Nora Roberts - Ples po vatri

izgoreti. A možda ni on ne mari za nas. To je tek zastrašujuća pomisao. Strašno je ne znati da li je završio ili će se sirene i sledeći put oglasiti zbog njega.“ Gal se pojavio u sobi za odmor. „Šta su policajci rekli?“, pitala ga je. „Nije zvanično, ali su velike šanse da smo nabasali na ostatke prečasnog Laterlija.“ Kartaroš se trgao. ,,Sveštenika?“ „Dosta toga ukazuje na to.“ Gal se sručio na stolicu. „Pronašli su njegov automobil, a njega nigde nema. To znači da je telo njegovo ili da je pobegao. Posle pogreba će razgovarati s Brejkmenom.“ „Misle da ga je ubio i spalio?“, reče Kartaroš. „ Ali... zar to ne bi značilo... ili misle da je ubio i Doli i - njen otac? Ma daj!“ ,,Ne znam šta misle.“ „Šta ti misliš?“, pitala ga je Rouana. „Još radim na tome. Zaključio sam da imamo posla s nekim ko je žešće ljut i ko voli vatru. Moram da se okupam “ Sledila ga je do njegovih odaja. „Zašto si rekao da voli vatru? Koristiti je nije isto što i voleti je.“ „Verujem da, pošto si obučena - uzgred budi rečeno, dobro izgledaš - nećeš hteti da mi istrljaš leđa.“ „Neću. Zašto si rekao da voli vatru?“ Skinuo je košulju. „Posle Doli sam se pobliže upoznao s podmetanjima šumskih požara.“ ,,Da, proučavao si tematiku. Tako ti radiš.“ „Volim da učim. U svakom slučaju“, nastavio je kad je skinuo čizme, „podmetači požara obično pripadaju izvesnim grupama. Neki to čine zbog dobiti - spale nešto da bi dobili novac od osiguranja ili pronađu i plate nekog ko to učini za njihov račun. Ovo nije taj slučaj.“

„Neki pale da bi pokrili drugi zločin. I s tim smo se upoznali“, podsetila ga je dok je skidao pantalone. „Ubistvo je nesumnjivo krupan zločin.“ „Možda se to dogodilo s Doli.“ Skinuo se, stao pod tuš i odvrnuo slavinu. „Još ne znamo da li je to bio nesrećni slučaj ili svrhovit čin, panična reakcija ili smišljeni pokušaj prikrivanja. Ali šta reći na ovo, nakon što prvi pokušaj nije uspeo?“ Stao je pod mlaz i ispustio dugi uzdah olakšanja. „Možda imamo posla s imitatorom. Neko je hteo da ubije Laterlija. Brejkmen je imao motiv, baš kao i sveštenikova žena, ako je doznala za njega i Doli. To bi mogao biti i neki pripadnik njegove pastve koji se osetio izdanim i izneverenim. Potrudio se da sveštenik strada kao Doli zbog njihove veze. Radi se o istom motivu.“ „I to je moguće.“ Povukla je zavesu na tušu. ,,To ima najviše smisla.“ „Ulaziš ili izlaziš, plavušo.“ Osmotrio ju je od glave do pete mačjim očima. „Voleo bih da uđeš.“ Navukla je zavesu. „Teorija o trećem tipu ne štima, Gale. Tip koji podmeće požare da bi gledao kako gore, a ne radi prikrivanja ubistava.“ „Možda ima kartu koja mu omogućava posetu još jednoj predstavi.“ „Dovoljno je loše ako to čini da bi prikrio ubistva. To je prokleto dovoljno loše. Ono što ti misliš je još gore od toga.“ „Znam. Mislim da i policajci razmišljaju o tome, ako sam pravilno protumačila njihovo raspoloženje.“ Naslonila je ruke na lavabo, posmatrajući svoj odraz. ,,Ne bih želela da to bude neko koga znam.“ „Ne poznaješ sve ljude, Ro.“ Ne, nije znala sve ljude. Najedanput je bila očajnički zahvalna što je znala samo nekoliko ljudi povezanih s Doli i Laterlijem. Ali... šta ako je to bio neko iz kruga poznatih? „Dolin pogreb. Gde če se održati?“, pitala se. „Nisu mogli računati na crkvu gospođe Brejkmen, čak i pre najnovijih događaja.“

„Mardž kaže da će se opelo održati u pogrebnom zavodu. Ne očekuju mnogo prisutnih.“ ,,Bože!“ Sklopila je oči. „Mrzela sam je kao hemoroid, ali je to tako tužno“ Zavrnuo je slavinu i cimnuo zavesu. „Znaš li šta ti je potrebno?“, posegnuo je za peškirom. „Šta mi je potrebno? Pusti da pogodim.“ „Snuždena si. Potrebna ti je vožnja u autu sa otvorenim krovom i sladoled.“ ,,Zbilja?“ „Nego šta. U trećoj smo grupi na spisku skakača. To nam oinogućava da se odvezemo do grada i da pronađemo poslastičarnicu.“ „Slučajno znam gde je.“ „Savršeno. Lepo si se udesila. Izvešću curu na sladoled.“ ,,Ne pričaj takve stvari.“ ,,Uh-uh.“ Obmotao je peškir oko struka. Zgrabio ju je, onako mokar, i poljubio. „Sad sam vlažna!“ „Seks, seks, seks, samo seks! Dobro ako to hoćeš.“ Uspeo je da odagna tugu i da je nasmeje. Odgurnula ga je od sebe. „Hoću sladoled!“ Pošto joj je već ovlažio košulju, privila ga je k sebi i ponovo poljubila. „Kao prvo: obuci se, trošadžijo. Proveriću u bazi da li sigurno imamo nekoliko sati slobodno.“ Pred ožalošćenima su stajale fotografije nasmejane Doli Brejkmen, hronološki poređane od rođenja do smrti. Oivičavale su ih ružičaste ruže s belim pupoljcima. Zatvoreni sjajni kovčeg bio je pokriven ružičastim prekrivačem i belim cvećem. Ela je pomogla Ajrin u izboru cveća. Poslala je ružičaste i bele ljiljane. Opazila je još nekoliko buketa. Skromna količina cveća bila je dovoljna da sićušnu prostoriju ispuni prijatnim mirisom.

Bleda i od plakanja obnevidela Ajrin sedela je u crnini na tamnim platnom presvučenoj sofi, sa sestrom koju je Ela samo površno poznavada. Doputovala je iz Bilingsa sa suprugom, koji je, ukočen i smrknut, sedeo pored Lea na sofi na drugom kraju uske prostorije. Žalobna muzika tiho je svirala iz zvučnika. Svi su ćutali. Ela u životu nije videla ništa tužnije od ovog skupa posvećenog kratkom, nasilno prekinutom životu. Prišla je prijateljici. Uhvatila je za mlitave ruke. „Ajrin.“ „Cveće lepo izgleda.“ „Zbilja je lepo.“ „Cenim što si se pobrinula za to, Ela.“ „Nije to bio nikakav napor.“ Ajrinina sestra joj je klimnula. Ustala je da bi sela pored supruga. ,,Fotografije su divne. Dobro si ih izabrala.“ „Doli je volela da se fotografiše. Još kao beba“, rekla je kad je Ela sela do nje. „Uvek bi gledala pravo u kameru. Ne znam kako se ovo radi. Ne znam kako da sahranim svoju devojčicu.“ Ćutke je - šta je mogla da kaže? - zagrlila ucveljenu prijateljicu. „Imam fotografije. Ostalo mi je samo mnoštvo fotografija. Poslednja je ona gde je Doli s bebom. Moja sestra Keri će uskoro doneti bebu. Mnogo mi je pomogla otkad je došla iz Bilingsa. Doneće Šajlo. Znam da beba neće ništa razumeti, niti će se ičeg sećati, ali mislim da joj je ovde mesto.“ „Naravno da jeste. Znaš da možeš da me pozoveš kad god želiš, iz bilo kog razloga.“ ,,Ne znam šta da radim s njenim stvarima i odećom.“ „Pomoći ću ti s tim kad budeš spremna. Evo prečasnog Misa.“ Ajrin je stisnula prijateljicu za ruku. ,,Ne poznajem ga. Lepo je što si ga zamolila da dođe na službu, ali...“ „Pažljiv je i obziran. Biće veoma pažljiv prema Doli.“

„Leo nije hteo sveštenika. Ne nakon što...“ Ponovo je zaklopila oči. ,,Ne mogu ni da mislim na to. Poludeću ako budem na to mislila.“ „Nemoj. Misli na lepu devojčicu s fotografija. Dopusti mi da ti predstavim prečasnog Misa. Verujem da će te utešiti. Obećavam da hoće.“ Mis joj se dopadao, iako nije bila revnosna posetiteljka crkve. Bio je veoma nenametljiv i obziran. Ajrin je, u ovom času, takav duhovnik bio neophodan. „Veliko hvala za sve što činiš, Roberte.“ ,,Nema potrebe za: zahvaljivanjem. Ovo je tragičan dan“, rekao je svestenik zagledan u sanduk. „Ovakvi dani znaju da pokolebaju majčinu veru. Nadam se da ću moći da joj pomognem.“ Povela ga je ka Ajrin i ugledala trojku iz škole. Hvala bogu, pomislila je. Neko je ipak došao. Ostavila je prijateljicu sa sveštenikom i prišla da pozdravi pridošlice. Ajrinina starija sestra nije htela, ili nije mogla da igra ulogu domaćice. Izvinila se lcad je Ajrinina mlađa sestra stigla s bebom, suprugom i dvoje dece. „Keri, hoćeš li da preuzmem bebu? Mislim... da bi mogla da se nađeš Ajrin.“ Prisutni su obrazovali grupice. Zametnuo se tihi razgovor. Ela je ljuljala debeljuškasto, svetlooko siroče. Leo je naglo ustao. „Nemate šta da tražite ovde. Nemate pravo da budete ovde.“ Šajlo je zlovoljno napućila usne zbog neprijatne buke. Ela joj je tiho tepala. Okrenula se i ugledala mali kontingent iz baze. „Zar posle svega što ste učinili? Kako ste se samo ponašali prema mojoj devojčici? Izlazite! Izlazite odmah!“ ,,Leo!“ Ajrin je zaronila dublje u sofu na drugom kraju prostorije. „Prestani! Prestani!“ Pokrila je lice rukama i gorko zajecala. Mardž je, ne obraćajući pažnju na Lea, prišla Ajrin. Nagnula se da je zagrli da bi joj se isplakala na ramenu. „Gospodine Brejkmene“, Ajrin je gledala mladića tamnožute kose i rumena lica. Istupio je napred - vilica stisnutih kao i Leove pesnice. ,,Ta

beba je moja krv, koliko i vaša. Doli je bila njena mama. Nije prošlo ni godinu dana otkad sam sahranio brata, samo je Šajlo ostala za njim. Došli smo da odamo poštu njenoj majci.“ Leo je još više pocrveneo. Ela se, u jednom strašnom trenutku, uplašila najgoreg. Pesnice, krv, haos. Poručnik Kvinok i agentkinja su se baš tad pojavili. Strah je nakratko blesnuo u Leovim očima. „Drži se dalje od mene“, rekao je mladiću. To je Met, shvatila je Ela, Met Brejner. ,,To je tvoj stric“, šapnula je detencetu. ,,To je čika Met. Sve je u redu.“ Leo se okrenuo i udaljio što je više mogao u uskoj prostoriji. Prekrstio je ruke na grudima. Ela je prišla Metu. Mladić je umalo zaplakao kad je bebica pružila punačku ruku ka njegovom licu. „Malo liči na Džima“, tiho će Lin. „Zar ne misliš tako, Mete? Liči na Džima?“ Metova jabučica je zaigrala kad je klimnuo. Sagnuo je glavu da bi prislonio svoj obraz uz bebin. „Dođi kod nas, Ajrin.“ Ela je, uz Mardžinu pomoć, pomogla prijateljici da ustane sa sofe. „Dođi malo kod nas.“ Sveštenikov blagi glas rasterao je napetost iz prostorije dok su izvodile uplakanu ženu napolje. Rouana je liznula sladoled od jagode. Šetala se s Galom, uživajući u žamoru prolaznika i zvucima saobraćaja. „To nije pravi sladoled“, rekla mu je. „Sladoled od javora i oraha ne samo da je pravi već je i mačosladoled.“ „Od javora se pravi sirup, dodatak jelima. Nešto slično senfu. Da li bi jeo sladoled od senfa?“ „Otvoren sam za sve ukuse, čak i za tvoj klinački sladoled od jagode.“ „Ali zaista osvežava!“ Baš kao i vožnja kabrioletom, pomislila

je. Isto se moglo reći i za dugu besciljnu vožnju zavojitim drumovima i laganu nasumičnu šetnju u hladu zelenih krošnji na bulevaru, ka jednom od gradskih parkova. Opušteno je koračala. Prošla su samo dva od četiri slobodna sata. Telefoni u džepovima su svakog časa mogli javiti da je vreme za povratak u bazu. „Ideja o brzom izletu ti je bila tako dobra da ću zanemariti tvoj sladoled od sirupa. Pre dvadeset četiri sata bili smo u utrobi zveri. Sad se šetkamo po gradu kao dokoni turisti.“ ,,To ovaj kratki predah čini još dragocenijim.“ „Znaš šta, predlažem da večeras okončamo takmičenje u ispijanju tekile, ako dotle ne izgorimo. Kupićemo bocu dobrog pića pre povratka.“ „Priznaj da želiš da me napiješ i da me iskoristiš.“ „Ne moram da te napijem da bih dobio ono što želim.“ „Zbog te opaske se osećam kao jeftina i laka ženska. Najgore je što mi se to dopada.“ „Možda bismo mogli da pitamo Kartaroša da nam se pridruži. Takva razbibriga bi mu dobro došla.“ Na putu do grada ga je upoznala s Kartaroševom situacijom. „Pismo je dobra ideja. Trebalo bi da ga napiše.“ „Možda bi mogao da mu pomogneš.“ „Ja?“ „Vešt si s rečima.“ „Ne mislim da bi Kartaroš hteo da budem Sirano njegovoj Roksani.“ „Vidiš?“ Bocnula ga je prstom u ruku i progovorila mangupskim akcentom. „Mlogo si načitan!“ ,,Rouana?“ Osvrnula se na zvuk svog imena. Spustila je sladoled. Najedanput se osetila nelagodno i nesigurno. „O! Zdravo!“

Ela nije ustala s klupe. „Drago mi je što te vidim. Čula sam da si se jutros vratila.“ Uspela je da se nasmeši Galu. ,,Ja sam Ela Frejžer, prijateljica Rouaninog oca.“ ,,Ja sam Guliver Kari.“ Prišao joj je i pružio ruku. „Kako ste?“ „Iskreno? Ne bogzna kako. Upravo sam stigla s Dolinog pogreba, koji je bio grozno iskustvo, ali u skladu s očekivanjima. Htela sam da šetnjom odagnam neprijatne misli. Zatim sam pokušala da ih odagnam ovim divnim ambijentom pa sam sela. Ali nisam uspela.“ „Zašto ste... Ah, gospođa Brejkmen radi u vašoj školi“, setila se Rouana. ,,Da. Sprijateljile smo se. Drugujemo od prošle godine.“ „Kako je ona... Glupo je pitati kako je, da li je dobro... Ne može biti dobro.“ ,,I nije. Mislim da će joj biti još gore. Policija je bila na opelu. Odveli su Lea na ispitivanje posle službe. Ajrin se našla usred najcrnje noćne more. Teško mi je da gledam kroz kakve muke prolazi, znajući da sam nemoćna da joj pomognem. Tako mi je žao.“ Ućutala se i odmahnula glavom. „Uživate u veoma retkim i dragocenim trenucima slobodnog vremena, a ja sam puna sete.“ „Potreban vam je sladoled“, zaključio je Gal. „Koji ukus najviše volite?“ „O, ne, ja...“ „Sladoled je“, ponovio je, „oprobani lek za setu. Koji biste hteli?“ „Bilo bi bolje da nešto izaberete“, rekla joj je Rouana. „Inače će nastaviti da vam dosađuje." „Nanu s rendanom čokoladom. Hvala!“ „Odmah se vraćam.“ Sad mi je još više neprijatno, pomislila je Rouana, dok je Gal trčao ka poslastičari. „Pretpostavljam da ste videli grupu iz baze.“ „Jesam. Leo je napravio scenu. Činilo se da će se sve ružno završiti. Ko zna šta bi se desilo da nije naišla policija. Opasnost od sukoba je otklonjena, ali je opstala loša i napeta atmosfera, puna tuge ipotisnutog gneva. Ali dosta je bilo.“ Zatvorila je oči. „Dosta sam pričala

o tome. Hoćeš li da sednete? Jasno vam je da vaš divni momak nije otišao samo da bi mi doneo sladoled, već i da bi nam dao koji minut nasamo.“ „Verovatno. Vešt je u usmeravanju događaja.“ „Veoma je zgodan. Izgleda muževno i obzirno. To je neodoljiva kombinacija kod muškaraca.“ Ela se prebacila na mesto odakle bi je gledala u oči. „Neprijatno vam je u mom društvu, zbog moje veze s vašim ocem.“ ,,Ne poznajem vas.“ ,,Ne, ne poznaješ me. Ja pak osećam da vas poznajem, bar malo, zato što Lukas stalno govori o vama. Toliko vas voli, toliko se ponosi vama. Znajte da nema ničeg što ne bi učinio za vas.“ ,,Ta osećanja su obostrana.“ „Znam. Baš kao što ću znati ako ga staviš pred izbor između mene i tebe. U tom slučaju ne bih imala nikakve šanse.“ ,,Ne nameravam...“ „Dopusti mi da završim, zato što me ne poznaješ i zato što me, u ovom trenutku, ne podnosiš. I zašto bi? Ali pošto nam se pružila ova prilika, reći ću da je tvoj otac najdivniji, najnežniji i najuzbudljiviji muškarac kog sam ikad srela. Načinila sam prvi potez. Bio je tako stidljiv. O, bože!“ Pritisnula je ruku na srce. Lice joj se ozarilo pod sve slabijom sunčevom svetlošću. „Ponadala sam se da ćemo biti u prilici da se upoznamo, izlazimo i uživamo u zajedničkom društvu. To se i dogodilo. Nisam očekivala da ću se zaljubiti u njega.“ Rouana je zurila u svoj sladoled, boreći se s desetak protivrečnih osećanja. Topio se. „Tako si mlada. Znam da ne misliš da jesi, ali tako si mlada da ti je gotovo nemoguće da zamisliš da osoba mojih godina može da se zaljubi snažno i duboko kao ti. To mi se ipak desilo i vrlo dobro znam ko ima moć. Nadam se da ćeš mi dati priliku.“ „On nikada... Nikada nije imao ozbiljnu vezu posle moje majke.“ „Znam, i to saznanje me čini veoma, veoma srećnom. Eno Gala. Koliko mogu da vidim, obe smo imale sreće.“

Gal je pogledom prešao preko Rouaninog lica, pre no što se obratio Eli. ,,Izvolite.“ ,,To se zove brzina.“ ,,I zovemo ga Brzonogi.“ Rouana je, nesigurna šta dalje da kaže, napala kapljice koje su klizile po kornetu. „Hvala vam.“ Osmehnula se, kad je okusila sladoled. Ponovo ga je liznula. „Imali ste pravo, ubija setu. Sedite na moje mesto“, rekla je, dok je ustajala. „Mislim da ću nastaviti šetnju. Drago mi je da sam porazgovarala s tobom, Rouana.“ ,,I meni je bilo drago što sam porazgovarala s vama.“ Na neki način, pomislila je dok se Ela udaljavala. Gal je seo i pogledao za njom. „Moćno izgleda.“ „Isuse Hriste, dovoljno je stara da ti bude majka!“ „I moja tetka moćno izgleda. Muškarac može da se divi lepoti žene a da ne poželi da spava s njom.“ „Rekla je da je zaljubljena u mog oca. Šta bi trebalo da kažem na tako nešto? Šta bi trebalo da uradim? Da osećam?“ „Možda bi mogla da zaključiš da ima dobar ukus kad su muškarci u pitanju.“ Potapšao ju je po butini. „Moraš da pustiš da luckasta deca to sama razreše. U svakom slučaju, moj prvi - iako kratki - utisak je da moćno izgleda. Dopada mi se.“ „Zato što moćno izgleda?“ ,,Ne mislim na njen izgled. Sedela jeovde, u žalosti zbog prijateljičinog gubitka. Brinula se zbog nje i onog što bi još moglo da je snađe. Pokazala je empatiju i sažaljenje. Ljuta je na Lea Brejkmena, što je znak zdravog razuma i nedostatka licemerja. Rekla ti je šta oseća prema tvom ocu, iako je prilično jasno da nisi naklonjena njihovoj vezi. Za tako nešto je neophodno imati petlju, ali i biti pošten.“ „Kako bi bilo da se zaposliš kao menadžer njene kampanje?“ Oslonila se leđima o klupu. „Pametno je postupila kad je prebacila loptu na moju polovinu terena. Rekla je da imam moć, što znači da možeš da dodaš inteligenciju na spisak njenih vrlina.“

,,Da li bi radije videla oca s nekim ko je glup, sebičan, bezosećajan i licemeran?“ ,,Ni ti nisi budala. Dođavola, hajde da kupimo dve boce tekile! Trebaće mi da se noćas dobro napijem.“ ,,Ko kaže da sam dobar pijanac?“ Rouana je potražila Meta kad su se vratili u bazu. Pronašla ga je kako sedi na krevetu i vezuje pertle na patikama. „Čula sam da je bilo prilično loše.“ „Jeste, ali je moglo biti i gore. Zašto želi da krivi mene, Malog Medveda i Mardž i Lin za Dolino otpuštanje? Sama je sebi navalila tu bedu na vrat.“ Dobro je, ljut je umesto da bude tužan. „Ljudi ne valjaju i imaju potrebe da krive druge za sve probleme koji ih snađu.“ ,,Na prokletoj sahrani? Počeo je da se dere i da nam preti na sahrani svoje kćeri?“ „Roditelji moje majke nisu hteli da pričaju sa mnom na njenoj sahrani.“ „Imaš pravo. Ludi ne valjaju.“ „U sobi za odmor priredićemo takmičenje u ispijanju tekile. I ti si u trećoj grupi skakača. Platiću ti ulaznicu.“ Izmamila mu je osmeh. „Znaš da ne mogu da se nadmećem s tobom na tom planu. Idem na trčanje. Više nije tako vruće.“ Namestio je kapu. „Morao sam da vidim bebu. Držao sam je nekoliko minuta. Mislim da bi moji roditelji trebalo da popričaju s advokatom o starateljstvu i sličnim stvarima.“ ,,To je teška odluka, Mete.“ Namrštio se i trznuo kapu. „Ona je i njihova krv. Ne želim da se svađam s gospođom Brejkmen. Mislim da je dobra osoba. Ali ako taj tip za kog je udata ode u zatvor, kako će voditi računa o Šajlo bez ičije

pomoći? Kako će kupiti sve što detetu treba od plate kuvarice u školskoj menzi?“ „Situacija je teška. Znam da si Doli već dao novac za bebu.“ Plave oči su sevnule. „To je moj novac, i moja krv.“ „To mi je poznato. Lepo je što želiš da pomogneš. Na taj način si odao poštu Džimu.“ Malo se opustio. ,,To je bio ispravan potez.“ „Nije uvek lako učiniti pravu stvar u teškoj situaciji. Pretpostavljam da bi pozivanje advokata, u ovom trenutku, samo još više sve zakomplikovalo.“ „Razgovor ne može nikom da naškodi. Dužni smo da učinimo ono što je najbolje za bebu, zar ne?“ „Verovatno. Ja... nisam najbolja osoba za ovaj razgovor. Možda, ne znam. Ako bi tvoja majka došla... ako bi ona i gospođa Brejkmen porazgovarale o svemu, mogle bi doći do najboljeg, onog pravog rešenja.“ „Možda. Liči na Brejnerove, znaš li to? Beba? I Lin je to rekla. Pažljivo ću razmisliti o svemu.“ Ponadala se da hoće. Met, njegova porodica, Brejkmenovi, svi će morati da razmisle o bebi. Ali znala je kako je detetu o kojem svi razmišljaju. Takvo dete nije ni u prijatnoj ni u lagodnoj poziciji.

22 Rouana je gledala kako Dobi s mukom ispija desetu čašicu. Oči su mu se zacaklile posle osme. Blago je pozeleneo u licu. ,,To je dvadeseta.“ „Deseta je, Dobi“, ispravio ga je Kartaroš, sudija u nadmetanju. „Vidim duplo, što znači da je dvadeseta.“ Nasmejao se kao blesan i zamalo oborio stolicu. Dženis, zvanični točilac piča, napunila je čašicu broj jedanaest za Mlado Drvo. ,,Iskustvo“, rekao je i lako ispio. „To je ključ.“ Rouana se nacerila i liznula so sa spoljnje strane dlana. Zatim je ispila svoje piće. „Želim da zahvalim onom koji će uskoio izgubiti na ne tako lošem rezultatu!“ „Samo izvoli!“ Gal je progutao jedanaestu. „Sasuo sam još jednu u sebe.“ Stovič je podigao čašu i pokazao da je prazna. Trenutak kasnije skliznuo je na pod. „Gotov je“, Kartaroš je svečano precrtao Stovičero ime na tabli. „Nisam gotov!“ Mahnuo je rukom s poda. „Pri svesti sam.“ „Napustio si stolicu, a nisi tražio piš-pauzu. Diskvalifikovan si!“ ,,Ko je napustio stolicu?“ „Hajde, Testero!“ Gibons je poduhvatio Stoviča ispod ruku i izviikao ga ispod stola. Dobi se predao posle trinaeste. „Piće je strano. To me je upropastio. Trebalo je da se takmičimo s domaćim burbonom.“ Spustio se na sve četiri, otpuzao do usnulog Stoviča i legao kraj njega. ,,Gušteri!“ Mlado Drvo je popio četrnaestu, spustio glavu na sto i zavapio: ,,Mamice!“ ,,Da li si mislio na ujkicu?“, pitao ga je Kartaroš. Mlado Drvo je uspeo da mu pokaže srednjaka.

Rouana i Gal su nastavili sve dok Dženis nije nalila poslednje kapi pića iz boce. ,,To vam je što vam je, nema više!“ „Trebalo je da kupimo tri boce.“ Rouana je zatvorila jedno oko da bi se usredsredila. Kucnula se s Galom. ,,Na tri!“ Oni koji su još bili pri svesti su brojali i klicali dok su takmičari ispijali poslednje kapi tekile. „Obznanjujem da je rezultat nerešen“, reče Kartaroš. „Ponosna sam što vas poznajem.“ Dženis je spustila ruke na ramena takmičara. „Želim vam sve najbolje u sutrašnjoj borbi s mamurlukom.“ „Gal ne zna za taj problem.“ Osmehnuo se, pomalo tupavo, i obratio Rouani. „Ovo bi mogao biti izuzetak od tog pravila. Hajde da pijani vodimo ljubav pre nego što nas onesvesti.“ „Kelner. Pijani seks za sve!“ Mahnula je rukama i zakačila Mlado Drvo po licu. ,,Ups!“ „Nije važno. To mi je dobro došlo. Da li su svi još živi?“ „Mrtvaci ne prave toliku buku.“ Rouana je pokazala na Stoviča i Dobija koji su hrkali u duetu. Podigla se na klimave noge. „Sledi me, pastuvčino.“ ,,Ja sam s plavušom.“ Gal je teturao za njom. „Možemo mi ovo.“ Petljala je oko njegove košulje. Iz trećeg pokušaja je zatvorio vrata nogom. „Čim soba prestane da se vrti.“ „Zamisli da to radimo na ringišpilu.“ ,,Da smo goli na karnevalu.“ Raskalašnim smehom pozdravila je pobedu nad njegovom košuljom. Trijumf je platila padom. Pridržao ju je, ali su ubrzo oboje tresnuli na pod. „Mislim da je malo bolelo, ali je dole bolje, zbog gravitacije.“ „Slažem se.“ Svukao se s nje da bi se izborio s njenom odećom. „Ubuduće bi trebalo da se takmičimo bez odeće, da ne moramo da je skidamo.“

„Mozak ti radi punom parom. Opala!“ Podigla je ruke da bi mu pomogla da joj skine košulju. „Daj mi ga, daj!“ Obuhvatila ga je nogama oko struka i rukama oko vrata. Pritisnula je usne uz njegove. Vrelina se probijala kroz alkoholna isparenja, paleći čula. Svet se kotrljao i okretao. Ipak je ostala u mestu, svezana za njega. Zatočenik je izlazio u susret očajničkoj želji njenih usta. Ljuljao se dok mu se nije učinilo da će poludeti. Lanci su se raskinuli. Našla se na njemu. Grickala ga je, dahtala, laptala. U jednom trenutku se skotrljala s njega. „Skidaj se“, naredila je. „Biću brža od tebe.“ Zadihano su se trkali ko će se pre osloboditi odeće i obuće. Zaronili su jedno u drugo usred gomile odbačene ođeće. Rvali su se i valjali po podu, vlažni i glatki. Udarali su se kolenima i laktovima. Nije prestajala da se smeje. Mesečina je njenu potamnelu kožu učinila srebrnom, sjajnom, veličanstvenom i neodoljivom. Zabacila je glavu kad se zario u nju. Ostala je bez daha od zadovoljstva. Ludela je od uskovitlane, neobuzdane žudnje. „Uzimaj me kako ti je volja.“ Poslušao je. Bože, poslušao je. Odgurivao ju je dok mu se primicala. Zapalila se i skočila u srce plamena. Jahala je vrelinu dok je nije proždrala. „Ringišpil“, promrmljala je. „Još se okieće. Ostani kraj mene.“ Ovog puta ga je privukla sebi pre nego što su zaspali. Probudila ju je druga vatra, ona koja ubija, lovi i uništava. Plamtela je iza nje, pratila je po tlu dok je trčala. Letela je preko spaljenog zemljišta, ali nije mogla da joj umakne. Šunjala se za njom do groblja, na kom su mrtvi ležali nepokopani. Čekali su je. Džim je kolutao očima na spaljenoj lobanji. „Ubij me!“ „Žao mi je, tako mi je žao.“

„Mnogo toga se dešava. Ima mnogo zmajske groznice. Nije gotovo. Vatra ne može da je spali. Ipak će pokušavati „Hej, hej!“ Gal je uspravio u sedeći položaj. Drmusao je. „Probudi se!“ Odgurnula ga je, boreći se za vazduh. On je samo pojačao stisak. Nije je jasno video, ali je osećao, osluškivao. Bio je svestan drhtanja i trzanja, hladnog znoja i uzbuđenog disanja. Borila se za vazduh. „Imala si noćnu moru.“ Govorio je mirnim glasom. „I to gadnu. Probudila si se, gotova je.“ ,,Ne mogu da dišem.“ „Možeš, ali to radiš prebrzo. Neće valjiti ako produžiš tako. Diši sporije, Rouana.“ Počeo je da joj masira ramena, iako je odmahivala glavom. Popeo se uz vrat, gde su mišići bili napeti kao strune. „Doživljavaš napad panike. Svesna si toga. Dopusti da i ostatak tela prihvati tu istinu. Uspori disanje.“ Sad je mogao da joj vidi oči, široke kao planete. Prislonio je ruku uz njene grudi, na mesto na koje je pritisak nalegao kao nakovanj. „Izdahni, dugo udahni. Dugo izdahni, sporo udahni. Tako se to radi. Izbaci tu muku iz sebe. I opet, polagano. Bolje ti je. Samo tako nastavi, unutra i napolje. Doneću ti malo vode.“ Pustio ju je da bi otišao do frižidera po bocu. „Ne pij halapljivo“, upozorio je. „Sve radimo lagano.“ Spustio je bocu kad je progutala prvi gutljaj. ,,Polako.“ ,,Dobro.“ Lagano je otpila sledeći gutljaj. Zastala je, vratila se disanju s više kontrole, a manje drhtanja. ,,Au!“ Pomilovao ju je po licu. Nagnuo se napred i naslonio čelo na njeno. Drhtanje se smanjilo, jedan deo se preneo na njega. „Đavolski si me preplašila.“ „Moj strah nije bio ništa manji. Da li sam vrištala?“ Pogled joj se upravio ka vratima.

Strahuje da se obrukala pred ostatkom tima, pomislio je. „Nisi. Imao sam utisak da si htela, ali da nisi mogla.“ „Gorela sam. Kunem se da sam osećala kako mi koža gori i namirisala sam spaljenu kosu. Bilo je zbilja grozno.“ „Koliko često imaš košmare?“ Kriza je prošla pa je mogao da je mazi, što je i njemu pomagalo. Prislonio je usne na njeno čelo. Pomerio se od nje da bi joj izmasirao leđa i ramena. „Nikad ih nisam imala. U detinjstvu sam nekoliko puta sanjala monstruma u ormanu. Javili su mi se posle Džimove pogibije. Stalno skačem i pronalazim njegove ostatke. Prorede se zimi, ali se vrate početkom sezone. Sadržaj im je sve gori.“ „Pronašla si još jednu žrtvu požara koju si poznavala. To im je sigurno dalo dodatni podsticaj.“ „Počeo je da mi se obraća - sa zagonetnim upozorenjima. Znam da mu ja stavljam reči u usta, ali mi to ne pomaže.“ „Šta je večeras rekao?“ ,,Da nije gotovo i da će biti još toga. Pretpostavljam da su te reči odraz moje zabrinutosti.“ „Zašto si zabrinuta?“ „Bože, ima li nekog ko nije?“ „Nemoj tako. Budi određena.“ „Hoćeš da budem određena u ko zna koliko sati ujutru, nakon napada panike?“ Naterala ga je na uzmak srditim tonom. „Dobro.“ ,,Ne znam. Da znam, ja bih... Doli i Laterli su očigledno povezani. Sigurna sam da nisu slučajno naleteli na ubicu potpaljivača. Ako imamo posla s nasumičnim ubicom, to bi bio tazlogza ozbiljnu brigu. To nije slučaj. Verovatno će uhapsiti Brejkmena. Okriviće ga za sve. Ali...“ „Teško ti je da poveruješ da je on spalio ćerkino telo, baš kao i meni.“

„Tako je, iako to ima najviše smisla. Saznaje da Doli ne samo da laže već i da se tuca sa sveštenikom. Posvađaju se zbog toga, on je ubije - u gnevu ili slučajno. Uspaniči se i podmeće požar. Nešto puca u njemu.“ Setila se suza na njegovom licu. „Puca na nas, ubija Laterlija. Slućaj je zaključen.“ „Samo što to nema smisla. Shodno tome...“ „Shodno tome“, ponovila je cerekajući se. „Tako je. Shodno tome imaš noćne more u kojima Džim - povezan s tobom i Doli - govori ono što misliš, verovatno na podsvesnom nivou.“ „Hvala, doktore Frojde.“ „Tvojih pedeset minuta je isteklo. Odspavaj onih nekoliko sati koji su ti ostali.“ „Još smo na podu. Pod je sjajno mesto, ali bih više volela da spavam na krevetu.“ „Dakle, idemo u krevet.“ Ustao je, uhvatio je za ruku i cimnuo. Podigao ju je u naručje da bi uživao u njenotn smehu. Nasmejala se, baš kao što je očekivao. „Možda sam izgubila neko kilo u sezoni, ali još nisam laka kategoiija.“ „Istinu zboriš.“ Spustio je na krevet. „Sledeći put ćeš ti poneti mene.“ Opružio se pored nje. „Moram nešto da ti kažem, izgleda da si uklonila sve tragove mamurluka iz mene.“ „U svemu nađeš dobru stranu.“ Privio ju je uza sebe. Nežno ju je milovao po leđima dok nije zaspala. Posle jutarnjeg sastanka otišla je na trčanje. Dizala je tegove i vežbala jogi: s Galom. Morala je da prizna da je u njegovom prisustvu obavljala te obaveze s više zadovoljstva. Zajedno su ušli u trpezariju, u kojoj je Dobi visio iznad tanjira s tostom i onog što je Rouana prepoznala kao Mardžin čuveni lek za mamurluk.

„Mmm, pogledaj ove velike, debele kobasice.“ Rouana je začangrljala metalnom posudom. „Ništa nije slade od svinjske masti u rano jutro.“ „Povrediću te čim budem mogao da se pomerim a da mi glava ne eksplodira.“ ,,Mamurluk?“, nevino ga je upitala. „Bože, a ja se divno osećam!“ Osećala je tupi, uporni bol u osnovi lobanje, ali je to, kad se sve uzme u obzir, bila skromna cena. „Povrediću i tebe i sve tvoje. Srediću i tvoje kućne ljubimce.“ Nacerila se i sela s punim tanjirom. „Danas nemaš neki apetit?“ „Probudio sam se na podu pored Stoviča. Možda više nikad neću jesti.“ „Kako je Stovič?“, zanimao se Gal. „Kad sam ga poslednji put video, puzao je ka svojoj sobi zakrvavljenih očiju. Ubijte me ako ikad dotaknem čašu tekile. To će biti ubistvo iz milosrđa.“ „Popij to“, posavetovala ga je Rouana. „Nećeš početi da skačeš i vičeš o, kakvo divno jutro, ali će ti laknuti.“ „Smeđe je boje. Mislim da se nešto mrda u čaši.“ „Veruj mi.“ Uzeo je tabasko, koji je Lin uvek stavljala na njegov sto. Htela je da mu kaže da mu neće biti neophodan. Umesto toga se osmehnula u sebi i zagrizla kobasicu. Dobi je obilno nakapao ljuti sos u čašu. Kratko je klimnuo i rekao „Niz odvod!“ Zažmurio je i iskapio čašu nadušak. Izbečio se dok mu je lice za tren prešlo put od mamurno sive do jastogcrvene boje. „Neka mi je bog u pomoći!“ „Peče kao let-lampa.“ Rouana je odgrizla komad kobasice. Borila se sa smehom. ,,Ne kažem da neće spaliti pokoju moždanu ćeliju, ali će svakako prohujati kroz krvotok. Očišćen si od greha, sinko!“ „Nadam se da neće početi da govori na nepoznatim jezicima?“, zanimao se Gal.

„Blagi bože. Ovo je piće. Bilo bi još bolje s malo burbona. Čoveče, odma’ mi je laknulo.“ Gal je posmatrao kako znoj teče niz Dobijevo crveno lice. „Pretpostavljam da tako oslobađa organizam otrovnih materija. Šta je, dođavola, u njemu?“ „Neće da kaže. Natera te da počneš tretman sa specijalnim doručkom - sredstvom protiv bolova i artritisa - i punom čašom vode. Zatim popiješ taj napitak, jedeš tost i piješ još vode.“ „Rekla je da moram na trčanje.“ „Tako je.“ Rouana je klimnula Dobiju ,,Do ručka ćeš se osećati manjeviše pristojno. Moći ćeš nešto da pojedeš. Neko bi trebalo da dovuče Stoviča ovamo. I Mlado Drvo. Hej, Kartarosu“, rekla je kad se pojavio. „Kako bi bilo da dovučeš ovamo nesrećnog Stcviča. i ništa manje jadno Mlado Drvo, da im damo malo Mardžinog piotivotrova?“ Ćutke je seo kraj nje. U poverenju joj je saopštio, „Mali Medved je upravo razgovarao s policajcima. Šumari su. pronašli oružje, poluzakopano, nekoliko metara od mesta na kom su pronašli propovednikova kola. Proverili su ga. Pripada Brejkmenu.“ ,,Pa...“ Lagano je razmazala džem od borovnica po tostu. „Pretpostavljam da je njegovo.“ „Jutros su hteli da ga uhapse. Otišao je u kamionetu.“ Zbunjeno ga je posmatrala dok je džem kapao s noža. „Nije otišao na posao?“ „Nije. Izgleda da je poneo opremu za kampovanje, sačmaricu, pušku, dva pištolja i gomilu municije. Njegova supruga rekla je da ne zna gde je otišao niti da se spakovao. Ne znam da li joj veruju. Mali Medved kaže da niko ne zna gde bi mogao biti.“ „Mislila sam da će ga privesti posle pogreba.“ „Priveli su ga na ispitivanje. Imao je advokata i sve to. Dok nisu našli oružje, nisu imali nikakvih dokaza protiv njega.“ ,,Zaboga!“, eksplodirao je Gal. „Zar nije bio pod prismotrom?“

,,Ne znam. Ništa ne znamo o tome. Mali Medved je rekao da ne želi da napuštaš bazu, izuzev u slučaju požara, i da izlaziš iz zgrada što je manje moguće, dok nešto ne saznamo. Nije raspoložen da sluša tvoje gunđanje.“ „Radiću u potkrovlju.“ „Uhvatiće ga. Neće ga dugo tražiti.“ ,,Naravno.“ Potapšao ju je po ruci. „Oživeću Mlado Drvo i Stoviča. Sa zadovoljstvom ću gledati kako im dim izbija izušiju kad popiju lek za mamurluk.“ Kartaroš je izašao. Dobi je otišao da naspe kafu. „Reći ću ti ovo zato što te jako poštujem i zato što Gal oseća i mnogo više od toga. Ako bih pobegao u brda u mom kraju i ako bih imao opremu, dođavola, čak i bez nje, ali ako bih imao opremu, dobru pušku i dobar nož, opstao bih mesecima. nebi me našli ako to ne bih želeo.“ Naterala je sebe da produži s obrokom. „Možda će naći njegov kamionet, ali neće naći njega. Izgubiće se u Biterrutu ili u Stenovitim planinama. Njegova žena će izgubiti kuću. Stavila je na nju hipoteku da bi platila kauciju. On je jebeno zbrisao. Nisam verovala da će to učiniti niti da je ubio Doli. Sad je u bekstvu. Ostavio je suprugu i unuku u najgorem trenutku. Prepustio ih je sudbini.“ „Nadam se da će uprskati!“ Naglo je ustala. „Nadam se da će uprskati i da će ga uhvatiti i baciti u ćeliju, u kojoj će sedeti do kraja života. Idem u potkrovlje da šijem proklete torbe!“ Kad je izjurila iz trpezarije, Dobi je sipao tri kašičice šećera u kafu. „Kako ćeš ovo odigrati, sinko?“ „Pametno. Ne mislim da će se Brejkmen spuštati ovamo i nisam zabrinut za Rouanu u ovom trenutku.“ „Mmmm. Kako ćeš ovo odigrati?“ Zamislio se. Ko bi rekao da će ovaj čovek postati njegov prijatelj, osoba od najvećeg poverenja. „Kad smo u bazi, neko će biti s njom dvadeset četiri sata. Postaraćemo se da dobije mnogo posla između četiri zida. Moraće da izlazi. Eksplodiraće ako je ograničimo na boravak u

zatvorenom prostoru. Predlažem prilagođavanje. Dosad smo trčali rano ujutru. Počećemo da trčimo uveče.“ „Ako svi budu nosili kape i sunčane naočari biće teže razlikovati nas izdaleka. Problem je što je ona žena izraženih oblina. Ne možeš sakriti te atribute. Ne verujem da bi pristala na privremeni premeštaj u zapadni Jeloustoun ili Ajdaho.“ „Ne bi. To bi smatrala bekstvom, napuštanjem položaja.“ „Možda. Ali možda i ne bi ako bi ti pošao s njom.“ „Nismo još dotle stigli, Dobi.“ Omaleni skakač je napućio usne. Motrio je Gala preko kafe. „ Ali ti jesi?“ Gal je zurio u polupojedeni doručak. „Jebene kurjake.“ „Šta su, dođavola, te kurjake?“ Gal je samo odmahnuo glavom. ,,Idem“, rekao je kad je ustao. ,,Sranje.“ Južnjak, Gibons i Dženis ušli su u trpezariju, još znojavi od vežbanja kad je Gal izjurio napolje. „Šta je bilo?“, pitao je Gibons. „Sedite, dečaci i devojčice, pa ću vam reći.“ * * * Uzbuđeni Gal pronašao je Malog Medveda ispred hangara u razgovoru s pilotom. „Kako se, dođavola, to dogodilo?“ „Misliš da sebi nisam postavio isto prokleto pitanje?“, odvratio je Mali Medved. „Misliš da nisam ljut?“ „Baš me briga da li si ljut. Hoću odgovore.“ Mali Medved je trznuo palcem ka jednom od sporednih puteva, koji je vodio dalje od hangara. „Ako želiš nekog da zaskočiš, nađi policajca. Oni su zajebali stvar.“ „Hteo bih da znam kako?“

„Hteo bi da znaš kako? Reći ću ti!“ Mali Medved je podigao poveći kamen i hitnuo ga. „Postavili su dva policajca ispred kuće Brejkmenovih. Sranje, verovatno su igrali igrice i ždrali krofne.“ Dohvatio je drugi kamen. Zavitlao je i njega. „Moj brat je pandur u Heleni. Znam da ne pravi takva sranja, ali jebiga.“ Gal se nagnuo napred i podigao kamen. Ponudio ga je Malom Medvedu. „Samo nastavi.“ „Hvala ti.“ Bacio ga je i razmrdao ramena. „Bili su ispred kuće. Motrili su na nju. Brejkmenov kamionet je bio odmah pored, pod nadstrešnicom. Natovario ga je usred noći. Odgurao ga je preko zadnjeg dvorišta, prosekao rupu u ogradi i izgurao kroz susedno dvorište do druma. Samo bog zna gde je otišao.“ ,,A panduri do jutros nisu videli da nema kamiona?“ „Nisu. Jebiga, nisu.“ ,,Dobro.“ „Dobro? I to je to?“ „Dobio sam odgovor. Sad mi je lakše. Ona je u trećoj grupi na spisku skakača. Možeš li da je rasporediš u bazu, ako pozovu prvu ili drugu?“ ,,Mogu.“ Mali Medved je podigao još jedan kamen. Osmotrio ga je i spustio. „Razmišljao sam o tome. Hteo sam da sačekam da se ohladi.“ „Reći ću joj.“ „Navikla je da ubija glasnike. Zbog toga sam poslao Kartaroša“, dodao je Mali Medved s laganim osmehom. „Sažaliće se na njega, pošto je još na bolovanju.“ „Zbog takvih stvari si ti šef.“ Gal je svratio u spavaonicu da uzme koka-kolu. Uzeo je kapu i sunčane naočari, u najjadnijem pokušaju maskiranja posle Gruča Marksa. Na putu do potkrovlja pozvao je Lukasa. Pošto je najveći deo jedinice bio na vežbanju ili doručku, malo njih je radilo u potkrovlju s Rouanom. Pažljivo je pregledala raširenu kupolu

padobrana. „Zauzeta sam!“, brecnula se. Igrao se koka-kolom. „Dobro znam da umireš za njom.“ „Veoma sam zauzeta.“ Pincetom je otklanjala borove iglice s platna. „Dobro, ja ću je popiti.“ Otvorio ju je. „Mali Medved želi da budeš u bazi ako bukne požar.“ Naglo se okrenula. ,,Ne da mi da skačem!“ „Nisam to rekao. Ti si u trećoj grupi, pa ako ne počne holokaust, verovatno nećeš skakati na prvi poziv. Ti si kvalifikovani pomoćnik menadžera operacija, zar ne?“ Otela mu je koka-kolu iz ruke i otpila gutljaj. ,,Jesam.“ Vratila mu je i nastavila pregled kupole. „Hvala ti na obaveštenju.“ „Nema problema. Sad znaš kakva je situacija.“ „Niti želim, niti mi je potrebno ohrabrenje, zaštita, savet ili...“ „Bože, umukni!“ Upravio je pogled ka tavanici i otpio nešto kokakole. „Ti umukni!“ Morao je da se isceri. „Vređaj me, ali me nećeš uvrediti. Zbilja želiš da tako nisko padneš? Mislim da Brejkmen nije tvoj problem.“ „Ne brinem zbog njega. Znam da se staram o sebi i nisam glupa. Imam dosta posla u radionici i u gimnastičkoj sali kad ne gasim požare.“ Pažljivo je uklonila grančicu i obeležila sitnu poderotinu za popravku, pre nego što je spustila kupolu da ispita gornje predele. „Brejkmen je sinoć nadmudrio dva policajca tako što je pregurao kamionet preko zadnjeg dvorišta, isekao ogradu i izgurao vozilo preko susednog dvorišta do druma. Nakrcao ga je svim što je potrebno za život u divljini. Iz toga zaključujem da ni on nije glup.“ „Znači nije glup. E svaka mu čast!“ ,,A isti taj čovek dva puta ostavlja oružje na mestu zločina, koje policija lako nalazi. Ostavlja pištolj registrovan na svoje ime i pušku sa svojim imenom na njoj. To je jebeno retardirano!“

„Ponovo tvrdiš da nije uradio ništa od toga.“ „Tako je. Nerado sam se odlučio na povratak na to stanovište zato sto nas ono ostavlja u potpunom mraku. Ne znamo ko ili zašto. Takođe, mišljenja sam da nije verovatno da će neko gađati tebe ili bilo kog u bazi. Ideja je utešna, iako ne mogu da budem apsolutno siguran da je tačna.“ „Zato što bi bilo glupo da neko puca na mene dokle god je Brejkmen u bekstvu, a policija zna koje oružje je poneo sa sobom.“ Ne, nisam glupa, podsetila je sebe, ali je bila previše gnevna da bi dobro razmišljala. Gal, kako izgleda, nije imaa taj problem. „Ali ako nije on, zašto se neko toliko trudi da mu namesti?“ „Zato što je nitkov? Zato što to izgleda uverljivo? Zato što želi da ga upropasti? Možda zbog svega pomenutog. Suština je da moraš da budeš pametna - što i jesi - ali ne mislim da bi trebalo toliko da se brineš.“ Klimnula je. I dalje je s najvećom pažnjom ispitivala kupolu padobrana. „Nisam zabrinuta. Ljuta sam.“ „Tvoja podsvest brine.“ „Dobro, dobro.“ Proverila je vrh i miežicu. Pronašla je pokidani konac. Gal je čekao da prikači oznaku o pregledu kupole. „Pretpostavljam da bi trebalo da pozovem oca. Glasine se brzo šire. Biće veoma zabrinut.“ „Razgovarao sam s njim pre no što sam se popeo ovamo. Obavešten je o svemu.“ „Dolazio je? Zašto nije...“ „Zvao sam ga.“ Hitro ga je odmerila. „Šta si uradio? Zašto si zvao moga oca pre no što...“ ,,Ta čudnovata pojava naziva se muško povezivanje. Nikad je nećeš razumeti. Duboko verujem da su žene sposobne koliko i muškarci, da zaslužuju istu platu za isti posao - i da će jednog dana, bolje pre nego kasnije - neka žena postati vođa slobodnog sveta. Ali žene ne mogu da

shvate muško povezivanje, baš kao što muškarci ne shvataju zašto je najveći broj žena opsednut cipelama i obućom.“ „Nisam opsednuta cipelama. Ne pokušavaj da od ovog praviš kulturološko pitanje na liniji večitog sukoba muškaraca i žena.“ „Imaš tri para čizama za skakanje. Dva su dovoljna. Imaš četiri para patika. I u tom slučaju su dva para i više nego dovoljna.“ „Razgazila sam treći par čizama za skakanje pre no što je prvi par propao. Da ne bih dobila žuljeve. Imam četiri para patika zato... pokušavaš da mi skreneš pažnju s najbitnijeg.“ „Tako je, ali još nisam gotov. Imaš i čizme za šetnju po prirodi - dva para - tri para sandala i još tri s veoma seksi štiklama. To je ono što imaš u bazi, a mogu samo da zamislim šta sve imaš kod kuće.“ „Brojiš mi cipele? Ti bi da mi pričaš o opsesiji!“ „Imam dobru moć zapažanja, to je sve. Lukas bi želeo da ga pozoveš kad budeš mogla. Ostavi mu tekstualnu ili govornu poruku, ako nije na vezi, pa će večeras doći da te vidi. Prija mu što zna da ti čuvam leđa. I ti ćeš čuvati moja, zar ne?“, pitao je pre nego što se brecnula na njega. Samo je uzdahnula. ,,Da. Porazio si me rezonovanjem i klevetom o cipelama kojima nisam opsednuta.“ „Imaš i deset pari minđuša, od kojih ti nijedne nisu najomiljenije. O tome ćemo neki drugi put.“ „Ma nosi se! Idi uči nešto!“ „Mogla bi da mi daš lekciju o pakovanju padobrana. Želeo bih da dobijem diplomu.“ „Možda. Vrati se za sat vremena pa ćemo...“ Trgnula se na zavijanje sirene. „Neće moći. Idem unutra.“ Dao joj je kapu i naočare. Stavio je svoje dok se mrštila gledajući ih. „Šta je ovo?“ ,,Maska.“ Nacerio se. „Dobi hoće da ih nosiš. Poslušajmo ga, da ne bi naručio lažne brkove i klovnovske njonje preko interneta.“

Zakolutala je očima, ali se maskirala. ,,I šta, zbog ovoga smo blizanci? Gde su ti sise?“ ,,Ti ih nosiš. Mogu da kažem da ti spektakularno stoje.“ ,,Ne mogu da se ne složim s tobom. Ovo ipak nema smisla. Bilo bi bolje da zaboravite na mene i da se posvetite svom poslu.“ U četiri po podne skočila je u vatru, radeći svoj posao.

23 Jul je goreo. Suva i vrela divljina je planula od udara munje, nepažnje ili odbegle iskre ponete vetrom. Zuliji su osamnaest dana bez prestanka skakali u borbu s požarima. Gasili su ih u Montani, Ajdahu, Koloradu, Kaliforniji, Dakotama, Norom Meksiku. Gubili su kilograme. Vojevali su po kanjonima, grebenima i šumama. Trpeli su bol, umor i ozlede. Neprestani rat nije ostavljao vremena za razmišljanje o onom što živi van vatre. Lov na Lea Brejkmena ušao je u treću nedelju. Nije izgledao važan dok je neprijatelj ispaljivao vatrene jezike veličine topovskih đuladi ili na krilima vetra prelazio preko mukotrpno uspostavljene linije. Rouana se, sa svojim timom, pela uz plamnu Blekmor. Ličili su na bataljon koji juriša u pakao. Plamen je zahvatio drvo pored nje. Sejalo je žar kao leteće konfete. Obarali su zapaljeno drveće. Sekli su niže grane da se vatra ne bi uspuzala kao zmija. Ne sme da se popne, razmišljala je Rouana dok su prosecali pukotinu. Ne sme da stigne do vrha. Ne mogu dopustiti da pobedi. Probijali su se uz plamteću planinu. Znoj je tekao u potocima uvrelom vazduhu. Kad se Gal popeo uz liniju do njenog položaja, spustila je maramu da sipa vodu niz sprženo grlo. „Linija se drži.“ Pokazao je palcem preko ramena. „Nekoliko manjih požara je preskočilo, ali smo ih ugasili leđnim pumpama. Gibons će ostaviti nekoliko ljudi da motre na nove. Ostale će poslati tebi.“ ,,To je dobar plan.“ Otpila je još jedan gutljaj. Posmatrala je i brojala šlemove kroz dim. Svet je na levoj strani goreo jezivom nijansom narandžaste. Povremeni plameni jezik bi osvetlio nečije očvrslo, iscrpljeno lice i doneo olakšanje.

U tom trenutku ih je volela, sve bez izuzetka, gotovo religioznim žarom. Svaku zadnjicu i lakat, pomislila je, svaki žulj i opekotinu. Oči su joj zaplamsale kad je pogledala Gala. „Ovo je najbolji posao na svetu.“ „Ako ti ne smeta glad, znoj i gutanje dima.“ Nacerila se i prebacila pulaski na rame. „Zašto bi mi smetali? Glavu gore. Još prosecamo liniju pa...“ Učutala se. Uhvatila ga je za ruku. Odvojio se od narandžastog zida, progonjen vetrom. Levak plamena se vrtložio i plesao. Vinuo se trideset metara uvis. Za nekoliko sekundi je otkinuo dva drveta iz korena vrišteći kao veštica. „Vatreni đavo! Bežite!“ Pokazala je ka prednjem delu linije, dok joj je vetar nanosio nezamislivu jaru u lice. Dograbila je radio. Posmatrala je pakleni ples plamenog stuba dok je urlala, „Penjite se, penjite! Mičite guzice! Gibonse, vatreni đavo, južno krilo! Drži se dalje od njega!“ Zlatna svetlost u obliku tornada urlajući se kretala u pravcu linije, užasavajuća i ništa manje prekrasna. Vatreni đavo sejao je oganj i bacao plamteće projektile. Vazduh je eksplodirao od njegovog zova, s vrelinom kadrom da sprži pluća. Videla je kako Met pada i kako ga Gal podiže. Pomerila se, ne ispuštajući vatrenog đavola iz vida. Podmetnula je rame pod Metovu ruku. „Samo sam iskrenuo zglob. Dobro sam.“ „Požuri! Požuri!“ Vijugao je ka njima, ljuljajući se. Neće biti brži, pomislila je. Ne s Metom koji se tetura i hramlje između njih. Galova ruka ju je iza Metovih leđa uhvatila za lakat. I ona je uhvatila njega. Ovo je taj trenutak. Gurala je uzbrdo. Grozničavo je razmišljala. Nije bilo vremena za postavljanje skloništa. ,,Tamo!“ Gal ju je trgnuo na desno, s Metom između njih. Prešli su još nekoliko važnih koraka. Gurnuo ih je ispod goleme stene. Prvo nju, a zatim Meta, pre no što se popeo za njima.

„Drži se!“, prostenjao je. Gledao je Rouanu u oči dok je svet eruptirao oko njih. Stena je eksplodirala. Krhotine su letele kao meci. Rouana je kroz mrak crn kao katran videla kako se plamteće stablo ruši, rigajući oganj i varnice. „Kratki i plitki udisaji, Mete!“ Uhvatila ga je za ruku i čvrsto stisnula. „Kao što smo učili na obuci!“ „Da li je Džim ovo osetio?“ Suze i znoj su mu se kotrljali niz lice. ,,Da li je ovo osetio?“ „Kratki i plitki udisaji!“, ponovila je. „Diši kroz maramu, baš kao da si u skloništu!“ Vrelina je na trenutak dostigla takav ludački nivo da se zapitala da li če izgoreti kao ono drvo. Oslobodila je drugu ruku i pronašla Galovu. Stisnula ju je. Vriska se utišala. „Hladi se. Izvukli smo se. Izvukli smo se?“, ponavljala je, nesigurna u krajnji ishod. „Šta vidiš?“, pitao je Gal. „Dim se polako proređuje. Ima mnogo lokalnih požara. Vidim požarčiče, ali nema vatrenog zida niti đavola.“ Pomerila se koliko je god mogla. „Stani iza mene, Mete, da bacim pogled napolje.“ Nagnula se preko Gala i oprezno provirila. Pogledala je uzbrdo „Nije se razgranao niti je povukao zid za sobom. Vidim samo požarčiće. Isuse, Gale, tvoja jakna se puši.“ Udarala ga je rukama dok se svlačio. „Da li si opečen?" pitala ga je. „Da li te je vatreni đavo ugrizao?“ „Ne bih rekao.“ Puzao je unatraške na sve četiri. „Zemlja je još vrela. Pazite se.“ Ispuzala je napolje i dohvatila radio. Gibons je urlao njeno ime. „Ovde Ro, Gal i Met! Dobro smo! Na bezbednom smo! Da li su svi na broju? Da li su se svi javili?“ „Sad jesu.“ Gibons nije krio olakšanje. „Gde ste, dođavola?“

Ustala je. Osmatrala je okolinu da bi mu dala najbolje orijentire. „Met je izvrnuo članak! Gal i ja bismo mogli da sredimo male požare, ali smo pobacali najveći deo opreme u begu... Nije važno“, rekla je, kad je čula povike i videla žute košulje u dimu. „Konjica je na putu.“ Dobi je dotrčao do njih. Triger ga je pratio u stopu. „Isuse Hriste, zašto nas ne potamanite srčanim udarima, da se ne mučimo?“ Zagrlio je Gala. Počeo je da ga udara po leđima. „Šta vam se, dođavola, desilo?“ „Malo smo plesali s đavolom. Bolje pogasite one požare da ne bismo morali ponovo da bežimo.“ Triger je čučnuo pored Meta. Držao je opečen i izgažen šlem. „Našao sam tvoju kofu za mozak, dvogoče. Ti si srećni kopilan.“ S olakšanjem i naklonošću stisnuo je Meta za vrat. „Srećni kurvin sine. Čuvaj ga kao uspomenu.“ Spustio je šlem pored Meta i pošao da pomogne Dobiju. „Hajde da pogledamo taj članak.“ Rouana je klekla da mu skine čizmu. „Mislio sam da smo gotovi. Bio bih gotov da me Gal i ti niste gurnuli u rupu. Spasli ste mi život. Mogli ste da izginete spasavajući me.“ Nežno je opipavala naduti članak. „Mi smo Zuliji. Kad jedan padne, ostali ga podignu. Mislim da nije slomljen. Samo je iščašen. Ozleda je dovoljno ozbiljna da odeš na kratki odmor.“ Povijala ga je s osmehom. „Srećno kopile.“ Evakuisali su Meta, uprkos njegovim protestima. Naterali su požar na povlačenje. Utukli su ga u ranim jutarnjim časovima. Čišćenje je potrajalo čitav dan. Bilo je mnogo kopanja, sečenja i sakupljanja. „Prijavio si se da ostaneš dok se sasvim ne ugasi“, rekla je Rouana Galu. „Preterao sam s tim dobrovoljnim javljanjem.“ „Ostaćeš sa mnom. Ostali se pakuju i odlaze.“ ,,To i nije tako loša stvar.“

„Dobili smo suva sledovanja i hladni planinski potok u koji je planinska vila, prokrijumčarila pakovanje piva.“ ,,A ljudi pričaju da vile ne postoje.“ ,,A šta oni znaju? Pretpostavljam da sam htela da ispratim ovaj požar do kraja i da malo danem dušom. Slažeš li se s tim?“ ,,A šta misliš?" „Prošetajmo se da izvidimo situaciju pre zalaska sunca.“ Lagano su napredovali preko izgorelog zemljišta. Tražili su dim i žar. „Htela sam da sačekam da se istutnji - da zgasne - pre no što progovorim o onom što se dogodilo“, počela je Rouana. „Mislila sam da se nećemo izvući kad je vatreni đavo krenuo na nas. Da nisi opazio one kamenčuge i brzo reagovao, završili bismo kao sad već čuveni Metov šlem.“ ,,Ne planiram da te izgubim. Siguran sam da bi ih i ti videla, da si bila na toj strani.“ „Prija mi ta pomisao. Bio je prekrasan“, rekla je s iznenađujućom strasću. „Znam da je ludo reći tako nešto o nečemu što nas je zamalo ubilo, ali bio je prekrasan. Visoki, razigrani vatreni stub ličio je na plameno stvorenje s drugog sveta. Na neki način je to i bio.“ „Svojom pojavom je promenio situaciju iz osnove. Jedan pogled na njega je dovoljan da zaključiš da ga ne možeš poraziti. Ostaje ti da bežiš, kriješ se i moliš da preživiš susret s njim. Ako ga preživiš, sva sranja iz stvarnog života gube na značaju.“ ,,Na neko vreme. Pretpostavljam da bih produžila trajanje tog osećanja da sam ostala ovde. Mnogo sranja nas čeka tamo. Leo Brejkmen je još na slobodi. On nije vatreni đavo, ali je ipak tamo.“ Muklo je uzdahnula. „Kad god radio zapišti, zapitam se da li smo naleteli na još neko telo. Njegovo ili nečije drugo. Zato što je tamo. Ako on nije podmetnuo te požare, neko drugi jeste.“ „Prošle su tri nedelje. To je mnogo vremena.“ „Ali nemam osećaj da je išta gotovo.“ „Nemam ga ni ja.“

„To znači da će biti još sranja. Kreni u onom pravcu. Ja ću u ovom. Tako ćemo pokriti veći prostor. Sastaćemo se u logoru.“ Pogledala je na sat. „Recimo u pola sedam.“ „Tačno na vreme za koktele i predjela.“ Stigla je pre njega do čistine pored raspevanog potočića. Logor je prethodne večeri bio košnica puna veoma umornih, mrzovoljnih pčela. Sad je bio tih kao crkva. Blistao je pod zracima sunca na umoru. Pobrinula se za opremu i proverila pivo i koka-kolu koje je izmolila od Velikog Medveda. Radije bi na ovom zabačenom mestu u divljim planinama popila kokakolu nego bocu najboljeg šampanjca u najotmenijem restoranu u Montani. Ili bilo gde drugde. Vratila se po ranac i bočice tečnog sapuna i šampona. Ostala je sama pod letnjim suncem. Oslobodila se čizama, čarapa i radne odeće. Potok joj je jedva dopirao do kolena, ali je hladna voda mamila. Sela je i pustila da voda teče po njoj. Podigla je pogled put krošnji i neba. Nije žurila. Kupala se kao što bi se neka žena kupala u toploj, mirišljavoj kupki. Uživala je u svežini, čistoći i milovanju vode koja je odnosila višednevnu štroku. Podigla je i obgrlila kolena. Položila je obraze na njih i zatvorila oči. Otvorila ih je kad je senka pala preko nje. Lenjo se osmehnula Galu. Dok nije videla kameru. „Ne možeš me ovako fotografisati. Da li ću morati da ti razbijem tu stvar?“ ,,To je snimak za moju privatnu zbirku. Ti si mitsko biće, Rouana. Boginja žubora potoka. Kakva je voda?“ ,,Hladna.“

Skinuo je ćizme, baš kao i ona. „Hladnoća je dobrodošla.“ „Kasniš. Mora da je blizu sedam.“ „Malo sam skrenuo s puta.“ ,,Da li si našao nove požare?“ „Nisam, sve je u redu. Našao sam ovo.“ Podigao je bocu vode punu poljskog cveća. „Znaš da ne bi smeo da bereš cveće u divljini.“ Nije mogla da suspregne osmeh. „Pretpostavio sam da planina može da žrtvuje nekoliko cvetova za svoje spasioce“, rekao je kad je stupio u vodu. „Božanstvena je.“ Izvukla je bočicu sapuna između stenja. „Posluži se. Imam osećaj da smo jedini ljudi na svetu. Ne bih želela da to dugo budemo - ko bi kuvao? - ali je zasad prijatno.“ „Čuo sam pesmu ptica na spaljenoj zemlji. Već se vraćaju da izvide teren. Video sam krdo losova u šumi, iza livada s kojih sam ubrao cveće. Možda smo jedini ljudi u ovim predelima, ali život ide svojim tokom.“ „Obući ću se pre no što se smrznem.“ Ustala je. Voda joj je klizila niz telo. Sunce je sijalo, preobražavajući kapljicu u sićušne dijamante. ,,Auh“, otelo se Galu. „Pretpostavljam da si za taj uzdah i bocu punu sveže ubranog poljskog cveća zaslužio pivo.“ Izašla je iz vode drhteći. Protrljala je kožu da bi je zagrejala i osušila. „Imamo špagete u sosu, kolače s voćem, slani keks sa sirom i slatki hleb za večeru.“ „Pojeo bih i masno ćebe, jelovnik zvuči čudesno.“ „Zapaliću logorsku vatru“, rekla mu je dok se oblačila. „Uzmi pivo kad izađeš iz vode. Pretpostavljam da će se kokteli i predjela sastojati od - blagi bože...“ „Prvi put čujem za to jelo.“ „Ne mrdaj! Ili mrdaj, samo brzo!“ ,,Zašto?“

„Život ide svojim tokom, uključujući i opakog medveda na drugoj obali.“ ,,E jebiga.“ Polako se okrenuo u pravcu krupnog medveda koji se gegao uz potok. „Znam da je ovo otelotvorenje tvoje maštarije, ali mislim da je krajnje vreme da izađeš iz vode.“ „Sranje! Baci nešto na njega“, predložio je Gal dok se natraške povlačio iz vode u čučečem položaju. „Šta na primer, teške reči? Sranje, sranje, posmatra nas!“ „Zgrabi jedan pulaski. Nek sam proklet ako dozvolim da me medved proždere golog.“ „Sigurna sam da bi to bilo mnogo prijatnije iskustvo da si obučen. Neće nas pojesti. Medvedi jedu bobice i ribu. Beži iz vode, da ne pomisli da si retko velika riba.“ Ustao je. Voda je kapala s njega dok je ukrštao pogled s medvedom. „Povuci se. Polako. Verovatno se samo zavitlava s nama. Otići će, ali za svaki slučaj.“ Posegnula je za opremom. Medved im je okrenuo leđa. Cučnuo je, israo se i odgegao putem kojim je i došao. „Bojim se da nam je pokazao i šta misli o nama.“ Spustila se na tlo i grohotom nasmejala. „Pravi muškarac bi pošao za njim. Naterao bi beštiju da plati za uvredu. Posle junačkog megdana bih se pobrinula za tvoje rane.“ „Šteta što si zaglavila sa mnom umesto s valjanim junakom.“ Prošao je obema rukama kroz mokru kosu. „Hriste, hoću to pivo.“ Što se Gala tiče, špageti iz konzerve i pivo pored pucketave logorske vatre u planinskoj divljini nisu bili ništa manje romantični od svetlosti sveća i vrsnog vina u kristalnim čašama. Prirodni ambijent i skromna hrana su na skali zadovoljstva daleko nadmašivali gradski luksuz.

Opustila se, po prvi put u nekoliko nedelja, pomislio je. Uživala je u zadovoljstvu koje donosi svest o dobro obavljenom poslu i u samoći usred bogate prirode koju su spasli. ,,Da li tvoja porodica kampuje?“, pitala ga je. ,,Ne baš. Moja tetka je više tip za sobnu uslugu. Kampovao sam s nekim drugarima. Vozili smo se uz obalu. Putovali smo nasumice, bez plana. Odabrali bismo neko mesto. Uvek sam hteo da odem na Istok, da se zaputim kroz Apalačke planine. Gašenje požara i igraonica nisu mi dozvolili da ostvarim taj san.“ „To bi bilo lepo iskustvo. Mi smo se uglavnom držali Montane kad je rekreacija u pitanju. Ovde se mnogo toga može videti. Tata se trudio da svakog leta obezbedi dva slobodna dana. Poveo bi me sa sobom. Uvek bismo kretali u poslednji čas, zato što nikad nije znao kad će ih dobiti.“ „Tako je bolje“, prokomentarisao je Gal. Gutala ga je pogledom. ,,Da znaš da jeste. Nije mi padalo na pamet da to čini zbog mene i da bi mu, posle tako napornog posla, korišćenje sobne usluge bilo daleko prijatnije od bazanja po divljini.“ „Deca imaju prednost, zar ne? To je univerzalni zakon roditeljstva.“ „Trebalo bi da je tako. Pomisli na žestoke svađe Doli i njenog oca. Da li ju je taj narušeni odnos oblikovao ili je ona narušila taj odnos?“ ,,U životu nema crno-belih situacija.“ „Uglavnom su sivkaste“, složila se. „Pomalo od obe boje. Da li si razmišljao zašto se odlučila za vezu s Laterlijem, pored tolikih neoženjenih muškaraca? Bio je čitavih petnaest godina stariji od nje i nije izgledao nimalo muževno.“ „Možda je bio čudesan u krevetu.“ „Znam tu priču, ispod mire... ali moraš doći do kreveta da bi to doznao. Oženjen čovek s tri deteta. Božji sluga. Zar se nije zapitala kako će njen život izgledati ako je zbilja htela da izađe s njim pred oltar? Postala bi sveštenikova supruga i maćeha troje dece? I mrzela bi takav život.“

„Možda je udajom za božjeg slugu, oca troje dece, htela nešto da dokaže. Da pokaže da ga može dobiti ako hoće.“ ,,Ne mogu da je razumem. To bi eventualno mogla biti veza za jednu noć. Zasvrbi te ona stvar. Pokupiš nekog talentovanog u baru. Izdvojiš mužjaka iz krda da te počeše. Ne vidim zašto bi neko rasturio nečiji brak radi još jedne recke na krevetskom ramu?“ „To je zato što se krećeš u okvirima svog načina razmišljanja.“ Gal je otvorio poslednja dva piva. „Zaboravljaš na osećanja starijeg muškarca. Sigurno je osećao poriv da joj ugađa i bio istinski zahvalan što žena njenih godina i lepote želi da spava s njim. I eto dobrog recepta za strastvenu vezu.“ Nagnula je glavu. „Znaš, imaš pravo. Tip koji se malčice dosađuje u braku i ugrožena mlada majka. Takve stvari se dešavaju. Ali ko nam garantuje da Laterli nije bio razvratnik koji je povalio pola žena iz svog stada. Doli je mogla biti samo najnovije osvajanje.“ „Ako je tako, policija će to otkriti, ako već nije. Seks nikad ne prolazi neopaženo.“ „Možda će sve biti gotovo kad se vratimo.“ Izlomila je komad slatkog hleba. „Niko ne govori mnogo o tome, iako je to svima na pameti. To pogotovu važi za Malog Medveda, zato što je dužan da vodi računa o svima, da svakog proceni i da o svakom brine.“ „Da, on svakako ima pune ruke. I dobro žonglira.“ ,,U mojoj prvoj sezoni imali smo Baterstepa. Bio je dobar, sve je išlo glatko, ali si mogao zapaziti, čak i gušter je mogao zapaziti, da je jednom nogom u penziji. Imao je brvnaru u državi Vašington. Želeo je da bude u njoj. Svi su znali da mu je to poslednja sezona. Držao se na odstojanju, ako znaš šta mislim, pogotovu u odnosu na guštere.“ Gal je klimnuo i probao slatki hleb. Čista ambrozija. „Nije želeo da nam se približi, niti da uspostavlja nova poznanstva.“ „Mislim da je to bilo dobro. Mali Medved je preuzeo tu dužnost. Upoznao si ga. On je šef, ali je jedan od nas. Svi znaju da mogu otići kod njega da se izjadaju ili otpuste ventil.“ ,,U zdravlje Malog Medveda.“

,,U zdravlje.“ Nakrenula je glavu kad su se kucnuli konzervama. „Volim da vodim ljubav s tobom.“ Neodoljive mačje oči su zasjale u svetlosti plamena. ,,Ne mogu da stanem iza tog nelogičnog zaključka.“ „O kakvoj logici pričaš. Posle polovine sezone mogu da kažem da nisam doživela nijednu poput nje, s ubistvom, paljevinom, vandalizmom i redovnim vođenjem ljubavi.“ „Nadajmo se da je ono poslednje jedino što će se nastaviti u drugoj polovini sezone.“ „Apsolutno. Stvar je u tome što toliko uživam u vođenju ljubavi s tobom, da ako bismo prestali...“ „Ugrizi se za jezik.“ „ Ako bismo to učinili“, rekla je kroz smeh, ,,ja bih još sedela pored vatre s tobom i pričala o bog zna čemu.“ „I sa mnom je isti slučaj. Samo što i te kako želim seks.“ „Seks nam dobro dođe. Ono što ga čini još boljim, daleko boljim od prosečnog, to je što duboko u sebi ne želiš da budem nešto drugo, manje posvećena poslu, a više seksi u donjem vešu.“ Zapalio je cigaru i otpuhnuo dugi dim. „Tek da se zna, volim izazovni donji veš.“ „Ne smeta ti što sam te obučavala i što ti naređujem dok besni požar.“ Prihvatila je ponuđenu cigaru i s guštom povukla dim. „Ne smeta ti zato što znaš ko si, što je važno. Ne mogu da ti gospodarim. I to je važno. Tu je i ta stvar za čiju važnost dosad nisam znala. Važna je kad je pomešana s ostalima. Kad je sjedinjena. Shvatila sam to kad si mi doneo cveće u boci za vodu.“ „Mislim na tebe“, dodao je. Ponovo je povukla dim. Pričekala je da se osećanja slegnu, pre no što mu je vratila cigaru. „Znam, i to je još jedan nov element ove sezone. Evo još jednog. Mislim da, po svoj prilici, i ja mislim na tebe.“

Posegnuo je prema njenoj ruci. „Znao sam. Ipak, lepo je to čuti iz tvojih usta.“ ,,Sveznalice!“ Zabacila je glavu, stiskajući ga za ruku, da bi se zagledala u zvezdama istačkano nebo. „Bilo bi divno kad bismo još nekoliko dana ostali ovde. Bez briga, nedoumica.“ „Vratićemo se kad se završi sezona.“ Nije mogla da gleda tako daleko u budućnost. Sledeći mesec i sledeća godina nisu ništa bliži od zvezda, mutnih kao dim. Uvek je smatrala da je mnogo bolje usredsrediti se na ovde i sada. Gal je, neposredno pre svitanja, sanjao da pliva ispod vodopada. Zaronio je u kristalnoplavo jezerce u kojem su drhtavi sunčevi zraci osvetljavali zlatasto dno. Voda mu je iznad glave udarala u vodu, u postojanom, prigušenom ritmu, dok je Rouana, kože zlataste i svetlucave kao pesak, očiju čistih i hladnih kao jezerce, plivala ka njemu. Zagrlili su se. Usne su im se spojile. Puls mu je udarao u ritmu dobovanja vode. Mislio je da još sanja dok je ležao pored nje i lenjo mazio njeno bedro. Zaplovio je put površine u snu i iz sna. Voda mu je i dalje dobovala negde iznad glave. Dobovanje je odjekivalo u malom šatoru kad je otvorio oči. Osmehnuo se u mraku i blago prodrmao Rouanu. „Hej, da li si čula?“ ,,Šta?“ Odgovorila je sanjivo i mrzovoljno, okrenuta leđima. ,,Šta?“, ponovila je, nešto lucidnije. ,,Da nije medved? Da li se vratio?“ Otpuzala je ka ulazu u šator i raskrilila platno. „Ura, bejbe! Kiša, kiša! Čuješ li je?“ „Da, ali sam malo zanet onim što vidim.“ Video je sev u njenim očima kad se s osmehom osvrnula preko ramena. Izašla je iz šatora i otegnuto i divlje kriknula. Ma dođavola, pomislio je, i izašao za njom.

Podigla je ruke i glavu. „Ovo nije oluja ili letnji pljusak. Ovo je ono što je moj deda zvao blagoslovom za useve. I bilo je krajnje vreme da padne.“ Skakala je stisnutih pesnica, udarajući se po bokovima. „Hajde, Gulivere! Zaigraj! Zaigraj u počast blagoslovene kiše!“ Igrao je s njom nag, u kišnom mutnom praskozorju. Zatim ju je odvukao u šator da na svoj način oda počast kišnim bogovima. Uporna, obilna kiša natapala je žednu zemlju. Zasipala ih je dok su se pakovali. Rouana je često zastajkivala u poslu da bi veselo kriknula. „Možda je ovo znamen“, rekla je dok im se kiša slivala niz kabanice i kapala s oboda kapa. „Možda je ovo prekretnica i znak da je najgore sranje za nama.“ Gal je smatrao da previše očekuje od jedne, makar i blagoslovene, kiše. Zadržao je svoje misli za sebe. Nije želeo da joj ubija nadu

24 Rouana nije dozvolila da je obeshrabri saznanje da je Leo Brejkmen još na slobodi. Umesto toga se odlučila da usvoji Galov stav o polupunoj čaši. Optimizam je temeljila na činjenici da već mesec dana nije bilo požara povezanih s ubistvima. Možda ga policija nikad neće naći, niti rešiti zločine. To nije, niti će promeniti njen život. Dok su se Gal i ona pakovali, dvanaestočlani tim skočio je u vatru u Šošonu. To ih je vratilo na spisak skakača. Našli su se na njemu čim su se vratili u bazu. To je njen život, pomislila je kad se raspakovala i rasporedila opremu. Sastoji se od obuke, pripreme, posla i čišćenja na kraju, prethodnici novog početka. Kad sve uzme u obzir, nije imala razloga da se žali. Sezona je dobrano odmakla. Primakla se avgustu. Nije se povredila. Izgubila je samo pet kila, što znači da je održala dobru, ratničku težinu. Pokazala se kao valjan šef vatrogasaca na liniji i opravdala poverenje Malog Medveda. Najvažnije od svega je što je odigrala značajnu ulogu u spasavanju bezbrojnih hektara vatrom ugrožene divljine. Činjenica da je sve to postigla naporedo s otpočinjanjem i održavanjem obećavajuće veze ispunjavala ju je ushićenjem. Odlučila je da se počasti nečim slatkim i obilnim iz kuhinje. Zatekla je Mardž u vrtu. Sakupljala je lekovite trave na svežem vazduhu. „Doneli smo kišu sa sobom“, obratila joj se. „Sledila nas je sve dovde. Nije stala dok nismo stigli do Mizule.“ ,,Po prvi put u nekoliko nedelja nisam zalivala vrt. Zemlja je odmah upila kišu. Treba nam još padavina, iako s njima stižu i prokleti komarci“, požalila se Mardž kad je podigla korpu. Našpricala je malo sredstva za odvraćanje insekata po rukama. Natrljala je lice i ispunila

vazduh aromama eukaliptusa i buhača. „Pretpostavljam da tražiš neku hranu.“ „Poslužiće bilo šta s mnogo šećera.“ „Zbrinuću te.“ Mardž je nakrenula glavu. „Izgledaš prokleto dobro za ženu koja se satima šetala po kiši.“ ,,To je zato što se osećam jebeno dobro.“ ,,Da li to ima neke veze s izvesnim zgodnim, zelenookim skakačem?“ „Pa, šetao se sa mnom. Zajednička šetnjami nijepokvarila raspoloženje.“ „Vaša veza je sitna, ali dragocena svetla tačka.“ Ušle su u kuhinju. Mardž je spustila korpu s biljkama na pult. „Uživam u posmatranju vaših romansi, tvoje i tvog oca.“ ,,Ne znam da li je... Mog oca?“ „Pre nekoliko dana nabasala sam na Lukasa i njegovu prijateljicu na vatrometu i još jednom, u rasadniku. Pomagala mu je u izboru biljaka.“ „Biljaka? Govoriš o mom ocu? Lukas Trip je operisan od vrtlarstva.“ „O njemu, naravno.“ Mardž je isekla orijaško parče torte crna šuma. „Ela mu pomaže u sadnji cveća. Zasadiće jednu leju za početak. Razgledao je i pritke za lozu.“ „Pritke? Misliš na...“ Rouana je lučno spojila kažiprste. ,,Ma, hajde. Tatine vrtlarske veštine zaustavljaju se na šišanju travnjaka.“ „Stvari se menjaju.“ Spustila je pozamašno parče torte i visoku čašu mleka ispred Rouane. „Tako i treba, inače bi svi uvek bili na istom mestu. Lepo je videti ga zagrejanog za nešto što ne obuhvata padobranstvo ili motore. Trebalo bi da budeš srećna zbog toga, pogotovo kad se tolika svetla gase oko nas.“ „Jednostavno ne znam šta da mislim o tome, to je sve. Šta ne valja s boravkom na istom mestu ako je ono dobro?“ „Čak i dobro mesto može dosaditi, pogotovu ako si sama na njemu. Dušo, reč sam i usamljen imaju isti koren. Jedi tu tortu.“

„Nije mi jasno kako tata može biti usamljen. Uvek je tako zaposlen. Ima toliko prijatelja.“ ,,I nikog pored sebe kad ugasi svetla - donedavno. Ako ne vidiš koliko je srećniji otkad je upoznao Elu, onda ne obraćaš ni najmanje pažnje na njega.“ Rouana je htela da joj odgovori. Predomislila se ugledavši kuvaričino lice kad se okrenula da opere travke u sudoperi. Da je ranije obratila pažnju, već bi primetila njenu tugu. „Šta nije u redu, Mardž?“ ,,Ma, vremena su teška, to je sve. Naročito za neke ljude. Znam da ti ne bi smetalo da više niko i nikada ne vidi i ne čuje za Lea Brejkmena. Nimalo te ne krivim zbog toga. Sve to se sručilo na Ajrin.“ „Ako se vrati, ili ako ga pronađu, verovatno će završiti u zatvoru. Ne znam da li bi to bilo bolje za nju.“ „Uvek je bolje znati. U međuvremenu je morala da nađe još jedan posao, zato što plata školske kuvarice nije dovoljna za preživljavanje, pogotovo otkad je založila kuću za kauciju. Pored toliko posla, ne stiže da se valjano stara o bebi.“ „Zar njena porodica ne može da joj pomogne?“ „Pretpostavljam da ne može dovoljno. Reč je o novcu, ali i o vremenu, energiji i drugim činiocima. Kad sam je poslednji put videla, izgledala je iscrpljeno do srži, spremna da se preda. Ne znam koliko će još izdržati.“ „Žao mi je Mardž. Zbilja. Možemo da sakupimo neki novac. Pretpostavljam da će to biti samo prst u napukloj brani, ali beba je Džimova. Svako će doprineti koliko može.“ ,,Da budem iskrena, Ro, ne mislim da bi prihvatila takvu pomoć. Ta žena je, povrh sve muke, i duboko posramljena. Dela njenog supruga i njene kćeri je opterećuju. Mislim da ne bi mogla da prihvati naš novac. Poznajem je od detinjstva. U poslednje vreme izbegava da me pogleda u oči. Duša me boli zbog toga.“ Rouana je ustala, isekla još jedno manje parče torte i nasula još jednu čašu mleka. „Sedi dole. Pojedi još jedno parče. Sredićemo to“,

dodala je. „Uvek ima načina da se nešto učini ako se tome zdušno posvetiš.“ „Slažem se, ali ne znam koliko će Ajrin još izdržati.“ Ela je sišla stepenicama i zatekla Ajrin na kauču, obešenih ramena i oborene glave. Uspela je da se bezbrižno osmehne. „Zaspala je. Kunem se da je to najslađa beba na svetu, Ajrin. Tako je zdrava i vesela.“ Nije pomenula vreme neophodno za povijanje i ostavIjanje veša u korpu pored kolevke ili priličan nered u obično urednom Ajrininom domu. „Kad je vidim, poželim još unučića“, nastavila je, s odlučnim veseljem. „Idem da pristavim čaj.“ „Kuhinja je u rasulu. Ne znam ni da li imam čaja. Nisam išla u prodavnicu.“ „Snaći ću se.“ U sudoperi vazda uredne i šarmantne kuhinjice sada je bilo brdo neopranih sudova. Orman je bio gotovo prazan, a i frižider je vapio za nabavkom. Mogla bi da ode u nabavku umesto nje. Pronašla je kutiju s kesicama za čaj i napunila čajnik vodom. Ajrin je ušla kad je počela da puni sudoperu. „Isuviše sam umorna da bih se stidela stanja u kojem je moja kuhinja, ili što te gledam kako pereš moje sudove.“ „Nemaš čega da se stidiš. Tako bi se ogrešila o naše prijateljstvo.“ „Nekad sam se ponosila svojom kućom. To više nije slučaj, pošto odnedavno pripada banci. Sad je samo privremeno boravište, dok se ne iselim.“ ,,Ne govori tako. Prebrodićeš sve nevolje. Samo si iscrpljena. Dopusti mi da uzmem bebu na nekoliko dana, da bi se malo povratila? Znaš da bih to volela. Posle ćemo sesti i porazgovarati. Razmotrićemo tvoju finansijsku situaciju, ako mi dopustiš. Videćemo ima li ičeg...“ Ućutala se kad je videla suze na prijateljičinom licu. ,,Oh, žao mi je, tako mi je žao.“ Pustila je sudove i zagrlila Ajrin.

,,Ne mogu, Eli. Jednostavno ne mogu. U meni više nema snage za borbu. Više nemam srca.“ ,,To umor zbori iz tebe.“ „Umorna sam. Imaš pravo. Bebi izbijaju zubi. Kad noću zaplače, samo ležim i molim se da prestane. Da ućuti i da mi malo mira. Ustupam je svima koji bi da je pričuvaju kad odem na posao, ali čak i s novim poslom neću imati dovoljno novca za otplatu banci, izuzev ako se nečeg ne odreknem.“ „Dopusti mi da ti pomognem.“ „Kako da mi pomogneš? Plaćaćeš moje račune, podizati moju unučicu, održavati moju kuću?“ I te teške reči izgovarala je s malo životne snage. ,,I koliko dugo, Ela? Dok se Leo ne vrati, ako se ikad vrati? Dok ne izađe iz zatvora, ako poživi za zatvor?“ „Naći ću ti se na svaki način dok ovo ne preturiš preko glave.“ „Znam da imaš najbolje namere, ali ne vidim kako ću ovo izdržati. Htela sam da verujem u njega. On je moj suprug. Htela sam da mu verujem kad mi je rekao da nije učinio ništa od onog što mu pripisuju." Ela je ćutala, dok se Ajrin ogledala po sobi. Nije imala šta da kaže. „Sad me je ostavio samu. Kad je nestao, podigao je sav, preko potrebni novac preko bankomata. I u šta sad da verujem?“ „Sedi za sto. Čaj je mala stvar, ali je nešto.“ „Znam šta ljudi vele, iako to ne govore u mom prisustvu. Leo je ubio prečasnog Laterlija, a ako je ubio njega, sigurno je ubio i Doli, njegovo meso i krv.“ „Ljudi govore i smišljaju kojekakve gadosti, Ajrin.“ Kosti na Ajrininom licu su tužno štrčale, ispod kože. Za dva letnja meseca ostarila je dve godine. „Sad mislim isto što i oni. Možda nisam spremna da to glasno izgovorim, ali to mislim. Sećam se kako se svađao s Doli, kako su vikali jedno na drugo, kakvim strašnim uvredama su se častili. A opet... voleo ju je. Znam da jeste.“ Zurila je u čaj koji je Ela spustila pred nju. „Možda ju je previše voleo. Možda i više od mene. Zbog toga ga je više povređivala, delima i

rečima. Povređivala ga je više nego mene. Ljubav može da se preokrene, zar ne? Očas može da se preobrati u nešto mračno.“ ,,Ne znam odgovore na tvoja pitanja, ali sam sigurna da ih nećeš naći u očaju. Mislim da je najbolje da se usredsrediš na bebu i sebe, da se potrudiš da stvoriš najbolji život za vas dve, dok ne dobiješ željene odgovore.“ ,,To i činim. Jutros sam, pre odlaska na posao, pozvala gospođu Brejner, drugu baku. Dovešće se sa svojim suprugom iz Nebraske. Povešće Šajlo sa sobom.“ „O, Ajrin.“ ,,To je najbolje za nju.“ Obrisala je suzu. ,,Ta divna beba zaslužuje bolje od onog što ja sad mogu da joj pružim. Ona je nevina u svemu ovome. Jedina je od nas za koju se to s punim pravom može reći. Zaslužuje bolje od ostajanja kod prijatelja i suseda preko dana, bolje od bake jedva sposobne da se brine o njoj i kad je kod kuće. Nisam sigurna koliko dugo ću još imati krov nad glavom, a da i ne govorimo o kupovanju odeće ili plaćanju pedijatra.“ Glas joj se slomio. Podigla je šoljicu i otpila malo čaja. „Molila sam se Bogu i popričala s prečasnim Misom o tome. Brižan je, Ela, baš kao što si mi rekla da će biti.“ ,,On i njegova crkva mogu da ti pomognu“, reče Eli, ali je Ajrin odmahnula glavom. „Duboko u srcu znam da u ovim okolnostima ne mogu bebici da pružim kvalitetan život. Ne mogu da je zadržim, znajući da postoji porodica koja to može. Ne mogu joj dopustiti da se pita da li je njen deda razlog zbog kojeg nema majku.“ Ela je uhvatila prijateljicu za ruke. „Znam da nisi lako donela tu odluku. Znam koliko voliš to dete. Mogu li išta učiniti? Bilo šta?“ „Nisi rekla da je to pogrešna i sebična odluka donesena iz slabosti. To pomaže dovoljno.“ Uzdahnula je i popila još malo čaja. „Mislim da su dobri ljudi. Ona kaže - Kejt, zove se Kejt. Kejt kaže da će ostati u Mizuli nekoliko dana, da bi Šajlo imala vremena da se navikne na njih. Kaže da ćemo raditi zajedno, da bi bili prisutni u njenom životu. Ja... rekla sam im da mogu da ponesu sve njene stvari, kolevku i sve ostalo. Kejt je rekla da

je bolje da ih zadržim. Zar ne bi bilo bolje da, kad Šajlo dođe da me vidi, sve bude spremno za nju?“ Ela je još čvršće stisnula za ruke. Suze su kapale u čaj. „Rekla bih da su dobri ljudi, zar ne?“ „Verujem da jesu. Drago mi je zbog toga. Ipak osećam kao da još jedan deo mene umire. Ne znam koliko toga je ostalo.“ Razgovor s Mardž naterao je Rouanu na razmišljanje. Odlučila se na ozbiljan razgovor s ocem, van baze. Krenula je ka kancelariji Malog Medveda. Met je upravo izlazio odande. „Zdravo, da li je unutra?“ „Jeste. Zamolio sam ga za nekoliko slobodnih dana krajem nedelje.“ Na licu mu je eksplodirao osmeh, kakav se retko viđao posle bratovljeve pogibije. „Dolaze moji roditelji.“ ,,To je divno. Dolaze da vide tebe i Džimovu bebu.“ „To nije jedini razlog. Odvešće Šajlo sa sobom.“ „Dobili su starateljstvo nad bebicom? Proces je u tom slučaju išao veoma brzo. Nisam znala da to tako brzo ide.“ „Nisu se oslanjali na advokata. Možda su razgovarali o tome, ali ga nisu unajmili. Gospođa Brejkmen je jutros pozvaja moju mamu i rekla da je neophodno - i da bi htela - da uzmu Šajlo.“ ,,Uh.“ Osetila je silno sažaljenje. ,,To je veoma dobra vest za tvoju porodicu. Zbilja tako mislim. Gospođi Brejkmen će sigurno biti veoma teško da se rastane s detetom.“ ,,Da, žao mi je zbog nje. Ona je dobra žena. Mislim da je ovim to i potvrdila. Stavila je Šajlo na prvo mesto. Provešće nekoliko dana ovde, da bi svi dobili priliku da se upoznaju i prilagode. Mislim da im u tom mogu biti od pomoći. Šajlo me zna pa će svima biti lakše. Na neki naćin ću zameniti Džima.“ „Verovatno. To je velika stvar, za sve.“ „Kad samo pomislim na način na koji je Brejkmen pobegao...“ Svetlost na njegovom licu naglo je zgasla. ,,On je kukavica. Ne zaslužuje

da ikad vidi tu bebu ako mene pitaš. Gospođa Brejkmen će verovatno izgubiti kuću zbog njega.“ „Nije u redu“, složila se Rouana, ,,da neko izgubi toliko toga.“ „Mogla bi da se preseli u Nebrasku, ako bi htela, da bi bila bliže Šajlo. Trebalo bi. Nadam se da će tako i učiniti. Ne vidim šta je zadržava ovde. Trebalo bi da se odseli u Nebrasku, da bi beba imala obe bake. U svakom slučaju, moram da pozovem svoje i da im kažem da sam dobio slobodne dane.“ Tragedija jedne porodice razlog je za slavlje druge, pomislila je Rouana, kad je Met požurio niz hodnik. Svet zna da bude okrutan. Pokucala je na vrata kancelarije i provirila unutra. „Imaš li malo vremena za još jednog skakača koji traži slobodne dane?“ „Bože blagi! Po svoj prilici ćemo sledeću vatru gasiti duvanjem i pišanjem!“ ,,To je zanimljiva i originalna strategija. Potrebno mi je samo nekoliko sati odsustva.“ ,,Kada?“ „Manje-više odmah. Hoću da se vidim s ocem.“ „Najedanput svi teže porodičnim okupljanjima.“ Zapovednik baze je nemoćno slegnuo ramenima. „Imaš slobodno celo veče. Imamo nešto dima u Pajetu i gore na Aljasci. Suve munje sevaju po Denaliju, a Jeloustoun je u stalnoj opasnosti. Računaj da ćeš sutra skakati.“ „Biću spremna.“ Počela je da se povlači da ne bi promenio mišljenje. Zastala je. „Pretpostavljam da ti je Met rekao zašto traži slobodne dane.“ ,,Jeste.“ Mali Medved je protrljao oči. ,,Ne znam šta da mislim o tome. Kad čovek o svemu razmisli, to izgleda kao najbolje rešenje. A opet, ne mogu da se otmem utisku da samo ta sirota žena dobija udarac u zube, posle nekoliko žestokih udaraca u stomak.“ „Još uvek nema vesti o Leu?“

,,Ni glasa, koliko ja znam. Smrad! Muka mi je kad pomislim da je mogao to da joj uradi. Išao sam u lov s kopilanom. lednom sam s njim i s još nekim momcima išao čak u Kanadu.“ „Da li si policiji ukazao na sva mesta na koja je voleo da ide?“ „Ukazao sam na svako, bez trunke griže savesti. Smrad!“, ponovio je. „Ajrin je pristojna žena. Nije ovo zaslužila. Bolje idi dok je još sve u redu, Ako nas pozovu s Aljaske, trčaćeš vala nazad.“ „Već sam otišla.“ Izašla je i poslala poruku telefonom, da bi joj pomogla u ispunjenju plana. Dobila sam nekoliko sati. Naći ćemo se kod kuće. Ja kuvam! Žarko želim da razgovaram s tobom. Nadala se da kod kuće ima nešto što se može upotrebiti za kuvanje. Svratila je do spavaonice, zgrabila ključeve i ušla u Galovu sobu. „Dobila sam nekoliko sati slobodno da bih se videla s ocem.“ Gal je sklonio laptop u stranu. ,,Dobro.“ „Htela bih da porazgovaramo o nekim stvarima. Oči u oči.“ Igrala se ključevima od kola. „Imamo potencijalnu situaciju u Jeloustounu, Vajomingu i gore na Aljasci. Moglo bi se desiti da krenemo pre jutra. Neću dugo.“ ,,Da li očekuješ da ću negodovati zato što se udaljavaš iz baze bez mene?“ ,,Pa pitala sam se da li ćeš to učiniti.“ „Nisam tako vaspitan. Ali znaj da ne bih imao ništa protiv da večeram s tobom i s tvojim ocem kad se prašina jednom slegne.“ „Primila sam to k znanju. Videćemo se kad se vratim.“ Ponovo je zvecnula ključevima. „Hej, upravo sam se setila da moja kola imaju malo benzina. Mogu li da pozajmim tvoja?“ „Znaš dobro gde su pumpe u bazi.“ „Morala sam da probam.“

Nagovoriće ga da joj da auto pre kraja sezone, obećala je sebi dok je išla ka svom neupečatljivom dodžu. Mora da smisli pravi plan napada. Nešto se pomerilo u njoj čim se izvezla iz baze. Osećala se malo rasterećenije na otvorenom putu, ma koliko da je volela svoj posao. Godilo joj je da bude sama, daleko od pritiska, napetosti, drame, čak i povezanosti s ostalima. Shvatila je da povezanost igra ključnu ulogu. Dobila je vremena da se poveže s Rouanom i da se Rouana poveže sa svojim ocem. Osećanje je bilo donekle protivrečno. Da je Mali Medved zahtevao da uzme slobodno i da ju je skinuo sa spiska skakača, borila bi se s njim zubima i noktima. Potraživši nešto slobodnog vremena, načinila je mali poklon samoj sebi i odabrala njegov omot i sadržaj. Provešće veće zajedno. Pripremiće mu večeru u kući koju su delili van sezone. To će ličiti na kampovanja na koja ju je otac vodio usred sezone. Sedeće za stolom uz pristojnu hranu i opušteno razgovarati. Previše toga se dogodilo. Previše misli joj je prolazilo kroz glavu. Toliko toga joj se ovog leta vratilo kao bumerang, primoravši je da misli na majku i na neugodna osećanja povezana s njom. Otresla se većine njih, ali je tanki, lepljivi sloj opstao. Nije uspela da ga sljušti sa sebe. Dopadalo joj se da misli da je taj sloj čini snažnijom, jačom - verovala je u to - ali je odskora počela da se pita da nije očvrsnuo u neprobojni štit. Da li ga je koristila kao izgovor, sredstvo za bekstvo? Ako jeste, da li je postupala pametno ili glupo? Razmišljaće o tome u ovom kratkom periodu samoće, a zatim i u društvu jedine osobe na svetu koja je volela, iako je poznavala uzduž i popreko. Zaustavila se ispred kuće, jednostavne bele jednospratnice s širokom natkriljenom verandom. Pomogla je ocu da je izgradi kad je imala četrnaest godina. Nije mogla da izađe iz auta. Samo je sedela i zurila ispred sebe. Na travnjaku su se videli tragovi suvog leta, čak i u senkama ispod velikog, starog javora u istočnom uglu dvorišta.