Nora Roberts - Ples po vatri

Ali nije ni trepnuo. Trudio se da sačuva prisebnost dok je zamišljao kako skače u bezdan i pada, u susret zadatku. Rouan se iznenada osvrnula. Uočio je blesak plavetnila iza maske. Spustila se u položaj za skok. Nekoliko sekundi kasnije je nestala. Gal se prilepio za prozor. Gledao je kako leti. Kartaroš je skočio za njom. Menjao je uglove kako je avion kružio. Video je kako joj se padobran otvara. Kliznula je u dim. Kad su sledeći skakači zauzeli položaj, privezao je šlem i masku. Umilio se i razbistrio misli. Imao je sve što mu je potrebno, opremu, obuku, veštinu. Nekoliko hiljada metara ispod njega bilo je ono za čim je žudeo. Žena i vatra. Krenuo je napred i osetio udar vetra. „Vidiš li doskočište?“ ,,Da, vidim ga!“ „Vetar će te nositi sve do dole! Guraće te ka istoku! Pokušaj da se zakloniš! Vidiš li onu munju?“ Gledao je kako munja para nebo i udara o tlo kao električni projektil. „Teško je ne videti je!“ „Nemoj da joj se nađeš na putu!“ „Shvatio sam!“ ,,Da li ste spremni?“ „Spremni smo!“ „Stani na vrata!“ Stajao je pogleda uprtog u horizont. Moćni vetar šibao ga je po nogama. Jara ga je tukla po licu. Miris dima prožimao je vazduh koji je unosio u pluća. Mali Medved je proturio glavu kroz vrata. Posmatrao je i proučavao brda, drveće i pokretne zidove požara.

„Spremi se!“ Skočio je posle lakog udarca po ramenu. Svet se naginjao i okretao. Zemlja, nebo, vatra i dim promicali su oko njega dok je ponirao brzinom od sto četrdeset kilometara na sat. Zelene, plave, crvene, crne nijanse kovitlale su se oko njega u nejasnoj izmaglici dok je brojao u sebi. Tutnjava i režanje nemani bili su spektakularni. Vetar ga je nosio u stranu. Pretio je da ga zavrti. Koristio je snagu, volju i obuku da zauzme položaj glavom nagore. U tome mu je pomagao i pomoćni padobran. Srce mu je žestoko tuklo. Adrenalin, zaprepašćenje, oduševljenje i strah su mu oblikovali raspoloženje. Pronašao je na nebu Trigera, partnera u skoku. Čekaj, naložio je sebi. Čekaj! Munja je sevnula kao plavičasto koplje. Osetio je vonj ozona u vazduhu. Usledio je trzaj i potezanje konopaca. Zabacio je glavu, da bi video kako kupala leti gore i otvara se kao cvet. Nije mogao da odoli. Ispustio je trijumfalni uzvik. Triger se nasmejao kad je dohvatio konopce za upravljanje. Borio se da se okrene prema vetru. Uživao je u toj borbi. Osmehivao se, uprkos dimu koji ga je gušio i tutnjavi posle sevanja munje. Padobran mu se ljuljao. Pogledom je pratio ružnu posekotinu, stroj drveća, zidove besnog plamena - dovoljno blizu da oseti jaru na licu - i nišanio doskočište. Na trenutak je pomislio da će ga vetar pobediti. Zamislio je nelagodnost, stid i prokletu bol od udarca u stabla. I to na prvom skoku. Snažno je cimnuo konopce, uz povik, „Nema jebene šanse!“ Čuo je Trigerov divljački smeh. Skrenuo je na zapad, sekundu pre udarca. Stopalima je dodirnuo tlo istočno od doskočišta. Zbog inercije je za malo završio u gustišu. Izveo je nespretni salto, zakotrljao se po čistini. Stao je nakratko - samo delić sekunde - da bi uhvatio vazduh i da bi čestitao sebi što je sleteo u jednom komadu. Požurio je da pokupi padobran.

„Nije loše, gušteru!“ Kartaroš je podigao palčeve. „Vožnja je gotova, počinje zabava! Šveđanka obrazuje tim za kopanje vatrene linije na onom krilu!“ Pokazao je ka stravičnom razularenom zidu. „Izabran si! Drugi tim će se otisnuti ka glavi požara. Napašće ga šmrkovima. Požar se blago povukao zbog mulja, ali vetar ga hrani. Munje nam sevaju iza leđa i čine sve uzbudljivijim. Bićeš s Trigerom, Vilom, Gibonsom, Južnjakom i sa mnom na liniji. Sranje, eno jednog koji leti u gustiš i drugog koji će završiti na drveću. Hajde da ih pokupimo i da se bacimo na posao.“ Gal je otrčao da pomogne Južnjaku. Stao je kad se gušter dočekao na noge između žbunja i niskog drveća. „Povređen si?“, zafrktao je Gal. „Jok! Prokletstvo! Malo sam ugruvan. Padobran mi se pocepao.“ „Moglo je biti i gore. I meni je to moglo da se desi. Radićemo na liniji.“ Provlačio se kroz šipražje da bi pomogao Južnjaku koji je sakupljao poderani padobran. Proverio je kombinezon i krenuo ka Kartarošu koji je besneo na Gibonsa. „Nadam se da je Tarzan završio s ljuljanjem po drveću. Hajde da radimo ono za šta smo plaćeni.“ Gal je sa svojim timom marširao osamsto metara s punom opremom do mesta gde će Kartarošev tim iskopati liniju po Rouaninom naređenju. Raširili su se. Vatra je bila sve bliža. Zadimljeni vazduh ispunili su zvuci budaka, testera i sečiva. Oštrice su napadale zemlju i drvo. Gal je zamišljao vatrenu liniju kao nevidljivi zid ili energetsko polje koje zadržava plamenove na drugoj strani. Ovo je gigantsko rmbačenje, pomislio je dok mu je znoj tekao potocima preko zagaravljenog lica. Bio je zadovoljan poslom. Vatra je dva puta pokušala da preskoči liniju. Preskakala je preko niza požarčića kao preko kamenja u reci. Vazduh bi se ispunio iskrama koje su se rojile kao smrtonosni svici. Održali su front. Gal bi tek ponekad, kroz uskovitlani pepeo i gusti dim, ugledao zrak sunca. Mali svetionici nade zasvetleli bi purpurnim sjajem i brzo nestali.

Linijom se proneo glas da je ekipa s crevom morala da se povuče i da oni, pošto je krilo osigurano, moraju da im pomognu. Posle više od šest časova držanja linije, odmarširali su uz planinu preko crne zemlje, opustošene vatrom. Ako je liniju zamišljao kao nevidljivi zid, spaljeni predeo ga je podsećao na uništeno kraljevstvo u kom je vođena i izgubljena presudna bitka. Rat se nastavljao. Neprijatelj je sejao pustoš. Nekad zelen i zlatan, predeo se sad pušio, prekriven tužnim, pocrnelim kosturima drveća. Tanušni zraci sunca probijali su se kroz maglu naglašavajući stravične razmere uništenja. Južnjak je koračao za njim. Blago je hramao. „Kako se držiš?“, pitao ga je Gal. „Bolje bih prošao da se nisam spustio u tu prokletu gomilu granja i drveća“, rekao je otegnutim naglaskom, kojem je i dugovao nadimak. „Mislio sam da znam šta me čeka. Dve sezone sam se borio sa šumskim požarima, pre upišaćete se od muke obuke za regrute. Ali ovo je usraćete se od muke ambijent. Zamalo što se nisam usro kad sam video da ću promašiti doskočište.“ Gal je izvadio raskaškanu čokoladicu iz džepa. Polomio ju je na dva dela. „Samo snikers pruža pravo zadovoljstvo!“, rekao je poletnim tonom, kao iz televizijske reklame. Južnjak se nacerio i zagrizao ponuđenu čokoladicu. „Siguran sam da je to istina.“ Stigli su do potoka i skrenuli na severoistok ka zvucima motora i testera. Rouan je izronila iz oblaka dima, kao vikinška boginja okružena vonjem rata. „Munje su nam pomrsile račune.“ Zastala je da potegne malo vode. „Obuzdali smo požar. Bitka je bila skoro dobijena kad su tri proklete munje udarile iza nas. Požar je buknuo i na severnom grebenu. Glava napreduje ka zapadu. Moramo da se probijemo između njih i da ih sprečimo da se spoje. Držaćemo se ovde dok ne obezbedimo područje. Drugi tovar mulja je na putu. Još jedna ekipa iz baze dolazi da preuzme

zadnje krilo i rep. Oni će ga obuzdavati. Buldožer se probio. Raščišćava teren i ruši drveće. Moramo uspostaviti i održati liniju.“ Pogledom je prelazila preko njihovih lica. „Imamo pet minuta do mulja. Iskoristite pauzu. Jedite, pijte, danas nećete imati novih pet minuta odmora.“ Tiho se savetovala s Kartarošem. Gal je čekao da se razdvoje. Prišao joj je. Odmahnula je glavom pre no što je progovorio. „Vetar često menja pravac. Požar je jednostavno preskočio prepreku. Istopio je sedamnaest metara creva dok smo se sklonili. A onda bum! Bum! Bum! Kao da je Dan nezavisnosti. Stabla su gorela kao baklje. Vetar je raznosio plamenove po krošnjama.“ ,,Da li je neko povređen?“ „Nije. Noćas se ne nadaj čistoj posteljini i jastucima. Podići ćemo logor. Vratićemo se sutra. Ovaj nećemo ga lako ugasiti." Pogledala je u nebo. „Eno tankera.“ ,,Ne vidim ga.“ ,,I ne možeš. Možeš samo da ga čuješ.“ Zatvorio je oči i nagnuo glavu. ,,Ne vredi. Sigurno imaš superosetljivo čulo sluha. Čekaj... sad ga čujem.“ Izvukla je radio. Porazgovarala je s posadom tankera, a zatim s ljudima na grebenu. ,,Bacaj!“, promrmljala je. Ružičasta kiša sručila se s neba. Stvorila je majušne duge. „Odmor je gotov!“, povikala je Rouana. „Idemo! Pazite gde stajete, ali brzim korakom!“ Nakon toga je nestala u dimu. Čitavu noč su sekli, rezali i tukli. Tela obučena da istrpe demonska iskušenja neumitno su slabila, ali duh nije popuštao. Gal je nekoliko puta video Rouanu. Borila se na liniji. Naporedo s tim usklađivala je rad s drugim timovima i bazom.

Požar je, negde oko jedan ujutru, više od dvanaest sati nakon iskakanja iz aviona, počeo da jenjava. Samo se odmara, pomislio je Gal i nije zastajao. Dođavola, dremka bi mu dobro došla. Radili su još jedan sat pre no što su čuli da je logor podignut osam stotina metara istočno od desnog krila požara. „Kako ti izgleda prvi dan na poslu, gujo?“ Pogledao je Kartaroševo iscrpljeno lice. „Razmišljam o povišici.“ „Dođavola, zadovoljio bih se šunkom i hlebom!“ ,Ja bih radije picu.“ „Izbirljivi Irci! Da li si ikad bio tamo, u Irskoj?“ „Nekoliko puta.“ „Da li je zaista onako zelena kao što se priča i kao što izgleda na fotografijama?“ „Zelenija je.“ Kartaroš se zagledao u zadimljenu pomrčinu. ,,I hladna, zar ne? Hladna je i vlažna. Ima mnogo kiše.“ „Zbog toga je zelena.“ „Možda ću je i ja posetiti. Povešću Viki i decu. Hladna, vlažna i zelena. To zvuči rajski posle ovakvog dana. Tu smo.“ Podigao je bradu prema svetlima ispred sebe. „Vreme je da se oglasi zvono za večeru.“ Oni koji su došli pre njih podigli su šatore ili su ih upravo podizali. Neki su sedeli na tlu i gutali terenska sledovanja. Rouan je neku kamenčugu kraj logorske vatre iskoristila kao sto. Posmatrala je mapu s Gibonsom i jela jabuku. Skinula je šlem. Kosa joj se blistala. Izgledala je još svetlije zbog garavog lica. Mislio je kako izgleda divno, veličanstveno, jezivo. Morao je da prizna da je verovatno bila u pravu. Izgleda da je, na kraju krajeva, romantik. Odbacio je opremu, na radost napaćenih leđa i ramena. Olakšanje nije dugo trajalo. Ustuknulo je pred bolnim grčevima.

Ovde nije bilo kutije u koju će se zavući, razmišljao je dok je dizao šator. Zatim je, poput ostalih, seo pored logorske vatre i jeo kao da danima nije video hranu. Avion je izbacio još suvih obroka, vode, alata, creva i - nek dobri Bog blagosilja brižnu dušu koja ju je poslala - kutiju s jabukama i čokoladicama. Pojeo je suvi obrok, dve jabuke i čokoladicu. Gurnuo je jednu u ranac. Blaga mučnina, koja ga je progonila na putu do logora, povukla se kad se najeo. Ustao je i prišao Rouani. Kucnuo ju je po ramenu. „Mogu li nakratko da razgovaram s tobom?“ Ustala je, ošamućena i odsutna. Krenula je za njim od vatre ka senkama. ,,U čemu je problem? Moram da legnem. Bićemo...“ Privukao je sebi i priljubio usne uz njene. Gutao ju je, kao malopre hranu. Iscrpljenost se preobrazila u blagi umor dok se hranio njome. Grčevi u leđima, rukama i nogama ustuknuli su pred žudnjom u donjem delu stomaka. Uzvratila mu je istom merom. Hvatala ga je za bokove, kosu i pritiskala svoje čudesno telo o njegovo. Strmoglavila se u duboke, strastvene poljupce. Zato su, pomislio je, i bili tako moćni. Odstupio je. Stiskao ju je za ramena i proučavao njeno lice. ,,Da li je to sve što imaš da kažeš?“ pitala je. „Svašta bih ti još rekao, ali bi ostatak razgovora iziskuje veću privatnost. Hteo sam da ti pomognem da preguraš noć.“ ,,Da preguram noć?“ „Koliko ja vidim, šef radi više od ostalih. Hteo sam da te osnažim pre odlaska u krevet.“ „Veoma lepo od tebe.“ „Nema problema.“ Kad se sagnuo da je ovlaš poljubi u čelo, izraz lica joj se promenio od začuđenog do zbunjenog. „Laku noć, šefe!“

„Zagonetan si, Gulivere.“ „Možda, ali sam lak za rešavanje. Videćemo se ujutru.“ Uvukao se u šator. Zaspao je čim je skinuo čizme. Spavao je s osmehom na licu.

8 Intuitivni alarm probudio je Rouanu iz sna malo pre četiri ujutru. Ležala je u svom šatoru zatvorenih očiju i inventarisala telo. Sve ju je bolelo. Bila je ukočena i strašno gladna. Sve u svemu, ništa ozbiljno ili neočekivano. Ispuzala je iz vreće za spavanje i zagrejala bolne mišiće u mraku. Maštala je o vrelom tušu, ledenoj koka-koli i tanjiru punom Mardžinog omleta sa svim i svačim. Ispuzala je iz šatora u susret stvarnosti. Logor je spavao. Izračunala je da im je ostao još jedan sat sna. Požar je na zapadu bojio nebo prljavocrvenom nijansom. Pritajeno svetlo, pomislila je. Neman se pritajila. Čeka dan da zametne boj. Pa, biće spremni za nju. Isprala je usta vodom. Ispljunula je i malo doručkovala pri oskudnoj svetlosti tinjajuće logorske vatre. Sprala je suvi obrok instant kafom. Prezirala je taj napitak, ali joj je bio neophodna bistra glava za pregled mapa. Znala je da tišina neće dugo trajati. Iskoristiće je da bi strateški rasporedila pravce dejstva, organizovala timove i rasporedila alatke. Pozvala je bazu da čuje izveštaj i vremensku prognozu. Pribeležila je podatke i nacrtala pravce dejstava. Do praskozorja je spremila alat, napunila ranac i pojela još jedan sendvič i jabuku. Prepustila se isceliteljskoj samoći da bi jutro dočekala budna, poletna i spremna. Gledala je kako šuma oživljava oko usnulog logora. Senke malog krda losova promicale su kroz jutarnju izmaglicu koja se uplela između stabala kao dim. Sve je podsećalo na prizor iz bajke. Svetlost izlazećeg sunca pomaljala se iza grebena na istoku. Presipala se iza visova kao rastopljeno zlato. Stigla je do linije drveća, odražavala se u vodi rečice i naglašavala zelenilo doline. Ptičice su pevale jutarnje pesme. Soko se okomito spuštao po razbuđenom nebu. Lovio je.

Ovo je bio još jedan razlog zbog koga se bavila ovim poslom, uprkos rizicima, bolu i gladi. Ništa nije moglo da se meri s magičnim i snažnim doživljajem jutra u divljini. Borila se do iscrpljenosti, rame uz rame s najboljim ljudima, da bi zaštitila ovo blago. Osmehnula se kad je Kartaroš ispuzao iz šatora. Ličio je na medveda koji je proveo zimski san u gareži. Kosa mu je štrčala u slepljenim pramenovima. Oči su mu blistale od umora. Nešto je progunđao pre no što se oteturao u gustiš da isprazni bešiku. Logor je počeo da se budi. Čula je stenjanje i šuškanje i videla još umornih, staklastih očiju. Skakači u vatru su jeli i pili kafu. Gal se izvukao iz svog šatora, lica prekrivenog garom i prljavštinom. Oči su mu bile budne, primetila je. Pogledao ju je pre no što je zamakao u drveće. „Vetar postaje sve jači.“ Gibons se stvorio kraj nje. Pio je kafu. ,,Da.“ Posmatrala je stub dima koji se dizao ka nebu. Narandžasta i zlatna boja probijale su se kroz crvenilo. Zmaj se budio, naporedo s nebom, magijom i logorom. „Bogovi vremenskih prilika danas nam neće biti naklonjeni. Vetar je kolebljiv, vreme suvo, a temperatura visoka. Sve naruku nemani.“ Raširila je rukom iscrtane mape. „Zadržali smo ga na ovom krilu, ali smo odstupilikod izvoravode. Požar jena vrhuncu jurnuo naovu stranu. Vatrogasci su mu pružili otpor i naterali ga na povlačenje do ove linije. Razgoreo se oko ponoći. Morali smo da se povučemo i pregrupišemo“, dodala je, „sad je na ovoj liniji.“ ,,Da li je iko povređen?“ „Ima manjih opekotina, čvoruga i modrica. Niko nije evakuisan." Bacila je pogled preko ramena kad joj je Gal prišao. „Ovde logoruju." Raširila je glavnu mapu, da bi je pokazala Gibonsu. „Mislim da bi odavde trebalo da pumpamo vodu na glavu požara i da držimo liniju na ovom sektoru, koji se poklapa s donjim krajem linije elitnih vatrogasaca. Zatim ćemo navaliti. Krenućemo gore dok ga oni zadržavaju i tako ga zauzdati. To je đavolski uspon, ali ćemo mu skratiti rep i blokirati levo krilo. Spojićemo se s pumpadžijama i odseći glavu vatrenoj nemani.“

Gibons je klimnuo. „Moraćemo da održimo ovu liniju.“ Bocnuo je mapu prstom. „Ako se probije na tom mestu, može da nam priđe s leđa.“ „Juče sam izvidela teren. Imamo nekoliko sigurnih tačaka. Uskoro će poslati još skakača. Biće nas četrdeset. Hoću da desetoro bude u timu s vodom i hoću da ga ti vodiš, Gibe. Vraški si dobar s crevom. Izaberi devetoricu.“ ,,Dobro.“ Skrenuo je pogled na požar. „Izgleda da je pauza gotova.“ „Gde ću ja biti?“, pitao je Gal dok je Gibons birao svoj tim. „Bićeš s testerašima Mladog Drveta. Drži tu liniju da ti ne bi zatrebale brze noge. Beži ako ti se požar prišunja iza leđa. Penji se na greben i traži sklonište na izgorelom zemljištu. Evo ovde.“ Pogledala ga je u oči kad je položila prst na mapu. ,,Da li si me razumeo?“ „Održaćemo liniju. Kasnije ćeš mi platiti piće.“ „Držite liniju. Idite gore i okolo, u pravcu tima s vodom, pa ću ti ga možda i platiti. Ponesi opremu.“ Prišla je logorskoj vatri i podigla glas. „Dobro je, devojčice i dečaci, vreme je da ga razvalimo!“ Deo puta prešla je na buldožeru. Skočila je s njega i pružila korak da bi proverila napredak elitnih vatrogasaca. „Vindzor, jelda? Ja sam Trip!“, povikala je vitkom muškarcu štrokavog lica, da bi nadjačala urlik testera. Vatra je urlala još glasnije. Jara je peckala po koži. „Moj tim napreduje uzbrdo da bi se spojio s vama. Očekujem da se to dogodi u jedan po podne.“ Jedan pogled na odred joj je sve rekao. Nisu pošteno izveštavali o broju i o ozbiljnosti povreda. Pokazala je na čoveka s pulaskijem. Lice mu se blistalo od znoja, a vatra mu je spržila obrve. „Izvukao si se za dlaku.“ „Zamalo što se nisam usro od straha. Vetar se iznenada obrušio na nas. Požar se u trenu zakotrljao prema nama.“ Nasmejao se onako iz trbuha. „Znaš na šta mislim.“ ,,Znam!“ Od tog zvuka se svima krv ledila u žilama. ,,I te kako znam.“ „Povukli smo se i pregrupisali. Ništa se nije videlo od dima.

Kunem se da nas je gonio kao da se igra šuge. Namirisao sam izgorelu kosu. Jedva smo se spasli.“ „Zadržavate ga.“ „Ovi ljudi radiće dok ne popadaju od umora. Mislim da će se povratiti i pokušati ponovo ako ne pregazimo glavu.“ „Zasipamo ga vodom. Pitaću vođu tima da li hoće još jedno zasipanje muljem.“ Našla se pred vatrenim zidom. Pepeo se kovitlao oko nje kao prljavi sneg. „Potcenili su ga, ali ćemo ga srediti. Očekujem da će se moj tim sresti s tvojim oko jedan.“ „Samo polako i sigurno“, povikao je za njom. Požurila je nazad. Išla je okolnim putem. Napunila je pluća kad je stigla do oblasti s čistijim vazduhom. Kretala se neprestano i komunicirala sa svojim timovima, bazom i koordinatorom. Preskočila je uski potok i ponovo skrenula ka zapadu. Ukipila se u mestu kada joj se medved našao na putu. Ukrotila je nagon za bekstvom. Znala je da bi to bio pogrešan potez. Stopala su je svrbela. ,,Ma, hajde“, rekla je ispod glasa. „Radim ovo i zbog tebe. Samo produži dalje. Nastavi gde si krenuo.“ Srce joj je panično lupalo dok ju je životinja znatiželjno proučavala. Bekstvo više nije izgledalo kao glupa ideja. Medved je okrenuo glavu, kao da joj je dosadila, i odgegao u šumu. „Volim divljinu i u sve u noj“, podsetila je sebe kad je skupila dovoljno pljuvačke da je proguta. Srce joj se smirilo posle četiri stotine metara. Bacala je oprezne poglede preko ramena sve dok nije čula prigušeno zujanjemotornih testera. Požurila je i stigla do nove linije testeraša. Nakon kratkog razgovora s Mladim Drvetom, pridružila se liniji. Radila je čitav sat pre nego što je produžila dalje. „Lep dan, zar ne?“, dobacio je Gal kad su palo drvo isekli u trupce. Podigla je pogled i ugledala izrazito plavo nebo. „Divan je.“

„Kao stvoren za piknik.“ Izgazila je vatricu veličine tanjira koji joj je tinjao pod nogama. „Piknik sa šampanjcem, naravno. Oduvek maštam o njemu.“ „Šteta što nisam poneo bocu.“ Otpila je nešto vode i polila lice. „Uradićemo to. Osećam ga.“ ,,Piknik?“ „Požar jenjava. Dobar si s testerom. Samo tako nastavi.“ Prišla je Mladom Drvetu. Porazgovarali su nad mapama. Otvorila je pakovanje kolača i zakoračila u dim. Gutala je kolače razmišljajući o medvedu. Procenila je da je otišao na istok. Pela se uz greben. Pogledala je na sat kad se srela s linijom vatrogasaca. Tek je podne. Pet sati od svanuća. Dobro su napredovali. Prešla je greben. Zaputila se prema pumpadžijama. Noge su joj gorele. Pitala se da li će izdržati. Vodeni lukovi padali su po plamenu. Tečne strele ubilački su gađale. Zastala je. Presamitila se i spustila ruke na vrele butine. Nije znala koliko kilometara je tog dana prešla, ali je bila prokleto sigurna da oseća svaki pređeni centimetar. Podigla se i prišla Gibonsu. „Linija Mladog Drveta dobro napreduje uzbrdo. Za jedan sat će se sresti s vatrogascima. Požar je pokušao da zamahne repom, ali su ga odsekli. Ajdaho je na vezi ako misliš da ti treba još neko crevo.“ „Zadržavamo ga. Žestoko ga zasipamo. Nameravamo da mu slomimo vrat. Ako spustiš linije dole i ako ga presečemo - gotov je.“ „Hoću da bacim buktinje i da ovde izazovem požar.“ Potegla je mapu. „Tako ću ga nagnati na uzmak. Urušiće se i zgasnuti bez goriva.“ „Plan mi se dopada. Ti odlučuješ o njegovom sprovođenju.“ „Odlučila sam.“ Potegla je radio. „Mlado Drvo, podmetnućemo požar. Odvoji desetoricu. Povedi ih ovamo gore. Zaobilaznim putem ću poći dole. Zasipaj kopile, Gibe!“

Proždrala je čokoladicu da bi ubacila kalorije u sistem. U povratku se napila vode. Smatrala se sretnom što je ovog puta izbegla susret s medvedom. U drveću i žbunju se ništa nije micalo. Prešla je stazu, oko koje su se uzdizala visoko stabla, koja su nastojali da spasu. Divlje cveće je pomaljalo glave ka dimom pokrivenom nebu. Ptice su odletele iz ovog dela šume, pa nikakva pesma nije remetila tišinu. Požar je režao i urlao. Izbacivao je plamenove kao gnevne pesnice. Sledila je njegovo krilo gazeći poljsko cveće. Nosila je nadu sa sobom dok je žurila ka prepreci kojom je zapovedala. Gal se po naredbi Mladog Drveta odvojio od linije testeraša da bi se pobrinuo za tačkaste požare koje je vatrena neman nemilice sejala preko fronta. Veći deo tima je bio previše umoran za razgovor. Brzina je bila od životne važnosti, tako da nije ostajalo daha za priču. Popijena voda napuštala je telo preko znoja. Pojedena hrana je sagorevala, ostavljajući neutaživu glad za sobom. Godine iskustva govorile su joj da u borbi protiv požara usredsređenost donosi uspeh. Trik je da ne misli ni na šta drugo izuzev neprijatelja i sledećeg poteza u borbi s njim. „Ponesite buktinje!“ Gibons je preneo naređenje glasom promuklim od gara i dima. „Sredićemo ga! Nateraćemo ga na povlaćenje! Poješće sam sebe!“ Gal je pogledao ka repu. Linije su se držale. Ukrstili su se s vatrogascima i odsekli krilo - zasad. Tačkasti požari su plamsali, ali je glavni požar gubio snagu. Dobio je priliku da proučava strategiju podmetanje požara u terenskim uslovima. Uprkos umoru, bilo mu je drago kad ga je Mlado Drvo povukao s linije i poslao dole s timom za kontrolisanje podmetnutog požara. Pokupio je alat i s ostalima napustio liniju. Video je poljsko cveće, kao i Rouan, i rupe koje su detlići izdubili na stablu, izmet medveda - veliku gomilu - zbog kog je sa strepnjom osmotrio maglovitu šumu. Ne bi voleo da naleti na njega. Kartaroš je blago hramao na putu ka liniji. Bio je u kontaktu s Rouanom i drugim vođama timova preko radija. Gal se pitao kako i gde se povredio. Grabili su žurnim korakom.

Čuo je tutnjavu buldožera. Probijao se kroz maglu, čisteći šipražje i mladice. Rouana je skočila s mašine, koja je nastavila put duž nove linije. „Radićemo iza linije koju je prosekao buldožer. Imamo crevo.“ Pokazala je na opremu isporučenu po njenom zahtevu. „Rečica nam obezbeđuje vodu. Hoću da ovde potpalite požar kako bi proždrao samog sebe. Pazite na male požare. Svuda ih seje.“ Usmerila je pogled na Gala. ,,Da li si s crevom podjednako vešt kao s testerom?“ „Bije me dobar glas.“ „Ti, Met, Kartaroš. Na pumpanje. Ostali će obarati mrtvo drveće.“ Volim žene koje znaju šta rade, pomislio je Gal kad se prihvatio posla. „Zapalićete ih na moj znak.“ Rouana je ponudila Kartaroša kolačem. ,,Da li si povređen?“ „Nije mi ništa. Sapleo sam se o svoje noge.“ „O moje“, ispravio ga je Met. „Isprečio sam mu se na putu.“ „Sapleo sam se o njegovu nogu. Na liniji je bila ludnica.“ ,,A sad je sve potaman. Natopite je“, rekla im je. „Dobro natopite sve ispred linije probijene buldožerom.“ Rad s crevom je zahtevao mišiće, ravnotežu i znoj. Posle deset minuta - i nekoliko sati testerisanja i gašenja požara - Galove ruke prestale su da bole i utrnule su. Nastavio je da radi. Polivao je drveće vodom i natapao tlo. U kakofoniji koju su proizvođili pumpa, testera i motor, čuo je Rouaninu naredbu. „Zapalite ih!“ Gledao je kako se buktinje pale i gore živim plamenom. Specijalni efekti ne mogu se porediti s ovim. Plamen je sunuo uvis, paleći šumu. Urlao je iz sveg glasa. Zmaj će, ako im bog bude naklonjen, čuti njegov glas. „Držite se! Ne smemo uzmaći ni centimetar.“ U Rouaninom glasu osetio je oduševljenje i odlučnost. Ulila mu je svežu snagu. Razlila se njegovim krvotokom kao droga.

I drugi su vikali, infkirani istim žarom. Para se dizala sa zemlje. Mešala se s dimom dok su gurali podmetnuti požar. Ugarci su leteli i padali, samo da bi šušteći zgasli na mokrom tlu. Bila je to prava pobeda. Nisu samo menjali pravac nemani i održavali liniju - pobeđivali su je. Sat su proveli u dimu, pari i bogohulnoj jari - pa još jedan - pre no što je poražena neman počela nepovratno da slabi. Rouana je dotrčala do vodene linije. „Povukao se! Središte požara je odsečeno i pod kontrolom! Krila se smanjuju! Savladali smo ga! Gotov je!“ Požar se povlačio i jenjavao. Do večeri bi tek poneki put izbacio malo plamena. Pumpa se utišala. Gal je spustio utrnule ruke. Zaronio je u ranac i pronašao sendvič koji je jutros tamo ostavio. Progutao ga je i ne osetivši ukus. Tako je samo razbudio neobuzdanu glad u utrobi. Poželeo je da je uzeo još neki sendvič kad je imao prilike. Prišao je rečici i skinuo šlem. Napunio gajevodom. Uživao je u hladnoj vodi na glavi i ramenima, gotovo jednako kao i u seksu. „Dobro obavljen posao.“ Pogledao je Rouanu i ponovo napunio šlem. Ustao je i nabrao čelo. Nasmejala se, skinula šlem i zažmurila. „O, da“, uzdahnula je kad je prosuo vodu po njoj. Zmirnula je i otvorila hladne, kristalno plave oči. „Dobro si se poneo za jednog guštera, bivšeg elitnog vatrogasca.“ ,,I ti si se dobro ponela, iako si devojka.“ Ponovo se nasmejala. „Dobro, vratio si mi milo za drago.“ Podigla je ruku. Ponovo se namrštila. Osmeh mu se širio, ali je odmahnula glavom. „Previše si štrokav za poljubac, a ja sam šef vatrogasaca na ovoj liniji. Moraćeš da se zadovoljiš petakom.“ „Prihvatam ga.“ Pljesnuli su se dlanovima. „Obuzdali smo ga i suzbili, ali smo ga konačno pobedili kad si se ti odlučila za podmetanje požara.“ ,,Ne znam da li je trebalo ranije da povučem taj potez.“ Slegla je ramenima. „Nema svrhe žaliti za prosutim mlekom. Važno je da smo

obuzdali stihiju.“ Natakla je šlem na glavu i podigla glas. ,,U redu, deco, hajde da počistimo za sobom!“ Kopali su užareno korenje, gasili žar i obarali nagorela i mrtva stabla. Kad je poslednji deo borbe okončan, spakovali su se. Jedva su držali oči otvorenim, natovareni alatom i opremom. Svi su ćutali na kratkom letu do baze. Većina je hrkala. Trideset i osam sati nakon sirene, Gal se uteturao u spavaonicu i odbacio opremu. Na putu do svoje sobe naleteo je na Rouanu. „Šta kažeš za pićence pre dremke?“ Nije mogla da se ne nasmeje. Učinilo mu se da se rukom oslonila na zid da bi ostala na nogama. „Hladno pivo bi mi veoma prijalo, ali verujem da je to neka tvoja prikrivena šifra za seks. Mozak mi je dobro skuvan, ali smem da tvrdim da nema šanse da ti se danas, večeras ili ujutru uopšte digne.“ „Izražavam najdublje neslaganje s tom tvrdnjom! Voljan sam da je demantujem praktičnom demonstracijom!“ „Slatko, nema šta.“ Šljepnula ga je po garavom licu. „Laku noć!“ Kliznula je u svoju sobu. On je nastavio do svoje. Skinuo je smrdljivu košulju i pantalone i pao potrbuške na krevet. Zaspao je onako prljav. Jedva da je imao vremena da pomisli kako je imao sreće što ga nije uhvatila za reč. Lukas se opružio na krevetu u kancelariji, na kom je obično ležao kad bi se Rouana noću borila s požarom. Čuo je kako se motor transportnog aviona gasi. Vratili su se. Ipak se nije sasvim opustio dok nije čuo signal za poruku s mobilnog. Bilo je gadno, ali smo ga ugasili. Dobro sam. Voli te Ro. Odložio je telefon. Legao je i mirno zaspao, po prvi put otkad se sirena oglasila.

Lukas je rano ujutru skakao s grupom od osam padobranaca. Pozirao je fotografima, potpisivao brošure i našao vremena za razgovor o ubrzanom slobodnom padu s dvojicom iz grupe. Kad ih je odveo do Marsi da ih upiše, kolena su mu zaklecala. Crvenokosa Eli Frejžer, sa šumsko zelenim očima, okrenula se prema njemu i nasmejala. S rupicama na obrazima. ,,Po drugi put zdravo!“ ,,Po... drugi put“, nekako je prozborio. ,,Hm, Marsi će vam pomoći i zakazati skok“, obratio se paru skakača. „Gledala sam vaš skok“, obratila im se direktorka s osmehom. „Pre neki dam sam prvi put skočila u tandemu. Čudesno iskustvo, zar ne?“ Lukas se trudio da ne vuče noge dok hoda, dok je Ela čavrljala s dvojicom učenika. „Imaš li malo vremena za mene?“, pitala ga je. „Naravno. Naravno. Moja kancelarija...“ „Kako bi bilo da izađemo napolje? Marsi mi je rekla da imaš još dva tandema. Volela bih da ih vidim.“ ,,Dobro.“ Pridržao joj je vrata. Pitao se šta da radi s rukama. Da ih zavuče u džepove? Da ih stavi sa strane? Poželeo je da ima neke papire pri ruci. „Znam da si danas prezauzet. Bilo bi bolje da sam zvala.“ „Nema problema.“ „Kako ti je kći? Gledala sam vesti o velikom požaru.“ „Dobro je. Vratila se u bazu, živa i zdrava. Da li sam ti pričao o Rouani?“ ,,Ne baš.“ Zatakla je kosu iza uva. Nagla je glavu prema njemu. „Malo sam guglala pre nego što sam se prijavila za skok. Volim mog sina, ali nisam htela da skočim iz aviona dok ne saznam za kog ću biti vezana.“

„Potpuno si bila u pravu.“ Eto, zaključio je, i razumna je. Svaki muškarac bi trebalo da se opusti u društvu razumne žene. Ona je baka, podsetio je sebe. Prosvetni radnik. Uspeo je da malo opusti ramena. „Tvoj ugled i iskustvo ubedili su me da pristanem. Pa, Lukase, htela sam da te častim pićem.“ Ramena su mu se napregla kao federi dok mu se mozak pretvarao u žitku kašu. ,,Molim?“ „Hoću da ti se na taj način zahvalim na divnom iskustvu, zbog kog sad mogu da se pravim važna pred unučićima.“ ,,Pa, uf, dobro.“ Opet to crvenilo na zadnjem delu vrata. ,,Ne moraš... hteo sam da kažem...“ „Zatekla sam te nespremnog. Sigurno ti se nabacuje polovina žena koje ovde dolaze.“ ,,Ne, mm, one... ti...“ „Nisam. Nisam ti se nabacivala“, dodala je sa širokim vedrim osmehom. „Izlazak na piće bi mi pružio priliku da ti predstavim svoje planove. Volela bih da popričamo o jednom ozbiljnom projektu. Nadam se da ćeš prihvatiti moj poziv. Ako si u vezi, i tvoja dama je dobrodošla.“ „Ne, nisam. Hoću da kažem da nema nikakve dame. Nikakve naročite dame.“ ,,Da li si slobodan večeras? Mogli bi da se nađemo oko sedam, za barom u Open Rendžu. Ti ćeš prihvatiti moju zahvalnost, malo ćeš smekšati i ispričati mi nešto više o obuci za ubrzani slobodni pad.“ To je posao, uveravao je sebe. Posao uz malo neobaveznog druženja. Cesto je razgovarao o poslu uz pićence. Nema razloga da to opet ne uradi s njom. „Nemam nikakvih planova.“ ,,Da li to znači da smo se dogovorili? Mnogo ti hvala.“ Pružila mu je ruku. „Vidimo se u sedam.“ Gledao je kako odlazi, lepa i izazovna. Podsetio je sebe da će to biti razgovor o poslu s malo neobaveznog druženja.

9 Rouana je, baš kao i u svom šatoru, ležala zatvorenih očiju i sastavljala jutarnji inventar svog tela. Osećala se kao stogodišnjakinja izložena prestrogoj dijeti. Prebrodilaje veliko iskušenje šefovanja vatrogasnom jedinicom. Ostala je nepovređena, ekipa neokrnjena, a požar ugašen. To nije bio jedini izvor zadovoljstva. Kad je otvorila oči, osmotrila je prostoriju. Ekipa za čišćenje je za dva dana odsustva uklonila sve tragove svinjske krvi i okrečila zidove. Nekome je dugovala veliku uslugu. Saznaće kome čim se iskobelja iz kreveta. Uhvatio je grč u listovima čim je ustala. Butni mišići su negodovali. Bicepsi i tricepsi su plakali. Vreli tuš pod kojim je zamalo zaspala malo je pomogao. Osam sati spavanja u krevetu nisu bili dovoljni da se odmori od četrdesetosmočasovnih napora na terenu. Gorivo i pokret, naredila je sebi. Gde je Gal s masnim sendvičem za doručak kad joj je najneophodniji? Pojela je čokoladicu dok se oblačila. Zatim je othramala do gimnastičke sale. Nije samo ona hramala. Usput je progunđala nešto Gibonsu, koji joj je uzvratio istom merom. Gledala je kako se Triger mršti dok se isteže na podu. Žilavi mališa Dobi dizao je na klupi tegove malo lakše od njegove težine. „Sutra se vraćam na listu skakača“, rekao joj je u izdisaju. „Spreman sam. Spremniji sam od vas ako je suditi po vašem izgledu.“ Pokazala mu je srednji prst. S jaukom se presamitila u struku i ostala u tom položaju. Nastojala je da što duže ostane presavijena s dlanovima na podu. Konačno se uspravila. Dobi je zbog požutelih modrica na licu ličio na žrtvu opekotina. Obrijao je retku bradu. To je bio dobar potez. Sad više nije izgledao kao baštenski patuljak. „Neko je oprao i okrečio moju sobu.“

,,Jeste.“ Podigao je tegove s bučnim izdisajem. Vratio ih je na postolje. „Stovič i ja. Imali smo i previše slobodnog vremena.“ „Vi ste to učinili?“ „Uglavnom. Mardž i Lin su se pobrinule za tvoju odeću. So otklanja mrlje od krvi. Moja mama je redovno koristi.“ ,,Zaista?“ „Nije se pokazala tako delotvornom na zidovima, zato smo ih okrečili. To nam je pomoglo da ne pobrljavimo od dosade dok ste se vi zabavljali na terenu. Soba je bila jeziva. Zaudarala je na klanicu. To me je podsetilo na dom“, dodao je s osmehom. „Bilo kako bilo, ta cura je luda ko struja.“ Prišla mu je. Nagnula se i poljubila malenog kolegu u usta. „Hvala ti!“ Zatreptao je. „Napravila je golemu, smrdljivu, đavolsku svinjariju!“ Ovog puta je zabila prste u njegov stomak. Vratila se na svoju prostirku i protegla mišiće. Smirila je misli jogom. Tek što je počela da vežba na podu, naišao je Gal. Izgledao je sveže, odmorno i čisto. Prišao joj je lakim, opuštenim korakom. „Čula sam da si izronila na površinu.“ Čučnuo je. „Izgledaš prilično zagrejano za jutro posle.“ „Treba mi malo vežbe, to je sve.“ ,,I piknik.“ Podigla je nos s kolena. „Potreban mi je piknik?“ ,,S dosta poslastica iz Mardžine kuhinje i dobrom bocom pića za odrasle. Preporučujem i šarmantno društvo.“ „Dženis hoće da ide na piknik sa mnom?“ „Imam veliku pletenu korpu.“ „Uvek neki đavo!“ U opasnoj si zoni, prisetila se. Ovaj muškarac je otelotvorenje iskušenja. „To je dobra ideja, ali...“ „Nismo na listi skakača. Mali Medved nas je oslobodio dužnosti za danas. Zajedno smo prošli kroz požar. Mislim da smo zaslužili da se malo odmorimo, nešto pojedemo i malo porazgovaramo. Izuzev ako se ne bojiš da će običan piknik probuditi nekontrolisanu žudnju u tebi i da

ćeš se baciti na mene i zloupotrebiti moju nesebičnu prijateljsku ponudu.“ Susreće se s ozbiljnim iskušenjem i izazovom. Neće im se lako odupreti. „Prilično sam sigurna da mogu da se kontrolišem.“ „Shvatam. Polazimo čim budeš spremna.“ Zašto ne bi pošla na piknik, dođavola! Dokazala je da se dobro snalazi na najopasnijim mestima. Izaći će na kraj sa samouverenim momkom na pikniku. „Daj mi dvadeset minuta. Izaberi neko mesto u blizini, pošto umirem od gladi.“ „Videćemo se ispred zgrade.“ Potrudila se da nađe Stoviča. Poljubila ga je, u usta, kao i Dobija. Otplatila je dugove. Čeka je pisanje izveštaja i opisivanje požara. Odložiće to za nekoliko sati. Mora da proveri i prepakuje opremu, prisetila se dok je oblačila pantalone. Pobrini se za padobran, prepakuj ranac. Zakopčala je belu košulju, nanela nešto šminke, dovoljnu količinu za prijateljski piknik s kolegom skakačem. Natakla je naočari za sunce kad je izašla napolje. Nije mogla da poveruje svojim očima. Gal je čavrljao s Kartarošem, naslonjen na haubu novog srebrnkastog kabrioleta. Prišla im je. „Kako noga?“, pitala je Kartaroša. „Nije loše. Koleno mi je još malo naduveno. Staviću hladne obloge.“ Potapšao je haubu pored Galovog boka. „Fina kolica, Brzonogi. Žestoka mašina. Vozi muški zato što ova mašina ima muda. Dobro se zabavite, deco.“ Namignuo je Rouani i ušao u zgradu, hramajući. Rouana je obišla mašinu s rukama na bokovima. „Ovo vozi Ajronmen!“ ,,Ne mogu da verujem da tvrdiš da sam ga ukrao! Zato zaključujem da si žena koja dobro poznaje superheroje i njihove automobile.“ Zastala je ispred njega. „Gde ti je odelo?“ ,,Na skrivenom mestu. Zloće odasvud vrebaju.“

,,To je istina.“ Nagnula je glavu. Prešla je prstom preko blistavog branika, posmatrajući Gala. „Ajronmen je bogati superheroj. Zbog toga može da priušti ovakva kola.“ „Toni Stark ima mnogo automobila.“ ,,I to je tačno. Nešto razmišljam, skakanje u vatru se dobro plaća u sezoni. Ne verujem da prodavanje žetona u igraonici može da donese novac neophodan za kupovinu ovakvog automobila.“ „Posao je zanimljiv i dobijam besplatnu picu. A ovo je moj automobil“, rekao je kad je nastavila da pilji u njega. „Hoćeš li da vidiš papire? Moj paket akcija?“ ,,To znači da ga imaš. Neka me đavo nosi ako si ga zaradio u igraonici.“ Napućila je usne. „Možda si suvlasnik.“ „Imaš čudesne saznajne moći. Mogla bi biti Peper Pots.“ Otvorio je vrata. Kliznula je na sedište i podigla glavu. „Koliki je tvoj deo?“ „Ispričaću ti priču svog života dok jedemo, ako želiš da je čuješ.“ Vozio je brzo. Umešno i lako je menjao brzine. Cenila je i jedno i drugo. Bože, kako je volela moćna mašine. „Moram li da spavam s tobom da bi mi dozvolio da vozim ovu mašinu?“ „Razume se.“ ,,Pošteno.“ Uživala je u dodiru vetra i sunca na licu. Podigla je ruke u susret i jednom i drugom. „Vožnja je pristojan kompromis. Kako ti je pošlo za rukom da sve ovo organizuješ?“ „Uspeo sam zahvaljujući zapanjujućim organizacionim sposobnostima. Rešio sam da na što bolji način iskoristim slobodno vreme. Nabavka hrane je bila lakši deo posla. Mardži se pobrinula za to čim sam joj rekao da te vodim na piknik. Zaljubljena je u tebe.“ ,,Ta ljubav je uzajamna. Ipak, meni je bilo nezamislivo da išta isplaniram kad sam jutros ustala iz kreveta.“ „Imam zapanjujuću moć oporavka. Može se porediti s organizacionim sposobnostima.“

Spustila je naočare za sunce, da bi ga bolje osmotrila. „Umem da prepoznam napaljenog hvalisavca.“ ,,U tom slučaju ne bi valjalo da pomenem da sam se probudio s osećajem kao da me je pregazio šleper s dve prikolice nakon što sam osamdeset kilometara nosio sto kila težak džak pun cigala. Po blatu.“ „Znam. A jun je tek počeo.“ Klimnula je kad je skrenuo ka Bas Kriku. „Dobar izbor.“ „Šetnja neće biti duga. Trebalo bi da bude lepa.“ ,,I biće. Čitav život sam provela u ovim krajevima“, nastavila je dok se parkirao kraj druma. „Šetala sam po šumskim stazama. Tako sam ostajala u formi i upoznavala oblast na koju ću jednog dana skakati. Posle tih šetnji sam još više cenila prirodne lepote.“ „Juče smo prešli na crnu zemlju.“ Pritisnuo je dugme i podigao krov. „Bilo je surovo i teško. Sad smo ovde.“ Izašli su. Otvorio je haubu sa skromnim prtljažnim prostorom. „Isuse, Gale! Nisi se šalio kad si govorio o velikoj pletenoj korpi za piknik.“ „Pakovanje je bilo zahtevna vežba iz geometrije.“ Podigao je korpu iz prtljažnika. „Nas je samo dvoje. Koliko je ta stvar teška?“ „Mnogo je lakša od moje opreme. Mislim da ću moći da je nosim kilometar i po po stazi.“ „Možemo da se menjamo usput.“ „Srcem i dušom sam za jednaku nagradu za jednaki rad. Čvrsto verujem da sposobnost, odlučnost i pamet nemaju nikakve veze s nečijim polom. Čak sam i oprezno otvoren na mogućnost pojave ženskih igrača u bejzbol ligi. Oprezno otvoren, ponavljam. Ali postoje granice.“ „Nošenje korpe za piknik je ta granica?“ „Tako je.“ Šetali su po šumovitom kanjonu. Čula je sve ono što joj je nedostajalo u borbi s požarom. Pesmu ptica, šumove - život. Sunce se

probijalo kroz krošnje i stizalo do žubora nemirnih voda obližnjeg potoka. „Zbog ovoga si proučavao mape? Tražio si najbolje mesto za piknik?“ „To je bio srećni splet okolnosti. Nisam čitav život proveo u ovim krajevima. Hteo sam da upoznam okolinu.“ Posmatrao je kanjon i vodu dok su se uspinjali stazom. „Dopada mi se vidik.“ ,,Da li si uvek živeo u Severnoj Kaliforniji? Moramo li da čekamo početak obroka da bi čuli tvoju životnu priču?“ „Pretpostavljam da ne moramo. Nema razloga za to. Moja priča počinje u Los Anđelesu. Moji roditelji radili su u industriji zabave. On je bio filmadžija, a ona je šila kostime. Upoznali su se na snimanju i zavoleli.“ Penjali su se, ostavljajući potok ispod sebe. „Venčali su se. Rodio sam se posle nekoliko godina. Imao sam četiri godine kad su poginuli u avionskoj nesreći. Stradali su u malom dvomotorcu koji ih je vozio na mesto snimanja. Rastužila se. „Gale, žao mi je.“ ,,I meni je. Nisu me poveli na put. Obično su to činili kada bi radili na istom projektu. Ostavili su me s dadiljom zbog zapaljenja uva.“ „Teško je izgubiti roditelje.“ „Opako je. Eno brane“, reče. „Baš kako su mi je i opisali.“ Ućutala se kad su prišli potoku. Nije mogla da ga krivi zato što nije raspoložen da govori o tužnom detinjstvu. „Ovo vredi mnogo više od dva i po kilometara šetnje“ rekao je kad se jezerce iza brane zablistalo kao da je pokriveno draguljima. Iza njega je počinjala dolina. Pružala se sve do planinskog lanca. „Korpa će biti mnogo lakša na dva i po kilometara dugom putu do automobila.“ Spustio je korpu pored jezera, ispod masivnog plavog neba. „Tamo u divljini oko Biterruta borio sam se s požarom. Po ovakvom danu i na ovakvom mestu čovek nikad ne bi poverovao da bilo šta od ovog može da gori.“

„Drugačije je kad skačeš.“ ,,To je nesumnjivo brži način dolaska na ugroženo područje.“ Otvorio je poklopac korpe i izvadio ćebe s vrha. Pomogla mu je da ga raširi i sela na njega prekrštenih nogu. „Šta je na jelovniku?“ Izvukao je bocu šampanjca iz kantice s ledom. Nasmejala se, iznenađena i dirnuta. ,,To je đavolski impresivan početak - ništa nisi prepustio slučaju.“ „Pomenula si piknik sa šampanjcem. Za predjelo imamo tradicionalnu piletinu a la Mardž.“ „Nema bolje.“ „Poneo sam tvoja omiljena krilca. Ja sam više za grudi.“ ,,Ne znam muškarca koji nije.“ Počela je da vadi hranu iz korpe. „O, da, ljuti krompir i salata od graška. Tu je i sir i hleb. Poneo si i bobice, punjena jaja, čokoladnu tortu bez šlaga! Mardž nam je dala polovinu svoje čokoladne torte.“ Pogledala ga je. „Možda je zaljubljena u tebe.“ „Mogu samo da se nadam.“ Otvorio je bocu šampanjca. „Daj čašu.“ Uzela je bocu i pročitala etiketu: Dom Perinjon. Ajronmenov automobil i šampanjac Džemsa Bonda.“ „Imam superherojski ukus. Daj čašu, Rouana.“ Napunio joj je, a zatim i sebi. ,,Za piknike u divljini.“ „Slažem se.“ Gucnula je. „Isuse, ovo nije jeftina tekila iz Užeta. Sad mi je jasno zašto se 007 loži na ovo. Kako si ga nabavio?“ „Imaju ga u gradu.“ „Jutros si bio u gradu? Kad si ustao?“ „Oko osam. Sinoć nisam stigao da se istuširam. Ujutru me je probudio sopstveni smrad.“ Otvorio je plastičnu kutiju. Izlomio je komad bageta. Namazao ga je bogatim, kremastim sirom. Ponudio joj je hleb. „Nemoj da misliš da sam naročito bogat.“

Posmatrala ga je dok su joj božanstveni ukusi plesali po jeziku. Kosa joj se, zahvaćena lakim povetarcem, njihala oko lica u zavodljivom spletu smeđih i sunčanih, zlatastih nijansi. „Želela bih da čujem ostatak tvoje životne priče, ali ne želim da ti tužne uspomene upropaste piknik.“ „Nemam mnogo ružnih uspomena. Imao bih samo neodređeno sećanje na roditelje da nije bilo tetke i teče“, objasnio je. „Roditelji su ih imenovali kao staratelje u testamentima. Došli su po mene. Odgajili su me na Severu.“ Izvadio je tanjire i pribor za jelo. „Neprestano su govorili o mojim roditeljima. Pokazivali su mi fotografije. Bili su veoma bliski s njima. Tetka i teča su hteli da sačuvam lepe uspomene na roditelje. Uspeli su u tome.“ „Imao si sreće. Posle teške tragedije si imao sreće.“ Presreo je njen pogled. „Zbilja sam je imao. Nisu me samo primili u kuću. Postao sam njihov. Osećao sam to svakog dana.“ „Jedno je pripadati, a nešto sasvim drugo biti poveren na brigu, čak i najobzirnijim ljudima.“ „Nikad nisam morao da spoznam tu razliku. Moji rođaci - jedan je bio godinu dana stariji, a drugi godinu dana mlađi - nikad me nisu smatrali strancem.“ To iskustvo ga je uravnotežilo, zaključila je. Njemu duguje opuštenost i samopouzdanje. „Imam utisak da su tvoji rođaci divni ljudi.“ ,,I jesu. Kad sam diplomirao na koledžu, dobio sam pristup prilično velikom kapitalu. Sastojao se od roditeljskog nasleđa, osiguranja i ostalih fondova. Nisu potrošili ni cent. Štedeli su i investirali u moje ime.“ „I kupio si igraonicu.“ Podigao je čašu šampanjca. „Volim igraonice. Namenjene su porodicama. Bilo kako bilo, uglavnom je vodi moj mlađi brat, a stariji je advokat. On se brine o papirologiji. Tetka nadgleda i pomaže u planiranju poslovnih poduhvata. Teča poslednjih nekoliko godina vodi računa o

odnosima s javnošću.“ „Porodica upravlja igraonicom namenjenoj porodicama. To lepo zvuči.“ „I funkcioniše na opšte zadovoljstvo.“ „Kako gledaju na tvoje letnje zanimacije?“ „Ne smetaju im. Pretpostavljam da brinu, ali me ne opterećuju svojim brigama. Odrasla si sa skakačem u vatru.“ Poslužili su se piletinom i salatom. „Kako si ti izlazila s tim na kraj?“ „Mislila sam da je nepobediv. Pričali smo o superherojima, Mmm, Mardž“, dodala je kad je gricnula hrskavu kožicu i meko meso. „Bog je blagoslovio. Uistinu ga smatram besmrtnim“, nastavila je. „Nikad se nisam brinula zbog njega. Nikad se nisam plašila za njega ili za sebe. Uvek je bio moj... Gvozdeni.“ Gal je napunio čaše. „Definitivno ću nazdraviti Gvozdenom Tripu. Zbog njega sam i došao ovamo.“ ,,To je otkačeno, ali istinito.“ Jela je. Njegovo društvo je opuštalo više no što je očekivala. ,,Ne znam šta si čuo o mojim roditeljima.“ „Nešto sam čuo.“ ,,U opticaju je štura i lakirana verzija. Moj otac - veromtno si ga video na fotografijama - bio je, i još je, prilično zgodan muškarac.“ „Dosta toga si od njega nasledila.“ „Ličim na Valkiru.“ „Što ne znači da si od onih koji bi voleli da poginu u bici.“ „Vidim da poznaješ nordijsku mitologiju.“ „Raspolažem nepojmljivo širokim znanjima.“ „Primetila sam. U svakom slučaju, muškarca koji izgleda kao Gvozdeni i radi ono što on radi... žene saleću.“ ,,I ja imam isti problem. Teško se nosim s tim teretom.“ Zafrktala je i pojela malo salate od krompira. „Nije od onih koji po povratku s gašenja požara ili van sezone jure ljubav za jednu noć.“

Čelo joj se namreškalo kad se Gal nakezio. „Jednostavno nije takav čovek. I on je, baš kao i ja, oduvek živeo ovde. Znalo bi se da je ženskaroš. Upoznao je moju majku kad se doselila u Mizulu. Radila je kao konobarica. Tražila je avanturu. Bila je divna i pomalo divlja žena. Bilo kako bilo, spanđali suse. Napumpao je. Venčali su se. Upoznali su se početkom jula i venčali sredinom septembra. To je bilo glupo, ali ti ne bih ovo pričala da su se rukovodiLi razumom.“ Čitavog života je znao da je očekivan i željen. Kako bi se osećao da je, kao ona, znao da je rođen omaškom? ,,I meni je drago što su bili nerazumni.“ „Mislim da je ona sve to smatrala uzbudljivim.“ Gurnula je sočnu bobicu usta. „Upoznala je prekrasnog muškarca u letačkom kombinezonu. Ličio je na filmsku zvezdu i pripadao eliti svoje profesije. I takav čovek je odabrao nju. Istovremeno se bunila protiv njegovog strogog, ozbiljnog i pomalo puritanskog pogleda na svet. Bila je gotovo deset godina mlađa od tate. Verovatno joj se dopadala ideja da se igra porodice s njim. Preko zime se trudio da započne posao, ali je uvek bio tu, baš kao i moji baka i deka. Nosila je dete njihovog sina jedinca. Bila je u središtu pažnje. Njeni roditelji su se otuđili od nje. Prekinuli su sve veze.“ „Kako ljudi to rade? Kako to opravdavaju? Kako žive s tim?“ „Misle da su u pravu. Držim da je to samo doprinelo njenom uzbuđenju. Rodila sam se u proleće. Mogla je da se hvali bebicom. Imala je sve, brižnog svekra i svekrvu i zaljubljenog muža, koji je uvek tu kad zatreba.“ Uzela je novu bobicu. Spustila ju je na jezik i uživala u njenom ukusu. „Sezona je počela posle mesec dana. Više nije bio tu svakog dana. Menjala je pelene i smirivala uplakanu bebu usred noći. Avantura je izgubila svoju draž. Ništa više nije bilo tako uzbudljivo.“ Uzela je novi komad piletine. „Nikada, ni u jednom trenutku nije rekao ništa protiv nje. Sve što znam dugujem pismima koje je držao pod ključem, preturanju po papirima i prisluškivanju. Nešto sam čula i od bake, kad bi joj srdžba u retkim prilikama razvezala jezik. „Htela si da znaš istinu“, glasno je razmišljao Gal.

,,Da, htela sam da je znam. Imala sam pet meseci kad je otišla. Odnela me je kod svekra i svekrve. Zamolila ih je da me pričuvaju dok nešto obavi u gradu. Nikad se više nije vratila.“ ,,Okrutno.“ Nije mogao da shvati takav postupak niti osobu sposobnu da napusti svoje dete. ,,I bezosećajno“, dodao je. „Tim potezom je poručila: bežim, ovo nije ono što sam htela.“ „Otprilike. Tata joj je nekoliko puta ušao u trag. Zvao ju je telefonom, pisao pisma. Njen stav, s kojim sam se upoznala u pismima, bio je da je on za sve kriv. Obogaljio ju je na emocionalnom planu svojom hladnoćom i sebičnošću. Najmanje što bi mogao da uradi jeste da joj pošalje neki dolar, da joj pomogne da se oporavi i stane na noge. Obećala je da će se vratiti čim to učini. Tvrdila je da joj nedostajem i slične stvari.“ ,,Da li se vratila?“ „Vratila se jednom, na moj deseti rođendan. Ušetala se na moju zabavu. Smejala se i plakala, donela je puno poklona. Ali to više nije bila moja rođendanska zabava.“ „Nije bila. Postala je njen Veliki povratak Ponovo se našla u središtu pažnje.“ Dugo ga je posmatrala. „Upravo tako. Mrzela sam je u tom trenutku, kao što samo neko s deset godina može da mrzi. Odgurnula sam je od sebe kad je pokušala da me zagrli. Rekla sam joj da ide, da ide dođavola.“ „Čini mi se da je desetogodišnjakinja imala dobar instinkt za prepoznavanje nitkova. Kako je to podnela?“ „Odgovorila je krupnim, gorkim suzama, iznenađenjem, povređenošću - i salvom teških optužbi na račun mog oca.“ „Zato što te je okrenuo protiv nje.“ „Ponovo si pogodio. Istrčala sam na zadnja vrata. Ko zna dokle bih stigla da me tata nije zaustavio. Bio je veoma ljut. Rekao mi je da nisam vaspitana da tako razgovaram s ljudima i da moram da se vratim u kuću i da se izvinim majci. Rekla sam da neću, da ne može da me natera i da se neću vratiti u kuću dok je ne otera. Bila sam previše besna da bih bila

uplašena. Poštovanje je u našem domu imalo je status religije. Niko nije lagao i niko nije bio bezobrazan - ta pravila bila su neprikosnovena.“ „Kako je to podneo?“ „Podigao me je sa zemlje. Znala sam da je rešen da me odnese u kuću. Udarala sam ga, šutirala, vrištala, grebla i grizla. Nisam ni bila svesna da sam se rasplakala. Ali ne bih joj rekla da mi je žao sve i da me je odvukao u kuću, da mi je pretio i da je podigao ruku na mene, što nikad nije učinio.“ „U tom slučaju bi prekršila prvo veliko pravilo, ono o laganju.“ „Sledeće što pamtim je da smo sedeli na zemlji u zadnjem dvorištu. Ridala sam na njegovom ramenu. Grlio me je, tapšao po ramenu i govorio da imam pravo. Rekao je: U pravu si, žao mi je. Naložio mi je da ne mrdam odatle, dok je on ne isprati.“ Nakrenula je čašu. „Tako je i učinio.“ ,,I ti si imala sreće.“ ,,Da, jesam. Ona nije.“ Zastala je i bacila pogled na jezero. „Nepune dve godine kasnije ušla je u prodavnicu usred pljačke i poginula. U pogrešno vreme se zatekla na pogrešnom mestu. To je strašna sudbina. Niko ne zaslužuje da izdahne krvareći na podu bakalnice u Hjustonu. Bože, kako sam načela ove teme pored čokoladne torte i šampanjca?“ „Završi priču.“ „Nije mnogo ostalo. Tata me je pitao da li hoću da idem na pogreb s njim. Rekao je da on mora da ide i da će razumeti ako ne želim ili ne mislim da bi trebalo da pođem. Rekla sam mu da ću razmisliti. Baka je ušla u moju sobu i sela na krevet. Rekla mi je da bi trebalo da idem, da će mi biti teško, ali da će mi biti još teže ako ne odem. Objasnila mi je da neću imati za čim da želim ako odlučim da odem. Otišla sam i imala je pravo. Uradila samo ono što je bilo neophodno, ono što je otac želeo da učinim. Nikad nisam zažalila zbog toga.“ „Šta je bilo s njenom porodicom?“

„Njeni roditelji su nas hladno dočekali. Nisam razmenila nijednu reč s njima. Poznavala sam njenu sestru, moju tetku. Zvala me je i pisala. Nekoliko puta nas je i posetila s porodicom. To su dobri ljudi.“ „I to bi bile naše životne priče.“ „Pretpostavljam da je ostalo još koje poglavlje za neku drugu priliku.“ Napunio joj je čašu. „Prestao si da piješ, a meni stalno puniš čašu. Da li pokušavaš da me napiješ i razgolitiš?“ „Nikad neću odustati od pokušaja da te razgolitim.“ Našalio se da bi je oraspoložio. „Kažeš da hoću da te napijem? Zar bi šampanjac imao smisla nakon što sam video kako ločeš tekilu. A ja vozim, devojko“, podsetio ju je. „Odgovorno ponašanje, nema šta.“ Nazdravila mu je. ,,To znači da ostaje više šampanjca za mene. Znaš li da su Dobi i Stovič očistili i okrečili moju sobu?“ „Čuo sam da je Dobi stigao do prve baze s tobom.“ Nasmejala se bučno i raskalašno. „Ako to smatra prvom bazom, nikad neće postići houm ran.“ Viljuškom je izvadila veliko parče torte iz plastične kutije. Oči su joj se smešile dok je gutala poslasticu. Ispustila je otegnuti uzdah. ,,E ovo je torta, pravo brdo kalorija. S dovoljno požara i čokolade mogla bih preživeti čitavu sezonu bez seksa.“ ,,Ne bi me iznenadilo ako bih saznao da kilometrima unaokolo nema ni grama čokolade.“ „Dopada mi se tvoj stil, Gale.“ Nabola je još jedno veliko parče torte na viljušku. „Lep si naoko, imaš mozga, znaš da se tučeš i radiš ono što treba kad si na liniji. Takođe, sigurna sam da možeš da postigneš houm ran. Međutim, ima tu nekoliko problema.“ Nabola je još jedno parče torte i ponudila ga njemu. „Pod jedan, znam da imaš duboke džepove. Ako bih spavala s tobom, možda bi pomislio da sam to učinila zato što znam da si puniša.“ „Nisam toliko bogat. Ne baš.“ Osmehnuo se. „Ali preživeo bih.“ „Pod dva.“ Nabola je još jedno parče torte. Gurnula ga je u usta. ,,Ti si skakač u vatru iz moje jedinice.“

„Ti si od onih žena koje krše pravila. Ne i zakone. Pravila.“ „To je zanimljiva razlika.“ Najela se i mazno opružila po ćebetu. Posmatrala je nebo. „Nema ni oblačka“, promrmljala je. „Dugoročna prognoza kaže da će biti toplo i suvo. Ove sezone nećemo imati mnogo piknika sa šampanjcem.“ ,,U tom slučaju trebalo bi da se potrudimo da ovaj bude što bolji.“ Sagnuo se i spustio usne na njene. Bio je to dugi, lagani, naopaki poljubac. Imala je ukus šampanjca i čokolade. Mirisala je na breskve u toplom letnjem danu. Život joj je ostavio ožiljke na telu i duši, ali ipak se hrabro držala. Kad je podigla ruke ka njegovom licu, nagnuo se ka slatkim aromama, ukusima i očaravajućem kontrastu koji je predstavljala. Kliznuo je samo malo dublje u žudnju. Podigla je lice. ,,U naopakom si položaju.“ „Spajdermenu je upalilo.“ „Visio je naopako, na kiši - nakon što je isprašio negativca. Da i ne pominjemo da nije stigao do druge baze.“ „Preti mi opasnost da zbog tvog zavidnog poznavanja filmova o superherojima još više poludim za tobom.“ „Pokušaću da te poštedim te sudbine.“ Potapšala je ćebe pored sebe. „Zašto se ne bi ispružio u sledećoj fazi tradicionalnog piknika, da ti potanko objasnim šta bi se desilo?“ Pomerio je korpu u stranu i legao pored nje. „Ako bismo spavali zajedno“, počela je Rouana, ,,ne sumnjam da bi odjeknuli svi doboši i zazvonila sva zvona.“ ,,I zaječale sve trube.“ „I one. Ali zatim bi se suočio s neizbežnom tragedijom. Zaljubio bi se u mene. Svi se zaljube.“ Nazreo je humor u njenim rečima. Dodirnuo joj je vrhove prstiju. „Imaš tu moć?“

„Imam je i ne mogu da je kontrolišem, iako bog sveti zna koliko sam se trudila. Govorim ti ovo zato što mi se sviđa tvoj stil. Bićeš bespomoćan, žalosno bespomoćan. Bolovaćeš od ljubavi najmanje nedelju dana. Zbog nje ćeš malo jesti i još manje spavati. Potrošićeš svu zaradu od žetona iz igraonice na skupe poklone, u uzaludnim pokušajima da osvojiš moje srce.“ „Biće skupocen“, rekao je. ,,Ne možeš ni da zamisliš koliko žetona dečica guraju u automate.“ „U jednom trenutku ćeš shvatiti da moje srce ne može biti kupljeno. Primoraćeš me da slomim tvoje, hladno i nemilosrdno, da bih te poštedela daljih poniženja. Ućiniću to i zato što će me tvoje patetične molbe strašno nervirati.“ ,,I sve to“, umešao se, „zbog malo valjanja po ćebetu.“ „Bojim se da je tako. Ni sama ne znam koliko cipela sam morala da bacim zbog peta isprljanih krvlju ranjenih srdaca, koje sam nemilosrdno izgazila.“ „Rizikovaću, iako si me lepo upozorila.“ Poljubio je u usta. U trenutku je izgubila glavu. Telo joj se ispunilo eksplozijama, erupcijama i nepodnošljivom jarom. Ostala je bez daha i zdravog razuma. Sve to se izgubilo u snažnom viru želje. Svila se ka njemu. Zarila je ruke pod njegovu košulju - željna da se prisloni uz njega, njegovu kožu i mišiće, da mu da do znanja koliko je uzbuđena. U tome je bilo izvesne divljačnosti. Znala je da prebiva u njoj. Osećala je da je i on iz kaveza oslobodio zver da bi potrčala s njenom. Izluđivala ga je čulnim, pohlepnim usnama, brzim tragalačkim rukama i telom koje se snažno i svrhovito pokretalo ispod njegovog. Podala mu se u trenutku. Prvo se posvetio njenim punim i čvrstim grudima. Napunio je ruke njima dok je jecaj njenog zadovoljstva drhturio na njegovim usnama. Bila je senzacionalna. Bombardovala ga je dotad nepoznatim osećanjima.

Zamišljao je kako joj skida odeću, kako se i sam skida i kako na pozajmljenom ćebetu pored srebrnkastog jezerceta rade ono za čim oboje žude. Gurnula je ruke između sebe i njega. Još malo se naslađivao tom gozbom čula. Odmakao se i prešao pogledom preko nje. „Ovo je bila“, rekao je, „druga faza tradicionalnog piknika.“ ,,Da, pretpostavljam da jeste. I predstavlja korak u pravom smeru. Dobro je što sam se pogostila tortom od čokolade, zato što baš znaš da uzbudiš ženu. U stvari...“ Iskobeljala se ispod njega. Zgrabila je ostatak torte i pohlepno zagrizla. „Mmm, da, problem je rešen.“ „Prokleta Mardž!“ Usne su joj bile napućene dok je lizala čokoladu s prstiju. „Bilo je divno. To važi za svaku fazu.“ „Imam ih još nekoliko u sebi.“ „Sigurna sam da imaš. Ne sumnjam da su i one jednako divne. Zbog toga bi bilo najbolje da što pre pođemo.“ Usne su joj se izvile, pomislio je, kad su počeli da se pakuju, ali osmeh nikad nije stigao do njenih očiju. Čekao je dok nisu vratili ćebe u dobrano ispražnjenu korpu. „Stigao sam do druge baze.“ Nasmejala se, kao što se i nadao. Kikotala se na putu ka automobilu.

10 Lukas je gvirnuo u kuhinju. „Neko je pomenuo pitu od borovnica?“ Mardž se osvrnula kad je završila seckanje dve goleme ćurke. „Pronašla bih parče pite, a možda i šolju kafe uz njega, ako bi me neko ljubazno zamolio.“ Prišao joj je i poljubio je u obraz. ,,To bi moglo da upali. Sedi.“ Seo je pored pulta na kom je Lin spremala povrće. „Kako ide, Lin?“ „Nije loše s obzirom na to da muku mučimo s radnom snagom.“ Osmehnula se. Pogledala ga je blistavim, smeđim očima. „Zaposlićemo te ako ostaneš malo duže.“ „Krvavo ću raditi za ovu pitu. Čuo sam za nevolju koja vas je snašla. Nadao sam se da ću popričati s Rouanom. Rekli su mi da je na pikniku s onim gušterom iz Kalifornije.“ ,,S Brzonogim“, potvrdila je Lin. „Nagovorio je i Mardži da im napuni korpu.“ ,,Ja ne padam na slatke reči ako mi se ne svide.“ Mardž je spustila ispred Lukasa toplo parče pite od borovnica, s kuglom sladoleda na vrhu. Ledena poslastica lagano se topila na zlatastoj korici. „Ume taj da priča“, napomenula je Lin. „Niko ne može da obrlati Rouani ako mu ona to ne dozvoli.“ Mardž je spustila veliku šolju kafe pored pite. ,,Ne brinem ja za nju“, Lukas je slegnuo ramenima. ,,Lažove.“ Osmehnuo se. ,,Ne brinem mnogo. Šta misliš o ovom s Doli?“ „Cura zna da kuva, ali nema mozga ni koliko ta gomila brokolija ispred Lin.“ Mardž je mahala šerpom. „Nemoj da misliš da ne znam da je

nekoliko puta pokušala da očijuka s tobom.“ „Da li je moguće!“, izustila je Lin i pocrvenela do temena, kao i Lukas. ,,Za ime božje, Mardž, ona je Rouanina vršnjakinja!“ ,,Ta činjenica i zdrav razum sprečili su te da prihvatiš njeno udvaranje, ali je nisu sprečili da ti se udvara.“ „Eto kakve su žene. Šta god da uradiš - ne valja“, promrmljao je Lukas. Usredsredio se na pitu. „Budi zahvalan što sam je odvratila od tebe pre no što je Rouana skalpirala. Bilo kako bilo, sukobila sam se s Malim Medvedom zbog njenog povratka na posao, iako smo kratki s radnom snagom. Poslednja kuvarica koju smo unajmili pobegla je već tokom obuke.“ „Žalila se da ima previše posla.“ Lin je zakolutala očima dok je punila veliki lonac brdom oljuštenog i isečenog krompira. „Razmišljala sam da unapredimo neku od čistačica, da po potrebi pomažu u kuhinji. Ali Doli je imala iskustva. Znala sam da će biti od koristi. A sad ima bebu.“ „Bebu Džima Brejnera.“ Lukas je klimnuo jedući pitu. „Svako zaslužuje priliku.“ „Tako je. Lujka je isprskala Rouaninu sobu svinjskom krvlju! To je bio retko gnusan prizor!“ ,,Ta cura nije mirisala Ro ni u školi - ali ovo?“ Lukas je odmahnuo glavom. ,,Besmisleno.“ „Imala je sreće što se Kartaroš zatekao na licu mesta. Zadržao je Ro dok nije došlo još nekoliko ljudi da je savladaju. U suprotnom, soba ne bi bila isprskana samo gicinom krvlju.“ „Moja cura zna da bude gadna kad se naljuti.“ ,,Ne bih joj mogla zameriti na tome, niti iko odavde. Šta misliš da je uradila nakon što joj je Mali Medved dao otkaz?“ Vatra je zaplamsala u Mardžinim očima. Udarila je krpom po pultu. „Dotrčala je sva uplakana do mene da me zamoli da kažem koju reč za nju? Očitala sam joj bukvicu.“ Lin je zafrktala. ,,Da, ako je bukvica: Marš iz moje kuhinje!“

„Žao mi je zbog njenih nevolja, ali je najbolje da bude što dalje od moje devojke“, dodao je Lukas. Nije imao šta da kaže na tu temu. „Kako vam izgledaju ovogodišnji gušteri?“ Mardž je zamahnula šerpom. „Zanima te onaj s kojim tvoja devojčica njupa pečenu piletinu, ili svi?“ ,,Svi.“ Lukas je progutao poslednje parče pite. „ Ali taj jedan više od ostalih.“ „Ove godine smo imali dobru berbu, što naročito važi za tog momka. Rekla bih da je većina dovoljno blesava da se uklopi.“ „Videćemo. To je bila vraški dobra pita, Mardž.“ „Hoćeš li repete?“ „Hoću, ali ne mogu.“ Potapšao se po stomaku. „Više ne mogu da žderem kao skakač u vatru. Moram da požurim“, dodao je kad je ustao i odneo tanjir i šolju do sudopere. „Kad vidiš Ro, reci joj da sam svraćao.“ „Hoću. Mogao bi i češće da svraćaš.“ „Posao ide dobro, što znači da nemam puno vremena. Potrudiću se da ga pronađem. Ne preteruj s rmbanjem, Lin.“ „Vrati se i reci to u oktobru. Možda ću te i poslušati.“ Izašao je i krenuo ka kamionetu. Osetio je ubod nostalgije, kao i uvek. Neki skakači trčali su po stazi. Neki su hvatali zjale s mehaničarima. Opazio je Mlado Drvo. U uniformi i sa šeširom, izgledao je strogo na izlazu iz pogona. Vodio je grupu u obilazak baze. Zapazio je da u grupi ima mnogo dece. Uzbuđeno su trčkarala posle upoznavanja s padobranima, kombinezonima i kompjuterskim sistemima - znatno unapređenim od njegovog vremena. Možda će imati sreće i pogledati neki skok. U svakom slučaju, to je bio dobar izlet za decu na letnjem raspustu. Zbog dece je pomislio na školu. Ta pomisao ga je odvela do direktorke s kojom će izaći na piće. Možda je trebalo da je pozove u kancelariju. To bi bilo profesionalnije. Poslovanje pomešano s druženjem mu je sve teže padalo s godinama. Sad nemaš kud, podsetio je sebe. Izvadio je ključeve iz

džepa. Pažnju mu je privukao zvuk snažnog sportskog motora. Okrenuo je glavu u pravcu agresivnog zvuka i ugledao kćer u Audijevom kabrioletu. Blago se namrštio. Mahnula mu je i izašla iz automobila impresivnih linija. „Hej! Mislila sam da svratim do tebe.“ Zagrlila ga je. Ima li išta lepše od čvrstog zagrljaja odraslog deteta? „Sad ne moram, pošto si ti došao.“ „Zamalo da se mimoiđemo. Gal, zar ne?“ „Tako je. Drago mi je što vas ponovo vidim.“ „Imate sjajna kola.“ „Zadovoljan sam njima.“ „Šta sve mogu?“ „Teoretski ili praktično - s vašom kćerkom u njemu?“ „Odgovorili ste mi - bez pravog odgovora“, odvratio je Lukas. „Hoćete li da ga provozate?“ Gal mu je ponudio ključ. ,,Hej!“ Rouana je posegla za ključevima. Nije ih uhvatila zato što je Gal stisnuo šaku. „Kako je moguće da mu nudiš ključeve?“ ,,On je Gvozdeni.“ Zavukla je palčeve u džepove. „Rekao je da će mi dati da ih provozam ako budem spavala s njim.“ Gal se osmehnuo. „Odbila je ponudu.“ ,,Uh-uh. Pa voleo bih da ga provozam. Žurim, ali se nadam da će ponuda ostati na snazi.“ „Zar ne možeš da ostaneš?“, pitala je Rouana. „Volela bih da se malo družimo. Ostani na večeri.“ „Voleo bih, ali imam posla. Trebalo bi da se vidim s mušterijom na piću - na sastanku, na poslovnom sastanku.“ Skinula je naočari za sunce. ,,S klijentom?“ ,,Da, da. Ima neke projekte. Zanima se za ubrzani slobodni pad. Pretpostavljam da ćemo pričati o tome. Eto. U svakom slučaju... brzo ću se vratiti i pojesti tu večeru. Možda ću provozati i tu tvoju mašinu, Gale.“

„Kad god hoćete.“ Lukas je pomazio kći po bradi. „Videćemo se.“ Gledala je kako seda u kamionet i kako se udaljava. „Poslovni sastanak, malo sutra.“ Gal je otvorio haubu da bi izvadio korpu. „Šta si rekla?“ „Ide na sastanak. S nekom ženom.“ „Auh! To su šokantne vesti! Mislim da mi je srce na trenutak zastalo!“ „Ali on ne ide na sastanke.“ Mrštila se na očev kamionet koji je nestajao u daljini. „Smotan je i trapav u prisustvu žena koje mu se dopadnu. Zar nisi video s koliko stida je pričao o poslovnom sastanku? Ko je, dođavola, ona?“ „Znam da je teško, ali ptići jednom moraju napustiti gnezdo.“ ,,Ma poljubiš me u dupe baš! Mozak mu se istopi kad se nađe pored izvesne vrste žena. Podložan je svim vrstama manipulacija.“ Gal se naslonio na svoj auto, očaran njenom reakcijom. „Ovo je drsko nagađanje, ali je sasvim moguće da ide da vidi ženu koja mu se dopada i koja nema nameru da manipuliše njim. Popiće piće i porazgovarati.“ „Šta ti, dođavola, znaš o tome?“, brecnula se i požurila put spavaonice. * * * Vratio je korpu Mardž. Jedva da ju je spustio na pult kad je neko pokucao na vrata. „Oprostite. Margaret Kolbi?“ Gal je osmotrio čoveka u tamnom odelu, s uredno svezanom kravatom upečatljivo narandžaste boje, blistavo izglancanim cipelama i kosom boje mastila, začešljanom s visokog čela. Mardž je odgovorila. ,,Ja sam ta.“ ,,Ja sam prečasni Laterli.“

„Sečam vas se odranije. Bili ste s Ajrin i Doli.“ Zbog Mardžinog tona i činjenice da nije pozvala čoveka da uđe, Gal je odlučio da ostane u kuhinji. „Mogu li da porazgovaram s vama?“ „Možete, ali traćite moje vreme ako ste došli da me ubedite da nagovorim Majkla Malog Medveda da vrati Doli Brejkmen na posao.“ „Gospođo Kolbi.“ Ušao je bez poziva. Osmehnuo se i pokazao niz velikih belih zuba. Galu se nije dopala sveštenikova kravata. Poslužio se konzervom hladnog piva od đumbira. „Možemo li da nakratko porazgovaramo u četiri oka.“ ,,Radimo!“ Uputila je Lin upozoravajući pogled pre no što je ova stigla da izađe iz sobe. „Ovo je najveća privatnost koji vam mogu obezbediti.” „Znam da ste veoma zauzeti i da kuvate za veliki broj vrednih i hrabrih ljudi. To je zahtevan posao.“ „Plaćena sam za to.“ ,,Jeste.“ Laterli se zagledao u Gala. Tišina je zavladala kuhinjom. Gal je pijuckao đumbirovo pivo naslonjen na pult. Krajičci Mardžinih usana su zaigrali. ,,Pa, hteo sam da porazgovaram s vama, pošto ste vi Dolin direktni pretpostavljeni.“ „Bila sam“, ispravila ga je Mardž. ,,Da. Razgovarao sam s gospodinom Malim Medvedom. Razumem njegovo oklevanje da oprosti Dolin prestup.“ „Ono što vi zovete prestupom ja smatram neoprostivim i divljačkim postupkom!“ Laterli je raširio ruke. Sklopio ih je kao da se moli. „Shvatam da je to teška situacija i da nema izgovora za Dolino ponašanje. Bila je veoma uzrujana nakon što joj je gospođica Trip pretila i optužila je za... nizak moral.“ „Dakle, to je njena priča?“ Mardž je samo odmahnula glavom. U tom pokretu je bilo sažaljenja koliko i gađenja. ,,Ta cura laže čim zine.

Ako vam to nije poznato, niste bogzna kakav procenitelj karaktera. Mislim da je to veoma važna veština za vašu profesiju.“ „Kao Dolin duhovnik...“ „Ućutite, molim vas, zato što me Dolin duh ne zanima! Bila je zla prema Rouani otkad je poznajem. Uvek je bila ljubomorna. Uvek je htela ono što drugi imaju. Ovamo se vala neće vratiti! Neće dobiti još jednu šansu da napadne Rouanu. Mali Medved upravlja ovom bazom, ali ja upravljam kuhinjom. Ako je uvrteo u glavu da dozvoli Doli da se vrati, može da traži novu glavnu kuvaricu. On to vrlo dobro zna.“ ,,To je veoma nepopustljiv stav.“ ,,Ja bih ga nazvala zdravorazumskim. Devojka ume da kuva, ali je divlja, nepouzdana i problematična. Ne mogu da joj pomognem.“ ,,U problemima je. Još pokušava da nađe svoj put. Prinuđena je da sama odgaja dete.“ „Nije sama“, ispravila ga je Mardž. „Poznajem njenu majku od detinjstva. Znam da Ajrin i Leo rade za Doli sve što mogu. Verovatno i više no što bi trebalo. Moraćete da me izvinite “ ,,Da li biste mogli da napišete preporuku za nju? Sigurna sam da bi joj pomogla da pronađe novi posao.“ „Ne, ne bih.“ Sveštenik je bio zaista preneražen. Prečasni verovatno nije navikao na odbijanje. „Kao hrišćanka...“ ,,Ko je rekao da sam hrišćanka?“ Zamahnula je prstom prema njemu, dovoljno odlučno da ga natera da uzmakne za korak. „Kako bi to izgledalo na terazijama koje mere ispravno i pogrešno, dobro i zlo? Neću joj napisati preporuku zato što držim do svoje reči i ugleda. Pružite joj koliko god hoćete duhovnih pouka, ali nemojte više dolaziti u moju kuhinju da biste me savetovali o mojoj duši. Doli je izabrala. Sad mora da živi s posledicama svog izbora.“ Koraknula je napred. Vatra je sevala iz njenih kestenjastih očiju. ,,Mislite li da ne znam šta priča o Rouani po gradu? Šta priča o meni, Malom Medvedu i ovde prisutnoj Lin? O svima nama? Sve sam čula, prečasni Džime, i neću prstom mrdnuti za onog koji

laže o meni i mojoj porodici! Da nije njene majke, dobro bih izbubecala Doli Brejkmen!“ „Ogovaranje je...“ „Jedino što joj ide od ruke! Ako hoćete da joj učinite uslugu, recite joj da zaveže svoju prokletu jezičinu! Sad imam posla. Dovoljno vremena sam potrošila na vas i Doli.“ Okrenula se prema peći. „Oprostite zbog ometanja.“ Govorio je ukočenim glasom, bez zubatog osmeha. „Moliću se da gnev napusti vaše srce.“ „Manite se vi mog gneva!“, povikala je Mardž za Laterlijem. „Lin, to povrće se neće spremiti samo od sebe!“ „Neće, gospoja.“ Mardž joj se obratila posle kraće pauze. „Žao mi je dušo. Znaš, ne ljutim se na tebe.“ „Znam. Volela bih da imam hrabrosti da tako skrešem ljudima - da im kažem ono što mislim.“ ,,To nije za život neophodna veština. Dobra si ovakva kakva si. Uštogljeni propovednik mi se jednostavno nije dopao.“ Obratila se Galu. „Ostao si bez teksta, momče?“ „Mogu da kažem da uštogljeni sveštenik ima previše zuba i groznu kravatu. Moja jedina zamerka je što si mogla da mu kažeš da si budistkinja ili paganka.“ „Žao mi je što se toga nisam setila.“ Osmehnula se. „Hoćeš li malo pite?“ Nije znao gde bi je smestio posle čokoladne torte, ali nije mogao da odbije tako ljubaznu i iskrenu ponudu. Lukasov stomak se zgrčio kad je ušao u bar. Uveravao je sebe da će se smiriti čim počne razgovor o poslu. Ugledao ju je za stolom. Čitala je knjigu. Jezik mu je smesta odrveneo. Zelena letnja haljina pogledima je otkrivala ruke i noge. Njena talasasta crvena kosa zavodljivo je padala preko ramena.

Da li je trebalo da stavim i kravatu? - pitao se. Više ih nije nosio, ali je imao nekoliko. Podigla je glavu s knjige. Osmehnula se kad ga je ugledala. Nije bilo druge do da priđe njenom stolu. „Izvini, zakasnio sam.“ ,,Nisi.“ Zatvorila je knjigu. ,,Ja sam malo poranila pošto sam neočekivano brzo obavila druge poslove.“ Gurnula je knjigu u tašnu. „Uvek nosim knjigu u torbi. Pomaže mi u ovakvim prilikama.“ „Čitao sam je.“ Eto, pomislio je, razgovaram. Seo je. ,,S obzirom na tvoj posao, verovatno čitaš mnogo knjiga o obrazovanju.“ „Radim i to, ali ova knjiga nije od te vrste. Zbilja mi se dopada. Majkl Koneli3 mi se uvek dopadao.“ ,,Da, on dobro piše.“ Pojavila se kelnerica. „Dobro veče. Mogu li da vam donesem nešto za piče?“ Elin miris - nešto toplo i začinjeno - doplovio je preko stola i zamaglio Lukasov um. „Šta bih htela?“, glasno je razmišljala. „Hoću bombaj i tonik, s malo limuna.“ ,,A vi, gospodine? Gospodine?“, ponovila je kelnerica zato što Lukas nije odgovarao. „O, oprostite. Ah, ja ču pivo. Roling rok.“ „Odmah ću vam doneti piće. Hoćete li nešto drugo? Predjelo?“ „Znaš li šta bih volela? Malo hrskavih krompirića. Čudesni su. Mogao bi da prezalogajiš sa mnom.“ „Naravno. U redu. Sjajno!“ „Odmah ću se vratiti s vašim pićima.“ „Drago mi je što si prihvatio moj poziv“, reče Ela. „Omogućio si mi da sedim u lepom baru, pijem letnji koktel i počastim se nekom grešnom hranom.“ „Ovo je lepo mesto.“ 3 Pisac detektivskih rornana. (Prim. prev.)

„Svraćam ovde kad god nađem dobar izgovor. Za kratko vreme sam se odomaćila u Mizuli. Volim ovaj grad, okolinu i posao. To je retko dobra kombinacija.“ „Nisi odavde? Iz Montane?“ Znao je to. Da li je znao? „Rođena sam u Virdžiniji. Presađena sam u Pensilvaniju kad sam pošla na koledž. Tamo sam upoznala bivšeg supruga.“ ,,To je daleko od Montane.“ „Postepeno sam se približavala. Preselili smo se u Denver kad su deca imala deset i dvanaest godina, zato što je moj - bivši - suprug dobio ponudu za posao koja se ne odbija. Proveli smo desetak godina tamo. Preselili smo se u Vašington zbog nove neodoljive ponude za posao. Moj sin se preselio ovamo, oženio i zasnovao porodicu. Moja devojčica nastanila se u Kaliforniji. Htela sam novi početak posle razvoda pa sam odlučila da pokušam ovde, pošto volim planine i pošto je moj sin ovde s porodicom. Ni kćerka nije mnogo daleko, lako se stiže avionom. Obilazim je nekoliko puta godišnje.“ Nije mogao da zamisli toliko pakovanja i odlaženja, odlaženja i pakovanja. Posao ga je vodio po čitavom Zapadu, ali je uvek živeo u Mizuli. „Mnogo si putovala. Mnogo si se seljakala.“ „Jesam. Drago mi je da je s tim gotovo. Ti si domorodac?“ „Tako je. Rođen sam i odrastao u Mizuli. Nekoliko puta sam bio na Istoku. Zapošljavali su nas i van sezona na kontrolisanim požarima ili istrebljenju insekata.“ „Ubijao si bube?“ Nacerio se. „Bube koje žive na visokom drveću“, objasnio je, pokazujući palcem na tavanicu. „Skakači u vatru su obučeni i za penjanje. Najveći deo života proveo sam zapadno od Sent Luisa.“ Kelnerica je donela piće. Ela je podigla svoje. „Nazdravljam korenima - njihovom negovanju i širenju!“ „Država Vašington je lepo mesto. Gasio sam požare u njoj, kao i u Koloradu.“

„Mnogo si putovao.“ Osmehnula se. „Video si najočuvanije i najopustošenije predele. Bio si i na Aljasci, zar ne? Čitala sam da si se i tamo borio sa šumskim požarima.“ ,,Naravno.“ Nagnula se napred. ,,Da li je fantastična kao što svi pričaju? Uvek sam želela da je vidim, da je posetim.“ Na trenutak je, zagledan u njene oči, izgubio ritam govora. ,,Uh... video sam je samo leti. Bila je prelepa. Zelenilo, belina, vode, kilometri nedirnute prirode. Tolika voda je opasnost za skakače, ali imaju niže drveće od nas. Dođe mu na isto.“ „Šta je opasnije? Voda ili drveće?“ „Ako sletimo na vodu s punom opremom - potonemo. Ako sletimo na drveće, možemo ostati da visimo ili da slomimo vrat. Najbolje je da se ne sleće po takvom terenu.“ ,,Da li ti se to dešavalo?“ „Jeste. Sletao sam na obe podloge. Najgore je kad znaš da će ti se to dogoditi i pokušavaš da promeniš kurs i odšetaš. Skok nakon kog možeš da šetaš je dobar skok.“ Zavalila se dublje u stolicu. „Znala sam. Znala sam da ćeš biti savršen za ono što bih želela da uradim.“ ,,Uh...“ „Znam da organizujete grupne posete bazi i da gosti tom prilikom mogu da vide šta ovde radite i da postave pitanja. Razmišljam o učeničkoj ekskurziji, ali želela bih da im pružim intimniji, dublji doživljaj. Hoću da iz prve ruke, sa izvora, čuju šta je potrebno da bi se radio ovaj posao, čime se bavite, šta ste postigli. Želim da im predočiš lično iskustvo u gašenju požara i da ih upoznaš s rizicima i nagradama koje taj posao zahteva i nudi.“ „Želiš da razgovaram s decom?“ ,,Da. Želim da razgovaraš s njima. Hoću da ih učiš. Dobro me slušaj“, dodala je dok je on zurio u nju. „Većina naših učenika pripada privilegovanom društvenom sloju. Potomci su roditelja sposobnih da im ponude visokokvalitetnu privatnu školu kao što je naša. Svi znaju za Zulije. Baza je nedaleko od škole. Međutim, kladila bih se da veoma

malo učenika, izuzev onih koji na neki način nisu povezani s bazom, zna šta znači biti borac protiv šumskih požara i kako taj posao zaista izgleda.“ „Više ne skačem.“ ,,Lukase.“ Meki osmeh stvarao je zavodljive jamice na obrazima. „Uvek ćeš biti skakač. Kako i ne bi kad si polovinu života posvetio tom zanimanju. Posmatrao si promene u procedurama, opremi. Borio si se sa šumskim požarima po čitavom Zapadu. Video si lepote i užase. Osetio si sve to.“ Položila je stisnutu šaku na srce. „Neki od klinaca imaju pogrešne nazore. Do njih želim da doprem. Misle da je težak i prljav rad za neke druge-za one koji nemaju novca ili pameti da upišu koledž i započnu unosan posao. Divljina? Koga još za nju briga! Neka se neko drugi brine za nju!“ Pokrenula je nešto u njemu kad je rekla da će uvek biti skakač. Brzo je pronikla u suštinu njegovog bića. ,,Ne znam kako će razgovor s njima to promeniti.“ „Mislim da će proširiti vidike ako dobiju priliku da te slušaju, da ti postavljaju pitanja i da se upoznaju s celokupnim procesom rada u bazi, od obuke do gašenja požara.“ „Shvatam tvoju zamisao. Iako više ne predaješ, uvek ćeš biti predavač.“ „Tako je. Sad se bolje poznajemo.“ Posmatrala ga je pijuckajući piće. „Nameravam da razgovaram s odgovornim oficirom u bazi. Želela bih da s dozvolom roditelja provedem grupu dece kroz obuku. Kroz skraćeni oblik, naravno. Možda vikendom, posle sezone požara.“ „Hoćeš da ih dobro prodrmam i iscedim?“, rekao je s nagoveštajem osmeha. „Hoću da im pokažem, da ih naućim, da kući ponesu saznanje da pored njih žive i rade ljudi i žene koji štite divljinu ne štedeći sebe. Mislila sam da fotografišem i uradim video-snimke i... imam puno ideja.“ Ovo je saopštila kroz smeh. „Imamo čitavo leto da sastavimo valjan projekat.“ „Zamisao je dobra, samo što nisam neki govornik. Mislim na držanje govora pred publikom.“

„Pomoći ću ti oko toga. Budi ono što jesi. To će biti sasvim dovoljno. Veruj mi na reč.“ Poslužila se krompirićima koje je kelnerica donela. Nije mogao da porekne da ga je iznenadila i zaintrigirala. U toj zamisli je bilo mnogo strasti i originalnosti. „Pokušaću. Videćemo kako će projekt napredovati.“ ,,To je sjajno. Duboko verujem da možemo uraditi nešto što će blagotvorno uticati na te mlade ljude. Očekujem da ćemo se lepo zabaviti. To me dovodi do nove teme za razgovor.“ Naručila je još jedno piće. „Hoću da nešto raščistimo. Dvadeset osam godina provela sam u braku. Presekla sam korene sebi i svojoj deci da bih podržala suprugovu karijeru. Volela sam ga i gotovo do samog kraja snažno verovala u brak i život koji smo zajednički gradili i izgradili. Verovala sam u njega sve dok me za pedeset drugi rođendan nije izveo na večeru u prestižni restoran sa svećama, cvećem i šampanjcem. Poklonio mi je izuzetan par dijamantskih minđuša.“ Udobnije se namestila u stolici i prekrstila noge. „Učinio je sve to da ne bih napravila scenu kad mi saopšti da je u vezi sa sekretaricom - dovoljno mladom da mu bude kći. Rekao mi je da je voli, da me napušta zbog nje i da još ima najbolje mišljenje o meni, naravno. Nada se da ću ga razumeti. Da se to dešava. Da niko nije gospodar svog srca.“ „Žao mi je. Voleo bih da ti nešto kažem, ali ne mogu da smislim ništa pametno.“ ,,Ni ja nisam rekla ništa pametno. Dočepala sam se kantice s ledom i istresla mu je na glavu. Kad sam sutradan otišla kod advokatice, pitala me je da li želim da igram pristojno ili da ga ščepam za jajca. Smesta sam se odlučila za kastraciju. Raskrstila sam s pristojnošću.“ „Svaka čast!“ „Pitala sam se da li ću zbog toga zažaliti. Dosad nisam. Govorim ti ovo zato što mislim da bi trebalo da te upozorim da umem biti zla i da su me moj brak i razvod nagnali da bolje razumem sebe, svoje prednosti i mane, kao i da ne gubim vreme kad nešto želim.“ „Gubiš vreme kad god ne slediš svoje želje.“

,,To je divna misao. To me dovodi do sledeće teme. Lagala sam te kad sam ti danas rekla da ti se ne nabacujem. Nabacivala sam ti se.“ Nije mu se samo um u trenu ispraznio. Čitav sistem se preopteretio i zaglavio u mestu. Nije mogao ni da guta dok je posmatrao te iskričave oči. ,,Ne verujem u apsolutno poštenje u svim oblastima“, nastavila je, „zato što mislim da je malo senke neophodno. One omekšavaju tvrde ivice i čine život zanimljivijim. U ovom slučaju sam se odlučila za golu istinu. Ako te to plaši, najbolje je da to saznam odmah, dok još nismo zabrazdili.“ Gucnula je nešto pića iz čaše. ,,Pa... Da li sam te uplašila?" „Ja... uf, nisam naročito dobar u ovome.“ „Želim da ti bude jasno da sam, bez obzira na to da li si zainteresovan za mene, veoma ozbiljna što se tiče projekta za klince i da imam čvrstu nameru da postanem padobranac. To dvoje imaju veze s činjenicom da me privlačiš, ali ne zavise od nje, niti od tvog odgovora.“ Uzdahnula je. „Zvučala sam kao direktorka srednje škole, iako nisam htela. Malo sam nervozna.“ Poslednja opaska zaustavila je naizgled nepovratnu degeneraciju njegovih moždanih ćelija. „Jesi li?“ „Sviđaš mi se. Nadam se da si dovoljno zainteresovan da želiš da se povremeno družimo na poslovnom nivou. Malo sam nervozna, zato što strepim da ću te ovim nastupom udaljiti od sebe. A opet, to je deo moje ne gubi vreme politike, stoga... ako si zainteresovan, ili sklon ideji da si zainteresovan, želim da te izvedem na večeru. Znam dobar restoran nedaleko odavde. Kratka šetnja od dva bloka. Rezervisala sam i sto, za svaki slučaj.“ Razmišljao je i odmahnuo glavom. ,,Ne.“ ,,Pa. U tom slučaju ćemo...“ ,,Ja ću tebe izvesti na večeru.“ Nije mogao da veruje sopstvenim ušima. Izgovorio je to bez trunke oklevanja. „Čuo sam za dobar restoran na dva bloka odavde, ako želiš da se prošetaš.“ Uživao je u osmehu koji je procvetao na njenom licu. ,,To divno zvuči. Moram da se osvežim.“ Ustala je i otišla u toalet.

* * * Čim su se vrata zatvorila za njom, zaigrala je pobednički ples u cipelama s visokim štiklama. Prišla je umivaoniku da bi proučila osmehnuto lice u ogledalu. „Nek avantura počne“, poručila je sebi i potegla ruž. Pre nekoliko godina je, u očajanju posle strahovitog poraza, bila uverena da je njen život gotov. U neku ruku je i bio. Nedostajao joj je snažan impuls da bi počela od početka. Novi život Ele Frejžer obilovao je sjajnim mogućnostima. I jedna od njih joj je otvarala put ka večeri. Klimnula je svom odrazu u ogledalu i vratila ruž u torbicu. „Hvala ti, Darene“, obratila se bivšem mužu. „Bez tvog udarca po labrnji nikad se ne bih probudila.“ Zabacila je kosu i načinila elegantni poluokret. „Pogledaj me samo, budna sam od glave do pete.“ Rouana se oduprla iskušenju da pošalje poruku ocu. Bilo bi mu jasno da ga proverava. Umesto toga se odlučila za njegov kućni broj. Očekivala je da će joj odgovoriti. Čekala je do pola deset. Zabavila se pisanjem izveštaja i popunjavanjem obrazaca. Tačnije, pokušala je da to radi. Izgubila se kad joj je odgovorila sekretarica. Morala je da smisli neki izgovor. Za to joj je trebalo više od pola sata. „Zdravo. Pišem izveštaje. Shvatila sam da sam zaboravila da ti kažem da sam se sjajno pokazala u ulozi šefa vatrogasaca. Kome da se hvalim ako ne tebi? Radiću još najmanje jedan sat. Zatim ću se prošetati da bih izbacila dosadnu papirologiju iz glave. Pozovi me. Nadam se da je sastanak dobro prošao.“ Zakolutala je očima kad je prekinula vezu. „Poslovni sastanak, malo sutra!“, promrmljala je. „Piće s mušterijom se ne ispija dva i po sata.“ Neko vreme je razmišljala. Nije da njen otac nema pravo na društveni život. Nije ni znala ko je ta mušterija. Lukas Trip je zgodan i