Plameni zavet - David Morrell

Profesor Harding kao da je č itao Tesine misli. „Ne brini. Moja ž ena
je samo još ošamućena od popodnevnog spavanja. Treba joj malo
vremena da se razbudi. Ali, biće dobro čim...“

Starac otvori uglancana vrata ižidera i izvadi injekciju. Pošto je
alkoholom protrljao ruku svoje žene dade joj injekciju, kako je Tesa
pretpostavila insulin, jer je on ranije pominjao da mu ž ena boluje od
šećerne bolesti.

„Eto,“ reče profesor.
On se ponovo vrati do frižidera i izvadi tanjir sa voćem, sirom i
mesom, prekriven plastičnom folijom.
„Nadam se da mož eš neš to da prezalogajiš , draga,“ on stavi tanjir
na sto, skloni plastični prekrivač i nesigurnim korakom krenu ka
kuhinjskom pultu, da naseč e malo francuskog hleba. „Predlaž em ti da
počneš sa kriškom pomorandže. Moraš da održavaš nivo...“
„Šećera u krvi?“ Glas Prisile Harding je bio baršunast, iznenađujuće
dubok. „Dosta mi je... Muka mi je...“
„Pa, tačno tako. Muka ti je, ali za koji trenutak, čim nešto
prezalogajiš biće ti mnogo bolje. Uzgred, te uvezene pomorandže su
odlične. Preporučujem i tebi da probaš.“
Umorno gledajući muža, Prisila Harding posluša, prstima
unakaženim artritisom prinese krišku pomorandže ustima, i dok je
polako žvakala, skrenu pogled, sada zbunjen, prema Tesi.
I opet profesor Harding kao da je čitao tuđe misli. „Oprosti na
mojoj omašci, draga. Ova privlačna, mlada dama je moja bivša
studentkinja, mada, ruku na srce, njena lepota ne mož e ni da se poredi
sa tvojom.“
„Ne lupaj!“
„Draga, c-c, nismo sami.“
Prisila Harding se zabavljala. Videlo se to po njenim očima.
„Ovo je Tesa Drejk,“ reče profesor, „i hoće nešto da te zamoli.
Računa na tvoje profesorsko znanje.“
Prisila Harding diže pogled, ovoga puta zainteresovanija za Tesu.
„Moje profesorsko znanje...?“
„Da, reč je o nekakvoj misteriji i mi se nadamo da ćeš ti moći da je
rešiš,“ reče profesor. „Pokušao sam da pomognem mojoj bivšoj
studentkinji, ali na ž alost njena pitanja prevazilaze moje sposobnosti.
Nemaju veze sa mojim delokrugom interesovanja.“

I dok joj se u oči vraćao sjaj, Prisila pojede još jednu krišku
pomorandže.

„I hladna govedina je veoma dobra, probaj,“ reče profesor.
„Sta bi htela da zamoli?“ upita Prisila i nastavi da jede, a oči su joj
postojale sve življe. „Kakva pitanja?“
„Volela bi da ti proučiš jednu fotogra iju. Na fotogra iji je... ili bar
ja tako mislim... moderna reprodukcija neke prastare reljefne statue.
Prilič no varvarske rekao bih. Zato se pripremi, pa kada budeš osetila
da ti snaga nadolazi, ako budeš...“
„Ričarde, što si stariji sve si opširniji. Reč je o fotogra iji? Modernoj
replici neke drevne skulpture? Zvuči fascinantno. Kako da ne, rado bih
pogledala.“
Tesa je bila napeta, opsednuta činjenicom da vreme leti. „Hvala
vam, gospođo Harding.“
„Molim vas, ne budimo formalisti. Zovite me Prisila.“ Ona proguta
parčence hleba, obrisa ruku o salvetu i pruži je prema Tesi. „Gde je
fotografija?“
Tesa je izvadi iz tašne i dodade preko stola. Gospođa Harding
izvadi naočare iz džepa svoje haljine, stavi ih i zagleda se u fotogra iju,
i dalje je žvakala hleb.
Prestade da žvaće.
Proguta pljuvačku. Lice joj je dobilo smrknut izraz. Nekoliko
trenutaka nije ni reči izustila.
Šta li je to? pitala se Tesa.
Brže!
Prisila je smrknuto klimala glavom. „Videla sam nešto slično,
veoma sličnu viziju, nekoliko puta ranije.“
Napeta kao struna, Tesa se nagnu napred. „Ali, šta vas je toliko
zabrinulo? Nož, krv, zmija, pas. Znam da je sve to odvratno, ali...“
„I škorpija. Ne zaboravi škorpiju,“ reče Prisila. „Napada testise
bika koji umire, i ne zaboravi nosioce plamena, sa strana ž rtve, jedna
baklja okrenuta prema gore, druga prema dole.“ Starica odmahnu
glavom. „I gavran.“
„Mislila sam da je to sova.“
„Za ime Boga, ne! Sova?“
„Ali, šta sve to znači?“ Tesa je strahovala da će izgubiti strpljenje.
Prisila je drhtala i ne obrać ajuć i paž nju na Tesu, usredsredila se na

muža. „Ričarde, sećaš li se našeg leta u Španiji, 73?“
„Naravno,“ odvrati profesor nežno, „naše 25. godišnjice.“
„Nemoj sada da počneš sa sentimentalnostima, Ričarde. Kakve

veze ima, mada je lično meni bilo značajno, to zbog čega smo mi
boravili tamo. Važ no je da sam ja, dok si ti ostao u Madridu i opsedao
muzej Prado...“

„Da, Velaskez, Goja i...“
„Ali, ne i Pikaso. Mislim da tada još nije bila tamo Pikasova
“Gernika”.
„Molim vas,“ zacvile Tesa naginjući se još više napred. „Sta je sa
statuom?“
„Ja sam u Prado muzeju mnogo puta bila, „pričala je Prisila, „a
izučavam klasiku, nisam istoričar umetnosti. Zato sam poslala Ričarda
da už iva na svoj nač in, a ja sam izabrala svoj. Uostalom, uvek sam se
ponosila tim da sam slobodna žena.“
„I jesi, draga. Koliko si puta to dokazala!“ slegnu profesor
dobroćudno ramenima i gricnu malo sira.
„Zato sam ja otiš la da obiđem neke arheološ ke iskopine u Spaniji
koje su me interesovale.“ Prisili zasuziše oči zbog lepih uspomena.
„Merida. Pamplona.“
„Pamplona? Da li je tu Hemingvej...?“
„Izvini, Tesa, ali molim te da se ponašaš kao da si na predavanju
moga muža. Budi dobra i nemoj da mi upadaš u reč.“
„Oprostite, gospođo...“
„Ne volim prazna izvinjenja, a već sam ti rekla da nisam nikakva
gospođa, bar ne kada si u mojoj kući.“ Prisila se koncentrisala na svoja
sećanja. „Kako mi se dopalo sve to... U ruševinama kraj svakog sela
nalazila sam crtež e u kamenju, gravure, a u jednom malom muzeju u
blizini Pamplone, statuu poput ove. Izjedenu vremenom, slomljenu,
nečistu, nejasne gravure, ne ovako preciznu. Ali istu kao što je ova na
fotogra iji. Kasnije, za vreme mojih fascinantnih putovanja, čak sam
čekala da se Ričard nadivi Velaskezu i Goji... Očigledno i ja sam postala
nalik na Ričarda. Toliko sam ostarela da nikada da pređem na stvar.“
„Pa, šta ste našli?“ Tesa se trudila da ne počne da viče.
„Još takvih statua.“ Prisila sleže ramenima, „još gravura.“
„Čega?“
„Iste vizije kao što je ova. Ne baš često. “In situ” uvek skrivene,

uvek po pećinama, ili u podzemnim prolazima.“
„Vizija čega?“
„Mitrasa.“
Tesa diže glavu:
„Šta ili ko je sto mu gromova taj...“
„Mitras?“ Prisila je prikupljala energiju. „Jesi li religiozna, Tesa?“
„U neku ruku. Odrasla sam u rimokatoličkoj porodici. U detinjstvu

sam verovala. Za vreme studija sam prestala. Ali, u poslednje vreme...?
Da, čini mi se da bi se moglo reći da sam religiozna.“

„Rimokatolkinja? A!“ Prisila se ujede za usnu i reče obeshrabreno.
„Onda treba da znaš da tvoja religija ima...“

„Šta?“
„Suparnike.“
„Šta pričate?“
„Prastaro suparništvo. Jače nego što možeš da zamisliš. Od pre
početka sveta, od korena civilizacije, istorije.“
„Kog vraga...“
„Da, vraga.“ Prisilino lice se na trenutak opusti i opet poprimi
napregnut izraz. „Raj i pakao. Eto, priča o Mitrasu je upravo to.“
„Cujte, ne mogu još dugo ovo da trpim,“ reče Tesa. „Vi ne znate
kroz šta sam je prošla. Majka mi je mrtva. Ljudi oko mene umiru.
Treba da budem na nacionalnom aerodromu za jedan sat, da sačekam
nekoga. A uplašena sam. Blago rečeno! Izbezumljena sam od straha.“
„Zbog Mitrasa? Razumem te.“ Prisila uhvati Tesu za ruku. „Ako ova
fotogra ija... ako ova statua ima neke veze sa tvojim problemima...
imaš razloga za paniku.“
„Zašto?“
„Mitras je najstariji bog za koga ja znam,“ reče Prisila, „a njegov
suparnik je najopakiji i najmanje oprašta.“
„Sve je ovo...“ Tesa se stresla, „suludo. Sta hoćete da...?“ Ona stegnu
pesnice noktima zasecajući meso.
„Da kažem?“ Prisila sa mukom ustade. „Prestani da gledaš na sat.
Ima mnogo toga što treba da naučiš... i opominjem te... mnogo molitvi
da izgovoriš.“

ZMIJA, ŠKORPIJA I PAS

1

Zapadna Nemačka, južno od Kelna, Rajna

Parovi su se probijali kroz maglu duž slabo prometnog druma.
Mnogo godina ranije, između dva svetska rata, često su tuda išli
pecaroši na biciklima. Ostavili bi bicikle iza žbunja, uzeli pribor iz
korpi ispred sedišta, poneli udice i dobro utabanim stazama krenuli
niz padinu, sa puno drveća, do svojih omiljenih mesta na obali reke.
Deca su nekada trčkarala njenim obalama. A u vreme toplih letnjih
dana majke bi prostrle ć ebad po mekoj gustoj travi, izvadile bi korpe
sa hranom za piknik i svud unaokolo oseć ao se miris kobasica, sira i
svež e ispeč enog hleba. Flaš e vina hladile su se u rupama sa hladnom
vodom.

Ali bila su to davna vremena u Nemačkoj, i toga dana kada je u
Vašingtonu Tesa sa užasom slušala objašnjenja žene profesora
Hardinga, ovde nije bilo mesta za pecanje, ili bar nikome više do toga
nije bilo. Malo je ljudi tu uopšte dolazilo, a svakako ne na piknik, jer bi
smrad reke upropastio miris svežeg hleba, a otrov iz reke je odavno
prodro u okolno zemljište, uništavajući drveće i travu. Otpaci koje je
struja nosila odavno su pobili ribe.

Ipak, večeras su putnici u jednom autu koji je išao drumom mislili
o pikniku i pecanju, mada su im misli bile pune gorčine, a oni se
mrštili, besni, gledajući ogolelo drveće i uništenožbunje u magli.

Jedan se mrštio iz drugog razloga.
On se, zapravo, tresao. „Nećete se lako izvući! Gosti me čekaju.
Opaziće da me nema!“
„Misliš na one sa prijema na tvom imanju?“ upita vozač i sleže
ramenima. „Ovoga puta će morati bez tebe, her Šmite.“
„Da prihvati drugi putnik. Šteta! Moraće da čekaju.“
„Da čekaju, čekaju, čekaju...“ dodade treći.

„Sta vi od mene hoćete?“ pitao je čovek srebrnkaste kose,
izduženog lica, u smokingu. „Otkup? Ako to želite, šta tražimo ovde?
Dajte mi telefon. Srediću ja... Moj pomoćnik će vam doneti koliko god
para hoćete! Samo, bez policije!“

„Naravno, her Smite. To vam garantujem,“ reče vozač. „Možda
kasnije, ali za sada ne. Ne želimo policiju.“

„O čemu vi pričate?“
„O pravdi,“ reče čovek sa pištoljem.
Pištolj je bio uperen u vrat muškarca srebrenkaste kose.
„Primeri,“ objasni jedan sa zadnjeg sedišta pa se nagnu napred,
pričajući vozaču. „Kada sam ja bio dete, ovo je bila moja omiljena
staza. Reka je tako... O kako sam voleo ovo mesto! Sada, pogledajte,
pogledajte kako je ružno! Evo! Stani ovde.“
„Zašto da ne?“ vozač sleže ramenima. „Ovde ili bilo gde drugde.“
„Zbog čega?“vželeo je Šmit da zna, dok mu je glas drhtao.
„Već sam ti rekao,“ reče onaj što je držao pištolj, „zbog pravde.“
Vozač zaustavi kola među žbunjem avetinjskog izgleda, kraj
druma, dok su otpale grane škripale. On ugasi farove i izađe iz kola,
dok su njegovi drugovi otvarali ostala vrata, izvlačeći Smita koji se
otimao, na čistinu prekrivenu maglom. Rukav njegovog smokinga
pocepa se o sasušeno deblo.
„Šteta!“ reče čovek sa pištoljem. „Nema smisla!“
„Da, kakva šteta prihvati vozač.“
Oni priđoše strmini i primoraše Smita da krene niz opustelu
padinu, i odjednom naleteš e na už asavajuć e isparavanje reke. To ih je
nateralo da se zakaš lju. Už asnut, Smit se tako jako opirao da su morali
da ga vuku dok su mu se noge u cipelama od naj inije kože vukle
preko stenja, i kada se jedva vidljiva staza spustila do vode, jedan od
muškaraca upotrebi bateriju, da vidi kuda idu.
Na obali, bez travke, pod snopom svetlosti opaž ala se pena po ivici
reke, prljavš tina, otpaci koje je vukla struja. Citav kraj je smrdeo kao
septička jama, jer se i kanalizacija slivala u reku.
„Kakav prokleti... Nekada sam se u reci kupao!“ reče čovek sa
piš toljem, „i ribe... riba iz nje je bila č ista i ukusna. Meso belo, svež e,
čvrsto i meko, istovremeno. Moja majka ga je potapala u mleko, onda
ga pokrivala testom...“
„Riba?“ izusti Šmit. „O čemu vi govorite? O ribi? Kakve to veze...? Za

ime Boga, ako vam je namera bila da me uplašite, uspeli ste.
Priznajem. Užasno sam se uplašio!“ gubio je kontrolu. Taj otmeni
zarobljenik srebrene kose poče da jeca. „Koliko želite? Sve ću vam
dati. Molim vas! Kunem se grobom svoje majke! Platiću koliko
tražite!“

„Da,“ prihvati vozač, „tačno tako. Sve ćeš platiti.“
„Samo recite sumu. Koliko treba? Vaše je. Mein Gott, 4 koliko?“
„Još nisi shvatio koliko treba da platiš,“ reče onaj drugi. „Ti si kriv
za sve ovo.“
„Ja?... Kakve veze ja...? Šta sam ja...?“
„Ovo i...“ sa gađenjem četvrti čovek rukom pokaza nakazne ukrase
na reci. „Ti si to uradio. Ne sam, ali deliš odgovornost.“
„Sa kim?“ Šmit je jedva govorio.
„Sa drugim pohlepnim industrijalcima koji su kao i ti samo jurili
pro it, bez obzira na cenu. A priroda je propadala. Milijarderi koji nisu
hteli da odreše kesu za par miliona, pa da reka ostane čista a nebo bez
otrova.“
„Par miliona?“ Smit odmahnu glavom, pomahnitao. „Ali izvršni
odbor moje firme, akcionari, oni bi...!“
„Milioni? Da, ali nekada davno, na početku,“ ispravi ga čovek sa
pištoljem. „Tada bi toliko koštalo, ali to je davna prošlost. Sada bi
troškovi bili veći. Mnogo, mnogo veći. Reka je zagađena, mrtva, proći
ć e decenije pre nego š to bude mogla ponovo da ož ivi, ako se ikada to
desi, jer može li nešto što je mrtvo da opet oživi?“
Namrgođen čovek sa baterijom priđe bliže. „Obrati pažnju, her
Smite. Nismo mi izabrali ovo mesto samo zato što smo voleli da
dolazimo ovde kao deca. Ni u kom slučaju. Izabrali smo ga zato što...“
namrgođeni pokaza rukom prema svetlima brojnih fabrika uz reku,
vidljivim i pored magle, mada nejasno. I magla nije bila prirodnog
porekla, bar ne sasvim. Bila je gušća zbog dima, prepunog otrovnih
gasova. U blizini, cev sa otpadnim materijama iz jedne od fabrika
izlivala je smrdljive hemikalije u reku. Pene je bilo sve više.
„Izabrali smo ovo mesto pošto smo želeli da vidiš zločine,“ reče
vozač.
„Greh,“ ispravi ga čovek sa pištoljem.
„Greh?“ kukao je Šmit. „Vi ste ludi! Potpuno.“
„A gresi se moraju platiti,“ reče onaj sa baterijskom lampom. „A

kao što reče, ti si spreman da platiš.“
„I platićeš,“zaključi četvrti.
Smit sklopi ruke. „Preklinjem vas!“ Pade na kolena. „Obećavam,

kunem se! Moji inž enjeri ć e rekonstruisati otpadne sisteme svih mojih
fabrika. Nije važ no koliko ć e to da koš ta. Spreč ić u da hemikalije idu u
reku. Razgovaraću i sa drugim fabrikantima iz ovog kraja. Ubediću ih
da spreče bacanje otpadaka u...“

„Prekasno,“ procedi čovek sa pištoljem.
„... u reku,“ jecao je Šmit. „Učiniću sve što tražite, ako...“
„Prekasno,“ ponovi čovek sa pištoljem. „Moraš da poslužiš kao
primer ostalima.“
„Mora biti mnogo takvih primera,“ umeša se čovek sa baterijskom
lampom.
„Pravda,“ izusti vozač.
„Žedan sam,“ reče četvrti. „Ožedneo sam silazeći.“
„I ja,“ reče čovek sa pištoljem.
„Sigurno i her Smit, njemu mora da su usta posebno suva. U strahu.
Čini mi se da je zaslužio piće.“
Cetvrti izvadi plastičnu lašu iz ranca koji je nosio na ramenima. Sa
gađenjem, ali odluč no, stež uć i grudi i oč ito se uzdrž avajuć i da diš e, on
priđe smrdljivoj površ ini vode i zahvati penu, zajedno sa neč istoć om,
otpacima i talogom kanalizacije.
Smit vrisnu. „Ne, to ne mogu da pijem...! Nemojte me terati...! Od
toga bih umro...!“
Covek sa baterijom klimnu glavom. „Naravno, to ubija. Kao što
ubija i ribe, kao što ubija reku. Kao što ubija drveće, žbunje i travu.
Kao što polako ubija ljude u gradovima koji zavise od te vode, od
reke, ma koliko se trudili da je prečišćavaju.“
„Na ž alost neko mora da služ i za primer,“ reč e č ovek sa piš toljem.
„Treba mnogo takvih primera. I ako ti je to neka uteha, biće ih. Nećeš
biti sam. Obećavam ti! Ubrzo će ti se pridružiti mnogi grešnici tvog
kova. Mnogo ih je koje treba naučiti pameti. Dok i poslednji ne utuvi u
glavu. Dok ne bude suviše kasno. To jest, ako već nije isuviše kasno.“
Covek sa plastičnom bocom punom prljavštine priđe Smitu i
prinese mu je ustima.
Šmit se izvi, onda čvrsto stegnu usne odmičući glavu.
„No, no,“ reče čovek sa flašom, „moraš da uzmeš svoj lekić.“

Ostali čvrsto uhvatiše Šmita.
„Prihvati mirno svoju sudbinu,“ govorio je onaj sa baterijskom
lampom, „probaj proizvod svoga uspeha.“
Smit se borio očajnički, opirući se rukama, trudeći se da se izvuče
iz šaka svojih otmičara.
„Sudbina, mein Herr. 5 Svi je moramo prihvatiti,“ čovek diže lašu
prema Šmitovim stisnutim vilicama.
I opet Šmit okrenu glavu.
„E, sada nemamo drugog izbora,“ razočarano reče čovek sa
baterijskom lampom i sa zapanjujućom snagom obori Smita. Ostali su
mu pomagali nogama i rukama da bace Smita na leđa tako da mu lice
bude prema sivom, maglom i smogom zaklonjenom nebu. Covek sa
flašom kleknu i pritisnu nerv iza Šmitovog uha.
Šmit refleksno vrisnu.
I odmah onaj drugi, gurnu grlić u Smitova usta, zari mu ga č vrsto
među usne i onda podiže lašu klimajući glavom dok su pena,
prljavština i otpaci, zajedno sa talogom kanalizacije, silazili niz
Šmitovo grlo.
„Možda ćeš u nekom od svojih drugih života biti odgovorniji
čovek,“ reče onaj muškarac, „pod uslovom da mi uspemo, da bilo ko
dobije priliku za još jedan život.“

Kasnije...
Pošto je leš otkriven i autopsija urađena...
Medicinski struč njak se dvoumio š ta da napiš e kao osnovni uzrok
smrti. Teoretski, Šmit se udavio.
Ali su hemikalije u njegovim plućima bile toliko toksične da su pre
nego što se udavio propali svi njegovi vitalni organi, u trenu.

2

“Krejg, ti si bio sa mnom. Cuo si moju prič u o Dž ozefu. Video si š ta
je bilo u njegovoj spavać oj sobi. Ako su ubice sledile nas oboje, da bi
sačuvale svoju tajnu, možda i tebe jure.”

Krejg se seć ao Tesine opomene koju je izrekla danas, kada mu je

telefonirala u prvu policijsku stanicu Plaza. Skupio se vezan na sedištu
aviona i svoje, smogom iritirane, oči okrenuo prema prozoru
“Trampovog šatla 727” koji se upravo spremao da poleti sa
nacionalnog aerodroma u Vašingtonu.

Da jure mene? pomisli on.
Dok mu Tesa na to nije skrenula paž nju takva moguć nost mu nije
padala na pamet.
On se setio, a to je i mislio šta joj je odgovorio. Neka kučkini sinovi
samo probaju! Istini za volju, on bi jedva doč ekao taj sukob! Bilo š ta,
samo da se ludilo već jednom prekine, da se ništa ne desi...
Bež i, Tesa, poruč ivao joj je u sebi. Ne rizikuj! Uskoro. Ja ć u uskoro
stići!
Pre nego što je krenuo iz prve policijske stanice Plaza, javio se
telefonom Odeljenju za bezbednost aerodroma La Gvardija, terminalu
“Tramp šatla” da im skrene pažnju da je policajac i da ima sva
potrebna dokumenta i dozvole, da je spreman da popuni i sve njihove
formulare, da se podvrgne svemu što treba, čak i razgovoru sa
pilotom, samo da bi mogao da uđe u avion sa pištoljem. Na putu za
aerodrom, Toni i on su učinili sve da obezbede da ih niko ne prati,
mada je bilo nemoguće biti u to siguran u haosu podnevnog
saobraćaja.
Sada je, vodeći računa da to ne opazi putnik koji je kraj njega
sedeo, Krejg drž ao desnu ruku ispod sakoa odela, č vrsto stež uć i drš ku
revolvera “Smit Veson”, kalibra 38. Ako bude problema, svakako ih
neće biti tokom leta, znao je. Tu neće biti pucnjave! Previše je opasno.
Meci bi probili trup i u kabini bi pao pritisak, š to bi moglo dovesti do
katastrofe. Ipak, osećao se sigurnije držeći pištolj.
Trudeći se koliko god je mogao da deluje smireno, Krejg baci
pogled oko sebe. Cinilo se da niko od putnika ne obraća pažnju na
njega.
Odlično, zaključi on. Samo polako. Trudio se da povrati
samopouzdanje. Govorio je sebi da je preuzeo sve mere
predostrožnosti kojih se setio. Sada si uleteo u igru. Prihvatio si.
Moraš da ideš do kraja!
Krejg nije opazio čoveka sivih očiju, deset redova iza sebe. Pravio
se da drema, krijući tako boju očiju. On je bio, pod različitim imenima,
kupio kartu za svaki let “Tramp šatla” između La Gvardije i

nacionalnog aerodroma u Vaš ingtonu, otkako je proš le noć i ona ž ena
bez traga nestala.

Ne, nije sivooki muškarac nameravao da iskoristi sve te karte.
Samo je čekao, neopažen na ulazu u terminal, za slučaj da stigne
detektiv, prijatelj one žene. Jedan njegov drugar je na sličan način
dežurao kod terminala “Pan Am-a”.

I kada je već gubio nadu, ugledao je onoga koga je čekao kako
izlazi iz policijskih kola, pa je sivooki muškarac, dok mu je srce
ubrzano lupalo, ušao u terminal, prošao kroz proveru bezbednosti,
predao kartu za taj let i uš ao u avion pre detektiva. Tako je, zapravo,
pratio detektiva idući ispred njega i gotovo je mogao biti siguran da je
ostao neopažen.

Ona žena im je umakla prošle noći, ali će on sada, uz pomoć
telefona u avionu – sivooki muš karac je traž io od stjuardese da mu ga
donese – moći, koristeći šifrovane poruke, da opomene druge članove
svoga tima da je detektiv na putu za nacionalni aerodrom u
Vašingtonu, najverovatnije da bi se našao sa njihovom ptičicom.

Sa onom ženom.
Ta je opasna. Previše zna...
Kao to se podrazumevalo i ovaj uporni detektiv koji se suviše
interesuje za nju. A kada se njih dvoje nađu, oboje će ih ućutkati,
fotografije će uništiti i zavet će još jednom biti sačuvan.

3

„Zlo,“ reče Prisila Harding.
Ta kratka reč je privukla Tesinu pažnju.
Ona, Prisila i profesor Harding prešli su iz kuhinje u radnu sobu u
prizemlju viktorijanske kuće u blizini Džordžtauna, u Vašingtonu.
Sada je insulin u krvi Prisile počeo da deluje, procenat šećera se
stabilizovao i uz pomoć ručka koji je pojela, pa je starica delovala
deset godina mlane. Oči su joj živahne. Govorila je energično, mada
polako i određeno, kao neko ko je navikao da godinama drži
predavanja.
Ali Tesa nije imala vremena za predavanja. Morala je odmah da
sazna nešto o statui. Što pre! Morala je da se nađe sa Krejgom!

Prisila opazi njeno nestrpljenje i udahnu. „Prestani da gledaš na
sat. Sedi, Tesa i paž ljivo sluš aj. Ne mož e se to ukratko isprič ati, i ako si
u nevolji kao što kažeš, možda ti život zavisi od toga hoćeš li u
potpunosti razumeti šta želim da ti ispričam.“

Tesa je oklevala. I odjednom osetivši umor poslušala je. Sela je na
kož nu stolicu. „Oprostite, znam da ž elite da mi pomognete. Uč inić u sve
sto mogu... Ako je to komplikovano, bolje da... Zapravo, nema smisla
da vas požurujem. Ispričajte kako vi mislite da treba.“

Jesu je svi mišići boleli dok je gledala kako Prisila vadi sa police
nekoliko povećih knjiga i stavlja ih na sto.

„Zlo,“ podseti je Tesa, „upravo ste pomenuli zlo.“
Prisila klimnu glavom. „Zlo je ključna dilema u hrišćanskoj
teologiji.“
„Žao mi je, ali... Kakve to veze ima sa...?“
„Razmisli. Kako mož eš da pomiriš postojanje zla sa tradicionalnim
konceptom dobronamernog hrišćanskog boga koji voli sve.“
Tesa se namršti, sasvim zbunjena. „Zaista ne razumem.“
Prisila diže artritisom izjedenu, naboranu ruku. „Slušaj samo. Mi
znamo da zlo postoji. Susreć emo se sa njim svakoga dana. Sluš amo o
tome na radiju. Na televiziji. Citamo u novinama. Moralno zlo u vidu
zločina, okrutnosti i korupcije. Fizičko zlo u vidu bolesti. Rak.
Muskularna distro ija. Multipla skleroza,“ Prisila spusti glas,
„dijabetes.“ Malo je oklevala, a onda je, utučena, rekla. „Naravno, neki
poriču postojanje, čak i koncept zla. Oni tvrde da je zločin samo
posledica bede, neadekvatnog roditeljskog vaspitanja ili nedostatak
obrazovanja i tako dalje. Oni i uzroke i krivicu svaljuju na društvo, ili u
slučaju nečeg toliko odvratnog, kao što je masovno ubistvo, nasilje
pripisuju ludilu. Oni odbijaju da razmisle o tome da bolesti možda
imaju teološke implikacije. Po njima, rak je samo biološki poremećaj,
posledica nekih supstanci u našem okruženju.“
„Ali, oni ne greše,“ reče Tesa. „Ja radim za časopis koji pokušava da
zaštiti čovekovu okolinu. Kancerogene materije su svuda oko nas.“
„Potpuno tačno,“ reče profesor Harding. „Otrovi su vidljivi na
svakom koraku. Moji ljiljani jedva cvetaju. I nisu ni upola onako lepi
kao nekada.“
„Ričarde, molim te...“ Prisila je svojim iskrivljenim prstima lupkala
po stolu. „Odjednom sam užasno žedna. Bila bih ti veoma zahvalna

ako odeš do kuhinje i spremiš nam čaj.“
„Kako da ne, naravno,“ profesor zgrabi svoj štap, „imate li nekih

posebnih želja?“
„Kako je tebi zgodno. Mislim da možeš da skuvaš “Lemon lift”,

dragi.“
„Sjajno.“
I dok je profesor Harding, gegajući, odlazio iz radne sobe, Prisila

je, žmirkajući, što je pojačalo bore oko očiju, pogledala prema Tesi.
Same, dve žene su sedele licem u lice.

„Kancerogene materije i takozvani biološki poremećaji su baš ono
na šta mislim,“ reče Prisila fizičko zlo. „Teološko zlo.“

Tesa odmahnu glavom. „Kakve veze ima rak sa teologijom?“
„Obrati paž nju. Po hriš ć anskoj religiji, ovaj svet je stvorio darež ljiv
Bog koji ume da voli.“
„Da, tačno tako,“ prihvati Tesa.
„A kakav bi onda bog to bio koji je svetu podario zločin i rak?
Postojanje tih zala dokazuje da tradicionalni hriš ć anski Bog ne mož e
biti tako dobroćudan. Zapravo dokazuje njegovu okrutnost,
perverznost, nedoslednost. I zato Đavo i jeste izmišljen.“
Đavo? razmišljala je Tesa. „Kakve veze...? Gde ovo vodi...?“
„Lucifer,“ reče Prisila, „anđeo nad anđelima u raju. Superstar
božjih miljenika. Ali on, nosilac svetlosti, kako ga ponekad drugačije
zovu, nije se zadovoljio time da bude pomoć nik. Ne, taj moć ni anđeo
hteo je više. Zeleo je da bude Bog. I verovao da može sa njim da se
nadmeće. A kada je to pokušao, Bog ga je gurnuo dole, sasvim na dno,
u dubine tek stvorenih vatri pakla, i prekrstio ga je Bog, viš e nije bio
Lucifer već Satana. Satana se, u besu, zakleo da će uništiti savršeni
božji svet i uvesti u njega zlo.“
„Taj deo hrišćanskog učenja mi je uvek ličio na mit,“ reče Tesa.
„Tebi jeste, ali većina hrišćana, pogotovo fundamentalista u to
veruje i bazira svoje ž ivote na takvom konceptu sveta. Bog i posrnuli
anđeo. Satana je zgodan izgovor za širenje zla svuda oko nas.“
„Lič ite mi na kaluđericu koja mi je drž ala č asove veronauke svake
nedelje, posle mise.“
„Zaista?“ Prisila namršti svoje već zborano čelo. „E, pa moj čas
veronauke će biti nešto drugačiji, i možda će poljuljati tvoju veru u
Boga. Moram sa žaljenjem da priznam, možda će te preplašiti.“

Tesa se uspravi, napeta, slušala je sve veoma pažljivo.
„To što se postojanjem Satane objašnjava problem zla na ovom
svetu i dalje sasvim ne oslobađa Boga,“ reče Prisila, „jer Bog toleriše
zlo iza kojeg stoji Satana. On dozvoljava Satani da nas muči zločinom i
bolešću.“
Tesa ponovo odmahnu glavom. „Kaluđerica koja mi je predavala
veronauku, govorila je da je Bog odlučio da osuđuje zla Satane a ne da
njega uništi kako bi nas stavio na probu. Ako izdržimo izazov zla i
prihvatimo muke bolesti, dobićemo bolje mesto u raju.“
„Čuj, Tesa, da li ti stvarno, u to veruješ?“
„Pa... možda i ne, ali su me tako učili.“
„I mene su tako učili.“ Prisila je sada govorila sa primesom gorčine
u glasu. „Rič ard i ja smo imali sina Dž eremija. Jedinca. Sa deset godina
umro je u najgorim mukama od raka kostiju. Prošlo je 30 godina, a
mene i dalje muče more, sanjam koliko je on patio. A to milo dete,
savršeno biće, nikada nikome ništa nažao nije učinilo. Nije imao
pojma š ta je to greh.“ Prisili se oč i ovlaž iš e. „Ipak, Bog je dozvolio da
ta už asna bolest muč i moga sina. Ako je Satana odgovoran za sva zla,
Bog je odgovoran za Satanu i na taj način, na kraju krajeva, i za ono
što se dogodilo Džeremiju. Ja i danas krivim Boga zbog onoga što se
desilo mom...“ suza iz Prisilinih očiju nestade, sada joj je pogled bio
odlučan. „Zato se vraćam na pitanje koje sam ti već postavila. Kako bi
jedan dobroćudan Bog koji voli sve živo dozvolio postojanje zla?
Pokuš aj hriš ć anstva da dilemu razreš i izmiš ljanjem posrnulog anđela
nije ni najmanje zadovoljavajući.“
Prisila se namršti i nastavi. „Ipak, postoji jedan mit koji daje
logičnije objašnjenje za postojanje zla. Hiljadama godina pre Hrista,
naš i preci su verovali u postojanje dva boga, jednog dobrog i drugog
lošeg. Njih dvojica su imali istu moć i borili su se da zavladaju svetom.
U toj verziji Satana nije bio posrnuli anđeo već pre bi se moglo reći
božanstvo. Bog vrline bio je van svega zlog i zato i nije mogao biti
odgovoran za zlo i poroke koje je onaj drugi bog bacao na nas.
Najranije svedočanstvo o takvom verovanju nalazimo u četvrtom
milenijumu pre Hrista, u starom Iraku, u dolini između reka Tigra i
Eufrata. Legenda nas uči da je baš na tom mestu bio rajski vrt...“
„Pre nego što je zmija sve pokvarila,“ reče Tesa.
„Tačno. Ali ta zmija nije bila posrnuli anđeo, već simbol boga zla

koji se borio sa bogom vrline.“
Tesa nije mogla da se uzdrži da ne pogleda na zidni sat. Krejg.

Ubrzo ć e sleteti na nacionalni aerodrom Vaš ingtona. Trebalo bi da se
sretne sa njim.

„Ne bulji u sat, već u mene, Tesa. Slušaj šta pričam.“ Prisila prekrsti
ruke sa profesorskom ozbiljnošću. „Koncept suprotnih, ali podjednako
moćnih bogova širio se Bliskim istokom. Pre nego što se pojavio u
Iranu negde oko hiljadite godine pre Hrista, bog vrline je imao ime
Mitras.“

Tesa se trgnu i uspravi. „Mitras? Već ste ga pominjali.“
„Da, zbog one igure na reljefnoj skulpturi,“ reče Prisila. „Razumeš
li sada zbog čega sam morala da uđem u sve te detalje? Figura koja
ubija bika nije ljudska. To je Bog. Mnoge kasnije religije, kao
zoroastrianizam i manikejstvo, takođe su prihvatile koncept o
postojanju dva jednaka, međusobno suprostavljena, boga: dobrog i
zlog. U suštini sve su to verzije Mitrasa i njegovog zlog suparnika.
Govorimo o davnim vremenima, Tesa. Prastarim. Zato sam i rekla da
Mitras seže u same korene ljudske storije. To je najstarije poimanje
boga o kojem nešto određenije znamo. Samo slučajem...“
Profesor Harding ih prekinu. Oslanjajući se o štap ugurao je kolica
sa čajnikom, šoljama i tanjirom kolačića.
„Hvala ti, Ričarde.“
„Zadovoljstvo mi ja kad mogu da učinim nešto za tebe, dušo.“
„Samo slučajem? Sta se desilo?“ upita Tesa, nestrpljiva da Prisila
nastavi.
„Dušo, hoćeš li mleka u čaj,“ pitao je profesor Harding.
„Sasvim malo.“
Tesa je bila sve nestrpljivija. Jedva se uzdržavala da ne požuruje
Prisilu.
I dok je profesor Harding sipao čaj, Prisila, zamišljena, otvori
jednu od knjiga koje je bila stavila na pisać i sto, prelista je i pronađe
ono što je tražila. „Dozvoli da ti opišem jednu religiju. Kada uđeš u
njen hram, zamočiš ruku u sud sa svetom vodom i prekrstiš se. Na
oltaru je izička forma tvoga Boga. Za vreme službe, uzmeš pričest
hleba i vina. Veruješ u krštenje, principe, spasenje kroz dobra dela i
zagrobni život. Fizička forma tvoga božanstva obeležava rođendan
svakog 25. decembra, a svakog Uskrsa se slavi njegovo vaskrsenje.“

Profesor Harding uvi svaku od šolja sa kipućim čajem u salvete i
pruži ih Prisili i Tesi. „To je katoličko učenje.“

„Ti si logič no razmiš ljao Rič arde. Ipak, izvini, ali varaš se.“ Prisila
je netremice gledala u Tesu. „To je mitraizam.“

„Sta?“ Tesa spusti šolju i zagleda se u nju iznenađena. „Ali, otkud
toliko sličnosti? Rekli ste da mitraizam prethodi hrišćanstvu... da je
postojao mnogo ranije...“

„Razmisli.“ Prisila se nagnu i zagleda u nju, preko svojih naoč ara.
„Sigurna sam da ćeš se sama setiti.“

„Jedino objašnjenje bi bilo... ne mogu da verujem. Hrišćanstvo je
pozajmljivalo od mitraizma.“

„Tako izgleda,“ reče Prisila. „U prva tri veka posle Hrista, dok se
hrišćanstvo borilo da preživi, mitraizam je bio glavna snaga u
Rimskom carstvu. Nekolicina rimskih imperatora ne samo da su u
njega verovali, već su ga aktivno propagirali. Mitras se ponekad
označava i kao bog sunca i baš zbog njega nedelja dobila je za
Rimljane sveto značenje a onda i za čitavu zapadnu civilizaciju. 6
Mitras se često prikazuje sa suncem iza glave i to sunce je postalo
oreol oko glava svetaca u hrišćanskoj umetnosti. Uzgred budi rečeno, i
sam krst je prastari simbol sunca. Tako su oni koji su verovali u
Mitrasa krsteći se ulazili u svoje crkve, da obožavaju boga sunca.“

Prisila okrenu knjigu i gurnu je prema Tesi. „Evo fotogra ije jedne
stare skulpture na kojoj je prikazan religiozni obred posvećen
Mitrasu. Obrati pažnju, parčići hleba za vernike imaju utisnute
krstove...“

„Pre Hrišćanstva ?“ Tesa oseti da joj se svet ruši. „Ali to je... Sve što
su me u vezi sa religijom uč ili, sve š to sam smatrala katolič anstvom...
Sve se ruši.“

„Opomenula sam te.“ Prisila diž e svoje isuš ene prste. „Rekla sam ti
da ć e ono š to ć eš č uti mož da uzdrmati tvoju veru. Pokuš ala sam da te
pripremim, rekavši ti da može biti užasno, i to nekoliko puta. ali, još
ćemo se na to vratiti.“

Profesor Harding otpi malo č aja, udahnu duboko i, oč ito už ivajuć i
u njegovom ukusu, proguta kolačić sa zadovoljstvom i prekinu ih.
„Dušo moja...“

„Da, Ričarde?“
„Kada sam ušao pominjala si da je “samo slučajem”. Kakvim

slučajem?“
„To bih i ja želela da znam,“ prihvati Tesa.
„Htela sam da kažem,“ Prisila je napeto gledala u jednu tačku,

„samo slučajem mitraizam nije postao dominantna religija zapadne
kulture, umesto hrišćanstva. Kao što sam već pomenula, u prva tri
veka posle Hrista, nekolicina rimskih imperatora javno se izjašnjavala
za Mitrasa. Sve se promenilo sa Konstantinom. Godine 312., baš kada
se spremao da pošalje vojsku protiv svog najljućeg neprijatelja pred
č uvenu bitku na mostu Milvian, Konstantin je dož iveo, kako bismo mi
danas rekli, jednu viziju.“

„Vizija?“
„Mož da je sve to samo jedan od mitova. Konstantin se zagledao u
nebo i zakleo da je video krst od svetlosti, posred neba. On je to
protumačio kao poruku Boga, pa je svojim ratnicima naredio da takve
krstove iscrtaju na štitovima. Ušli su u bitku i pobedili pod znakom
krsta. Budući da je krst prastari simbol sunca, a da je mitraizam
najviše cenio baš taj znak zbog verovanja u boga sunca, istoričarima
nije jasno zbog čega je onda Konstantin saopštio da je onaj krst
asocirao na raspeće. Na krst na kojem je Isus umro.“ Prisila se povuče
nazad i nasloni na naslon stolice. „U svakom slučaju, Konstantin se
prekrstio u hrišćanina i vremenom od toga stvorio glavnu rimsku
religiju. Hrišćani koje su do tada jedva tolerisali, a često su ih kolcima
probijali ili bacali lavovima, brzo su iskoristili priliku da uspostave
svoj uticaj. Glavni zadatak im je bio da prvo zatru sektu svog najvećeg
rivala. Kapele mitrainaca su pronalažene i uništavane. Sveštenici te
religije ubijani, njihovi leševi lancima vezivani za njihove oltare... da bi
se kapele mitraizma obeščastile i više ne bi mogle da se koriste.
Težište istorije se pomerilo na drugu stranu i mitraizam je naglo
poč eo da se povlač i. Progonjeni kao jeretici, pripadnici ove religije, a
malo ih je ostalo, povukli su se u tajnost. U malim grupama i dalje su
izvodili svoje rituale, skrivani, i ma koliko da su ih uporno progonili,
uspeli su da prež ive, i dan danas mitraizam se kao religija upraž njava
u Indiji.“
Prisila otpi malo čaja, da sakupi snagu. „Ali, u Evropi poslednji
ostaci mitraizma progonjeni su u Srednjem veku. U 13. veku koncept
dva suprotstavljena boga podjednake snage – jedan dobar, drugi zao –
ponovo je stekao pristalice u jednom gradu na severozapadu

Francuske, u Albiju. Katolička crkva je brzo reagovala i po imenu
grada dala naziv tom nenadnom novom pojavljivanju mitraizma:
albigenijska jeres. Bog mora biti samo jedan. Krstaši su sa odobrenjem
pape, a bilo ih je na hiljade, krenuli na jugozapad Francuske i
masakrirali mase ljudi za koje su verovali da su jeretici. Saterali su te,
takozvane nevernike, u jednu tvrđavu na planini Montesegir. Tu su
krstaši čekali da jeretici, opkoljeni, umru od gladi i žeđi. Najzad su
uterali jeretike u jednu brvnaru, zapalili je i posmatrali kako jeretici
gore. To je bio poslednji put, pre viš e od sedam stotina godina, da se
jedna verzija mitraizma pojavila u zapadnom svetu.“

„Ali, meni se čini da vi baš u to ne verujete,“ reče Tesa.
„Pa...“ Prisila je razmišljala. „Priča se da se u noći pre masakra
jedna grupica najodlučnijih jeretika uz pomoć konopa spustila niz
tvrđavu i planinu i sa sobom odnela neko misteriozno blago. Ponekad
se pitam da nisu grupe tih jeretika opstale do danas, skrivene.
Fotogra ija te skulpture daje mi pravo. Nije to kao da neko uđe u
umetnič ku galeriju, specijalizovanu za dela iz praistorije i kupi jedan
od takvih predmeta sa police, i da ih ima za prodaju, cena bi bila
nezamislivo visoka. Jer kao što sam vam rekla, većina takvih reljefnih
statua uništena je pošto se Konstantin prekrstio i uneo hrišćansku
veru. Ono malo skulptura što se sačuvalo su muzejski primerci.
Najbolje dve za koje ja znam su u Luvru i u Britanskom nacionalnom
muzeju.“
„Ali, rekli ste da ste slič ne statue videli u Spaniji 1973.“ Podseti je
Tesa.
„Tač no, vremenom isprane gravure u peć inama u blizini Meride. I
polomljeni reljef u malom muzeju na obrisima Pamplone. Onda, na
moje veliko iznenađenje, nekoliko skulptura skrivenih u izolovanim
pećinama te oblasti. Od tada sam i počela da se pitam da li jeres i
danas ž ivi. Svakako su meš tani okolnih sela pregledali peć ine i znaju
za statue. Ostavili su ih tamo, skrivene, sa razlogom. Razmišljala sam o
tome i postarala sam se da ih ostavim tačno onako kako sam ih našla,
iz poštovanja, a bogami i straha. Uostalom, nisam želela da naljutim
meštane time što ću im ukrasti svetu stvar iz njihove tradicije. Imala
sam osećaj da me drže na oku kada sam odlazila iz pećine.“
„To mi nikada nisi rekla, draga,“ prozbori profesor Harding.
„Pa nisam ti uvek baš sve pričala, Ričarde. Nisam želela da ti

zadajem briga. Bilo je mnogo slatkih, malih avantura na tim mojim
usamljenič kim putovanjima i da si ti za njih znao mož da bi pokuš ao da
me sprečiš da i dalje putujem sama. Ali, to nema veze sa ovim. Hoću
da kažem, Tesa, na tvojoj fotogra iji nije statua iz starog doba. To je
zastrašujuća moderna replika. U mermeru. Neko se baš namučio i
potrošio dosta para da je načini. Pitanje je, zašto?“

„I?“ insistirala je Tesa, „šta to znači? Zbog čega su je nekada
smatrali religioznim objektom? Zbog čega Mitras reže grlo biku?“

4

Nacionalni aerodrom u Vašingtonu

Krejg je napeto čekao da avion dođe do tunela aerodroma. Otvorio
je pojas i skoč io na noge č im je video da se ugasila lampica koja traž i
od putnika da ostanu vezani. Zurno, on se provuče pored drugih
putnika, pa prolazom kroz avion, nestrpljiv, da što pre izađe.

Prođe zatim kroz izlaz, pa kroz aerodromski terminal prepun
sveta. Zabrinuto se osvrtao oko sebe, obrać ajuć i paž nju da li se neko
interesuje za njega. Kada je napustio aerodromsku zgradu on je,
vrpoljeći se, stao iza drugih putnika, da čeka taksi. Najzad je došao red
na njega. A kada se prazan taksi zaustavio kraj ivice, on se baci na
zadnje sedište i reče vozaču. „Hotel “Meriot” u Kristal Sitiju.“

Sav u znoju, Krejg je neprestano gledao na sat.
Taksi je stigao u hotel neš to pre predviđenog vremena, u dva i 25
minuta, baš kao što je Krejg najavio kada se sa Tesom dogovarao o
sastanku.
Portir u uniformi priđe Krejgu dok je plaćao taksisti. Auto ode, a
portir je bio zbunjen što Krejg nema prtljaga. „Hoćete li odsesti u
našem hotelu, gospodine?“
„Ne, čekam nekoga.“
Portir se namršti i povuče nazad. „U redu, gospodine.“
Krejg je nervozno prelazio pogledom preko vozila na prepunom
autoputu, traž eć i crni “Porš e 911”. Ta kola neć e biti teš ko prepoznati.
Za koji trenutak Tesa će skrenuti sa autoputa i zaustaviti se kraj njega.
Krejg će se uvući na sedište pored vozača. Daće gas.

Svakako, za koji trenutak.
Krejg se zakašlja zbog smoga. Baci pogled na sat.
Pola tri.
Dva i 35.
Dva i 40.
Mora da se zaglavila u saobraćajnoj gužvi.
Samo što nije stigla. Uskoro ću je videti.

Muškarci ozbiljna izgleda koji su imali prstenje u džepovima
posmatrali su ga iz kamioneta gradske službe za raznošenje sa
parkinga na drugoj strani ulice...

A muškarci sivih očiju, opako rešeni da ovoga puta uspeju, držali
su ga na oku kroz prozore restorana malo dalje, niz ulicu...

Krejg oseti da mu se svaki mišić steže.
Dva i 45.
Sa mukom je disao.
Tesa!
Za ime boga šta se desilo? Gde si, sto mu gromova?

5

„Rekla si da si tu skulpturu videla u spavaćoj sobi svoga prijatelja?“
upita Prisila.

Tesa je oklevala, nije znala da li sme da se poveri Hardingovima.
Bojala se da bi u opasnost dovela njihove ž ivote ako ih nađu oni koji
nju jure. „Da, statua je bila na polici za knjige.“

„Po izrazu lica vidim da te još nešto muči.“
Tesa odluči. Morala je. Nije bilo druge. Morala je da zna. „Spavaća
soba...“
„Šta u vezi sa njom?“
„... izgledala je čudno.“
Prisila se odjednom naže napred. „Kako?“
„Nije bilo lampi. Ni na plafonu sijalice. Na podu su bile sveće, a
pored statue, sa svake strane, još sveća.“
„Sveć e? Naravno. Jedna okrenuta prema gore, druga prema dole.“

Prisila je reagovala odmah.
Tesa podiže glavu, iznenađena. „Da, otkud znate?“
„Po fotogra iji skulpture. Nosioci baklji oko Mitrasa. Jedna baklja

okrenuta prema gore, druga prema dole. Tesa, gotovo sam sigurna da
si videla neku proizvoljnu verziju jednog od mitraiskih oltara. Sta mi
još nisi rekla?“

I uz laku jezu, Tesa potpuno popusti, spremna da ispriča Prisili sve.
Brzo je objasnila od samog početka, od pre nedelju dana, od prošle
srede – zar je to zaista bilo tako skoro? Kako je srela Dž ozefa i kako je
u liftu ispustila zlatno “kros” pero. Džozef je proučavao pero i mrmljao
njegovo ime gotovo sa bogopoklonjenjem “kros”.

Zlatni krst.
Tesa je sada znala šta su te reči značile za Džozefa.
Bio je to simbol boga sunca.

6

Smog je bivao sve gušći kraj nacionalnog aerodroma u Vašingtonu.
U kamionetu na parkiralištu preko puta hotela “Meriot” čovek sa
prstenom u dž epu reč e u telefon specijalno podeš en tako da ne mož e
da se prisluškuje. „Ne, on samo šeta ispred hotela, i svakih pola minuta
gleda na sat. Očito nekoga čeka. Ovo mora da jeste mesto sastanka.
Ona mora doći svakog trena.“

Sa druge strane se oglasi muški glas. „Jesi li siguran da nije opazio
da ga pratite?“

„Gotovo sasvim,“ reče muškarac iz kamioneta. „Cim je naša meta
izašla iz aviona i ušla u taksi, jedan od mojih operativaca me obavestio
portabl telefonom. Bili smo parkirani na izlazu aerodroma. Kada smo
ugledali taksi koji je uzeo, pošli smo ispred njega. Otišao je pravo u
hotel. Parkirali smo se sa druge strane ulice.“

„A neprijatelj?“ Tražio je odgovor glas sa druge strane. „Jeste li
videli trag gamadi?“

„Još ne. Ali, trebalo bi da su i oni pratili detektiva, baš kao i mi. Ako
ta ž ena za njih predstavlja toliku opasnost koliko se nama č ini, on im
je jedini trag.“

„Motrite! Tražite ih!“

„Trudimo se. Jedna moja ekipa patrolira na autoputu, ali ovde je
mnogo sveta. A dok ne priđeš gamadi ne opaziš im boju očiju... Ne
možeš da budeš siguran. Treba... Čekaj... Ostani na vezi...“

„Šta kažeš?“ glas sa druge strane je bio očito napet.
„Nešto se događa. Ispred hotela. Ne razumem. On je upravo...!“

7

Krejg je i dalje šetao gore-dole. Sve napetiji, on odjednom opazi
neko muvanje desno od sebe i uvuče ruku u sako i zgrabi pištolj. Smiri
se malo kada shvati da mu prilazi portir, namršten, tankih usana.

Neće valjda zahtevati da uđem ili da prestanem da se vrtim ispred
vrata hotela. Krejg brzo skloni ruku sa oruž ja i uvuč e je u unutraš nji
džep sakoa, spreman da izvuče detektivsku legitimaciju, samo da bi
smirio portira.

Ali, ono što mu je portir rekao Krejga je prosto paralisalo.
„Jeste li vi Krejg, gospodine?“
Krejg oseti jezu. „Da, ali, otkud vi to znate?“
„Gospodine, recepcionar je upravo primio telefonski poziv. Javila
se neka žena, u najmanju ruku uznemirena. Zahtevala je da neko od
nas požuri napolje i vidi da li jedan muškarac pred vratima hotela
č eka. Rekla je da se taj zove Krejg i da mora odmah da razgovara sa
njim.“
Tesa, sinu Krejgu. Samo ona to može biti. Šta se desilo?
Nešto nije u redu?
„Telefon!“ Dreknu Krejg. „Gde je? Da li je ona još na vezi?“ Pož urio
je ka hotelskom ulazu.
„Da, gospodine,“ ž urio je za njim portir, oč ito na muci. „Zahtevala
je da ne prekidamo vezu.“
Krejg širom otvori hotelska vrata i ulete unutra. Morao je da
trepće, kako bi prilagodio oči na polumrak, posle jake, iako smoga
pune, dnevne svetlosti. Prijavnica je bila pravo ispred njega. Požuri
prema njoj, zavuče ruku u jedan od džepova pantalona, izvadi
novčanicu od deset dolara i dade je portiru.
„Hvala gospodine, izuzetno cenim...“
„Ne gubi se. Mož da ć e mi biti potrebna tvoja pomoć . Bić e još para.“

Krejg priđe prijavnici. „Ja sam Krejg. Neko me je zvao...“
„Sasvim tačno,“ recepcionar se uspravi, uze slušalicu telefona i

pruži mu je preko pulta.
„Tesa?“ Krejg steže slušalicu prinoseći je uvetu. „Gde si? Sta se

desilo?“
„Hvala bogu da si me čekao,“ reče ona.
Krejgu je laknulo kada je čuo njen glas.
„Bojala sam se da ćeš možda...“
„Otići? Taman posla! Obećao sam da ću čekati. Odgovori na moje

pitanje. Šta se desilo?“
„Ne brini, na sigurnom sam. Bar u onoj meri u kojoj mogu da

budem, dok ti ne dođeš ovamo.“
„Gde?“
„Krejg, čini mi se da sam utvrdila šta se događa i sada se još više

bojim. Nemam vremena da ti objašnjavam i to nije za telefonski
razgovor. Zapiši adresu.“

Rastresen, Krejg baci pogled na pult recepcije, zgrabi olovku i
parče papira sa jednog notesa i frenetičnom brzinom zapisa ono što
mu je ona diktirala.

„Važno je da dođeš ovamo što pre možeš,“ reče Tesa.
„Računaj na to.“ Krejg savi i otcepi papir, vrati slušalicu portiru i
procedi. „Hvala.“
On se okrenu rasejano prema portiru, tutnu mu 20 dolara i reče.
„Nađite mi taksi. Odmah.“

8

Na parkiralištu sa druge strane ulice, preko puta hotela, ozbiljan
muškarac sa prstenom u džepu se uspravi za volanom dobro
kamufliranog kamioneta gradske službe.

I opet upotrebi bežični telefon. „Vidim ga! Detektiv! Izašao je iz
hotela. Ulazi u taksi!“

Sa druge strane veze oglasi se kameleon, očito i sam veoma napet.
„Kreni za njim! I javi drugima! Ostanite u vezi. Tim naših ljudi, ono
pojačanje o kojem sam pričao, na putu je iz Njujorka prema
Vašingtonu.“

Čovek za volanom oseti grč u stomaku dok je spuštao slušalicu.
Pojačanje?
Njemu niko nije objasnio da će ova misija biti očajno teška. Imao je
osećaj koji ga je izbezumljivao da stvari nisu pod kontrolom, da se
varvarske snage okupljaju pred už asnu, poslednju bitku koja samo š to
nije počela.
Postupajući po naređenju, on toki-vokijem opomenu ostale, onda
okrenu ključ motora, začu rezak zvuk i baci pogled u zadnji deo
kamioneta. Tamo su sedela petorica muškaraca, ozbiljnog izraza, ne
obraćajući pažnju na njega. Proveravali su pištolje.
Vozač, ubrzano dišući, pritisnu papučicu za gas i polete sa
parkirališta u poteru za taksijem.

9

U holu hotela “Meriot” pojavi se dobro građen, preplanuo i
elegantno obučen tridesetogodišnjak i priđe recepciji. Nosio je akten-
tašnu.

„Oprostite,“ obrati se on portiru sa puno poštovanja, prijatnim
glasom, očito zabrinut. „Ne znam da li biste mogli da mi pomognete.
Trebalo je da se ovde nađem sa jednim čovekom, ali sam uleteo u
saobraćajnu gužvu. Na žalost, izgleda da je on otišao. Nije imao
strpljenja da me sačeka. Pitam se... Da nije možda ostavio za mene
neku poruku? Njegovo ime je Krejg.“

„Istini za volju, gospodine, ovde jeste bio čovek koji se tako zove i
zaista je nekoga čekao,“ reče recepcionar. „Pre jednog minuta neko ga
je pozvao telefonom i on je otišao.“

Dobro građeni muškarac se snuždi. „Gazda... blago rečeno... neće
biti zadovoljan. A u pitanju je moje unapređenje. Doneo sam neke
važ ne ugovore gospodinu Krejgu da potpiš e. Sigurno ne znate kuda je
otišao.“

„Na žalost ne, gospodine. Gospodin Krejg je zapisao adresu na
parč etu papira, uzeo ga je iz ovog notesa, otkinuo, savio i poš ao. Nije
pominjao gde.“

„Uzeo je papir iz onog notesa, kažete?“
„Tačno, gospodine.“

Dobro građeni muškarac proučavao je tragove koji su ostali na
narednom listić u notesa. „Da li ste, sluč ajno, č uli ime osobe sa kojom
je razgovarao?“

„Neka žena. Tesa joj je ime, gospodine.“
„Pa, naravno, veliko vam hvala što ste se potrudili da mi
pomognete,“ reče muškarac dajući recepcionaru 20 dolara.
„Nije potrebno, gospodine, zbilja.“
„Ma, kako da nije izusti,“ dobro građeni muškarac i otkinu parče
papira iz notesa na kojem su ostali tragovi Krejgovog rukopisa. „Ako
dozvolite.“
„Nema problema, gospodine.“
„Odlično.“
I dok je taj dobro građeni muškarac žurno odlazio iz predvorja
hotela, recepcionar je sa zadovoljstvom merkao novčanicu od 20
dolara i razmišljao, zaintrigiran, kako tokom toliko godina službe na
recepciji nikada ranije nije sreo nekoga ko ima sive oči.

10

Zurno, Tesa se vrati u sobu. „Hvala što ste mi dozvolili da se
poslužim telefonom.“

„Nema potrebe da se zahvaljuješ ,“ odvrati Prisila Harding. „Važ no
je samo da li si uspostavila vezu sa čovekom koji je trebalo da te
čeka?“

Tesa snažno klimnu glavom. „Doći će što pre može. Osećaću se
bolje kada bude pored mene. U međuvremenu...“ Ona se okrenu ka
Prisili. „Stali smo kod statue. Spremali ste se da mi objasnite šta ona
znači. Nastavite. Zbog čega Mitras kolje bika?“

Prisila podiže naočare malo više, da bolje vidi i poče da pručava
fotogra iju. „Mogu da razumem tvoju zbunjenost. Kao i svi drugi
vezani različite svete rituale, ovaj predmet većini deluje nerazumljivo.
Zamisli samo jednog aboridžina koji je čitav život proveo na nekom
malom ostrvu na Paci iku, potpuno izolovan od sveta, čoveka koji ne
zna ništa o običajima zapadne kulture. Zamisli da ga dovedu u
Ameriku i odvedu u neku katoličku crkvu, i onda zamisli njegovu
reakciju kada ugleda ono što uvek stoji iza oltara. Statuu Hrista

razapetog na krstu, ruku i stopala zakačenih ekserima, glave prepune
trnja, sa velikom otvorenom ranom. Bila bi to za njega apsolutno
užasna misterija.“

„Cekajte,“ prekinu je Tesa, „posle svega o čemu smo pričali, vi
hoćete da kažete da ne znate šta statua predstavlja?“

„Naprotiv. Ja znam šta predstavlja,“ odgovori Prisila. „Hoću samo
da kažem da čovek koji ne poznaje tradiciju i simbole jedne njemu
nepoznate religije, ne mož e da proceni zaš to je određena vizija važ na
za tu religiju. Ali, istog trenutka kada se simboli razjasne i vizija
postaje savršeno jasna. Ja ovu statuu mogu sa istom lakoćom da
objasnim kao i Hristovo raspeće. Nagni se bliže, prema fotogra iji.
Obrati pažnju na detalje koje ti pokazujem. Cini mi se da ćeš ubrzo i
sama shvatiti kako ih je jednostavno protumačiti.“

„Jednostavno?“ Tesa odmahnu glavom. „U to ne mogu da verujem.“
„Budi samo malo strpljiva.“ Prisila stavi desni kažiprst na
fotogra iju. „Zašto ne bismo počele od bika? Obrati pažnju. Pošto je
statua od mermera on je beo. Bik je beo,“ naglasi Prisila. „Posle smrti
postaće mesec. Logično bi mogla očekivati da bik postane sunce, jer
znaš da je Mitras bog sunca. Ali, ima u tome druge skrivene logike.
Mesec je samo jedna verzija sunca u noći. On osvetljava tamu i u ovom
sluč aju predstavlja boga svetlosti u sukobu sa drugim bogom, bogom
zla, bogom mraka.“
„U redu,“ prihvati Tesa, „jasno mi je š ta hoć ete da kaž ete. Ali, ono
što ne... Zbog čega bik treba da umre?“
„Da li si ikada čitala Džozefa Kempbela? “Maske boga: primitivna
mitologija”?“
„Da, tokom studija.“ „Onda moraš znati da u gotovo svim religijama
postoji žrtva, sveta žrtva bogovima. Ponekad je sam bog ta žrtva. Na
primer u hrišćanstvu Isus umire da bi spasao svet, ali često je žrtva
koja se prinosi zamena za boga. Asteci i Maje često su birali devicu čiji
je život prinošen kao žrtva u zamenu za boga. Najuobičajeniji način
žrtvovanja bio je da se preseče srce devojke.“
Tesa trepnu.
Prisila nastavi. „U slučaju Mitrasa, bik umire ne samo da bi postao
mesec, već da bi dao život zemlji. Taj ritualni obred ubijanja bika
događao se, verovatno, za vreme narodnih svetkovina... kada je
pozdravljan dolazak proleća... obnavljanje sveta. To je tradicionalno

doba godine u kojem se prinose ž rtve. Već ina hriš ć ana ne zna, ali baš
zato je Uskrs tako važan praznik u njihovoj religiji. Hrist izlazi iz groba
baš kada se zemlja vraća ponovo u život, i Mitras se vraća u život u
proleće.“

Tesa se trudila da se koncentriše. Od napetosti i svega što je
preživela, bolela ju je glava.

„Regeneracija,“ reče Prisila, „iz smrti se ponovo rađa život. Zato
Mitras kolje bika. Mora biti krvi. Mnogo krvi. Krv se sliva na tlo. Hrani
ga. Vidiš kako ž ito izrasta iz zemlje u blizini bikovog desnog prednjeg
kolena. U mnogim starim religijama koristila se krv, bilo ljudska bilo
životinjska, za prskanje njiva pre setve.“

„Ali, to je odvratno.“
„Ne, ukoliko u to veruješ. Nije ništa više odvratno od onog što je
pravo značenje pričesta u katoličkoj crkvi, gutaš hleb i vino koji
simbolično predstavljaju telo i krv Hrista, da bi regenerisao svoju
dušu, da bi je preporodio.“
„U redu,“ prihvati Tesa, „slaž em se sa vaš im stavom, mada nikada
ranije nisam na to tako gledala. Ali, kakve veze ima ovaj pas na statui?
Zašto liže krv? I otkud zmija...“ stresavši se od glave do pete, Tesa
odjednom sve shvati. DEragi bože! Prisila je bila u pravu. Sve joj je
odjednom bilo savršeno jasno. „Pas i zmija!“
„U kakvoj su oni vezi? Jesi li shvatila?“ U Prisilinim očima pojavi se
sjaj.
„Oni predstavljaju zlo! Pas pokušava sprečiti da krv stigne do
zemlje i oplodi je! Zmija želi da uništi pšenicu! I škorpija je
predstavnik zla! Ona napada testise bika! A testisi su izvor njegove
vitalnosti!“
„Odlično, ponosim se tobom Tesa! Nastavi. Hoćeš li mi objasniti
nosioce baklji?“
„Plamen okrenut prema gore predstavlja Mitrasa. Plamen okrenut
dole predstavlja zlo koje se sa njim nadmeće.“
„Mora da si bila briljantan student.“
„Ne kod vašeg muža,“ priznade Tesa.
Profesor Harding spusti šolju sa čajem. „Rekao sam samo da nisi
bila moj najbolji student, ali si bila prilično pametna i veliki
entuzijasta.“
„Sada se ne bi moglo reći da sam “entuzijasta”. To nikako! Patim

zbog smrti svoje majke. Očajna sam. Uplašena. Gavran, Prisila.
Ispričajte mi šta on predstavlja.“

„Da, gavran,“ reče Prisila, uz uzdah. „Sa leve strane iznad baklje
okrenute prema gore, sa strane dobra, on posmatra ž rtvovanje. Moraš
da razumeš . Mitraizam je imao sedam stupnjeva primanja u č lanstvo,
od početnika do sveštenika. I prvi stupanj je obeležavin terminom
gavran. Desilo se da je gavran bio sveta ptica njihove religije. Kurir iz
raja, kome je naređeno da prisustvuje ritualnom prinoš enju ž rtve, da
posmatra obnavljanje sveta, smrt bika, krv koja se sliva ka zemlji,
povratak Proleća i oplođavanje tla.“

„Sada sve u potpunosti razumem,“ reče Tesa uzdrhtavši. „Tome
sam i ja posvetila svoj život. Mitras želi da spase planetu a njegov
suparnik, predstavnik zla, da je uništi.“

11

Lima, Peru

Carls Gordon, onizak, slabašan trgovac, koji se bavio uvozom i
izvozom, svali se na stolicu iza svog pisaćeg stola, i mada se kroz
prozor njegove kancelarije videla reka Rimak, on nije obrać ao paž nju
na prekrasan pogled, već se koncentrisao na katalog sa različitim
američkim proizvodima koje je pokušavao sa malo uspeha, da
preproda lokalnim trgovcima. Njegova drečava kravata i loše sašiveno
odelo izazvali su podsmehe lokalnog stanovništva kada je pre mesec
dana iznajmio tu kancelariju, ali njegova je odeća sada bila prihvaćena
kao ofucan vic i čak ga činila nevidljivim.

Bilo mu je dosadno, a jedinu utehu predstavljala je č injenica da je
Lima samo sedam milja udaljena od Paci ičkog okeana. Tako blizu
mora, temperatura je bila umerena, a taj sumorni grad, dovoljno
daleko od planina koje su ga nadvisile sa istoka, pa je moglo da se
diše. Nije ga više mučila visinska bolest. Sto se toga tiče, novi
premeštaj nije bio loš. Jedino što je operativcu koji se predstavljao kao
Carls Gordon već bila dojadila sva ta šarada, pretvaranje da vodi
biznis koji ostvaruje profit.

Imao je on svoj biznis, to je tačno.

Ali on nije imao veze sa uvozom i izvozom.
Ne, njegov biznis bila je smrt, a pro it u uobičajenom smislu te reči,
nikada ga nije interesovao.
I pošto mu je brošura ispala iz ruke, opominjujući klik njegovog
telefaksa naterao ga je da uspravi glavu. Brzo je ustao, prišao stolu sa
leve strane i gledao kako papir izlazi iz telefaksa.
Poruku je slalo iladel ijsko predstavništvo njegovog američkog
snabdevača. Obaveštavali su ga da će isporuka kompjutera koji se
sklapaju, ubrzo stići. U poruci je bila naznačena tačna količina, cena i
datum isporuke.
Najzad, pomisli Čarls Gordon.
Nije ga mučila pomisao da je tako osetljiva poruka poslala
njegovom telefonskom linijom koja se lako mogla držati pod
kontrolom. Uostalom, američki snabdevač je, kako se činilo, bio jedna
legitimna korporacija a kompjuteri ć e i stić i kako je najavljeno, i č ak
da neko posumnja da je reč o š ifrovanoj poruci neć e moć i da otkrije
pravo značenje jer šifra je vrhunski izabrana. Kenet Meden, pomoćnik
direktora CIA-e za tajne operacije lično ju je objasnio Gordonu one
večeri pre nego što je svog operativca poslao u Peru.
Datum isporuke nije imao nikakve veze sa datumom misije.
Količina i cena kompjutera bili su potpuno bez značaja. Ono na šta se
poruka odnosila bilo je putovanje predsednika Garta u Peru na
konferenciju posveć enu borbi protiv droge. Namera predsednika bila
je da pokuša da ubedi peruansku vladu da farmerima plati subvencije,
kako bi preš li sa veoma lukrativnog posla uzgajanja biljke koke, koja
ne traži mnogo nege a donosi veliki pro it, na nešto drugo. Lokalni
bosovi droge, a Peru je bio jedan od centara za proizvodnju kokaina,
to nisu dali.
Ali, predsednik ionako nikada neće stići na konferenciju.

12

Tesa je oklevala. U radnoj sobi kuće u viktorijanskom stilu, blizu
Dž ordž tauna, u Vaš ingtonu, ona se neč ega setila. U trenu joj je sinulo.
„Ali, šta je bilo sa blagom?“

Prisila se namršti, zbunjena tim što je Tesa naglo promenila temu.

„Pre nego što sam otišla da telefoniram pomenuli ste tajno blago,“
reče Tesa, „na jugozapadu Francuske, iz 13. veka.“

A Prisila klimnu glavom. „Da, kada su katolici krstaši pobili
desetine hiljada jeretika da onemoguće pojavu novog vida mitraizma.“

„Nazvali ste ga albigenijazmom,“ reče Tesa. „Pominjali ste da je
poslednje jako uporište jeretika bila jedna tvrđava u brdima.“

„Monsegur,“ izusti Prisila.
„Rekli ste i da je one noći pred konačni obračun,“ Tesa se tresla,
„grupica jeretika, uz pomoć konopa, sišla niz planinu i sa sobom
ponela tajanstveno blago.“
„Tako se pričalo. Legenda koja se održala, mada kao što sam već
rekla i nije sasvim bez osnova. Ako se mitraizam sačuvao u Indiji,
zaš to ne bi i u Evropi. Mala grupa vernika vrš ila je obrede u tajnosti.
Da izbegne inkviziciju.“
„Ako je to tač no, o kakvom se blagu radi?“ Napeta, Tesa je poč ela
da viče.
Prisila slegnu ramenima. „Najlogičniji odgovor je da se radi o
nekakvim dragocenostima. O zlatu, dragom kamenju. Eto, recimo, još i
u drugom svetskom ratu nacisti su verovali da takvo blago postoji i da
je skriveno negde kraj Monsegura. Hitler je poslao jednog arheologa,
čitav tim inženjera i jednu SS jedinicu da traži blago u brojnim
pećinama u tom kraju. Još se mogu videti tragovi njihovog
iskopavanja. Ipak, blago nisu našli. Ili, bar, niko nikada nije ničim
pokazao da je blago nađeno, a sasvim sigurno bi se glas o tome
proneo. Nije to mala stvar. Po jednoj drugoj teoriji, blago je, zapravo,
bio sveti gral, putir sa Hristove poslednje večere. A onda, po drugoj
teoriji, blago je bila osoba. Navodno, Hrist se suprotno tradicionalnom
verovanju bio oženio i imao sina, a njegov potomak je navodno bio
vođa albigenijanaca. Ove poslednje teorije obelodanjene su u knjizi
“Sveta krv, sveti gral”. Ali sve su to, naravno, gluposti. Jer albigenijanci
su samo naizgled bliski katolicima. Oni potiču od tradicije mnogo
starije od hrišćanstva, bazirane na teološkom učenju o suparničkim
bogovima dobra i zla, mitraizma. Jeretici ne bi pokazali nikakvo
poštovanje prema takozvanom “svetom gralu” i baš bi ih bilo briga da
li je Hrist imao sina i naslednika. Ne,“ odluči Prisila, „bez obzira kakvo
je to blago, pod uslovom da postoji, pre ć e biti da je ono uobič ajeno:
dragocenosti, bogatstvo.“

Tesa je, uzbuđena, s mukom disala, pritisnuta i strahom. „Ne
slažem se sa vama.“

Prisila podesi naočare, zbunjena. „O?“
„Ja mislim da je blago zaista postojalo. Ali ne dragocenosti, ne bar
u onom uobičajenom smislu, a sasvim sigurno nešto tajanstveno.“
Profesor Harding se nagnu napred, oslanjajući se rukama o štap.
„Moram da priznam da ste probudile moju radoznalost. Sta hoćeš da
kažeš?“
Tesa je trljala čelo. „Ako su se jeretici zaista bojali da će njihova
religija za koji čas biti uništena, ako je mala grupa njih uspela da
pobegne,“ pogledom je prelazila od Prisile prema profesoru Hardingu,
„šta je to što bi jeretici smatrali toliko važnim da ne bi smeli da ga
ostave za sobom?“
Profesor Harding se namršti. „Još ne shvatam?“
U Prisilinim očima, međutim, videlo se da je fascinirana.
„Blago bez kojeg jeretici ne bi značili ništa,“ reče Tesa, „nešto tako
dragoceno što nisu mogli da dozvole da bude uništeno i što je isto
toliko važno da ne bude obeščašćeno. Nešto tajanstveno u
najpotpunijem značenju te reči. Nešto tako...“
„Sveto,“ izlete Prisili. „Tačno tako.“
„Shvatili ste?“
„Da,“ i Prisila pokaza sa puno žara na fotogra iju. „Vizija Mitrasa sa
njihovog oltara. Kada je Konstantin prešao u hrišćansku religiju,
hrišćani su uništili kapele mitraizma. Koliko su jeretici iz Monsegura
mogli da znaju ta skulptura koju su oni posedovali mogla je biti jedina
u čitavom svetu. Ako je ostave iza sebe, krstaši bi je našli i...“
Tesa se umeša. „Krstaši bi je razbili u paramparčad. Jeretici su
morali da zaštite statuu da bi zaštitili svoju religiju,“ i uz sličan pokret
Prisilinom, Tesa zabi prst u fotogra iju. „Tu statuu. Nema znakova da
je oš teć ena, nema zuba vremena na ovom mramoru. Nema pukotina.
U odličnom je stanju. Savršena replika prastarog modela. Da se
poslužim vašim rečima, neko se mnogo namučio i potrošio mnogo
para da načini ovu reljefnu statuu. Zbog čega? Ne zvuči logično,
izuzev... Mislim da znam odgovor. To me plaš i, Bož e, verujem da je ta
statua kopija one iz Monsegura, ali ne verujem da je to jedina kopija...
ne verujem...“ Tesa je netremice gledala u Prisilu. „Govorimo o tome
čitavo popodne i zašto onda da ne budem određenija? Moj prijatelj je

verovao u mitraizam. Ima ih još. Oni su ubili moju majku, Brajana
Hamiltona i pokuš ali mene da ubiju, i sve to samo zbog toga da niko
ne sazna da oni postoje.“

„Plamen,“ umeša se Prisila.
„Šta u vezi sa njim?“ Tesa se borila da smiri ruke i noge.
„Rekla si da su tvog prijatelja spalili.“
„I onda je zapaljen i njegov stan i kuća moje majke, a i Brajan
Hamilton je umro u plamenu, u saobraćajnoj nesreći na autoputu.
Zbog čega je vatra tako...?“
„Ona proč iš ć ava. Simbolizuje bož ansku energiju. Iz pepela se rađa
život. Ponovno rađanje. U mitraizmu vatra je sveta stvar. Bog sunca.
Kada je baklja okrenuta prema gore to predstavlja dobro.“
„Ali kako sva ta ubistva mogu da predstavljaju dobro?“
Prisila je ponovo delovala už asno staro. „Na ž alost, nisam ti rekla
dve stvari o mitrasima.“
Spremna da čuje, Tesa je čekala, tresući se.
„Prvo,“ poče Prisila, „sledbenici Mitrasa, pogotovo oni iz sekte
albigenzijanaca, oni iz Monsegura verovali su u reinkarnaciju. Za njih
smrt nije predstavljala konačan kraj, već samo početak drugog života i
najzad, posle mnogo ž ivota, njihovo bić e postaje savrš eno i oni idu u
raj. U tom smislu, oni su pristalice Platonove teorije.“
Tesa se seti da su “Skupljeni dijalozi Platona” bili jedna od knjiga u
Džozefovoj spavaćoj sobi. „Nastavite.“
„Stvar je u tome,“ reče Prisila, „da sledbenik Mitrasa ubija bez
oseć anja griž e savesti, jer on i ne misli da okonč ava neč iji ž ivot, već da
ga samo transformiše u drugi.“
Tesa se zgrozila. „Pomenuli ste dve stvari. Šta je...“
„Drugo, sledbenici Mitrasa navikli su da ubijaju. Oni su obučeni da
ubijaju. Ne zaboravi statuu. Nož . Krv. Rimski vojnici su pokrš tavani u
masama. Mitraizam je bio kult ratnika. Po de iniciji. U dubini svojih
duša, oni su verovali da se bore u kosmičkoj borbi dobra i zla.“
„Prokletnici,“ reč e Tesa. „Da bi porazili ono š to oni smatraju zlom
spremni su na sve.“
„Na žalost, upravo tako.“
„Ubili bi bilo koga, uključujući i moju majku!“ besnela je Tesa.
„Kuč kini... Kada mi se ukaž e prilika, a sigurna sam da hoć e, jer znam
da će me potražiti ponovo, oni će na najteži mogući način uvideti

razliku između dobra i zla.“

13

Kada je taksi skrenuo za ugao i produžio ulicom kraj dobro
očuvanih stogodišnjih zgrada u blizini Džordžtauna, Krejg se ukočio
na zadnjem sedištu čim je opazio crni “Porše 911” parkiran napred, na
trotoaru. On se naglo naže napred i pokaza rukom, žurno. „Eno,
tamo,“ reče vozaču, „kod onih sportskih kola.“

„Dobro,“ procedi vozač, prelazeći pogledom preko brojeva kuća.
„To i jest adresa koju ste mi dali.“

Krejg se osvrnu iz sebe, da još jednom proveri da li ga slede. Nije
bilo mnogo saobraćaja. Nekoliko automobila prešlo je preko
raskrsnice iza njega. Kamionet gradske službe naiđe, ali skrenu u
suprotnom pravcu od onoga kojim je taksi pošao. Pola bloka dalje
stade. Vozač u uniformi službe kojoj je pripadao izađe, uze neku kutiju
i krenu ka kući.

Krejg je video nekoliko kamiona dežurne gradske službe na putu
ovamo. Oni su predstavljali uobičajen prizor na ulicama grada, kao i
poštanski. Zato nije mogao da bude siguran da li ga neki određeni
kamionet prati. Uostalom, on je najbolje znao, suprotno
rasprostranjenom mišljenju, da ukoliko nemaš čitavu ekipu u
različitim kolima da ti pomaže ili ukoliko tvoj protivnik nije
nespretan, gotovo da je nemoguće opaziti da te prate, pogotovo ako
protivnička strana raspolaže sa više vozila i menja ih.

Pa, pomisli Krejg, sve nelagodnije se osećajući kada je taksi stao
iza “Porš ea”, uradio sam koliko sam mogao. Ne mogu sada satima da
kružim po gradu. Nemam izbora. Imam obavezu. Tesa me čeka.
Potrebna joj je moja pomoć.

Nervozan, Krejg plati taksisti i izađe, i dok se taksi udaljavao, on je
proučavao viktorijansku kuću, opazivši raznobojne cvetove visokih
stabljika svuda okolo. Pitao se šta kog vraga Tesa ovde radi. Brzo je
prišao ulaznom stepeništu kuće.

14

„Oprostite, pogrešio sam adresu,“ reče čovek ozbiljna lica sa
prstenom u džepu, pošto je neka žena otvorila vrata. „Ja sam kriv. Ovaj
paket treba da odnesem na onaj drugi broj, tamo dole. Tek sad vidim.“

Zena je imala papilotne na glavi i videlo se da je besna što ju je
prekinuo, iz dubine kuće čuo se televizor, na programu su bile
nagradne igre, voditelj je najavljivao velike nagrade, publika
pljeskala.

„Oprostite još jednom,“ reče joj čovek. Imao je na sebi mrku
uniformu raznosača, i kada se sa paketom vratio u kamionet, čuo je
kako žena sa treskom zatvara vrata kuće.

Cim je ušao u kamionet, seo je za volan i okrenuo se prema
petorici muškaraca. Oni su već držali spremne puške i ne obraćajući
paž nju na njega, kroz zadnji prozor kamioneta, motrili kako taksi ide
u rikverc iza “Poršea” parkiranog ispred kuće u sredini drujog bloka
zgrada. Visoki, izborani detektiv zastao je na pločniku za trenutak i
onda nestao u drveću i žbunju, idući prema kući.

„I ovo bi moglo da se pokaže kao lažno mesto sastanka, ali moja
procena je da nas je ovoga puta doveo na trag našeg plena,“ reče
ozbiljan muškarac i zalupi vrata kamioneta. „Sada samo treba da
sačekamo gamad.“

„Pod uslovom da su ga i oni pratili. Nismo ih opazili,“ reče jedan od
onih iz zadnjeg dela.

„Baš kao što smo se mi trudili da budemo oprezni da nas ne
opaze,“ odvrati čovek s prednjeg sedišta, „ipak, znamo da do te žene
mogu doći samo ukoliko prate njega.“

Nazad je neko promrmljao. „Biće mi lakše kada se pojavi i naša
druga ekipa.“

Onaj sa prednjeg sedišta klimnu glavom. „A još bolje kada dođe tim
progonitelja. Javio sam se našem čoveku na aerodromu. On će im reći
gde smo.“

Jedan drugi iz zadnjeg dela upita. „Koliko će im vremena biti
potrebno?“

„Njihov avion sleće za pola sata,“ odgovori čovek sa prednjeg
sedišta, „dodaj tome još dvadesetak minuta. Kola već čekaju da ih

dovedu ovamo.“
„Onda nam ostaje da se nadamo da gamad neće pokušati ništa

pre... Čekajte, vidim jedan auto.“
Naoružani ljudi proviriše kroz zadnji prozor.
„To nije naša druga ekipa,“ glasno je razmišljao jedan od njih.
Onaj za volanom je napregnuto pratio. U retrovizoru je opazio

plavu “Tojotu” kako skreće i približava im se. Za volanom je bio
tridesetogodišnjak, pored njega atraktivna žena.

„Misliš da bi mogao biti...?“
„Verovatno neki susedi, ali ako je to gamad preć i ć e se,“ č ovek sa
prednjeg sedišta izvadi pištolj, „šest na dvoje. Nas je mnogo više.“
Auto prođe pored zadnjeg prozora kamioneta. Nisu ga viš e mogli
videti. I dok je muškarac ozbiljna lika bacao pogled na bočni retrovior
da vidi kola kada se pojave, trgnuo se.
Ona žena ubacila je kanister kroz njegov otvoren prozor.
Iz kanistera je pištao gas.
Auto je nastavio niz ulicu.
„Ne!“ vrisnu čovek ozbiljna lika.
I odjednom se trgnu i sruči na sedište. Nevidljivi, nervni gas ispuni
unutrašnjost kamioneta. Oni iz zadnjeg dela su pokušavali da se
domognu zadnjih vrata i otvore ih.
Prekasno. Cim im je gas dodirnuo kož u, osetili su grč eve i muč ninu
u utrobi, počeli su da povraćaju i opustili su se.

15

„Ali, šta je sa fotogra ijom knjiga?“ upita Tesa. „Da li ti naslovi
znače nešto?

Prisila izvadi lupu iz ioke stola i postavi je iznad fotogra ije.
„“Eleonora Akvitanska”, “Veština trubadurskog udvaranja”

„Jedna na španskom znači “Golubica sa prstenom oko vrata”,“ reče
Tesa.

„Znam. To je još jedna rasprava o trubadurskoj ljubavi. Iz 11
veka,ako se dobro sećam.“

Tesa začuđeno zatrepće. „Ne možete zamisliti kroz šta sam sve
prošla da to saznam, a vi...“

„Hej, ne zaboravite da mi je to specijalnost.“ Prisila nabora usne u
skroman osmeh. „Svi ovi naslovi su u vezi. Baš kao i ono na skulpturi.
Kad jednom shvatite o čemu se radi, sve ti ostalo postane jasno.
Eleonora je bila kraljica Francuske u veku koji je prethodio padu
Monsegura. Akvitanija, odakle je ona, nalazi se u jugozapadnoj
Francuskoj. Ona je uspostavila a njena кćerka Marija od Francuske je
nastavila da razvija pravila trubadurske ljubavi u tom regionu.

Tesa je klimala glavom, mnogo je naučila iz predgovora knjige “
Golubica sa prstenom oko vrata” prethodne noći u kući svoje majke,
kada je izbio požar.

Stresavši se, ojađena ona prisili sebe da sluša dalje bez upadanja.
„Reč je o jugozapadnoj Francuskoj,“ naglasila je Prisila. „Gde se
mitraizam ponovo pojavio u obliku albigenzijanske jeresi ubrzo
nakon Eleonorine smrti. Eleonora je podsticala ideju o platonskoj
ljubavi, određen niz životnih pravila kojima se idealizuje odnos
između muš karaca i ž ena. Fizič ka veza nije bila dozvoljena sve dok se
ne ispoštuju stroga pravila izuzetno uglađenog ponašanja.
Albigenzijanci su prihvatili pravila trubadurske ljubavi radi svojih
vlastitih ciljeva. Po njima je, uostalom, dobro za koje se Mitras borio
bilo nešto spritualno, a zlo oličeno u suprotstavljenom bogu pripadalo
je svetu krvi i mesa. Na primer, albigenzijanci su bili vegeterijanci i
uzimali su samo najčistiju hranu.“
„Moj prijatelj je bio vegeterijanac.“ Tesa je bila zapanjena.
„Naravno, i sigurna sam da nije pio alkohol.“
„Tačno,“ prihvati Tesa.
„I trudio se da održava fizičku kondiciju.“
„Jeste!“
„On je morao da se odrekne svoje krvi i svojih instikata, morao je
da ih kontroliše,“ reče Prisila. „Bar ja tako nešto očekujem od čoveka
koji veruje u Mitrasa. Albigenzijanci su, takođe, verovali da je seks
neš to neč isto, da su to putene ž elje kojima nas iskuš ava bog zla. Zato
su apstinirali, osim u retkim prilikama, dozvoljavajuć i sebi seksualne
odnose samo i isključivo u ime obezbeđivanja potomstva, kao
neophodno, ali prljavo prepuštanje nagonu... Inače, njihovo bi
bratstvo ostalo bez naslednika i izumrlo. Fizički odnos zamenili su
suptilnim, izuzetno formalnim, veoma uč tivim ponaš anjem u druš tvu,
zasnovanim na konceptu trubadurske ljubavi.“

„Moj prijatelj uporno je ponavljao da nikada ne možemo biti
ljubavnici, nikada voditi ljubav,“ reče Tesa, „kako je rekao, morao je
da se drž i “nekih principa”. Smatrao je da između nas mož e da postoji
samo platonska veza.“

„Naravno,“ slegnu Prisila ramenima Platon. „Jedna od knjiga sa
police, videla sam na fotogra iji. Po Platonu, izički svet je nevažan.
Naš cilj treba da bude jedan viši nivo. Sada shvataš kako se sve to
uklapa?“

„Ali, šta je sa...?“
Oglasi se zvono na ulaznim vratima. Tesa je bila toliko zaokupljena
razgovorom da se trgla. I odmah shvatila.
To mora da je...
Prisila diže glavu osluškujući. „To mora da je tvoj drugi prijatelj.
Onaj kome si se javila malopre. Covek sa kojim je trebalo da se nađeš
u blizini aerodroma.“
Tesa je gledala iz radne sobe prema ulazu. „Bože, iskreno se
nadam da je on. Prisila... profesore Harding... Moram da vam
objasnim. Moj prijatelj je...“
„Nema potrebe da objašnjavaš. Svaki tvoj prijatelj je ovde
dobrodošao,“ reče profesor Harding.
„Ali, moram neš to da vam objasnim. On mi nije samo prijatelj. On
je...“
Zvono se ponovo oglasi.
„...policajac. Detektiv iz njujorškog odeljenja za nestale osobe.“
Tesa zavuče ruku u platnenu tašnu, „a možda i grešim. Možda je na
vratima neko drugi. Šta ako je...?“ Izvadila je pištolj iz tašne.
Prisila i profesor Harding ustuknuše. Hvatajući okidač, Tesa im
naredi, „Sakrijte se u plakar. I ne mrdajte. Ako su to oni i ako me ubiju,
uđu ovde i uzmu fotogra ije, možda će im to biti dovoljno. Možda neće
pretraživati kuću. Možda neće naći...“
Zvono na vratima se treći put oglasi.
„Nije trebalo da dolazim ovamo. Nadam se da nisam...“ Tesa više
nije mogla da čeka. „Pomolimo se Bogu!“
Ona istrča iz radne sobe, zauze stav koji ju je otac naučio, nanišani
pištoljem prema ulaznim vratima, pomoli se u sebi Bogu i ugleda
Krejgovo napeto, zbunjeno lice, kroz stakleni otvor vrata.
I dok je on ponovo pritiskao zvono, Tesa požuri kroz hodnik,

otvori širom vrata i uvuče ga unutra bacivši mu se oko vrata. „Nikada
se nikome u životu nisam toliko obradovala.“

Levom rukom je zalupila vrata, provlačeći se kraj njega da ih
zaključa, a onda ga je još jače zagrlila.

„Oh!“ promrmlja Krejg. „Nadam se da pištolj nije otkočen.
Pritisnula si mi ručku na leđa.“

„O, oprosti,“ Tesa spusti pištolj. „Nisam htela da...“
Oprezno, Krejg baci pogled ka pištolju. „Dobro je, nije otkočen.
Odakle ti? Znaš li da ga upotrebiš?“
„Da, to je duga priča, Krejg. Toliko toga sam saznala. Toliko stvari
treba da ti ispričam.“
„A veruj mi, radoznao sam da č ujem.“ Krejg je zagrli. „Toliko sam
brinuo za tebe.“
„Ja...“
Tesa oseti sigurnost u Krejgovom naručju. Njene grudi su
dodirivale njegova prsa, bradavice se neočekivano nadražiše. I isto
tako neočekivano ona oseti da je obuzima vrelina strasti i poneta
neodoljivim instinktom ona ga poljubi. Usred svog straha i užasa,
zadovoljstvo koje je osetila u Krejgovom naručju bilo je kao...
Ona je stvorena da bude u njegovom naručju...
Krejgove usne na njenima... Njene na njegovima...
U tom trenutku oni su se sreli.
Odjednom, Tesa oseti da se guši. Izvlačeći se, ona je rukama klizila
preko Krejgovih leđa, š irokih ramena, prema njegovim jakim prsima,
a onda je pogledala prema gore, boreći se da povrati dah. Proučavala
je njegovo lice jakih kostiju, oš trih crta i ono joj se odjednom uč inilo
lepim, pa je rekla sebi: zajebi ljubav na prvi pogled. Drugi pogled je
važ niji. To ti daje š ansu da razmisliš , da postaviš stvari na svoje mesto.
Strast je dobra stvar, ali su odanost i razumevanje nešto još važnije.
Ovaj muškarac je bez obzira na greške koje je počinio u svom
braku, jer baš me briga š ta se događalo pre mene – pristojan i dobar
čovek. Stalo mu je do mene. Spreman je da rizikuje život da bi meni
pomogao.
On ne samo da me voli.
Njemu je stalo do mene.
Neko se diskretno nakašljao iza njih. Okrećući se, Tesa opazi
Prisilu i profesora Hardinga kako stoje u hodniku, blizu vrata od

radne sobe.
„Žao mi je što smetam reče profesor Harding ali...“
„Nema razloga da se izvinjavate,“ nasmeši se Tesa, „i nema razloga

da brinete.“
„To sam već shvatila,“ reče Prisila, a u njenim očima sa puno bora

okolo, videlo se da se zabavlja, „zbog načina na koji si ga dočekala.“
Tesa porumene. „Ovo je moj prijatelj, poruč nik Krejg. Ime mu je...

Znaš š ta,“ okrete se ona Krejgu, „nikada mi nisi rekao kako se zoveš .
Samo sam na automatskoj sekretarici tvog telefona čula...

„Bil.“ Krejg je krenuo hodnikom pruž ajuć u ruku, „Bil Krejg. Ako ste
vi Tesini prijatelji...“

„To svakako,“ umeša se Tesa.
„Onda se radujem da sam vas upoznao.“ Krejg se rukovao sa njima.
„Gospodin i gospođa Harding,“ reče Tesa. „Oboje su profesori na
fakultetu.“
„Molim te, Tesa, već sam ti rekla ne volim formalnosti.“ Prisila se
predstavi samo imenom Krejgu, „a ovo je Rič ard, moj muž . I da nam se
slučajno nisi obraćao kao profesorima.“
Krejg se nasmeš i. „Već vidim da ć emo se dobro slagati,“ a onda se
uozbilji, „Prisila... Rič arde, moramo se o neč emu dogovoriti. O nekim
važ nim stvarima. A vreme ne radi za nas. Zato pređimo brzo na stvar?
Otkud ti ovde, Tesa? Šta se događa?“
Prisila pokaza rukom. „Pređimo u radnu sobu.“
„Možda biste hteli malo čaja,“ ponudi profesor Harding.
„Ričarde,za ime sveta, poručnik je došao da pomogne Tesi, a ne da
pije čaj.“
„Ne bih odbio šolju čaja,“ reče Krejg. „Usta su mi se u avionu
osušila.“
Uđoše u radnu sobu.
U narednih 15 minuta, dok je Krejg učtivo ispijao čaj, pažljivo je
slušao šta Tesa, Prisila i povremeno Ričard imaju da mu kažu.
Kad su završili, Krejg spusti šolju.
„Kada bih ja ovo ispričao svom šefu, on bi pomislio, da učtivo
kaž em, da ste vi pustili svojoj maš ti na volju. Ali, to nema veze. Ja vam
verujem jer sam video statuu. Džozef Martin je mrtav. Tesa, i tvoja
majka je mrtva,“ on je sa puno saosećanja odmahivao glavom. „I
Brajan Hamilton je mrtav. A i vi ste u opasnosti, i sve to zbog...“

„Nečega što se dogodilo pre više od 700 godina,“ reče Prisila.
„Šta još niste stigli da ispričate?“ upita Krejg.
„Nešto o onim knjigama na polici u spavaćoj sobi Džozefa
Martina,“ reče Prisila. „Pre nego što ste zazvonili počela sam da
objašnjavam. “Uteha ilozo ije” je traktat iz šestog veka. Napisao ga je
jedan rimski plemić u zatvoru. Opisuje točak sreće.“
Krejg odmahnu glavom, zbunjen.
„Priča o usponima i padovima, o uspehu i porazu. Knjiga analizira i
osuđuje izička dobra – bogatstvo, moć i slavu – to su iskušenja ljudi u
potrazi za uspehom na ovom svetu što konačno vodi samo
razočarenju. Jer, izičke vrednosti su privremene i nedovoljne, i to je
upravo vrsta literature koja se može dopasti nekome ko veruje u
spiritualne vrednosti Mitrasa.“
„Shvatam,“ mrštio se Krejg, „ali zašto je Džozef Martin držao
Bibliju među knjigama? To se ne uklapa. Po onome što ste mi rekli
mitraizam ne veruje u hrišćanstvo.“
„Tačno,“ prihvati Prisila. „To su dva različita teološka učenja, ali
obe religije imaju slične verske obrede i obe odbacuju dobro ovoga
sveta. To što je Džozef čitao Bibliju moglo bi se uporediti sa jednim
hrišćaninom koji čita o zen budizmu, na primer. Mitološka osnova
jeste različita, ali može se primeniti i na njegovu vlastitu religiju.“
„Uostalom, Džozef i nije čitao celu Bibliju,“ umeša se Tesa. „Iscepao
je većinu stranica, izuzev predgovora i predanja po Jovanu. To ne
razumem. Otkud ljubav prema Jovanu?“
Prisila diže ramena. „Jer je deo Biblije po Jovanu najbliži učenju
mitraizma. Evo,“ ona uz pomoć lupe razgleda fotogra iju na kojoj se
video deo iz Jevanđelja po Jovanu koji je Džozef Martin bio
ispodvlačio. “Ne voli ovaj svet. Ako jedan čovek voli ovaj svet Bog otac
nije u njemu, jer sve ono što čini ovaj svet: telesna žudnja, zavist i
ovozemaljski ponos ne pripada bogu ocu već ovom svetu. A ovaj svet
ć e proć i i njegova pohlepa, samo ć e volja bož ja trajati več no”. Zvuč i li
vam to poznato?“
Tesa je, ozbiljna, klimala glavom. „Ako se izuzmu reči o Bogu ocu i
zamene Mitrasom, slaže se sa onim o čemu ste mi pričali.“
„Ali, ima nešto što ja ne razumem,“ reče Krejg, „zbog čega je to bila
baš Biblija Skofild edicije? Ima li i to neko značenje?“
„O, kako da ne,“ reče Prisila. „Kada je Ronald Regan bio

predsednik, veći deo američke spoljne politike zasnivao se na
Sko ildovoj interpretaciji Biblije.“ Ona prouči još jednu fotogra iju.
„Evo podvučenog dela Sko ildovog predgovora: “Biblija predstavlja
dokument o početku ljudske istorije čovečanstva i o njegovom kraju”.“
Prisila diže pogled. „U Bibliji klimaks predstavlja Jovanova knjiga
otkrića u kojoj je opisan kraj ovog sveta. Ronald Regan je verovao da
je kraj, apokalipsa, blizu, da samo što se nije odigrala kosmička bitka
dobra i zla, Boga i Satane. Setite se priča o tome da je Sovjetski Savez
carstvo zla? Regan je, takođe, verovao da će u toj kosmičkoj bici
dobro pobediti. I zbog toga je, čini mi se, ohrabrivao sukobljavanje sa
Sovjetima, potpuno uveren da će SAD, po njegovom mišljenju jedini
predstavnik dobra, trijumfovati.“

„Suludo,“ prokomentarisa Krejg.
„Ali i veoma nalik na mitraizam, pod uslovom da je za vas Satana
bog zla, a ne posrnuli anđeo reče Prisila. I otuda ni nialo ne iznenađuje
da je Džozef Martin kraj uzglavlja držao skraćenu verziju baš ove
Biblije.“
„Nastavite,“ zamoli Krejg. „Sta je sa ostalim knjigama koje sam
video na polici Dž ozefa Martina “Milenijum” i “Poslednji dani planete
Zemlje”?“
Prisila spusti lupu. „Očito, Džozef Martin je bio opsednut
približavanjem 2000. godine. Svaki kraj jednog milenijuma je
tradicionalno vreme krize, posle svakih hiljadu godina dolazi vreme
straha, saznanja da će se naš svet raspasti.“
„A ovoga puta, sudeći po otrovima koji uništavaju moje ljiljane,
takva predviđanja mož da i nisu netač na,“ umeš a se profesor Harding.
„“Poslednji dani planete Zemlje”? Hvala bogu da ću biti mrtav pre
nego što se to desi.“
„Cuj, Rič arde, ako umreš pre mene, ja ti to nikada neć u oprostiti,“
reče Prisila.
Krejg, iako zabrinut, nije mogao da se ne nasmeši. „Voleo bih da
moj drugi brak bude tako uspešan kao vaš.“
„Uspeli smo da opstanemo,“ prokomentarisa Prisila.
„Da,“ reče Krejg, „u tome je stvar. Kako opstati zajedno.“ On zagrli
Tesu.
Elektricitet njegovog dodira, naterao ju je da se naježi.
Krejg se uspravi. „Moram da telefoniram šefu policije iz četvrti

Aleksandrija. Nas dvojica ćemo vas, Tesa, Ričarde i Prisila, smestiti na
sigurno mesto, u neku kuću. Bićete van opasnosti.“

„Nadam se,“ reče Tesa.
„Najbliži telefon vam je u kuhinji,“ pokaza profesor Harding.
„Tamo levo. Niz hodnik.“
Sa nežnošću, Tesa je gledala kako Krejg kreće.
Odjednom, on zastade i brzo se vrati nazad, mršteći se. „Nisam
razumeo samo još nešto. Ništa od onoga o čemu ste pričali to ne
objašnjava. To me zbunjuje... Tesa, ako je Džozef Martin verovao u
Mitrasa i ako ljudi koji hoće tebe da ubiju veruju u Mitrasa, zašto su
onda njega ubili?“
Svi su u radnoj sobi ćutali. Niko nije mogao da dokuči odgovor.
Krejg se namrš ti još jač e. „Hoć u da kaž em, to nije logič no. Zaš to bi
se okrenuli protiv jednog od svojih?“ Odmahujući glavom zbunjeno,
on izađe iz radne sobe.
Da, razmišljala je Tesa, zbog čega su proganjali Džozefa i spalili
ga? Mučena tim pitanjem, ona je gledala kako Krejg ulazi u hodnik.

16

I odjednom ona se namršti, više nego Krejg. Jer Krejg nije skrenuo
levo prema telefonu u kuhinji kako su mu objasnili.

Zastao je, brzo pogledao nadesno i bacio se na pod izvukavši
revolver.

Ne, pomisli Tesa.
I prestravljena ču dva prigušena zvuka, a onda Krejgov revolver
zapara uši.
Jednom! Dva puta!
Prisila vrisnu.
Krejg se diže sa poda i uputi hodnikom nadesno.
Iako joj je u ušima zvonilo, Tesa je čula jauke muškarca. Paralisala
se. Grizući usnu, naterala je sebe da se pokrene, zgrabila je pištolj i
krenula u hodnik. Miris baruta grizao je za nozdrve. Provirujući,
koristeći dovratak kao zaklon, nišaneći udesno, ugledala je dvojicu
muškaraca ispruženih na podu hodnika. Krejg je uzimao pištolje iz
njihovih ruku, nagnut nad njihovim telima, a onda je zalupio ulazna

vrata, zaključao ih i sagnuvši se prošao kraj prozora.
Ali, ja sam zatvorila i zaključ ala vrata kada je Krejg doš ao, seti se

Tesa. Kako su...
Jedan od one dvojice je i dalje jaukao. A onda se zagrcnuo, stresao

i više nije mrdao. Lokva krvi širila se po tvrdom, drvenom podu oko
dvojice ljudi. Ukočeno, Tesa je buljila u jarko crvene mrlje na njihovim
grudima, tamo gde su ih Krejgovi meci pogodili.

Adrenalin joj proradi. Ipak, bilo joj je hladno. Ona je pogledom
prešla sa leševa preko njihovih pištolja i zgrožena opazila da su bili
opremljeni prigušivačima.

„Lezi!“ naredi joj Krejg, proveravajući da li su ona dvojica mrtvi.
Tesa brzo posluša. „Ali, kako su...“
„Otvorili su vrata kalauzom,“ reče Krejg. „Mora da su slušali naš
razgovor skriveni napolju ispod prozora radne sobe. Znali su gde smo.
Odlučiii su da iskoriste priliku, verujući da ih nećemo čuti kako se
prikradaju.“ Pognut, on je rizikovao i baci pogled kroz okno ulaznih
vrata, napeto pregledajući ima li koga na tremu, levo, pa desno. „Ne
vidim nikoga.“
„Zadnja vrata!“ reč e Tesa i brzo se okrenu iduć i hodnikom prema
kuhinji.
„Čuvaj se,“ opomenu je Krejg.
Jedva da ga je čula, obuzeta iznenadnim strahom.
Čitav hodnik bio je samo jedna mrlja.
Ali Tesa je čim je ušla u kuhinju sve jasno videla.
Sa spoljne strane zadnjih ulaznih vrata, jedan muškarac je
pesnicom u rukavici razbijao okno.
Tesa je čula kako staklo puca i u malim parčićima pada na pod. I u
istom trenu muškarac provuče ruku kroz rupu i zgrabi kvaku.
Tesa podiže pištolj i opali.
Muškarcu je eksplodiralo desno oko.
Tesa nije imala vremena da oseti užas.
Nikako! Jer iza onog što je pao pojavio se još jedan muškarac i
podigao pištolj sa prigušivačem.
Tesa viš e nije razmiš ljala. Automatski je povukla obarač . U uš ima
joj je zvonilo dok je gledala kako se metak zariva muškarcu u čelo.
Krv je šiknula, on se izvio, počeo da pada i nestao. Cuo se samo tup
udarac njegovog, sada već nevidljivog, tela.

„Tesa!“ viknuo je Krejg iz prednjeg dela kuće. „Jesi li...?“
„Ziva sam! Da. Sve je u redu!“ Tesa se zakloni iza kuhinjskog stola,
nišaneći prema zadnjim vratima. „Neka mi je Bog u pomoći, upravo
sam ubila dvojicu ljudi!“
„Ne razmišljaj o tome. Upamti, oni su hteli da ubiju tebe.“
„Ej, previše sam uplašena da bih mogla da razmišljam. Zelim samo
da preživim.“
„Stalno to ponavljaj u sebi. Gde si naučila tako da pucaš“
„Otac me je naučio“
„Dobar čovek.“
„Mrtav je“
„Znam,“ Kreg je vikao. „Pre šest godina u Bejrutu. Gadovi su ga
mučili, ali on nije progovorio. Ponavljam, prokleto dobar čovek! Budi
jaka, kao što je on bio. Uzmi telefon. Okreni devet jedan jedan.“
Tesa se povlač ila unazad, na niš anu drž eć i zadnja vrata. Uspela je
da se domogne telefona u kuhinji stajao je na polici kraj frižidera.
Brzo je pritisla brojeve, osluškujući.
Ne!
„Krejg, telefon je isključen!“
Prisila ponovo vrisnu.
„Ne dižite se. Prisila! Ne prilazite prozorima!“ doviknu Krejg.
„Moj muž!“
„Šta je sa njim?“
„Čini mi se da ima srčani udar!“
„Spustite ga na pod, otvorite mu okovratnik,“ dovikivala joj je
Tesa.
Još jedan ubica pojavi se na kuhinjskom prozoru.
Tesa nanišani i opali. Metak mu je razneo nozdrve. Lice se
raspuklo.
„O moj Bože.“
Tesa se nagnu. Povraćala je.
„Tesa!“ zagrme Krejg.
Borila se da izusti. „Sve je u redu! Motri na prednja vrata!“
Prisila ponovo vrisnu. „Ričard ne diše.“
„Tesa, vrati se u hodnik,“ naredi Krejg. „Drži na nišanu prednja i
zadnja vrata, dok ja...“
„Da, vidi šta je sa Ričardom!“

Tesa se povuče, zastade na pola hodnika motreći čas na jedna, čas
na druga vrata, č vrsto stež uć i piš tolj. Osetila je kako se Krejg provlač i
kraj nje i ulazi u radnu sobu. I dok joj je još bilo muka, brisala je
tragove povraćanja sa usana i slušala kako Krejg pokušava da
reanimira Ričarda, jednom, još jednom...

„Osećam da mu srce ponovo kuca,“ reče Krejg. „On diše!“
„Potrebno mu je dati kiseonik! Potreban mu je doktor!“ Tesa je
držala i dalje na oku i prednja i zadnja vrata.
„Prisila, bledi ste kao smrt! Lezite ovde kraj muža. Tesa, ima li
traga...?“
„Ne. Možda smo ih sve smakli!“
„Ne smemo se u to pouzdati. Prisila, da li postoji još jedan ulaz u
kuću?“
Prisila promrmlja. „Kroz podrum.“
„Gde su unutrašnja vrata podruma?“
„U kuhinji.“ Prisilin glas bio je sve slabiji.
„Tesa!“ viknu Krejg.
Ali, Tesa je već bila krenula pravo prema kuhinji. Iza sebe č ula je
kako Krejg utrč ava u hodnik i motri na prednja vrata. Kada je uš la u
kuhinju, Tesa je čula nešto i kičma joj se sledila. Korake iza vrata sa
njene desne strane. Okrenula se da pogleda, videla da se kvaka okreće
i opalila pravo u vrata. Drvo se rascepilo. Pucala je ponovo i čula jauk
i telo kako pada niz stepenice.
Nije znala koliko bi ih još moglo biti u podrumu. Ako ih je više i
ako pož ure na vrata zajedno, ona neć e moć i da puca na njih sve, neko
će pre toga nju smaći.
Vrata koja su vodila iz podruma bila su u blizini š poreta. Snagom
sakupljenom tokom mnogih godina izičkog vežbanja i sa
nadljudskom snagom koju joj je strah davao, ona se uvuče kraj
šporeta i gurnu ga prema vratima podruma.
„Susedi, Krejg! Oni mora da su čuli pucnjavu! Pozvaće policiju!
Nama ostaje samo da čekamo i da se nadamo da će policajci stići
ovamo pre...“
Krejg ne odgovori.
„Zašto ćutiš?“
„Bolje da ti ne kažem.“
„Reci!“

„Ove viktorijanske kuće su stara gradnja... zidovi su užasno
debeli... Možda se spolja pucnji ne čuju, prigušeni su. Osim toga, ne
mož emo biti sigurni ni da su susedi kod kuć e. A ž ivica oko kuć a skriva
ubice!“

Tesi ponovo pripade muka. „U pravu si, bolje da mi nisi rekao!“
Držala je i dalje na nišanu zadnja vrata.

Za razliku od prošle noći, ovoga puta brojala je koliko puta je
povukla obarač. Pet. Znači da ima još 12 metaka u pištolju. Ako ubice
uđu u kuću, možda će imati dovoljno da ih sve pobije.

Ali, koliko ih još ima? Sestorica su već mrtvi. Nemoguće da ih je još
mnogo ostalo, ili ih mož da viš e i nema. Istovremeno je oč ajnič ki ž alila
što nije u tašnu strpala još municije, nego je one dve kutije metaka
ostavila ispod sedišta “Poršea”.

„Krejg, ti si dva puta pucao. A tvoj revolver ima šest metaka! Imaš
li još?“

Ni ovoga puta Krejg nije odgovorio.
Isuse, pomisli Tesa, on ima samo četiri metka. A moji meci ne
odgovaraju njegovom revolveru.
„Uzeo sam pištolje one dvojice sa poda u prednjem delu kuće. I ne
vidim više nikoga. Možda si u pravu. Možda smo ih sve sredili,“ reče
Krejg.
„Prošle noći spalili su kuću moje majke nadajući se da ću ja u
požaru nastradati. U slučaju da se to ne desi planirali su da me smaknu
kada počnem da bežim. Zašto ovoga puta...?“
„Još je dan i dim bi uoč ili susedi ili neki vozač koji ovuda prolazi,
pa bi pozvali vatrogasce. Uz to, pošto si im prošle noći umakla, mislim
da ovoga puta ne žele da rizikuju, rešili su da okončaju posao kako
valja, licem u lice bez sumnje! I takođe, žele da se domognu
fotografija.“
„Poslala sam negativ filma na tvoju adresu!“
„Bravo! Prisila, kako je Ričard?“
Tesa je čula njeno mrmljanje.
„Oči su mu otvorene. Diše. Ali...“ glas utihnu.
„Šta?“
„Ne može... Izgleda da Ričard ne može da govori.“
Tesa se trgnu. Mož dani udar? Ne, o molim ti se ne... nije trebalo da
dolazim ovamo! Nije trebalo da dovodim i njih u opasnost! „Prisila,

oprostite, ja...“
„Nisi ti kriva, već oni koji žele tebe da ubiju.“
„Još ih ne vidim ovde, spreda,“ reče Krejg.
„Nema ih ni ovde u zadnjem delu.“
Tesa je čekala skupljena iza kuhinjskog stola.
„Morala bih uskoro da uzmem insulin,“ oglasi se Prisila.
„Doneć u vam ga.“ Tesa je pognuta, drž eć i zadnja vrata na niš anu,

išla prema frižideru. „Krejg, šta ako...? Možda ih nismo sve sredili!“
Cim je otvorila frižider, opazila je niz napunjenih injekcija i zgrabila
jednu. „Sta ako ih još ima napolju?“ zatvorila je frižider. „Sta ako se
boje da su susedi č uli pucnjavu? Neć e č ekati. Zeleć e da mene,“ ona je
nervozno išla unazad prema hodniku noseći u levoj ruci injekciju.
„Možda će u očajanju pokušati ono što i prošle...!“

17

„Noći,“ zausti ona da kaže, ali se trže, opazivši kako kroz veliki
kuhinjski prozor uleće neki predmet, razbijajući staklo.

Bio je to metalni predmet.
Kanister.
Udario je o pod.
Granata?
Bomba sa gasom?
Tesa nije mogla da zna.
Znala je samo da ta stvar ide direktno prema njoj. Nije imala
vremena da se skloni! Morala je...
Ispustila je injekciju a da nije ni čula gde je pala i pojurila prema
kuhinjskom stolu da ga prevrne tako da je daskom pao na kanister.
I u istom trenu, dok joj je srce htelo da iskoči, kanister je
eksplodirao a plameni jezici pokuljali su sa svih strana ispod stola.
Vatrena bomba!
„Krejg!“
Nije joj odgovorio.
„Krejg!“
U prednjem delu hodnika čuo se zveket polomljenog stakla.
„Krejg!“

„Oni su...!“
Nešto je eksplodiralo. Plamen je osvetlio čitav hodnik.
„Prisila, aparat za gašenje požara!“ dreknu Krejg. „Imate li...?“
„U špajzu.“ Prisili je drhtao glas, „pored frižidera.“
„Doneću ga.“ Tesa prolete pored frižidera i otvori vrata.
Uz police prepune kutija i konzervi, na zidu je stajao aparat a
gašenje požara. Ona zakači pištolj za pojas, zgrabi aparat za gašenje
požara jednom rukom, otkači kuku na kojoj je visio drugom, izvuče
iglu za aktiviranje aparata i upravi ga u pravcu plamena koji je
prodirao i gutao sve pred sobom.
Oč ajna, trudila se da dobro upravi aparat za gaš enje pož ara, da ga
pritiska i usmerava belu penu prema vatri.
Pena se rasula preko stola i preko plamena.
Kašljući zbog dima, Tesa je u sebi likovala, gledajući kako se vatra
smanjuje.
Ali, kroz prozor prolete još jedan kanister. I č im je pao, pre nego
što je eksplodirao, Tesa je pokušala da ga uništi gustom gomilom
pene.
Viiip! Kanister je eksplodirao, parčići metala poleteli su kroz penu
a Tesa je prskala i dalje sprejom preko plamenih jezika.
„Tesa!“ dreknu Krejg iz prednjeg dela. „Potreban mi je aparat za
gašenje požara.“
Tresući se, ona baci pogled prema kuhinjskom prozoru, ne opazi
nikoga i ulete u hodnik, zapanjena. Nije uopšte mogla da vidi ulazna
vrata od vatre koja se širila. Pomahnitala, ona pritisnu ponovo aparat
za gašenje požara, prskajući penom plamene jezike.
Krejg ne pokuša od nje da uzme aparat, pošto je shvatio da ona
njime dobro rukuje. „Neko mora da drži na oku zadnja vrata,“ izusti
on. „Promenićemo mesta!“ On ode.
Tesa je i dalje penom prskala.
Plamen je bio sve manji.
Ali i pene je bilo sve manje.
Odjednom je sasvim prestala da izlazi iz aparata.
Moramo pobeć i odavde, pomisli Tesa i bacivš i istroš eni aparat za
gašenje požara i utrča u radnu sobu.
Na podu, profesor Harding je lež ao i gledao potpuno bespomoć no.
Pored njega skupila se Prisila, posivelog lica, uplašena.

Tesa se trudila da ne pokaže koliko se i sama boji. „Možete li da
hodate, Prisila? Možete li da dođete do hodnika?“

„Imam li drugog izbora?“
Sledeć a meta bi im mogla biti baš radna soba, razmiš ljala je Tesa.
Ako bace vatrenu bombu kroz prozor radne sobe...!
Ona skupi fotogra ije, potrpa ih u tašnu, prebaci je preko ramena i
sagnu se prema profesoru Hardingu.
Ležao je na tepihu. Ona zgrabi krajeve tepiha i povuče tepih
zajedno sa slabašnim profesorovim telom prema hodniku. Prisila je
već išla ispred nje, oslanjajući se o zid.
U prednjem delu hodnika vatra se širila, buka je bivala sve jača.
Bam! Kroz prozor radne sobe ulete kanister. Vatra zahvati pisaći
sto, stolice i patos.
„Idemo, Prisila.“ Tesa je vukla tepih zajedno sa profesorom
Hardingom prema kuhinji.
Tamo mora da je uleteo još jedan kanister. Levo od friž idera sve je
gorelo.
Krejg je s mukom disao, usred dima. Revolverom je držao na
nišanu kuhinjska vrata.
„Cekaće nas napolju,“ uspeo je da izgovori, boreći se da povrati
dah.
„Leje u baš ti,“ reč e Tesa. „Ako se njih domognemo stabljike cveć a
su dovoljno visoke da nas zaklone.“
„Ali šta ćemo sa Prisiliom i Ričardom. Kako ćemo...“ Tesa se
okrenu prema Prisili, shvativši da starica nije dovoljno jaka da vuče
muž a. Plamen je bivao sve jač i. Tesa je ž mirkala zbog toplote. „Krejg,
moraš napred!“
„Ne mogu tebe da ostavim!“
„Svi ćemo umreti ako ostanemo ovde! Nema drugog, idi! Ja ću za
tobom! Dočepaj se bašte i onda mi obezbedi zaštitu!“
Krejg je oklevao.
Vatra se sa bukom širila prema njima, već ih je prljila.
„Otvaraj vrata!“ reče Tesa.
Krejg je za trenutak netremice gledao, onda je klimnuo glavom. Sa
čvrstom odlučnošću, otvorio je vrata širom i iskočio napolje.
Za trenutak Tesin um se sa njom poigrao. Učinilo joj se da nije dan
već noć i da je to kuća njene majke.

Sve se ponavlja! Oni će nas ubiti baš kao što su ubili...!
Ne! Moram da...
Tesa je č vrsto drž eć i tepih, izletela je leđima okrenuta iz kuhinje,
vukući profesora Hardinga kroz vrata, na sunčevu svetlost, prigušenu
dimom. Prisila je dala sve od sebe da požuri za njima.
Tesa je čula pucanj. Ne obraćajući pažnju vukla je profesora
Hardinga preko zadnjeg trema, niz stepenice, osetivši kako njegovo
telo treska, namigujući mu da pokaže simpatiju.
Još jedan pucanj. Tesa pusti tepih i okrenu se. Izvukla je pištolj,
tražila metu.
Krejg se domogao leja u bašti. Sakrio se iza leje sa crvenim
ljiljanima. Gotovo se nije video dok je pucao prema levom delu kuće.
Ali iza Krejga, diž uć i se iz jedne dalje leje ljiljana, pojavi se č ovek
sa revolverom.
Nanišanio je prema Krejgu.
Tesa opali. Revolveraš se izvi.
Tesa opali još jednom. Revolveraš se sruši na leđa šireći ruke,
lomeći pod sobom cveće, dok su se stabljike svih ljiljana zaljulale.
„Prisila, lezi! Baci se na travu!“ naredi Tesa.
I odjednom se okrenu, ugleda metu kraj desnog ugla kuć e, opali i
promaši. Ponovo opali. Krv je potekla iz njegovog vrata!
Znojava i zadihana Tesa je vrebala, osvrtala se levo i desno, traž eć i
žrtvu.
Iz kuće se čulo avetinjsko pucketanje, a napolju je bilo zlokobno
mirno.
„Požuri, Prisila! Za mnom!“
I opet Tesa povuče tepih sa profesorom Hardingom. Zurila je u
zadnje dvorište prema Krejgu i lejama sa cvećem.
Strepela je da ć e joj neko metkom razneti glavu. Disala je sve tež e,
dublje, ali je uspela da stigne do leja, nastavljajući dalje dok nije
strpala profesora iza jednog velikog cvetnog žbuna, a onda se
okrenula i videla da je Prisila ostala na pola puta, usred travnjaka.
Sa desne strane kuće pojavi se jedan muškarac.
Tesa nanišani.
Muškarac se sakri za ugao.
„Krejg!“ viknu Tesa.
„Video sam ga!“