rekla da je trudna. Mislim da sam tako reagovao zato što sam voleo ono što je u njoj, što smo začeli
bez predumišljaja. Ponekad se pitam da li je to znala i pre mene. To saznanje bi je sigurno povredilo. Brinuo sam se za nju i činio sve da bi joj ugodio. Ti si bila razlog za to. Ne mogu da kažem da me je Ela opčinila, očarala i uzbudila. S njom je drugačije. Znam šta nisam osećao prema tvojoj majci, zato što to sad osećam prema Eli.“ Pročistio je grlo. „Možda bi za ovakve stvari trebalo da se obratiš nekoj ženi.“ „Tebe pitam.“ ,,Dođavola!“ Krupni muškarac, Gvozdeni, zamuckuje. „Neću govoriti o seksu. To sam jednom učinio i bilo je strašnije od skoka u najgori požar.“ „I ja sam se silno postidela. Ne pitam te za seks, tata. Znam dosta o njemu. Rekao si mi da je voliš. To se vidi na tebi. To je očigledno, ali ne znam kakav je to osećaj - kakav bi trebalo da bude.“ „Mnogo toga se događa. Ima tu poverenja, poštovanja i...“ Pročistio je grlo. „Privlačnosti. Sve to, sve prednosti i mane, nade i snovi sabiraju se u središtu. Gore u njemu. Plamte, tinjaju ili se puše, ali u njemu prebiva toplina, svetlost i mnogo boja. Ono crpi energiju oko sebe.“ „Vatra nije samo sila uništenja. Ponekad stvara. Najbolje vatre stvaraju, a kad je ljubav vatra - bez obzira na to da li je jarka ili samo tinja, vrela ili topla, ona stvara. Čini te boljim no što bi bio bez nje.“ Zastao je, blago zajapuren. ,,Ne znam kako da objasnim.“ „Prvi put mi je to neko objasnio na razumljiv način.“ Uhvatila ga je za ruke. Pogledala ga je pravo u oči. „Zbilja sam srećna zbog tebe. Iskreno ti govorim. Zaista sam srećna zbog tebe.“ ,,To mi znači više no što ti mogu reći.“ Privukao je sebi, Zagrlio ju je dok im je Ela prilazila automobilom. „Ti si moja prva ljubav“ prošaptao joj je u uvo. „Uvek ćeš biti.“ Znala je to, ali kako da prihvati da može da voli još nekog pored nje. Klimnula je kad je Ela izašla iz automobila. ,,Zdravo.“ „Zdravo.“ Ela se osmehnula Lukasu. ,,Da li sam zakasnila?“
„Stigla si na vreme.“ Nagnuo se i poljubio Elu. Čerka ga je još držala za ruku. „Kako je bilo kod Ajrin?“ „Pakuje se, sređuje, odlučuje šta će sa stvarima iz kuće a kojoj je živela dvadeset i pet godina. To je strahovito veliki posao - a ti znaš da ne bežim od posla. Mislim da joj te obaveze i razmišljanja pomažu da izdrži.“ ,,Da li su Džimovi roditelji...“, umešala se Rouana. „Odlaze danas. Upoznala sam ih. To su divni ljudi. Kejt je zamolila Ajrin da dođe kod njih kada se preseli u Nebrasku. Pozvala ju je da ostane u njihovom domu dok ne pronađe stan. Ne verujem da će pristati, ali ponuda ju je duboko dirnula.“ „Ne budi tužna“, rekao je Lukas i zagrlio Elu kad je zaplakala. „Više ne znam ko sam.“ Treptanjem je odagnavala suze. „Pozvala sam sina. Zamolila sam ga da dovede decu. Znam kako se osećam posle nekoliko sati s unučićima - srećno i iscrpljeno.“ Unučići, pomislila je Rouana. Zaboravila je na njih. Da li to njenog oca čini nezvaničnim dedom? Šta on misli o tome? Kako je... „Dođavola, zaboravila sam da moram nešto da obavim za Mladog Medveda. Samo dva minuta“, obećao je Lukas Eli i otrčao. ,,Pa“, počela je Ela, ,,da li je među nama sve u redu?“ ,,U redu je. Samo je... Pomalo je čudno, ali je među nama sve u redu. Pretpostavljam da si obavestila sina i kćer.“ „Jesam. Kćer je oduševljena, što verovatno ima delimične veze s hormonima. Trudna je, što je divna novost.“ Još jedno, pomislila je. ,,Čestitam!“ „Hvala. Sin mi je... Mislim da je blago postiđen zbog mogućnosti da Lukas i ja radimo i druge stvari izuzev rešavanja ukrštenica i gledanja televizije.“ ,,Ne bi trebalo da se stidi ako vas dvoje ponekad odigrate partiju remija.“
Ela se zakikotala. „Prevazići će to. Volela bih da navratiš na večeru kad uzmogneš. I dečica će biti tu. Neće to biti ništa formalno, samo porodična večera.“ ,,To dobro zvuči.“ Ili podnošljivo, pomislila je, što se može razviti u dobro. „Trebalo bi da znaš da ne tražim majku.“ „O, baš naprotiv. Majka je svima potrebna. Svi tragaju za ženom koja će ih saslušati, stati uz njih, reći im istinu - ili ne, u skladu potrebama. Svima je potrebna žena na koju mogu računati u svim prilikama. Zadovoljiću se ulogom prijateljice, pošto ti Mardž pruža sve ostalo.“ „Videćemo kako će to ići.“ Sirena je zavrištala. „Dođavola! Idem gore.“ „O, bože! Moraš da ideš. Moraš da... Mogu li da vidim? Lukas mi je objasnio taj deo, ali bih volela da vidim.“ „Dobro, pođi sa mnom, ali moraćeš da trčiš.“ Rouana je jurnula ka sobi za pripremu. Protrčala je pored Kartaroša. Požurio je za njom da ne bi zaostao. „Šta se priča?“, pitala ga je. „Zeznuto je. Planuo je na Flethedu i pustoši kanjon. Samo to znam.“ „Da li si osmatrač?“ ,,Skačem.“ Utrčali su u kontrolisani haos sobe za pripremu i zgrabili opremu iz orroarića. Rouana je navukla padobranski kombinezon. Proverila je džepove, patent-zatvarače, kopče, pričvrstila rukavice i konopac. Obula je čizme i ugledala Meta. „Kako si se vratio na spisak?“ „Imao sam sreče. Stigao sam pre dvadesetak minuta.“ Odmahnuo je glavom i zgrabio glavni i rezervni padobran s police. „Verovatno je bog vatre odlučio da sam se dovoljno odmarao.“
Pričvrstila je svoje padobrane i ranac. „Videčemo se u avionu“, rekla je i gurnula šlem ispod ruke. Krenula je ka vratima. Iznenadila se kad je videla Gala, spremnog, kraj oca i Ele. ,,To je bilo brzo.“ „Sirena me je zatekla u sobi za pakovanje. Brzo sam se spremio. Da li si spremna?“ ,,Uvek.“ Kucnula se prstima po čelu i osmehnula ocu. „Vidimo se.“ „Vidimo se.“ Pozdravili su se kao i obično. „Pitala sam da li je dozvoljeno, i pošto jeste, zamoliću te da se vratiš živa i zdrava.“ Rouana je klimnula. ,,To je i moj plan. Hajdemo, gušteru!“ „Znam da si mi rekao da ste brzi“, rekla je Ela, dok je Rouana odmicala ka avionu s Galom, „ali dosad nisam znala koliko ste brzi. Nemate vremena za razmišljanje. Sirena se oglasi. Skakači za nekoliko minuta prelaze put od ispijanja kafe do letenja ka požaru.“ ,,To je rutina, kao oblačenje posle ustajanja. Samo što se brže obavlja. Skakači uvek razmišljaju. Razbijte ga!“, poručio je Mladom Drvetu. „Razbićemo ga. Videćemo se na povratku, ortak.“ Obraćao se i drugima koji su žurili ka avionu. S nekima je radio, dok su neki izgledali premlado. Uhvatio je Elu za ruku kad su se vrata aviona zatvorila. Jedan od njih bi mogao biti i ubica. „Sve će biti u redu.“ Stiskala ga je za ruku. „Brzo će se vratiti.“ ,,Da.“ Posmatrao je kako se avion pokreće, ubrzava i poleće s piste. Njen stisak ga je smirivao. Rouana je, posle upoznavanja sa situacijom u letu, raširila mape da bi s Mladim Drvetom i Trigerom utvrdila strategiju.
Gal je nabio slušalice u uši i navukao sunčane naočari. Muzika je prigušivala buku motora. Davala mu je mogućnost da razmišlja. Proučavao je lica i govor tela drugih skakača, zaštičen naočarima za sunce. Možda je pogrešio što ih je sumnjičio, ali radije če se suočiti s grižom savesti nego s posledicama sabotaže. Kartaroš i Dobi prekraćivali su vreme pokerom dok je Gibons čitao poderanu kopiju Kolevke za macu. Libi se privila uz Meta, tapšala ga po kolenu u jednom od svojim hajde-hajde gestova. Osmatrač je ustao sa sedišta pored kabine da bi porazgovarao s Mladim Drvetom. Kad je naređeno da se izvrši telesna provera, prišao je Rouani, da bi obavili taj ritual. „Mlado Drvo nas napušta“, rekla mu je Rouana. Mlado Drvo je sa osmehom odmahnuo glavom. „Radiću za Gvozdenog prvu polovinu godine. Uzeću slobodnu jesen. Kupiću kuću i srediti drugo koleno. Posvetiću se pecanju. Imaću mnogo više vremena za pecanje kad ne budem morao da muštram gomilu zelembaća svakog leta.“ „Dižeš ruke od svega ovoga radi života punog putovanja, glamura i romanse?“, pitao ga je Gal. „Imao sam i više nego dovoljno glamura. Nadam se da ću naći nešto romanse kad prestanem da gutam dim.“ „Čuo sam da je štrikanje zahvalan hobi“, posavetovao ga je Triger. „Možda i jeste. Ištrikaću ti tange pošto voliš da ti se stalno nešto uvlači u dupe.“ Preskakao je preko ljudi i opreme da bi se još jednom posavetovao s osmatračem i pilotom. „Jedva da ima pedeset godina.“ Triger je gurnuo žvakaću gumu u usta. „Dođavola, za tri dana ću napuniti pedeset prvu. Zašto odustaje tako rano?“ „Mislim da je jednostavno umoran i da ga koleno ubija.“ Rouana je bacila pogled napred. „Verovatno će se predomisliti kad ga sredi.“ Osmatrač je ponovo prišao vratima. „Proverite rezervne padobrane!“ Vreli lenji vazduh ispunjen dimom nahrupio je kroz otvor.
Rouana se premestila da bi pogledala kroz prozor. Plamen se nadvijao nad debelim borovima i jelama. Crvene kugle zapaljenih gasova eksplodirale su kao protivavionska vatra. „Brz je“, reče Rouana, „vetar ga nemilice raznosi po kanjonu. Suočićemo se s ozbiljnim, ukrštenim vazdušnim strujama pri skoku.“ Prvi komplet traka potvrdio je njeno predviđanje. „Vidiš li doskočište?“, pitala je Gala. „Eno ga, ona pukotina, na osam sati. Pokušaj da mu priđeš s juga, da bi izbegao susret licem u lice s kamenom liticom. Ti si drugi čovek u trećoj turi, pa...“ „Nisam. Ja sam prvi u drugoj turi.“ Slegnuo je ramenima kad se namrštila zato što je shvatila da je Lukas zamolio Malog Medveda da zameni njenog partnera u skoku. „Mislim da je Mali Medved promešao karte kad je vratio Meta na dužnost.“ ,,U redu. Lebdeću iza tebe.“ Klimnula je kroz prozor, ka drugom svežnju traka. „Izgleda da imamo tri stotine metara.“ Pratio je trake i tornjeve dima, crne u osnovi i srebrnkaste pri vrhu. Triger je, posle poslednjeg poziva, privezao šlem i spustio masku. Dohvatio je kabl i krenuo prema vratima. Za njim je pošao Met, drugi skakač. Rouana je proučavala požar, teren i let. Crne i plave kupole nadimale su se ispod aviona u drugom preletu. „Spremni smo!“, odgovorio je Gal na osmatračevo pitanje. Prišao je vratima. Rouana ga je pratila u stopu. Osluškivao je urlik vetra i vatre. Skočio je posle udarca po ramenu. Propadao je kroz nemirni vazduh. Pronašao je horizont. Umirio se kad ga je trzaj stabilizovao. Glavni padobran je usporio propadanje u lebdenje. Pogledom je pronašao Rouanu. Gledao je kako joj se kupola nadima i kako sunčevi zraci kao strele probijaju dim i na tren joj osvetljavaju lice. Odmah zatim je naleteo na sukobljene vazdušne struje. Pokušavali su da ga zavrte. Oštri nalet vetra ga je podigao i poneo opasno biizu litice. Potezao je konopce dok ga je divlji vetar nosio na pogrešnu stranu.
Odlebdeo je od doskočišta. Prilagodio se i dopustio vetru da ga nosi. Meko se dočekao na noge na ivici pukotine. Zakotrljao se. Rouana je sletela tri metra levo od njega. „Sjajno si manevrisao tamo gore“, povikala je. „Uspeo sam da doskočim kako treba.“ Pokupili su padobrane i prišli Metu i Trigeru na ivici doskočišta. „Treća tura je sletela“, rekao je Triger. „Sranje, Kartaroš će završiti u drveću. Ove sezone zaista nema sreće.“ Rouana je jasno čula Kartaroševe psovke dok ga je vetar nosio ka borovima. „Požurimo, Mete! Moramo da vidimo da li je nešto slomio.“ Čuli su Kartaroševe psovke, što je značilo da je pri svesti. Zbog toga je pogledala u nebo. „Mlado Drvo i Libi“, rekla je kad je avion krenuo u novi prelet. „Dženis i Gibons.“ Imenovala je preostale skakače. „Kad svi budu na tlu, želim da se pobrineš za teret.“ Spustila je ruke na bokove. Posmatrala je sledećeg skakača. Mlado Drvo, pomislila je. Nastaviče da skače. Radiće kao instruktor. Ali skakanje sa sportistima i turistima je mnogo drugačije od... „Pomoćni padobran! Pomoćni padobran mu se nije otvorio!“ Potrčala je napred, urlajući. „Pomoćni se zapleo! Isuse, Isuse, seci konopce! Seci ih! Aktiviraj rezervni! Hajde čoveče, za ime božje!“ Galov stomak se uzburkao, srce mu je mahnito tuklo dok je gledao kako njegov prijatelj i član porodice strmoglavo ponire kroz dim. I drugi su urlali. Triger je vrištao u radio. Rezervni padobran otvorio se s naglim trzajem. Ispunio se vazduhom - ali prekasno, shvatio je Gal. Mlado Drvo je velikom brzinom pao među drveće.
28 Trčala je kao bez duše kroz šipražje. Preskakala je pala stabla, stene i sve što bi joj se isprečilo na putu. Gal ju je pretekao. Strah je trčao s njom. Naredila je sebi da razmišija i dela, kako bi smirila divlja osećanja. Rezervni padobran mu se otvorio u poslednjem trenutku. Ima nade, uvek je ima. Usporila je kad je stigla do Kartaroša, okrvavljenog lica. Spuštao se niz bor pomoću užeta. ,,Da li si teško povređen?“ „Nisam! Nisam! Trči! Isuse, trči!“ Met je glavinjao po šumi iza nje, siva lica i tupa pogleda. „Ostani s Kartarošem. Pobrini se za njega.“ Nastavila je da trči ne sačekavši odgovor. Kad je čula Galov povik, skrenula je ulevo. Suve borove iglice su joj škripale pod nogama kao koščice. Ugledala je rezervni padobran, iscepanu hrpu belog platna na granama. Krv je kapala kao voda iz pokvarene česme, natapajući šumsko tlo. Telo Mladog Drveta mlitavo je visilo na čvornovatim granama dvadeset tri metra iznad zemlje. Pola metra duga grana virila mu je iz slabine. Probušila ga je kao čioda moljca. Gal se verao uz deblo s opremom za penjanje. Rouana je odbacila teret. Pohitala je za njim čim je vezala pojas za penjanje i namestila klinove. Slomljen je, videla je da je slomljen. Slomio je nogu, ruku i verovatno još nešto. Slomljen je, ali to ne znači da je mrtav. „Možeš li da dopreš do njega? Da li je živ?“ „Stići ću do njega.“ Gal se popeo i konopcem vezao za drvo. Isprobavao je da li će ga grana izdržati. Pružio je ruke i otkopčao ranjenikov šlem. Opipao je vrat Mladog Drveta.
„Ima puls - slab je i isprekidan. Polomio je više kostiju. Zapazio sam duboku posekotinu na desnoj butini, ali je promašila butnu kost. Probojna rana...“ Opsovao je kad mu se primakao. „Ova prokleta grana vezuje ga za drvo kao gvozdeni klin. Odavde ne mogu da ga pomerim, a to je neophodno.“ „Obezbedićemo ga konopcima.“ Nagnula se koliko god je mogla. Pokušala je da proceni situaciju. „Kako bi bilo da odsečeš granu i spustiš ga zajedno s njom.“ „Neće podneti ni mene ni električnu testeru.“ Otpuzao je nazad. ,,Napukla je u osnovi. Ne znam da li bi izdržala tvoju težinu.“ „Videćemo.“ „Dobi ili Libi. Njih bi izdržala.“ ,,Ja sam ovde, a oni nisu. Gubi mnogo krvi. Pusti me da probam. Daj mi konopac, testeru i pribor za prvu pomoć.“ „Koliko je ozbiljno?“, vikao je Triger. „Koliko je ozbiljno?“ ,,Diše!“ „Hvala Gospodu! Pozvao sam tim za evakuaciju! Da li je pri svesti?“ „Nije. Obavesti ih o pojedinostima, u redu?“ Promenila je mesto s Galom. „Treba nam konopac, pribor za prvu pomoć i testera. Gal se spušta.“ Nagnula se i skinula košulju. Džepnim nožem isekla ju je u trake. Odvezala se i stupila na granu. Izdržaćeš zato što ne može biti drugačije, pomislila je. „Mlado Drvo, da li me čuješ?“ Počela je da previja krivudavu posekotinu na butini. „Drži se, čoveče. Izvući ćemo te odavde.“ Ostatkom konopca vezala ga je oko struka. Vratila se da bi ga privezala za stablo. Gal je čekao s još konopaca. „Vezaću ga za granu iznad. Provuci ga ispod njegovih ruku.“ Videla je Trigera i Meta. Peli su se uz susedno drvo. Klimnula je kad je shvatila plan. „Prebaci im konopac. Spustićemo ga zajedno kad mu presečem veze i istesterišem granu.“
Znoj joj je kapao u oči, dok je radila. Morala je da mu pomeri smrskanu nogu, Molila se da ostane onesvešćen, dok ga ne spuste. Previla je probojnu ranu najbolje što je mogla. Kaišem ga je još jednom vezala za granu. Oklevala je. Ako ovo ne uspe, mogla bi ga ubiti. Puls mu je bio sve slabiji. Nije imala izbora. „Preseći ću sve veze. Spremite se.“ Oslobodila ga je od iscepanog padobrana i dohvatila testeru. „Uspećemo“, rekla je Galu. „Medicinari će stići za desetak minuta.“ Čvrsto je stala i cimnula kabl za paljenje. Stresla se od zujanja. Videla je kako Triger i Met preuzimaju ranjenikovu težinu. Znala je da Gal i Dobi to isto rade pored nje. Polako je puzala uz granu. Verovala je da će konopci izdržati njegovu i njenu težinu. Htela je da je zaseče što bliže telu Mladog Drveta. „Držite ga!“, povikala je. ,,Ne dozvolite da se naglo cimne!“ Sekla je čistim potezima. Grana je drhtala. Mlado Drvo je mlitavo visio. Grana mu je virila iz slabine. Ljuljao se dok su ga lagano spuštali, prebacujući ruku preko ruke. Libi i Stovič su čekali na tlu da ga prihvate. „Imamo ga! Imamo ga! O, Isuse!“ Stovičev glas je zadrhtao. „Bože, u kakvom je stanju!“ Ipak diše, pomislila je Rouana kad je čula lepet helikopterskih elisa. Samo da nastavi s disanjem. Srce joj se cepalo dok je stajala na tlu i gledala kako helikopter uzleće s njenim prijateljem. Smrskan je, pomislila je dok se vetar od elisa kovitlao oko nje. Slomio je ruke, noge i samo bog zna šta još - više ništa nije mogla da uradi za njega. Uključila je radio i obavestila bazu. Prilagođavala je strategiju dok je Kartaroš sedeo na zemlji. Zario je izubijano lice u šake. Triger je posmatrao helikopter. Polako se okrenuo ka njoj. Sva osećanja - šok, tuga, zapanjujući bes - videli su se na njegovom licu.
,,Teret...“, počela je. Ućutala se kad je Gal stisnuo za ruku. „Razumem. Pobrinuću se za to“, ponovio je, suočen s njenim tupim pogledom. „Dobi, Mete, pomozite mi!“ Priberi se, naložila je sebi. ,,Trig!“ Duboko je udahnula pre no što mu je prišla i počela da crta po tlu. „Ide na severoistok i dobija na brzini. Potreban si mi“, tiho mu se obratila kad je videla da samo stoji, odmahujući glavom. „Daj mi trenutak, molim te! Samo jednu prokletu sekundu!“ Čučnula je. Spustila je ruku na njegovu čizmu. „Moramo da posečemo ovog zmaja. Nakon toga ćemo obići Mlado Drvo.“ Načas je ućutala da bi umirila glas. „Požar napreduje. Razmahao se, Trig. Bacili su mulj na glavu, ali je dunuo vetar. Preskočio je ovaj greben. Brzo se penje.“ ,,Shvatam.“ Rekao je i čučnuo kraj nje. „Preuzeću levo krilo, proseći ću liniju s petoricom. Zadržaću ga tu.“ „Povedi sedmoricu. Mali Medved šalje još jedan tim. Preuzeću te ljude. Ovde imaš izvor vode.“ Nacrtala je slovo X u prašini. „Ponesi pumpu i crevo. Povešću ostatak ljudi udesno i izvideti situaciju.“ Uplela je prste s njegovim kad joj je pružio ruku. „Ubićemo ga!“, rekao je. „Zatim ćemo saznati šta se, dodavola, dogodilo!“ „Saznaćemo, to je sigurno!“ Dogovorili su linije za buldožer, sigurne zone i dva moguća logorišta. Okupio je sedmoricu i pokupio opremu. Rouana se obratila ostalima. „Kartaroše, ti ostani ovde i...“ „Zajebi s tim.“ Krv mu je kapala s razderane usne. „Neću se povući.“ „Nisam ni tražila da se povučeš. Ti i ja čekamo sledeću ekipu. Preuzmi polovinu i učvrsti levo krilo za Trigerom. Ostatak ljudi pošalji meni. Hoću Gibonsa i Dženis. Daj im do znanja da će se rasturiti od posla. Moraš da preuzmeš komandu“, rekla je pre no što je stigao da progovori. „Budi stalno u vezi s Trigerom.“ Okrenula se kad je klimnuo. „Gale, Libi, Stoviču, ponesite alat!“
Nije bilo vremena za gubljenje. Razmišljaće isključivo o požaru. Sve ostalo mora potisnuti u drugi plan. Kopali su i sekli. Udarci pulaskija ili zujanje testere odjekivali su u Rouaninoj glavi kao glas osvete. Požar je urlao i praskao. „Preuzmi komandu dok Gibons ne stigne“, rekla je Galu. „Upravo se javio. Svi su bezbedno doskočili. Probiću se do glave da bih imala jasniju sliku. Obavesti me ako se, pre nego što se vratim, povežeš s linijom prokrčenom buldožerom.“ „Dogovoreno.“ „Imaš izvor vode pedesetak metara uzbrdo. Načini krivudavu liniju. Gibons će marširati brzinom od deset kilometara na sat, ali ako stigneš do gore pre nego što vas stigne, pošalji Stoviča i Libi na crevo. Svaka promena vetra ili...“ „Razumeo sam, Rouana. Idi i radi ono što moraš; mi ćemo se ovde boriti. Javljaj se!“ ,,Ne dozvoli im da misle o nesreći. Usmeri im pažnju na posao. Vratiću se.“ Požurila je. Promicala je kroz drveće uz oštri uspon. Brzo je iščezla u gustom dimu. Čula je samo trijumfalni glas požara. Vatra je pucketala nad suvim stablima, skakala po borovoj smoli i proždirala lišće i granje popalo po zemlji. Izbegla je ugarak i utukla malu vatricu. Razmišljala je o telima spaljenim do kosti. Kad se popela na greben, stala je da predahne i proveri položaj. Gledala je kako crveno-narandžasta neman proždire svoje gorivo. Dali su joj vremena da se razmahne, ali nisu imali izbora. Zmaj je trčao snažno i slobodno. Pozvala je bazu i zatražila da bace mulj. Dobila je kratak i štur izveštaj o Mladom Drvetu. Zbrinjavali su ga.
Osetila je promenu vetra. Videla je kako požar hvata njegov rep da bi se provozao. Skrenuo je na zapad. Još je bio severno od Trigerovog tima, ali se kretao ka njemu. Pozvala ga je. „Premešta se, zavija ka tebi.“ „Prosekli smo dobru i široku liniju buldožerom. Mislim da ne može da je preskoči. Put za bekstvo vodi prema jugu.“ „Šalju mulj. Zvala sam ih da im kažem da bace tovar na zapad, na tvoje krilo. Čuvaj se.“ „Primljeno. Kartaroš je upravo stigao s pojačanjem. Održaćemo liniju.“ „Kad mulj padne, dobiću izveštaj iz vazduha. Hoću da uzmem četvoro tvojih i isto toliko mojih. Poslaću ih na glavu. Nek je stisnu. Ako preskoči drum, beži.“ „Da znaš da hoću. Pazi dupe!“ Probijala se kroz požar i usklađivala napore s Gibonsom i bazom. Osluškivala je i posmatrala nebo u očekivanju tankera. Sekla je ka istoku, očiju punih dima. Odskočila je unazad i pala na leđa kad se plamteća grana, debela kao muška butina, sručila na tlo ispred nje. Plamen se hranio svežim gorivom na šumskom tlu. Činilo joj se da se žuri da dohvati đonove njenih čizama i izmakne van njihovog domašaja. „Izbegla sam zapaljenu granu“, doviknula je Gibonsu. „Dobro sam, ali ću neko vreme biti zauzeta.“ Gasila je plamene jezike. Kopala je da bi ih pokrila zemljom. Čula je grmljavinu tankera. Vodila je svoj mali prljavi rat psujući ispod glasa. ,,Na bezbednom sam!“ Lopatala je i gazila. Signalizirala je Gibonsu i pilotu tankera. ,,Na bezbednom sam!“ Potrčala je. Gusta ružičasta kiša je pala. Gušila je plamenove i podizala dim. Pljuskala je po tlu i drveću u širokim slapovima. Trčala je ka skloništu dok su je kapljice udarale po šlemu i jakni. Salva ugaraka naterala ju je u isprekidani krivudavi trk. Panično je nastojala da stigne
do višeg i sigurnijeg zemljišta. Čula je upozoravajući urlik za leđima i osetila podrhtavanje tla ispod nogu. Sledila je instinkt i skočila kroz neprozirnu vatrenu zavesu, koja se bučno zatvorila za njom pre nailaska vatrene oluje. Kamenje joj se klizalo pod nogama dok je napredovala uz strmu padinu iznad alavog i ubistvenog ognja. ,,Na bezbednom sam!“ Povikala je u radio. „Morala sam da zaobilazim!“ Udahnula je i izdahnula. „Dajte mi malo vremena da se orijentišem.“ Vatreni zid, čvrst kao čelik, presekao joj je put ka timu. Izvukla je kompas da bi se orijentisala. Ruka joj je blago drhtala. Rešila je da skrene ka Trigerovoj liniji. Tamo će predahnuti i zaobilaznim putem stići do svoje. Razmotrila je najnoviji plan, popila malo vode i smirila živce. Gal je na liniji gledao Gibonsa pravo u oči. ,,Da li je povređena?“ „Kaže da nije. Nastoji da ne diže paniku, ali mislim da se izvukla za dlaku. Obrisao je znoj. „Skrenuće do Triga, zatim će se izokola vratiti do nas. Mulj je naterao požar na uzmak na njihovom krilu. Zasipaju glavu vodom. U dobrom su položaju.“ Odmahnuo je glavom. ,,Mi to ne možemo reći. Vetar ga nagoni na ovu stranu. Vilo, povedi Gala, Stoviča i Dobija i odnesite te pumpe gore. Sledite liniju probijenu buldožerom. Počnite da natapate. Poslaću vam još četvoricu čim dobijem nove ljude.“ „Vatra za leđima!!“, povikala je Libi. Obojica su skočila. „Pod žestokim smo udarom“, javio je Gibons Trigeru. „Možeš li da pošalješ nekog ovamo?“ „Daću ti dvojicu. Imaćete troje kad se i Šveđanka pojavi.“ „Reci im da požure!“
* * * Gal je opsluživao crevo. Mogao se zakleti da voda samo nagoni plamenove da plešu. Vetar je gradio masivne ognjene zidove. „Mali Medved šalje još jednu grupu. Dovlači skakače iz Ajdaha“, rekla mu je Dženis. ,,Da li je Rouana stigla do Trigera?“ „Promenila je plan. Povlači se ka Gibonsu. Moramo da zaustavimo ovu stvar ovde ili da se povučemo.“ Potegla je radio. „Gibonse, potrebna nam je pomoć na ovom položaju.“ „Čekam na Meta i Kartaroša s Trigerove linije. I Šveđanku. Sveži skakači dolaze. Očekivano vreme dolaska trideset.“ „Trideset nije dobro! Treba mi još ruku ili ćemo odstupiti!“ ,,Ti odlučuješ, Vilo! Idem da izvidim lokacije! Ako moraš da se seliš, seli se bez oklevanja!“ „Sranje! Stoviču, sredi ono mrtvo drveće! Ako stigne do vrha, najebali smo.“ Obratila se Galu dok je voda padala i šištala. ,,Ne možemo ga zadržavati još trideset minuta bez dodatnih ruku.“ Nešto mu se pokrenulo u utrobi. „Rouana, Kartaroš i Met već je trebalo da stignu. Pozovi je i vidi gde je.“ „Gibons je...“ „Pozovi je, Dženis!“, prekinuo ju je. „Kola su pošla nizbrdo još od skoka.“ Možda se nisu borili samo s prirodom. Slušao je kako pokušava da pozove Rouanu, jednom, drugi i treći put. Krv mu se ledila posle svakog pokušaja. Pozvala je Meta, pa Kartaroša. Brzo je odgovorila kad je Gibons pozvao. ,,Ne mogu dobiti nikoga od njih preko radija“, rekao je Gibons. ,,Poslaću nekog na poslednju poznatu lokaciju.“ Dženis je posmatrala Gala. „Negativno. Gal će poći. On je najbrži od svih. Pošalji mi nekog. Pokušaćemo da ga zadržimo.“
„Libi je krenula gore. Dobićemo još mulja i zvala sam još jedan buldožer. Ako moraš da se povlačiš, idi na jugozapad.“ „Primljeno! Pronađi je!“, rekla je Galu. „Računaj na to.“ Obratio se Dobiju. „Zadržavaj ga dokle god možeš.“ „Zadržaću ga koliko ti bude potrebno", zarekao se Dobi i dohvatio crevo. Gal je potrčao. Koristio je kompas i mapu u glavi da bi pogodio pravac. Saterana je na zapad, a zatim na jug, pre nego što je skrenula ka levom krilu. Pokušao je da proceni njenu brzinu i najverovatniju putanju pre no što je ponovo krenula na istok, da bi pomogla desnom krilu. Izračunao je da se srela s Metom i Kartarošem, ako je to bilo moguće. Procenio je da nije gubila vreme čekajući ih ili skrenula s puta ka timu kome je bila neophodna pomoć. Vatrica se rasplamsala levo od njega. Plamenovi su palacali s tla prema drvetu. Zanemario je instinkt koji mu je nalagao da ga ugasi i nastavio da trči. Ona to ne bi učinila, pomislio je. Borila bi se s vatrom usput. Zbog toga bi menjala pravac, u zavisnosti od uslova. A ako bi joj drugi neprijatelj prešao put, ne bi ga prepoznala. U njemu bi videla saborca, prijatelja. Nekog kome veruje, koga voli. Preskočio je uski potočić. Napredovao je kroz jaru, dim i sve gušći strah. Pametna je, jaka i sposobna. Boriće se, uveravao je sebe - možda još žešće kad shvati da se neprijatelj prerušio u prijatelja. Naterao je sebe da zastane. Proverio je kompas i promenio pravac. Osluškivao je i osluškivao da bi nešto čuo ispod sve jačeg glasa požara. Odlučio se za sever. Krenuo je u tom pravcu. U sebi se molio da je doneo pravu odluku. Drvo je uz tresak palo sejući vrtlog varnica. Ujedale su ga po goloj koži kao ose. Sledeći zvuk bio je oštriji i smrtonosniji. Potrčao je ka ehu pucnja, iako mu je srce skakalo kao da je lično pogođeno tanetom.
30 Rouana je, kad god je mogla, napredovala lakim kasom. Nagnječila je kuk kad je za dlaku izbegla zapaljenu granu s vrha drveta. Jedva da je opažala bol - bio je to samo tupi i daleki odjek. Gubili su rat, pomislila je, od trenutka kad se padobran Mladog Drveta nije otvorio. Sve se raspadalo. Sve je bilo pogrešno i neuravnoteženo. Vetar je nastavio da se diže, da se premešta i komeša. Ubrzavao je i uvećavao požar. Mali đavoli igrali su po njemu, dižući prašinu. Vazduh je bio toliko suv da je pucketao kao zgažena grančica. Nikad neće stići do Trigerovog tima da odredi koliko je i da li je uopšte napredovao, da proveri krilo i nasluti šta požar namerava i snuje. Ne, pomislila je, ne nakon što je čula zabrinutost u Gibonsovom glasu. Nije imala druge do da se vrati. Skrenula je na sever, kroz požar, da bi skratila put. Izračunala je da će možda naići na Meta i Kartaroša. Manji požari nicali su tako brzo i često da je imala sve jači utisak da igra smrtonosnu igru zvekni krticu. Popila je malo vode u trku i prosula izvesnu količinu po znojavom licu. Potisnula je stalno prisutnu želju da pozove bazu i čuje šta se zbiva s Mladim Drvetom. Bolje je da veruje kako odoleva i kako se bori. Iz njene vere će nići istina. Ispod svega je bio uporni neprijatni strah da to nije bio nesrećni slučaj već posledica sabotaže. Koliko je drugih skakača delilo isti strah, pitala se. Kako su mogli da rade i da rasuđuju s tim čudovištem u umu? Kako će ona to moći kad neprestano analizira svaki minut u sobi za pripremu, u avionu i prilikom iskakanja? Da li nešto već tada nije bilo u redu? Da li je trebalo da to zapazi?
Kasnije, naredila je sebi, kasnije ćeš se time pozabaviti. Sad moraš da preživiš. Osetila je da gubi snagu. Izvukla je čokoladicu iz ranca i počela da kida omot. Ispustila ju je i potrčala kad je čula vrisak. Dim je zaslepljivao. Gubila je orijentaciju. Naterala je sebe da stane i zatvori oči. Razmišljaj. Dopro je sa severa. Da, sa severa, zaključila je i potrčala napred. Radio-aparat se pušio i iskrio na tlu. Opazila je i krv u korenju mrtvog drveta, koje je plamtelo kao sveća. Pala grana gorela je na tlu. Skupila je ruke oko usta i povikala. Brinula se za sudbinu svojih prijatelja. Spustila ih je kad je mučnina počela da se meša sa strahom. Ugledala je trag krvi. Pružao se ka istoku. Krenula je za njim. Polako je skinula radio s pojasa. Sad je znala. Negde u sebi se pitala da li je oduvek znala - ili naslućivala. Odanost joj nije dozvoljavala da izvede konačni zaključak. Priznala je to sebi. Jednostavno joj nije dozvoljavala da pređe liniju - izuzev u snovima. Spremala se da je pređe, srca obamrlog od žalosti. Stvorio se ispred nje pre nego što je stigla da uključi radio. Imao je buktinju u ruci i oči pune tuge. Zavitlao je svoju bombicu kad ju je video. Crna smreka zapalila se kao prskalica. ,,Ne želim da te povredim. Ne tebe.“ „Zašto bi me povredio?" Zagledala se u te tužne oči. ,,Mi smo prijatelji!“ ,,Ne želim.“ Met je potegao pištolj s pojasa. „Ali ću te povrediti. Baci radio!“ ,,Mete...“ Trgla se kad je Gibons izgovorio njeno ime preko radija. „Ubiću te ako odgovoriš. Biće mi žao zbog toga, ali ću učiniti ono što moram. Upucaću te u nogu i prepustiti plamenu.“
„Dobro! U redu!“ Otvorila je šaku. Radio je pao na tlo. On je odmahnuo glavom. „Sutni ga od sebe. Ne iskušavaj moju odlučnost.“ ,,Ne iskušavam je. Ne želim da je iskušavam.“ Čula je Dženisin glas dok je šutirala radio u stranu. „Moramo da pobegnemo odavde, Mete. Ovo mesto se raspada. Nije bezbedno.“ Pokušavala je da ga gleda u oči. Nije mogla a da ne vidi pulaski na njegovom pojasu. Krv se blistala na motičici. Kartaroš. „Nisam želeo da i ti stradaš. Nisi ti kriva. Došla si na sahranu. Sedela si s mojom majkom.“ „Niko nije kriv za Džimovu smrt.“ „Doli ga je smotala i vrtela oko prsta. Smotala nas je obojicu. Zbog toga su poslednje reči koje smo uputili jedno drugom bile veoma ružne. Kartaroš je bio njegov osmatrač. Trebalo je da vidi da Džim nije u stanju da skače. To ti je dobro poznato.“ „Gde je Kartaroš?“ „Pobegao mi je. Možda će ga požar dokrajčiti. Sudbina svima gospodari. Trebalo je da ga upucam da bih bio siguran, ali ću ga prepustiti usudu. Možda će imati sreće. Suština je da ja ništa ne odlučujem. Doli je pala. Nisam je ubio. Pala je.“ „Verujem ti. Moramo da pođemo na sever. Razgovaraćemo kad...“ „Znaš, dao sam joj novac za bebu. Tražila je još. Hteo sam da porazgovaram s njom, da raščistimo stvar. Zato sam se odvezao do njene kuće. Ona se odvezla bez bebe. Bila je loša majka.“ ,,Znam.“ Nastupala je pribrano, ljubazno i s razumevanjem. „Meti, niko bolje od mene ne zna koliko si u pravu. Zar Šajlo sad nije u boljem položaju? Na tvojoj sam strani.“ „Otišla je u taj motel. Bila je drolja. Video sam ga, sveštenika. Otvorio je vrata da je pusti u sobu. Hteo sam da ih iznenadim, ali sam se plašio ođ onog što bih mogao učiniti. Čekao sam. Izašla je i krenula kući.“
Čula je kako plamen guta novo stablo. ,,Mete...“ „Guma joj se probušila. To je bila sudbina, zar ne? Iznenadila se kad me je videla. Krivica je bila ispisana na njenom licu kad sam se parkirao pored nje. Rekao sam joj da skrene na sporedni put. Hteo sam da rašćistimo stvari. Ali ono što mi je rekla... Ne bih je tako gurnuo da se nije tucala okolo, da nije bila lažljivica, varalica i sebična kučka. Htela je da ostavi bebu. Znaš li to? Koja majka to može da učini?“ „Moramo da krenemo“, rekla mu je pribranim ali odlučnim glasom. „Hoću da mi sve ispričaš. Zelim da te saslušam. Bićemo odsečeni ako ne krenemo.“ „Šajlo bi... mogla biti i moja beba.“ Obrisao je usta slobodnom rukom. „Uradili smo to samo jednom. Bio sam tako usamljen. Eni mi je nedostajala, malo sam popio. Učinili smo to samo jednom.“ „Razumem te.“ Bilo joj je muka od tolike patnje. „Znam šta je usamljenost.“ ,,Ne znaš! Meni je rekla da je moje, a Džimu da je njegovo. Zatim je rekla da je možda moje, zato što je znala da on ne želi ni bebu ni nju. Znala je da ču učiniti ono što moram i da ću reći Eni. Džim i ja smo se prepirali oko toga pre nego što je sirena zavrištala. Bio je na spisku. Ja nisam. On je mrtav. Ja nisam.“ „Nisi ti kriv.“ „Šta ti znaš o tome! Rekao sam mu da ide dođavola i crkne! Baš to je i učinio! Ovo je pakao! Hteo sam da udesim Kartaroša da ne bi mogao da skače zato što to najviše voli. Kao što sam ja voleo mog brata. Hteo sam da mu podmetnem nešto u hranu. Hteo sam da uzmem bebu od Doli i da je dam majci. To je bila dobra odluka. Pala je. Morao sam nešto da učinim, zar ne?“ „Tako je.“ „Poslao sam je u pakao. Tad sam znao da moram da učinim ono što je neophodno. Morao sam da obezbedim dete za mamu. Leo mi je stajao na putu. Naterao sam ga da plati. Uvek je zadavao probleme Džimu. Nikad nije imao lepu reč za njega.“
„Zbog toga si ukrao njegovu pušku iz sefa i pucao na mene. Pucao si na mene i Gala.“ „Nisam pucao na tebe. Nisam hteo da te povredim. Doli je rekla Džimu kombinaciju za otvaranje sefa. Poverio ju je meni, kao da je želeo da mi poruči šta da uradim. Leo je morao da plati, što je učinio. Beba je sad kod moje mame. Džim bi to želeo.“ ,,Shvatam.“ Ugarci su leteli kao projektili. „Hteo si pravdu za Džima. Pokušao si da uradiš sve što možeš za svoju porodicu. Saslušaću te, učiniću šta god hoćeš, ali ne ovde. Vetar je promenio pravac. Za boga miloga, naći ćemo se u zamci ako se ne pokrenemo.“ Tužno je posmatrao. ,,U rukama smo sudbine, baš kao što sam ti objasnio. Od nje zavisi ko će dobiti neispravne pumpe i testere, ko će dobiti loš padobran.“ „Igrao si ruski rulet s našim padobranima?“ Odmah se pokajala zbog ljutite reakcije, ali nije mogla da obuzda gnev. „Mlado Drvo ti nikad nije učinio ništa nažao. Možda će umreti.“ „Imao sam iste izgleda da nastradam kao i on. Igrao samn pošteno. Na kraju krajeva, svi smo ubili Džima. Radili smo svoj posao, naveli smo ga da nastrada. Svi smo imali iste izglede. Nisam hteo da to budeš ti, iako sam video kako si me gledala kad sam rekao da ću nabaviti advokata za bebu i kako će je moja mama odgajiti. Video sam kako me svi gledaju zato što sam ja živ, a Džim nije.“ Nisam brža od metka, pomislila je, dok joj je srce tuklo u grudima. Još malo pa neću moći da nadtrčim vatru. Čula je siktanje i urlik koji mu je prethodio. Ognjena stihija se neumitno valjala ka njima. „Moramo da krenemo da bi mogao da se pobrineš za bebu, Mete. Potreban joj je otac.“ „Ima moje roditelje. Dobro će brinuti o njoj.“ Crveno-zlatna vatra odražavala se ne njegovom znojavom licu. Tuga je ustuknula pred ludilom u njegovim očima. „Prošle noći sam raskinuo s Eni. Nisam imao šta da joj ponudim. Iskočio sam iz aviona sa saznanjem da je to poslednji put. Na ovaj ili onaj način otići ću Džimovim putem. Požar je jedino što mi je ostalo “
„Imaš bebu.“ „Džim je mrtav. Vidim njegov leš kad god je pogledam. Vidim kako gori. Ostao mi je samo požar. Zavoleo sam ga. Ne ubistvo, već požar. Volim da ga potpaljujem, posmatram, da gledam šta radi. Više volim da ga potpaljujem no što sam ikad voleo da ga gasim. Možda sam zavoleo pakao.“ „Nisam spremna za njega.“ Oslonila se na vrhove stopala. Drvo je palo s vrištećom i zaglušujućom bukom. Tlo je zadrhtalo kad je palo veoma blizu nje. Skočila je udesno i naslepo potrčala. Čula je pucanj. Leđa su joj se zgrčila u očekivanju taneta. Čula je zujanje, kao da je gnevni stršljen proleteo pored uva. Skrenula je levo da bi izbegla ugarke pod nogama. Ako je Met ne ubije, požar će joj doći glave. Odlučila se za požar. Pojurila je ka ognju kao bezumni moljac. Obmotao se oko nje. Vatreni zagrljaj ostavio ju je bezdaha. Vrištala je u sebi. Divlji krik straha i trijumfa oteo joj se s usana kad se oslobodila. Zamah ju je nosio napred. Klizala se na petama, šakama i kolenima. Borila se da ustane, s rancem težim od olova. Udisala je dim. Šuma oko nje je gorela u veseloj simfoniji. Smejala se dubokim, grlenirn smehom, ludim kao i njen progonilac. Posle novog pucnja zaronila je još dublje u utrobu zveri. Čula je kako nailazi, uprkos urliku požara. Topot koraka bio je bliži no što je verovala da će biti. Pogledom je pretraživala plamen i dim. Boriti se ili pobeći? Bilo joj je dosta bežanja. Neće mu dozvoliti da je tera ispred sebe kao stoku na klanje. Stala je usred plamenova i potegla pulaski. Stiskala ga je s obe ruke, spremna za borbu. Možda će je ubiti. Dođavola, verovatno i hoće, ali ne pre nego što mu nanese štetu. Učiniće to zbog sebe i Mladog Drveta. Čak i zbog sirote, jadne Doli.
„Pustiću mu krv“, rekla je sebi. „Pustiću mu krv pre nego što me sredi.“ Ugledala je žutu košulju, kroz oblake dima. Silueta se hitro približavala. Udisala je i izdisala dok je adrenalin kolao venama. Imala je trenutak dva da odluči da li da baci oružje i da se nada pogotku, ili da jurne na njega. Jurnuće. Bolje da zadrži sekiru u ruci nego da rizikuje promašaj. Udahnula je još kužnog vazduha, zabacila pulaski preko ramena i stisnula zube. Mora da izabere pravi trenutak. Brz je, pomislila je. Ruke su joj zadrhtale. Zbilja je brz. O, bože! ,,Gale!“ Promucala je njegovo ime kad je izronio iz dima. Potrčala je prema njemu. Čvrsto ju je uhvatio za ramena. Uvek ju je milovao i grlio, ali se nikad nije ovako osećala. ,,Met...“ ,,Znam!“ „Ima pištolj!“ ,,I to znam! Da li si povređena?“ Proučavao je njeno lice kad je odmahnula glavom kao da joj ne veruje na reč. „Možeš li da trčiš?“ ,,Za koga me smatraš?“ „Trčaćemo! Met nije naš jedini problem!“ Htela je da se složi s njim. Ukočila se. „Čekaj! Čuješ li to?“ „Ti imaš uši kao... Da. Sad ga čujem.“ „Dolazi. Onim putem“, dodala je pokazujući pravac. „Čini mi se da plače.“ „Duboko ga žalim. Mislim da je najbolje da krenemo na jug.“ „Kad bismo samo stigli do spaljenog zemljišta. Ako mi uspemo i on bi mogao uspeti.“
„Prokleto se nadam da će uspeti! Tamo ću ga odrati od batina! Trči! Kasnije ćemo razgovarati!“ „Ne zastajkuj zbog mene!“ „Ne seri barem jednom u životu!“ Uhvatio ju je za ruku i povukao za sobom. Trčala je pognute glave. Neće ga usporavati. Nije važno da li će joj pluća izgoreti, da li je noge bole ili joj znoj nagriza oči kao kiselina. Trčala je kroz svet poludeo od nasilja, ispunjen zapanjujućim kaleidoskopom crvenih, narandžastih i rastopljenih plavih boja. Letela je kroz smrdljivi dim. Skakala je i vrludala oko plamenom zahvaćenih grana. Zaobilazila je plamena ostrvca koja su zevala po tlu kao klopke za medvede. Uspeće, samo da se domognu spaljenog zemljišta. Pronaći će put do njega. Rizikovala je da baci pogled na Gala. Znoj je tekao njegovim garavim lice. Negde usput ostao je bez šlema. Kosa mu je posivela od pepela. Ali njegove oči... - mislila je dok se probijala, i probijala, i probijala napred. Bile su jasne, bistre i odlučne. Te oči nisu lagale. Moglo im se verovati. Verovala im je. Uspeli su. Nešto je eksplodiralo iza njih. Osvrnula se, onako bez daha, i ugledala narandžasti toranj dima koji se peo ka nebu. Zablistao je pred njenim očima. ,,Gale!!!“ Klimnuo je. I on ga je video. Nisu imali vremena za razgovor, planiranje ili razmišljanje. Zemlja je zadrhtala. Vetar je snažno duvao, a požar urlao. Odbacivao je od sebe zapaljeno granje, žar i šišarke koje su se rasprskavale kao granate.
Fontana žutog plamena pružala se pred njima. Morali su da beže od nepodnošljive vreline. Gal je huknuo kad ga je plamteća grana pogodila u leđa. Nije usporio korak. Uspinjali su se uz oštru padinu. Kamenje mu se kotrljalo pod čizmama. Vatreni đavo pratio ih je u stopu. Ispuštao je otegnuti i grleni ratni poklič. Grmljavina im se približavala. Vatreni đavo je iznikao iz dima i zaplesao. Nisu imali gde da beže. „Kud puklo da puklo!“ Gal je obmotao maramu oko Rouaninih usta i vrata. Potom je uradio to isto. Vrišti, pomislila je Rouana kad je pocepala zaštitni omot skloništa od vatre. Istresla ga je. Možda Met vrišti, ali je ludak s pištoljem sad bio njena poslednja briga. Stala je na donje uglove folije. Uhvatila je gornje, da bi ih prebacila preko leđa. Gal je radio isto što i ona. Pogledao ju je poslednji put. Osmehom je prodro do njenog srca. „Vidimo se“, rekao je. „Vidimo se.“ Pružili su se na stomak, učaureni. Brzo je iskopala rupu za lice. Tako je dospela do hladnijeg vazduha. Zažmurila je i kratko i plitko disala kroz maramu. I jedan udisaj ultravrelih gasova izvan skloništa otrovao bi joj i spržio pluća. Vatra ja navalila svom snagom, bučna kao teretni voz. Nastupala je nemilosrdno, kao cunami. Vetar je šibao po skloništu. Pokušavao je da ga digne i odnese kao jedro. Varnice su bleštale, ali ona nije otvarala oči. Zamišljala je oca koji prži ribu iznad logorske vatre. Plamenovi mu igraju pred očima dok se smeje s njom. Videla je sebe kako širi ruke ispod njegovih u prvom tandem skoku, i njega kako širi svoje dok mu ona trči u susret nakon povratka s prvog gašenja požara. Videla je njegovo lice osvetljeno unutrašnjim plamenom dok joj pripoveda o Eli.
Videćemo se, mislila je, dok se nepodnošljiva vrelina sabirala oko nje. Videla je Gala, s razmetljivim i vragolastim osmehom. Polivao ju je vodom iz šlema po glavi. Videla je kako nagoni medveda na povlačenje, hladan kao špricer, i kako sređuje trojicu nasilnika žestinom vatrenog đavola. Osećala je kako je grli. Okretao se prema njoj u mraku. Borio se s njom na videlu. Trčao je s njom. Trčao je ka njoj. Probio se kroz požar da bi stigao do nje. Strah joj je ispunio stomak. I ranije se plašila, uglavnom zato što nije bila spremna da umre. Sad je strahovala za njega. Tako je blizu, pomislila je dok je vatra urlala, lomila, plamtela. A opet su potpuno razdvojeni. Nisu mogli da pomognu jedno drugom. Ostalo im je samo jedno, da čekaju. I čekaju. Videćemo se opet. Držala se. Mislila je na Mlado Drvo, na Džima. Na Meta. Kartaroš - bože, Kartaroš! Da li je Met i njega ubio? Želela je da ga ponovo vidi, da ih sve ponovo vidi. Želela je da kaže ocu da ga voli, samo još jedanput. Da kaže Eli da joj je drago što je otac pronašao nekog ko ga čini srećnim. Htela je da se šali s Trigerom, da izgrdi Kartaroša, da sedi u kuhinji s Mardž. Želela je da bude sa svima njima, sa svojom porodicom. Shvatila je da želi, da više od svega želi da se ponovo zagleda u Galove oči i vidi sjajni osmeh na njegovom licu. Htela je da mu kaže... sve. Zašto, dođavola, to nije učinila? Zašto je bila tako tvrdoglava, glupa i - vreme je da se suoči s tim - strašljiva? Isprašiće ga ako se ne izvuče, samo da bi mogla to da mu kaže. Ošamućena je. Muka joj je. Previše je vruće. Ne sme da se onesvesti. Neće se onesvestiti. Ponovo je poradila na svom disanju. Zapazila je nešto drugo.
Tišinu. Čula je vatru, ali samo kao daleko režanje i pesmu. Zemlja se više nije kretala pod njom. Mlazni motori prestali su da tutnje. Preživela je. Još je živa. Pružila je ruku van skloništa. Prislonila je na spoljnji omotač. Još je vreo na dodir, procenila je. Sačekaće. Zna da bude strpljiva kad je to potrebno. Bilo bi mu bolje da je preživeo, pošto je ona sačuvala glavu. ,,Rouana!“ Suze su joj navrle na otečene oči kad je čula njegov glas, grub i grlen. „Još sam tu!“ „Kako je kod tebe?“ „Sve je u redu. A kod tebe?“ „Isto. Malo se hladi.“ ,,Ne izlazi još, gušteru!“ „Znam proceduru. Zovem bazu. Hoćeš li da im nešto kažem?“ „Nek Mali Medved javi mom ocu da sam živa i zdrava. Ne znam šta je bilo s Kartarošem. Videla sam krv. Moraju da ga potraže. Što se Meta tiče...“ Ponovo je zažmurila. Odlebdela je. Sledeći sat provela je razmišljajući oplivanju u laguni obasjanoj mesečinom, šljiskanju vode iz baštenskog creva, pravljenju otisaka u snegu - pravljenju otisaka u snegu, bez odeće, s Galom. „Kartaroš se vratio!“, povikao je. „Morali su da ga evakuišu medicinskim helikopterom. Izgubio je mnogo krvi.“ „Živ je!“ Rasplakala se sama u skloništu. ,,Izlazim!“, doviknula je Galu kad joj se sklonište malo ohladilo. Izbacila je glavu na dimom ispunjeni vazduh. Pogledala je Gala. Pretpostavljala je da liče na par kuvanih kornjača koje se izvlače iz oklopa. „Zdravo, lepotice.“ Nasmejala se. Smejala se iako ju je grlo bolelo. „Zdravo, lepotane.“
Puzali su jedno prema drugom preko pocrnele, pepelom prekrivene zemlje. Usne su im se srele. Stomak joj se zgrčio od ludačke mešavine smeha i suza. „Baš bih se naljutila na tebe da si poginuo.“ „Drago mi je što sam izbegao tvoj gnev.“ Dodirnuo ju je po licu. „Bila je to đavolska vožnja.“ „Nego šta je.“ Priljubila je čelo uz njegovo. „Možda je još živ.“ „Znam. Predlažem da za početak odredimo gde smo. Zatim čemo ga potražiti.“ Uzela je kompas da bi se orijentisala. Popila je svu vodu iz boce. „Ako bismo krenuli na istok, vratili bismo se jedan deo puta. To je i najbolji put do logora. Potrebna nam je voda.“ „Pozvaću ih.“ Ustala je da bi proverila skloništa, iako je noge još nisu sasvim slušale. „Unutrašnji sloj se istopio“, rekla je Galu. „Temperatura je bila veća od devet stotina stepeni. Mislim da je unutra bilo dobrih šest stotina.“ „Čokoladica mi se istopila! E to je šteta!“ Pružio joj je ruku. ,,Da li si raspoložena za šetnju po šumi?“ „Kako da nisam.“ Hodali su po spaljenom zemljištu dok se pepeo još kovitlao oko njih. Obuka je nadvladala iscrpljenost. Nagonila ih je da gase tinjajuće vatrice. „Došao si po mene.“ Podigao je glavu. „Naravno. I ti bi učinila isto za mene.“ „Učinila bih. Mislila sam da sam gotova - da neću jeftino prodati kožu, ali da sam gotova. Došao si po mene. To je važno. Veoma važno.“ „Gde je tabla s rezultatima? Da li pobeđujem?“ „Gale!“ Ovog puta se nije nasmejala. Nije mogla kad su joj sva osećanja navrla uz bolno grlo. „Moram da ti kažem...“ Ućutala se. Uhvatila ga je za ruku. „Nešto sam čula.“ Zatvorila je oči, usredsredila se i pokazala.
Ponovo ga je pogledala u oči. U tom pravcu ili od njega? Klimnuo je. Krenuli su prema zvuku. Našli su ga, zgrčenog iza gomile kamenja. Donekle ga je zaštitilo, ali ni izbliza dovoljno. Zakrvavljene oči posmatrale su ih s unakaženog lica. Pomislila je na san o njegovom bratu Džimu. Izgledao je isto kao on. Ponovo je zastenjao. Pokušao je da govori. Nekontrolisano je drhtao čitavim telom. Isprekidano i mučno je disao. Sveže nadute opekotine pokrivale su mu levu, najizloženiju stranu tela. Na njoj je vatra progrizla sve zaštitne slojeve. Shvatila je da se zamalo izvukao. Pedesetak metara ga je delilo od sigurne zone. Da li se prepustio sudbini umesto da posegne za skloništem? Gal joj je dodao radio. „Pozovi ih“, rekao je i čučnuo. Pažljivo je podigao Metovu sprženu ruku. Imao je to u sebi, pomislila je. Saosečao je s čovekom koji če uskoro umreti u najvećim mukama, iako je bio ubica. „Bazo, ovde Šveđanka! Pronašli smo Meta!“ Pogledao ju je kad je izgovorila njegovo ime. Da li još može da misli, pitala se. Da li je svestan? Na trenutak je videla tugu u njegovim očima. Pogled mu se ukočio, a isprekidano disanje prestalo. „Nije uspeo“, rekla je mirnim glasom i vratila radio Galu. Bila je mirna dok nije sela na tlo pored čoveka koji je bio njen prijatelj. Zaplakala je za njim. Htela je da ostane i da se bori do kraja. Smatrak je da su ostanak i ubistvo nemani pitanje ponosa i časti. Napila se vode, najela i zamenila izgubljenu i oštećenu opremu. Žustro je negodovala kadjoj je naređeno da se evakuiše helikopterom. „Nismo povređeni!“, isticala je.
„Krekećeš kao žaba!“, napomenuo je Gal kad je seo u helikopter. „Seksi žaba, ali žaba!“ „Nagutali smo se dima, pa šta?“ „Ostala si bez obrva, ženo!“ Preneraženo je opipala čelo iznad očiju. „Sranje! Zašto mi niko nije rekao?“ ,,Ma ko te pa gleda! Ljudi su imali preča posla“, dodao je osmatrajući područje ispod letelice. ,,U tome i jeste stvar! Kurvin sin pokušao je da nas ubije. Pravedno je da nam dopuste da ga ucmekamo.“ ,,Ne brini, bebice.“ Potapšao je po kolenu. „Biće još požara koji će pokušati da nam smrse konce.“ ,,Ne pokušavaj da izgladiš situaciju. Mali Medved će dopustiti policajcima da nas gnjave. Kakve, dođavola, veze ima kada će dobiti naše izjave! Met je mrtav.“ Okrenula je glavu da bi se zagledala u nebo. „Kladila bih se da je najveći i najbolji deo njega umro još prošle godine, s Džimom. Držao si ga za ruku... bar nije umro sam.“ Gal je ćutao, ali je osećala njegovu nelagodnost. ,,To je bio veoma plemenit gest. Danas si ih imao nekoliko.“ „Ljudi imaju izbora kad im život oduzme nešto dragoceno. Pogrešno je izabrao. Tačnije, načinio je čitav niz loših izbora.“ ,,Ti nisi. Mi nismo“, ispravila ga je Rouana. „Valjano smo postupili.“ „Prestani da plačeš. To me ubija.“ ,,Oči mi suze, to je sve. Od dima.“ Zaključio je da je za oboje bolje da se pretvaraju da je to od dima. Uhvatio ju je za ruku. „Hoću pivo! Hoću divovsku ledeno hladnu bocu piva! I seks pod tušem!“ Poslednja ideja joj je izmamila osmeh. ,,Ja hoću obrve!“ „Znaj da moje nećeš dobiti.“ Zabacio je glavu i zatvorio oči. Gledala je kroz prozor, na brdoviti predeo i planinske grebene.
Kući - ide kući. Smisao tog pojma se promenio i produbio. Vreme je da skupi hrabrost i da mu kaže. „Moram nešto da ti saopštim“, počela je, ,,ne znam kako ćeš se osećati zbog toga, ali tako je kako je. Pa...“ Pomerila se unazad da bi ga bolje pogledala. Neće ogoleti dušu pred usnulim muškarcem. Odlučila je da sačeka. Ćutke je gledala kako sunce klizi ka zapadnim vrhovima. Videla je oca kako trči prema uzletištu. Ugledala je i Malog Medveda i Elinu bujnu crvenu kosu. Mardž je istrčala iz kuhinje. Lin je zastala da bi zagnjurila lice u kecelju. Mehaničari i skakači izleteli su iz hangara, tornja i spavaonice. Otmeno odeveni policajac i agentkinja čekali su ih ispred zgrade. Munula je Gala u rebra. „Eno odbora za doček!“ Izašla je čim je helikopter dodirnuo tlo. Potrčala je, pognuta ispod elisa, i skočila ocu u naručje. „Evo moje curice! Evo moje devojke!“ „Dobro sam“, prostenjala je u snažnom zagrljaju. Videla je uplakanu Elu preko njegovog ramena. Pružila joj je ruku. „Drago mi je što te vidim.“ Ela je stisnula pruženu ruku. Prislonila ju je na obraz. Obgrlila je Lukasa i Rouanu koliko je mogla. ,,Ne idi nikuda“, promrmljao je Lukas. Spustio ju je na tlo i prišao Galu. „Pobrinuo si se za našu devojku.“ „Samo sam radio svoj posao. Ako ćemo pravo, ona se uglavnom brinula o sebi.“ Lukas ga je stisnuo u gorštački zagrljaj. „Samo tako nastavi, sinko!“ Oboje su skrenuli pogled, kad je Rouana uskliknula, odstupila od Mardž i pojurila ka čoveku koji je polako išao ka uzletištu. „Rekao sam kurvinom sinu da mora da ostane u krevetu ako želi da brzo napusti bolnicu.“ Mali Medved je vrteo glavom posmatrajući
Kartaroša. „Kako je Mlado Drvo?“, pitao je Gal. „Šanse su mu pedeset-pedeset. Doktori nisu očekivali ni da će ovoliko preživeti. Kladim se u sve što imam da će se izvući. Spremio sam ti ladno pivo.“ „Šta čekamo?“ „Hoćeš da kažem pandurima da se strpe dok se malo ne sredite?“ „Možda je bolje da što pre završimo s njima. Mislim da bi volela da tu obavezu skine s vrata, baš kao i ja.“ „Najedanput je poblesavio“, govorio je Kartaroš Rouani. „Bulaznio je o tome kako sam pustio Džima da pogine, o Doli. Rekao je... rekao je da je Doli zvala Viki i da joj je rekla kako se tucamo i da je dete moje. Za boga miloga! Rekao je da je to bila njegova ideja.“ „Izgladićeš to s njom.“ „Pokušaću. Ali... Ro, napao me je! Isuse!“ Dodirnuo je rame tamo gde ga je pulaski ubo. „Napao me je. Odbranio sam se. Oborio sam ga. Rekao sam policajcima da je poludeo. Dao sam se u beg. Pošao je za mnom. Mislio sam da me prati, ali se izgubio. Nastavio sam da trčim. Lutao sam dok nisam naišao na liniju. Sledio sam je.“ „Dobro si se snašao.“ ,,Ne znam kako je mogao ono da uradi. Sve ono, Ro. Radio sam rame uz rame s njim. Svi smo. Mlado Drvo...“ Oči su mu se ispunile suzama. „Zatim je nasrnuo na tebe. Umro je na najstrašniji način. Ne mogu da pojmim sav taj užas.“ „Iscrpljen si. Idi i lezi. Posetiću te prvom prilikom.“ „Voleo sam ga.“ „Svi smo ga voleli“, reče Rouana kad se Kartaroš vratio u spavaonicu. Gal je preuzeo inicijativu. „Mogli bismo odmah da porazgovaramo s policajcima, ako nemaš neku drugu ideju. Mardž nam priprema odreske.“
„Ima Boga.“ „Predlažem da obavimo razgovor za stolom.“ Seli su za sto za piknik. „Kao prvo, želim da vam kažem da mi je drago što vas vidim oboje, žive i zdrave.“ Kvinok je prekrstio ruke na stolu. ,,To vam sad neće mnogo koristiti, tek, gospođa Dikiko je danas posle malo istraživanja saznala da je Metju Brejner nedavno raskinuo veridbu i prekinuo sve veze s verenicom. Takođe je dao otkaz i na poslu.“ „Pre nekoliko dana sam doznala da ima nekoliko trofeja i nagrada. Osvojio ih je na streljačkim takmičenjima. Nekoliko Ijudi u jedinici ima snajpersko iskustvo.“ Rouana je klimnula agentkinji. „Proverili ste sve pripadnike jedinice.“ ,,To mi je posao. Došli smo u bazu da ga ispitamo, baš kad je napao vašeg kolegu“, nastavila je Dikiko. „Uspeli smo da ubedimo Malog Medveda da nam dopusti pretres njegove sobe. Pisao je dnevnik. Sve je u njemu. Detaljno je opisao šta, kako i zašto je učinio.“ „Nije mogao da izađe na kraj s tugom“, reče Rouana. „Tako je.“ Pogledala je Kvinoka. ,,U suštini je krivio sebe za ono što se desilo Džimu. Krivio je sebe zbog slabosti, viđanja s Doli i svađe s bratom pre kobnog skoka. Nije mogao da živi s tim pa je morao da okrivi Kartaroša, Doli i sve nas.“ „To je vrlo verovatno.“ ,,To nije sve.“ Gledala je Gala. „Zaljubio se u vatru. Pronašao je svrhu u njoj. To je opravdavalo ostale postupke. Rekao je da je sve prepuštao sudbini, ali je lagao. Sve je prepuštao vatri. Preobrazio je ono što je voleo da radi i ono za šta se obučavao u kaznu. Možda je verovao da će tako spaliti krivicu i tugu, ali nije mogao. Umro je žaleći za svim što je izgubio.“ „Pomoglo bi nam“, oglasila se Dikiko, ,,kad bi nam rekli šta se dogodilo, šta je rečeno i učinjeno.“
„Da, reći ću vam. Isprićaću to jednom i nikad više, zato što je već platio za sve. Iz njega se više ništa ne može iscediti. Prošlost se ne da izmeniti.“ Govorila je kao da sastavlja izveštaj o požaru. Bila je precizna, kratka i jasna. Zaustavila se samo da bi zagrlila Mardž, koja je donela vrele odreske. Jela je dok je Gal iznosio svoje viđenje događaja. „Znao si da je to Met kad si me našao“, prekinula ga je Rouana. „Kartaroša je čitave sezone pratila loša sreća, a on je bio Džimov osmatrač. U životu možete naići na periode dobre i loše sreće, ali sam posle izvesnog vremena posumnjao da se ne radi isključivo o baksuzluku. Takođe, Met nije mogao da pogleda Mlado Drvo kad smo ga spustili s drveta. „Bila si prezaposlena da bi to zapazila“, dodao je, ,,ali samo Met to nije mogao. Spojio sam sve tačke kad je Dženis rekla da nijedno od vas troje nije odgovorilo na radio-poziv.“ Obratio se agentkinji. ,,To je sve. Nemam više šta da vam kažem.“ „Učiniću sve što mogu da zaključim slučaj bez daljeg ispitivanja“, rekla je Dikiko Rouani. „Držaću palčeve za Mlado Drvo.“ „Hvala vam. Šta će biti s Leom Brejkmenom?“ „Oslobođen je optužbe za ubistva i od svih drugih optužbi, zato što je Brejner sva svoja dela potanko opisao u dnevniku. Mislim na pucanje na bazu i krađu oružje iz sefa, čiju je kombinaciju saznao od Džima, koji ju je pak saznao od Doli. Ipak je prekršio uslove kaucije. Zbog svih okolnosti, preporučili smo blagi pristup.“ „Met ga nije ubio“, promrmljala je Rouana, „ali mu je upropastio život. Učinio je to da bi uzeo bebu od majke.“ Kvinok je ustao. „Pametan čovek otišao bi u Nebrasku i pokušao da se sabere i krene iz početka. To zavisi od Brejkmena. Bilo nam je zadovoljstvo što smo vas upoznali, uprkos tragičnim okolnostima. Hvala vam na svemu što ste učinili.“ ,,I ja se vama zahvaljujem.“ Rouana je žvakala odrezak posmatrajući policajce koji su se udaljavali. ,,Na kraju je bila malo čudna.“ „Samo na kraju?“
Nasmejala se. „Znaš na šta sam mislila. Morala bih da provedem malo vremena s ocem. Mogao bi da mi se pridružiš.“ „Naravno. Da li će to biti pre ili posle seksa pod tušem?“ „Posle, iz brojnih razloga. Sad moram da se prošetam. Mesec izlazi.“ ,,To je tačno.“ Ustao je i uhvatio je za ruku. Bilo bi bolje, pomislila je, ako bi se pre toga oprali i sačekali da baza zaspi i da ostanu sami. A opet, zar nisu u suštini upravo onakvi kakvi su trenutno - garavi, oprljeni i znojavi. „Mnogo sam razmišljala u skloništu“, progovorila je kad su krenuli ka vežbalištu. „Tamo i nisi mogla ništa drugo da radiš.“ „Mislila sam o ocu. O njemu i meni. O njemu i Eli. Priznaću ovo samo jednom, ali imao si pravo kad si ocenio moju prvu reakciju na njihovu vezu i kad si govorio o razlozima za nju. Gotovo je s tim.“ ,,Ne moraš to da ponavljaš, ali ne bi bilo loše da sve staviš na papir, za moju dokumentaciju.“ „Umukni.“ Gurnula ga je bedrom. „Razmišljala sam o Džimu i Metu, o momcima, o Mladom Drvetu.“ „Mogu da se kladim da će uspeti.“ „Verujem da hoće, žilavo je on kopile. A i imali smo dovoljno gubitaka ove sezone. Mislila sam i na tebe.“ „Nadao sam se da si i meni poklonila malo pažnje.“ „Mislila sam na lepe trenutke. Kad se usmerim na njih i kad ih sagledam iz neposredne blizine, zaključujem da su najbitniji.“ Zastala je. Pogledala ga je u oči. „Najkraće rečeno, želela bih da se udam.“ ,,Za mene?“ „Jok, za Timotija Olifanta! Ali pošto je on zauzet, zadovoljiću se i tobom.“
,,Dobro.“ „To je to?“ „Još obrađujem Timotija Olifanta. Daj mi malo vremena. Tek da znaš, mislim da sam zgodniji od njega.“ „Ma nemoj!“ „Ne, ozbiljno. Imam kvalitetniju kosu. Ali opet...“ Podigao ju je i čvrsto zagrlio. Poljubac nije bio opušten ili plitak, već sirov, dubok i stvaran. „Hteo sam da te izvedem na piknik i zaprosim u prirodi. Možda je ovako bolje.“ „Volim piknike. Mogli bismo...“ Obuhvatio je njeno lice. „Volim te! Volim sve u vezi s tobom! Tvoj glas, smeh! Tvoje obrve, kad budu izrasle! Tvoje lice, telo, tvrdu glavu i oprezno srce! Hoću da provedem ostatak života posmatrajući te, slušajući te, radeći s tobom! Hoću da budem s tobom, Rouana od Ljubičaste kurjake.“ ,,Auh!“ Doslovce ju je ostavio bez daha. „Stvarno si dobar s rečima.“ „Dugo čekam ovaj trenutak.“ „Nisam htela da se zaljubim. Tako sam zbunjena i tako srećna što sam se zaljubila u tebe, Gulivere. Tako sam srećna zato što znam da ću imati život s tobom, dom i porodicu.“ Prislonila je usne uz njegove. „Ali hoću veći krevet.“ „Dobićeš koliki god hoćeš.“ „Gde ćemo ga smestiti? Posle sezone, naravno.“ „Mislio sam na to.“ Naravno da jesi, pomislila je. „Jesi li?“ „Prvo, mislim da bi trebalo da polažem za pilotsku dozvolu. Često ćemo leteti između Montane i Kalifornije.“ Uhvatio ju je za ruke i zavrteo je ukrug, kao njen otac Elu. „Možda ćemo naći neko mesto između, ali nemam ništa protiv da ovde provodimo veći deo godine.“
Nakrivila je glavu. „Zato što je Mizuli dobro mesto za porodičnu zabavu?“ S osmehom joj je poljubio ruku. Nastavili su šetnju. „Istraživao sam tržište.“ „Zbilja te volim. To je čudesno.“ „Nije ni čudo, ja sam đavolski dobra prilika. Mnogo bolja od Olifanta. Imam mnogo ideja. Razradićemo ih.“ ,,Hej!“, razdrao se Mali Medved preko polja. „Mislio sam da želite da znate da su ga zauzdali! Opkolili su ga i upravo ga ubijaju!“ „Napred Zuliji!“, povikao je Gal. Osmehnula se. Evo još dobrih vesti, pomislila je. Uskoro će se vratiti i saopštiti dobre vesti ocu i porodici. Zauzdala je sopstveni požar. Htela je da šeta i da deli njegovu toplinu samo s njim, pod izlazećim mesecom.