Plameni zavet - David Morrell

„Kako?“
„Neću lekara! Još ne! Ne verujem da su ove opekotine opasne,
gospođo Kaudil. Samo smrde na nagorelo. Ako u kući imate sanduče
za prvu pomoć...“
„Da, naravno. Moramo te i oprati! Brzo! Idemo gore! Tomase!“
gospođa Kaudil se okrenu prema majordomu. „Ne sećam se gde je
kutija za prvu pomoć. Gde to držimo? Donesi što brže možeš.“
„Odmah, madam,“ odvrati majordom, zbunjen.
„Ovo je prijateljica moje kćerke. Tesa Drejk! Sećaš se požara
prošle noći?“
„Da, madam.“
„To je gorela kuća njene majke.“
„Sada razumem, madam,“ reče majordom, još zbunjeniji, „Tesa
Drejk. Ipak, hoću da kažem... izvinite... Nema sumnje da je moja
greška, ali, madam, ona je tako brzo govorila... oprostite. U onoj brzini
nisam razumeo prezime.“
„Tomase, prestani da se klanjaš i za ime boga prestani da se
izvinjavaš. Kao što je moja kćerka imala običaj da kaže, dosta
izmotavanja.“
„Naravno, madam.“
Gospođa Kaudil zgrabi dugačak šlep svog orijentalnog kućnog
ogrtača jarkih boja i neočekivano lako, s obzirom na svoje godine i
težinu, požuri sa Tesom uz stepenište zamka: „Ali, još mi ništa nisi
ispričala. Gde si bila? Sta ti se desilo? Zašto nisu policajci... Ili
vatrogasci... Zašto te nisu prevezli u bolnicu?“
„Sve je u mojoj glavi jedna...“ Tesa protrlja čelo i potrudi se da
deluje ubedljivo. „Sve je to u mojoj svesti samo jedna nirlja. Probudio
me je protivpožarni alarm. Plamen... Sećam se da sam bila u klopci.
Sećam se da sam skočila kroz prozor svoje sobe.“
„Skočila?“ gospođa Kaudil je bila zaprepašćena.
„Ali, posle toga... Ne znam. Cini mi se da sam u nešto udarila
glavom. Valjda dok sam trčala. Izgleda da sam se onesvestila. Sledeće
čega se sećam je da sam došla sebi u vašem dvorištu.“
„Kako se, za ime sveta...“
„Pojma nemam, gospođo Kaudil. Mora da sam bila u potpunoj
histeriji.“
„Nije ni čudo! Na tvom mestu, ja bih pala u nesvest. Mora da je bilo

užasno. Prošla si pravi... O, Tesa, tvoja majka... Ne znam kako da ti
kažem... Znaš li šta je bilo sa tvojom majkom?“

Tesa zastade na gornjem spratu zamka. U grlu joj je zastala knedla,
a od bola joj se cepao grudni koš . Suze joj zamagliš e vid i pođoš e niz
obraz. „Da,“ glas joj je bio slomljen. „Neka mi je Bog u pomoći, toga se
sećam.“

„Zao mi je Tesa. Prosto ne znam š ta da ti kaž em... Tvoja majka je
bila ina žena, plemenita kova. Kako je samo bila jaka, kada je saznala
da je tvoj otac ubijen. Izvanredna žena. Ne mogu da verujem da je
neko na nju pucao. Sve je to tako šokantno. Sta se događa sa ovim
svetom? Kuda idemo? Istinu da ti kažem, ne mogu ni da zamislim.
Prevrtala sam se u krevetu čitave noći. Mora da si očajna.“

„Jesam, gospođo Kaudil. Osećam se tako... Više nego očajna. Veliko
vam hvala, zaista, cenim vaše saosećanje,“ Tesa je rukama brisala
suze, dok su je šake grebale po obrazima, a opekotine bolele.

„Nema potrebe da mi se zahvaljuješ. Zapravo, počastvovana sam
što si odlučila da dođeš ovamo. Regina je odavno otišla. Prošlo je
mnogo godina otkako nisam imala prilike nikome da pružim
majčinsku pažnju.“

Bat koraka preseče Tesu.
Odsečnim korakom majordom se pope uz stepenice, noseći u
rukama plastičnu kutiju na čijem je poklopcu bio znak Crvenog krsta.
„Dobro, vidim doneo si prvu pomoć ,“ najzad reč e gospođa Kaudil.
„Hajde, Tesa. Tvoje opekotine treba zbrinuti. Gubimo vreme,“ i ta
stamena ž ena je povede brzo ka vratima, otprilike na polovini gornjeg
sprata. „Sećaš se, ovo kupatilo je bilo Reginino.
„Kako da ne! Veoma često sam ovamo dolazila.“
Gospođa Kaudil se nasmešila. „Da, dobra, stara vremena,“ uprkos
osmehu, delovala je melanholično. „Dobra, stara vremena!“
Otvorila je vrata kupatila.
Tesa ugleda ogromno belo kupatilo sa besprekorno čistim
elementima i ploč icama. Baš takvog ga se seć ala. Poznati ambijent je
ulivao sigurnost. U zadnjem delu, desno, jedna vrata su vodila u
Regininu spavaću sobu. Druga levo, u saunu, sa prostorom za tuš.
Ali, Tesi je najviš e upala u oč i duboka i š iroka kada. Gledala ju je,
nestrpljiva da uleti u nju.
Gospođa Kaudil uze od sluge kutiju za prvu pomoć, stavi je na

mermernu ploču između dva lavaboa i povuče se u hol. „Uroni, Tesa!“
„I hoću, ne brinite, gospođo Kaudil.“
„Ostani koliko hoćeš! U međuvremenu, ja ću pregledati odeću koja

je ostala iza Regine. Koliko se sećam, vas dve nosite isti broj.“
Tesa klimnu glavom, sa puno nostalgije. „Da, često smo posuđivale

odeću jedna drugoj. Samo, gospođo Kaudil, nemojte izabrati ništa
otmeno. Ako je moguć e farmerke i koš ulju ili pulover. Ja volim da se
odevam sportski.“

„I dan danas si nestaško?“ gospođa Kaudil joj namignu.
„Čini mi se. Na neki način. U haljinama se neprijatno osećam.“
„Otkad te znam tako je bilo. Pa, potrudiću se. Sada upadaj u kadu i
potopi se. Nego, sada se setih, moram da telefoniram Policiji. Da znaju
da...“
„Ne, gospođo Kaudil,“ dreknu Tesa i sama iznenađena žestinom,
dok su joj guje razdirale utrobu.
„Molim?“ gospođa Kaudil se namršti. „Ne shvatam. U čemu je
stvar? Policija se mora obavestiti. Treba da razgovaraju sa tobom.
Mož da mož eš da im kaž eš neš to š to ć e olakš ati istragu, š to ć e pomoć i
da uđu u trag monstrumima koji su podmetnuli požar i ubili...“
„Ne! Još ne!“ Tesa je pokušavala da sakrije svoj panični strah.
„Nikako ne razumem,“ bore na čelu gospođe Kaudil bile su sve
dublje, „Zbunjuješ me.“
„Nisam još za to spremna. Osećam se tako... Ako pozovete policiju,
pož urić e ovamo. A meni se č ini da još nemam snage da odgovaram na
njihova pitanja. Moram da sredim misli, treba da... Moja majka.
Sumnjam da mogu da govorim o onome što se desilo. Možda ću
moći...“ suze su joj lile niz obraze. „Ne bih uspela da se kontrolišem.“
Gospođa Kaudil se, očito, dvoumila, bore na čelu su sada bile
manje. „Naravno! Baš sam luda! Nisam razmišljala. Ti si još u šoku. Ali,
sigurna sam da shvataš da ćeš kasnije morati da porazgovaraš sa
policajcima. Nije lako, ali se mora.“
Znam, gospođo Kaudil. Kasnije, kada se sredim i odmorim, ja ću im
se sama javiti.
„Uskoro, obećavam.“
„Moraš ! Ali, ima vremena. Sada je najvaž nije da se okupaš , a ja ć u
potražiti odeću za tebe.“ I mada je tako rekla, gospođa Kaudil je
delovala zbunjeno dok se povlač ila prema hodniku, zatvarajuć i vrata

kupatila za sobom.
Ili je mož da na njenom licu bio izraz saž aljenja. Tesa to nije mogla

da zna, jer je ostala sama u kupatilu.
Instiktivno, ona zaključa vrata. Uzburkanih emocija, ona je

pož urila da se svuč e i da u jedan ugao baci iscepanu, prljavu, dimom
natopljenu odeć u. Cak su joj i č arape i donji veš zaudarale na garež . A
onda otvori slavinu sa toplom vodom, zatvori odvod kade i prosu
dosta soli za kupanje. Cim je para poč ela da se diž e iz kade, odvrnula
je i podesila slavinu za hladnu vodu, prstom opipala temperaturu vode
i ušla u tu čudesno umirujuću kupku.

Za kratko, prž ile su je opekotine na rukama i š akama, onda je bola
nestalo i ona se zavalila i počela da uživa u vrelini koja joj je
prekrasno milovala kukove, stomak, grudi, vrat. I tek kada je voda u
kadi dostigla kritičnu crtu, nagla se da zatvori slavine. Zgrčeni mišići
polako su se opuštali.

Ali, ona se nije opustila. Zagledana u mehuriće nad vodom,
preispitivala je sebe, mršteći se. Zbog čega sam bila tako uporna?
Zašto nisam dozvolila gospođi Kaudil da telefonira policiji?

Bož e moj, pa moja majka je ubijena. Ubijeno je dvoje slugu. Umalo
nisu i mene ubili. Sasvim sigurno ko god da je podmetnuo pož ar, neć e
odustati. Nastaviće lov na mene. Ma kakav motiv da ih vodi, dovoljno
je jak da su na sve spremni, samo da se mene domognu.

Zašto? Ima li to veze sa fotogra ijama koje je onaj čovek pokušao
da mi ukrade? Sta je to š to sam ja videla u Dž ozefovom stanu š to oni
žele da ne znam i što je, izgleda, još važnije da ne pričam drugima?

Tesa se strese i na samu pomisao na reljefnu statuu na polici za
knjige, kod Džozefa. Groteskno! Odvratno!

Sta statua znači? Kakav ju je to bolestan um stvorio? I zašto je
Dž ozef za nju bio vezan? Sta to o njemu otkriva? Jasno, on nije mogao
biti dobroćudan, nežan muškarac kakvim se njoj učinio, sigurno ne
ako je imao naviku da sebe bičuje do krvi i da ide na počinak dok ga ta
stvar natkriljuje sa police za knjige. A sada, seti se Tesa, Dž ozefov stan
je spaljen, skulptura ukradena i jedini dokaz o njenom postojanju je
fotografija u njenoj tašni.

Ona se stresla tako jako da su mehurići vode poskočili. Prvo što je
trebalo da uradim kada sam ušla u ovu kuću bilo je da pozovem
policiju. Meni je potrebna pomoć.

Zašto onda ne dozvoljavam gospođi Kaudil da ih pozove?
Odgovor je zastrašujuće brzo stigao. Zato što ne želim da iko zna
gde sam. Ko god da me juri pretpostaviće da ću se obratiti policiji.
Sigurno prisluškuju policijske veze. Ako se njima obratim, saznaće
gde sam. Ubice će požuriti ovamo pre policije. A ovoga puta...
Tesa se stresla.
Tako su č vrsto odluč ni u svojoj nameri da neć e promaš iti. Pobić e
nas sve.
Slugu.
Gospođu Kaudil.
Mene.
Tesa zamisli gospođu Kaudil kako vrišti dok joj krv šiklja iz rana
od metaka.
Ne! Ne mogu i njih da nosim na savesti. Ne mogu da računam na
zaštitu policije. Potrebno mi je malo vremena. Da razmislim. Moram
da se krijem i dalje. Dok ne budem na sigurnom. Šta da uradim?

4

Sve nervoznije Krejg je šetao po svojoj garsonjeri. Jedva da je čuo
ariju iz Pučinijeve opere “Turandot” koju je, po navici, puštao kadgod
je bio nervozan. Javi se, Tesa! Molim te! Ako si živa, za ime boga,
telefoniraj!

Ali, š to je duž e č ekao, to je bio nespokojniji. Neš to ozbiljno nije u
redu.

On, mršteći se, pogleda na sat i utvrdi da je trebalo da bude na
poslu još pre jednog sata. I odjednom, zastade u pola koraka. Nešto
mu je u trenu sinulo. Na poslu? Mož da Tesa misli da sam tamo. Mož da
će pokušati tamo da uspostavi vezu sa mnom.

Ako pokuša da uspostavi vezu sa mnom.
Ako nije stradala u požaru, a njen leš još nije nađen.
Ne, ne smeš tako da razmišljaš! Živa je ona! Mora biti živa!
Krejg zgrabi telefon i otkuca broj svoje kancelarije. Nestrpljiv,
začu zvonjenje. Još jednom.
„Odeljenje za nestale osobe,“ oglasi se promukli glas.
„Toni, ja sam, Bil.“

„Najzad. Gde si kog vraga? Imamo problema ovde. Luiđi je javio da
je bolestan, a telefoni zvone. Imamo osam novih slučajeva, kapetan
gunđa što se svi izvlače.“

„Obećavam, Toni, da ću odmah doći. Nego, ima li poruka za
mene?“

„Ima ih mnogo.“
Krejgu srce poče brže da lupa. „Da nema neka od Tese Drejk?“
„Sačekaj da proverim. Ali... Kakva ti to žena cvili tamo? Opera?
Otkad si ti Italijan?“
„Obrati pažnju na poruke, Toni. Vidi ima li ih.“
„Dobro, dobro. Evo... Cekaj da... Bejli, Hopkins... Ne, niš ta od Tese
Drejk.“
Krejg se osloni o kuhinjski pult.
„Kada smo već kod poruka, malopre su zvali kapetana, iz
policijske stanice u Aleksandriji, Virdžinija. Tvrde da si im ti
telefonirao. Zbog nekog pož ara. Kaž u da si č udno delovao. O č emu se
radi?“
„Objasniću kada dođem u kancelariju. Toni, obrati pažnju, ovo je
važ no. Ako me Tesa Drejk zove, obavezno uzmi broj na koji mogu da
joj telefoniram.“
Krejg spusti slušalicu, i dok je Pavarotijev glas izvlačio visoke
tonove jedne arije, on je buljio u kuhinjski pult. Onda se, uz psovku,
pokrenu, uključi telefonsku sekretaricu i isključi stereo. Sabravši se,
on uze futrolu sa revolverom, opasa ga oko struka, obuče sako i
požuri iz stana, zaključavši za sobom obe brave.
Dok je Krejg trčao uz deset stepenica, od svog stana u prizemlju do
bučne ulice, jutarnji smog mu je iritirao grlo i naterao ga da se
zakašlje. U blizini niza kontejnera za đubre on zastade i, pošto ne
ugleda taksi, sleže ramenima i zalete se u pravcu Sedme avenije.
Iznenadni napor ga je ostavio bez daha.
Tesa je u pravu, pomisli on, nisam viš e u formi. Treba da poč nem
da se bavim sportom.
Tesa! I sama pomisao na nju podiže nivo adrenalina u njegovoj
krvi. Znojeći se, on potrča još brže. Očajnički se trudio da uhvati taksi.

5

Malo iza njega, u blizini njegovog stana u ulici Bliker, dvojica
neupadljivih muškaraca siđoše sa ivičnjaka, da izbliza gledaju auto u
kvaru. Cim su opazili da Krejg trči prema Sedmoj aveniji, tresnuli su
haubu, uleteli u malo japansko vozilo, napravili lakat zaokret i
požurili za njim.

Malo dalje, niz ulicu, u jednom kamionetu sa savršeno preciznim
oznakama telefonske kompanije, smrtno ozbiljan čovek uključi
bežični telefon. Njegov isto toliko ozbiljan partner podešavao je
brojčanik monitora, nastavljajući da sluša kroz svoje slušalice.

Onaj prvi, svestan da se njegovi razgovori mogu na nekoj
frekvenciji uhvatiti, trudio se da govori neodređeno.

„Naš prijatelj je napustio bilijarsku dvoranu. Nekolicina članova
naše ekipe idu sa njim. Protivnički tim? Izgleda da nisu spremni za ovu
igru. Bar ih mi nismo videli. Ali je naš igrač zabrinut za zdravlje svoje
devojke. Nadao se da će mu ona telefonirati u bilijarsku dvoranu. A
nije. Sada veruje da će mu se javiti na kancelariju. U međuvremenu,
ostaje nam malo vremena, pod uslovom da se igrači protivničkog tima
ne pojave. Zato ćemo našem igraču pomoći i ostati u bilijarskoj
dvorani za sluč aj da se devojka, zaista, javi i da ž eli da ostavi poruku.
Verujem da ć e nekoga biti i u njegovoj kancelariji? Dobro. Uostalom,
ukoliko je devojci potrebna pomoć, ne bih voleo da naš igrač bude
sam.“

6

Tesa, zgađena, utvrdi da je voda u kadi toliko prljava da mora da je
isprazni. Zatim opra kadu i ponovo je napuni vodom. Cak se ni posle
tog drugog kupanja nije sasvim čistom osećala, pa je konačno morala
pod tuš. Tri puta je oprala kosu.

Pošto nije mogla da nađe fen, samo je očešljala kosu koja joj je,
hvala bogu, bila kratka i lako se održavala.

Otvorila je kutiju za prvu pomoć i namazala opekotine
antibiotskom maš ć u. Nije se č inilo da su duboke iako je iz njih curila
limfna teč nost, pa su je pekle. Za trenutak je pomislila da treba da ih
previje, ali se onda setila da je negde pročitala da je za opekotine
bitno da budu otvorene, ukoliko nisu previše ozbiljne, a ona se nadala

da njene nisu. U ovom č asu, ionako, opekotine i modrice bile su njen
najmanji problem.

Gospođa Kaudil je zakucala na vrata kupatila, obavestivši je da joj
je u susednoj sobi ostavila nešto odeće. Zato Tesa oko grudi i kukova
obavi peškir i prođe kroz vrata desno od onih na koja je ušla. Našla je
na krevetu čarape, veš, farmerke i bluzu boje vina, kratkih rukava.
Pož urila je da se obuč e, ne obrać ajuć i paž nju na prsluč e. Prijala joj je
čista odeća na čistoj koži. Pristajala joj je gotovo savršeno. Samo su
patike koje joj je gospođa Kaudil uspela da nađe, bile pola broja
manje. Zato je Tesa morala da obuje svoje upropašćene patike koje je
htela da baci. Zatim zgrabi svoju taš nu, takođe vatrom uniš tenu, koju
će što pre morati da zameni novom i odluči da siđe dole, pre nego što
se gospođa Kaudil predomisli i pozove policiju.

U foajeu je č ula glasove iz trpezarije, pa je uš la i zatekla sobaricu
kako postavlja srebrni poslužavnik sa tostom, džemom, slaninom,
kajganom i sokom od pomorandže na jedan kraj dugačkog stola od
orahovine. Iz termosa sa kafom se dizao dim.

Gospođa Kaudil koja je u međuvremenu skinula ogrtač i obukla
haljinu, sedela je za stolom i čitala “Vašington post”. Videvši da je Tesa
ušla, nasmešila joj se, mada je u očima ostalo mnogo melanholije.

„E, moram ti reći da sada sasvim drugačije izgledaš.“ Uz mnogo
napora gospođa Kaudil se uspravi. „Nadam se da nećeš zameriti. Ne
znam šta voliš, ali sam uzela slobodu da zamolim Rouz-Meri da ti
pripremi doručak. Mora da umireš od gladi.“

Od mirisa hrane Tesa oseti grč u stomaku. Ona tek sada shvati da
joj se vrti u glavi od gladi. Umesto da več era, sinoć je morala da jede
paštetu od guščije džigerice koju je njena majka obožavala.

Njena majka. Još snaž nije nego ranije bol ovlada njome, stresla se,
najež ila. Uspela je da savlada suze, znajuć i da bi pred onim š to je č eka
najgore bilo da izgubi kontrolu nad sobom. A, ipak, ima li snage...?
Nije još mogla da se privikne na pomisao... da poveruje... odbijala je
da prihvati da je njena majka mrtva.

Nemoguće!
Tesa je morala da uloži mnogo napora da se savlada i nasmeši
gospođi Kaudil. „Hvala vam, baš ste ljubazni.
„Nemoj mi zahvaljivati, Tesa. Najbolje ćeš mi zahvaliti ukoliko
isprazniš tanjir. Danas je za tebe, da tako kažem, grozan dan. Biće ti

potrebno mnogo snage.“
„Na žalost, moram da se složim sa vama.“ Tesa sede za sto, uze

salvetu i drhtavom rukom prihvati sjajnu, srebrnu viljušku, i samu
sebe je iznenadila brzinom sa kojom je pojela sve, mnogo više nego
što je obično doručkovala. Odavno je već iz svoje ishrane bila izbacila
jaja (previše holesterola) i slaninu „previše karcenogenih nitrata).

Dok je ispijala i poslednju kap soka od pomorandž e, osetivš i da joj
je enormna količina hrane dala novu snagu, Tesa se, odjednom, setila
da upita. „Gde vam je suprug? U ministarstvu pravde? Ili u vašem
letnjikovcu u Majnu?“

„Moj suprug?“ gospođa Kaudil je prebledela. „Hoć eš da kaž eš da ne
znaš?“

„Da ne znam?“ Tesa spusti čašu. „Šta? Nisam sigurna da...“
Muž mi je umro pre tri godine.
„Oh!“ uzdahnu Tesa i, šokirana, ućuta, ne znajući šta da uradi ili
kaže.
Onda se odjednom seti i pruž i ruku da pomiluje gospođu Kaudil po
šaci, stegnu joj nežno ruku. „Iskreno, iskreno žalim. Volela sam ga.
Mnogo! Uvek sam imala utisak da mi se raduje kad dođem.“
Gospođa Kaudil je grizla usnu. „Da,“ videlo se da se uzdrž ava da ne
brizne u plač. „Bio je to izuzetan, pristojan, osećajan čovek.“
„Ako vam smeta...“
„Šta?“
„Pa da govorite o tome.“
„Da mi smeta?“ gospođa Kaudil odmahnu glavom. „Ni najmanje.
Zapravo, na neki čudan način, pomaže mi. Samo napred! Imam ja
snage da sve izdržim.“
„Šta mu se desilo?“
„Srčani udar,“ sa uzdahom reče gospođa Kaudil. „Ma koliko da sam
se trudila, nisam uspela da ga nateram da manje radi. Govorila sam
mu da treba više da se odmara, da vikendom ne odlazi u kancelariju,“
usne su joj zadrhtale. „Cini mi se da je i umro tamo gde mu je najlepše
bilo, ne kod kuće, već u kancelariji.“
Još jedna smrt, pomisli Tesa. Okružena sam smrću.
„Zato i znam kako ti je, Tesa. Tako mi Boga, volela bih da je sve to
daleko od mene, ali nije! Moj muž. Tvoja majka. Uvek će nam
nedostajati. Ostala je praznina u našim životima,“ gospođa Kaudil

raširi ruke kao da ne želi više o tome, a onda smrknuta lica glavom
pokaza prema “Vaš ington postu”, na stolu ispred sebe. „Nema niš ta o
požaru u tvojoj kući, o ubistvima... očito bilo je suviše kasno da bi
zabeležili u jutarnjim izdanjima. Možda treba da slušamo radio. Biće
novih vesti, nešto što bi trebalo da znaš.“

Trgnuvši se, Tesa se setila noćne more koju je preživela, ubili su
njenu majku. Zgrozila se i na samu pomisao da sluša o tome na radiju.
A ipak, očajnički je želela da sazna da li su policajci uhvatili ubice.

„Da, to je dobra ideja.“
„A zatim, sada, kada si se malo odmorila, treba da telefoniraš
policiji.“
„Tačno,“ slaga Tesa. „Baš sam se spremala da to uradim.“
Njenu pažnju je zaokupilo nešto u novinama ispred gospođe
Kaudil. Nije mogla dobro da vidi naslov, ali je nekako deš ifrovala š to
piše i sledila se, ukočila. Ona udahnu duboko, baci se preko stola,
prema novinama i okrenu ih tako da se naslov dobro vidi.
Brajan Hamilton poginuo u saobraćajnoj nesreći.
„O, Bože moj!“ Tesi je zalogaj hrane zastao u grlu. „Brajan
Hamilton je mrtav!?“ Izbezumljena, čitala je članak.
„Kamionet je isterao njegov auto sa autoputa,“ vidno tužna reče
gospođa Kaudil. „Neki manijak ili pijani vozač.“
Tesa je netremice gledala u novine. „Zatim su Brajanova kola
udarila u električni stub? Eksplodirala su?
„Ako nije nastradao u sudaru, požar ga je, svakako... Kad čovek
pomisli da je preživeo tolike ratne godine u Vijetnamu, a da je poginuo
u potpuno besmislenoj saobraćajnoj nesreći!“
„Ali, ja sam ga sinoć videla!“ skoč i Tesa na noge. „Bio je kod moje
majke!“
„Da, zaboravila sam. On je bio dobar prijatelj tvoje majke. Preko
tvog oca.“
„Nije samo to. Zamolila sam ga za jednu uslugu.“
„Uslugu?“
Užasne misli strujale su Tesi kroz glavu. Požar u zamku. Udes na
autoputu. Nije mogla da veruje da se radi o pukoj sluč ajnosti. Ko god
da je ubio njenu majku, ubio je i Brajana Hamiltona! Oni su na neki
nač in doznali da ga je Tesa o svemu obavestila. I bojali su se toga š to
mu je Tesa rekla!

Ubijaju sve koji znaju ono što ja znam. Ubijaju sve koji dođu u
kontakt sa mnom!

O, ne! Gospođa Kaudil! Ubiće i nju, ukoliko odmah ne odem!
„Morala bih da se poslužim vašim telefonom.“ Tesa se očajnički
trudila da ne pokaže da je prestravljena.
„Da se javiš policiji?“
„Tačno,“ prihvati Tesa. „Policiji. Vreme je. Moram da
porazgovaram sa njima.“
„Imaš jedan telefon u hodniku, drugi u kuhinji.“
Hodnik? Kuhinja? Gde će moći slobodnije da govori? U kuhinji je,
sigurno, služavka!
„Poslužiću se onim u hodniku,“ izusti Tesa i požuri iz trpezarije.
Mučne misli su se rojile u njenoj glavi. Ona jeste mrzela Brajana
Hamiltona zato što je poslao njenog oca u Bejrut, u smrt.
Ali, prošle noći je sklopila pogodbu sa tim čovekom, a sada je taj
čovek kojeg je mrzela bio mrtav, i to samo zato što se ona sa njim
dogovorila da mu oprosti sve š to joj je u ž ivotu dugovao, ako upotrebi
sav svoj uticaj i sazna sve što može o Džozefu Martinu.
Smrt. Svako kome se obratim...
Ali, ja ne... ja još nisam mrtva.
I osvetiću se!
Ona priđe telefonu u hodniku hola, zavuče ruku u tašnu, pored
pištolja, i izvuče vizit-kartu koju joj je Krejg dao.
Krejg! On će je jedini razumeti! Njih dvoje su zajedno prošli tu
moru, gotovo od samog početka.
Ali, Krejg zna sve što i ona zna. Možda je u opasnosti. Mora ga
opomenuti.
Napeto, gledajući u vizit-kartu, pritiskala je broj telefona.
„Ovo je telefon Bila Krejga. Trenutno nisam kod kuće, ali ukoliko
ostavite ime i...“
Prokletstvo! Zaboravila je koliko je sati. Mora da je on već u
kancelariji! Ona prekinu vezu i ponovo pritisnu brojeve, ovoga puta...
„Odeljenje za nestale osobe,“ oglasi se promukao glas.
„Poručnika Krejga, molim,“ Tesa se trudila da ne deluje histerično.
„Nije u kancelariji. Mož da bi neko drugi mogao da vam pomogne.
Ja ću...“
Tesa tresnu slušalicu.

Ne, treba mi Krejg! Jedini čovek kojem mogu da verujem.
„Tesa?“
Izbezumljena Tesa se suoči sa gospođom Kaudil koja je, nervozna,
izašla iz trpezarije.
„Jesi li dobila...?“
„Policiju? Nego š ta! Traž e da odmah dođem do njih, u grad. Zaista
mi je neprijatno što vas gnjavim, gospođo Kaudil, ali ukoliko imate
kola možda bih...“
„Na raspolaganju su ti i moja kola, kao i moja kuća. Uzmi auto mog
muža. Redovno sam ga registrovala i održavala. Verovala sam da ću
možda nekada smoći snage da zaboravim sve i sednem u njega.“
„Koji auto je...?“
„“Porše 911”. Kažu da je... kako ono vi mladi kažete?... super.“
„Takav je bio i vaš muž, gospođo Kaudil.“
„Veruj u sebe, Tesa. Uzmi auto, koristi ga. Moj muž bi bio srećan
zbog toga. To je super! Jer meni se čini da su tvoji problemi veći nego
što sam mislila. A u krizama, čovek...“
„Mora da veruje u sebe, da bude super?“ Tesa podiže ruke. „Vaša
intuicija je odlična, gospođo Kaudil. Ja, zaista, imam problema. Više
nego š to mož ete i da zamislite. Nemam mnogo vremena. Ne ž elim da
budem gruba, ali molim vas, ključeve brzo. Gde su?“

7

Prividno miran, ali spreman na konfrontaciju, potpredsednik SAD
Alen Džerard prođe kroz detektor za otkrivanje metala i pored
obezbeđenja u hodniku Bele kuće, lica tajnih agenata nisu pokazala
nikakvu promenu raspoloženja dok je on prolazio, i uđe u Ovilni
kabinet predsednika SAD. Otkako je Dž erard na zaprepaš ć enje č itave
nacije pre tri godine izabran za najbližeg čoveka predsedničkog
kandidata svoje stranke, u Ovalnom kabinetu je bio samo osam puta. I
iz tih retkih poseta ostalo mu je samo sećanje da su mu se
predsednikove radne odaje učinile manjim nego na televiziji.

Neupućeni su, možda, bili zbunjeni što potpredsednik nema više
pristupa kod predsednika. Ali je Džerard sve savršeno dobro
razumeo. Na kraju krajeva, on je izabran za prvog saradnika u vreme

predsedničkih izbora, ne zbog nekih svojih sposobnosti, već iz tri
sasvim pragmatična, politička razloga.

Prvo, bio je senator sa Floride, a predsedniku je kao senatoru iz
Ilinoisa, sa vezama u severnom delu SAD, bio potreban neko sa juga.

Drugo, Džerard je imao 40 godina -15 manje od predsednika,
prelepe crte lica, kao u kakvog ilmskog glumca, činile su ga
privlačnim bar su tako predsednikovi stručnjaci za politički marketing
tvrdili za mlade birače i naročito za žene.

Treće i verovatno najvažnije, Džerard je važio za poslušnog
političara, koji ne pravi probleme već sledi liniju Republikanske
stranke, pa se verovalo da neće biti suparnik predsednika. A
predsednik je već mislio na naredne izbore i nije ž eleo bilo koga ko ć e
ugrožavati njegov autoritet, imidž čoveka koji o svemu sam odlučuje.

Ali, ma koliko da je ta logika predsednikovih savetnika u teoriji
imala osnova, praktični efekti ovakvog izbora bili su poražavajući.
Javnost, sredstva informisanja i politički analitičari ne samo da su bili
iznenađeni predsednikovim izborom, već zgranuti.

„Dž erard zna viš e o tenisu nego o politici. Bolje se oseć a u elitnom
klubu nego u Senatu. Ima toliko para da mu se č ini da svako mož e da
vozi “mercedes”. Nikada nije doneo nijednu odluku, a da prethodno
nije zatraž io savet od svih, uključ ujuć i i svog baš tovana. Bog mu je dao
lepotu, ali je zaboravio da mu da i pamet.“

I tako redom.
Lideri Republikanske stranke su preklinjali budućeg predsednika
da promeni odluku i izabere drugog kandidata za potpredsednika.
Uplašen, Džerard je čuo razne priče o tome da je predsednik gotovo
spreman da to uradi, ali je najzad zaključ io da bi ga menjanje odluka
pred biračima predstavilo kao neodlučnog čoveka, što nije dobro za
politič ku kampanju. Tako je predsednik zadrž ao Dž erarda na izbornoj
listi, ali se od njega distancirao koliko god je mogao, š aljuć i ga da drž i
govore u najmanje važnim, najmanje naseljenim oblastima, da
posećuje skupove veselih republikanaca; zapravo, učinio je sve da
birači na Džerarda zaborave.
Zahvaljujući spletu okolnosti slaboj opoziciji iz redova demokrata i
predsednikovim jakim vezama sa prethodnom, cenjenom
administracijom, Džerardova ekipa je pobedila na izborima, a
predsednik se odmah još viš e distancirao od Dž erarda. Koristio ga je

kao simboličnog predstavnika Bele kuće u najglupljim društvenim
funkcijama, slao ga na besmislene misije dobre volje širom sveta. U
poslednje vreme, ugledna novinarska pera počela su da pišu o
Džerardu kao o “nevidljivom čoveku”.

Bar do pre četiri dana.
O, da, zaista!
Do pre četiri dana.
Tada je Džerard stupio na scenu, iskoristio je svoje istina
ograničene nadležnosti, da se nametne. Zbunio je sve političke
poznavaoce u zemlji.
Kada je Džerard zatvorio vrata za sobom shvatio je da je u
Ovalnom kabinetu samo predsednik Kliford Gart. Sedeo je za svojim
širokim, poliranim pisaćim stolom, na stolici visokog naslona,
otpornog na metak, ispred prozora takođe otpornog na metak sa koga
se pružao pogled prema travnjaku Bele kuće.
Predsednik je imao 55 godina, bio je visok čovek, u prirodi je
delovao čak viši nego na televiziji, formu je održavao tako što je
svakodnevno plivao po dve milje u bazenu, u podrumu Bele kuće.
Imao je ovalno, uzano lice i zbog toga ponekad, na nesreću, neprijatno
nadmen izraz. Autoritativne, tamne obrve odudarale su, efektno, od
sedim vlasima prošarane kose, uredno ošišane, kratke. Ten mu je kao
i obično bio preplanuo, jer je svakoga dana koristio kvarc-lampu, ali
su mu danas obrazi goreli, skerletno crveni. Iz očiju po pravilu blagih
mada odluč nog pogleda, smirenih, tipič nih za č oveka koji razmiš lja o
svakom potezu ovoga puta sevale su varnice.
„Izvolite, gospodine predsedniče. Zvali ste me,“ reče Džerard.
„Zvao? Sto mu gromova, naravno da jesam!“ predsednik skoči na
noge. „Cekao sam prvo... Zvao bih te ja da dođeš još pre četiri dana, ali
mi je bilo potrebno taman toliko vremena da se priberem od šoka.
Zaboravimo na političku delatnost, ali ne želim da budem uhapšen.“
Džerard odmahnu glavom. „Ne razumem. Da budete uhapšeni,
gospodine?“
„Zbog ubistva!“ Gart diže ruku, čvrsto ispruženu i gestikulirajući
frenetič no kaž iprstom desno-levo, nastavi da vič e. „Zamisli kakav bi to
naslov bio “Predsednik u nastupu besa napao potpredsednika, bacio,
tu stoku na sto u Ovalnom kabinetu i počeo da davi kučkinog sina tako
da mu je jezik izleteo”? Idiote...! Sta si kog vrata umislio da radiš?

Zabavljalo te ili si poverovao da nešto značiš, da imaš vlast? Budalo
glupava...!“

„Sada mi se čini da razumem. Pretpostavljam da mislite na glasanje
u Senatu povodom zakona o čistoći vazduha,“ reče Džerard.

„Bože moj, zapanjen sam, nisam verovao da ćeš se setiti. Pravi si
genije! Citaš mi misli, Dž erarde. U pravu si, na to mislim. Na zakon o
zaštiti vazduha usvojen u Senatu.“

„Gospodine predsedniče, ako biste mi dozvolili da vam na miru
objasnim...“

„Na miru. Ja ne mogu da budem miran... Smireniji od ovoga ne
mogu biti... Da te podsetim, ukoliko si zaboravio. Ja sam predsednik, a
ne ti. Istina, moram da priznam da još nisam utvrdio kako je opozicija
uspela da privuče na svoju stranu naše senatore da glasaju protiv nas,
ali garantujem ti, mož eš se kladiti u svoj ž ivot i ž ivot svoje dece, da ć u
saznati. Ali, ono što mi posebno ne ide u glavu...“ predsednik se tresao.
„Ono što ne uspevam da shvatim... zbog čega noćima ne spavam... i
zbog čega bih te na mestu zgromio je to zbog čega si se ti okrenuo
protiv mene. Ja sam te izmislio pre tri godine! Trebalo bi da mi budeš
zahvalan. Dao sam ti sjajan posao, bez ikakvih odgovornosti. Samo se
nalickaš i obilaziš bankete, paziš da ne prepiješ, a kada ona tvoja
ž ena-barbika nije u blizini, pruž a ti se č ak i š ansa da potucaš neku od
republikanki sa velikim grudima i obavezom da drž i jezik za zubima.
Za ime boga, Džerarde, šta ti bi? Zakon o zaštiti vazduha je podelio
Senat, i pošto si mi okrenuo leđa, moram da te podsetim, dužnost
potpredsednika je da radi za svoju stranku, da glasa za politiku svoje
administracije. A ti si glasao protiv mene! To je presudilo u korist
opozicije.“

„Saslušajte me za trenutak, gospodine predsedniče.“
„Da te saslušam?“ Gart se sve jače tresao. „Ja tebe da slušam? Pa, ti
moraš mene da slušaš! Ti si moj pomoćnik, ja sam glavni gazda, i ono
što ja kažem, važi. Samo što si ti izgleda, to zaboravio.“
„Zakon o zaštiti vazduha je odličan,“ smireno odvrati Džerard.
„Mora se priznati da je atmosfera zagađena. To truje naša pluća.
Prema poslednjim izveštajima, naša planeta je osuđena na propast, za
40 godina.“
„Ej, šta me briga! Tada ću ja već biti mrtav! Kad smo već kod
propasti, ti si gotov! Cim dođu izbori, brišem te, druškane moj. Meni je

potreban potpredsednik dovoljno mudar da sarađuje. Bog nek mi je
svedok, verovao sam da si to ti. Onda odjednom... ne razumem zašto...
počeo si da razmišljaš svojom glavom.“

„Glasao sam onako kako mi je savest nalagala,“ reče Džerard.
„Savest? Mani me toga!“
„Ja čak mislim da bi se moralo ići dalje u donošenju zakona o
zaštiti čovekove okoline. Ove godine, svakoga dana, samo u njujorškoj
luci imali smo naftnu mrlju. Da i ne pominjem naše obale. Aljaska.
Oregon. Kalifornija, Nju Dž ersi, Teksas. Moja drž ava Florida. Pustimo
za sada naftne mrlje, zaboravimo na bacanje otpadaka u vode reka i
luka, herbicide i pesticide u vodi za piće, zagađenja iz nuklearki.
Koncentriš imo se samo na vazduh. Už asan je! Vlada mora da preuzme
kontrolu.“
„Džerarde, drži se realnosti. Naša administracija mora da zaštiti
industriju koja zapošljava naše glasače, da održi privredu u dobrom
stanju, da obezbedi plaćanje poreza. Možda, priznajem, industrija ne
plaća toliko koliko bi mogla, ali ne zaboravimo da namiruje de icit u
razmeni sa svetom. Hoću da kažem, Džerarde...“
„Znam šta hoćete da kažete. Kada kriza postigne alarmantne
razmere nekako ćemo se izboriti.“
Predsednik podiže bradu. „Zapanjuješ me! Najzad si izgleda
shvatio...“
„Problem je u tome...“ reče Džerard, „što vi ne shvatate...“
„Ja sve shvatam.“
„Kriza je već sada. Ako budemo čekali, nećemo moći...“
„Zaboravljaš veliku umešnost Amerikanaca. Uvek se snađu.
Zaboravio si drugi svetski rat i kako se američka preduzimljivost uvek
dobro pokazala u rešavanju svakog problema.“
„Jeste, ali...“
„Šta ali?“
„Tako je nekada bilo. Viš e nije! Mi nismo toliko preduzimljivi kao
Japanci.“
„Gospode, valjda to nisi rekao i novinarima!“
„A ujedinjena Nemačka će biti moćnija od nas,“ reče Džerard,
„samo sumnjam da će i njima biti do spašavanja planete, bar isto
koliko nije ni nama. Pohlepa, gospodine predsednič e, pohlepa je u srž i
svega. Ona uvek pobeđuje. Dok svi ne poumiremo.“

„Zvučiš mi kao neki od onih prokletih radikalnih tipova sa Berklija,
šezdesetih godina.“

„U redu,“ prihvati Džerard. „Priznajem da će oštre mere za
kontrolu zagađivanja vazduha pogoditi bukvalno svaku američku
fabriku, zbog troškova da se spreči zagađivanje: sulfat oksidom,
hloro luorugljenicima, otpadnim kanceroznim inudstrijskim
materijama, ugljendioksidom iz automobila. Mogao bih dalje da
nabrajam, ali neću da vas zamaram. Troškovi će biti enormni.“

„Najzad, Dž erarde, zbilja me iznenađuješ ! Shvatio si najzad š ta sam
hteo da kažem.“ Sulfat dioksid koji donosi kisele kiše je produkt
termoelektrana. A ako zabranimo upotrebu uglja u takve svrhe,
stotine hiljada rudara će ostati bez posla. Hloro luorugljenici koji
oštećuju ozonski omotač su nusprodukti sistema za hlađenje u
frižiderima i klima-uređajima, ali nema alternativne tehnologije. Sta,
onda, da radimo? Da zatvorimo te industrije? Zar ti istinski veruješ da
će se bilo koji Amerikanac složiti da živi bez klima-uređaja? Izduvni
gasovi automobila doprinose podizanju temperature na našoj planeti.
Tačno! Ali, ako primoramo proizvođače da smanje količinu izduvnih
gasova, moraće da potroše milijarde dolara na usavršavanje
automobilskih motora. Zato ć e vozila biti skuplja. Ljudi neć e moć i da
ih kupuju, a Detroit ć e morati da zatvori pogone. Nemoj pogreš no da
me shvatiš, Džerarde, i ja sam zabrinut zbog zatrovanog vazduha.
Veruj mi. Uostalom, i ja ga dišem i moja žena i deca. Moji unuci! Ali,
hoćeš li da znaš zbog čega još brinem, šta me zbilja muči? Privreda
koja propada... negativni rezultati naše trgovinske razmene sa
svetom... sve veći nacionalni dug... kriza na Bliskom Istoku... od toga
me hvata panika! Zato ne mogu da razmišljam šta će biti kroz 40
godina. Moram da se koncentrišem na ovaj mesec. Ovu godinu! Ti nisi
upućen u stvari, Džerarde! Zato te moram obavestiti šta će se desiti,
ako i Kongres usvoji taj zakon, kao što je Senat već učinio, čim ga
donesu na moj sto ja ću staviti veto.“

„Veto?“
„Odlično, počeo si da me slušaš. E, sada još samo ostaje da me
poslušaš. Kada Senat bude ponovo razmatrao taj zakon, ti ćeš se
potruditi da glasaju protiv njega. Otvori uši i slušaj. Protiv! Jel' jasno?“
„Sasvim jasno!“
„Onda nemoj opet sve da zajebeš!“

U Džerardu je sve ključalo, iako se trudio da deluje poslušno.
„Naravno, gospodine predsedniče. Sasvim sam shvatio šta hoćete da
kaž ete, i razumem vaš e motive. Uostalom, biznis je ono š to ova vlada
smatra najvažnijim.“

„Nego šta! Biznis je održao ovu zemlju. Nikada to ne smeš da
zaboraviš.“

„Verujte mi, gospodine predsedniče, i neću.“

8

Tri minuta kasnije, pošto je predsednik završio sa psovanjem
Džerarda, njegovih roditelja, žene, njegovog holivudskog izgleda, pa
č ak i njegovog teniskog znanja, Dž erardu je dozvoljeno da se udalji iz
Ovalnog kabineta.

I opet ga agenti obezbeđenja nisu ni pogledali, ne samo zato što su
bili vrsni profesionalci, već i zato što su umeli da nanjuše političku
klimu. Shvatili su da Dž erard sada ima još manje znač aja nego kada je
ušao u predsednikov kabinet.

Ili se bar tako Džerardu učinilo, dok je vadio maramicu iz džepa
sakoa i brisao znoj sa čela, idući vidno nesigurnim korakom hodnikom
Bele kuće.

Predsednikovi ljudi su okretali glavu od njega, trudeći se da
sakriju da im je neprijatno zbog toga što se njemu desilo, ali
neskriveno pokazujući zadovoljstvo što oni nisu otpisani.

Džerardu je bilo svejedno. On nije držao do ponosa. Vodio je
računa samo o misiji koju je imao i zabavljala ga je ironija činjenice da
se predsednikova poslednja uvreda odnosila na njegovo igranje
tenisa. A baš je sada Džerard žurio na teniski meč, u jednom od
najelitnijih privatnih klubova Vaš ingtona. Siš ao je liftom u garaž u Bele
kuće i seo u svoju limuzinu. Odvezao ga je vozač, dok su ga dva
automobila obezbeđenja jedan napred, drugi pozadi pratila do
otmenog predgrađa. Tamo je ušao u nisku, široku zgradu, obloženu
staklom i sjajnim metalom koja je pre tri godine dobila arhitektonsku
nagradu. Još sa ulaznih vrata čuo se rezak “paf-paf-paf ” zvuk volejom
presečenih teniskih lopti. Džerardov vozač i agenti Tajne službe
obezbeđenja ostali su da ga čekaju napolju, kako im je sam naložio.

Diskretno su motrili na parkiralište i ulaz u zgradu, mada ne
maksimalno budni. Uostalom, zar bi iko mogao da smatra Džerarda
tako važnom ličnošću da bi ga trebalo uklanjati?

U luksuznoj svlačionici teniskog kluba Džerard se presvukao.
Skinuo je odelo i navukao najmoderniju sportsku majicu i šorc
poznate marke. Njegove patike od 400 dolara bile su italijanske
proizvodnje, rukom rađene, kož ne, poklon jednog diplomate, dobijen
za vreme jedne od brojnih Džerardovih misija dobre volje. Njegov
specijalni reket, vredan najmanje 2000 dolara, bio je poklon od ž ene.
On izvuče peškir sa monogramom, pogleda se u ogledalo da proveri
da li mu je svaka dlaka frizure po ugledu na holivudske zvezde na
mestu, a onda pređe kroz klub odlučnim korakom i izađe na smoga
pun, iako sunčan dan. Išao je pravo na osam povezanih teniskih
terena, od kojih je sedam bilo zauzeto. Na osmom ga je čekao vitak
muškarac, preplanuo, uočljivo otmen, star oko 40 godina, u odeći za
tenis.

Dž erard uđe kroz otvorenu kapiju terena i zatvori je za sobom, a
onda se rukova sa tim čovekom. „Kako si, Kene?“

„Ne baš sjajno! A ti, Alene?“
„Isto tako. Upravo sam sa predsednikom imao okršaj koji bi
uvodničari nazvali masakrom.“ Džerard je trljao desno oko.
„Nešto ozbiljno?“
„Sto se mene tiče, ne. Ali, strateški gledano... Ispričaću ti kasnije.
Hoć u da kaž em doš li smo da igramo tenis i da ti pravo kaž em oseć am
potrebu da se preznojim i oslobodim stresa.“ Opet je Dž erard masirao
desno oko.
„Šta ti je sa...“
„Ništa posebno. Smog mi iritira oči. Ako se nastavi moraću da se
obratim lekaru.“
„Siguran si da te to neć e spreč iti da igraš ? Stalo mi je da te danas
pobedim. Ali, istini za volju, ne želim da koristim tuđu slabost.“
„Ne brini, neće ti biti lako da me pobediš.“
„U redu. Prihvatam izazov. Serviraj.“ I uz osmeh Ken priđe
suprotnom kraju terena.
Kenovo prezime je bilo Meden, a radio je kao pomoćnik direktora
za tajne operacije u Centralnoj obaveš tajnoj agenciji CIA. On i Dž erard
su zajedno studirali na Jelu, obojica su pripadali istom uticajnom,

tajnom udruženju “Lobanja i kosti”, kao i Jelovom teniskom klubu.
Tokom svih tih godina ostali su u kontaktu. Njihovo je prijateljstvo
bilo dugo i solidno. Politički komentatori nisu na to obraćali pažnju.
Jednom nedeljno, otkako je ova administracija doš la na vlast, dvojica
bivših članova bratstva odigrali bi partiju tenisa, pod uslovom da je
Džerard u gradu, a ne na nekoj od međunarodnih misija dobre volje
na koje ga je predsednik slao. Ključno je bilo to da je tenis
predstavljao baš ono što su sredstva informisanja i javnost od
Džerarda očekivali. U tom ekskluzivnom prostoru gde novinare i
diplomate nižeg ranga nisu primali, ovaj nedeljni meč, kao i mnogo
toga u vezi sa Džerardom, prolazio je neopaženo.

Kako su Dž erard i Meden igrali otprilike sa istim znanjem i ž arom,
rezultat meča je uvek bio tesan. Ako bi Meden pobedio jedne nedelje,
Dž erard bi druge. Ali je danas, iako se Dž erard trudio da to ne prizna,
iritirano oko umanjilo njegov učinak na teniskom terenu. Izgubio je
prvi set, jedva nekako uspeo da dobije drugi, a u trećem uopšte nije
imao šansi. Toliko vremena su imali za tenis.

Džerard se nagnu, dišući teško i sam iznenađen umorom koji je
osetio. To je od smoga, pomisli. Prokletog smoga. „Oprosti!“ reče on,
priđe mreži, rukova se sa Medenom i peškirom obrisa znojavo lice.
„Izvinjavam ti se zbog loše igre. Potrudiću se da iduće nedelje budem
bolji protivnik.“ I opet protrlja desno oko koje je suzilo.

„Da znaš da ti je oko sve gore. Sada je crveno. Bolje preduzmi
nešto.“

„Možda ne bi bilo loše da ga isperem vodom.“
„Zašto da ne?“ Meden slegnu ramenima. „Probaj. Uostalom, klub
ima specijalan sistem za prečišćavanje vode. Inače bi ti od svih onih
hemikalija u vodi bilo samo još gore.“
Oni pođoš e ka jednoj strani terena, suprotnoj od drugih terena na
kojima su igrači nastavili mečeve.
„Pričaj,“ reče Meden. Stajali su leđima okrenuti klubskim
prostorijama, vodeći računa da blokiraju svako prisluškivanje iz
daljine. „Pričaj o poseti predsedniku.“
„Sprema se da stavi veto na zakon o zaštiti vazduha.“
Meden odmahnu glavom. „Bože moj! Tvrdoglava budala!“
„Garantujem ti da sam dao sve od sebe da iznesem drugačije
argumente, ali on neć e ni da č uje,“ reč e Dž erard. „Po njemu, kada se

problem sasvim zaoštri, američki biznis će, odjednom, naći neki
čudesni lek!“

„Zvuči kao vic. Nisam znao da predsednik ima smisla za humor,
čak i nenamerno,“ prokomentarisa Meden. „Kada se problem zaoštri?
Zar ne shvata da se već zaoštrio da ne može više?“

„Po njemu ti je to kao sve veći nacionalni budžetski de icit.
Prepusti narednoj generaciji da o tome razmišlja. U ovom času,
njegova primarna obaveza je, kaže, da održi zemlju da sve bude
ovako.“ Džerard je peškirom brisao znoj sa lica.

Meden uzdahnu. „Pa, ne može se reći da nismo očekivali da on
tako reaguje. Ali, morali smo mu dati šansu.“

Obeshrabren, Džerard stavi peškir oko vrata. „Ipak, sve je gore.“
„Oh?“
„Predsednik se oseća izdatim. Zbunjen je! U panici. Ne može da
shvati kako je opozicija uspela da ubedi toliko republikanskih
senatora da zaborave na obaveze prema svoj partiji i glasaju za zakon.
Toliko je besan zbog izdaje da se kune da će učiniti sve što je u
njegovoj moći, da će povesti istragu i utvrditi šta se krije iza svega.“
„I to smo očekivali. Re leks pravog političara,“ rekao je Meden,
„ali, ne mogu da verujem da će biti mnogo senatora koji će priznati da
su popustili pod ucenom. Jer bi, naravno, sledeć e pitanje bilo č ime su
ih ucenjivali. Ja ne verujem da bi jedan senator bio toliko glup da
uništi svoju karijeru, priznajući da je primao mito, da se bavio
prljavim radnjama, da je slab prema kokainu, sklon vanbračnim
izletima ili još neke gore stvari koje su naši ljudi uspeli da otkriju.
Recimo korišćenje uticaja za prljave igre na berzi. Saobraćajni udes u
pijanom stanju, sa ljudskim žrtvama. Jedan slučaj incesta. Ne, ti
senatori ć e drž ati jezik za zubima. Iskusni su oni. Ili još bolje, Bog ih je
blagoslovio... i istovremeno prokleo... Steta samo što nismo pronašli
više senatora koji nešto kriju. Moram da priznam da mi to uliva neku
veru u ovaj sistem. Nisu baš svi duboko u poroke zagazili. Ipak, da
smo uspeli da uplašimo još samo nekolicinu senatora, od prve bi
glasanje iš lo u prilog zakona, a ti ne bi morao da se kompromituješ i
glasaš protiv sopstvene administracije.“
Dž erard slegnu ramenima. „Nema problema! Meni ne smeta prezir
predsednika. Problem je u tome što ćemo mi kada on stavi veto na taj
zakon i kada ga vrati ponovo u Senat, morati da pritisnemo još

nekolicinu senatora kako bismo obezbedili dvotrećinsku većinu,
neophodnu kada je zakon pod vetom.“

„Pa...“ Meden se osvrnu oko sebe, proveravajući koliko su
bezbedni. „Imamo moć. Obezbedili smo uticaj. Ipak glasanje će biti
tesno. U međuvremenu, ako ti nastaviš da radiš suprotno
predsednikovoj politici...“

„Da, to i mene,“ brine složi se Džerard, „predsednik bi mogao još
više da ograniči moja ovlašćenja. Mogao bi da me stavi na led, dok ne
izabere novog potpredsednika za sledeće izbore. Od vitalnog je
značaja da ja idem na te misije dobre volje širom sveta, da
koordiniram naše aktivnosti.“

Meden je buljio u betonsku površinu teniskog terena.
„Da, to je neobično važno!“ On se uspravi. „Na žalost, nemamo
drugog izbora. Grupa zna i već se složila, moraćemo to da uradimo pre
ili kasnije.“
„Sada se vidi da ćemo morati ranije,“ reče Džerard.
„Nema sumnje! Predsednik je pokazao čitavoj naciji... da ne
pominjem i svetu... koliko je hrabar kada je prošle godine otišao u
Kolumbiju na konferenciju posvećenu borbi protiv droge. Cinični
novinari su se već kladili kada će i kako po nalogu bosova kokaina biti
smaknut. Ali je prež iveo... Smatram to pravim č udom. Sada je stekao
preveliko samopouzdanje. Naredne nedelje leti u Peru na još jednu
konferenciju posvećenu borbi protiv droge. Nisam vidovit, ali mi se
č ini da bih ovoga puta mogao sa sigurnoš ć u da predvidim buduć nost.
Predsednikse neće vratiti kući. Bar ne živ. Od danas za nedelju dana
imaćemo novog predsednika. Prosvećenijeg.“
„Nadam se da ću dokazati da sam sposoban da nosim takvu
odgovornost,“ uzvrati Džerard.
„Pa, kao što si i sam mogao da se uveriš tokom tvojih čestih misija
dobre volje, moći ćeš da računaš na veliku pomoć naših saboraca.“
„Da, šaljući me na ta putovanja, predsednik je sam sebi kopao
jamu.“
Meden se ponovo zagledao u betonsku površinu terena.
„Ima li još nešto?“
„Na žalost, da,“ reče Meden, mršteći se.
„O čemu se radi?“
„Možda imamo provalu u organizaciji,“ reče Meden.

Iako preplanuo, Dž erard preblede. „Kakvu? Koliko ozbiljnu? Zaš to
mi ranije nisi rekao? Možda bismo morali da odgodimo...“

„Mislim da neće biti neophodno. Bar ne za sada. Mada ako budemo
morali, odgodić emo plan za iduć u nedelju. Naravno. Nisam ž eleo da te
zamaram ovim do sada jer sam verovao da su preduzete prave mere.
Pokazalo se da nije tako. Moraš sada da znaš za slučaj da moraš da
upotrebiš svoj autoritet kako bi nas zaštitio.“

„O kakvoj provali se radi?“ insistirao je Džerard.
„Rekao sam ti prošle nedelje da je naš istraživački tim pronašao
izdajnika.“
„Sećam se,“ s nestrpljenjem odvrati Džerard. „I sećam se da si mi
rekao da je on eliminisan na odgovarajući način.“
„I jeste.“
„Šta onda...“
„Izdajnik je sreo jednu ženu,“ objasni Meden. „Prijateljstvo brzo i
kratko, na izgled ništa ozbiljno. Naš istraživački tim to nije uzimao
ozbiljno, sve dok ta ž ena nije pokazala prekomerno interesovanje za
izdajnika, posle njegove smrti. Obratila se policiji i nekako uspela da
identi ikuje njegovo sagorelo telo. Uz pomoć informacija koje mu je
ona dala, jedan detektiv njujorške policijske stanice, iz Odeljenja za
nestale osobe, uspeo je da utvrdi gde je izdajnik stanovao i da tamo
odvede onu ženu. Cim je izašla iz stana dala je ilm da se razvije, u
jednoj radnji, specijalizovanoj za brzo razvijanje. Naravno, naši koji su
je pratili želeli su da znaju šta je na fotogra ijama. Pokušali su, ali nisu
uspeli da ih se domognu. Radoznali, odlučili su da pretresu stan
izdajnika.“
„Hoćeš da kažeš da prethodno to nisu bili uradili?“ obrecnu se
Džerard.
„I sami priznaju grešku. Njima u odbranu ide činjenica da je
izdajnik toliko brižljivo krio svoj identitet da se činilo da je uništio i
sve tragove prethodnog života.“
„A izgleda da su, ipak, nešto našli?“
„Da, u njegovoj spavaćoj sobi. Naši iz istraživačkog tima pronašli
su oltar.“
Džerard ostade bez daha.
„Uništili su ga,“ reče Meden, „i, što je važnije, odneli su statuu.“
„Ali, ona žena ima fotografije.“

„Tačno. Prošle noći naša ekipa pokušala je da reši taj problem.“
„Pokušala?“
„Nisu uspeli! U međuvremenu, ona je razgovarala sa Brajanom
Hamiltonom i...“
„Sa Hamiltonom? Kakve veze on ima sa...?“
„Poginuo je u saobraćajnoj nesreći prošle noći!“
„U kakvoj je vezi sa tom ženom?“
„Nisam ti rekao ono najgore. Ime te žene. Tereza Drejk.“
„Tesa? Ne...“
„Kćerka Remingtona Drejka. Sinoć je doputovala u Vašington da,
uz pomoć veza svog pokojnog oca u administraciji, sazna nešto o
našem izdajniku. Na njen zahtev, Brajan Hamilton je krenuo kod
direktora FBI. Ali, naši su uspeli da ga u tome spreče.“
„Mi smo ubili Brajana Hamiltona?“ Džerard zabaci glavu.
„Učinili smo sve da ubijemo i tu ženu. Podmetnut je požar u kući
njene majke. Mož da si č uo za to. Tesa Drejk je uspela da pobegne. Ne
znamo gde je, ali nema sumnje da ona za nas predstavlja pretnju.
Cinimo sve što je u našoj moći da je nađemo i likvidiramo. Zato ti sve
ovo i pričam. Znam da imaš mnogo posla i bez ovoga, ali ti si dobro
znao njenog oca.“
„Da. Zapravo, odlično sam ga znao.“
„Onda bi se ona možda mogla obratiti i tebi za pomoć.“
„Sad razumem,“ reče Džerard.
„Možda neće biti prilike za to. Imamo plan kako da dođemo do
nje.“
„Kako?“
„Vezano je za onog detektiva kome se obratila za pomoć . Nemam
sada vremena da ti objašnjavam,“ Meden se osvrnu oko sebe i ugleda
par koji je čekao da oni odu, pa da preuzme teren. „Predugo smo već
ovde. Moramo otići pre nego što privučemo pažnju. Bolje sprečiti
nego lečiti, zato doviđenja do sledeće nedelje.“
„Bog te blagoslovio!“
„I tebe blagoslovio! U svakom slučaju, odmah mi javi ako ona
žena...“
Džerard je, ozbiljan, klimao glavom.
Kao i Meden. Izašli su sa terena, vrativši se, opet, svojim javnim
ulogama. Razmenili su nekoliko prijatnih opaski sa igračima koji su

čekali i uputili se u klupske prostorije.
„Oko ti je sve gore,“ reče Meden.
„Da, moram nešto da preduzmem.“
Dž erard uđe u kupatilo sa tuš evima, obradova se š to nikoga nema,

priđe ogledalu i poče da proučava zakrvavljeno oko. Lakim pokretom
ukloni kontakt sočivo, da bi oko mogao da ispere vodom. Svi su znali
da on ima fotogenično plave oči, ali bez kontakt sočiva, koje nije nosio
zbog slabog vida već zbog prikrivanja. Džerardova desna dužica bila
je siva.

9

„Neka ž ena me je zvala, a ti nisi zabelež io broj?“ Krejg je buljio u
Tonija u kancelariji Odeljenja za nestale osobe Prve policijske stanice
u Njujorku. Teško je disao pošto je trčao sve do stanice. „Rekao sam
ti...!“

„Coveče, spustila je slušalicu pre nego što sam uspeo da je pitam.
Ni ime joj nisam razumeo. Tek da znaš, čini mi se da nije Tesa Drejk.“

„Čini ti se! Šta je tebi? Moram da znam!“
„Cuj, oladi. Prestani da se dereš. Od toga me boli glava. Zašto mi
lepo ne kažeš o čemu se radi?“
Ozbiljan glas ih prekinu. „Dobar predlog. To bih i ja voleo da
znam.“
Oni se okrenuše prema otvorenim vratima kancelarije kapetana
Malorija. Malori, punačak četrdesetogodišnjak, besno je gledao u njih
preko naočara spuštenih na pola nosa. Bio je skinuo jaknu i zavrnuo
rukave košulje. „Koliko se ja sećam ti radiš ovde,“ reče on idući prema
Krejgu. „I zato bih te molio u svoje ime, ali i u ime našeg šefa,
gradonač elnika i poreskih obveznika, da dolaziš na posao na vreme.“
Malori dodade još oštrije. „Mislim, pod uslovom da uopšte dođeš na
posao. Nekoliko dana ove nedelje nisam imao pojma ni gde si, ni kog
vraga radiš . Sta je sada ovo sa policijskom stanicom u Aleksandriji, u
Vašingtonu? Iz njihovog Odeljenja za ubistva su me zvali da provere
da se neko nije lažno predstavio kao detektiv njujorške policije. Kao
ti. A proš le noć i su u tom kraju imali nekoliko ubistava bogatih ljudi.
To je najotmenija četvrt. Šta ti o tome znaš?“

Krejg proguta pljuvačku, polako se spusti na jednu stolicu i, kroz
kašalj, promrmlja. „Sad mi je žao što sam prestao da pušim.“

„Kakve to veze ima? Ionako ovde ne bi mogao da pušiš. Krejg,
slušam te. Šta se događa?“

Krejg je oklevao. „U prošli utorak...“ trudio se da sabere misli.
„Jedna žena mi se obratila...“

U narednih deset minuta Krejg je objašnjavao, pričao je o
mrtvačnici, parku “Karl Surc”, stanu Džozefa Martina. Završio je
Tesinim iznenadnim putem u Aleksandriju i vestima koje je na radiju
čuo.

Kapetan Malori napravi neprijatnu grimasu. „Popravi me ako
grešim. Na našim vratima piše Odeljenje za nestale osobe, zar ne? Cim
je leš identi ikovan, to više nije bio posao za nas. Trebalo je istragu
prepustiti Odeljenju za ubistva. I šta se ti, onda, i dalje u to mešaš?“

„Ja sam obavestio one iz Odeljenja za ubistva,“ reč e Krejg. „Stalno
ih informišem.“

„Nisi odgovorio na moje pitanje! Zbog čega se i dalje...“
„Zbog te žene!“ Krejg oseti da je pocrveneo i izgubi glas.
„Kako zbog nje?“ insistirao je Malori.
„Osvojila me je.“
„Šta to govoriš?“
„Nešto sasvim lično.“
„Nije više. Što se mene tiče ovo je poslovni razgovor.“
„Nisam želeo da prekinem da je viđam.“
„Hoćeš da kažeš da si se u nju zaljubio?“
„Ja... Da, izgleda da se to desilo. U pravu ste. Da, zaljubio sam se u
nju.“
„I sve se to dogodilo od utorka do danas? Isuse, mora da dobro
izgleda.“ Malori nemoćno diže ruke. „Krejg, sećaš li se šta su ti
nastavnici pokušali da utuve u glavu dok si bio na policijskoj
akademiji? Ne petljaj sa strankama! To uvek donese probleme.
Zbrku!“
„Ej, zar ti misliš da je to stvar izbora? Kao da sam ja rekao sebi, što
ne napraviš glupost i ne zaljubiš se u ovu ženu? Desilo se odjednom.
Nisam mogao da vladam osečanjima.“
Malori se nasloni o sto i odmahnu glavom. „Coveče, u redu! Znači,
imamo problem. Odlično!“ on se uspravi, „mi ćemo ga i srediti. Prvo

moraš telefonirati Odeljenju za ubistva policijske stanice u
Aleksandriji, u Vašingtonu i ispričati im sve što znaš.“

Krejg ga je gledao pravo u oči. „Ne slažem se s tim.“
„Šta?“
„Nisam siguran da bi bilo pametno stupati u kontakt sa njima. Bar
ne još.“
„Naredio sam ti.“
„Cuj, ako je ona živa... a Tonija je malopre neko zvao, ja verujem
da je to bila ona... to znači da je u bekstvu. Jure je. Ako mi obavestimo
Odeljenje za ubistva u Aleksandriji i oni poč nu da je traž e, bilo ko da
je taj ko ž eli da je ubije sigurno prisluš kuje policijske frekvencije. Cim
saznaju gde je, učiniće sve da je pronađu pre dolaska patrolnih kola.“
„Prestani da se ponašaš isključivo kao čovek koji je u nju
zaljubljen, Krejg, već kao policajac. Potrebno joj je obezbediti zaštitu,
za ime Boga!“
„Ja baš i razmišljam kao policajac. Znaš i sam da ma koliko da se
oni iz aleksandrijske policijske stanice trudili, ne mogu da joj
garantuju sigurnost, ništa više nego mi. Kada je neko rešio da te ubije,
onda... a prošle noći se pokazalo koliko su ti ljudi na sve spremni... Tu
pomoći nema.“
„Ali, ti misliš da bi ti mogao da ih sprečiš?“ upita Malori.
„Ja samo verujem da bih mogao krišom da je dovedem ovamo, u
sigurnost.“
„Džon Vejn u akciji.“
„Ne zafrkavaj,“ odvrati Krejg. „Ne znam šta se događa, ali sam
siguran da do sada nikada na neš to slič no nisam naleteo. To su opaki
ljudi. Organizovani. Odlučni u svojoj nameri. I vole da se igraju
vatrom. Ne znam zbog č ega hoć e da je ubiju... mož da se boje neč ega
što ona zna... ali dokazali su da su spremni da smaknu koliko god
treba ljudi samo da se nje domognu. Istog trena kada prestane da se
krije i ako se obrati policiji u Aleksandriji, za to ć e se sasvim sigurno
znati, biće mrtva! Cini mi se da je to i Tesa shvatila. Zato se i ne obraća
policiji.“
„Tako ti misliš, nemaš dokaza.“
„Inače nas oni iz Aleksandrije ne bi zvali i pitali šta je to što ja
znam, a oni ne znaju.“
„U redu, zvuči logično,“ razmišljao je Malori glasno. „Ipak, moraš

sa njima da razgovaraš . Nije reč o saradnji jedne policijske stanice sa
drugom. Moraš da im objasniš šta se po tvom mišljenju događa. U
protivnom, prikrivaš informacije o prekršiocima teških zločina, a i
sam znaš šta takvima sleduje. Nisi ti loš momak, kada se sve uzme u
obzir, ali to ne znači da mi se toliko dopadaš da bih te posećivao u
zatvoru. Uzimaj telefon.“

„Ne, čekaj, molim te. Daj mi samo još par minuta.“
„Čemu se nadaš? Da će ona tebe zvati?“
„Tačno tako. Onda ću možda imati šta da kažem policajcima iz
Aleksandrije. Ona meni veruje. Mož da ć emo zajedno moć i da smislimo
neki način da je spasimo.“
Telefon zazvoni na Tonijevom stolu, i pre nego š to je Krejg uspeo
da ustane i da se javi, Toni podiže slušalicu.
„Odeljenje za nestale osobe... samo trenutak,“ Toni dade slušalicu
Krejgu.
„Je li ona?“ upita Krejg.
„Ne, Odeljenje za ubistva iz Aleksandrije.“
Krejg se sledi.
Zazvoni i drugi telefon i kapetan Malori se javi. „Odeljenje za
nestale osobe... Da, kako da ne! Odmah.“
Krejg je zbunjen gledao u jedan telefon, pa u drugi.
„Po onome kako je izustila svoje ime čini mi se da je u nevolji i da
joj je potrebna Božja pomoć.“
Krejg se baci prema telefonu.

10

„Tesa, ti si?“
Tesi klecnuše kolena, čim je čula Krejgov glas. Isuse! Najzad!
Pošto je nervozno izvezla u rikverc sjajni crni “Porše 911” iz
prostrane garaže zamka gospođe Kaudil, premrla je od straha. ruka
joj je drhtala dok je menjala brzine, vozeći se kroz elitno, otmeno
predgrađe Vašingtona.
Prošla je samo pored nekoliko automobila i baš zbog toga oni su
joj delovali sumnjivo. Bila je gotovo sigurna da ubice nisu prestale da
dež uraju u tom kraju. Stalno je bacala pogled na retrovizor. Cinilo se

da je niko ne sledi. Ali, kada je izašla iz elitnog pregrađa i
poveć avajuć i brzinu izaš la na zaguš enu aveniju sa č etiri trake sa č ijih
su ivica treštale neonske reklame perionice, restorana za brzu
ishranu, videoteka, shvatila je da u tako gustom saobraćaju nije u
stanju da otkrije da li je neko prati.

A što je bilo još gore njen auto, – preskup i uočljiv – lako se mogao
pratiti. Kao dete slušala je telefonske razgovore svoga oca. Ne
zaboravi, čula ga je jednom kako govori, bilo koji auto da upotrebe
važno je da ne bude neki luksuzan, moderan, poseban. Mora da se
slije u masu.

E, ovaj se “Porše” sigurno nije uklapao u masu. Svi vozači koji su
kraj nje prolazili, merkali su luksuzni auto, sa zavišću.

Prokletstvo, promrmlja ona i čvrsto stegnu tašnu na sedištu kraj
nje, sa pištoljem, da pojača samopouzdanje. Cim je ugledala
telefonsku govornicu na ivici parkinga prepunog automobila kraj
jednog trgovinskog centra, zgazila je koč nicu i stala tik uz govornicu.
Zurno je izašla iz kola, izvukla kreditnu karticu iz novčanika, zgrabila
slušalicu i još jednom telefonirala u Krejgovu kancelariju.

„Da,“ reče ona ubrzano dišući. „Ja sam. Pokušala sam da ti se javim
već ranije.“

„Mislio sam da si to bila ti. Hvala Bogu, živa si! Toliko sam se
bojao.“

„Spalili su... Ubili su moju majku.“
„Znam, Tesa, žao mi je. Mora da si... Kada se budemo sreli,
pokuš ać u da ti... Znam da ne mogu da te poš tedim bola, ali ć u ga bar
podeliti sa tobom. Ono što je sada bitno je da i ti nisi ubijena.“
„Još ne. Ali, progone me. Užasno se bojim da me prate. Sta da
uradim? Ko god da me juri osluškivaće veze lokalne policije. Ne mogu
da odem tamo niti da im telefoniram. Pomozi mi!“
„Cuj, bez panike, Tesa. Obećavam ti, postaraću se da te zaštitim.
Gde se nalaziš? Čujem saobraćajnu buku.“
„Ne... Ja... na izlazu iz Aleksandirije. U telefonskoj sam govornici,
kraj jednog trgovinskog centra.“
„Hriste Bože, tu ne možeš da ostaneš.“ Krejg poče da kašlje. „Možeš
li se negde sakriti dok ja dođem u Aleksandriju?“
Ona se tresla pokušavajući da se nečega seti.
„Tesa?“

„Ne mogu u ovo da uvlač im svoje nekadaš nje prijatelje. Mogli bi i
njih da ubiju. Razmišljala sam da odem u bioskop, ali sa toliko ljudi
oko mene, u mraku, ne bih se osećala sigurno. Možda da odem u
biblioteku. Ili u muzej. Ali i tamo ima mnogo sveta. Ne bih se oseć ala
sigurno.“

„Cekaj trenutak. Moram da te ostavim na vezi. Ne prekidaj. Odmah
se vraćam.“

„Ne, čekaj!“
„Tesa, važno je. Ostani na vezi.“
Čula je klik, a onda tišinu, povremene šumove međugradske veze.
Ruke su joj se tresle.
Brže! Molim te!
Kao pravi begunac okretala se, bacala poglede prema prepunom
parkingu, opakim neznacima koji su izlazili iz kola.
Dvojica muškaraca su stajala kraj jednog kamioneta i izvirivala u
njenom pravcu.
Tesa zavuče ruku u tašnu i uhvati pištolj.
Ona dvojica obiđoše kamionet. Idu prema njoj!
Ali, oni neočekivano promeniše pravac i pođoše prema
trgovinskom centru.
Tesi laknu. Shvatila je da se oni iz daljine dive “Poršeu”.
Krejg, požuri!
I istog trena začu ponovo njegov glas sa druge strane. „Tesa?“
„Šta si radio?“ glas joj je drhtao.
„Cuj, oprosti, nisam mislio da će ovoliko trajati. Tražio sam neke
informacije. Dolazim “Trampovim” šatlom koji bi trebalo da stigne na
nacionalni aerodrom u Vašingtonu u dva i sedam minuta. Kako si
došla do tog trgovinskog centra? Imaš li kola?“
„Da.“
„Koja? Moram da znam da bih ih prepoznao?“
„“Porše 911”, crni.“
„Moram da ti odam priznanje, čak i u smrtnoj opasnosti držiš do
otmenosti.“
„Krejg, nije mi do šale.“
„Pokušavam samo da ti podignem duh. Dobro, prelazimo na posao,
ako tako ž eliš . Obrati paž nju! U Kristal sitiju, kraj aerodroma, postoji
hotel “Meriot”. Cim stignem uzeću taksi i na vratima tog hotela čekati

tvoj auto. Najkasnije bi trebalo da budem tamo u pola tri.“
„To znači tek za tri sata.“
„Znam. Odvezi se u Vašington. Obiđi zgradu Kapitola. Pred onoliko

stražara niko ti neće smeti ništa. Samo budi obazriva dok izlaziš i
ulaziš u kola.“

„Da budem obazriva? Pa od prošle noći samo to i radim.“
„E, onda se trudi još više. U međuvremenu, uspostaviću vezu sa
policijskom stanicom u Aleksandriji. Ispričaću im šta se događa.“
„Ne! Ako oni to čuju...“
„Tesa, moraš da mi veruješ. Razgovaraću lično sa njihovim šefom.
Da ga upoznam. Neću mu reći gde si, niti gde treba da se nađemo.
Samo želim da organizuju da te posle odvedu negde na sigurno.“
„Takvog mesta nema.“
„Veruj mi da ima. Neka kuća, hotelska soba. Farma. Bilo šta, gde ti
mogu garantovati da ćeš biti okružena telohraniteljima. Samo se smiri.
Molim te. Još nekoliko sati i sve će proći.“
„Ne. Grešiš.“
„Ne razumem.“
„Oni ć e me uvek č ekati. Nikada neć e odustati. Nikada se ovo neć e
okončati.“
„Hoće, ako utvrdimo zbog čega hoće da te ubiju. Kada se jednom
otkrije njihova tajna, ma kakva da je, neće više imati razloga da te
sprečavaju da o tome govoriš.“
„Ako budemo utvrdili čega se oni toliko boje. Ako. Ako. Ako!“
„Lepo ti kažem, smiri se.“
„Ali, nije problem samo sa mnom,“ odvrati Tesa. „Nisam samo ja u
opasnosti.“
„Ne razumem. Niko drugi...“
„Greš iš . Ne zaboravi, Krejg, ti si bio sa mnom. Cuo si sve o Dž ozefu.
Bio si sa mnom u Džozefovom stanu. Video si sve ono u njegovoj
spavaćoj sobi. Ako su nas sledili do tamo, želeće da se reše i tebe, da bi
sačuvali svoju tajnu.“
Krejg je za trenutak ćutao. „Neka kučkini sinovi pokušaju!“ Ponovo
se zakašljao. „“Meriot”, u blizini aerodroma. Dva i trideset. Vozi
polako dok me ne ugledaš. Ja ću prepoznati tvoj auto.“
„Osećam se...“
„Nije trenutak za poveravanje.“

„Tako sigurnom uz tebe. Ali biću prava kći svoga oca! Biću tamo!“

11

Ona spusti slušalicu, prouči neznance na parkingu, oseti se
nezaštićenom i požuri da uđe u “Porše”.

Vozi u centar Vašingtona, rekao joj je Krejg. Prošetaj Kapitolom.
Ali, pomisao da bude među toliko ljudi, makar i u prisustvu straž ara,
činila ju je nervoznom. Mora da postoji neka manje opasna
alternativa.

I dok se udaljavala od trgovinskog centra, Tesa je stalno u
retrovizoru proveravala da li je neko prati. Nekoliko auta krenulo je
za njom. Udahnuvši duboko, ona opet dodirnu tašnu i oseti ispupčenje
od pištolja.

Pomisao na pištolj vrati joj u sećanje ljude koje je prošle noći
ubila. Od toga joj pripade muka. Ipak, bes i strah su bili jači od svega.
Nije brojala koliko je puta opalila. A jutros onako zbunjena nije
izvadila šaržer da proveri koliko još metaka ima. To se njenom ocu
sigurno ne bi dopalo. Poštolj je, možda, prazan.

Treba da budem spremna da se branim.
Brz pogled prema ivici puta bio joj je dovoljan da opazi niz radnji.
Posebno joj je jedna upala u oči.
Krenu direktno tamo i parkira se ispred vrata, a onda žurno uđe,
usporavajući pošto je zatvorila vrata. Trudila se da deluje smireno.
„Izvolite, gospođo,“ obrati joj se mišićav prodavac, očito sportski
tip. Dok je stajao za tezgom, merkao ju je od glave do pete, uz osmeh,
očito zadovoljan onim što vidi. „Šta mogu da učinim za vas?“
„Potrebne su mi dve kutije municije za devetmilimetarski pištolj
“sig-sauer”.“
„Vi se baš spremate za neku opaku pucnjavu,“ prokomentarisa on,
nesvestan koliko je pogodio.
„Instruktor koji vodi kurs na streliš tu traž i da sami kupujemo sebi
municiju.“
„E, ja vam obeć avam da ć ete kod mene dobiti i č asove i municiju,
džabe,“ prodavac diže obrve.
„Bojim se da za to neće biti prilike,“ odvrati Tesa.

Prodavac je bio previš e zaokupljen njenim grudima bez prsluč eta
koje je lagana bluza ocrtavala, da bi otkrio ironičan ton kojim je
izgovorila ove reči.

I dok se on okrenuo da dohvati kutije sa municijom, Tesa je
zavukla ruku u tašnu da izvadi novčanik, vodeći računa da prodavac
ne opazi pištolj.

U tom trenutku njeni prsti dotakoše paket sa fotogra ijama, i kao
da ju je protresla struja, setila se da je proš le noć i Krejg insistirao da
napravi kopije i poš alje mu ih federalnim ekspresom, na kancelariju.
Ali, sada je sve drugačije! Nije imala vremena da ispunjava Krejgove
zahteve, a i ne bi se, sto mu gromova, osećala prijatno čekajući da
fotografije naprave! Mora da krene!

„Izvinite, imate li koverat?“ upita ona prodavca. „Mogu li kod vas
da kupim marku? Bila bih vam zahvalna.“

„Za takvu lepoticu, sve može.“
„Hvala, moraću još koji put da navratim.“
„Verujte mi da ćete biti dobrodošli. Iza ovih vrata ima jedna odaja.
Možemo da, kako bih rekao, opalimo koji put.“
Tesa se borila da ne pokaže odvratnost, dok su joj kroz glavu
strujale najrazličitije misli. „Kladim se da ste majstor za to.“
„Nikada se nijedna nije žalila.“
Oslobodi me, Bož e, zavapi Tesa u sebi. Ipak uspela je da ne pokaž e
gađenje, platila je municiju, uzela koverat i markicu. Negativi, seti se.
Poštom ću Krejgu poslati negative. Bar će oni biti sačuvani.
I sama pomisao na ono što je bilo na fotogra ijama – živo sećanje
na grotesknu skulpturu iz Dž ozefove spavać e sobe – izazva kod Tese
mučninu. Znala je gde treba da krene iz istih stopa.
Svakako ne na Kapitol.

12

Krejg tresnu slušalicu.
Kapetan Malori, zapanjen izrazom besa i odlučnosti na Krejgovom
licu, raširi ruke. „E, ovo u životu nisam video. Narednik izdaje
naređenja šefu policije.“
„Ipak, pošlo mi je za rukom, zar ne? Oni iz stanice u Aleksandriji

spremni su da sarađuju.“
„Ako bi se to tako moglo nazvati. Cak odavde sam čuo kako se

dere. Kada te se on domogne...“
„Mogu misliti. Sta si drugo očekivao? Nisam imao izbora. Nisam

mogao... Nisam smeo... da mu dam podatke o tome gde ćemo se Tesa i
ja naći. Ubice su sjajno organizovane. Kada bi se samo u jednom od
patrolnih kola pomenuo hotel “Meriot” i ako se njihove veze
prisluškuju, Tesu bi ubili na licu mesta, čim stigne.“

„Ali je zato šef policije u Aleksandriji prihvatio da nađe neko
sigurno skrovište za Tesu. Priznajem, impresioniran sam. Ostaje samo
jedan problem, Krejg.“

„Samo jedan? Ja ih vidim toliko...“
„Da, jedan problem. Nisam ti dao dozvolu da putuješ. Nisi ti šef ove
stanice. Premašuješ svoja ovlašćenja.“
„Rekao sam ti da ću da idem.“
„Čak iako ću te zbog toga suspendovati.“
„Možeš da radiš šta god hoćeš! Baš me briga! Otpusti me ako
hoćeš!“
„Tvrdoglavi...!“
„Nemam vremena da se raspravljam sa tobom. Treba da uzmem
taksi i stignem do aerodroma La Gvardija pre nego što avion uzleti.“
„U saobraćajnoj gužvi kakva je uvek u podne, u vreme pauze za
ručak? Bogami, teško ćeš naći taksi!“
„Onda ću uzeti patrolna kola.“
„Ne.“
„Šta?“
„Grešiš. Nećeš ti uzeti patrolna kola.“
„Nemoj da me...“
„Toni će. On će te odvesti do aerodroma.“
Krejg je, zapanjen, žmirkao. „Šta si rekao...?“
„Kreći, Krejg. I čuvaj guzicu! A ako ti onaj šef iz Aleksandrije pravi
probleme, reci mu da se meni obrati.“
„Ne mogu da verujem... Ne znam kako...“
„Da mi zahvališ? Tako što ćeš se živ vratiti, i za promenu početi
neš to da radiš . Toni, mož eš slobodno da uključ iš sirenu, ukoliko vidiš
da ste uleteli u saobraćajnu gužvu.“

13

I dok je policijski auto ž urno izlazio iz stanice Plaza jedan, dvojica
muškaraca su budno motrila iz savršeno kamu liranog kamioneta koji
kao da je pripadao telefonskoj kompaniji. Bio je parkiran malo niž e, u
istoj ulici. Obojica su u dž epu imala po prsten, sa sjajnim rubinom, na
zlatnoj šari od ukrštenog mača i krsta.

Sa prednjeg sedišta kamioneta onaj prvi, ozbiljni član ekipe za
praćenje, upoređivao je nejasna lica u autu koji je upravo kraj njih
prolazio sa fotografijom u svojoj ruci. „Mislim da je to on.“

„Misliš? Moramo da budemo sigurni,“ oglasi se onaj sa zadnjeg
sedišta, ne skidajući slušalice.

„Siguran sam.“
„Zašto si onda rekao da misliš da je to on. Nisi siguran. Kamo sreće
da smo uspeli da ozvučimo telefone Odeljenja za nestale osobe. Cekaj.
Cujem nešto.“ Ovaj drugi čovek podesi slušalice. „Vidi, vidi! Dispečer
policijske stanice poziva sva patrolna kola da omoguće prolaz tom
autu... to su ti brojevi... da stigne do La Cvardije na vreme, da uhvati
“Trampov” šatl za Vašington koji poleće u jedan.“
„Zar ti ni to nije dovoljno?“
„Ovo jeste,“ odgovori tehničar. „Više nego dovoljno. Javi!“
Onaj sa prednjeg sedišta diže slušalicu bežičnog telefona i otkuca
nekoliko brojeva. „Igrač je krenuo. Cini nam se da je toliko uznemiren
zbog zdravstvenog stanja svoje devojke da mora odmah da je poseti u
bilijarskoj dvorani u Vašingtonu.“ Preneo je sve detalje o letu.
Sa druge strane uzvrati kameleon. „A šta je sa protivnicima?“
„Za sad ih nema. Možda im trenutno nije do igre.“
„Nemoguće. Pogotovo kada smo mi u inalu. Mogu da se kladim da
je njihov tim negde u blizini. Nastavite da traž ite nove talente. A nama
prepustite bilijarsku dvoranu u Vašingtonu. I ne zaboravite.
Protivnički tim se pojavi kad mu se najmanje nadaš.“

14

Dok joj je srce snažno lupalo, Tesa se uvukla u “Porše” koji ju je

čekao pred prodavnicom sportske opreme i brzo se osvrnula,
uplašena da će istog trenutka neka kola stati kraj nje i da će iz njih
iskočiti muškarci i zapucati. Ona izvuče pištolj iz tašne, dovoljno
prisebna da ga drži nisko kako ga neko spolja ne bi video.
Unezverenim pokretima oslobodila je šaržer pištolja i utvrdila da je
imala još samo dva metka, plus onaj jedan u cevi.

Isuse! Brzo skinu kartonski poklopac sa jedne od kutija sa
municijom i stavi još 14 metaka u šaržer, a onda ga vrati u pištolj.
Teoretski, to oruž je je moglo da se puni sa 16 metaka, ali s obzirom da
je jedan metak već bio u cevi (“jedan gratis” govorio je njen otac) ona
je sada mogla da računa sa ukupno 17.

Kada je vratila š arž er u piš tolj i sve zatvorila, oseti malo olakš anje.
Sada je bar imala čime da se brani. Ukoliko bude imala prilike da se za
to.

Moram odmah odavde.
Ona strpa pištolj u tašnu, stavi kutije sa municijom pod sedište
vozača, okrenu ključ motora, pritisnu papučicu za gas i uključi “Porše”
u gust saobraćaj.
Koverat! U prodavnici sportske opreme Tesa je na njemu ispisala
adresu, zalepila marku koju joj je prodavac prodao. Sada dok se
vozila, jednom rukom se trudila da iz tašne izvadi paket sa
fotografijama, da ga otvori i strpa negativ filma u koverat.
Napred, sa desne strane, Tesa je ugledala poštanski kamion pored
sandučeta na omanjoj zgradi pošte. Bez daha ona skrenu s puta, zgazi
na koč nicu, jezikom oliza i zalepi koverat, promoli glavu kroz prozor
“Poršea” i dade koverat poštaru koji je nosio džak pun pošiljki od
sandučeta prema kamionu.
„Isporuka u poslednji čas.“ Tesa je uspela da se nasmeši. „Nadam
se da se ne ljutite.“
„Meni je svejedno. Kakav auto!“
„Hvala.“
„Kako ide?“
„Gledaj,“ i Tesa ubaci menjač u prvu, pritisnu gas i uz škripu polete.
Nije ona želela da se pravi važna, već da što pre pobegne od
poš tara, za sluč aj da je neko prati. Oč ajnič ki se nadala da je niko nije
video kako predaje koverat. Ima već dovoljno mrtvih. Previše bola.
Molila se Bogu da nije ugrozila i poštarov život.

Izaš avš i ponovo na put, Tesa je iduć i desno-levo č inila sve da otež a
onome ko bi mogao da je prati. Vozila je š to je brž e mogla, ali vodeć i
računa da ne prekorači dozvoljenu brzinu, kako policajci ne bi imali
razloga da je zaustave.

Išla je u centar Vašingtona, kao što joj je Krejg savetovao.
Ali, ne ka Kapitolu. Nikako! Više ne!
Imala je ona bolju ideju. Ne sigurniju, ali sasvim sigurno mnogo
važniju.
Od koje je mnogo toga zavisilo.
Statua. Ona groteskna, odvratna statua. Zivot joj je u opasnosti
samo zato što ju je otkrila. Morala je da sazna šta ona predstavlja i
setila se jedne jedine osobe koja bi to mogla da zna.

15

Zavaljen na zadnjem sedištu svoje limuzine, na putu od teniskog
kluba ka kancelariji, potpredsednik je razmišljao o ženi koju mu je
pomenuo pomoćnik direktora CIA za tajne operacije.

Tesa Drejk?
Zašto je baš ona morala da mu se ispreči na putu?
Dok se družio sa njenim pokojnim ocem, Alen Džerard je često
sretao Tesu, tada tinejdžerku, mangupče, nestaška živih emocija.
Dopadalo mu se njeno vitko, atletsko telo, sa čvrstim, nabubrelim
grudima, njena kratka, plava, nemirna kosa.
Naravno ne u seksualnom smislu. Nikako! Iako je predsednik
aludirao na to da Dž erard kao i mnogi drugi politič ari koristi devojke
koje rade za Republikansku stranku, slabe prema zvezdama
političkog neba, istina je bila drugačija. Džerard je, namećući sebi
gvozdenu disciplinu, uspeo da se uzdržava od seksualnog nagona.
Džerard je bio oženjen. Da. A žena mu je bila lepa, fotogenična,
često prisutna na stranicama najtiražnijih časopisa. Ali ona je
prihvatala njegove puritanski stroge nadzore i za 20 godina braka,
tokom hiljadu noći u istom krevetu vodili su ljubav sve zajedno tri
puta i tokom ta tri ritualna obreda dozvolili sebi samo najosnovnija
spajanja tela, striktno namenjena obezbeđivanju potomstva.
Ne, Dž erardova opč injenost Tesom nije bila telesna. Naporotiv, on

joj se divio kao savršenom primerku tek procvale, zdrave, mlade žene,
savršenom primerku ljudske vrste, i sada ga je duboko pogodilo da se
baš ona, od svih ljudi, tako biološki savršena, našla na njihovom putu,
da mora da bude ubijena. Ipak, takvo oseć anje nije uticalo na njegov
stav da Tesu treba ućutkati, što je pre moguće.

I dok je on sedeo na zadnjem sediš tu, telefon je zazvonio. Dž erard
se uspravi i požuri da digne slušalicu. Mali je broj ljudio imao taj
njegov broj i niko ga nije zvao, osim u slučaju preke potrebe.

Mož da neka poruka vezana za Tesu. Mož da su je već naš li i zauvek
ućutkali.

„Samo trenutak, gospodine,“ začu se ženski glas. „Predsednik vas
zove.“

Džerarad savlada razočaranje.
Zapanjujuće brzo oglasi se Kliford Gart. „Pakuj se. Ideš na još
jedno putovanje.“
Dž erard uzdahnu, kao da ž ali, a onda odgovori č oveku na č ijem ć e
sprovodu za deset dana prisustvovati kao novoimenovani predsednik.
„O čemu se radi ovoga puta? Neki naš darodavac iz države Ajdaho?
Bilo šta što može da posluži kao izgovor da me udaljite jz grada?“
„Ne. Ideš preko bare. Predsednik Spanije je upravo umro, od
srčanog udara. Poslao sam saučešće. A ti ćeš biti naš zvanični
predstavnik na sahrani.“
Sahrane, pomisli Džerard. Očigledno idem na mnogo njih. Njemu je
bilo žao svakog ljudskog života, ma koliko da je smrt često
neophodna.
„Kako ti kažeš!“
„Tako. Drži se toga i u nekim drugim okolnostima,“ zagrme Gart.
„Radi kako ti kažem i možda ćemo se još i slagati, iako, sumnjam.“
Predsednik na brzinu prekinu vezu, uz neko objašnjenje.
Zamišljen, Džerard spusti slušalicu bežičnog telefona. Nije bio
zapanjen smrću španskog predsednika. U štampi je poslednjih nedelja
bilo puno članaka o njegovom lošem zdravstvenom stanju. Svakako,
loše zdravstveno stanje predsednika je podsticano i što se toga tiče
jedino pravo iznenađenje bilo je da je on umro pre nego što je
predviđao plan za koji je Džerard znao.
Španija. Fascinantna zemlja. Kao Engleska. Imala je parlamentarnu
monarhiju. Ako kralj umre, njegov najstariji sin nasleđuje presto, pa

onda njegov po godinama naredni sin, ili mož da ž ena ili najbliž i rođak
ili... Tu se smena nije mogla kontrolisati. Spanski parlament je već bio
druga priča. Njegovog predsednika, izabranog u Kongresu, mogao si
eliminisati i na njegovo mesto postaviti drugog. A taj drugi, brižljivo
odabrani funkcioner, izabran ucenom mnogih članova španskog
predstavničkog doma, biće naklonjen Džerardovoj stvari. Uostalom,
oni su rođaci, istina daleki, ali ni vreme ni daljina nisu mogli da unište
njihovu vezu. Svaki od njih, kao i mnogi drugi Džerardovi
istomišljenici, učesnici u istoj misiji, uskoro će preuzeti sudbinu u
svoje ruke.

Španija. Kako prikladno, pomisli Džerard.

16

Erik Cetem, direktor FBI, ozbiljan, šetao je pored sjajno belih
nadgrobnih ploča nacionalnog groblja Arlington. Vitak, u formi,
četrdesetogodišnjak, lica sa kojeg se čitao umor, sastavni deo njegove
profesije, on se okrenu da prouč i smogom uniš teno drveć e u podnož ju
brda. U daljini, pod još jačim smogom, nazirao se obelisk od belog
mermera: Vašingtonov spomenik. Cetem pokuša da se seti kada je
poslednji put spomenik jasno video. Zabrinut, gledao je kako se jedan
auto zaustavlja malo dalje od mesta na kojem je njegov automobil
stajao parkiran. Kenet Meden, pomoć nik direktora za tajne operacije
u GA, izađe sa zadnjeg sedišta kola, ostavi telohranitelje da ga čekaju i
pođe uzbrdo, da se pridruži Četemu.

Dvojica muškaraca krenuše jedan drugom u susret i pozdraviše se.
I mada su u nač elu poslovi i nadlež nosti FBI i CIA bili različ iti, u praksi
su se ti zadaci i nadlež nosti č esto preplitali, ponekad č ineć i suparnike
od dve organizacije. Ako bi Meden posetio Cetema u njegovoj
kancelariji, ili obrnuto, bilo bi to dovoljno neuobičajeno da novinari
zabelež e. Iz istih razloga nisu se mogli sresti u nekom restoranu ili na
sličnom javnom mestu. Možda bi lako čuli ono o čemu razgovaraju.
Telefonski poziv predstavljao je najjednostavnije rešenje i Meden je,
zaista, telefonirao, ali samo da objasni da mora nešto delikatno da
raportira i da bi najbolje bilo da to uradi u četiri oka, na
Arlingtonskom groblju. Tamo će ih malo ko opaziti.

„Hvala što si prihvatio da se nađemo,“ odmah reče Meden,
„pogotovo u vreme ručka.“

Cetem slegnu ramenima. „Nije to nikakva žrtva. Danas nemam
apetita.“

„Znam šta hoćeš da kažeš. Ni meni nije do jela.“
„Zbog onoga što se desilo Brajanu Hamiltonu?“
Meden tužno klimnu glavom. „Pravi šok!“ On baci pogled po
grobovima. „Tek poš to smo se dogovorili da se nađemo ovde shvatio
sam da ćemo se ponovo vratiti u ponedeljak, zbog sahrane.“
„Nisam znao da ste ti i Brajan bili bliski,“ reče Četem.
„Ne baš kao vas dvojica, ali smatrao sam ga prijateljem. Bar u onoj
meri u kojoj uopšte u ovom gradu ljudi jesu prijatelji. Ponekad smo
radili zajedno na nekim poslovima vezanim za Savet nacionalne
bezbednosti.“
Zamenik direktora za tajne operacije CIA nije ulazio u detalje, a
direktor FBI je znao da bi se ogrešio o etiku svoje profesije da je to
učinio.
„Zbog čega si želeo da se sretnemo?“ upita Četem.
Meden je oklevao. „Prošle noći dogodila se još jedna tragedija.
Požar i ubistva u kući Melinde Drejk.“
Cetem se štrecnu, ali to ne pokaza. „Da. Udovica Remigtona
Drejka. Slažem se, još jedna tragedija.“
„Pokušao sam da telefoniram kćerki Melinde Drejk u Njujork, da
joj izjavim saučešće. Nisam mogao da je nađem. Ali mi je urednik
časopisa u kojem radi rekao da je Tereza – Tesa – bila odlučila da
dođe u posetu majci, baš prošle noći. Bojim se da je taj koji je
podmetnuo požar u kući njene majke i ubio te ljude, ne znam zbog
čega, pokušao da ubije i Tesu. Ali do sada nisu pronašli njen leš. To me
upuć uje na pomisao da je pobegla. A ako je tako, ona se negde krije,
očito previše uplašena da bi se pojavila.“
„Možda,“ odgovori direktor FBI, „realno rezonuješ. Ali zbog čega
se ti interesuješ za čitav slučaj? Da li poznaješ Tesu? Jesi li znao njenog
oca?“
Meden odmahnu glavom. „Tesu? Uopšte ne! Njenog oca? Naravno.
Nekada davno, često sam ga obaveštavao o opasnostima koje ga
čekaju u različitim zemljama, gde je išao da pregovara u ime Stejt
departmenta. A kada je umro... način na koji je umro... način na koji su

ga oni prokletnici mučili... kamo sreće da je bio jedan od mojih
operativaca! Grozim se onoga što mu se desilo, ali Bog ga blagoslovio,
nije progovio ni u najveć im mukama. On je po meni heroj, a njegova
kćerka, zbog njegovnih zasluga, zaslužuje punu zaštitu vlade.“

Direktor FBI ga pogleda. „Zaštitu? Čiju? Budi precizan.“
„Jutros mi je telefonirao Alen Džerard,“ Meden odmahnu rukom.
„Cekaj, bez obzira na tvoje mišljenje o potpredsedniku, ja moram da
ga slušam, a i ti, kada izdaje naredbe. On i Remington Drejk su bili
bliski, kao ti i Brajan Hamilton. Dž erard zahteva od svake od drž avnih
agencija da učini sve da Tesi pomogne. To podrazumeva i tebe i mene.
Biro i Agenciju.“
„Ja imam dovoljno problema sa... reč je o lokalnoj stvari,“ reče
Četem. „Ne spada ni u tvoj domen.“
„Nemoj da mi objaš njavaš . Samo ti prenosim š ta je potpredsednik
rekao i, zapravo, zbog toga sam ovde. Jer ovo jeste opšta stvar, bar
koliko ja znam, iako se još vrše provere. Ne želim rivalstvo između
nas. Sada je loptica prebačena tebi. Ono što potpredsednik od tebe
oč ekuje je da telefoniraš policijskoj stanici Aleksandrije. Ako se Tesa
Drejk pojavi i uspostavi vezu sa njima, potpredsednik će ti biti
zahvalan podvlačim zahvalan ako kažeš tim ljudima iz policijske
stanice da čitavu stvar prebace u okrilje tvoje organizacije, da ne
preduzimaju ništa na svoju ruku. A ti onda odmah kontaktiraj kabinet
potpredsednika ili moj, za slučaj da mi u međuvremenu utvrdimo da
nije reč samo o domaćoj aferi.“
Cetem je mrko gledao, odmeravao, zamenika direktora CIA. Nije
bio navikao da deli informacije sa Agencijom.
Ipak, njegovo prijateljstvo sa Brajanom Hamiltonom bilo je jako.
Bio je čvrsto rešen da otkrije da li je smrt njegovog prijatelja bila samo
nesrećan slučaj.
„On mi je telefonirao prošle noći,“ reče Četem.
„Ko?“
„Brajan. Zahtevao je da ga odmah primim. Cekao sam ga kod kuće
oko 11 sati. Rekao mi je da mora da traž i od mene jednu lič nu uslugu.
Naglasio je da to ima veze sa udovicom Remingtona Drejka i njenom
kćerkom.“
Meden, uvek preplanuo, posive. „Hoćeš da mi kažeš da je
Brajanova smrt i ono što se desilo u kući Melinde Drejk...!“

„Možda je u nekoj vezi! Ne znam. Ali sam čvrsto rešio da to
utvrdim. Reci potpredsedniku da prihvatam da sarađujem.
Razgovaraću sa šefom policije u Aleksandriji. Organizovaću sve da
nam prenose informacije.“

„Garantujem ti da će potpredsednik to umeti da ceni...“
„Da ceni? Zajebi njega! Baš me briga š ta on ceni. Meni je samo do
Brajana, Remingtona Drejka, njegove udovice i kćerke.“
„I meni Erik, i meni... ali pošto je Brajan mrtav... kao i Drejkova
ž ena... moramo da se koncentriš emo na ž ive. Na Tesu. Moramo uč initi
sve što možemo da nju zaštitimo.“
Četem napravi grimasu. „Neka mi je Bog u pomoći!“
„Zašto?“
„Dao sam reč da ću sarađivati, ali ti moram reći da mi se ne dopada
da sarađujem sa CIA.“
„Polako, ovo je izuzetak, a cilj ovoga puta opravdava sredstvo.“
„E dobro si rekao, ovo je samo jedan izuzetak. Ništa više.“
„Samo ovoga puta,“ reče Meden i pruži mu ruku.
Četem je oklevao. Nerado je pružio ruku. „Bićemo u vezi.“
„Znam da ćeš, kao i uvek, uraditi mnogo.“
Napeti, rastali su se i krenuli svako svojim putem niz padinu, pored
belih nadgrobnih ploča, prema kolima.
Meden je klimnuo glavom svojim telohraniteljima i vozaču, a onda
se još jednom okrenuo i bacio pogled po groblju, i mada je njegova
grupa imala osnovni plan da pronađe Tesu Drejk, Meden, iskusan
funkcioner CIA, znao je da je uvek dobro imati više mogućnosti,
rezervni plan. A on je sada taj plan uključio u igru.
Malo je nedostajalo da se nasmeši.
Ali, trijumf se u njemu borio sa tugom. Meden je žalio što će
Brajana Hamiltona tu sahranjivati u ponedeljak. Bila je to neophodna
žrtva.
Ipak, nije ni najmanje žalio što će za deset dana na istom mestu
prisustvovati još jednoj sahrani predsednikovoj.
I što će Alen Džerard preuzeti kontrolu.

17

Tresuć i se, Tesa je zaustavila “Porš e” pred lepo oč uvanom kuć om
u viktorijanskom stilu, u blizini Dž ordž tauna u Vaš ingtonu. Opipala je,
da bude sigurnija, pištolj u tašni i požurila uz stepenice do širokog
trema da pritisne zvono na ulaznim vratima.

Niko nije odgovorio.
Zazvonila je još jednom.
I opet nije bilo odgovora.
Bila je nervozna, ali ne i iznenađena. Bar ne mnogo. Covek č ija je
to kuća, njen profesor sa Džordžtaun univerziteta bio je poznat po
tome da letnje raspuste provodi u zadnjem dvorištu, brinući o svojoj
čudesnoj kolekciji ljiljana.
Ali, tako je nekada bilo, seti se Tesa i oseti napad nostalgije.
Uostalom, ona nikada nije posetila svog voljenog profesora, otkako je
pre šest godina diplomirala.
A profesor Harding je već tada bio star. Možda je u penziji. Ili je
možda otputovao u Evropu da izučava umetnost koju je bukvalno
obož avao, a sa entuzijazmom pokuš avao je da istom ljubavlju zadoji i
studente.
Tesa se sećala da se on prema studentima ponašao kao prema
članovima porodice. Primao ih je u svoju kuću. U sumrak, u vrtu,
usred ljiljana, služio ih je šerijem ali im nije davao previše da im ne
pomuti razum. A onda im je opisivao slavne slike Velaskeza, Goje i
Pikasa.
Spansko slikarstvo. Profesor Harding je uvek bio posebno osetljiv
prema genijima španskog slikarstva. Jedino čemu se istinski divio.
Tesa siđe sa trema i obiđe oko kuće, prema zadnjem dvorištu.
Posle toliko godina, ona više nije znala napamet telefonski broj
profesora Hardinga, a ionako se osećala nesigurnom, u panici, isuviše
je bila uplašena da bi smela da stane kraj telefonske govornice i od
službe informacija zatraži njegov broj. I pošto je negde morala da se
skloni, odlučila je da dođe pravo ovamo i vidi da nije on slučajno kod
kuće. Nije imala drugog izbora. Morala je da zna.
Cim je ušla u zadnje dvorište, straha je u trenu nestalo. Osetila je
da joj grudi zagreva osećanje ljubavi čim je ugledala profesora
Hardinga, ostarelog, nekako rasejanog, dok se sa bolnom grimasom
na licu uspravljao, pošto je pregledao jednu leju ljiljana.
Zadnja baš ta je bila prekrasna, puna cveć a. Svuda ga je bilo, osim

po uzanim puteljcima koji su omogućavali šetnju i uživanje u tim
krupnim, čarobnim krunicama u obliku trube, prekrasnim, božjim
darovima raznih boja.

Tesa zastade usred te lepote. Ona uhvati tašnu i oseti težinu
pištolja, razmišljajući kako se njen život promenio, i to ne nabolje,
otkako je diplomirala na Džordžtaun univerzitetu. Kako je želela da
može opet tamo da se vrati.

Profesor Harding se okrenu i opazi je. „Da?“ Trudio se da održi
ravnotežu. „Došli ste da vidite moje...“

„Cveće. Kao i uvek, divno je.“
„Veoma ste ljubazni!“ Oslanjajući se na štap profesor Harding
krenu prema njoj. „Na moju žalost, nekada je ovde...“
„Žalost?“
„Otrov iz vazduha, isto toliko otrovne kiše. Pre osam godina...“
„Bila sam tada ovde,“ reče Tesa. „Sećam se.“
„Ljiljani su bili...“ Profesor Harding, izboranog lica, už asno ostareo,
sruči se na klupu od crveno obojenog drveta. Kosa mu je bila bela,
proređena i suva, kož a usahla sa tamnim starač kim mrljama. „Ovo š to
sada vidite nije ništa. Prevara! Nekada je ovde bilo carstvo prirode...
Ljiljani su bili tako...“ on je buljio u štap tresući se. „Iduće godine...“ sve
se jače tresao, „neću više dozvoliti da ih truju. Iduće godine ostaviću ih
da počivaju u miru. Sačuvaću njihovu lukovinu i možda će jednoga
dana opet procvetati. Ako se ova planeta očisti.“
Tesa se osvrnu iza sebe, držeći čvrsto tašnu i onda priđe.
„Znam li te ja?“ upita profesor Harding i podesi naočare sa
metalnim ramom, žmirkajući napregnuto. „Ej, pa to si ti, Tesa! Zar je
moguće? Naravno, Tesa Drejk.“
Tesa se nasmeši, a oči joj se ovlažiše. „Tako se radujem što me
niste zaboravili.“
„Kako bih mogao da te zaboravim? Tvoja je lepota dominirala na
mojim časovima.“
Tesa je porumenela. „E, sada se vi trudite da budete ljubazni.“
Sela je pored njega na klupu od crvenog drveta i než no ga uzela za
ruku.
„Ako se ne varam, ti si slušala moja predavanja više godina. Svake
godine si se opredeljivala za kurs koji sam je drž ao.“ Profesorov glas
je imao zvuk vetra koji raznosi mrtvo lišće.

„Volela sam da slušam vaša predavanja o umetnosti.“
„I što je važnije, volela si umetnost. To ti se videlo u očima,“
profesor je ž mirkao još jač e kao da se seć a. „Da budemo iskreni, nisi ti
bila moj najbolji student.“
„Ne, na žalost, uglavnom sam imala ocenu B.“
„Ali, sigurno si pokazivala najviše entuzijazma.“ Na izboranim,
tankim usnama profesora pojavi se osmeh pun osećanja. „I baš je lepo
što si se vratila. Znaš, mnogi studenti obećaju da će doći ponovo, posle
diplomiranja,“ osmeha nestade, „ali, život me je naučio...“
„Šta?“
„Da ne dolaze.“
Tesa oseti knedlu u grlu. „E, pa evo mene. Na žalost, sa malim
zakašnjenjem.“
„Kao što si uvek kasnila na časove,“ starac ju je zadirkivao, „po
nekoliko minuta. Nije mi smetalo. Kao da si ž elela da te svi zapaze kad
uđeš.“
Tesa je morala da se nasmeje. „Zaista, nisam kasnila da bih ostavila
utisak. Jednostavno, nikada na vreme nisam uspevala da ustanem iz
kreveta.“
„E, draga moja, kada budeš u mojim godinama, budićeš se u zoru,“
ionako slabašan glas profesora sasvim utihnu. „Ponekad i ranije.
Mnogo ranije.“
On pročisti grlo.
Razgovor je zamro.
Ipak, i ta tišina je Tesi prijala. Smirivala ju je.
Divila se ljiljanima.
Kako bih volela da zauvek ostanem ovde, razmiš ljala je. Kako bih
volela da se moj svet ne ruši u paramparčad.
„Profesore, možemo li da popričamo o umetnosti?“
„Sa zadovoljstvom, znaš i sama da o tome i o ljiljanima najviše
volim da pričam...“
„Reč je o jednoj reljefnoj statui. Volela bih da vam pokažem
fotografiju.“
Tesa oprezno izvuče paket sa fotogra ijama, pazeći da se ne vidi
pištolj.
„Ali zašto...? Odjednom si pobledela,“ profesor diže svoje bele,
retke obrve. „Nećeš više o tome da razgovaraš?

„Nije da neću,“ odvrati Tesa. „Ali, kada je o ovome reč...“ pokaza
mu fotografiju statue. „Pogledajte i sami ovo.“

Profesor Harding se namršti, bore na njegovom čelu postadoše još
izrazitije. On namesti naočare i prinese fotogra iju. „Da, sad vidim šta
ti smeta.“

Obrtao je fotogra iju gore-dole i stalno odmahivao glavom. „Kakva
brutalna vizija! I stil! Tako grubo. Tako divlje. To, sigurno, nije neš to
što se meni dopada. Svakako ne Velaskez.“

„Šta znate o ovome da mi kažete?“ Tesa zaustavi dah.
„Zao mi je, Tesa, budi preciznija. Sta ž eliš da znaš ? Sta te interesuje
u vezi sa ovim? Gde si to našla?“
Tesa je razmišljala koliko da mu kaže. Sto manje, to bolje za
starca. Ako ubice otkriju da je dolazila ovamo, profesora Hardinga
mož e spasti samo potpuno neznanje. „Jedan moj prijatelj je drž ao ovo
u svojoj spavaćoj sobi.“
„To ne govori ništa dobro o njegovom ukusu. U spavaćoj sobi? Ovo
nije ni za klozet.“
„Slaž em se! Imate li ideju ko je mogao ovo da nač ini? Ili zaš to? Ili
šta ovo znači? Ima li vajara za koga ste čuli a da je ovo mogao da
napravi?“
„Bož e sač uvaj! Nikako! Sada shvatam š ta hoć eš da kaž eš . Misliš da
je ovu skulpturu nač inio neko iz savremene š kole... ne znam kako da
ih nazovem... neoprimitivaca ili avangardnih klasicista.“
„Profesore, oprostite, ali izgleda da ja ni danas nisam baš najbolji
student. Ne razumem vas... ili vi mene.“
„Pokušaću da kažem jednostavnije. Sa fotogra ije se vidi, iako je
teško reći, skulptura je u odličnom stanju, jasno uočljive linije, bez
propalih delova, nema pukotina, otpalih parčića, nema tragova zuba
vremena...“
„Još ne shvatam.“
„Obrati pažnju, kao da hvataš beleške.“
„Verujte mi, trudim se.“
Ovaj predmet je skorijeg datuma, mislim na izradu. To se odmah
vidi... ali, ono što je prikazano...“ profesor Harding je oklevao. „То je
staro... nešto veoma staro. Ovo je kopija, Tesa, skulpture stare
najmanje... pa rekao bih 2000 godina.“
„Dve hiljade godina?“ Tesa je zinula od čuda.

„Otprilike. Nisam specijalista za takve stvari. Zao mi je š to moram
da kažem, ali sve od pre 1600. godine nije moja specijalnost.“

Tesa se snuždi. „Onda mi ne možete pomoći da shvatim šta ovo
znači?“

„Nisam to rekao. Molim lepo, samo sam priznao da prevazilazi
moje mogućnosti. Tebi je potreban stručnjak za klasiku, sa znanjem iz
arheologije.“

Tesa baci pogled na svoj ručni sat. Bilo je pola dvanaest. Krejg je
već u La Gvardiji. Uskoro će poleteti za Vašington. Mora da se nađe sa
njim u pola tri. Vreme je isticalo. Nema ga još mnogo!

„Stručnjak za period klasičnih umetnosti sa znanjem iz
arheologije...“ Tesa je gubila dah. „Gde, za ime sveta, da nađem...“

„Mlada damo, zapanjen sam. Zar si zaboravila onu čarobnu ženu
kojom sam ja ož enjen? Ona je mozak ove porodice. Ne ja. Do pre pet
godina radila je na katedri za klasiku Džordžtauna univerziteta.
Hajde,“ profesor Harding se osloni na štap i ustade sa klupe. Morao je
da zastane za trenutak. „Prisila je legla da dremne. Ali, vreme je da je
budim. Nije dobro da preskač e ruč ak. Ima š eć ernu bolest, znaš . Mož da
bi i ti nešto prezalogajila.“

„Profesore, ne želim da budem gruba, ali zaista nisam gladna i
molim vas, o Bož e, kako mrzim sebe š to moram ovo da kaž em, ž uri mi
se! Vrlo je važno! Užasavajuće hitno! Moram da saznam nešto o
statui.“

Profesor ju je merkao. „Baš si tajanstvena. Nema problema, bar si i
mene malo trgla iz apatije,“ starac je nesigurnim korakom išao
stazom, a u vazduhu se osećao miris njegovih ljiljana. „Ako je već
toliko hitno i ako ti ne smeta takva bliskost, zagrli me da hodam brž e.
Priznajem, sad sam i ja radoznao. Hajde, da probudimo Prisilu, da i
nju razdrmamo, da vidimo šta ta užasna vizija znači.“

18

Međunarodni aerodrom Kenedi

Panamov “747” iz Pariza stigao je tač no na vreme, u 12:25. Među
450 putnika bila su i šestorica muškaraca sedeli su razdvojeni u biznis

klasi i paž ljivo su izlazili iz aviona, jedan po jedan, i isto tako briž ljivo
obratili pažnju na to da se različitim taksijima prevezu do Njujorka.
Svi su bili dobro građeni tridesetogodišnjaci. Svaki je nosio
neupadljivo odelo i akten-tašnu, uz ručni prtljag. Nijedan nije morao
da daje prtljag na proveru. Crte lica su im bile slične obične, prosečne.

Jedina druga zajednička karakteristika bila im je što su sitne
prijatnosti prema stjuardesama s naporom izgovarali, kao da je svaki
od njih imao na umu neka veoma važ na posla. Iz njihovih oč iju č itala
se ozbiljnost njihove situacije; gledali su negde u daljinu, zamišljeno,
hladno.

Na Menhetnu, na nekoliko različitih mesta, svaki od njih izađe iz
taksija, pređe pešice nekoliko blokova, uđe u prvi metro koji je
naiš ao, izađe posle par stanica, uze drugi taksi i stiž e nekoliko minuta
kasnije na aveniju, zapadno od Muzeja nacionalne istorije. Pošto
osmotriše saobraćaj, parkirane automobile i pešake u blizini, svaki
pođe prema zgradi od mrkog kamena u zapadnom delu 85. ulice i
zazvoni.

Krupnija ž ena otvori vrata, telom zatvarajuć i prolaz. „Ne bih rekla
da se poznajemo.“

„Neka je Gospod sa vama.“
„I sa vašim duhom.“
„Deo gratias.“
„Zaista,“ žena je oklevala. „Ipak, neophodno je da pokažete znak
prepoznavanja.“
„Nema sumnje. Uplašio bih se da mi niste tražili.“
I poslednji koji je došao, zavuče ruku u džep sakoa i pokaza joj
prsten. Prsten je imao sjajan rubin. Impresivni kamen bio je smešten u
zlatnom ležištu koji je predstavljao ukršteni krst i mač.
„Deo gratias,“ ponovi žena.
Tek nakon toga je sasvim otvorila vrata i povukla se unazad, uz
naklon, s poštovanjem propuštajući posetioca da uđe.
U prostoriji levo od vrata, namršten, napet muškarac, u pancir
košulji od kevlara, spusti uzi, poluautomatsku pušku, sa prigušivačem.
Žena zatvori vrata. „Jesi li dobro leteo?“
„Nije bilo udesa.“
„Ostali su malopre došli.“
Posetilac klimnu glavom, onda krenu za ženom uzanim

stepeništem, na drugi sprat. Ušao je u jednu spavaću sobu, gde su ga
č ekala petorica drugih č lanova njegove ekipe. Presvuč eni u udobniju
odeću sada su na krevetu ponovo sklapali svoje pištolje.

Oruž je, austrijski Glok-17, devetomilimetarski poluautomat, bilo je
napravljeno od tvrde polimerske plastične mase; od metala samo
čelična cev i mehanizam za pucanje. Laki, pouzdani pištolji su imali još
jednu, najvažniju karakteristiku: detektori metala ih često nisu
registrovali, a rasklopljeni prošli bi neopaženo kroz rentgen mašine
na aerodromima.

„Vaša odeća je u plakaru,“ reče žena.
„Hvala, sestro.“
„Let je dugo trajao, mora da ste umorni.“
„Ni najmanje!“
„Gladni?“
„Ne bih rekao. Misija mi daje snagu.“
„Bić u dole ako vam bilo š ta treba. Morać ete da pož urite. Program
je izmenjen. Manje je vremena. Imate karte za let za Vašington u tri
sata. Riba se upecala i krenula.“
„Drago mi je da to čujem, sestro. A neprijatelj? Da li je i gamad
zagrizla?“
„Još ne!“
„Ali, hoće, sigurno,“ glas mu se pretvorio u šapat, opak. „U to ne
sumnjam! Hvala.“ Izveo ju je napolje iz spavaće sobe. „Hvala, sestro.
Hvala!“ Zatvorio je vrata.
Zena materinskog izgleda zgrabi ogradu stepeništa, brzo produži
niz stepenice i zastade kraj stražara na ulazu. „Od njih me hvata jeza.“
„Da,“ prihvati čovek sa uzijem, očito napet. „Jednom sam već radio
sa timom progonitelja, i narednog dana osećao sam strah u kostima.“

19

Tesa je čekala, nestrpljiva, na stolici za kuhinjskim stolom
profesora Hardinga. Prostrana kuhinja u zadnjem delu viktorijanske
kuće bila je čista i uredna, obojena u plavo. Veliki prozor pružao je
divan pogled prema hiljadama prekrasnih ljiljana, raznih boja, ali je
ona bila previše zabrinuta da bi sada na njih obraćala pažnju. Pre

izvesnog vremena – odužilo se – profesor Harding ju je tu ostavio i
otišao gore, da probudi svoju ženu.

Tesa je nervozno bacala pogled na svoj sat. Bilo je već jedan i pet.
Ona se strese, i ne mogavaši da se smiri, ustade i poče da šeta
kuhinjom, zaključa vrata za dvorište, onda ponovo sede i nastavi da se
stresa.

Brzo! Krejgov avion mora da je već u vazduhu. On ć e je č ekati na
vratima hotela “Meriot”, u blizini nacionalnog aerodroma “Vašington”,
za manje od 90 minuta.

Neću moći još dugo da budem ovde.
Ali, ne mogu tek tako da odem.
Moram da saznam o kakvoj se tajni radi.
I oseti olakšanje začuvši prigušene korake na stepeništu u
prednjem delu kuće.
Onda je čula mrmljanje, pa korake hodnikom, sve bliže kuhinji.
Tesa skoči na noge kada profesor Harding uvede svoju ženu.
Ali Tesa, videvši ženu, ohladi se.
O, ne!
Toliko vremena je čekala! Toliko vremena izgubila...!
Prisila Harding je delovala još slabije od svog muža. Bila je sitna,
mršava, pognutnih ramena. Njena oštra, bela kosa bila je čupava od
spavanja, lice izborano, bledo, opuš teno. Baš kao i njen muž , oslanjala
se na štap, a oslanjali su se i jedno o drugo.
„Profesore,“ Tesa se trudila da ne povredi njihovo dostojanstvo,
odajući šta misli. „Da ste mi rekli pošla bih rado sa vama gore i
pomogla vam da dovedete suprugu.“
„Nema potrebe,“ starac se smešio. „Prisila i ja se snalazimo bez
ičije pomći, već nekoliko godina. Ne bi valjalo da nas razmaziš, zar ne?
Ipak, hvala na ljubaznosti.“
„Evo, dozvolite mi...“ Tesa požuri oko stola, nežno uhvati Prisilu
Harding i pomože joj da sedne.
„Dobro,“ reče profesor od napora teško dišući. „Naša mala vežba je
završena. Kako se osećaš Prislia?“
Žena ne odgovori.
Tesu zabrinu usahli pogled njenih očiju.
Bože, da li je ona pri svesti...
Nemoguće je da ona odgovori na moja pitanja!