Plameni zavet - David Morrell

Dejvid Morel

Plameni zavet

Ako čovek ne veruje u Mene,
život ga nosi kao grančicu i sasušuje.
A ljudi ih skupljaju i bacaju u vatru,
i bivaju spaljeni.

Jevanđelje po Jovanu

PROLOG
FURIOZNI ZAKOVITLANI PLAMEN

PEPELJASTA SREDA

Španija, 1391.

Arhidekan Feran Martines, izbezumljen svojim grozničavim
katoličanstvom, držao je sve zapaljivije propovedi protiv svih vrsta
jeretika. Onda je 15. marta, na dan Pepeljaste srede, njegovo
harizmatično, mržnje puno obraćanje, dovelo njegove parohijane do
takvog ludila da su poleteli iz crkve prema jevrejskom kvartu Sevilje. I
da nije bilo javnim redom zaokupljenih lokalnih vlasti, desio bi se
pravi masakr. Ovako, dvojica vođa razuzdane gomile su uhvaćeni i
išibani. Ali, to kažnjavanje ni najmanje nije obeshrabrilo njihove
istomišljenike, fanatike, već je od dvojice vođa stvorilo mučenike i
raspalilo plamen mržnje kod njihovih sledbenika. Antijeretska furija
proširila se sa Sevilje na okolne gradove i najzad širom Spanije, sa
už asnim posledicama, tako da je tokom leta 1391. kako se procenjuje,
oko deset hiljada nevernika ubijeno, uglavnom batinanjem i
kamenovanjem.

Nekolicina je, međutim, završila na lomači.

ČUVARI VERE

Francuska

Religiozna pomama u Spaniji nije predstavljala izuzetak. Od
početka srednjeg veka, jeres iznikla iz prastare srednjoistočne
teologije, privukla je toliko sledbenika da se crkva osetila ugrož enom.
Ta jeres, poznata kao albigenzianizam, tvrdila je da su dobro i zlo sile
u ravnoteži, da dva boga a ne jedan – vladaju svetom, da je Đavo
jednak po snazi i lukavstvu Gospodu. Telo krv i meso domen su
Đavola. Um duh put je spasenja.

Ideja o postojanju dva boga užasavala je crkvu. Hrist, izička
inkarnacija Boga Oca, nije mogao da predstavlja zlo. Kao Bog od krvi i
mesa, on nije mogao biti deo đavolskog posla, kada se razapet na
krstu žrtvovao da spase svoju zalutalu decu. Tu jeres je trebalo
uništiti.

Progon albigenzijanaca koji je nakon toga usledio bio je
nemilosrdan. Desetine hiljada su umrli. Ali je jeres bila uporna. Još
nekoliko hiljada ju je platilo glavom, dok najzad 1244. tvrđava
Monsegur, na planinskom vencu Pirineja, na jugozapadu Francuske,
poslednje uporište albigenzijanaca, nije opkoljena, napadnuta i
zapaljena.

Ali, pričalo se da jeres uprkos brutalnosti progona nije
iskorenjena, da se mala grupa nevernika uz pomoć kanapa spustila niz
planinu u noći pre masakra, da je sobom odnela misteriozno blago i
da je to jezgro jeretika, ma koliko se to nemogućim činilo, preživelo
da širi, podriva iz dubine, svojim ogavno pogrešnim stavovima ljudsko
društvo, da ga vodi ka truljenju.

MESTO SPALJIVANJA

Španija, 1478.

Masakri u Sevilji i Monseguru predstavljali su samo dva primera
religiozne histerije u srednjem veku. Jevreji, Mavri, albigenzijanci i
protestanti bili su tada česta meta napada, u cilju očišćenja vere, za šta
je Papa dao odobrenje. Zvanično, zvalo se to Inkvizicija. Zemlje
severne Evrope odbile su da padnu pod uticaj inkvizicije. Ali su Italija,
Engleska i Francuska počinile zverstva u to ime.

Nigde, međutim, verska netolerantnost nije dostigla takve
ekstreme kao u Spaniji. Tamo je inkvizicija, koju je predvodio
dominikanski sveštenik, duboko usađenih očiju, Tomas De
Torkvemada, prouzrokovala desetine hiljada mrtvih i mučenih.
Namera je bila da se prevaspitaju nevernici, da se izvedu na put prave
vere.

Žrtvama bi vezivali ruke na leđima i konopac dizali gore, dok su im
ramena teškim teretom pritiskali.

„Priznaj!“ naređivali su im.
„Šta da priznam?“ ječala bi žrtva.
„Da si grešan!“
„Grešan?“ cvilela bi žrtva.
„Zategni konopac!“
Konopac je zatezan, ramena su pucala.
Ako bi žrtva to preživela, razvlačili bi je na specijalnom stolu, a
ako bi i to preživela i ostala uporna u nepriznavanju svog teološkog
greha, inkvizitori bi joj duboko niz grlo gurnuli cev od tkanine. Onda
bi sipali vodu, a kada bi ž rtva poč ela da se davi, na silu bi vadili tubu
ne samo sa vodom već i sa krvlju.
Takve ž rtve gubile su pravo ne samo na svoju imovinu već i na to
da postavljaju pitanja mučiteljima. Bespomoćne, one su imale samo
dve mogućnosti: da priznaju i mole za milost i da, što je bilo još
važ nije, prijave svoje istomiš ljenike-jeretike; ili da insistiraju na tome
da nisu krive, da su ih zavidni susedi laž no optuž ili. Priznati, č ak iako
ž rtva nije bila nevernik, znač ilo je steć i š ansu za oslobađanje. Istrajati
u dokazivanju da je sve to zabuna, odbijati da prijaviš još nekoga,
povlačilo je najstrožiju kaznu.
Na kemadero, mesto za spaljivanje, optuženi je dovođen pravo iz
zatvora, zbog svojih pogrešnih uverenja auto-da-fe. Svi su na sebi
imali jednake, ž ute ogrtač e i kape sa dugač kim vrhovima. Oni osuđeni
na smrt na odeći su imali znak crnog plamena okrenut na dole. Ostali
nisu bili sigurni da i oni neće završiti na lomači. Tek kada bi se popeli
do lomač e, saznali bi kakva je presuda inkvizitora. Neki, sasvim mali
broj, bili bi oslobođeni. U njihova priznanja je poverovano, mada je
kazna morala da se izdrži. Drugi su osuđivani na tamnovanje, na put
produžene smrti.
Bilo je i onih koje su vešali.
One najteže prekršioce žive su spaljivali. Zatim bi njihov pepeo
prepustili vetru, zajedno sa pepelom onih u koje se sumnjalo da su
nevernici iako su umrli pre nego što su inkvizitori uspeli da ih ispitaju.
Cak ni posle smrti te ljude, osumnjičene za jeres, nisu ostavljali na
miru iskopavali su njihova tela i spaljivali ih radi očišćenja.
Ta fanatič na odbrana vere trajala je duž e nego š to se obič no misli.

Vekovima, od kraja srednjeg veka, preko renesanse, do takozvanog
doba prosvetiteljstva, Inkvizicija je nametala svoja ubeđenja. Tek
1834. ta institucija je najzad ukinuta.

Bar zvanično. Ostale su glasine.

PRVI DEO
UZROCI I POSLEDICE

ВОG MI JE SVEDOK

1

Fleševi iz debate u Senatu o borbi za čist vazduh

VAŠINGTON, D.C., 10. juna (AP)
U najnapetijoj konfrontaciji između demokrata i republikanaca, u
američkom Senatu, danas počinje debata o kontroverznom predlogu
zakona senatora Barkera i Hadsona. Zakon se odnosi na obezbeđenje
čistog vazduha i zalaže se da čitava nacija ne samo prihvati već i
pooštri najstrožiju politiku kontrole atmosfere kakvu je nedavno
usvojila Kalifornija.
„Vazduh koji udiš emo je isto toliko prljav koliko i dim sa zgariš ta
guma,“ rekao je senator Barker demokrata iz Njujorka na
improvizovanoj pres-konferenciji, održanoj na stepeništu Kapitola.
Evo, udahnite duboko. To jest, ukoliko ste dovoljno hrabri. Pokušajte
da se ne zakašljete. Trebalo bi da svi nosimo gas-maske.“
„I da ne izlazimo napolje,“ dodao je senator Hadson demokrata iz
Nju Hempšira drugi podnosilac predloga tog zakona. „Moja žena i ja
smo sinoć izašli da prošetamo. Nismo izdržali više od pet minuta.
Pož urili smo kuć i i proverili da li su svi prozori zatvoreni. Prestao sam
da pušim pre desetak godina. Nisam ni morao da se mučim. Prema
mojim statistikama, atmosfera je toliko zagađena da je ono što
udiš emo ravno efektu dve pakle cigareta dnevno. Ako vam nije stalo
do vas samih, mislite bar na svoju decu. Moramo prestati da
uništavamo njihova i vaša pluća.“
Po Barker-Hadsonovom zakonu pušenje bi bilo zabranjeno na
svim javnim mestima, predviđena je izuzetno visoka kazna za
proizvođače automobila i kamiona koji u roku od dve godine na
svojim vozilima ne smanje ispuštanje izduvnih gasova i isto takva
kazna za sve fabrike koje, u istom roku, ne smanje trovanje vazduha,
kao i dodatno oporezovanje ljudi koji poseduju više od jednog vozila,

obavezni ilteri na ispušnim otvorima svih restorana, hemijskih
čistionica i...

2

Džordžtaun, Vašington

Kao i obično, iskusni republikanski senator iz Mičigena, Roland
Dejvis, probudio se u šest ujutro i ustao, pazeći da ne probudi ženu.
Sišao je dole, skuvao sebi kafu, nahranio mačku i odškrinuo ulazna
vrata, da s praga uzme “Vaš ington post”. Odneo je novine do kuhinje,
bio je juni i tek izašlo sunce se jedva probijalo kroz smogom
zamagljeni lučni prozor, padajući na površinu kuhinjskog stola. Dejvis
nasu kafu koja se pušila, stavi naočare, otvori novine i poče pogledom
da traži pominje li se negde njegovo ime.

Nije morao dugo da traži. Ispod naslova vezanog za Barker-
Hadsonov predlog zakona, bila je priča na dva novinska stupca, a u
njoj je Dejvis često pominjan, kao predvodnik grupe Republikanske
stranke koja se protivila “jednom ekstremnom, represivnom,
radikalnom i ekonomski gledano samoubilač kom pokuš aju da se reš i
trenutni i veoma ozbiljni problem čije rešavanje zahteva dovoljno
vremena i opreza, kako se ne bi pogrešilo”.

Dejvis klimnu glavom, zadovoljan i svojom retorikom i načinom na
koji ga je novinar citirao. Imao je 58 godina, kosu punu sedih vlasi, što
mu je davalo dostojanstven izgled, aristokratske crte lica i fotogenično
dugač ko i vitko telo, koje je održ avao u formi provodeć i svakoga dana
po pola sata na sobnom biciklu. Bolje da pređem na bicikl, seti se on.
Cekao ga je naporan dan, a nije hteo da propusti da vidi prve jutarnje
vesti.

Morao je samo da završi čitanje rubrike u “Postu”. Barker i Hadson
su dali još nekoliko apokaliptičnih predskazanja o tome kako
“zagađivanje vazduha doprinosi stvaranju takozvanog efekta zelene
kuće i oštećenju ozonskog omotača Zemlje... kako povećava procenat
obolelih od raka kože... rizik od suša... topljenje polarnih krugova...
dizanje nivoa okeana... dovodi do vanrednog stanja.” Lič ilo mu je sve
to na scenario kakvog naučno-fantastičnog filma.

Dejvis se iskašlja. Demokrati nemaju baš nikakve šanse da proture
svoj zakon kroz Senat, mada je morao da oda priznanje Barkeru i
Hadsonu da znaju kako treba skrenuti paž nju mas-medija, š to im neć e
škoditi kada dođu izbori pokupiće bar glasove liberala u svojim
okruzima. A mož da ć e izazvati i sasvim suprotan efekat. Niko ne voli
da ponovo bira one koji gube, a Barker i Hadson će, sigurno, danas
izgubiti. Cist vazduh? Dobro zvuči. Problem je samo što Amerikanci ne
vole da se žrtvuju. Ono što njima odgovara je da se drugi žrtvuju.
Nema tog pušača, vlasnika više automobila, fabričkog radnika
zabrinutog da ne ostane bez posla, bilo koga kojem bi taj zakon
mogao da promeni životne navike ili ošteti kućni budžet, a da neće
očekivati od svog senatora da bude protiv.

Zar Barker i Hadson nisu nikada čuli za kompromisna rešenja? Zar
u njihovom reč niku nema mesta za umerenost? Zar ne shvataju da se
problem mora rešavati korak po korak, a ne baciti se na njega
odjednom svom žestinom?

Dejvis završi čitanje rubrike, zadovoljan što su ga citirali još
jednom, pred kraj, kao glas razuma: “Smatram da se svi možemo
složiti s tim da vazduh nije dovoljno čist. Suočeni smo, priznajem, s tim
problemom, bar u velikim gradovima i to najviše od juna do
septembra. Situacija će se, međutim, popraviti čim zahladni. To ne
znači da preporučujem da sedimo skrštenih ruku. Ali, ne možemo
druš tvo preko noć i preobraziti, a moje uvaž ene kolege kao da baš to
žele. Umesto toga, nama je potrebno izbalansirano, umereno, nikako
naglo, već brižljivo primenjivano rešenje i ja nameravam da ga
predložim, čim procenim sve statističke podatke. Potrebno nam je
vreme. Zagađivanje vazduha je dugo trajalo, pa nam treba i mnogo
vremena da ga smanjimo.”

Savršeno, zaključi Dejvis. “Post” mi je dao dosta prostora, a
siguran sam da će mi listovi iz Mičigena dati još više. Pušači iz moje
izborne jedinice oseć ać e se manje prokazanim, kao i porodice sa dva
automobila kojima se preti dodatnim porezima. A, što je još važnije,
pomisli Dejvis, proizvođač i automobila bić e mi izuzetno zahvalni, š to
neće morati da se drže novih propisa o ograničavanju količine
izduvnih gasova na svojim vozilima i u samim fabrikama. Izuzetno
zahvalni, i posebno darežljivi. Upravo tako.

Oglasi se zvono na ulaznim vratima. Dejvis se namršti i baci pogled

na digitalni sat na mikrorerni ispred sebe. 6:14. Ko mož e da bude tako
rano? I odmah mu sinu najlogičniji odgovor. Novinar, željan da
prenese njegovo mišljenje. U tom slučaju, moram da pazim kako ću
izać i, pomisli Dejvis i rukama zagladi kosu, veza dobro pojas kuć nog
ogrtača, pa izađe iz kuhinje. Trudio se što je više mogao da deluje
raspoloženo, dok je otvarao ulazna vrata.

Odjednom skupi obrve na ulazu nije bilo nikoga. On baci pogled
gore-dole po ulici prepunoj elegantnih, tipično gradskih kuća, na koje
se bila spustila izmaglica, ali izuzev kola koja su skretala za ugao, ništa
nije mogao da vidi.

Ko je kog...?
Zašto kog...?
Odjednom mu paž nju privuč e predmet na pragu njegove kuć e. Bio
je to veliki koverat. Mrš teć i se još viš e, Dejvis ga podiž e, baci pogled
niz ulicu još jednom, a onda se vrati unutra i zaključa vrata za sobom.
Nije mogla da bude moja asistentkinja, zaključi Dejvis. Suzan bi se
prvo najavila telefonom da je imala neš to važ no da mi da da pogledam
tako rano. I da nije bilo vremena da telefonira, ona, sigurno, ne bi tek
tako bacila koverat i odjurila, bez ikakvog objašnjenja.
Zabrinut, Dejvis otpečati koverat i izvuče neka dokumenta. Suviše
radoznao, nije mogao da čeka da se vrati u kuhinju i sedne da ih na
miru proč ita, već je brzo pregledao prvi na koji je naiš ao. Kriknuo je
pre nego što je stigao da ga do kraja pročita.
Isuse!
Dragi Bože!
On na brzinu završi čitanje prve stranice i pregleda ostale.
Jebem li mu majku, maj...!
U dokumentima su bili datumi, mesta, imena i sume, podaci o
svakom mitu koji je primio, svakoj ilegalnoj inansijskoj pomoći
njegovim kampanjama, o svim luksuznim odmorima na tuđ račun, o
svim...!
A onda je, posle dokumenata, naišao na fotogra ije koje su ga
naterale da se uhvati za zid kako ne bi pao, uplašen da taj jak bol u
grudima znači početak srčanog napada.
Na fotogra ijama – jasnim, sjajnim, profesionalno napravljenim,
crno-belim bili su Dejvis i njegova prelepa, mlada asistentkinja, nagi
na palubi jahte i ne samo da su vodili ljubav, već su bili uhvaćeni u

nekoliko po zakonu zabranjenih poza – uključ ujuć i sodomiju i oralni
seks.

Dejvis se jasno sećao tog predivnog letnjeg popodneva. On i
njegova asistentkinja su verovali da su sasvim sami. Pazeći da ih niko
ne prati, oni su odvojeno doputovali na malo, privatno ostrvo u
Karipskom moru čiji je vlasnik bio jedan od Dejvisovih najmoćnijih
birača. Uveravali su ih da na ostrvu neće biti nikoga, ali je, iz dodatne
predostrož nosti, Dejvis odvezao jahtu daleko, na puč inu, gde niko nije
mogao da ih špijunira. Nije njemu moglo da se desi, kao Gariju Hartu,
da uleti u zamku.

Ali neko ih je, ipak, špijunirao.
Po uglu snimanja Dejvis zaključi da su fotosi načinjeni
teleobjektivom, iz aviona. A bili su tako precizni da se činilo da Dejvis
i njegova asistentkinja poziraju pred kamerama. Bez ikakve sumnje,
njihova su se lica mogla razaznati, osim kada je Dejvis leđima okrenut
kameri, gladno zavukao glavu među noge svoje asistentkinje.
Ali, prokleti bili, to još nije bilo sve! Posle fotogra ija, Dejvisa koji
više u grudima nije osećao bol, već bes, čekala je nepotpisana, na
pisaćoj mašini otkucana poruka, a u njoj pretnja od koje se ledila krv
u venama.

PREDLAŽEMO TI
DA RAZMISLIŠ JOŠ JEDNOM

KAKO ĆEŠ GLASATI
O BARKER-HADSONOVOM ZAKONU.

Dejvis iscepa dokumenta, fotogra ije i poruku na najsitnije delove,
psujući sve vreme besno, ali tiho da ne probudi ženu.

Neka mi popuše! Psovao je u sebi jedva svestan ironije da je ono
što želi da uništi, zapravo, dokaz da njegova asistentkinja u tome
uživa. Sve vreme je bio svestan činjenice da je njegov bes potpuno
nemoćan, jer ma koliko puta da je iscepao taj dokazni materijal, ništa
nije vredelo. Onaj ko je poslao paket, svakako, nije bio toliko lud da ne
napravi kopije.

Da, taj koje to poslao, a on nije ni sumnjao ko bi to mogao da bude.
Barker i Hadson!
Dejvis sa gnušanjem odmahnu glavom. Zar su se dvojica tek
ispilelih senatora-demokrata usudili da prete jednom starijem i

uglednom republikanskom senatoru? Zar oni nisu svesni moći koju
jedan iskusni političar kakav je Dejvis ima? Ja ću !

Da? Šta ćeš ti ?
Sta? Sta ti, zapravo, možeš da uradiš? Da im se suprotstaviš? Da
time samo potvrdiš valjanost njihovih otkrića? Bilo šta da im uradiš, to
nije ništa u poređenju sa onim što oni tebi mogu da urade ako odluče
da obelodane šta je u paketu. Tvoja karijera je, u tom slučaju,
završena, uništena, smešna! Pa šta onda nameravaš da uradiš?
„Dragi?“
Dejvis se trgnu, čuvši da njegova žena silazi niz stepenice. Na
brzinu strpa iscepani, dokazni materijal u koverat.
„Je li to neko zvonio na ulaznim vratima?“ Dejvisova žena se
pojavila u podnož ju stepenica. Oč i oivič ene sa puno bora delovale su
podbulo, debeli obrazi i stomak su se tresli, seda kosa je bila zavijena
na viklere.
„Da, ljubavi,“ odgovori Dejvis. „Ništa naročito. Kurir mi je doneo
informaciju u poslednji čas u vezi sa onim zakonom o čistom
vazduhu.“
„O, bože, otkud tolika brižljivost. Nema smisla da nas
uznemiravaju ovako rano.“
„Znam, srce, da nema smisla,“ prihvati Dejvis, „ali, zaista je bilo
važno. To me je navelo da još jednom razmislim o tome kako ću
glasati. Počeo sam da se priklanjam Barkeru i Hadsonu. Reč je o deci,
draga. Moramo da zaštitimo decu ove nacije. Moramo da im
obezbedimo čist vazduh, kako bi imali čista pluća.“
„Ali, šta će na to reći...?“
„Moji darežljivi inansijeri iz Detroita? Pa, čini mi se da će morati
da me razumeju, draga.“ Dejvis se seti fotogra ija i uzbuđujućeg mirisa
svoje asistentkinje „Da, tako je. Moraću da nateram moje darežljive
finansijere da shvate.“

3

Amazonija, Brazil

Izmaglica je zaklanjala nebo. Huanita Gomes, u crnoj, dugačkoj

haljini, trudila se da ostane jaka dok je kroz suze i veo žmirkala u
pravcu mrtvačkog sanduka svoga muža. Moraš biti jaka, govorila je
sebi dok ju je duša bolela. Moraš. Zbog Pedra. On bi tako želeo.
Ožalošćeni sledbenici njenog muža stajali su svud okolo i motrili na
nju, bar isto toliko koliko i na sanduk. Ako izgubi kontrolu, ako im i za
trenutak pokaže da je bol smekšao njenu odlučnost da nastavi delo
svoga muža, onda će njegovi neprijatelji istinski ostvariti ono što su
hteli ubijajući ga. Za Pedra, pomisli ona, zbog njega moraš biti jaka.

Huanita je imala 25 godina, bila je niska i mršava, uzanog lica i
tamnijeg tena. Nije bila lepa, to je i sama uvek priznavala i nikada nije
uspela da shvati zašto je Pedro odabrao baš nju.

Jedino što je na njoj bilo lepo bila je kosa, duga do ramena i sjajna,
uprkos neadekvatnoj ishrani. Kako je Pedro voleo da miluje njene
vlasi! Kako se radovao što su njihova još mala deca nasledila
Huanitinu prelepu kosu. Sta ću ja bez njega, mislila je Huanita, jedva
uspevajući da ostane na klecavim kolenima.

Ali joj je odgovor – učinilo joj se da čuje Pedrov strastan glas
odmah ulio snagu i naterao je da se uspravi.

Budi hrabra Huanita.
Ne predaj se.
Potrudi se da moja smrt ne bude uzaludna. Zauzmi moje mesto.
Zapali ponovo srca mojih obeshrabrenih sledbenika. Izgovori prave
reči! Održi govor!
Tako je, prihvati Huanita, dižući pogled iz kojeg se čitala srdžba,
prema nebu zamračenom gustom izmaglicom. Mora održati govor.
Otkako je pre dva dana njen muž ubijen, Huanita je oseć ala da je reč i
prosto guše. I mada nije bila obdarena onom zaista neverovatnom,
sposobnošću njenog neškolovanog muža da se obraća masama i da
drži njihovu pažnju, ona je odjednom osetila da mora da izgovori
nešto kraj njegovog groba. Kao da joj je on naredio da tako postupi.
Sve vreme priprema za Pedrovu sahranu, dok je njegovo metkom
prostreljeno, beživotno telo ležalo na skupom i s mukom nađenom
ledu, Huanita je u sebi ponavljala ono na šta ju je instikt terao. Prošle
noći, previše očajna da bi zaspala, ona je izbrusila svaku reč. Ubrzo,
č im taj stariji sveš tenik završ i svoje slovo nad kovč egom, ona ć e doć i
na red. Ona ć e reć i svoje. Iz nje ć e progovoriti Pedro, njen voljeni muž .
On će govoriti sa njom, kroz nju i učiniti da ostane jaka, da sledbenici

njenog muž a potisnu strah, prevaziđu obeshrabrenje i istraju u borbi
da se sačuva ta zemlja.

Budi jaka!
Groblje je bilo staro, većina drvenih krstova uništena zubom
vremena. Nalazilo se na ogolelom brež uljku, s kojeg se pruž ao pogled
na kolibe sela Kordobe i na mulja punu pritoku blatnjave boje nekada
moćne reke Amazona. Mulj je nestao usled klizišta, znala je to Huanita
dobro, izazvanog erozijom, kada su kiš e sprale površ inski sloj zemlje
koji više nisu mogli da zadrže koreni nekada moćne, predivne šume.
Zbog požara.
Zbog taktike spali i očisti, neprijatelja njenoga muža.
Ti ljudi – Pedrovi neprijatelji naveli su seljake da seku drveć e, da
od njega pale vatre i da onda raskrčeni prostor koriste za uzgajanje
žitarica, i zbog toga je nebo sada zaklonjeno izmaglicom. Huanita se
tresla, besna. Zbog vatri u daljini, na ivici guste šume. Sloj zemlje je
bio izuzetno tanak, čak i uz pepeo od drveća, pa posle samo nekoliko
godina intezivnog obrađivanja, tlo više nije bilo plodno. Onda su
spaljivana nova stabla, raščišćavani novi komadi zemljišta, zasejavane
nove žitarice, dok i ta zemlja ne bi postala neplodna – užasna šema
progresivnog uništavanja.
Ali, uništavanje je moglo da bude još i gore, znala je Huanita. Jer su
neprijatelji njenoga muža, zemljoposednici, primoravali seljake da
napuste zemlju, da bi onda dovlačili tešku mašineriju da unište sve i
da iz ogoljenog tla izvuku minerale. Na kraju, niš ta iole vredno ne bi
ostalo. Dokle se pružao pogled ka Huaniti je zjapila gola ružnoća.
Sveštenik je bio gotovo završio molitve. Huanita oseti da je
obuzima vatra, osetila je furioznu potrebu da se okrene sledbenicima
svoga muža i da im izgovori ono što je spremila, da ih podstakne da
istraju u svojoj borbi. Pedro je organizovao te ljude, seljake, da se
usprotive da bogati, pohlepni, zli ljudi iz glavnog grada nastave da
rasturaju ono što je Bog stvorio. Pedro je od stranaca koji su među
njima boravili – kako su se ono zvali? Ekolozi? – čuo da gusti dim
š iroko rasprostranjenih pož ara truje vazduh naš e planete. Stranci su,
takođe, objasnili da ova najveć a š uma sveta uzima neš to loš e (seć ala
se ona dobro termina “ugljen-dioksid”) koji njoj tada nije ništa značio,
iz vazduha i da ispušta nešto dobro (šta ono beše? kiseonik?) i da će
ukoliko šume nestane, a nestaće je ako se nastavi sa uništavanjem

miliona jutara svake godine, ugljen-dioksid da se akumulira u
vazduhu. Posledica toga biće promena klime, skok prosečne
temperature na Zemlji, a kiše više neće dolaziti.

Svet zavisi od ove šume, ponavljali su stranci. Vatre treba ugasiti.
Pedro je shvatio š ta stranci ž ele da mu kaž u, ali i da se seljaci neć e
boriti da spasu šumu samo zbog toga što neznanci tvrde da je to bitno
za opstanak sveta. No Pedro je znao da će se seljaci boriti da sačuvaju
vlastite domove, da zaštite drvo kaučuka koje im daje i zaklon i izvor
prihoda, da zaštite reku od erozije mulja jer to guši ribe, a riba je
njihova osnovna hrana. Za to će se oni boriti. Zapravo, boriće se
ukoliko im neko pokaže kako, ako ih neko okupi i ulije im
samopouzdanje, navede ih da shvate da je snaga u brojčanoj nadmoći.
Tako je Pedro prihvatio izazov i izvesno vreme on i njegovi
sledbenici su postizali uspehe, primorali su neprijatelje da se povuku
sa te zemlje. Zapravo, izgleda da su imali previše uspeha, jer su zli
ljudi iz glavnog grada poslali plaćene ubice sa mašinkama da ubiju –
uniš te – Pedra, dok je drž ao govor u obliž njem selu. I sada je vazduh
opet bio pun dima. Opet su se raspalile opake vatre.
Ne smeš da odustaneš, čula je Huanita Pedrov glas. Moraš da
nastaviš da se boriš!
I kada se sveštenik povukao malo dalje od kovčega ona se
okrenula ka sledbenicima svoga muž a, spremajuć i se da digne veo, da
im pokaže čeličnu odlučnost u očima, da izgovori ono što mora.
Ali, nije u tome uspela jer je pažnju sledbenika njenog muža
zaokupila dugačka crna limuzina koja se iznenada pojavila na
prašnjavom putu, punom rupa i zaustavila u samom podnožju groblja.
Seljaci su, zbunjeni, gledali kako iz nje izlazi neki stranac. Bio je to
visok čovek, otmenog izgleda, u odelu crnom kao i njegov skupi
automobil, i kravata mu je bila crna, u oštrom kontrastu s njegovom
besprekorno belom i sjajno čistom košuljom kakvu možda niko od
meštana nikada nije video. Idući dostojanstvenim korakom,
prikladnim mestu na kojem se nalazio, neznanac je prvo prišao
prtljažniku, otvorio ga, izvukao iz njega veliku kartonsku kutiju i
poneo je, hodajuć i dostojanstveno, ka vrhu brda, kroz dimnu zavesu.
Išao je pravo ka ožalošćenima na seljačkom groblju.
„Molim vas, senjora Gomes, da mi oprostite,“ rekao je šapatom
klanjajući se sa puno poštovanja. Njegov uglađen način govora i

akcenat jasno su odavali da je iz grada. „Najiskrenije se izvinjavam.
Zaista mi je ž ao š to upadam ovako, u ovom osetljivom i za vas teš kom
trenutku. Primite izraze mog iskrenog sauč eš ć a, pridruž ujem se vaš oj
molitvi za duš u vaš eg hrabrog, pokojnog muž a. Ne bih vas ometao, ali
mi je jedan čovek naložio, insistirao je da ovo uradim.“

„Jedan č ovek?“ uspravna kao sveć a, Huanita je sumnjič avo merila
neznanca. „Koji čovek?“

„Na žalost, ne znam. Moj klijent mi nije rekao ime. Juče je,
iznenada, došao u moju kancelariju... Ja sam vlasnik servisa za
iznajmljivanje limuzina, u gradu. Dao mi je poprilič nu sumu novca da
dođem ovamo i predam ovaj paket... ovaj poklon, kako je rekao... i to
baš u ovom trenutku.“

Još sumnjičavije Huanita je buljila u kutiju. „Poklon? Sta je to?“
Prvo što joj je palo na pamet bilo je da su zli ljudi iz grada poslali
bombu da je na tako dramatičan način unište, za vreme sahrane
njenog muža, kako bi Pedrovi sledbenici izgubili svaku želju da se
dalje bore.

„Klijent mi nije otkrio š ta je u kutiji. Zapravo, opomenuo me je da
će otkriti ako prevremeno otvorim kutiju i opako me kazniti zbog
toga. On je mene ubedio, a rekao mi da i ja vas uverim da poklon ne
krije u sebi nikakvu opasnost, da će vam pružiti utehu...“

Huanita je gledala neznanca iskosa.
„Preš li ste sav taj put... u tako misterioznoj misiji... mora da vas je
jako dobro platio.“
„U pravu ste, senjora, napojnica je bila više nego primamljiva.“
Cinilo se da je neznancu neprijatno, kao da poredi svoju inu odeću sa
siromaštvom svud oko sebe. „Uz najbolje želje tog gospodina,
senjora.“
Huanita nerado prihvati kutiju. Njena velič ina je odgovarala kutiji
za tortu. Ali unutra je bilo neš to š to je tupo odzvanjalo i tež ilo mnogo
više od torte.
Zbunjena, Huanita je spustila kutiju na zemlju pored skromnog
kovčega njenog muža. Pokušala je drhtavim prstima da je otvori, ali
kada joj to nije pošlo za rukom, prišao je jedan od seljaka i uz pomoć
noža odpečatio kutiju.
Prinuđena, Huanita ukloni poklopac i oprezno pogleda unutra.
Istog č asa je kriknula. Seljak koji je uz pomoć nož a uniš tio peč at,

kriknu takođe. Istog trena sasvim iznenada, Huanita pusti novi krik,
ali ovoga puta krik trijumfa. Ona, sa puno ž ara, zavuč e ruke u kutiju i
izvadi ono što je u njoj bilo.

Ljudska glava. Odsečena glava jednog od zlih ljudi iz grada koji su
naručili smrt njenog muža. Sa lica žrtve po crtama groteskno
izoblič enim jasno se videlo kroz kakvu je agoniju jadnik proš ao, dok
su mu odrubljivali glavu. Glava je bila u plastičnoj kesi kako krv ne bi
procurila kroz kartonsku kutiju.

Uz trijumfalni poklič, Huanita je strgla kesu, uhvatila glavu za kosu
i digla je u vazduh koliko je najviš e mogla, kako bi sledbenici njenog
muža mogli da vide predivni poklon koji joj je njen nepoznati
dobročinitelj poslao.

Kurir se povuč e už asnut, stavio je ruku na usta kao da se boji da ć e
povratiti. Gotovo ga obarajuć i, seljaci su pojurili napred, pored njega,
da bolje osmotre glavu.

„U boj!“ vrištala je ona. „Za Pedra! Za vas same. Za ovu zemlju!“
Seljaci su prihvatili povike, odlučno ponavljajući svaku njenu reč.
Huanita prinese glavu Pedrovom kovč egu. „Muž u moj, moj voljeni,
vidiš li svog neprijatelja? Dragi oče naše dece, ti nisi umro uzalud.
Neće nas pobediti! Mi ćemo se boriti! Nastavićemo da se borimo!
Nikada nećemo prestati da se borimo! Nikada! Sve dok ne pobedimo!
Dok vatre ne prestanu!“

4

Koralno more, južni Pacifik

Supertanker “Argonaut” koji je prevozio sirovu naftu iz Zaliva u
jednu od ra inerija u blizini Brisbejna, na istočnoj obali Australije, išao
je tri sata ispred plana plovidbe. Lepo vreme i mirno more ga je sve
vreme pratilo. Sasvim rutinsko putovanje. Bolje se ne može ni
zamisliti, zaključi kapetan. Ime mu je bilo Viktor Malone i već 27
godina je plovio okeanima, uglavnom radeći za petrolejsku
korporaciju “Paci ik-Rim”. Imao je 58 godina, kosa mu je bila
proređena, visina srednja, a građa jaka. Iako je tokom plovidbe retko
napuš tao utrobu broda, njegovo pomalo punač ko lice imalo je svež u,

preplanulu boju. Na komandnom mostu supertankera, u kojem se u
poslednje vreme i pored prozora osećao klaustofobično, Malone je
proverio podatke o vremenu, uređaje, radar i navigacione
instrumente. Ništa neuobičajeno. Još deset sati i pristaće u luku,
pomisli on. Svakako do sutra u zoru. Uveren da će te noći plovidba biti
čisto rutinska, Malone reče dežurnom o iciru da odlazi sa komandnog
mosta. „Ako sam vam potreban u mojoj sam kabini.“

Pet minuta kasnije, pošto je zaključao vrata kabine, Malone je
otključao ijoku svog pisaćeg stola i iz nje izvukao polupraznu bocu
votke. Uslov da dobije posao bio je da se dok komanduje nekim od
brodova “Paci ik-Rima” uzdržava od alkohola. Tokom većeg dela
svoje karijere Malone se pokoravao tom pravilu. Izmučen grižom
savesti, zbunjen, on više nije bio siguran kada je i zašto počeo da
popušta, da krši sveto pravilo svoje službe.

Možda se to desilo posle traume razvoda koji je njegova žena
zatražila pre tri godine, pošto se zaljubila u jednog akvizitera irme za
trgovinu nekretninama. U toj bostonskoj irmi ona je radila, kao i taj
muškarac koji je, kako je u besu objasnila, neće svaki put mesecima
ostavljati samu.

Ili su uzrok bile usamljeničke noći u stranim lukama koje su
odavno prestale da znače provod.

Bilo kako bilo, gutljaj tu i tamo, uglavnom pred spavanje,
prerastao je u tajna opijanja kojima je Malone pokušavao da se izbori
sa dosadom predugih putovanja. Svestan svog poroka i istine da on
izmiče njegovoj kontroli, pokušao je da sebe disciplinuje baš na ovom
putu. Zadovoljavao je potrebu za alkoholom samo kada, zaista, nije
mogao da joj se odupre.

Ipak, gotovo je u potpunosti ispraznio svih osam boca koje je
uspeo da prokrijumčari na brod. Prosto je zapanjujuće kako brzo idu,
razmišljao je on, dok je sipao sebi punu čašu votke, a onda se zavalio u
stolicu pored pisaćeg stola.

Zalio je što nema leda i vermuta, ali sutra ujutro čim pristane u
ra ineriju i obavi sve formalnosti, izaći će na obalu, pronaći neki
usamljeni bar u kojem ga niko neć e prepoznati i najzad opet moć i da
uživa u martiniju.

U nekoliko martinija.
Iznajmiće sobu da odspava dok prođe dejstvo pića i onda će se

narednog dana vratiti na brod da nastavi da obavlja svoje dužnosti.
Niko neće moći ni posumnjati.

To je bila prednost votke. U dahu se nije osećao njen trag.
Malone se zapanjio kada je video da je onim š to se njemu uč inilo
kao nekoliko gutljaja, zapravo, ispraznio čašu. Zbunjen, žmirkao je
procenjujuć i situaciju i najzad odluč io. Dođavola zar nismo nadomak
luke! Ovo mi je poslednja prilika pre pristajanja. A reč je o rutinskoj
plovidbi. Nema nikakvih problema na vidiku. Zašto da propadne to
malo votke što je ostalo u laši? Malone još jednom napuni čašu i pola
sata kasnije i flaša i čaša su bile prazne, a on je utonuo u dubok san.
Odjednom, trgnuo gaje zov dežurnog o icira koji je smrtno
ozbiljnim glasom dozivao. „Kapetane?“
Malone se trgnu i uspe da digne jednu obrvu.
„Kapetane?“
Malone je onim jednim, poluotvorenim okom potraž io odakle glas
dolazi i s naporom utvrdio da dolazi iz zida, iz interfona za
komunikaciju unutar broda.
„Kapetane, imamo problema sa jednim od prijemnika.“
Teškom mukom Malone diže glavu. Protrese je u pokušaju da
sredi misli, otvori oba oka i zaž muri, video je nejasno. Caš a mu ispade
iz krila dok je ustajao da pritisne dugme na interfonu i da se oglasi.
„Uf, ovaj, šta? Uf, šta rekoste...? Ponovite.“
„Kapetane, rekao sam da imamo problema s jednim prijemnikom.“
Malone protrlja čelo.
„Problema? Kakvih...?“
„Povremeni prekidi... gubi se veza.“
Maloneu je jezik bio zadebljao. Mučio se da izgovori reči.
„Zvuči kao... ovaj...“ Ta reč je baš teška. Usne su mu bile kao od
gume. „Kao kratak spoj.“
„Tako sam i ja pomislio, kapetane. Naredio sam da provere.“
„Dobro. Mislim, to da provere. Dobro. Javi mi šta su otkrili.“
„Kapetane, čini mi se da bi bilo dobro da dođete ovamo.“
„Naravno. Baš sam dremnuo. Odmah ću doći. Čim budem mogao.“
Mnogo je, brate, tih “C-ć” pomisli nervozno Malone, onako
ošamućen. Podiže čašu, opra je u lavabou kabine i stavi na mesto.
Onda vrati praznu bocu votke u pisaći sto i zaključa fioku.
Treba da operem zube.

Bolje bi bilo i da izgrgotam grlo, da se umijem.
Ali, kada je Malone ugledao svoj lik u ogledalu iznad lavaboa
prenerazio ga je prazan pogled njegovih zakrvavljenih očiju. Hajde,
saberi se, pomisli. Probudi se!
On se umi prvo toplom, pa onda hladnom vodom i popi dva
aspirina. Uznemiren, opazi da mu je košulja izgužvana. Bolje da je
promenim, pomisli. Treba da delujem uredno!
Iz interfona, smrtno ozbiljni glas dežurnog o icira je vikao.
„Kapetane, prijemnik je potpuno umukao.“ Uopš te u pozadini č ula se
graja, „ne radi.“
Malone je nekako uspeo da se ne ljulja dok je prilazio interfonu, da
pritisne dugme i da se oglasi.
„Potpuno?“
„Ekran ne reaguje.“
„Prebacite ga na rezervni sistem.“
„To sam već uradio, ali ne vredi, kapetane.“
„Ne...?“ Malone duboku uzdahnu. „Dragi Bože! Dolazim odmah.“
Drhtavim rukama mučio se da promeni košulju. Na kraju je poprskao
lice losionom za posle brijanja, za slučaj da neko od članova posade
pokuša da namiriše u principu neprimetnu votku.
Bog je bio milostiv! Niko nije video Malonea kako posrće idući iz
svoje kabine, kako se hvata za brodske konopce, uspravlja i gega
dalje.
„Trenutni izveštaj!“ naredi Malone, pošto je ušao u kontrolnu sobu.
Nadao se da deluje dovoljno autoritativno.
„Sve je isto,“ odgovori njegov dežurni o icir. „Ne rade ni primarni
ni sekundarni sonarni sistemi.“
„Dajte mi navigacione karte.“
„Spremio sam vam ih, kapetane. Pretpostavio sam da ćete ih
tražiti. Da zaustavim brodske motore?“
„Ne! Još ne! Nećemo ih zaustavljati sve dok ne budemo morali!“
Malone se zagleda u svoje o icire. Sta im je kog vraga? Zar ne shvataju
koliko je vremena potrebno ogromnom, teškom “Argonautu” da se
zaustavi i da onda, poš to oprema bude popravljena, ponovo dostigne
maksimalnu brzinu? Tri sata! Mi smo tri sata ispred plana plovidbe. U
ra ineriji nas očekuju. Dobićemo, verovatno, bonus, što smo bili tako
brzi. Ali, sranje, od toga neće biti ništa ako se zaustavimo da

popravimo neki minorni kvar i zbog toga stignemo sa bogzna kolikim
zakašnjenjem.

Posledice prekomerno popijene votke su ga terale da viče, da
burno reaguje. Malone je to shvatio, ali nije mogao niš ta da uč ini. On
je računao s tim da će do sutra ujutru stići u ra ineriju, željan da se što
pre reši svih obaveza, da pobegne s tog ogromnog broda čiji ga zidovi
u poslednje vreme užasno pritiskaju.

A najviše je računao na svoju nagradu. Na martinije. Gotovo je već
osećao njihovu slast.

„Ali, kapetane, bez opreme...“
„Reč je samo o problemu s elektrikom,“ uporan je bio Malone.
„Momci iz odeljenja za održ avanje broda ć e utvrditi o č emu se radi i to
srediti.“
On raširi po stolu navigacione karte i poče da ih proučava,
obraćajući pažnju na različite dubine okeana i šematske prikaze stena.
Dabome! U ovim vodama je bilo baš onako kako je Malone
zapamtio. Da bi izbegao stene moreuza Tores na severu, on će
otploviti “Argonautom” oko Nove Gvineje, a onda krenuti na jug,
preko Solomonovog mora, do Koralskog, idući oprezno duž spruda
Veliki greben, uz severoistočnu obalu Australije.
Kada budemo jednom proš li Veliki greben, sve ć e biti lako, okean
je čist, sa izuzetkom nekoliko manjih stena, sve do Brisbejna.
„Dajte mi našu poziciju u trenutku isključenja sonarnih uređaja.“
„Evo je ovde, kapetane,“ odvrati dežurni o icir i pročita geografsku
širinu i dužinu, pokazujući to istovremeno, na karti.“
„Odlično,“ zaključi Malone, a glava mu je pucala. „Nema problema!
Ostaje nam da vodimo računa i izbegnemo ove dve stene.“ Grozničavo
se boreći da ne izgubi ravnotežu, on se okrenu od karte i naredi.
„Pravac dvadeset stepeni u odnosu na desni bok broda.“
„Aha, aha, u redu, kapetane,“ prihvati dežurni o icir i prenese
ispravku kursa kormilaru koji je potvrdio da je naredbu primio k
znanju, ponavljajući. „Ispravka kursa dvadeset stepeni u odnosu na
desni bok broda.“
Maloneu su se tresle ruke dok je palio cigaretu. „A sada treba
srediti problem sa elektrikom,“ reče i sam zapanjen da govori tako
razgovetno i da je uopšte u stanju da razmišlja, s obzirom na
mamurluk. „I neka odmah ovamo donesu kafu. Noćas se neće spavati.“

Dvadeset minuta kasnije Malone je zahtevao da mu saopšte brzinu
kretanja “Agronauta”, odredio je zatim poziciju tankera na karti i
zadovoljan što su prvi greben uspešno izbegli, spremio se da naredi
još jednu ispravku kursa. U tom trenutku, dok se okretao da izda
naređenje, šoljica sa kafom mu je ispala iz ruke i pala na pod. „Sranje!
Neka odmah neko dođe da ovo oč isti! Ispravka kursa deset stepeni u
odnosu na desni bok broda.“

„Aha, aha, u redu, kapetane. Ispravka kursa deset stepeni u odnosu
na desni bok broda.“

U kontrolnoj sobi je vladala napeta tišina. Sonarni ekran se upali.
„Kapetane, oni iz odeljenja za održavanje broda su uspeli da
pronađu kvar. Sada ćemo moći... Evo, uređaji normalno funkcionišu.“
„Rekoh vam ja, radilo se o manjem problemu. Nije bilo potrebe da
zaustavljamo brod.“
„Gospode Bože!“ izusti neko.
Malone prinese ruku ustima.
Konture grebena osvetliše se na ekranu pred njim. U istom času
trup supertankera je udario u nešto, čuo se razarajući tresak, najava
da ć e brod potonuti. Malone izgubi ravnotež u, pade na kolena, a kafa
koju je prosuo mu ovlaži pantalone. Mokrih nogavica, on je u šoku,
osluš kivao drugi udarac koji je potresao tanker. Kafa... Mrak... Toliko
nalik na...

5

„Dobro veče iz studija Si-Bi-Esa, ovo je emisija vesti. Govori Den
Rader. Najgora petrolejska nesreća u istoriji poprima razmere prave
katastrofe, i dalje se ne isključuje opasnost da će “Argonaut”
supertanker petrolejske korporacije “Paci ik-Rim”potonuti pošto je
juče udario u greben, u blizini istočne obale Australije, iako se ulažu
veliki napori da se sav njegov tovar ne izlije, rezultata, bar za sada,
nema. Procenjuje se da tridesetak miliona galona sirove nafte sada
plovi nekada kristalno čistim Koralnim morem. Struje nose naftnu
mrlju prema jednom od prirodnih čuda sveta, prema hiljadu milja
dugom sprudu. Veliki greben. Ekolozi predviđaju da će, ukoliko se
č udo ne dogodi, biti uniš teni než ni, mikroskopski sitni organizmi koji

čine bazu grebena a zajedno sa njima i sam Veliki greben, i kao što
najavljuje naš dopisnik iz Brisbejna, još jedna č arobna i neponovljiva
prirodna lepota naše planete prestaće da postoji.

6

Australija

Kapetan Viktor Malone, izmučen, tresući se, izađe iz sudnice u
Brisbejnu, u kojoj su ga saslušavali čitavog dana zbog pogrešne
naredbe koju je izdao svom dežurnom o iciru, želeći da izbegne
greben u koji je “Argonaut” udario. „Rekao sam deset stepeni u pravcu
luke,“ tvrdio je on da je naredio potčinjenima.

Ali su dežurni o icir i krmanoš ostali uporni u izjavama da je
Malone naredio da se pravac promeni za deset stepni u odnosu na
desni bok broda. Budale! Ne, već kukavice! To su oni! Proklete,
nelojalne kukavice! Nemaju hrabrosti da ostanu uz svog kapetana!
Neki su čak pred sudom tvrdili da im se učinilo da je on pijan!

Dobro je š to se niko nije setio da mu uzme krv na proveru punih
12 sati nakon nesreće. Sada više hemijske analize ne bi ništa vredele.
Čak i da otkriju trag alkohola u njegovoj krvi, Malone može da kaže da
je, nakon š to su ga helikopterom prevezli na obalu, popio jedno pić e,
da se smiri.

Kada je Malone napuštao zgradu suda, fotoreporteri su škljocali
svojim aparatima, a on je digao ruku da zakloni lice i besan krenuo niz
stepenice, kroz gomilu okupljenog sveta, pravo prema automobilu
koji je iznajmio da bi se što pre udaljio.

Svi mišići su mu drhtali. Samo da dođe do votke martinija, tešio je
samog sebe.

Potrebna mi je samo...
Treba samo da pobegnem od ovih kučkinih sinova, novinara...
Martini!
To će mi razbistriti misli!
Malone laktom odgurnu jednog od fotoreportera, tako jako da se
čovek presamitio i ne obraćajući pažnju na njegov prigušeni jauk,
probi se do iznajmljenih kola. Ali, u tamnoj limuzini nije bilo nikoga.

Gde je dođavola, šofer? Pa, naravno, pomisli Malone, kučkin sin,
pobegao je! Uhvatila ga je panika kada je ugledao tu gomilu sveta!
Obična kukavica kao i svi moji oficiri!

Malone ulete u auto i sede za volan, zalupi vrata, okrenu ključ
motora, dade gas i uz buku krenu, što dalje od zgrade suda.

Kada je zamicao za ugao, sa grimasom na licu koja je mogla da
znač i i osmeh, opsednut ž eljom da š to pre okusi martini, eksplodirao
je, baš kao i auto koji je vozio.

Eksplozija – koju on nije uspeo da č uje – bila je ž estoka. krv, kosti,
vlasi i komadi metala odleteli su u vazduh i pali u radijusu od
tridesetak jardi.

Mesto je bilo savršeno odabrano. Kao što je naredne večeri
objasnio Den Rader. “Cini se da je metod ubistva briž ljivo odabran i da
je sve dobro organizovano. Niko nije povređen. Samo je kapetan
“Argonauta” umro.”

7

Hong Kong

Cendler Tompson, glavni izvršni direktor petrolejske korporacije
“Paci ik-Rim” stajao je iza podijuma sa govornicom, okrenut ka tv
re lektorima, zaškiljenih očiju, ozbiljnih i kao isklesanih crta lica,
spreman da se autoritativno obrati mnoštvu novinara u sobi za
konferencije u sedištu “Paci ik-Rima”. Cetrdesetosmogodišnjak, je
nerado pristao na konferenciju za štampu, ali senzacija o katastro i
mu nije dala drugi izbor. Njegovo odelo od više hiljada dolara, bilo je
besprekorno. Još jednom je proverio dugmad na sakou i vojnički
strogo stupio na podijum.

„Da li smo bili svesni da kapetan Malone pije? Nismo. Pravila rada
u naš oj korporaciji najstrož ije zabranjuju alkohol za posadu koja je na
dužnosti i najmanje 24 časa pre ulaska na brodove “Paci ik-Rima” . da
li smo uzimali uzorke krvi da bi osigurali da se svi pridržavaju pravila?
Cinilo se da to nije bilo potrebno. Svi zaposleni, pre zaposlenja prođu
kroz rigorozne kontrole. Verujemo u sve zaposlene u našoj
korporaciji. To što je Malone prekršio pravila je jedinstven izuzetak.

Nema razloga da zbog toga dovodimo u pitanje profesionalizam
ostalih naš ih služ benika, ali da, od sada ć emo povremeno organizovati
nasumične preglede krvi na alkohol i droge. Da li možemo da
pretpostavimo ko stoji iza ubistva kapetana Malonea? Pa, policija vodi
istragu. Ne bi bilo profesionalno da nekoga unapred optuž ujemo, bez
valjanih dokaza. Da li smo sa zakašnjenjem reagovali na širenje naftne
mrlje? Kakvo zakašnjenje? Naša ekipa za dekontaminaciju uključila se
istoga časa kada smo saznali za udes... Nije bilo dovoljno ljudi? Bili su
neobučeni i nepripremljeni? Sa minimalnom opremom? Gluposti! Mi
smo bili spremni za bilo kakav slučaj... Molim vas, jedan po jedan,
nikako u glas. Nisam čuo pitanje... To je tačno. Nekoliko članova ekipe
za dekontaminaciju je bilo kod kuće, spavali su u vreme udesa, ali ih je
naš noć ni dež urni odmah probudio. Uveravam vas da ć e od sada naš a
noć na ekipa raditi u punom sastavu, kao i dnevna... Ne, naž alost nismo
mogli da sprečimo da se iz “Argonauta” izlije tovar koji je nosio...
Trideset miliona galona do sada? Zao mi je š to moram da kaž em da je
ta cifra tačna. Napori da se spreči širenje naftne mrlje do sada su se
pokazali kao nee ikasni. Delovi Velikog koralnog grebena, su, zaista,
na moju veliku ž alost, zagađeni... Molim vas, ponovite pitanje... Tač no
je, jedan deo opreme za dekontaminaciju je bio neispravan. Sire se
glasine o nedovoljnoj organizovanosti? Zbrci? O zakašnjenju od 24
časa? Zbog čega “Argonaut” nije imao pojačano, duplo brodsko dno
što bi sprečilo da u trenutku udesa tovar iscuri? Pre nego što
odgovorim na vaša pitanja želim da vas uverim da je petrolejska
korporacija “Paci ik-Rim” svesna svih svojih odgovornosti pred
javnim mnjenjem i da...“

Tompsonovo izlaganje prekinu komešanje, levo od njega. Vidno
nervozan jedan od funkcionera “Pak-Rima” stupi na podijum. Zurio je
prema Tompsonu, noseći neku savijenu cedulju. Lice mu je bilo belo
kao kreč. Kakav idiot pomisli Tompson u sebi. Uništiće...! Za ime boga
zar taj ne zna da ne sme da me prekida? Moramo se predstaviti u
najboljem svetlu, zračiti samopouzdanjem. Baš sam hteo da...!

Trudeći se da ne pokaže da je besan, Tompson uze cedulju, a u
sebi se zakle da će otpustiti tog nedotupavka čim se konferencija za
štampu završi.

„Oprostite za trenutak, dame i gospodo,“ reče Tompson
novinarima i trudeći se da deluje otmeno otvori cedulju, pređe

pogledom preko, na pisaćoj mašini odštampane poruke i u trenu
zaboravi pređašnji bes. Srce mu je lupalo kao ludo, u glavi mu se
zavrtelo, on se uhvati za govornicu, da bi se održao na nogama.
Poruka mu je titrala pred očima.

Iz našeg predstavništva u Brisbejnu javljaju da je Kevin Stark,
direktor Odeljenja za dekontaminaciju...

Stark! Još jedan od onih koje je Tompson nameravao da otpusti.
Taj kučkin sin je, najblaže rečeno, preduzeo neadekvatne mere
pokušavajući da zaustavi najveću naftnu mrlju. Stark je bio kriv što je
proces dekontaminacije zakasnio, jer nije raspolagao sposobnom
ekipom, a oprema je loš e održ avana. Starkova greš ka je š to se naftna
mrlja proširila i stigla do Velikog koralnog grebena, i što tamo ubija
sićušne organizme.

...nađen pre sat vremena, udavljen, glave zaronjene u bure nafte.
Novinari, videvši da je Tompson potpuno šokiran, odmah
pritrčaše, nadvikujući se u postavljanju pitanja. A on, onako ošamućen
odjednom oseti ž eđ i pruž i ruku prema č aš i vode na govornici. Dok je
ispijao vodu, Tompson je osetio da mu ona ostavlja gorak ukus u
ustima, pokušao je da dođe do daha, vatra mu je razdirala stomak.
Noge su mu klecale. Fotoreporteri su sevali leševima, video kamere
su zujale, dok je Tompson, ispustivši čašu, padao na kolena, uhvatio se
obema rukama za stomak, ponovo duboko udahnuo i ispružio se,
mrtav, pre nego što je udario u površinu podijuma, ali ne pre nego što
je iz njegovih usta šiknula krv i poprskala najbliže novinare.

8

Hjuston, Teksas

Virdžil Krauz, novoimenovani predsednik petrolejske korporacije
“Paci ik-Rim” užurbano je gurao dokumenta u svoju akten-tašnu,
spremajući se da što pre napusti svoju kancelariju na poslednjem
spratu američke ilijale “Pak-Rima”. Morao je za najviše jedan sat da
bude na međunarodnom aerodromu u Hjustonu, gde su činili sve da u
najkraćem roku pripreme mlaznjak kompanije, da ga prebaci do Hong
Konga. Krauz je bio četrdesetogodišnjak, izvanrednog zdravlja, poznat

kao čovek velike energije, izuzetno pokretan, a ipak je ostao bez daha
kada su mu saopš tili da je unapređen. Imao je samo pet minuta da se
telefonom javi ženi i objasni joj šta se dogodilo. Dogovorili su se da
mu se ona pridruž i u Hong Kongu, š to pre. U međuvremenu, Krauza je
čekao naporan, po svoj prilici, besani let tokom kojeg će razmisliti ne
samo o greškama koje su dovele do katastrofe “Argonauta”. Moraće
da smisli i kako da očiste onu naftnu mrlju, da spreče da se stvori
nova.

Iskreno rečeno, Krauz je znao da neće ni oka sklopiti jer mu se
činilo da je unapređenje koje je toliko želeo, moglo da se pretvori u
njegovo prokletstvo.

Malone, Stark i Tompson. Njihova brutalna smrt bila je isto toliko
zastrašujuća kao i katastrofa “Argonauta”.

Da li sam ja na redu? pitao se Krauz, a ruke su mu se tresle dok je
zatvarao aktn-tašnu.

Sekretarica ga je presrela kada je izlazio iz svoje kancelarije. „Ovaj
telegram je upravo stigao za vas, gospodine.“

Krauz ga gurnu u džep sakoa. „Moram da žurim. Pročitaću ga u
avionu.“

„Kurir je rekao da se radi o neč em hitnom. Insistirao je da odmah
pročitate telegram.“

Krauz zastade, izvadi telegram iz džepa i pocepa njegov koverat.
Sadržina ga je sasekla. Ostao je bez daha.
Greš ke se moraju kaž njavati. Nemoj da dozvoliš da se “Argonaut”
ikada više desi. Gospod Bog nek ti je svedok.

„BOG TE BLAGOSLOVIO”

1

Menheten

U svojoj kancelariji, na 15. spratu od čađi potamnele zgrade na
Brodveju, u visini 37. ulice, Tesa Drejk na sto ispred sebe stavi
reprodukciju jedne slike. Na slici, delu umetnika sa poč etka 19. veka,
bila je prikazana jedna gustom šumom obrasla padina planine
Edirondek u severnom delu drž ave Njujork. Tipič no za period kojem
je pripadao, slikar je idealizovao divljinu, čineći pejzaž romantično
raskošnim, toliko idiličnim i na vrt nalik da je slika ličila na oglas
kojim se pioniri novog kontinenta pozivaju da se dosele u američki
raj.

Pored te slike, Tesa postavi fotogra iju iz 1938. istog dela planine
Edirondek. S obzirom da je u to vreme kolor fotogra ija bila još u
povoju, boje nisu bile toliko lepe, sjajne kao na slici. Uz to, fotos nije
idealizovao pejzaž, već je šumom obrasle vrhove prikazivao
realistički, a načičkana, haotično raspoređena stabla su tako delovala
još impresivnije.

Najzad Tesa na sto postavi i fotogra iju načinjenu prošle nedelje,
iste one padine snimljene 1938. Kontrast je bio drastič an i to ne zato
što je unapređenje tehnike kolor fotogra ije donelo življe boje.
Naprotiv. Pejsaž je delovao alarmantno bezbojno, užasavajuće
sumorno. Izuzev plavetnila neba, takođe prekrivenog izmaglicom,
boja na fotogra iji gotovo nije ni bilo. Nigde zelenila raskošnih krošnji.
Samo blatnjava, mrka boja kao da je ilm oštećen prilikom razvijanja,
a nešto je stvarno bilo oštećeno, ali ne u foto-labaratoriji. Oštećeni su
vazduh, oblaci, kiša. Ovaj deo šuma ubijen je kiselim kišama, vodom
koja je trebalo da hrani drveće, a ne da ga uništava. Ogoljena stabla,
bez lišća, delovala su sablasno, kao skeleti, padina bez trave, prokleto.

Tesa, zgrožena, prouči čitav niz fotogra ija. One su ostavljale tako

depresivan utisak da se bojala da č lanak koji je pripremala da ide uz
njih mož da neć e imati istu tež inu. Ipak, ona ć e ga napisati, kao i toliko
drugih na temu uništavanja čovekove okoline, ekoloških katastrofa
koje je pisala želeći da natera ljude da najzad reaguju na globalnu
krizu naše planete. Zbog takvog opredeljenja nije prihvatila izuzetno
inansijski primamljive ponude čitavog niza časopisa, od
“Kosmopolitena”, do “Veniti Fera”. Ostala je verna svom poslu, u
časopisu “Majka Zemlja”, osećala je odgovornost za spas naše planete.

Sreć om – priznade ona odmah sebi – nije joj bilo teš ko da se drž i
ideala. U 28. Godini dok je većina njenih vršnjakinja bila opsednuta
trkom za novcem, ona je mogla da računa na nasleđe koje joj je
ostavio deda i da ostane imuna na izazove dobro plaćenih poslova. Da
ironija bude veća, dedin fond ne samo da je predstavljao podlogu
njene nezavisnosti već i motiv da se ona posveti zaštiti čovekove
okoline. Dobar deo para tog fonda obezbedile su izuzetno uspešne
hemijske fabrike njenog dede, nepropisno uskladišteni otpaci koji su
ubili reke i zatrovali vodu za piće u nekoliko regiona Nju Džersija i
Pensilvanije. Tesa je už ivala i u samoj pomisli da č ini sve š to mož e da
se oduži čovečanstvu.

Bila je lepo građena, visoka, viša od 170 santimetara, kratko
ošišane, plave kose, privlačnih crta lica koje su zračile unutrašnjom
toplinom. Tesin vitak stas je pozivao na greh i budio maštu svakog
muškarca, a održavala ga je svakodnevnim vežbanjem u jednom
sprotskom centru, blizu potkrovlja u Sohou u kojem je stanovala. Oč i
su joj bile kristalno plave, a od š minke koristila je samo ruž za usne.
Farmerke, patike i pamučni puloveri bili su njena omiljena odeća.
Tesa pruži ruku ka jabuci u dobro sortiranoj činiji na njenom stolu,
zagrize je i oseti slast, a onda shvativši da joj neko prilazi s leđa,
okrenu glavu i ugleda muškarca na vratima svoje kancelarije.

„Opet radiš prekovremeno?“ muškarac je zaškiijio, pokazujući
bore. „Prosto sam se postideo što i sam idem kući.“ Ime mu je bilo
Valter Tresk, a radio je kao urednik časopisa “Majka Zemlja”. Sako
odela ležerno prebačen preko rukava izgužvane, bele košulje, prvo
dugme košulje otkopčano, kravata razvezana. U 58. godini Tresk je
bio podgojen, već proređene sede kose sa obrazima samo nešto malo
svetlije sivim i obešenim.

„Prekovremeno?“ Tesa baci pogled na sat. „Gospode Bože, zar je

već sedam? Spremala sam onaj članak o kiselim kišama i valjda sam se
toliko zadubila da nisam...“

„Ostavi to za sutra, Tesa. Predahni malo, piši sutra. Naša planeta će
nekako preživeti do tada. Ali, ti nećeš još dugo ako ne počneš da štediš
sebe, ako malo ne usporiš.“

Tesa odsutno slegnu ramenima. „Mislim da bi mi prijalo plivanje.“
Tresk odmahnu glavom. „Kako bih voleo da imam tvoju energiju!“
„Vitamini i vežbe.“
„I trideset godina manje. Jesi li čitala novine? Sta kažeš na ona
ubistva u korporaciji “Pak-Rim” posle izlivanja naftne mrlje?“
Tesa slegnu ramenima. „Tu je sve jasno.“
„Je li?“
„Zbog mrlje neko je smaknut.“
„Svakako,“ složi se sa uzdahom, Tresk. „Nisam to hteo da kažem.
Misliš li da bi trebalo da napišemo rubriku o svemu tome?“
„Casopis “Majka Zemlja” nije tabloid. Ono o mrlji je priča, a ne o
ubistvima! Ona su manje važna, nakalemljena. Nebitna! Fanatici
podrivaju naš u stvar. Ima mnogo onih koji veruju da smo mi fanatici,
da preterujemo upozoravajući na opasnost.“
„U pravu si,“ prihvati Tesk. „Ali, naše računske knjige su na
crvenom. Kada bismo mogli... Uostalom... Nije važ no. Zaključ aj, molim
te, kad pođeš, Tesa. I neka to bude uskoro, važi?“
„Dajem reč.“
„Dobro, vidimo se sutra, mala.“ Pognutih ramena, Tresk se udalji
hodnikom i nestade.
Kroz pola minuta Tesa ču kako lift silazi sa njihovog sprata. Ona
pojede jabuku do kraja, uze umetnička dela koja je prikupila zbog
svog članka i shvati da je Tresk u pravu – potrebno joj je da malo
predahne. Problem je samo u tome što je ona znala da će i posle
plivanja u sportskom centru, posle tuširanja, pešačenja do kuće, salate
i špageta sa sosom od paradajza bez mesa (sa puno pečurki, crnog
luka i paprike) i dalje misliti samo na taj članak, i zato Tesa, uprkos
Treskovom savetu, spakova sve slike i dve fascikle prikupljenog
materijala da ponese kući. Prebacila je tašnu preko ramena, uzela
fascikle i žuti notes standardnog formata, laktom ugasila svetlo u
kancelariji i krenula hodnikom, uz put laktovima gaseći i sva preostala
svetla.

Još jednim pokretom lakta je uključ ila alarmni sistem i, pazeć i da
ne zakači njegove senzore, otvorila ulazna vrata koja su se za njom
automatski zaključala. U malom prostoru u kojem je čekala lift,
laktom je ćušnula dugme za poziv, oslonila se uza zid, i osluškujući lift
kako se penje, najzad i samoj sebi priznala da je umorna.

Da li od umora, ili igrom sudbine, tek kada su se vrata automatski
otvorila, a Tesa zakorač ila u lift, ispustila je notes, pao je na pod i sa
njega je odletela zlatna olovka marke “kros” zakačena za notes.
Olovku je bila dobila od oca kada je pošla na fakultet i za nju je ona
imala posebno gorko-slatko znač enje – njen otac nije dož iveo da vidi
da je ona diplomirala.

Uz uzdah tuge, Tesa pritisnu “prizemlje”, osetila je da lift kreće i
onda se sagnula, vodeći računa o tašni i fasciklama, da dohvati notes i
olovku. Tako sagnuta, kukova visoko u vazduhu, zaljuljala se kada je
lift, neočekivano, stao. Dok su se vrata, klizeći, otvarala ona proviri
kroz noge i ugleda muškarca čija je duga senka pala preko nje. Ta
čudna i nimalo dostojanstvena poza, učinila je da se Tesa oseti
neprijatno, u najboljem slučaju zbunjeno. Baš sam mu se lepo
prikazala, pomisli ona.

Ali, bilo joj je lakše kada je opazila dobroćudan osmeh na licu
nepoznatog muš karca. Uz prijatan naklon, on se saž e da podigne njen
notes i olovku i, mada je Tesa to shvatila tek kasnije, taj njegov
kavaljerski potez promenio je čitav njen život. U morama koje su je
narednih dana i noći mučile, Tesa će stalno ponovo analizirati tih
nekoliko trenutaka i pitati se da li bi oni, uopšte, počeli da razgovaraju
da ona nije ispustila notes i olovku. A mož da se, u tom sluč aju, sve te
patnje, sav taj bol i užas ne bi dogodili.

Zaključila bi uvek isto: bio je to prst sudbine! Nije ona mogla da
uč ini niš ta. Bez obzira na už asavajuć e posledice nije mogla da obuzda
trenutnu, privlačnu silu koja ju je odmah vezala za tog muškarca.
Apsurdno? Nelogično? Da! Nazovite to hemijom ili specijalnim
vibracijama. Neka bude to uticaj planeta, ili spajanje zvezda. Bilo š ta,
tek ona je osetila da joj kolena klecaju, da sva gori. Za trenutak joj se
učinilo da će se onesvestiti, ali je nekako uspela da skupi snagu, da se
okrene prema neznancu i da se ne zatetura.

Muškarac je bio visok, najmanje 183 santimetra, a Tesa, visoka za
ž enu, cenila je mladić e č ija ramena nisu bila na istoj ravni sa njenima.

Ten mu je bio sjajan, zdrav, preplanuo, odisao je zdravljem, brada
četvrtasta, isturena, crte lica klasično lepe. Proporcije njegovog tela
bile su savršene, mišići jaki, ali vitki. Kao i ona nosio je farmerke,
patike, a kragna plave, pamučne košulje virila je ispod pamučnog
pulovera boje šampanjca. Ali, oči! Oči su zaokupile Tesinu pažnju!
Zrač ile su sjajem koji kao da je dolazio pravo iz njegove duš e, a boja
sasvim neobič na – siva, kakvu je Tesa sretala samo u opisima junaka
ljubavnih romana koje je, sa uživanjem mada prekoravajući sebe,
čitala kao tinejdžerka.

I dok se ona trudila da deluje što dostojanstvenije, neznanac je
zadržao svoj prirodni, dobroćudni osmeh.

„Naporan dan?“
„Ne baš mnogo. Jedino je dugo trajao,“ odgovori Tesa.
Neznanac pokaza prema fasciklama koje je nosila, „Izgleda da će
se produžiti.“
Tesa pocrvene. „Čini se da preterujem. Radim previše.“
„Bolje nego premalo,“ neznanac pritisnu dugme lifta obelež eno sa
“prizemlje” i usredsredi pogled na njenu olovku. „“Golden kros”,“
pročita glasno ime proizvođača. Te reči kao da su za njega imale neko
posebno značenje. On prikači olovku za notes i vrati ih njoj.
Za trenutak njihove ruke su se dotakle. Mora da je reč o statičkom
elektricitetu, pomisli Tesa, osećajući da joj prsti trnu.
„Radite u časopisu “Majka Zemlja”?“ upita neznanac.
„Kako ste...?“
„Piše na fasciklama.“
„O, naravno,“ pocrvene Tesa, još jednom. „A vi? Uš li ste na spratu
ispod moga. Tamo je sedište samo jedne irme, TV produkcije...”Video
istina”.“
„Tač no. Uzgred, č itao sam vaš č asopis. Odlič an je. Zapravo, radim
na jednom dokumentarcu koji se bavi istom tematikom. Pravim video
ilm o neadekvatnoj zaš titi mesta na koja se odlaž u nuklearni otpaci.
Ne mogu da zamislim ništa važnije od vašeg i mog posla.“
„Od spaš avanja naš e planete?“ Tesa je, slaž uć i se, klimala glavom.
„Kamo sreće da i drugi ljudi tako misle.“
„U tome i jeste problem, zar ne?“
„O?“ namrš ti se Tesa. „Cini mi se da ima mnogo problema. Na koji
vi...?“

„Na ljudsku prirodu. Nisam siguran da se ova planeta može
spasiti.“

Tesu iznenadi njegov odgovor.
Lift je stao.
„Treba li vam pomoć? Da ponesem fascikle?“ upita neznanac.
„Nema potrebe. Snalazim se.“
„Onda mi dopustite da vam otvorim vrata.“
Izašli su među užurbane pešake, u saobraćajnu gužvu, osećao se
rezak miris izduvnih gasova, a zalazak sunca je bio zamagljen
smogom.
„Na ovo sam mislio,“ neznanac odmahnu glavom i tužnim glasom
reč e. „Nisam siguran da se naš a planeta mož e spasti.“ Pomogao je Tesi
da zaustavi taksi, osvrnuo se oko sebe kao da nekoga traž i i rekao joj.
„Neka te Bog blagoslovi.“ Onda je žurno otišao, izmešao se sa
gomilom, nestao, gotovo čarolijom.
Tesi su prsti još trnuli.

2

Narednog jutra Tesa je, dok je stajala u predvorju zgrade i č ekala
lift, opazila desno od sebe kako onaj neznanac ulazi i osetila da su joj
obrazi porumeneli.

„Ej, evo nas opet, zdravo,“ reče on.
Oš amuć ena time koliko je on privlač i, Tesa je dala sve od sebe da
to prikrije i da se ljubazno nasmeši. „Divno jutro.“
„Zaista divno. Kada sam izaš ao da kao i obič no optrč im koji krug,
povetarac je očistio vazduh. Još nema mnogo smoga.“
„Trčite?“
„Svakoga dana.“
„Ej, kao i ja,“ reče Tesa.
„Vidi se!“
Tesa oseti da joj obrazi još više rumene.
„To je dobro za telo,“ reče neznanac, „i za dušu.“
„Trudim se.“
Ućutali su. Tišina se odužila.
„Taj prokleti lift,“ sa uzdahom, reče Tesa.

„Da, užasno je spor. Ali, ja se trudim da se ne nerviram, da
prihvatim sve kako jeste.“

„Po onoj narodnoj. “Strpljen spašen.” “
Muškarac obrazloži. „Može se reći da sam disciplinovan.“
Vrata se, klizeći, otvoriše.
„Eto! Vidite?“ pokaza neznanac. „Sve u svoje vreme.“
Ušli su u lift.
„Obećavam da ovoga puta neću ništa ispustiti,“ našali se Tesa.
„Bilo mi je zadovoljstvo da vam pomognem.“
„Nisam imala prilike da vam se zahvalim.“
„Nije ni potrebno,“ reče neznanac. „Zar i vi ne biste to isto učinili za
mene?
Tesa je gledala kako on pritiska dugme svog, a onda i njenog
sprata i sa zadovoljstvom utvrdila da ne nosi burmu.
Neznanac se okrenu prema njoj. „Mislim da bi bilo dobro da se
predstavimo jedno drugome, s obzirom da ćemo se još slučajno
sretati.“
Tesi se dopao sjaj u njegovim sivim očima. Rekla mu je svoje ime,
ali ne i prezime. Kao i obično, ona nije volela da se predstavlja sa
Drejk, jer bi ponekad ljudi povezali to sa njenim dobro poznatim
ocem, a njoj je uvek bilo teško da priča o brutalnom načinu na koji je
on ubijen.
„Tesa?“ neznanac nakrivi glavu i onda klimnu njome. „Lepo ime.
To je skraćenica od...“
„Tereza,“ i opet neznancu nije rekla punu istinu. Istina je da se
nadimak Tesa koristi za skraćivanje imena Tereza, ali je ona svoj
drugačije dobila. Otac ju je uvek zvao “kontesa Tereza” dok je bila
mala. Na kraju je to, sa puno ljubavi, sveo na “Tesa”.
„Naravno,“ prihvati taj tamnokosi, zapanjujuće lepi muškarac.
„Tereza, španski mistik, začetnica reda kaluđerica karmelita.“
Tesa, iznenađena, trepnu. „Nisam to znala... Zapravo... nisam bila
svesna...“
„Nije važno. Imam običaj da pamtim beskorisne informacije svih
vrsta.“
„A kako je vaše ime?“ upita Tesa.
„Džozef.“
Bez prezimena, opazi Tesa, baš kao što ni ona nije rekla svoje.

Lift se zaustavi.
„Vreme je za odsluženje kazne,“ reče Džozef.
„Nemoguće da je to toliko strašno. Prošle noći mi se učinilo da
volite svoj posao.“
„Da beležim propadanje naše planete? Teško bi se to moglo
smatrati uživanjem. Mada moram da priznam da sam zadovoljan što
mogu da uradim nešto korisno.“ Izlazeći iz lifta Džozef se okrenuo
prema njoj i, sa nekim posebnim sjajem na licu, rekao. „Bog vas
blagoslovio.“
A kada su se vrata zatvorila i Dž ozef nestao, Tesa je osetila grč u
stomaku, ali ne zbog toga što je lift krenuo naviše.

3

Narednog dana, bio je petak Tesa je, zaokupljena pisanjem članka,
zaboravila na pauzu za ručak. Kada je dva sata već prošlo, krčanje
stomaka natera je da shvati da će joj koncentracija opasti ukoliko
nešto ne pojede.

Cim je ušla u lift, pomislila je na Džozefa. Lift je stao na spratu
ispod njenog. Opet, pretrnu ona. Ne, pomisli, puka slučajnost.

Osetila je slabost u nogama kada su se vrata otvorila, a Džozef
ušao.

On joj se nasmeši, očito nimalo iznenađen što je vidi. „Izgleda da
nam je sudbina odredila da nalećemo jedno na drugo,“ pritisnuo je
dugme za prizemlje. „Kako ide kazna?“

Tako blizu njega, dok joj je mišica dodirivala njegovu, Tesa je
pokušavala da savlada uzbuđenje. „Kazna?“ odjednom se setila da je
taj isti izraz upotrebio i prethodnog dana. „A, mislite na moj posao?
Pišem članak o kiselim kišama. Ne ide loše.“

„Šta biste više i mogli da očekujete.“
„Ja...“
„Da?“
„Zar se vama ne čini da je u najmanju ruku čudno da vi i ja ulazimo
u lift...“
„U isto vreme?“ Džozef slegnu rameniima. „Zivot je pun čudnih
stvari. Odavno sam rešio da prihvatam sudbinu, a ne da je

preispitujem. Kada je nešto suđeno, mora da vam se desi.“
„Kao kismet ili karma.“
„Proviđenje.“ U Džozefovim očima pojavi se sjaj. „Idete na

zakasneli ručak?“
Tesa oseti miris njegovog losiona za posle brijanja. Nije uspela da

se savlada, da joj glas ne zadrhti. „Izgubila sam bila osećaj za vreme.“
„I ja, bar što se sata tiče. Preko puta je jedan snek-bar. Hoćete li da

prezalogajite nešto sa mnom?“
Tesa se od milja najež ila. „Pod uslovom da delimo rač un na ravne

delove.“
Džozef raširi ruke. „Kako vi kažete! Meni ćete u svakom slučaju

učiniti zadovoljstvo.“
Ubrzo su se našli napolju, na bučnom trotoaru, sačekali su da se

vozila bar za trenutak zaustave i prešli na drugu stranu ulice, gde je
bio bar. Vazduh je to popodne bio vlaž an, sunč evi zraci su se s mukom
probijali kroz isparenja izduvnih gasova. Kada je prešla na drugu
stranu, Tesa je bacila pogled prema Džozefu. Nije mogla da se otme
utisku da on, kao i onda kada su se prvi put sreli, u gomili pogledom
nekog traži. Zašto? Uspela je da se ne namršti dok se pod uticajem
navika svog oca pitala da li Džozef veruje da ga neko prati? Hajde,
urazumi se, opomenu ona sebe. Nije ovo nikakav tajni sastanak. Spusti
se na zemlju!

U dobro osvetljenom baru nije bilo mnogo sveta, jedva četvrtina
mesta bila je popunjena, pošto je pauza za ručak bila prošla.

„Preporučujem vam danas našu šunku,“ reče kelner.
„Hvala, ali ja ne bih meso,“ odvrati Džozef. „Hteo bih jedan od
vaših sendviča sa paradajzom, izdancima i krastavcem.“
„Može sa ribanim kupusom? Uz malo kopra iz turšije?“
„Može. I flašu mineralne vode.“
„Zvuči dobro,“ prihvati Tesa. „I meni to isto donesite,“ a kada je
kelner otišao, ona upita Džozefa. „Ne jedete mesto? Vi ste
vegeterijanac?“
„Ništa posebno. Jednostavno, meso mi ne prija. Uz to, danas je
petak.“
Tesa i sama rimokatolkinja pomisli da razume š ta on hoć e da kaž e.
Pre mnogo godina, katolici nisu smeli jesti meso petkom. Ali, samo su
se još stariji, ekstremno konzervativni katolici držali tog zastarelog

pravila. Dž ozef je kao i ona bio previš e mlad da bi se petkom ustezao
od mesa, kako se ne bi ogrešio.

„Pitala sam vas samo zbog toga,“ Tesa ne pokaza radoznalost, „što
sam i ja, uglavnom, vegeterijanka.“

„Eto, još nešto nam je zajedničko.“
„Kao i to da smo oboje rimokatolici?“
Džozef se namršti. „Otkud znate da sam ja katolik?“
„Ne jedete meso petkom.“
„A, na to mislite,“ reče Džozef. „Ne, ne pripadam toj religiji.“
„Oprostite. Izvinjavam se. Čini mi se da postavljam previše pitanja.“
„Nema problema. Ne ljutim se.“
„Pa, kada sam već počela... ako vam ne smeta pitala bih vas još
nešto.“
„Izvolite.“
„Zašto ste bili tako nervozni kada smo prelazili ulicu?“
Dž ozef poč e da se smeje. „Usred Njujorka? Kada za volanima sede
toliki narkomani i ludaci? Ko ne bi bio nervozan?“
„Još samo nešto.“
„Naravno.“
„Da li biste hteli da se sutra vidimo?“ Tesa je i sama bila zbunjena
svojom hrabrošću. Srce joj je sišlo u pete.
„Da li bih hteo...?“ Džozef je usmerio pažnju na sto, igrajući se
nožem i viljuškom, a onda je podigao svoje sive oči i, gledajući je
netremice, rekao. „Naravno. Uživam u vašem društvu.“
Tesi laknu.
„Ali, moram biti pošten prema vama.“
Prokletstvo, pomisli Tesa, eto, toga sam se bojala. Nije moglo biti
drugač ije, tako sjajan tip morao je da ima neku. To ć e mi, verovatno,
sada reći.
„Svakako,“ pokušala je da se sabere, stezala je šake na stolu,
spremna za istinu. „Cenim poštenje.“
„Možemo da budemo samo prijatelji.“
„Ne znam šta...“
„Hoću da kažem da nikada ne možemo biti ljubavnici.“
Njegova otvorenost ju je zapanjila. „Ej,“ reče Tesa. „Nisam ništa ni
predlagala. Nisam te zvala u krevet.“
„Znam. Zbilja, tvom ponašanju nema šta da se zameri.“ Džozef

pruži ruku preko stola i nežno dotaknu njenu. Ona opazi da on ima
urezan ožiljak na zadnjoj strani ručnog zgloba. „Nisam hteo da te
uvredim, niti dovedem u nezgodnu situaciju. Samo... ima nekih stvari u
vezi sa mnom koje ti ne bi mogla da shvatiš.“

„Mislim da shvatam.“
„O?“
„Ti si peder, zar ne?“
Džozef prasnu u smeh. „Ni u kom slučaju!“
„Znaš, meni uopšte ne smeta ako si peder. Samo bih volela da
znam. Neću da napravim od sebe još veću budalu!“
„Veruj mi, Tesa, niti sam je peder, niti si ti napravila budalu od
sebe.“
„Da nije stvar u tome da si imao nekakav udes i...“
„Ostao bez one stvari? Teško bi se tako moglo reći. Prava istina je...
da sam ja izuzetno počastvovan da ti želiš da budeš sa mnom. Ali, ja
imam neke... hajde da tako kaž emo obaveze. Ne mogu da ti objasnim
o čemu se radi, ni zašto se pokoravam tome. Moraš, jednostavno, da
mi veruješ, da imaš poverenja u mene i da prihvatiš to što sam ti
rekao. Da skratim, želeo bih da budemo prijatelji.“
„Prijatelji?“ zgranu se Tesa. „Jednom sam se u gimnaziji rešila
jednog dosadnog tipa, tako što sam mu rekla da želim da budemo
samo prijatelji.“
„Ali, sada nismo u gimnaziji,“ odvrati Dž ozef. „Ako ž eliš da budeš u
mom društvu... a ja uživam u tvome... ne bih hteo da zvuči
formalistički, ali to su moji uslovi.“
„Čuj!“ Tesa je grizla usne. „Možda je najbolje da sve zaboravimo.“
„Zaš to? Zato š to ne mož eš da zamisliš odnos muš karca i ž ene koji
se ne završava seksom?“ upita Džozef.
„O Bože, osećam se kao potpuni idiot!“
„Nema razloga,“ reč e Dž ozef, „ti si samo jedna zdrava, inteligentna,
privlač na ž ena, sa normalnim prohtevima. Problem je u tome š to sam
ja...“ Džozef ju je gledao pravo u oči, „sasvim različit.“
„Ne želiš da mi daš nikakve argumente. Možda zbog toga...“ nije
mogla da veruje svojim rečima, „želim da budem sa tobom.“
„Platonski?“ reče Džozef.
„U redu, važi, za sada. Ko zna?“
„Ne, Tesa, ne za sada, već zauvek. Veruj mi, tako je bolje.“

„Zašto?“
„Jer je večno.“
„Ti si najčudniji čovek koga sam ikada srela reče Tesa.“
„Prihvatam to kao kompliment.“
„U redu,“ Tesa je bila odlučna u svojoj nameri, „kada se vidimo
sutra?“
„U deset pre podne,“ predloži Džozef. „U gornjem delu Ist Sajda,
kod parka “Karl Surc”, na visini 88. ulice, pored rezidencije
gradonačelnika.“
„Znam tačno gde.“
„Tu ima staza za džoging, ide pored reke. Pošto oboje trčimo
svakoga dana, možemo to da radimo zajedno.“
„Zvuči dobro,“ prihvati Tesa. „Znači, trčaćemo zajedno, da se ja
tako oslobodim strasti prema tebi?“
„Džoging čini čuda, moja platonska prijateljice.“
„Možda, kada si ti u pitanju.“
Džozef se dobroćudno nasmeši. „Deluje kao hladan tuš.“
„Opominjem te,“ reče Tesa, „učiniću sve da te zavedem.“
„Ne vredi. Niko me ne može zavesti.“
„Smatram to izazovom.“

4

Cak i u deset sati pre podne na stazi za džoging, pored gustog
parka na Ist Riveru, bilo je puno ljudi. Kako nije bilo saobrać aja ni u
jednom pravcu, u vazduhu se nije osećao smog, a nebo je bilo
neuobičajeno lepo. Stariji građani sedeli su po klupama i uživali u
miru, tipičnom za vikende. Levo, u dvorištu koje je imalo ogradu od
kovanog gvožđa, visine, otprilike, do struka, tinejdžeri su igrali
košarku.

Na ćebadima, raširenim na travi, ljudi su se sunčali, uživajući u
blagodetima za juni, neuobičajeno jakog sunca. Neki su šetali među
drvećem. Pravi božji dar, pomisli Tesa. Kakav divan dan! Tako redak!

Imala je na sebi plavu trenerku koja se odlično slagala sa njenim
očima tirkizne boje, mada komotna, otkrivala je njeno vitko, gipko
telo sa visoko postavljenim grudima. Preko č ela nosila je traku jarko

crvene boje da skloni kratku, plavu kosu. Tesa se lepo oblikovanim
kukovima osloni o ogradu koja je delila stazu za džoging od reke.
Poče da proučava ljude koji su trčali pored nje. Mnogi od njih su na
ušima imali slušalice minijaturnih radija, prikačenih za pojaseve na
struku. Ona, sama, nije volela da sluš a muziku dok trč i, ž elela je da u
punoj meri uživa u divnom osećanju produženog izičkog treninga.
Vidno zen-zadovoljstvo na licima trkača probudi kod nje želju da im
se što pre pridruži. Uskoro će, pomisli, stići i Džozef.

I dok ga je č ekala, razmiš ljala je o svojoj neodoljivoj ž elji da bude s
njim, o tome koliko je on privlači. Istina, bio je izrazito lep, ali je Tesa
izlazila sa mnogo lepih muškaraca i nikada prema njima nije ništa
slično osetila. Većina njih je bila toliko svesna svoga izgleda, da ona
nije mogla da izdrž i toliku količ inu egoizma. Tako je recimo otkrila da
je jedan od njih izlazio sa još tri ž ene, a pretvarao se da je Tesa jedina
do koje mu je stalo. Drugi je bio visoki funkcioner na televiziji i stalno
nekuda odlazio i dolazio. On je u Tesi traž io nekoga kome ć e moć i da
priča o svom briljantnom, profesionalnom usponu, o sticanju moći.

Poslednjih šest meseci nije ni s kim izlazila. Možda to objašnjava
toliku privlač nost Dž ozefa u njenim oč ima, pomisli Tesa. Kombinacija
premora i usamljenosti? Ali, što je više na tu temu razmišljala, sve ju je
više odbacivala. Nešto u vezi s njim je bilo drugačije nešto što nije
umela rečima da izrazi. Lep muškarac koji nije samozaljubljen, koji se
prema njoj ponaša drugačije od ostalih, s kojim se lako razgovara, koji
u njoj vidi ljudsko bić e, a ne potencijalni seksualni objekat. Sve je to,
svakako, doprinelo. Ipak, nikada ranije prema jednom muškarcu Tesa
nije bila toliko otvorena i nije mu pokazala da je toliko interesuje.
Zašto? Privlačilo je još nešto u njemu. Sta? I taj nepoznati osećaj ne
samo da ju je zbunjivao, već i zabrinjavao.

Ona nije znala iz kojeg će pravca Džozef doći, sa desne ili leve
strane, ili mož da pravo kroz park prepun drveć a, pa je č esto skretala
pogled, iščekujući ga. Trebalo je da se preciznije dogovorimo gde
ćemo se naći, zaključi ona i dalje tražeći njega u gomili. Ipak, on bi
mene morao opaziti, pomisli, nema nikoga ni sa moje desne, ni sa leve
strane.

Pošto se toliko radovala što će biti s njim, Tesa je na sastanak
došla ranije, oko četvrt do deset. Ali, sada, bacivši pogled na svoj
specijalni sat za džoging, zaključila je, uznemirena, da je već deset i

četvrt.
Da li je moguće da su se mimoišli?
Još intenzivnije je pratila sve koji su prolazili. Onda je sat pokazao

pola jedanaest, pa se vreme už asno sporo oteglo do jedanaest, a tada
je ona zaključ ila da se, sigurno, desilo neš to izuzetno važ no zbog č ega
je on zakasnio.

Kada je na satu videla da je pola dvanaest, a onda i podne, besno je
zaključila da zna pravi razlog njegovog nedolaska.

Desilo joj se tako nešto samo jednom u životu, na prvoj godini
fakulteta. Mladić s kojim je imala sastanak napio se u subotu posle
podne na studentskoj pijanci toliko da te noći nije mogao da je povede
u bioskop, a nije se potrudio ni da joj telefonira i objasni da neće doći.
Bio je to kraj te veze.

I sada ju je Dž ozef preš ao. Nije mogla da veruje! Razoč aranje se u
njoj borilo sa besom. Bes je nadvladao.

Majku mu...! Delovao je suviše dobro da bi bilo istinito, 'Tesa,
mož emo da budemo samo prijatelji?' E, pa druš kane moj, zajebi ti to!
Nismo mi nikakvi prijatelji!

Besna kao ris, Tesa se priključi reci trkača, suviše iznervirana, nije
počela vežbama za zagrejavanje. Onako ljuta, pružila je korak i
prestigla i najbrže trkače.

Stoka!

5

Nedelja je predstavljala pravo mučenje. Sitna kiša je samo
pojač alaTesinu depresiju. Bosonoga, u š orcu izguž vanoj majici u kojoj
je spavala, ona nasu šoljicu kipuće vrele crne kafe i sede kraj prozora
svog potkrovlja u Sohou. Tri sprata niže, na drugoj strani ulice, pokisla
mačka, patetičnog izgleda, potražila je sklonište ispod ljuljaške, u
malom, dečjem vrtiću.

Iza Tese, televizor je bio uključen. Imala je kablovsku televiziju, sa
programom non-stop vesti. Voditeljka je, ozbiljnim glasom, javljala o
poslednjoj u nizu ekoloških katastrofa. U Tenesiju se prevrnuo voz sa
dvadeset vagona punih dehidriranog amonijaka, toksičnog gasa u
tečnom stanju koji se koristi za proizvodnju veštačkog đubriva, naišao

je na slabo održ avani deo seoske pruge. Kontejneri su pri udaru pukli,
a teret ispario, stvarajući ogroman otrovni oblak koji je, do sada, ubio
čitavu posadu voza, šesnaestoro ljudi sa obližnjih farmi, na desetine
grla stoke, stotine divljih životinja i hiljade ptica. Vetar, iz pravca
severoistoka, nosi gusti beli oblak prema obližnjem gradu sa 15000
ljudi u panici. Stabovi za vanredne mere nisu mogli da zaustave oblak,
ni da organizuju evakuaciju toliko ljudi. Prema poslednjim izveštajima
umrlo je već osmoro, a 16 osoba je ozbiljno povređeno u sudarima
automobila kada je nastao haos u gradu, dok su svi grozničavo
pokušavali da pobegnu. Na kraju, javljala je voditeljka, oblak
otrovnog gasa ć e se spustiti na zemlju, ali ma koliko to paradoksalno
zvučalo neće od toga biti koristi čak ni za useve, iako se dehidriran
amonijak koristi u proizvodnji veštačkih đubriva. Morao bi da se
razblaži, jer u ovakvo izrazito visokoj koncentraciji azota (82 odsto)
opustoš ić e stotine jutara š uma, uniš titi ž itarice, zatrovati reke, bunare,
jame i rezervoare, potpuno zatrovati vodu za piće toga grada.

Tesa, pokunjena, priđe televizoru, isključi ga i namršti se,
zagledana u monotone, smirujuće kapi kiše koje su zaklanjale nebo.
Stresla se i na pomisao kakve bi još užasnije, gotovo nezamislive
posledice tog slučaja bile da se nesreća dogodila u blizini neke od
urbanih metropola. Jednoga dana, sigurno i to će se desiti, znala je
ona. I to zbog nedovoljne brižljivosti odgovornih, zbog lošeg
planiranja, lošeg održavanja opreme, letargije vlade, zbog pohlepe,
gluposti, prenaseljenosti... Tesa, odmahnu glavom. Toliko je mnogo
takvih razloga. Premnogo. Parč e po parč e Zemlja je umirala, a č inilo
se da nema načina da se to spreči.

Seti se stiha iz jedne od Jejtsovih pesama.
“Stvari se ruše, centar ne može da ih drži”.
Bila je umorna od svega. Odustala je od plana da pre podne
provede u sportskom centru i odlučila je da napuni kadu toplom
vodom i da u nju uroni. Preterujem, zaključi, previše se naprežem.
Najbolje je da se bacim u krevet i pročitam “Sandi tajms”.
Ali vesti iz novina će je, znala je, baciti u još dublje očajanje.
Onda gledaj stare ilmove, reče samoj sebi. Naruči da ti iz video
kluba donesu one jebene komedije Kerija Cranta!
Sumnjala je da bi ičemu mogla da se nasmeje. Kako da se smeje
kada...? I ne želeći da minimizira ozbiljnost onoga što se desilo u

Tenesiju, morala je, istina nerado, da prizna da je povod za njeno loše
raspoloženje bila gorčina koju je osetila jer Džozef prethodnog dana
nije došao na sastanak sa njom.

Bes je u njoj još kuvao. Zašto bi on...?
Džozef nije delovao kao grub čovek, još manje prost. U redu,
priznajem, preterala sam, navalila kao luda. Pokušavala sam da ga
navedem da kaž e da mož emo biti neš to viš e nego prijatelji. Preterala
sam i verovatno ga uplašila.
U tom slučaju, bes se ponovo razbuktao, Džozef je mogao da joj
telefonira i objasni da se predomislio i da ne namerava da se pojavi.
Nije morao da je ostavi da čeka.
Da telefonira? Tesa se, odjednom, seti. Tvoj broj nije u
telefonskom imeniku, a i da jeste nisi mu rekla ni kako se prezivaš!
Možda, zaista, iz nekog opravdanog razloga nije mogao da se nađe s
tobom, a nije imao načina da stupi u vezu i da ti to kaže.
Da li bi trebalo da zaboravim na ponos i da mu se javim?
Sto mu gromova, pa ni ti ne znaš njegovo prezime, baš kao š to ni
on ne zna tvoje.

6

U ponedeljak, gotovo u bunilu, Tesa se potajno nadala da će videti
Džozefa kada uđe u predvorje zgrade, da sačeka lift, ali ovoga puta
sluč ajnosti nije bilo. U kancelariji pokuš avala je da se koncentriš e na
članak, bacajući često pogled sa kompjutera na kojem je pisala, prema
telefonu.

Kadgod bi zazvonio, ona bi se trgla, nadajuć i se da ć e biti Dž ozef i
svaki put bi se razočarala što nije on. U pola jedanaest, potpuno
frustrirana, potraž ila je u telefonskom imeniku broj kompanije “Video
istina”. Podigla je slušalicu i brzo je spustila.

Šta je to sa mnom? On je mene prešao. Zašto bih ja njega zvala? Zar
sam potpuno izgubila ponos? Zar treba da molim da mi se on izvini?

U dva, kada je pošla na ručak, opet se pitala da li će ga videti u
liftu, ali je naprava prošla sprat sa “Video istinom”, ne zaustavljajući
se. Ne razmišljajući mnogo, odlučila je da ruča u baru na drugoj strani
ulice. Ni traga od Džozefa.

Misleći sve vreme na njega, naručila je ono isto što su njih dvoje
jeli u petak, sendvič sa paradajzom, izdancima i krastavcima.

Nije ga zatekla kako čeka pred liftom kada se vraćala na posao,
nije je zvao i nisu im se putevi ukrstili ni kada je napuštala zgradu,
neposredno posle sedam sati.

Odjebi ga! Propustio je svoju šansu!
Ali, u utorak, pošto ga još nije videla i pošto joj se on još nije javio
telefonom, Tesa je, bacajući na sto zlatnu “Kros” olovku kojom je
redigovala članak, odlučila da želi izvinjenje.
Zapravo, da ga zahteva!
Ali ne telefonski. Ne, za ime Boga! Zelela je da vidi kako mu je
neprijatno.
Želele je da...
Kučkin sin, moraće da joj se lično izvini.

7

U “Video istini” prijavnica je bila prilično uzana i odeljena od
kancelarija zidom od debelog stakla i vratima. Sekretarica diž e pogled
sa pisaćeg stola i obrati se Tesi kroz otvor na staklu. Ruku je držala
spremnu da pritisne dugme kojim se otvarala elektronska brava na
vratima. „Šta mogu da učinim za vas?“

Tesa oseti da gubi hrabrost.
Ne pravi budalu od sebe! On će pomisliti da ti...
Šta će pomisliti?
Da ga jurim? Pa, trebalo bi da bude đavolski srećan da je tako!
Udišući duboko, Tesa natera sebe da deluje poslovno i ni najmanje
besno.
U sebi, međutim, potajno se radovala. Cekaj samo dok ugledam tog
skota, dok sekretarica čuje šta imam da mu kažem i dok krenu
intrige...
„Tražim jednog čoveka koji ovde radi. Ne znam mu prezime, ali
mu je ime Džozef.“
Zena na prijavnici samo klimnu glavom, iako joj se iz oč iju videlo
da je zaintrigirana. „Ovde radi samo jedan Dž ozef. Mora da mislite na
Džozefa Martina.“

„Martina?“ Tesa je u sebi ponavljala prezime. „Tridesetih godina,
visok, vitak, tamnokos, sivih očiju?“

„Da, to je on.“
„Pa, ukoliko nije na pauzi za ručak, molim vas da ga obavestite da
želim sa njim da razgovaram.“
„Žao mi je,“ namršti se žena sa prijavnice. „Ne znam da li sada ruča,
ali sam sigurna da nije ovde.“
„Sjajno, navratiću kasnije. Znate li kada će se vratiti?“
„E, u tome i jeste stvar.“
„Ne razumem.“
„Džozef je poslednji put ovde viđen u petak.“
„Šta kažete?“
„Nismo ga videli ni juče, ni danas,“ reče žena sa prijavnice. „Nije
nam čak ni javio da je bolestan, ili da ima porodičnih problema, ili...
Jednostavno je nestao.“
Tesa izgubi ravnotežu.
„I urednici siž ea, trude se da završ e bez njega posao u datom roku
i...“
Tesa potpuno zaboravi na bes. Osloni se rukama o staklo. „Zašto
mu niste telefonirali?“
„To je poseban problem. Ako je i imao telefon, broj nikada nije
upisao u našu kartoteku.“ Zena sa prijavnice ju je proučavala. „Jeste li
vi njegova prijateljica?
„Na izvestan način...“
Zena slegnu ramenima. „To lič i na njega. Sa Dž ozefom nikada nisi
znao na čemu si. Bio je čudak. Cujte ako slučajno naletite na njega,
pomozite nam i kažite mu da nam se javi. Ne možemo nigde da
pronađemo njegove beleške u vezi sa dokumentarcem na kojem je
radio. Urednici piške kreč da ih pronađu kako ne bi prekoračili rok.“
„Ali zar niko nije otišao do Džozefove kuće?“
Zena sa prijavnice se, očito, trudila da sačuva strpljenje. „Rekoh
vam već da ne mož emo da pronađemo njegove stvari. Kurir kojeg smo
poslali kaže da nema nikoga na adresi koju nam je on dao.“
„Na kojoj adresi?“
„Nije važ no,“ odvrati ž ena sa prijavnice. „Verujte mi, niš ta vam ne
bi vredelo.“
Tesa još jednom diže glas. „Pitala sam vas. Na kojoj adresi?“

Ona sa prijavnice se igrala olovkom. „Rekoh samo gubite vreme,
ali ukoliko vam je toliko stalo...“

„Da, mnogo mi je stalo.“
„Vi ste mu, očigledno, prijateljica.“ Zena sa prijavnice uzdahnu,
potraži u adresaru i dade Tesi jednu adresu na Brodveju.
Tesa je zapisa.
„Lepo vam kažem,“ dodade žena sa prijavnice, „samo...“
„Znam, samo gubim vreme.“

8

Ali kada je Tesa, uz proteste sirena, izašla iz taksija usred
zagušenja saobraćaja na Brodveju, u blizini 50. ulice, shvatila je.
Upoređujući brojeve na obližnjim zgradama sa adresom koju je
zapisala, shvatila je – uz zakasnelo izvinjenje ž eni sa prijavnice – zaš to
joj je rekla da “samo gubi vreme”.

U prizemlju zgrade čiji je broj na cedulji imala nalazila se neka
jazbina za organizovanje putovanja i prodavnica precenjene tehnič ke
robe. Prozori drugog sprata bili su praš njavi, sa tablom. SEKSUALNA
POMAGALA. Svi prozori treć eg sprata bili su ofarbani crnom bojom i
sam Bog je znao šta oni kriju. Tesa odlučno mrdnu ramenima, rešila je
da otkrije šta je iza njih, jer je na adresi koju je u ruci držala bio
označen baš treći sprat.

Ona prođe pored pijanca ili, još verovatnije, narkomana, preko
ploč nika i uđe u hol koji je smrdeo na mokrać u, pa poč e da se penje
isto toliko smrdljivim stepeništem, hrabreći samu sebe da ne obraća
pažnju na odsustvo svakog svetla. Stigla je do polumračnog trećeg
sprata. Pločice sa imenima irmi na raznim vratima samo su potkrepili
njeno uverenje da je to poslovna zgrada i da u njoj ni Dž ozef, ni bilo
ko drugi ne stanuje.

Ali zašto je onda, razmišljala je ona, ubeđena da nešto nije u redu,
Džozef je svom poslodavcu dao tu adresu?

Tesa pronađe vrata sa brojem, zapisanim na cedulji. Bila su
prljava, staklena i otvorena. Unutra je ugledala ž enu sa afro-frizurom i
previše ruža na usnama. Sedela je iza pisaćeg stola, žvakala gumu i
čitala neko džepno izdanje. Na svakom od zidova, od poda do

tavanice, bili su ormanč ić i velič ine 20 sa 20 santimetara, sa metalnim
kvakama. Na svakom od njih brojevi i brave.

Tesa brzo priđe stolu.
Žena je i dalje čitala.
„Oprostite,“ poče Tesa.
Žena prevrnu stranicu knjige.
Tesa se iskašlja da pročisti grlo. „Izvinite, molim vas...“
Žena zatvori knjigu, spusti je na sto i namršti se, gledajući u Tesu.
„Tražim...“ Tesa odmahnu glavom. #Nema irme na vratima. Kakvo
je ovo preduzeće?“
Žena je žvakala gumu. „Za poštanske usluge.“
„Ne razumem...“
„Kao u pošti. Imate svoj boks. Poštar donese poštu, ja je razvrstam
i stavim u ove sandučiće. Mušterije dođu da pokupe.“
-Jeste li ikada čuli za...? Ja tražim čoveka po imenu Džozef Martin.
„Žao mi je. Ne zvuči mi poznato.“
„Mogu li da vam ga opišem?“
'Srce' žena diže svoju ogrubelu šaku, „pre nego što počneš, samo
da znaš, ja sam ovde na zameni. Privremeno. Ona što je u stalnom
odnosu se razbolela. Napad slepog creva ili nešto slično. Ja ne
poznajem nikakvog Džozefa Martina.“
„Ali on je poslodavcu rekao da ovde stanuje.“
Zena prezrivo frknu. !Svakako, mož da se noć u uvuč e ovde da svije
gnezdo. Hajde, sredi se! Rekoh ti da je ovo irma za poštanske usluge.
Taj tvoj Martin je verovatno hteo da mu na našu adresu šalju poštu.“
Tesa oseti da joj srce brže kuca. „Ako je on jedan od vaših
mušterija...“
„Mož da jeste, mož da nije. Jutros sam poč ela ovde. I nijedan Dž ozef
Martin se još nije pojavio.“
„Ali, ako jesta vaša mušterija, možete li da proverite da li je dolazio
po poštu u subotu i nedelju?“
Žena procedi. „Ccc!“
„Zašto ne?“
„Zato što su naša obaveštenja strogo poverljiva, dušo. Jutros, kada
sam počela, tip koji mi je dao posao, naredio mi je da vodim računa o
dve stvari: prvo, muš terija mora da mi pokaž e lič nu kartu pre nego š to
dozvolim da otvori boks. Drugo: ne smem nikome da dajem nikakva