Plameni zavet - David Morrell

priviklena mrak. I onda je morala da trepne još jednom, iz sasvim
drugačijeg razloga, zbog nečega što je u sobi ugledala.

Onaj nejasni predmet koji je u uglu nazirala bio je, zapravo, dušek
na podu. Ne, ne čak ni dušek, već prostirka od kudelje, dugačka šest
stopa, široka tri i debela jedan inč.

„Džozef sebe baš nije mazio,“ zaključi Krejg. „Nigde jastuka, ni
čaršava, samo jedno ćebe. Pretražio sam, ni u plakaru ih nema.“

Tesi se vrtelo u glavi. Ona je, sve zbunjenija stigla da opazi da je
ć ebe uredno slož eno na dnu prostirke, isto onako precizno kao peš kir
u kupatilu.

„A evo i odgovora na vaš e pitanje kako se nije saplitao u mraku,“
reče Krejg.

Glava ju je sve više bolela. Namrštila se i pogledala to što joj je
poruč nik pokazivao. Onda je odmahnula glavom. Uz prostirku je bilo
12 sveća, u tanjirićima.

„Ipak, čini mi se da nije stvar u tome da je štedeo na elektrici,“ reče
Krejg.

Desno od prostirke Tesa ugleda jednostavnu policu za knjige sa tri
pregrade. Osetivši da se guši prišla je da prouči naslove. “Uteha
ilozo ije”, “Izabrani dijalozi Platona”, “Sveta biblija: Sko ildova opšta
edicija”, “Eleonora Akvitenska”, “Veština ljubavnog udvaranja”,
“Poslednji dani planete Zemlje”.

„Taj izgleda nije ni čuo za listu bestselera “NjujorkTajmsa”,“ reče
Krejg. „Filozo ija, religija, istorija. Preteško. Ne bih voleo da sam
morao da provedem vikend sa njim. Ništa veselo.“

„Nije bio dosadan,“ odvrati Tesa, zamišljena, pregledajući police.
„Nekoliko knjiga o zaštiti čovekove sredine.“

„Tačno, to vam je, takođe, bilo zajedničko.“
Iako se tresla kao prut i pokušavala da to prikrije, Tesa nije
odustajala, prešla je kažiprstom preko knjige “Milenijum” i odmah
opazila naslov koji nije bio na engleskom. Knjiga je bila u propalom
kožnom povezu, videlo se da ima mnogo godina.
„Smem li ovo da izvadim sa police?“
„Pod uslovom da knjigu vratite tamo gde ste je našli,“ reče Krejg.
Paž ljivo Tesa skinu knjigu sa police i prouč i isuš enu, ispucalu kož u
korica. “El Circulo del Cuello de la Paloma”.
„Liči mi na španski,“ prokomentarisa Krejg.

„I meni.“
„Ja još govorim engleski. Znate li šta to znači?“
„Ne,“ reč e Tesa, uz uzdah, nervozna. „Uč ila sam ga u gimnaziji, ali
se više ne sećam.“
„A ovo ispod naslova?“ reče Krejg, „Abu Muhamed Ali ibn Hazm al-
Andalusi,“ sricao je „To mora da je ime autora. Jedva je stalo na
korice. “Muhamed”? Zvuči muslimanski.“
Tesa klimnu glavom, zapisa ime knjige i autora na parče papira, a
onda je otvori. Stranice su bile krhke, sav tekst na španskom. Ona
vrati pogled ka polici sa knjigama, prema “Sko ildovoj bibliji”. Već joj
je ranije nešto zasmetalo. Nešto nije bilo u redu. Ona polako vrati
knjigu na španskom na svoje mesto i izvadi Bibliju. Korice su propale,
unutra... Namrštivši se, ona je otvori i utvrdi, šokirana, da je većina
stranica otrgnuta. Lepo se videlo gde je nožem ili makazama sečena.
„Zašto bi...?“
„To je jedno od mnogih pitanja koje i ja postavljam,“ reče Krejg.
Tesa je čitala naslove preostalih delova, sa podvučenim
stranicama. „Isekao je sve izuzev predgovora i...“ prelistavala je dalje,
„Jevanđelja po Jovanu, Jovanovih propovedi, Jovanovog otkrivenja. Ne
shvatam!“
„Ni ja. A ovo...“ pokaza Krejg. „Sta li je ovo, kog vraga? To je meni
najčudnije!“
Tesa podiž e pogled. Ona je predmet opazila još kada je iš la prema
polici, ali pošto joj nije ništa značio, prešla je na knjige, verujući da će
joj nešto drugo što pronađe pomoći da shvati značenje groteskne
figure.
Bila je to skulptura, preciznije reljef, visoka jednu stopu i toliko
široka, izrezbarena u belom mermeru. Na njoj je bio predstavljen
mišićav muškarac, duge kose, kako jaše na leđima bika i vuče glavu
životinje koja se otima, dok joj nožem seče grkljan.
Krv je lila iz rane na nešto što je ličilo na tek izniklu pšenicu.
Istovremeno, pseto je skočilo da liže krv, zmija se šunjala kroz
pšenicu, a škorpija je napadala testise bika.
Levo i desno od surovog prizora stajali su nosioci baklji i
posmatrali, mirno. Baklja sa leve strane bila je uspravljena nagore,
baklja desno okrenuta nadole, a iznad nosača baklje levo, ptica sova?
Teško je bilo reći gledala je iksirana pogleda prema oštrici noža i

kaskadi krvi.
„Sta li ovo znači?“ upita Krejg „Otkako sam je jutros prvi put video,

ta slika me progoni.“
Tesa se mučila da progovori. Osećala je gorčinu u ustima. Sledila

se. „To je... užasno, odvratno, da se čovek zgrozi!“
„Aha, baš običan, svakodnevni ukras za kuću!“
Na zidu iza skulpture, nalik na baklje sa zastrašujućeg, grotesknog

prizora, bile su sveće u držačima, jedna uspravljena prema gore,
druga okrenuta prema dole. Ispod te druge bio je tanjirić , da skuplja
vosak.

„Džozef nije davao ni pet para za pravila protivpožarne zaštite,“
reče Krejg. „Da je njegov gazda znao za sve ove sveće, vaš bi se
prijatelj sa ovo malo stvari našao na ulici. Pravo je čudo da nije
zapalio čitavu zgradu.“

„Ovo je suludo!“
„Jedno je sigurno, mene je sludelo.“
„Cujte, ima li smisla da pozajmim zakratko Bibliju i ovu knjigu na
španskom?“ upitaTesa.
„Oni iz Odeljenja za ubistva bi me zgromili.“
„Mogu li bar da snimim?“
„Imate fotoaparat?“
„Uvek ga nosim, deo mog novinarskog alata.“
„U redu, ali morate mi obećati da nećete objaviti snimke tih
fotografija dok vam Odeljenje za ubistva ili ja ne dopustimo.“
„Naravno.“
„Onda izvolite.“
Tesa izvadi iz torbice Olimpus 35mm, i napravi nekoliko
fotogra ija kipa iz različitih uglova. Zatim je fotogra isala najviše
podvučene stranice iz Biblije. Kada je Bibliju vratila na mesto gde ju je
našla, fotografisala je celu policu i na kraju paletu okruženu svećama.
Sklonila je aparat nazad u torbu. „To je sve.“
„Još bih vas zamolio za jedno obeć anje,“ rekao je Krejg. „Zelim da
mi javite ako otkrijete nešto što mi može olakšati istragu.“
„Dajem reč.“
Krejg se namršti.
„Opet onaj isti izraz na vašem licu.“
„Stvar je u tome...“

„Šta?“
„Da li ste spremni na još jedan šok.“
„Mislite da ima još?“
„U ormaru. Krejg ga otvori. „Obratite pažnju ,samo nekoliko
komada odeće. Par čistih farmerki, majica ,pamučni pulover. Nekoliko
pari č arapa i donjeg veš a. I ovo,“ Krejg pokaza ka desnoj unutraš njoj
strani ormara.
„Šta god da je, ne želim ga videti.“
„Žao mi je Tasa, ali moram vam pokazati.
Poručnik je izvukao predmet iz ormara. Kratka drška koja je
izgledala kao da je odrezana od neke metle, i pola tuceta konopaca
dužine oko tri stope pričvršćenih na nju, na jednom kraju.
Tesa je zadrhtala. „Bič?“
„Sa osušenom krvi na njima. Njegova. Verujem da se bičevao sam.“

23

Nacionalni park Tsavo, Kenija, Afrika

Lovac je strpljivo čekao. Cvrsto je držao svoju moćnu,
dalekometnu pušku, skrivajući se, sa očitom uvežbanošću, u grmlju
punom trnja, kraj nekoliko stabala baobob drveća. Uvalicu punu vode
odlično je video. U podne, u pojasu blizu Ekvatora, vrućina je bila tako
ž estoka da je plen morao uskoro da uleti u kadar, da se napoji vodom,
i mada su mu š eš ir š irokog oboda i grmlje pruž ali kakvu-takvu zaš titu
od sunca koje je pržilo, lovac se obilato znojio, a njegova sportska
košulja, kaki boje, bila je natopljena znojem i zbog toga tamna. Ali,
nije se usuđivao da digne čuturu i da se napije vode, strahovao je da bi
i najmanji pokret mogao da oda gde se nalazi. Uostalom, njegov plen
je bio izuzetno oprezan, motrio je na sve strane.

Ipak, i lovčevo strpljenje i odlučnost bivali su više puta
nagrađivani. Mora samo da se drži krajnje profesionalno. Kasnije,
kada lov bude uspešno obavljen, moći će sebi da dozvoli luksuz da se
napije vode.

Nervi mu se zategnuše. Eno! Levo od njega! Osetio je pre nego što
je čuo njihovo približavanje, topot i ljuljanje tla pod ogromnim

stopalima. Onda je ugledao oblak prašine, a najzad su se goleme
životinje pojavile iza procvetalih akacija, ratoborno kročivši na
otvoren pašnjak, nervozno odmeravajući uvalicu sa vodom.

Slonovi! Lovac prebroja deset. Njihove široke uši su bile načuljene,
uspravljene da otkriju nepoznat, preteć i š um. Razoč aran, lovac opazi
da su četiri slona – mladunčad bez kljova, a da su oni odrasli imali
kljove ovako iz daljine gledano -dugačke oko četiri stope. Sve
mračnije raspoložen on se setio vremena, pre dvadesetak godina,
kada su uvijene kljove bile dugačke po šest, osam pa ponekad čak i
deset stopa. U proseku, težina jedne kljove pala je sa osamnaest na
devet funti. Zbog toga je trebalo ubiti više slonova da bi se dostigla
kvota koju su određivali trgovci slonovačom. Pre dvadeset godina –
lovac je odmahivao glavom – ovim proplankom lutalo je 40 hiljada
slonova, prošle godine, po njegovoj proceni, ostalo je još samo pet
hiljada, a u to nije uračunao dve hiljade lešina na koje je naleteo,
tokom svojih sve odvaž nijih ekspedicija. Uskoro, trgovine slonovač om
neć e ni biti. Jer ni samih slonova neć e viš e biti. Dvanaest tona kljova,
koliko se dobije ubijanjem trinaest stotina slonova, vredi tri miliona
dolara. Ali, manje kljove znač e manju tež inu i viš e ubijanja kako bi se
dostigla kvota.

Prsti mu se ukoč iš e na obarač u; lovac je promatrao kako slonovi,
konačno savladavši nervozu, prilaze uvalici sa vodom. Bili su
veličanstveni. On podesi nišan, otkači obarač i polako, ali ljutito, preko
nišana baci pogled po livadi oko uvalice sa vodom.

Opet se nervi lovca zategnuše, instikti izoštriše.
Desno od sebe opazi da se nešto kreće. Iz zaklona do struka visoke
trave, iskočiše neke figure, i one su, takođe, imale puške.
Ljudi! Obučeni u kamuflažnu kaki odeću, istu kao što je njegova!
Neki drugi lovci!
Ali, oni nisu njegovi takmaci. Ni u kom slučaju!
Naprotiv! Oni su koegzistirali u složenim, smrtno opasnim
uslovima simbioze. Njihove namere uslovljavale su njegove, i besno
odlučan egzekutor upravi pušku prema tim pljačkašima.
Cak i sa takve razdaljine, on je mogao da razazna da oni ne koriste
lovač ke puš ke već automatsko oruž je M-16 i AK-47. Naletao je on na
dokaze masakra, njihovog dela, mnogo puta ranije. Citava horda
slonova uništena, razneta mecima, mešine istrulele na vrelom suncu,

kljove groteskno istrgnute sa glava. Meso koje su izgladneli domoroci
mogli da iskoriste prepušteno osvetom zadojenim šakalima i
proždrljivim crvima.

Đavo odneo te lovce!
U pakao s njima!
A baš tamo je ovaj lovac i nameravo da ih pošalje.
Pazeći da ga ne primete, on se polako uspravio, podigao pušku
oslonio je na rame, pogledao kroz moć no soč ivo niš ana, uč vrstio prst
na obaraču i sa ogromnim zadovoljstvom ga povukao.
Ne skidajući pogled sa sočiva puške u gro planu video je kako se
raspada lobanja jednog od pljačkaša.
Ništa nije tako dobro kao ti dum-dum meci!
I odmah zatim, lovac ugleda još jednog pljač kaš a kako se podiž e iz
trave, kako se trza užasnut, stavlja ruku na usta, uzmiče unazad,
bežeći.
Nema problema.
Uz neznatno podešavanje ugla puške i nišana, lovac ponovo opali.
I raznese grudni koš drugog pljačkaša.
Aha, kako ti se č ini? govorio je lovac sebi u bradu. Kada ti umireš
da li se osećaš kao... da li tada shvataš... da li možeš da zamisliš... da
zažališ... da se pokaješ za... agonije u koje si poslao toliko
veličanstvenih božjih kreatura? Slonova?
Sranje, ti to ne možeš da shvatiš! Ti nisi sposoban da osećaš bilo
šta, izuzev pohlepe.
Ali, sada bar ni to ne osećaš, zar ne?
Ne osećaš ništa!
Vi, prokletnici, ne predstavljate mrtvi ništa drugo do jedno
prokletstvo manje na ovoj planeti.
Domoroci-nosač i razbež aš e se kroz do struka visoku travu prema
dalekom šipražju. Njihove uspaničene igure su za lovca predstavljale
izazov, ali on skide prst sa obarač a i spusti puš ku. Njegova poruka je
već poslata. On je mogao da razume iako ne i da prihvati motive koji
su terali domorodce da sarađuju sa pljačkašima.
Domorocima-nosačima posao je bio preko potreban. Tačno tako!
Novac im je bio potreban. Za hranu.
Ali, ipak, bez obzira na očajno stanje u kojem su se nalazili nije
trebalo da pripomažu u uništavanju svog nasleđa. Slonovi su Afrika!

Slonovi su... i
Lovac savlada bes. Grčevi u stomaku terali su ga da povraća, i dok

su se domorodci-nosači skrivali u šipražju, on je uz neophodnu
profesionalnu opreznost, stajao i posmatrao livadu oko sebe, žaleći
što su njegovi pucnji uplašili slonove i naterali ih da se uzdrže od
prirodnog nagona da priđu vodi i napoje se iz te plitke, blatnjave
uvalice. Ipak, osećao je strahovit ponos što je izvršio svoju dužnost.

Trebalo mu je pet minuta da stigne do prvog od pljač kaš a koje je
ubio. Ubijeni protivnik delovao je jezivo, lobanja tog čoveka krupne
građe, zjapila je otvorena, njegova krv napojila je prašnjavo tlo. A
onda se lovac setio – ubijeni slonovi delovali su još jezivije. Jer slonovi
su, dok su živi, veličanstveni, trijumf kreativne lucidnosti.

Primer se mora dati.
Lovac uze par klješta, kleknu, otvori usta leša i poče neophodan,
iako ogavan, posao “usavršavanja” primera.
„Slonovač a,“ mrmljao je hrapavim glasom, „to si ti ž eleo, zar ne? E,
pa, proklet bio, evo ti. Pomoći ću ti, ali za razliku od slonovih, tvoje
kljove nikom nisu potrebne.“
Uz velike napore, lovac je vadio jedan po jedan zub iz lobanje.
Ređao ih je uredno na gomilu kraj krezubog leša.
Onda pođe ka drugoj žrtvi.
To je u svakom slučaju neophodno...
Primer!...
Represalije...
Mora se tako!
Masakri se moraju sprečiti!

24

„Oprostite,“ reče Krejg.
„Zbog čega?“
„Zaista nisam imao nameru da vas ovoliko uznemirim.“
„Niste vi za to krivi,“ odvrati Tesa, „morala sam... Osećala sam
potrebu da vidim taj stan. Casopis “Majka Zemlja” neće propasti što ja
nisam tamo. Ionako od mene sada ne bi imali mnogo koristi. Moram
da se saberem i razmislim malo.“

Očito zabirnut, Krejg je parkirao auto nepropisno, u drugi red
usred bučne, prepune ulice u blizini Tesinog potkrovlja u Sohou.

„Dok razmišljate, setite se svoga obećanja. Odeljenje za ubistva će
istragu voditi detaljno, ali ako vama padne na pamet nešto što bi
moglo da objasni ono š to smo otkrili u Dž ozefovom stanu, obavestite
nas,“ poručnik joj dade svoju vizit-kartu. „Tu pri dnu je moj kućni
telefon. Ako je važno, ne ustežite se da me pozovete.“

„Ništa ne brinite. Ako bude potrebno, pozvaću vas i usred noći.“
Krejg se nasmeši. „To mi odgovara. Slabo spavam,“ i iskašljavajući
se dodade. „Zapravo, gotovo uopšte ne spavam.“
„To me je podsetilo,“ reče Tesa, zavukavši ruku u tašnu, „umalo da
zaboravim. Dok sam čekala da dođete po mene, kupila sam vam
nešto.“
„O?“
„Evo, primerak našeg časopisa. Možda će vas to uspavati.“
„Sumnjam. Kladio bih se da ću zbog toga ostati budan. U svakom
slučaju, dajem vam reč da ću ga pročitati. Od korica do korica.“
„Pripremiću se za propitivanje. Donela sam vam i ovo.“
Dade mu kutijicu tableta protiv kašlja.
Krejg se zbunio. „Hvala. Ljudi mi retko poklanjaju bilo š ta, izuzev
svoga bola.“ On pročisti grlo. „Čuvajte se, važi?“
„I vi,“ i iznenadi samu sebe ponavljajući Džozefove reči. „Bog te
blagoslovio!“
Krejg klimu glavom.
Pošto je izašla iz kola, Tesa je gledala kako se poručnikov auto
udaljava. Pretvarajući se da će krenuti stepeništem zgrade u kojoj je
stanovala, ona je, zapravo, sačekala da Krejgova kola nestanu iza ugla,
a onda je umesto da uđe u zgradu, brzo krenula u suprotnom pravcu,
prema radnji malo dalje, niz ulicu.

25

BRZE FOTOGRAFIJE, pisalo je najednom od natpisa u izlogu.
Zvonce se oglasilo kada je Tesa otvorila i zatvorila vrata. Sredoveč ni
prodavac, španskog porekla, diže pogled sa kutijica sa ilmovima koje
je slagao iza tezge. U njegovom govoru nije bilo ni traga stranog

naglaska, kada je rekao. „Šta mogu da uradim za vas?“
Tesa je oklevala. Zagasita boja tena tog čoveka... Nešto u vezi sa

tim... podsetilo je Tesu na Džozefov ten! A ona je mislila da je
Džozefova tamnomrka koža posledica sunčanja.

Možda...
Pitala se da nije Džozef bio španskog porekla? To bi objasnilo
otkud ona knjiga na španskom na njegovoj polici.
„U izlogu reklamirate razvijanje filma za jedan sat.“
„Svakako, ali to se dodatno plaća,“ upozori prodavac.
„Nema problema.“ Tesa otvori fotoaparat, izvuče ilm i dade ga
prodavcu. „Veoma je važno. Film mi je potreban, što je pre moguće.“
„Samo trenutak,“ prodavac uze ilm, prođe kroz vrata iza svojih
leđa i pola minuta kasnije se vrati, „moj brat upravo počinje proces
razvijanja.“ On uze olovku i narudžbenicu. „Vaše ime?“
Tesa mu je dala sve neophodne informacije. Covek iza tezge joj je
pružio potvrdu da je film dala na razvijanje. „Želite li još nešto?“
„Da, dajte mi još tri rolne ilma, 36-tice, ASP dve stotine.“ Kroz
muke i greške, Tesa je naučila da je za njen jednostavan, zgodan za
nošenje, jeftin fotoaparat, ilm od ASP 200 sasvim dobar kompromis
kojim se postižu čisti snimci i u enterijeru i u eksterijeru. „Ja... ovaj...
Govorite li španski?“
Prodavac se nasmeši. „Si, senorita. Muy bien!“ 1
„Onda mi, molim vas, ako vam nije teško, recite šta ovo znači?“
Tesa izvuče beležnicu iz tašne i pokaza mu naslov knjige koji je
zapisala.
„El Circulo ce Cueto de la Paoma?“ č ovek slež e ramenima. „Krug...
ili može biti prsten... na grlu golubice.“
Tesa se namršti, razočarana. Ona se nadala da će na osnovu
naslova moći da nasluti sadržaj knjige. „Jeste li ikada čuli za knjigu
takvog imena?“
„Jako mi je žao, senjorita, ali nisam.“
„A za ovoga?“ ona pokaza na autorovo ime. „Abu Muhamed Ali ibn
Hazm al-Andaluzi. Zašto je ime pisca tako dugačko?“
Prodavac slež e ramenima. „Na š panskom, dugač ka imena su č esta.
Uključe prezimena oba roditelja.“
„Ali, Muhamed nije špansko ime. Zvuči arapski.“
„To je tačno,“ prihvati trgovac.“

„A šta kažete na ovaj završetak ? “Al-Andaluzi”?“
„To znači da potiče iz Andaluzije.“
„Ako se dobro sećam to je u Španiji, zar ne?“ upita Tesa.
„Da, to je najjužnija provincija.“
„Ništa ne razumem. Kako to da neko ko je Arapin bude iz jedne
španske provincije?“
Trgovac raširi ruke i odmahnu glavom. „Istorija moje bivše zemlje
je komplikovana.“ On baci pogled na časovnik na zidu. „Vaše slike bi
trebalo da budu gotove do pet.“
„Vratiću se. Hvala vam.“
„De nada.“ 2

26

Tesa požuri kući, ne sačeka lift već ustrča uz stepenice do svog
potkrovlja, i pošto je zaključala vrata za sobom, žurno zgrabi svoj
portabl telefon, otkuca na njemu neke brojeve i priđe plakaru da
izvadi kofer.

Javila se žena sa prijavnice časopisa “Majka Zemlja”.
„Beti, ja sam, Tesa. Mož eš li me spojiti sa Valterom?... Dobro. Onda
mi daj vezu... Valtere, Tesa ovde. Moram da traž im neš to od tebe. Ne
bih mogla da dolazim na posao u narednih nekoliko dana. Možeš li
bez mene?... Da, radim na tom č lanku. Ovo nema veze sa tim. Recimo
da se radi o č isto porodič nim obavezama. Stvar je u tome š to moram
da otputujem... Sta? Da li je to vezano za Dž ozefa? U redu, priznajem,
pogodio si. Otkad si počeo da čitaš tuđe misli?... Valtere, moram to da
uradim... Da pazim šta radim? Ej, šta imaš još da mi kažeš?
Obećavam!“
Sa olakš anjem Tesa prekinu vezu, odnese kofer do pisać eg stola i
pritisnu još nekoliko brojeva u memoriji telefona.
„Javna biblioteka? Kartoteku, molim vas.“ I dok je č ekala, jednom
rukom je u kofer gurala odeću. „Kartoteka? Ja sam novinarka. U frci sa
rokovima. Bila bih vam zahvalna ako biste u svom kompjuteru
proverili da li imate knjigu koju pokušavam da nađem. Naslov je
“Krug ili Prsten na vratu golubice”.“

Cekajući na vezi svog portabl telefona Tesa je otišla do kupatila i
uzela neseser sa najneophodnijim stvarčicama: četkicom za zube,
pastom itd. Strpala je i to u kofer. „Nemate? Hvala lepo!“

Tesa se oseć ala prazno dok je zatvarala rajfeš lus kofera. Priš la je
velikom telefonskom imeniku i najzad pronašla ono što je tražila.

Opet je pritisla brojeve na telefonu. „Avio-kompanija “Tramp šatl”?
Zelela bih da rezervišem mesto u avionu koji u šest sati poleće za
Vašington. Da, znam da vi držite vazdušni most i da niko ne može
ostati bez mesta, ali ne želim da čekam dok postavite naredni avion.
Broj moje “Ameriken Ekspres” kartice je...“

Bacila se na sofu, pokušala da sredi misli, a onda je pritisnula još
nekoliko brojeva.

„Majko? Dolazim večeras... Tačno tako, dugo se nismo videle.
Nadoknadićemo... Dobro sam, majko. Cuj, koliko se sećam ti poznaješ
direktora Kongresne biblioteke. Zar on nije dolazio na tatine
prijeme?... Odlično, molila bih te da ga nazoveš i pitaš da li je čuo i da li
može da mi nabavi ovu knjigu,“ Tesa dade naslov. „U osam, majko.
Mož da malo kasnije... Trudim se. Ne znam tač no. Nemoj me č ekati sa
večerom... Da, i ja tebe volim.“

Pritisnula je viljušku telefona, potražila po svom adresaru i onda
pritisnula još nekoliko brojeva. Zapravo ih je svom snagom ukucavala.
„Brajana Hamiltona, molim... To sam i očekivala. On je uvek zauzet.
Kažite mu da ga zove Tereza Drejk... Da, od tih Drejkovih.“

Prezime je č inilo č uda. Ili je mož da izazivalo strah. Bilo kako bilo,
tek Brajan Hamilton se odmah javio. „Kako si Tesa?“ glas mu je bio
mek. „Prošlo je toliko vremena.“

„Ne previše. Ali, ja želim da ponovo uspostavimo veze, Brajane.
Lični kontakt.“

„O? Da li to znači...?“
„Tačno tako. Dolazim u Vašington. Budi kod moje majke večeras u
osam.“
„Zao mi je, Tesa, ali neću moći. Imam zakazan prijem u čast
sovjetskog ambasadora.“
„Uz dužno poštovanje sovjetskom ambasadoru...“
„Poš tovanje. Tač no tako. Odjednom smo postali saveznici. Moram
da...“
„Ti kao da me nisi dobro čuo, Brajane. Moram da te vidim.“

„Ali, sovjetski ambasador...“
„Odjebi ga,“ izlete Tesi. „Obećao si mom ocu da ćeš uvek biti tu
kada je meni potrebna pomoć . Ja se pozivam na tvoju datu reč . Traž im
da to poštuješ. Zahtevam.“
„Zahtevaš? Zvuči kao pretnja.“
„Pretnja? Brajane, ja ne pretim, ja samo garantujem. Ne zaboravi,
ja sam novinarka i znam tvoje tajne, baš kao što sam znala i one
vezane za moga oca. Mogla bih pasti u iskušenje da napišem članak o
svemu tome, ukoliko odbiješ da se sastanaš sa mnom.“
„Ej, Tesa, polako. Ti znaš, da mi nikada nismo...“
„Budi kod moje majke. U osam.“
Brajan je malo oklevao. „Ako baš insistiraš. U ime starih vremena i
sećanja na tvoga oca, radujem se...“
Tesa prekinu vezu.

27

Drž eć i se dogovora, mokra od ž urbe, noseć i kofer, Tesa u pet sati
uđe u radnjuvsa natpisom “BRZE FOTOGRAFIJE”. Zvonce se opet
oglasilo, i opet je sredovečni prodavac, španskog porekla, digao
pogled prema njoj.

Tesa spusti kofer na pod i odahnu. „Moje slike? Jesu li gotove?“
„Pa, naravno,“ reč e prodavac, „kao š to piš e u izlogu, razvijanje za
jedan sat.“ On pruži ruku ka fijoci. „Evo ih.“
Tesa otvori novčanik.
„Žao mi je što se vaš prijatelj naljutio.“
„Moj prijatelj?“
„Onaj kojeg ste poslali da umesto vas podigne fotografije.“
„Ali ja...“
„Pre mesec dana greškom smo dali slike sa nekog venčanja. Bila je
to, istini za volju, moja greška. Zaboravio sam da tražim potvrdu. Od
tada, ne dajem nikome slike bez...“
„Evo potvrde,“ reče Tesa. Ruka joj se tresla. „Dobro ste postupili.
Nisam nikoga poslala... Kako je taj čovek izgledao?“
„Preplanuo, tek prešao tridesetu, visok, dobro građen, lep.“
Prodavac je zastao, namrš tio se i dodao. „Vrlo se iznervirao š to neć u

da mu dam fotogra ije. Toliko se naljutio da sam se uplašio da će me
primorati da mu na silu dam slike. Ja sam pružio ruku ispod tezge,“
prodavac izvuče jaku palicu za bejzbol, „i zgrabio ovo. Za slučaj da
nasrne na mene. Mož da je i on to opazio. Sreć om, nije bilo potrebno.
Baš u tom trenutku ušle su tri mušterije. Odmah je otišao.“ Prodavac
se još više namršti. „Najviše su me impresionirale njegove oči.“

Oči? Tesa je morala da se uhvati za tezgu da ne padne. Kakve?
„Neobične boje.“
„Sive?“
„Da, senorita. Kako ste...?“
Tesa zinu i osećajući mučninu spusti novac na tezgu, zgrabi
fotogra ije i dade sve od sebe da sačuva mir, da prestane da se trese.
Požurila je prema vratima, da uzme taksi.
„Mislite da sam postupio kako treba, senorita?“
„Apsolutno. Od sada ćete jedino vi za mene raditi.“ Zvonce se
oglasilo iznad njene glave i kada je Tesa izlazila.
Prelazeći pogledom po smogom zagušenoj ulici, dok ju je u
stomaku peklo, ona je shvatila da ne traži samo taksi.
Neznanac kojeg je prodavac opisao lič io je na Dž ozefa. Ali, Dž ozef
je mrtav!
Kako je moguće...?
I dok je rukom zaustavljala taksi i ulazila u njega, Tesa je, sa
iznenađenjem, konstatovala da je preuzela jednu od Džozefovih
navika. Nervozno je gledala u svim pravcima da proveri da li je neko
prati.

NEMILOSRDNI BES

1

Aerodrom “La Guardia”

Muškarac ozbiljna lica, sa zadnjeg sedišta taksija, nagnu se napred.
Napet, trudio se da ne izgubi iz vida taksi, deset vozila ispred
njegovog. Imao je 38 godina, bio srednje visine i težine, sa smeđom
kosom i neupadljivim crtama lica, toliko običan da ga se niko ne bi
setio. Nosio je neupadljivo odelo, klasičnog kroja, umerene cene, belu
košulju od mešavine pamuka i poliestera, prugastu kravatu prigušenih
boja. Njegova akten-tašna ličila je na hiljade drugih.

„Kojom avio-kompanijom letite?“ pitao ga je taksista.
Putnik je oklevao, držeći na oku taksi koji je pratio.
„Ej, prijatelju, pitam koja kompanija?“
„Samo trenutak. Proveravam na karti.“
„Ne mislite da je to trebalo da uradite malo ranije?“
Tamo napred, taksi na koji je putnik motrio, skrenu desno silazeći
sa prometne saobraćajnice, zavi za okuku i produži brzo pored
prepunog parkirališta. Na tabli je pisalo “TRAMP SATL”, “DELTA”,
“NORTVESTERN”, “PAN AM ŠATL”.
„Skrenite desno,“ reče putnik.
„Dobro ste se setili da mi kažete. Kojom kompanijom letite?“
ponovi vozač pitanje.
„Još proveravam na karti.“
„Ej, druškane, ako propustiš let nemoj posle mene da kriviš.“
Putnik se nagnu napred, opaž ajuć i da taksi koji je sledio kruž i oko
parkinga, prolazi pored oznaka za “Pan am”, “Deltu”, “Nortvestern” i
približava se velikoj novoj zgradi na kojoj je veliki crveni natpis
označavao “TRAMP ŠATL”.
„Stigli smo,“ reče putnik.
„Uh, konačno.“

Kad se vozač za ustavio iza limuzine parkirane ispred samog
terminala, putnik je već bio pročitao koliko je taksimetar otkucao. On
tome dodade sumu plaćenu na naplatnoj rampi autoputa i 20 odsto za
napojnicu, pruž i vozač u nekoliko novč anica, zgrabi svoju akten-taš nu
i požuri napolje.

„Ej, druškane, da li ti je potreban račun?“
Putnik je već bio otiš ao, i dok je iš ao prema nizu vrata koja su se
automatski otvarala i činila ulaz u kompleks “Tramp šatla”, on je
neprimetno bacio pogled nalevo i opazio kako žena koju je pratio
izlazi iz svog taksija i kako noseći kofer ide ka drugom nizu vrata.
Ušli su u predvorje terminala istovremeno, idući paralelno,
razdvojeni gomilom putnika koji su upravo stigli. Smeđokosi,
neupadljivi muškarac zastade kraj grupe sebi sličnih, tipičnih
biznismena i pretvarajući se da pregleda svoju kartu, pogledom isprati
ženu koja je žurila ka redu pred jednim od punktova za prijem
putnika.
Red je išao brzo – “Tramp” garantuje e ikasnost. Zena je, ipak,
delovala nestrpljivo. Kada je došla na red, brzo je pružila svoju
kreditnu karticu i projurila pored privlačne službenice avio-
kompanije u pravcu koji joj je ona pokazala.
Odlično, pomisli kameleon. Zvirkao je kroz gomilu, prateći svoj
plen. Ona je već bila prošla bezbednosnu kontrolu kada je on tamo
stigao. Striktno uzevši, niko bez karte nije smeo da prođe dalje, ali za
kameleona to nije predstavljalo problem. On je uvek sa sobom nosio
lažnu kartu i tokom svog prilično dugog iskustva malo je o icira
aerodromske bezbednosti uopšte proveravalo njegovu kartu.
On spusti akten-tašnu na pokretni kaiš koji je odnese do aparata sa
rentgen zracima. Uniformisani službenik mu glavom dade znak da
produži do detektora metala. Kameleon po navici, nikada, kada je
radio nije nosio ništa od metala, čak ni novčiće, ni kaiš sa velikom
kopčom. Njegov ručni sat je bio načinjen od plastike. Detektor metala
se nije oglasio kada je on prošao kroz njega i prišao da uzme svoju
akten-tašnu, sa druge strane rentgen-mašine. U tašni, naravno, nije
bilo ničega što bi budilo sumnje. Samo bezopasna, dosadna
dokumenta. Svakako, ništa od oružja. On je, uostalom, bio stručnjak za
uhođenje. Kameleonu oruž je nije bilo potrebno, iako je u onim, zaista,
retkim prilikama, kada je bio primoran da se brani, naoko prosečne

visine i građe, dokazao da je zapanjujuće spretan u borilačkim
veštinama.

On požuri, stade na pokretne stepenice, nalik na jednog od
užurbanih biznismena koji su jurili da uhvate avion.

Gore, na prostranoj gornjoj platformi, njegova žrtva pođe brže. I
opet to nije predstavljalo problem. Kameleon, ionako, nije ž eleo da je
stigne, već samo da je drži na oku. On baci pogled na svoj sat. Pet
minuta do šest. Provirujući, video je kako njegova žrtva predaje
bording kartu jednom od službenika kompanije i kako brzo nestaje
kroz otvorena vrata, u pravcu tunela, ka svom avionu.

Kameleon je sač ekao da se vrata tunela zatvore, onda je produž io
prema prozoru. Gledao je kako avion rula po pisti, ali nije bio
zadovoljan ni time. Iskustvo ga je naučilo da mora da sačeka da se
avion odlepi od zemlje.

Pet minuta kasnije, kameleon je morao da oda priznanje
“Trampu”. Kao što je isticano u svim reklamama, šatl je otišao na
vreme. Okrećući se, on pođe prema punktu za prijem i otpremu
putnika. Na tabli je zapazio destinaciju aviona.

„Oprostite,“ obratio se službeniku iza pulta,“ kada ovaj avion
stiže?“ Pošto je čuo odgovor, nasmešio se. „Hvala lepo.“

Ostalo mu je da još samo nešto uradi. Prišao je telefonskim
kabinama i koristeći kreditnu karticu uspostavio kontakt sa jednim
brojem u drugom gradu. „Piter, ovde Robert.“

Oba imena su bila lažna, iako je bilo sasvim malo razloga da se
veruje da je taj telefon ozvučen ili da bi neko iz susedne kabine mogao
da prisluškuje razgovor. Ipak, nikada ne valja rizikovati.

„Izvini što ti se javljam sa zakašnjenjem, ali je naša prijateljica
imala problema sa uspostavljanjem veza. Znam koliko ti je stalo da je
sačekaš. Dolazi “Tramp šatlom”, na Nacionalni aerodrom u
Vaš ingtonu. Stić i ć e u sedam nula sedam. Mož eš li...? To sam i mislio,
Piter, ti si pravi drug. Znam da će se radovati da te vidi.“

Pošto je obavio posao, kameleon spusti slušalicu. Cvrsto držeći
akten-tašnu, vratio se onim istim putem kojim je i došao. A kada je
malo bolje razmislio, shvatio je da njegov posao još nije obavljen.
Nikako! Nikada neće biti okončan. Nikada.

Nije se on tome protivio. Dužnost je išla ispred svega. Zaokupila
je... zapravo, opsela... sve njegove misli i dušu.

Prvo što će morati da uradi kada se vrati na Menheten biće da brzo
postavi prisluškivač na telefon one žene. To mu se nije činilo
neophodnim do danas, do njene posete stanu u istočnom delu 82.
ulice, koja je dokazala da je ta žena i dalje opsednuta smrću svog
prijatelja. Da je njen telefon ranije prisluš kivan, na primer juč e posle
njene posete mrtvačnici, kameleon bi možda na vreme saznao da se
ona sprema u Vašington i praćenje bi bilo mnogo jednostavnije.
Možda taj njen put u Vašington nema nikakve veze sa smrću onog
č oveka koga su zvali Dž ozef Martin, ali kameleon viš e nije mogao da
se oslanja ni na kakvo “možda”. Morao je da sazna sve što ona zna.

Zatim ć e proveriti kod č lanova svoje ekipe, da vidi da li su uspeli
da uđu u trag čoveku koji je pokušao da se domogne fotogra ija koje
je ona žena ostavila da se razviju u foto radnji, blizu svog stana.
Kameleon je bio jedan od one trojice ljudi koji su ušli u radnju u
trenutku kada se nepoznati raspravljao sa prodavcem. I zahvaljujući
tome, kameleon je uspeo dobro da vidi tog čoveka kada je pojurio
napolje, iz radnje. Moći će da da podroban opis članovima svoje ekipe.
Ono što je kameleona najviše zaintresovalo – zaista mnogo – bile su
sive oči tog muškarca.

I najzad, kameleon će, dok bude čekao da mu njegov kontakt iz
Vaš ingtona javi kada se ona ž ena vrać a na Menheten, prekratiti vreme
prateći nekog drugog. Onaj detektiv, poručnik Krejg, pokazuje
neuobičajeno mnogo interesovanja za ovaj slučaj. Uostalom, zar nije
trebalo da istraga pređe u ruke Odeljenja za ubistva, a on radi u
Odeljenju za nestale osobe. Mož da se poruč nik, zapravo, interesuje za
onu ž enu. Kameleon to nije znao, ali saznać e! I to brzo! Saznać e sve o
tom detektivu. Jer svako, toliko uporan kao poruč nik Krejg, mož e da
dozna stvari koje mogu da budu veoma, veoma korisne.

2

Tokom leta “Tramp š atla 727” za Vaš ington, Tesa se trudila da ne
obraća pažnju na zvuk motora i da se koncentriše na daleko važnije
stvari. Ona se uvek osećala nelagodno nakon uzletanja i sada je trljala
čelo otvarajući i zatvarajući usta i tako pokušavajući da se oslobodi
bolnog pritiska u sinusima i iza ušiju. Uz sve to, radoznalost da vidi

fotogra ije iz svoje tašne nije popuštala. Ipak, trudila se da se ponaša
neobavezno, da ne privlači pažnju. Budi hladna, da, budi hladna! Još
uvek ju je mučilo saznanje da je neko pokušao da ukrade fotogra ije, i
tek pošto je dobro osmotrila putnika kraj sebe, odlučila je da otvori
tašnu. Putnik je čitao novine “JU-ES-EJ Tudej”. 3 Na prvoj strani je
pisalo da je treć ina svih vrsta riba u Severnoj Americi ugrož eno, da im
preti istrebljenje. Odmah nakon toga i da na svako tek zasađeno drvo,
četiri propadnu, ubiju ih kisele kiše, sasušeni potoci ili komercijalni
razvoj.

Besna zbog onoga što je pročitala, frustrirana, ona otvori tašnu,
izvadi fotogra ije i poče da ih proučava. Groplanovi naslova na
Džozefovoj polici odmah privukoše njenu pažnju.

I isto tako odmah, opazivši da je ugašen natpis kojim se putnici
obavezuju da vež u pojaseve, ustade i pođe kroz prolaz aviona, prema
nizu telefona, montiranih ispred pilotske kabine. Koristeći kreditnu
karticu uspostavila je vezu sa Njujorkom i svojom omiljenom
knjižarom “Strend”, u donjem delu Brodveja.

„Lester? Kako je?... Ja? Otkud znaš? Zar me glas toliko otkriva?...
Pa, da, malo sam rastresena. Nalazim se u avionu za Vašington... Ne,
čisto porodična stvar. Cuj, možeš li da učiniš nešto za mene?
Pretpostavljam da moj kredit kod vas još važ i. Ne mož e biti drugač ije,
ostavljam pravo bogatstvo u vašoj prodavnici, svakoga meseca. Zato
obrati pažnju, važi? Imam čitav spisak! Jesi li spreman?“

„Uvek za tebe, dušo. Kad god želiš...“
„Lester, nemoj opet, molim te.“
„Samo se trudim da budem ljubazan, draga moja. Hajde, da č ujem
spisak.“
“Uteha ilozo ije”, “Skupljeni dijalozi Platona”, “Milenijum”,
“Eleonora Akvitanska”, “Veština trubadurskog udvaranja” i još nešto,
na španskom, što bi se zvalo “Krug oko vrata golubice”.“
„Za tu poslednju nikada nisam čuo, dušo.“
„Čekaj, imam još,“ Tesa izdiktira sve.
„Nemaš imena autora, srce?“
„Iz ovoga što imam pred sobom jedva da mogu i naslove da
pročitam, a kamoli...“
„Čini mi se da si pod stresom.“
„Stresom? Ni ne sanjaš šta mi se dešava, ali mi što pre obezbedi

ove knjige.“
„Shvatio sam, srce. Proveriću ima li ih u našem magacinu. A kao

što znaš, mi imamo sve.“
„Poš alji ih na...“ Tesa umalo ne izdiktira adresu svog potkrovlja u

Sohou, ali odjednom, sumnjičava, setivši se incidenta u foto radnji,
dade adresu časopisa “Majka Zemlja”. Ona se, takođe, nalazi na
Brodveju, samo nešto malo više od “Strenda”.

Osećajući grčeve u stomaku, ona spusti slušalicu i vrati se na svoje
mesto, ne obraćajući pažnju na radoznale poglede saputnika koji je
čitao “JU-ES-EJ Tudej”.

Tesa zatvori oči, zapravo zažmuri čvrsto, bolno razmišljajući,
preplašena, o dolasku na Nacionalni aerodrom u Vašingtonu i susretu
sa svojom majkom.

Ne samo sa majkom, već i sa onim surogatom svog mrtvog oca.
Onim kučkinim sinom. Onim krvoločnim zlikovcem. Onim jebenim
Brajanom Hamiltonom.

3

Aleksandrija, Virdžinija

Iako je sunce tek poč elo da zalazi, svi prozori u prizemlju zamka,
građenog u kolonijalnom stilu, bili su savršeno osvetljeni, a i svaka
sijalica ispred zgrade je sijala punim sjajem. Dok je taksi prolazio kroz
visoku, širom otvorenu, metalnu kapiju, Tesa je pogledom prelazila
preko ž bunja koje je označ avalo ogradu, preko prostranog travnjaka
uzdignutog prema kući, brojnih, umetnički uređenih cvetnih oaza,
veličanstvenih hrastova koji su sve natkrivali (sa jednog od njih ona je,
kao dete, pala i slomila ruku i sada se sa puno bolne nežnosti sećala
kako je njen otac pritrčao da joj pomogne). Upravila je pogled i prema
fontani u koju je volela da upada (kakav sam nestaš ko bila, pomisli i
pođe joj za rukom da se nasmeši).

Osmeha u trenu nestade, kada se taksi, nastavljajući dalje,
prelepim krivudavim prolazom za kola, približio zamku a ona
ugledala srebrenkasti “Rols Korniš” parkiran u podnožju belog
mermernog stepeništa, oivičenog stubovima. Ono je vodilo do

ogromnih, duplih, ulaznih vrata.
“Korniš” je imao specijalne tablice vlade. Kraj njega je stajao i

napeto motrio vozač )telohranitelj?). Ruke je drž ao u dž epovima dok
je žmirkao prema taksiju.

Nije moglo biti sumnje: Brajan Hamilton je već stigao.
Tesa plati i izađe iz taksija, gledajući pravo u vozača dok je kraj
njega prolazila, omoguć ivš i mu da je dobro odmeri. Oč igledno je bilo
da je Brajan obavestio svog š ofera kako ona izgleda. Uz naklon on je
propusti, ne obrać ajuć i viš e paž nju na nju, već na taksi koji je odlazio
praveći polukrug prolazom za kola, da bi ubrzo nestao u tihoj,
drvećem oivičenoj ulici. Da, sasvim sigurno, to je telohranitelj, zaključi
Tesa.
Ona ponese kofer uz stepenice, zastade pod arkadama i najzad
pritisnu zvonce na ulaznim vratima.
Desetak sekundi kasnije vrata otvori livrejisani sluga.
Tesa toliko dugo nije dolazila da ga nije prepoznala. „Došla sam da
posetim svoju majku.“
Znam, gospođice Drejk. Ja sam Dž onatan,“ sa duž nom ozbiljnoš ć u
joj se nasmešio. „Dobrodošli! Očekuju vas. Ako mi dozvolite poneo bih
vaš kofer.“
On zatvori vrata iza nje i dok su mu koraci odzvanjali, isprati je
preko ogromnog predvorja sa podom od mermera do salona sa desne
strane. Uz put, Tesa opazi da je jedan novi Matis našao mesto u
kolekciji slika na zidu.
Klizeća, hrastova vrata salona bila su zatvorena. A kada ih je sobar
povukao i nečujno otvorio, Tesa je dala sve od sebe da deluje mirno
dok je gledala kako se njena majka diže sa stilske sofe iz vremena
regenata u Francuskoj postavljene levo od kamina.
„Tereza, draga, kako je divno što te vidim.“ Njena majka nikada
nije odobravala što ju je otac nazvao Tesa.
Vitka, visoka, stara oko šezdeset godina, njena majka je delovala
bar deset godina mlađa, zahvaljujuć i brojnim liftinzima, š to je njenim
finim, aristokratskim crtama dalo tvrd izraz.
Kao i uvek uveče, imala je na sebi elegantnu haljinu, ovoga puta od
skupocene svile boje ć ilibara koja je š uš tala dok je ona iš la i podosta
nakita: dijamantsku ogrlicu, iste takve minđuše, broš sa rubinom, na
jednoj ruci prsten sa sa irom, na drugoj prelepo, blistavo vereničko i

venč ano prstenje (iako joj je muž umro pre š est godina uporno ga je
nosila), smaragdnu narukvicu na jednoj i zlatni “piaže” na drugoj
podlaktici.

„Zaista, divno!“ Kao i mnoge druge žene koje su diplomirale na
Redklifu u starim dobrim vremenima pre nego š to su ž enski fakulteti
pripojeni (sačuvaj Bože šta se sa ovim svetom dešava!) muškim
koledžima Harvarda, hodala je uspravno, kao da joj je daska
privezana za leđa i promuklim tonovima, nalik na način izražavanja
Lorin Bekol (koja nije pohađala Redklif ) trudila se da naglašava
pojedine reči: „Toliko dugo se nismo videle. Znaš i sama koliko mi
nedostaješ. Ne smeš da se otuđuješ od mene.“

Dok je to govorila majka je prišla Tesi i uz obavezne, nečujne,
jedva primetne poljupce koji su bili u modi, očešala svoj desni o Tesin
levi obraz.

„Da, majko i ja se radujem što tebe vidim.“ Tesa je uspela da se
nasmeši.

„Džonatan će odneti kofer u tvoju sobu. Uđi, sedi. Mora da si
iscrpljena od puta.“

„Majko, let od Njujorka traje samo jedan sat.“
„O, zbilja? Pa da, čini mi se da je tako. Zašto te onda češće ne
viđam?“
Tesa pođe prema stolici iz doba francuskih regenata, postavljenoj
preko puta sofe iz istog perioda. „Imam už asno mnogo posla. Jedva da
nađem vremena da operem veš, a kamoli...“
„Veš?“ Tesina majka odmahnu glavom. „Ti sama pereš...? O, uvek
zaboravim. Želiš da budeš nezavisna.“
„To je tač no, majko,“ Tesa se spusti na stolicu, oč eš avš i naslon od
duboreza. Pogledom je pretraživala sobu opazivši, uznemirena, da
nema ni traga od Brajana Hamiltona. „Želim da budem nezavisna.“
„Pa, kako posao? Kako ide taj tvoj časopisčić?“
„To nije časopisčić, majko, a mislim da činim nešto dobro.“
„Pa, to svi pokušavamo,“ Tesina majka se uzvrpolji na so i. „Reč je
o zaštiti čovekove sredine?
Tesa klimnu glavom: „Problem je sve gori.“
„Naravno, u mojim godinama neć u dož iveti da... Nije važ no. Bitno
je da si ti srećna.“
„Jesam, majko.“ I uprkos zbrci u njenoj duši... Džozefovoj smrti,

onom čoveku čiji je opis podsećao na njega a koji je pokušao da
ukrade njene fotogra ije snimljene u Džozefovoj spavaćoj sobi... Tesa
je uspela da se iskreno nasmeši. Imitirajući način izražavanja svoje
majke, naglašavajući pojedine reči rekla je. „Ja sam srećna.“

„Dobro,“ njena majka poravna haljinu. „U tom slučaju,“ namesti
ogrlicu, „č ini mi se da je jedino to važ no.“ Ipak, videlo se da nije u to
uverena.

Tesa oseti otpor dok je njena majka odmeravala njene patike,
farmerke, pamučni pulover kratkih rukava.

„Znam, majko, ti bi volela da se ja oblačim kao...“
„Jedna dama. Trenutno izgledaš kao da dolaziš pravo sa atletskog
mitinga. Mogla si bar prsluče da obučeš.“
„Ovako se ugodnije osećam, majko. Pogotovo kada je ovoliko
vlažno vreme.“
„Vlaž no? Upravo zbog toga. Pulover ti je toliko mokar da se lepi i
ocrtava tvoje... Nikada sebi neću oprostiti što sam ti dozvolila da se
upišeš na Džordžtaun univerzitet. Trebalo je da te nateram da odeš
kod Sedam Sestara.“
Tesa se nakostreši. „Nisi mi ti dozvolila, nego tata.“
Tesina majka odmahnu glavom. „To je stara priča. Razgovarali
smo o tome toliko puta. Zao mi je š to sam je ponovo započ ela. Poš to
se tako retko viđamo, hajde da se potrudimo da budemo ljubazne.“
„To je sve što i ja želim, majko.“
„Odlično, onda smo se dogovorile. Bićemo ljubazne. „Tesina majka
ponovo popravi haljinu. „Znam rekla si mi da ne spremam več eru, ali
sam ja sebi uzela slobodu da kažem Edni da ti pripremi paštetu od
guščije džigerice. Koliko se sećam, ti si to uvek obožavala.“
„Jesam,“ slaga Tesa.
„Naravno, uz čaj. Mislim da bi nam čaj svima prijao.“
I dok je njena majka uzimala malo, srebrno zvonce i otmeno njime
zazvonila, Tesa se osvrtala oko sebe. „Kada već pominješ “sve nas”,
setih se da sam zamolila Brajana Hamiltona da se nađemo ovde,“ Tesa
se namrgodi. „Učinilo mi se da je ono njegov “Korniš” pred ulaznim
vratima, ali ne znam...“
Vrata salona kliznuše i otvoriše se. Tesa se trgnu i okrenu glavu.
Ušla je služavka, u uniformi, kompletnoj, sa šeširićem. Nosila je
srebrni poslužavnik sa tostom i paštetom i spustila ga na sto-

antikvitet, vredan 30 hiljada dolara.
Iza nje je ušao muškarac u smokingu i nosio drugi srebrni

poslužavnik, sa šoljama za čaj i dve stotine godina starim japanskim
čajnikom. „Izvini što sam toliko dugo razgovarao telefonom, Melinda.
Nadam se da ne zameraš . A onda sam reš io da budem od koristi i da
pomognem Edni da unese posluženje.“

„Da zameram? Taman posla. Sigurna sam da je Edna zahvalna
zbog tvoje ljubaznosti. Nijedan moj gost nikada ne može da pogreši.“

Muš karac spusti posluž avnik na stoč ić pored tosta i paš tete, a onda
se okrenu Tesi i nasmeš i se. Iako š ezdesetogodiš njak, drž ao se pravo,
bio vitak, čvrst, sa gustom, tamnom, savršeno ošišanom kosom i
pravougaonim, oštrim, ali lepim licem. Bio je izuzetno fotogeničan.
Ispod njegovih slika u novinama u potpisu su obično isticali brojne
medalje koje je zaradio u Vijetnamu i legendarnu karijeru, čudesno
uspešnog generala ratne mornarice. Osmeh na njegovom licu je
pojačao bore oko očiju, pa je delovao još robustnije. Glas mu je bio
oštar, mada je govorio sa prijatnom lakoćom jednog TV spikera.
„Kako si, Tesa?“ on joj pruži svoju manikiranu, mišićavu ruku.

Nerado, Tesa se rukova. Stisak mu je bio čvrst. „Bivalo je i bolje,
Brajane. U ovom trenutku imam jedan problem.“

„To sam shvatio iz telefonskog razgovora,“ Brajan se okrenu
prema služavki, a onda dignutih obrva pogleda prema Tesinoj majci.
„Pre nego što porazgovaramo...“

Tesina majka shvati nagoveštaj. „Sve je u redu, Edna. Sami ćemo se
poslužiti čajem.“

„Kako vi kažete, madam,“ Edna se nakloni i napusti sobu,
zatvarajući za sobom vrata.

„Eto,“ reče Tesina majka, „a sada, sigurna sam da ti neće biti teško
da nam učiniš čast i poslužiš nas, Brajane.“

„Naravno da neće!“ On uze čajnik.
„Ne, čekajte,“ umeša se Tesa, „pre nego što... Ja stvarno ne bih...
nisam...“
Namrštili su se gledajući je.
„... ni gladna, ni žedna. S nogu sam na aerodromu pojela jednu
perecu.“
„Perecu? Tesina majka se užasnula.“
„Htela bih da pređem na stvar,“ reče Tesa, „a pošto si ti, Brajane, u

smokingu, pretpostavljam da si ili upravo došao, ili tek nameravaš da
ideš, na prijem u čast sovjetskog ambasadora. Takođe, pretpostavljam
da to znači da jedva čekaš da se tamo vratiš, ili da tek odeš. Zato te
neću zadržavati duže nego što je neophodno. Veruj mi, ne želim da
traćim tvoje dragoceno vreme,“ trudila se da ne zvuči sarkastično.

„Tesa, ti uvek možeš da računaš na moje vreme,“ Brajan spusti
čajnik, obiđe oko stola i pogleda je pravo u lice. „Rekoh ti preko
telefona, u ime starih vremena... i tvoga oca... želim da ti pomognem
onoliko koliko je u mojoj moći.“

„Tačno. Zbog moga oca.“
„Bili smo prijatelji reče Brajan.“
„Ali, to te nije sprečilo da ga pošalješ u Bejrut.“
„Cekajte,“ umeša se njena majka. „Iskreno rečeno, ako će ovaj
razgovor biti neprijatan, ja ne nameravam da sedim ovde i...“
„Odlična ideja, majko. Zašto ne izađeš? Brajan i ja moramo o
nečemu da porazgovaramo.“
„Ne, Melinda, ostani tu gde jesi. Vreme je da raščistimo,“ reče
Brajan, „zarad svih nas.“
On sede pored Tesine majke i uhvati je za ruku.
I odjednom, prvi put u životu, Tesa posumnja da su oni u nekoj
intimnoj vezi. Njena majka sa najboljim prijateljem njenoga oca? Sa
čovekom koji je svog najboljeg prijatelja poslao u smrt? Zar je moguće
da taj monstrum tuca ž enu svog najboljeg druga? Od same pomisli na
njih dvoje u krevetu Tesi pripade takva muka da je zažalila što je
pojela perecu na aerodromu.
„U redu, raspravimo u troje,“ prihvati Tesa. „Meni to odgovara, pod
uslovom da dobijem ono što želim.“
„Tvoj otac je bio diplomata od karijere,“ reče Brajan. „On je otišao
u to ludilo, u Bejrut, jer je mislio da može nešto da promeni, da
pomogne da se smiri nasilje, da se prekinu sukobi između hrišćana,
muslimana i ostalih zaraćenih grupa. Duboko u srcu verovao je da
može da zaustavi lanac ubijanja.“
„Govoriš kao da se obraćaš masama,“ primeti Tesa.
Brajan slegnu ramenima. „Profesionalna deformacija.“
„Zapravo, ta pilula broma koju si upravo pokušao da mi uvališ,
sasvim odgovara onome što sam kada je moj otac umro pročitala u
“Vašington postu”. Iste reči.“

„Moguće,“ činilo se da Brajan ne želi da polemiše. „Na žalost,
ponekad, pošto mi postavljaju toliko mnogo pitanja, moram da se
ponavljam.“

„Ali, za “Post” nisi rekao da je moj otac poslat u Bejrut da
pregovara o prodaji oružja sa jednom od zaraćenih strana, sa onim
koje ste vi želeli da vidite kao pobednike: sa hrišćanima. Takođe, za
“Post” nisi rekao da je bezbednost u tvom odeljenju bila tako prokleto
slaba da su muslimani otkrili sve i kidnapovali moga oca kako bi
sprečili da zaključi ugovor o isporuci oružja.“

„Čekaj, Tesa, to su samo nagađanja.“
„Ne tretiraj me kao budalu. Muslimani su tražili od moga oca da
prizna da su SAD umešane i to na strani hrišćana. Ali, moj otac nije
želeo da prizna, ma čime mu pretili, ma koliko ga mučili. Zato su ga
tukli, iscrpljivali ga glađu, a kada ni tada nije progovorio prerezali su
mu grkljan i bacili ga u slivnik, da služ i kao primer Americi, da se ne
meša.“
To je tvoje viđenje, Tesa. Oruž je nema nikakve veze sa ovim. On je
tamo došao kao dobronameran pregovarač, čisto i jasno rečeno.“
„Ništa što vi, skotovi, radite nije ni čisto, ni jasno.“
Tesina majka se trgnu. „Ne dozvoljavam ti da upotrebljavaš
vulgarne izraze...“
„Pusti je da završi, Melinda. Da jednom zauvek raščistimo ovu
stvar, „umeša se Brajan.
„Znam ja šta si ti naredio mom ocu. Znam i da se on nije slagao sa
tim zadatkom, ali da nije mogao da odbije da izvrš i nalog Bele kuć e,“
reče Tesa. „Kako to znam? Prisluškivala sam njegov telefonski
razgovor. A kada je doneo kući dokumenta iz kancelarije, ne samo da
sam ih krišom pročitala, već sam i kopirala, pre nego što je sve
pocepao.“
„Ako si to stvarno uradila, Tesa, to je ozbiljna povreda nacionalne
bezbednosti. To se strogo kažnjava...“
„Onako strogo kao što se desilo mom ocu? Sta bi sa mnom uradio?
Strpao bi me u zatvor? Naravno, ne! Mogla bih da progovorim. Znač i,
ukoliko ne ž eliš još jedan skandal tipa onoga sa š vercom oruž ja u Iran,
moraš me ubiti.“
„Sada je dosta!“ Tesina majka skoči na noge. „Više ni reč neću da
čujem. Tvoj otac je bio veliki čovek i ne želim da slušam kako ti

uništavaš bilo njegov, bilo Brajanov ugled.“
„Ne, Melinda, čeka,“ Brajan je opet uze za ruku i nastavi

uznemirujuće mirnim glasom, „mislim da je Tesa blizu kraja. Verujem
da hoć e neš to da postigne ovim. I kada pređe na stvar, č ini mi se, da
ćemo raščistiti prošlost, jednom zauvek. Tesa, oprosti mi, ali ako
smem da budem prost, izađi na čistinu. Šta ti, kog vraga, hoćeš?“

Tesa duboko uzdanu i odgovori što je mirnije mogla. „Kad god
ugledam tvoje ime u novinama pobesnim. Ali, ja ne ž ivim u vakumu, ja
sve čujem, i pored promena u administraciji, ti si, koliko shvatam,
veoma blizak vladi.“

„To je tačno,“ naglasi Brajan.
„I Savetu nacionalne bezbednosti, između ostalog,“ reče Tesa.
„Neosnovane glasine.
„Ej, Brajane, došlo je vreme poravnanja. Tvoja usluga za moje
ćutanje! Neću ti oprostiti zbog onoga što si naredio mom ocu da učini,
ali kunem se, Bog neka mi je svedok, da neć u viš e nikada potezati tu
temu, ukoliko uradiš ono što želim.“
Ratni heroj izboranog lica ju je odmeravao. „To je primamljiva
ponuda.“
„Onda je prihvati.“
Diplomata je više nego ikada računao šta mu je bolje činiti. „U
čemu je, dakle, tvoj problem?“
Tesini napeti mišići odjednom se opustiše. „Imam... Zapravo, imala
sam... Ne znam kako da kažem... Jednog prijatelja.“
Polako, sa prekidima, u narednih četvrt sata Tesa je pričala
opisujuć i susrete sa Dž ozefom, pa to kako se on nije pojavio kada ga
je čekala u parku, užas koji je doživela u mrtvačnici Njujorka,
neprijatnu posetu Džozefovom stanu. Završila je svoju stresnu priču
pokazujući fotogra ije neobičnih predmeta u Džozefovoj spavaćoj
sobi.
Brajan je proučavao fotogra ije. „Poremećeno! Jesi li sigurna da taj
tvoj prijatelj nije uzimao droge?“
„Droge? Ni u kom slučaju! Nije čak ni pio. Nije ni aspirin uzimao.
Fanatično je brinuo o svom zdravlju.“
„Ali se ponašao kao da bi neko imao razloga da ga prati... I...“
Brajan odmahnu glavom, „iskreno rečeno... Šta želiš od mene?“
„Da iskoristiš sav svoj uticaj kod FBI-aja i CIA. Meni se čini da je

Džozef bio španskog porekla. Znam da se lažno predstavljao. FBI,
sigurno, ima njegove otiske prstiju. Napravi kopije i pošalji ih
Interpolu. Stupi u kontakt sa... Uradi bilo š ta š to obič no radiš . Kao da
je sudbina zemlje u pitanju, poš to je to za tebe jedini motiv. Zelim da
otkriješ Dž ozefov pravi identitet. Zelim da utvrdim ko ga je ubio. I ko
je pokušao da ukrade ove fotografije, i ko me prati. I...“

„Cekaj,“ prekinu je Brajan. „Ti veruješ... Kažeš da misliš da te
prate?“

„Toliko sam zbunjena da više ne znam šta da mislim.“
„U redu, smiri se. Prepusti sve meni... Dobro, ove fotogra ije. Mogu
li da ih pozajmim i fotokopiram?“
„Ne dolazi u obzir. Ne dam ih nikome.“
„Drugim rečima, ti meni ne veruješ?“
„Napraviću sama kopije i poslati ti ih.“
„Vrlo dobro,“ prihvati Brajan, „i sasvim jasno... Imam još samo
jedno pitanje.“
„Ništa ne krijem. Pitaj.“
„Ti si tog muš karca srela tri puta, samo tri puta, a oseć aš obavezu
da utvrdiš ko ga je ubio. Znači li to da si se zaljubila?“
Tesa je zauzela odbrambeni stav. „To je sve mnogo komplikovano.
On je bio nekako drugačiji. Izuzetan. Recimo da mi je bilo stalo do
njega. Pa, šta?“
„Samo da znam šta je tvoj motiv.“
„Moj motiv je da se istera pravda, Brajane. Isti onaj motiv koji bi i
tebe trebalo da rukovodi. Dok ne dođe do prodaje oružja u Bejrutu.“
„U redu.“ Brajan ustade i uspravi se kao pravi vojnik. „Čujemo se!“
„Što pre to...“
„Brzina nije uvek prednost,“ reče Brajan, „već temeljitost. A u tome
sam ja stručnjak.“
„Onda to i dokaži,“ reče Tesa.
„Nadam se da ćeš jednoga dana prestati da me mrziš.“
„Ne znam zašto bi ti do toga bilo stalo... Ne,“ Tesa odmahnu
glavom, „imam neki predosećaj. Zato, Brajane, ako sam u pravu... u
vezi sa mojim ocem... i tvojom vezom sa mojom majkom... čuvaj
dupe!“
„Tereza!“ usprotivi se njena majka.
„Majko, ti se u ovo ne mešaj.“

„O, Bože,“ majka sklopi ruke.
Brajan pruži ruku. „Onda smo se dogovorili, Tesa?“
„Ako mi to učiniš? Da, dogovorili smo se,“ ona mu steže ruku.
Njegov stisak više nije bio tako čvrst.
„Čim budem mogao, javiću ti se.“
„Poznavajući tebe i tvoje sposobnosti...“ Tesa zastade.
„Trebalo je da ti budeš diplomata.“
„Previše mi je to gadno, Brajane.“
„Mož da si u pravu. A sada me izvini, Melinda, imam neke poslovne
obaveze.“
„Ne zaboravi prijem u čast sovjetskog ambasadora,“ sa puno
gorčine reče Tesa.
„Nisam zaboravio, ali sam odlučio da ne idem. Kao što ti reče
preko telefona, odjebaću ga. U svakom slučaju, uz dužno poštovanje.“
„Da, u svakom slučaju.“
Brajan Hamilton se uputi čvrstim korakom ka vratima od
hrastovine, otvori ih i nestade.
„Da li je zaista,“ poče Tesina majka, „morao da kaže...?“
„Odjebi? Majko, za ime sveta, pa on je ratni heroj. Ako ti se sviđa,
navikni se da ga čuješ kako, ponekad, upotrebljava ružne reči.“
„Gospode Bože, nadam se da neće.“
„Majko, zar otac nikada pred tobom nije rekao “odjebi”?“
„Pa, jeste, ali ja sam se pravila da ne čujem.“
„Onda ti nisi sasvim normalna. Nego, predomislila sam se. Daj mi
malo tosta i naspi mi šolju čaja.“
„Pozvaću Ednu.“
„Ne, majko, ti ćeš mi nasuti čaj. I da znaš, mrzim paštetu od guščije
džigerice.“

4

Nešto niže od zamka, u ulici punoj senki elitne četvrti
Aleksandrije, u Virdžiniji, u parkiranom automobilu je sedeo surogat
kameleona – ista visina, ista tež ina i isto toliko neupeč atljive crte lica,
samo mu je kosa bila boje peska, a ne smeđa. On srknu malo ilter
kafe iz plastičnog poklopca, baci ispražnjen termos na sedište pored

sebe, gde je bio i njegov poluautomatski pištolj “brauning” kalibra
devet milimetara, skriven ispod glomazne metalne akten-tašne.

Tašna je bila otvorena, iz nje je išla žica prisluškivača kojom je
aparat bio prikačen za otvor u automobilu predviđen za upaljač za
cigarete, tako da koristi energiju akumulatora. Prisluškivač nije
mogao da hvata poruke radio aparata kakve koristi policija i taksisti, a
koji rade na UHF talasima, u dometu od 400 megaherca. Ova
aparatura za prisluš kivanje bila je podeš ena tako da hvata razgovore
preko celularnih telefona kakvi se, na primer, koriste u automobilima.
Takvi telefoni rade na mnogo većim frekvencijama, na osam stotina
megaherca.

I dok nije bilo protivzakonito posedovati opremu za prisluškivanje
kakvu koristi policija, za posedovanje prijemnika kojima se hvataju
telefonski razgovori iz automobila bile su predviđene zakonske kazne.
Ne bi se moglo reći da je surogat kameleona o tome razmišljao.
Prekršio je on mnoge zakone tokom svoje karijere. Ovaj prekršaj je
bio sasvim bezazlen.

On je istinski bio spreman da prekrši još mnogo zakona i uopšte ga
nije interesovalo koliko su ozbiljni takvi prekršaji. Imao je on svoja
naređenja, morao je da okonča misiju, a do sada je ta misija išla
glatko. Nije imao teš koć a u prać enju visoke, plave, lepe ž ene, atletske
građe od Nacionalnog aerodroma u Vašingtonu, dovde. Trenutno je,
isto tako bez ikakvih teškoća, jedan drugi član njegove ekipe
postavljao prisluš kivač na telefon zamka. To je znač ilo da ć e moć i da
prisluškuju sve što se u zamku dešava. U međuvremenu ova oprema
nevelikog dometa trebalo je da posluži.

S vremena na vreme, taj muš karac u sasvim obič nom, poslovnom
odelu, umerene cene, sposoban da usred gomile ostane bukvalno
neopažen, čuo bi isečke razgovora, na ovoj ili onoj frekvenci, svog
aparata za prisluš kivanje, i poš to bi briž ljivo osluš nuo, shvatio bi da ga
se ono o čemu pričaju ne tiče.

S vremena na vreme bi, takođe, upalio motor svog auta, da
prisluš kivač ne isprazni akumulator, iako mu je paž nja bila usmerena
na zamak, posebno na ulaz i izlaz polukruž nog prolaza za kola, on je
stalno bacao pogled uz i niz ulicu, koristeći u ovom drugom slučaju
retrovizor.

Najviš e su mu smetali farovi. Cim bi opazio da mu se približ avaju,

odmah bi isključio motor automobila, izvukao utikač iz otvora za
upaljač za cigarete, složio žicu u metalnu tašnu i spustio poklopac.
Logično je bilo očekivati da ovim ekskluzivnim krajem patroliraju
policijska kola, a oni iz patrole bi mogli doći na ideju da stanu i da ga
upitaju šta traži tu, na ulici, u ovo doba.

Predstavljalo je to najveći problem prisluškivanja i praćenja iz
automobila, u ovako elitnom predgrađu više klase. Malo se ljudi,
gotovo niko, parkiralo na ulici. Noćas je, ipak, osmatrač imao sreće.
Samo pola bloka dalje neko je priređivao zabavu u ovoj tako
ekskluzivnoj četvrti – to se, verovatno, zvalo prijem – pa svi
automobili gostiju nisu uspeli da se smeste na privatni parking, iako
prostran. Nekoliko “kadilaka” i “oldsmobila” čekalo je na ulici, iza
njega, iako se tamni “ford taurus” osmatrača nije najbolje uklapao u te
skupe automobile, on je verovao da mu neće biti teško da ubedi
radoznalog policajca da je unajmljeni vozač i da je morao da krene
ovim “taurusom” kada se ispostavilo da “kadilak” u kojem je trebalo
da se pojavi ima problema sa napajanjem gorivom. Osmatrač je imao
sreće. Do tog trenutka nijedna policijska kola nisu prošla.

Odjednom on se uspravi, pošto vide da se srebrni “Rols Korniš”
pojavljuje na izlazu iz polukružnog prolaza zamka i kreće u
suprotnom pravcu. On brzo izvuče dvogled za noćno osmatranje ispod
svog sediš ta, prouč i “Korniš ” i sa zadovoljstvom zaključ i da su unutra
samo vozač i jedan muškarac na zadnjem sedištu. “Korniš” je imao
specijalne službene tablice. Zanimljivo!

Osmatrač zapisa broj tablica na parčetu papira i odluči da kasnije,
uz pomoć svojih veza, sazna ko je vlasnik automobila. U ovom
trenutku, pošto ona žena nije u “Kornišu” njegov zadatak bio je da
ostane i drži na oku zamak, a ne da sledi automobil.

I odjednom on ču “bi-bip”, onda zvrrr, pa glas tako čist da je morao
biti sa nekog telefona iz kola u neposrednoj blizini, najverovatnije iz
“Korniša”.

„Alo?“ oglasi se zvaničan muški glas, „Rezidencija gospodina
Četmena.“

„Kod telefona je Brajan Hamilton. Znam da je kasno, ž ao mi je š to
uznemiravam, da li je Erik kod kuće?“

„Jeste, ali se sprema da legne.“
„Molim vas prenesite mu ko zove. I recite da je važno.“

Osmatrač usredsredi paž nju. Erik Cetmen? Cetmen je direktor FBI!
A Brajan Hamilton, očito putnik iz “Korniša” je bivši ministar
inostranih poslova, trenutno savetnik Predsednika SAD i č lan između
ostalog, Saveta za nacionalnu bezbednost.

C-ccc, procedi osmatrač, velike zverke!
„Svakako. Samo trenutak, gospodine Hamilton.“
Osmatrač je buljio u crvenu lampicu svog prisluškivača,
osluškujući glasove koji su dopirali iz njega.
„Brajane?“ oglasi se sonoran, umoran i zbunjen glas, „upravo sam
oblač io piž amu. Spremam se da č itam novog Stivena Kinga, neš to š to
nema nikakve veze sa... Nije važno. Sta se događa? Rekoše mi da je
važno.“
„Izvinjavam ti se,“ reče Hamilton, „ali, večeras sam saznao nešto o
čemu bih voleo da porazgovaram sa tobom.“
„Sada? Zar ne može da sačeka do sutra ujutro? Da se nađemo u
mojoj kancelariji? Istina, imam sulud dan, ali mogao bih nekako da te
ubacim, na 15 minuta, pred ručak.“
„Mož da ć e mi biti potrebno viš e od 15 minuta,“ odgovori Hamilton,
„i to u četiri oka, da nas niko ne prekida.“
Prijem je bio sve slabiji, kako se “Korniš” udaljavao.
„U četiri oka?“ po glasu se osećalo da je Erik Četmen zbunjen.
„Da. Ima veze sa jednim slučajem na kojem je tvojim ljudima
rečeno da rade. Da budem iskren, reč je i o nečemu sasvim ličnom.
Vezano je za Remingtona Drejka, njegovu udovicu i ćerku. Moram
nešto da te zamolim. Tražim jednu uslugu.“
„Remington Drejk! Za ime Boga! I ta usluga ti je veoma važna?“
„Meni jeste. Da, veoma važna,“ naglasi Brajan Hamilton.
„Usluga? Pa, ako se o tome radi... Moram da priznam da si ti meni
učinio mnogo usluga, a i Remington Drejk mi je, bez sumnje, bio
prijatelj. Koliko ti treba da stigneš ovamo?“
„Deset minuta.“
„Čekam te.“
„Hvala, Erik. Cenim tvoju pomoć.“
„Ne preteruj. još ti nisam pomogao.“
„Ali imam potpuno poverenje u tebe, znam da ćeš mi pomoći.
Onda, za deset minuta.“
Veza se prekinula.

Osmatrač se namršti, pokušavajući da razluči ono što je čuo.
Toliko je bio time zaokupljen, da nije opazio nešto drugo: jedva čujan
šum koraka osobe u cipelama sa gumenim đonom koja je išla
pločnikom, sa njegove strane kola. Zbog vrućine, osmatrač je držao
otvoren prozor. Nije mogao da uključi klima-uređaj auta, jer bi to
zahtevalo da motor stalno radi, a time bi rizikovao da privuče panju.

Uplašen dok ga je u stomaku peklo osmatrač brzo okrenu glavu u
pravcu už urbanih koraka i ugleda kako piš tolj kalibra 22 prolazi kroz
otvoren prozor. U uzbuđenju nije imao vremena da zgrabi svoj
“brauning” skriven ispod metalnog koferčića. Kalibar 22, opremljen
prigušivačem, se oglasi. Osmatrač je jeknuo kada mu je metak 22
probio lobanju. Pucanj izbliza bio je toliko snažan da se osmatrač
zaneo. Krv je šiknula. On se stresao i svalio, preko opreme za
prisluškivanje.

Metak je, ipak, bio suviše mali da bi ga usmrtio. U šoku,
bespomoć an, iscrpljen bolom, sač uvao je taman toliko prisebnosti da
oseti, čuje i zadrhti kada je ubica širom otvorio vrata vozača.

Ubica zgrabi telo osmatrača, uvrnu ga, gurnu i zgnječi dole na pod
ispod prednjeg sedišta automobila. Odmah zatim zalupi vratima, upali
motor i krenu ujednač enom, brzinom, koja nije privlač ila paž nju kroz
senkama pritisnuti komšiluk.

Bačen na pod, osmatrač je žmirkao. Ništa nije mogao da vidi.
Oseć ao je samo da ž ivot izlazi iz njega sa svakom kapljicom krvi koja
se cedila iz njegovog tela i kvasila prostirku auta. Cinilo mu se da mu
je u lobanju zariven ekser. Da se ubica bio odlučio za neko snažnije
oružje on bi već bio mrtav, shvati osmatrač u očajanju. Ali pištolj
većeg kalibra, čak i sa prigušivačem, načinio bi više buke, iako ne
dovoljno da neko od onih koji su odlazili sa zabave čuje i posumnja.
Pištolj 22 sa prigušivačem, naprotiv, pogotovo ako se koristi
specijalna municija, sa smanjenom “subsoničnom” količinom praha
bio je nečujan, koliko uopšte oružje može biti.

Dok mu je, izmučenom, sve titralo pred očima, osmatrač oseti da
kola skreć u za ugao. Krv mu se slivala niz lice, preteć i da ga uguš i, a
on se č udom č udio da već nije mrtav. Kroz sav taj už asni bol, probi se
nejaka misao da možda, ipak, ima šansu da preživi.

Da preživi?
Ej, koga on to zavarava?

Mani se toga.
Sa ranom na glavi?
Ne dolazi u obzir! ?
Ali, ovaj zna da sam ja još živ. Cuje me kako brekćem. Zašto ne
puca još jednom i ne dokrajči me?
Amater?
Ne.
Boga mi ne, zaključi osmatrač, iako mu se mozak gasio.
Dok mu je glava pucala, i dok mu je od krvi koja se slivala
pripadala muka, on jasno shvati, grešim! Nije to amater! Kada se
okrenuo u pravcu užurbanih koraka, opazio je pištolj neobičnog
oblika. Specijalan zaklon bio je zakačen za vrh, gde bi, normalno,
klizište posle ispaljenog metka trebalo da se pokrene unazad da izbaci
ispraž njenu č auru i da se onda vrati na prethodnu poziciju i obezbedi
novi metak za pucanje.
Onaj specijalni zaklon je, međutim, sprečavao kretanje napred-
nazad i time i uobičajeni “klik-klak” zvuk pištolja. Zaklon je pojačavao
efekat priguš ivač a, ali je zbog toga iz piš tolja moglo da se puca samo
jednom! Eto zato ubica nije povukao obarač još jednom i usmrtio me!
Ne! Nikako to nije amater! Već profesionalac! Pravi profesionalac!
Dobro obučen, iskusan ubica!
Tako dobro puca da mu je dovoljan samo jedan metak! On tačno
zna da ja nemam nikakvih š ansi. On zna da je samo pitanje vremena,
dok...
Osmatrač , sve slabiji, sa sve manje snage da razmiš lja, poč e da se
moli Bogu u agoniji, grozničavo, očajnički. Ništa mu drugo nije
preostalo. Morao je da sačuva dušu. Jedina mu je uteha bila da ga neće
moći ispitivati. Ipak, žalio je što neće uspeti da spreči ubicu da ga
pretrese i uzme prsten, skriven u sakou njegovog odela.
Odjednom on oseti da se kola zaustavljaju, ču kako ubica izlazi i
kako se neki drugi auto zaustavlja kraj “taurusa”.
Znači, nameravaju da me ostave ovde ma gde da sam – da umrem?
Nada je dala malo snage njegovom oslabljenom pulsu. Mož da bih
mogao da sakupim dovoljno snage da se izvuč em iz “taurusa”? Mož da
bih mogao da pronađem nekoga da mi pomogne, da me odveze u
bolnicu?
Ali, nada mu je okrutno raspršena, jer nakon toga nije čuo da ubica

prelazi u drugi auto, već kako “taurus” posipaju tečnošću. On oseti da
ona natapa i njegovu odeću, po oštrom mirisu shvati da je reč o
benzinu.

Ne!
Poslednje što je čuo bilo je paljenje šibice i benzina. Plamen je
ispunio “taurus” i zahvatio njegovo telo. Ne! Dragi Bože! Potpuno
izluđen molio se još grozničavije. “Oče naš...” Zapanjujuće jakom
voljom uspeo je da stigne do dela “i izbavi nas od zla”, a onda ga je
opaki plamen progutao.

5

Dok je Tesa išla preko predvorja zamka prema ogromnim, širokim
stepenicama, njena majka reče, „Uprkos neprijatnostima večeras
izrečenim, što je za žaljenje, zaista se radujem što si došla da me
posetiš. Nadam se da ćeš sutra, kad dobro odspavaš, biti bolje volje.“

„Hvala ti, majko, i ja se radujem što sam s tobom,“ Tesa opusti
ramena, „ali, ne znam, sumnjam da ću moći da zaspim. Ima toliko toga
o čemu treba da razmislim.“

„Možda bi bilo dobro da uzmeš nešto da čitaš. Mene to uvek
uspava. O, Bože.“ Tesina majka zastade nasred stepeništa.

„Šta ti je?“
„Potpuno sam zaboravila. Zamolila si me da telefoniram direktoru
Kongresne biblioteke. On je pronaš ao knjigu koju si traž ila i poslao mi
je po kuriru.“ Tesina majka pođe niz stepenice, „ u salonu je. Ali, on
kaže da si pogrešno rekla naslov.“
„Krug... ili možda Prsten... na vratu golubice?“
„Izgleda da je to bukvalan prevod, sa španskog. Na engleskom je
malo drugačije...“ Tesina majka požuri u salon i vrati se cepajući
hartiju paketića sa knjigom. „“Golubica sa prstenom oko vrata.”. Da,
tako se zove.“
Knjiga je imala zapah starine. Tesa je brzo otvori, obradovana š to
je na engleskom. „Hvala ti,“ ona zagrli majku koja se zapanji tako
jakom izlivu nežnosti, „nikada ti to neću zaboraviti! Zaista! Hvala ti.“
Majka se, očito, zbunila. „Nikada još nikoga nisam videla toliko
uzbuđenog zbog jedne knjige. A dok sam je prelistavala, čekajući tebe,

nije mi se učinila baš interesantnom.“
„Naprotiv, majko, očekujem nešto fantastično,“ i dok joj je srce

snaž no lupalo, Tesa oseti ž elju da pojuri do svoje sobe i poč ne da č ita,
ali je primorala sebe da se polako penje stepeništem, usklađujući svoj
korak sa majčinim. U dugačkom hodniku, na gornjem spratu,
ukraš enom slikama francuskih impresionista, zastale su pred vratima
Tesine sobe.

„Laku noć , majko,“ reč e Tesa, ljubeć i je u obraz, i njena se majka
ponovo iznenadi. „Oprosti što sam ti priredila onakvu scenu, ali ne
možeš ni da zamisliš šta sam sve preživela poslednjih dana. Dajem ti
reč, trudiću se da se to ne ponovi.“

„Draga moja,“ izusti njena majka prigušenim glasom, zastade i opet
nastavi, „ne moraš se ti meni izvinjavati. Za ime Boga, ti si mi sve š to
imam. Nikada nisam prestala da te volim. Možeš da napraviš koliko
god hoćeš scena, ti si ovde uvek dobrodošla, i obećavam ti, potrudiću
se da ti pomognem da rešiš svoje probleme.“

Tesa oseti da joj se oči pune suzama.
I odjednom njena majka učini nešto neverovatno. Poljubi Tesu i to
ne onako da samo oč eš e obraz, već spusti č vrsto, iako než no usne na
Tesino čelo. „Sećaš li se šta sam ti govorila kada sam te kao dete
stavljala u krevet? Neka te ne muče krokodilski snovi.“
Tesa izbrisa suzu koja joj je kanula. „Sećam se. Ja...“
„Šta dušo?“
„Iako to često ne kažem, ja te volim, majko.“
„Znam. Nisam u to nikada sumnjala. Spavaj sutra dokle hoćeš.
Kada se probudiš pozovi kuhinju telefonom i reci Edni šta hoćeš za
doručak. Onda, molim te, pozovi mene. Volela bih da ti se pridružim.“
Tesa je šmrkala i brisala obraze. „Radujem se tome.“
„Volela bih da te ne gledam kako plačeš.“
„Naravno, sećam se. Uvek su ti bile neprijatne emocije.“
„Nije stvar u tome da ne osećaš, već da to ne pokazuješ,“ reče
njena majka, „od početka žena jednog diplomate mora da shvati u
čemu je razlika.“
„Pa, majko, ja nisam žena diplomate, već samo njegova kćerka.“
„Kć erka Remingtona Drejka? Nikako “samo”. To ne! Ti moraš biti
jaka, jer si potomak takvog oca i mene. Poštuj svoje nasleđe. Budi
jaka!“

„Hoću, majko. Obećavam ti.“
„Ponavljam, volim te. I uzgred reč eno, nema krokodila ispod tvog
kreveta, garantujem ti.“
Tesa je gledala kako njena majka nastavlja hodnikom, umorna,
starija žena čiji je korak malo popustio, ali koja se, ipak, trudila da
sač uva uspravno drž anje, da hoda dostojanstveno, i tek kada je njena
majka ušla u svoju spavaću sobu, Tesa je, bolna srca, krenula u svoju.

6

Bila je to Tesina soba otkako zna za sebe. Paleći svetlo na plafonu i
zatvarajući vrata za sobom, ona je proučavala krevet sa baldahinom
sa kojeg je neko od sluga skinuo prekrivač. Isti sluga, najverovatnije
sobar, takođe je raspakovao njen kofer i stavio šorc i majicu na
jastučnicu čipkom optočenu.

Sa izmešanim gorko-slatkim osećanjima Tesa je prelazila
pogledom po sobi. Različiti slojevi sećanja su se otvarali; videla ih je
kao da joj neko pred očima slaže fotogra ije, jednu po jednu, iz
različitih razdoblja njene mladosti: njen krevetac, kuća za lutke koju
joj je otac napravio, plišane životinje, pa onda veći krevet i rukavica
za bejzbol na pisaćem stolu, palica i lopta pored nje, posteri
košarkaških i ragbi zvezda jednog dana su ustuknuli pred posterima
rok zvezda i kolekcijom ploč a, stereo uređajem. Setila se knjiga koje
je izučavala za vreme studija (odbila je da stanuje na Džordžtaun
univerzitetu i ostala kod kuće kako bi bila bliže ocu).

Svega toga više nema. Sve je izgubljeno, prohujalo.
Stresajuć i se pod pritiskom tuž nih seć anja, ona savlada nostalgiju i
zadubi se u knjigu koju je drž ala u ruci, prisiljavajuć i sebe da razmiš lja
o onome zbog čega je u Vašington došla.
“Golubica sa prstenom oko vrata.” Na prvoj strani posle korica bilo
je naznačeno da je knjigu Ibn Hazma sa španskog preveo A.R. Najkl,
1931. Prelistavajući predgovor, dok je išla prema krevetu, naučila je
da je Ibn Hazm bio Arapin koji je emigrirao iz severne Afrike u juž nu
Spaniju početkom 11. veka i 1022. napisao ovu knjigu, traktat o
platonskoj ljubavi.
Platon!

Tesa se seti “Sakupljenih dijaloga Platona” na polici za knjige
Dž ozefove spavać e sobe. Sa bolom ona se seti još neč ega: Dž ozefovog
insistiranja da njegov odnos ne može biti izički, već samo platonski.
“Tako je bolje” rekao joj je “jer je večno”.

Ojađena, ona upali noć nu lampu, dohvati prekidač da ugasi luster
na plafonu, onda se baci na krevet i podešavajući jastuke iza sebe,
nastavi da prelistava knjigu.

Mogla je da shvati zaš to se njenoj majci uč inila dosadnom. Knjiga
je predstavljala razrađen esej, nije imala priču, a uglađeni engleski
prevod pokušao je da prenese atmosferu srednjevekovne Spanije.
Esej je bio zatrpan propovedima i apstrakcijama.

Kako je pisalo u predgovoru, “Golubica sa prstenom oko vrata”
bila je izuzetno popularna u svoje vreme, često je rukom prepisivana,
poš to š tamparska presa još nije bila izmiš ljena. Vremenom, knjiga se
pronela kroz Spaniju, pa gore do juž ne Francuske, gde je sredinom 12.
veka predstavljala jedan od tekstova ključnih za idealizovan način
gledanja na odnos između muškarca i žene, poznat kao trubadurska
ljubav.

Sam izraz probudi Tesinu pažnju. Odjednom se setila još jedne
knjige iz Dž ozefove spavać e sobe: “Veš tine trubadurskog udvaranja”.
Zbog čega je Džozef bio tako fasciniran tom temom?

Citajuć i dalje sa velikom radoznaloš ć u, Tesa je saznala da se ideja
o trubadurskoj ljubavi jako dopala tadašnjoj kraljici Francuske
Eleonori Akvitanskoj (naslov još jedne knjige iz Džozefove spavaće
sobe!). Kasnije ju je prihvatila i Eleonorina kć erka Mari d’ Frans. Obe
su skupljale pesnike i pisce serenada traž eć i od njih da piš u stihove i
komponuju pesme u čast gotovo ritualnih, izuzetno učtivih i
ra iniranih pravila o tome kako muškarci i žene treba jedni prema
drugima da se odnose.

Tesa je, zbunjena, trljala čelo. Ona nije mogla da shvati kako se sve
to uklapa, ali je bilo oč ito da se Dž ozef prema njoj ponaš ao u skladu sa
najstriktnijim pravilima platonske, trubadurske ljubavi.

I dok je jedan ogranak ove tradicije smatrao platonsku ljubav za
neku vrstu predigre, uvoda u seks, drugi ogranak iz te tradicije
zadrž ao je stari stav da je seks neč ist, nesavrš en oblik ljubavi. Prema
autoru “Golubice sa prstenom oko vrata”, prava ljubav se ne zasniva
na izičkoj privlačnosti, već na privlačnoj sprezi srodnih duša, sličnih

osoba. Te su duše nekada egzistirale u harmoniji, u prethodnom
predž ivotnom dobu koje je podseć alo Tesu na raj. Kada su se rodile u
izičkom obliku, duše su rastavljene i zbog toga su se osećale
nepotpunima, osuđenim da se traž e i da ne budu zadovoljne dok se ne
nađu. I kao š to je ta njihova prvobitna veza bila č ista u smislu da nije
bila ni izička, ni seksualna, tako i njihov odnos na ovom svetu mora
biti isti, nezagađen vulgarnim prohtevima krvi i mesa. Ideja o raju
nalik prethodnom životu, očigledno je proisticala iz Platonovih
dijaloga (Tesa se ponovo seti Platonove knjige u Dž ozefovoj spavać oj
sobi). Tako je teza o neseksualnoj, visoko spiritualnoj, emotivnoj vezi
između muškarca i žene postala poznata kao platonska ljubav.

Tesa još jač e protrlja č elo. Polako u dubini svoje podsvesti poč ela
je da shvata. Jedno je bilo sigurno, osetila je trenutnu identi ikaciju sa
Džozefom čim ga je ugledala da ulazi u lift onda, prošle srede.

Zar je od tada prošlo samo nedelju dana?
Ipak, njen odnos prema Džozefu nije bio samo prosta
identifikacija.
Već mnogo viš e od toga! Privlač nost! Snaž na. Ono š to romantič ari
nazivaju ljubavlju na prvi pogled, a što bi odavno preminuli autor
“Golubice sa prstenom oko vrata” nazvao ljubavlju na drugi pogled.
Sve je to samo teorija. Spekulacije. Sasvim sigurno nije moglo da
objasni Tesinu čvrstu vezanost za tog čoveka.
Trubadurska ljubav? Platonska? Zbog č ega je, za ime Boga, Dž ozef
bio opsednut tim idejama?
U grudima ju je stezalo. Instinktivno, ona baci pogled na svoj ručni
sat i iznenadi se da je već gotovo dva ujutro.
I mada je majci bila rekla da je toliko izbezumljena da sumnja da
će moći da zaspi, odjednom je osetila umor i odlučila da se skine,
presvuče u šorc i majicu i pokuša da odspava.
Ali, kada je ustala i skinula pamučni pulover, opazila je telefon na
noćnom stočiću.
Od klima-uređaja u zamku dojke su joj bile hladne, bradavice
napupile.
Ipak, pomisli, oklevajući, buljeći u telefon, treba da nazovem moj
broj i da na aparatu-sekretarici proverim da li je bilo poruka.
Ne, to može da čeka do ujutro.
Tako je.

Ipak, toliko se toga desilo...
Moram da vidim da se još nešto nije dogodilo.
Zato ona otkuca brojeve svog telefona, sačeka na međugradsku
vezu, zač u zvonjenje, onda još jedno i najzad svoj glas na telefonskoj
sekretarici: “Govori Tesa. Trenutno nisam u stanju da odgovorim na
vaš poziv. Molim vas da ostavite poruku posle zvučnog signala.”
Ona odmah otkuca još dva broja, 24, svoj datum rođenja,
bezbednosni kod koji je programirala na sekretaricu kako bi spreč ila
da se neko drugi javi njenoj kući, pritisne bilo koja dva broja i čuje sve
poruke, njoj ostavljene.
Ozbiljan muški glas je odmah prepoznala. „Tesa, kod telefona je
poručnik Krejg. Sada je,“ u pozadini se čula graja, „pet i četvrt. Javi mi
se na kancelariju čim stigneš.“
Zvučni signal oglasi kraj poruke.
Čudno, pomisli Tesa i strese se, a onda pokuša da čuje još poruka.
„Opet poručnik Krejg. Sada je pola sedam. Javi mi se odmah.“
Opet zvučni bip.
Napetost koja se osećala u poručnikovom glasu još više uznemiri
Tesu, htela je da prekine vezu i da ga nazove, ali je odlučila, opirući se
takvoj instiktivnoj želji, da prvo čuje ima li i drugih poruka.
„Ja sam, poručnik Krejg. Sada je skoro 11 sati. Gde si ti, dođavola?
Javi mi se.“
Ovoga puta čula je tri “bipa”, znak da više nema poruka. Tesa
spusti slušalicu, izvadi novčanik iz tašne i pronađe vizit-kartu koju joj
je Krejg dao. Onda shvati da, mada joj je u prvoj poruci naglasio da ga
zove na kancelariju, on sada u dva ujutro ne može biti tamo.
Brzo pritiskujući brojeve javi mu se na kuću.
I opet je čula šumove tipične za uspostavljanje međugradske veze,
zatim zvrrr, pa još jedno zvrrr i još jedno.
Kada je telefon peti put zazvonio počela je da pomišlja da je Krejg,
ipak, u kancelariji. Nakon šestog puta bila je u to sigurna i pošla je
rukom da prekine vezu, kako bi mogla da okrene drugi broj. Na samo
santimetar od viljuške telefona zastala je jer je čula promukli glas.
„Alo?“ i kašljanje.
Ona brzo ponovo prinese slušalicu uvetu. „Kod telefona je Tesa.
Žao mi je što te budim, ali primila sam tvoje poruke...“
„Gde si bila? Bože moj, poludeo sam od brige.“

„Ja sam u Aleksandriji, Virdž inija,“ u pozadini, Tesa je č ula kako se
probija muzika, svirao je orkestar, pevao hor, sopran dostizao
neslućene visine.

„U Aleksandriji? Sta radiš tamo?“ sopran u pozadini spusti glas, a
onda ga ponovo diže visoko.

„Ovde živi moja majka. Doputovala sam šatlom u šest popodne.“
„Nisi odgovorila na moje pitanje. Šta ti...“
„Pokuš avam da razjasnim ono š to smo videli u Dž ozefovom stanu.
Moja majka ima veze u Kongresnoj biblioteci i...“ Tesa je zastala ne
ž eleć i da kaž e poruč niku da njena majka zahvaljujuć i njenom ocu ima
moćne prijatelje, bliske vladi, „da li se to kod tebe čuje opera?“
„Pučinijeva “Madam Baterflaj”. Sačekaj trenutak da isključim.“
Muzika prestade.
„Nisam znala da voliš opere,“ reče Tesa, „nekako mi nisi ličio na
čoveka koji...“
„Sluš aj da ti sad ja neš to kaž em,“ prekinu je Krejg, „da viš e nikada
nisi tek tako otišla iz grada! Bar ne dok se meni ne javiš. Moraš da me
obavestiš gde te mogu naći. Kada sam video da ne odgovaraš na moje
telefonske pozive, zabrinuo sam se. Poverovao sam da ti se nešto
desilo.“
„Gotovo da jeste.“
„Šta?“
„Znaš one slike koje smo načinili u Džozefovom stanu? Ostavila
sam ih u jednoj foto-radnji koja razvija ilmove u roku od jednog sata i
otišla da se spakujem. Kada sam se po njih vratila, prodavac me je
obavestio da je dolazio neki muškarac, tvrdeći da sam ga ja poslala po
fotografije.“
„Isuse!“
„Taj čovek je mogao da zna za fotogra ije samo ukoliko nas je
pratio kada smo izaš li iz Dž ozefovog stana i video mene kako ulazim u
foto radnju,“ usplahireno reče Tesa.
„Sto mu gromova, to i meni zvuči logično! Isuse!“ ponovi poručnik i
nakaš lja se. „Eto, baš na to sam mislio. Ne mož eš tek tako da nestaneš .
Moram da znam gde si i šta radiš. Inače, moglo bi da bude opasno.“
„Cekaj, ima još nešto. Ne mogu da shvatim, ali taj muškarac, sudeći
prema opisu prodavca, sasvim lič i na Dž ozefa. Cak ima i sive oč i. Da li
je moguće da sam se prevarila u mrtvačnici? Da li je moguće da je

Džozef, ipak, živ? Da li je moguće...“
„Ne, Tesa, nisi se prevarila. Toliko mogu da ti garantujem. Ko god

da je taj čovek, iz foto-radnje, on sasvim sigurno nije Džozef.“
„Otkud znaš? Kako onda objašnjavaš sive oči?“
„Možda puka slučajnost,“ reče Krejg. „Ne znam, ali...“
„Sam si rekao da ož iljak na ruci leš a nije dovoljno pouzdan dokaz

za apsolutno sigurnu identi ikaciju. Možda je ožiljak puka slučajnost!
A kako ni u FBI-ju nisu uspeli da nađu otiske prstiju koji odgovaraju
onima sa leša, možda...“

„Cekaj, Tesa, pronašli smo iste otiske prstiju. To je jedan od
razloga zbog kojih sam te zvao.“

„U FBI-ju?“ brzo upita Tesa. „Oni sada znaju pravi identitet
Džozefa?“

„Ne u FBI-ju. U naš oj vlastitoj laboratoriji. Pregledali su Dž ozefov
stan i uporedili otiske prstiju koje su tamo našli sa onim uzetim sa leve
ruke leša u mrtvačnici. Tesa, to su isti otisci. Iz linije u liniju se
poklapaju. Odgovaraju i otiscima prstiju na Dž ozefovom pisać em stolu
u “Videu Istine”. Tvoja identi ikacija je i zvanično potvrđena. Džozef je
umro u parku “Karl Šurc”.“

Tesi u trenu zaklecaše kolena. Ona pade na krevet i poče da se
trese tako ž estoko da se izguž vao č arš av pod njom. Od onog incidenta
u foto-radnji, strah da je prate bio je ublaž en nadom da bi to mogao da
bude Džozef, da je Džozef još živ.

Ali, sada je ponovo osetila oštar bol, uzlet tuge, očajanja, mučninu
u stomaku, teskobu u grudima, izbezumila se.

„Tesa?“
Pokušala je da odgovori.
„Tesa,“ Krejg je naglašavao svako slovo njenog imena, videlo se da
je zabrinut.
„Tu sam. Ja sam... Sve je u redu.“
„Za trenutak sam pomislio... Cuj, ž ao mi je. Cini mi se da je trebalo
da budem delikatniji.“
„Osetila sam... Nije važno. Biće sve u redu,“ reče Tesa.
„Jesi li sigurna?“
„Sada je jedino važ no izravnati rač une, utvrditi ko je ubio Dž ozefa
i zaš to.“ Tesa je sa puno gorč ine odmahivala glavom. „Rekao si da su
pronađeni otisci prstiju bili jedan od razloga da me nazoveš. Sta još

imaš da mi kažeš?“
„Nešto u vezi sa fotografijama.“ Krejg izusti posle kraće pauze.
„Šta?“ namršti se Tesa. „Hoćeš da pogađam? O čemu se radi?“
„Odlično što si ih snimila i još bolje što ih oni u foto-radnji nisu dali

tom tipu koji je tvrdio da si ga ti poslala.“
„Šta se desilo?“
„Neko je provalio u Džozefov stan. Spalili su njegovu spavaću

sobu.“
Tesa zbaci čaršav u koji se bila umotala. „Spalili?“
„Izgoreo je gotovo čitav gornji sprat pre nego što su vatrogasci

uspeli da savladaju vatru. Pravo je čudo da niko nije povređen.“
„Gospode, kada se to desilo?“
„U četiri.“
„Gotovo u isto vreme kada je onaj tip pokušao da ukrade moje

slike.“
„Koje su sada jedini dokaz o onome š to smo zatekli u Dž ozefovom

stanu,“ dodade Krejg.
„Ali, zar nisi rekao da su oni iz odeljenja za ubistva stigli u stan pre

nas i takođe sve snimili.“
„Prevario sam se,“ odvrati Krejg. „Oni su prvo poslali ekipu za

uzimanje otisaka. Tek kada su oni videli spavaću sobu zaključili su da
bi bilo dobro da se načine fotogra ije. Trebalo je da naš fotograf stigne
popodne.“

„Ali nije.“
„Nije došao na vreme. Uostalom, u tom stanu se ubistvo nije
odigralo i nije se činilo da treba posebno žuriti.“
„Sranje!“
„Zato vodi računa o fotogra ijama. Sakrij ih. Daj da naprave nove
na osnovu negativa,“ savetovao je Krejg.
„Uradiću to odmah sutra ujutro.“
„Naruči po nekoliko slika od svakog snimka, i složi. Zadrži dva
albuma. Vraćaš li se sutra u Njujork?“
„Još neznam reče Tesa. Moram neke stvari da proverim.“
„Onda meni pošalji fotogra ije poštom, preko “Federal ekspresa”.“
Krejg joj izdiktira adresu Prve policijske stanice Plaza. „Ima još nešto.“
„Nisam sigurna da više bilo šta želim da čujem.“
„Poš to su oni iz Vatrogasne komande obuzdali plamen i zaključ ili

da više ne preti nikakva opasnost, dozvolili su mi da pregledam
spaljeni stan. To je zgrada sa betonskom konstrukcijom. Nije bilo
opasnosti da propadnem kroz patos, niti da bilo šta drugo propadne.“

„Ne shvatam šta hoćeš da kažeš,“ nervozno reče Tesa.
„Morao sam metalnom polugom da pomeram stopljene delove
tavanice i zidova. Ali, ja sam znao š ta traž im i gde je to, pa mi nije bilo
teško da raščistim prostor.“
„Kakav prostor? Šta hoćeš da...?“
„Onaj gde je bila polica sa knjigama,“ reče Krejg, „gde je stajala ona
statua. Knjige su uniš tene kao š to si mogla i da pretpostaviš , i polica.
Ostao je samo pepeo. Ali, statua je bila od mermera, a on ne gori.
Mož da je mogla da pukne od vreline, ali... Traž io sam uporno. Statua
nije mogla da propadne kroz pod jer je on od betona, a da se skotrljala
sa police koja je izgorela ne bi otišla daleko. Ipak, nema je, Tesa.
Statua je nestala! Taj ko je zapalio stan odneo ju je sa sobom. Ne znam
š ta se, kog vraga, događa, ali ž elim da mi neš to obeć aš . Da se zakuneš
da ćeš biti oprezna!“

7

Istočno od Mejna, severni Atlantik

Brzi brod obalske straže SAD “Morski vuk” je, isplovivši iz
Portlanda, nastavio misiju po ne mnogo uzburkanom moru.

Oblaci su zaklanjali Mesec i zvezde, pojač avajuć i tminu noć i, iako
se čak i da je bio dan na horizontu ne bi mogao opaziti cilj ka kojem je
jurio “Morski vuk”. Bio je suviše daleko. Na komandnom mostu,
kapetan Piter O’Mejli opaž ao je taj cilj kao tač kicu na radaru i mrš tio
se zbog nečega.

„Daljina: 14 hiljada jardi,“ oglasi se jedan od članova posade.
„Izgleda da su izviđanja iz vazduha bila precizna. Kapetane, kurs
objekta je nepredvidiv. Brzina minimalna.“

O’Mejli klimnu glavom. Sest sati ranije grupa pilota aviona lovca F-
15 iz sastava ratnog vazduhoplovstva na noćnim manevrima u vojnom
vazdušnom koridoru kraj obala Nove Engleske, opazila je na
radarskim ekranima svetlu tačkicu. Njeno neobično svetlo nateralo je

vođu pilota da uspostavi radio vezu sa komandantom u Vojnoj
vazduhoplovnoj bazi Loring, kraj Lajmstouna, država Mejn, i zatraži
dozvolu da komunicira sa brodom. Dozvola je data, ali su svi napori
da se uspostavi veza sa brodom ostali bezuspešni.

„Predstavite se.“
Nije bilo odgovora.
„Da li vam je potrebna pomoć?“
Nije bilo odgovora.
Posle više takvih napora, vođa pilotske grupe je zatražio dozvolu
da promeni kurs i spusti se kako bi vizuelno osmotrio o čemu se radi. I
opet je dozvola data. Uostalom, bilo je razloga za uznemirenje, radio-
sistem broda se nije oglašavao, on se kretao zbunjujućim, sporim
kurskom kao da plovi bez unapred određenih koordinata, i nalazio se
nadomak voda SAD. Sa oprezne udaljenosti, uz upotrebu aparata za
jako uveć avanje i noć no osmatranje, vođi pilota se uč inilo da je reč o
povećem ribarskom brodu. Na zadnjem delu, na engleskom, bilo je
ispisano ime “Bronzano zvono”, a kao matična luka naveden je bio
Pusan, u Južnoj Koreji. To što je upotrebljen engleski nije
predstavljalo niš ta neobič no mnoge trgovač ke lađe sa Dalekog istoka
ispisivale su svoje ime engleskim slovima, kada su plovile po vodama
Zapada.
Ali jeste bilo čudno, čak uznemiravajuće, to što se brod nekako
neobično, krivudajući, kretao prema američkim vodama, a da nije
upalio nijedno svetlo, Cak ni signalne oznake, obavezne po svim
pomorskim zakonima za putovanja noću, kako bi se sprečili sudari na
okeanima.
Zabrinut, komandant Vazduš ne vojne baze Loring je traž io da mu
podatak potvrde. Bar isto toliko zabrinut vođa pilota je ponovio da je
ribarski tegljač potpuno “baš tako potpuno” u mraku. Situacija je bila
veoma delikatna, mogla se pretvoriti u neprijatan međunarodni
incident. Pogrešna procena mogla je da znači kraj za mnoge karijere.
Da je strani brod koji se približavao bio vojni, armija SAD bila bi
stavljena u stanje pune pripravnosti. Ali, pošto je brod bio civilni,
reakcija nije bila tako oštra. Ratno vazduhoplovstvo je odmah
kontaktiralo obalsku stražu i pošto je od svih državnih brodova
najbliž i bio O’Mejlijev patrolni “Morski vuk”, poslat je da ispita o č emu
se radi.

Sada, pet sati nakon što je prmio to naređenje, O’Mejli –
crvenokosi veteran sa vojnim stažom od 20 godina, kućom u
Portlendu, ženom i kćerkom koju je obožavao i dalje se mrštio,
prateći svetlu tačkicu na radarskom ekranu.

„Eto ga, kapetane,“ govorio je jedan od članova posade. „Brod je
upravo prešao graničnu pomorsku zonu od 200 milja. U našim je
vodama.“

„I plovi dalje.“ O’Mejlijev glas je zvučao kao da mu je umro najbolji
prijatelj.

„Tako izgleda, kapetane.“
„I dalje ne reaguje na naše radio-poruke.“
„Tačno, kapetane.“
O’Mejli uzdahnu. „Borbena gotovost.“
Clan posade pritisnu alarm. „Da, kapetane!“ Kroz trup broda alarm
je odjeknuo pigušeno, ali e ikasno, raspoznatljivo. Dole će biti gužve,
ostatak posade će stupiti u akciju.
„Mislite da će biti problema?“
„Problem je već tu, zar ne?“ reče O’Mejli.
„Oprostite, kapetane?
„Sta ima da mislim? Problem? Naravno! Očigledno, nešto nije u
redu. Pitanje je samo o čijem problemu je reč; našem ili tegljačevom?
Ja samo mogu jedno da garantujem: da moja jadna, pokojna majka,
Bog da joj dušu prosti, nema sina budaletinu koji će se lako
nasankati.“
„Ja u to ne verujem, kapetane.“
„Hvala vam, poručniče.“ O’Mejli dozvoli sebi da se nasmeši, iako je
bio napetih nerava. „I obeć avam vam, uč inić u sve š to je u mojoj moć i
da svaki majčin sin pod mojom komandom dočeka da ponovo vidi
svoju porodicu.“
„Mi svi to znamo, kapetane.“
„Cenim vaše poverenje, ali od toga nećete imati nikakve koristi
prilikom predloga za promovisanje. Neka se svi okupe na palubi,“ reče
O’Mejli.
„Da, kapetane.“
„Naoružani.“
„Da, kapetane.“
„Neka “Zodijak” bude spreman.“

„Da, kapetane.“
O’Mejli je i dalje namrgođen buljio u radar. Pola sata kasnije na
ekranu za noćnu vožnju “Morskog vuka” pojavi se ogroman
južnokorejski, ribarski brod. Ljuljao se na talasima, udaljen oko
hiljadu jardi; njegov okruglasti trup nestvarno zelen na monitoru.
Poručnik se uspravi, nakrivi glavu. „Oni iz Ratnog vazduhoplovstva
nisu preterali, gospodine. Nikada nisam video mračniji brod.“
„Neka se pripreme svi topovi.“
„Da, kapetane.“
„Još ne odgovara na radio poruke?“
„Na žalost ne, gospodine.“
„Krenite napred i pozovite ih megafonom.“
O’Mejli je nervozno čekao dok je o icir za vezu skriven na palubi
izvikivao, koristeći megafon:
„Ehej, “Bronzano zvono”!“
„Ehej, molim vas, odgovorite!“
„Ušli ste u vode SAD!“
„Molim vas javite se!“
„Ehej, da li vam je potrebna pomoć?“
„Odjebi ih,“ reče O’Mejli, „neka se pripremi ekipa “Zodijaka”.
Proverite da li su svi naoružani beretama, M-16 i za ime Boga
obezbedite im zaštitu kada krenu ka ribarskom brodu. Sa mašinkama
kalibra 50 i četrdesetmilimetarskim topovima. Na posao!“
„Da, kapetane.“
“Zodijak” je bio gumeni čamac sa motorom i posadom od sedam
č lanova. Dok su oni drž ali puš ke M-16, č amac je ž urio ka “Bronzanom
zvonu”. U mraku, dok su se vozili prema tegljaču i bacali kuke da ih
zakače za njegovu ogradu i da se merdevinama od kanapa popnu,
O’Mejli se prekrstio i pomolio Bogu da ih sačuva.
Izviđački tim “Zodijaka” stavi puške o ramena, uze pištolje, ubaci
metke u svaku cev i brzo se uspuza uz merdevine od kanapa, nestajući
iza ograde ribarskog broda.
O’Mejliju zastade dah. Duboko je žalio što njemu dužnost nalaže da
ostane na palubi svog broda dok ti ljudi odlični ljudi, hrabri ljudi
rizikuju živote.
Nešto nije u redu, i to nešto ozbiljno.
„Kapetane?“ oglasi se toki-voki O’Mejlija.

O’Mejli se javi. „Prijem čist. Raportiraj.“
„Gospodine, paluba je potpuno prazna.“
„Razumem. Ostanite u punoj borbenoj pripravnosti. Odredite
stražu,“ naredi O’Mejli, „oprezno proverite utrobu broda.
„Razumem, kapetane.“
Bilo je to najdužih pet minuta u O’Mejlijevom životu.
„Kapetane, nigde nikoga!“
„Nastavite da proveravate.“
„Razumem, kapetane.“
O’Mejli je čekao još pet beskonačno dugih minuta.
Re lektori se upališe na palubi ribarskog broda, i svetla. Radio-
veza se oglasi: „Kapetane, ne možemo nikoga da nađemo. Brod je,
izgleda, potpuno pust.“
O’Mejli je unapred znao odgovor na svoje sledeće pitanje. Da su to
pronašli, oni iz izviđačkog tima da bi ga već obavestili. Ipak, morao je
da pita. „Jeste li pronašli leševe?“
„Nikog, ni živog, ni mrtvog, kapetane. Ukoliko se negde ne
skrivaju, brod je napušten. Moram vam priznati da deluje sablasno,
gospodine.“
„Šta hoćete time da kažete?“
„Pa, kapetane, televizor radi nasred sale za rekreaciju, radio svira
u sobama članova posade, u trpezariji na tanjirima ima hrane. Stogod
da se desilo, mora da je bilo iznenada.“
O’Mejli se namršti. „Je li brod oštećen? Nađoste li trag vatre, bilo
kakav razlog da se brod napusti?“
„Ne, gospodine. Niš ta nije oš teć eno. Naš li smo č ak i sve č amce za
spašavanje.“
„Šta se onda kog vraga desilo? Gde su, za ime Boga, otišli?“
Kako? O’Mejli je grozničavo razmišljao, ali nije dozvolio da se
zbunjenost oseti u njegoviom glasu. „Razumem,“ rekao je sa
autoritativnom mirnoćom, „a motori broda?“
„Bili su ugašeni, ali smo ih ponovo pokrenuli. Bez problema,
kapetane.“
„Gorivo?“
„U tankovima je bar još polovina goriva.“
„Radio sa ultrakratkim talasima?“
„Našli smo i njega. Bio je ugašen, ali ne i neispravan, gospodine. Da

su želeli, da je bilo potrebe, mogli su da dozovu pomoć.“
„Niko nije prijavio nikakav S.O.S. poziv. Proveravajte dalje.“
„Da, kapetane.“
O’Mejli spusti toki-voki. Zamišljen, zagledao se kroz mrak ka

svetlima povelikog ribarskog broda. Slušao je on povremeno priče o
brodovima napuštenim nasred mora. Objašnjenja su obično bila
jednostavna: zarđali trup broda koji je vlasnik hteo da potopi, kako bi
naplatio osiguranje, ali sve nije proteklo po njegovom planu, ili jahta
koju su napali pirati ubijajući putnike silujući putnice i bacajući
njihova beživotna tela u more, ili ribarski čamac koji su trgovci
drogom napustili uplašeni, jer su im oni iz Agencije za borbu protiv
droga za petama.

Ranije, u nekim davnim vremenima, znao je za to O’Mejli,
događalo se ponekad mada retko, da se članovi posade pobune, ubiju
kapetana i bace ga ajkulama, a onda čamcima za spašavanje pobegnu
do najbliž e obale. Znao je za još neš to iz proš lih vremena – za brodove
zaražene kugom: jedan po jedan leš žrtve bacan je preko ograde u
more, dok ne bi ostao jedan jedini čovek; živ, ali takođe zaražen
opakom bolešću. On bi dovršio brodski dnevnik opisujući stradanja, a
onda i sam skočio u okean, odabravši brzu i relativno bezbolnu smrt, a
ne dugu agoniju umiranja.

Čuo je, takođe, O’Mejli legende o sablasnim brodovima bez posada,
poput “Letećeg Holanđanina”, mada se u tom slučaju tvrdilo da je
kapetan još na brodu, proklet da plovi več no jer je izgubio kockajuć i
se sa đavolom.

Najpoznatija napuštena lađa bila je “Mari Selestež”, piratski brod
koji je prevozio alkohol za prodaju na crnoj berzi od Njujorka do
Italije. Nađena je bez posade između Azurskih ostrva i Portugalije
1872. Ali, O’Mejli nikada nije shvatio zašto je sudbina tog broda bila
tako zloglasna. Na kraju krajeva, jedra su bila oš teć ena, kabine pune
vode, pojasevi za spašavanje nestali. Očito, jaka oluja uplašila je
č lanove posade, pomislili su da ć e “Mari Selestež ” potonuti i glupavo,
uz pomoć pojaseva za spaš avanje, pokuš ali da pobegnu; progutalo ih
je uzburkano more.

Sve se to moglo lako objasniti.
Ali, iako je O’Mejli sve te priče znao, on nikada tokom svoje duge,
različitih iskustava pune, karijere u obalskoj straži, nije naišao na

napušten brod. Naravno, video je delove broda raznete udarcima o
stenje usled oluja, ali to nije imalo veze sa ovim. Brod nasred mirnog
otvorenog mora luta bez posade i ikakvog očitog razloga? O’Mejli
odmahnu glavom. Nije on bio ni sujeveran, ni maštovit, i mada se
najež io, nije verovao u prič e o izgubljenim opkladama sa đavolom ili u
posetioce iz svemira koji su kidnapovali ljudska bića, u zone sumraka,
Bermudski trougao ili u bilo koju drugu smešnu teoriju iz tabloida
prodavanih u samoposlugama. Ovde nešto opako nije u redu! To je
sigurno, ali mora da postoji logično objašnjenje i O’Mejli je nameravao
da objašnjenje pronađe.

On se okrenu jednom od članova posade. „Uspostavite vezu sa
štabom u Portlendu. Javite im šta smo našli. Neka pošalju još jedan
brod brze plovidbe. Zatraž ite pomoć i od lokalne policije, mož da i od
Agencije za borbu protiv droge i od FBI. Ko zna koliko će još agencija
morati da se uključi pre nego što razrešimo ovo? Takođe... Toga će se,
siguran sam, dosetiti i oni iz štaba... treba obavesititi vlasnika
“Bronzanog zvona”.“

„Odmah, kapetane.“
O’Mejli je ponovo pogledom bludeo prema velikom ribarskom
brodu. Trebalo je toliko toga predvideti. On nije mogao da ostavi
“Bronzano zvono” dok su njegovi ljudi tamo, ali čim stigne drugi brod
obalske straže, bilo taj brod bilo “Morski vuk”, poći će u potragu za
mornarima. Možda su u moru. U zoru traganju će se priključiti i
izviđački avioni. U međuvremenu, “Bronzano zvono” otpratiće do
Portlenda, gde ga čekaju različite provere.
Toki-voki se oglasi. „Još ništa, kapetane. Hoću da kažem da smo
sve pregledali, čak i deo za brodski teret, i moram vam reći, oni su baš
imali sreće ribareći. Prostor je gotovo pun.“
Jedna misao sinu O’Mejliju. „Gotovo pun? Čime su lovili ribu?“
„Za ovoliki ulov morali su da koriste mreže, gospodine.“
„Da, ali kakve mreže?“ upita O’Mejli.
„O sranje! Gospodine, mislim da shvatam šta hoćete da kažete.
Samo trenutak.“
O’Mejli je čekao. Taj “trenutak” se odužilo.
„Sto mu gromova, bili ste u pravu, gospodine. Pokvarenjaci!
Koristili su mreže koje se vuku.“
Besan, O’Mejli se rukama tako čvrsto uhvati za ogradu, da su mu

zglavci pobeleli. Mreže koje se vuku? Naravno. Vlasnici “Bronzanog
zvona” bili su južni Korejanci. Oni, kao i Tajvanci i Japanci, bili su
nepopravljivi, po zlu poznati. Njihovi ribarski brodovi su lutali
međunarodnim vodama severnog Atlantika i bacali najlonske mreže
koje su zatim vukli desetinama kilometara za sobom. Neko je nedavno
izračunao da u severnom Atlantiku ima čak oko 30 hiljada milja
takvih mrež a, kupe sve š to stignu i uniš tavaju okean. Namera vlasnika
brodova je da mrežama na e ikasan način uhvate enormne
(nezamislive!) količine tuna i rakova. A pravi efekat je istrebljivanje
tih vrsta. Još gore, u mreže su se uhvatili i del ini, morske kornjače i
kitovi, živa bića koja povremeno moraju da izrone kako bi udahnula
vazduh. Uhvaćeni u mrežu, ne mogu da dišu pa se, okrutno, dave, a
njihove leš ine ribari zatim hladno odbacuju, jer na trž iš tu ne mogu da
se prodaju. A te životinjske vrste nestaju!

Prokletnici! pomisli O’Mejli. Ubice! Proklete ubice.
Trudio se da se u njegovom glasu ne oseti bes, kada je rekao u
toki-voki. „Je li mreža još u moru?“
„Jeste, gospodine.“
„Onda uključite tegljače, uvucite tu prokletu mrežu. Moramo
odvesti “Bronzano zvono” do Portlenda. Mreža bi kočila.“
„Izdaću naređenje, gospodine.“
O’Mejli je uzdisao gledajući prema ribarskom brodu. Sranje!
Sranje! Te jebene mreže koje se vuku za brodovima. Ti neodgovorni...
Iz toki-vokija dreknu glas. „O, Bož e moj, kapetane! Isuse! O, moj...“
činilo se da onaj sa druge strane veze povraća.
„Šta se desilo? O čemu se radi?“
„O mreži, upravo je izvlačimo. Ne možete ni da zamislite koliko
ribe! Isuse! Del ini! Nikada ih ovoliko nisam video. Svi mrtvi! Mrtvi!
Zapleteni u mrežu. Kakva jebena noćna mora! Posada!“
„Šta? Ponovite! Po...“
„Posada! Dvadeset! Trideset! Još prebrojavamo. O milostivi Bože!
Isuse, Devo Marija i Josipe! Mi smo pronašli posadu! Vezani su za
mrežu! Udavili su se na isti način kao delfini i...“
Naredni šum na voki-tokiju bio je nepogrešivo jasan – prigušeni,
užasnuti guturalni vapaj oficira obalske straže.