Plameni zavet - David Morrell

8

Bruklin

Natpis na ploči ispred zgrade gimnazije “Sent Tomas Mor”
obaveštavao je: ZATVORENO, PRISTUP ZABRANJEN, VLASNISTVO
FIRME NEKRETNINE F S . Uz to je bilo prikačeno parče papira na
kojem je, pravničkim jezikom, naznačeno da je taj prostor namenjen
izgradnji novog stambenog bloka. Jedan drugi znak ovoga puta na
ulaznim vratima škole obaveštavao je PREDVIĐENO ZA RUSENJE;
PROSTOR NAMENJEN IZGRADNJI KONDOMINIJUMA SA ODLICNIM
POGLEDOM.

Skola, trospratna zgrada od žućkastomrke cigle, sagrađena je
1910. Električ ni, kanalizacioni i sistem grejanja bili su toliko propali,
skupe opravke neophodne pa je lokalna parohija, ispražnjenih
fondova, bila primorana da zgradu proda i da đake katolike iz
susedstva pošalje u novu, ali već prepunu školu “Sent Endrju”, dve
milje dalje. Roditelji koj su nekada i sami pohađali istu š kolu i zato u
nju poslali svoju decu, ž alili su zbog ruš enja, ali su shvatili. Sam biskup
je istakao to u svom pismu – pročitao ga je lokalni pastor za vreme
nedeljne mise – Crkva je bila suočena sa dugoročnom inansijskom
krizom. Bile su neophodne velike ž rtve, ne samo u toj, nego u gotovo
svim parohijama širom zemlje. Trebalo je da se održe molitve i sakupe
prilozi.

U osam, smog je već bio gust, a vazduh zagušljiv, tri automobila su
uš la na napuš teni parking na kojem su uč itelji ranije drž ali vozila, tik
uz školu. Automobili su bili tamni, sa četvora vrata, prave američke
limuzine, a svaki je sa strane nosio žutu oznaku “F S nekretnine”. Iz
svakog izađoše po dvojica, klanjajući se drugima u znak pozdrava. Bili
su to ljudi bliži četrdesetoj nego tridesetoj, u neupadljivim, lakim,
poliesterskim odelima. Petorica su nosili krampove, šesti
neuobičajeno veliku metalnu akten-tašnu. Oni odmeriše nekada
poznatu školu i daske sada zakucane na njenim prozorima.

„Šteta!“ reče jedan od njih.
„Šta ćeš,“ oglasi se drugi, „ništa večno ne traje.“
„Ništa?“

„Bar ne na Zemlji.“
„To je tačno,“ umeša se treći.
„A znaš li naravoučenije?“ upita četvrti.
Peti klimnu glavom.
„Jeste li poneli ključ?“ upita šesti.
Onaj prvi se potapša po džepu na sakou odela.
Priš li su ulaznim vratima š kole, sač ekali da ih onaj prvi otključ a i
prešli prag koji je škripao, navikavajući se na polumrak, zadah prašine
i vlage.
Prvi čovek zatvori vrata i zaključa ih. Mrak postade još gušći. Glas
mu je odjekivao u pustoši zgrade:
„Čini mi se da možemo odabrati bilo koju od prostorija.“
„Bolje neku od onih na drugom spratu,“ reče čovek sa akten-
tašnom. „Ima manje šansi da nas neko čuje ako čuči kraj prozora.
Opazio sam rupe između dasaka na prozorima.“
„Slažem se,“ reče drugi čovek.
„Ipak, treba pregledati i ovaj sprat.“
„U pravu si,“ prihvati onaj prvi. „Naravno.“
Eho njihovih koraka odzvanjao je predvorjem, i dok su četvorica
muškaraca pregledali svaku od učionica, pa garderobe za dečake i za
devojčice, magacin i plakare, peti je proverio da li su zadnja vrata
zaključana, a šesti podrum. Tek nakon toga su krenuli stepenicama
koje su škripale. Sve vreme, onaj prvi muškarac je imao nelagodno
osećanje da mu tu nije mesto, da je duh radoznale, vesele dečice
prisutan u zgradi više od 80 godina, ispunio sve njene pore, da se... da
tako kaž e... njihove duš e još tu vrzmaju i da samo ž ele da ih ostave na
miru, da se poslednji put izigraju, bar još tog leta. Sentimentalnost,
ništa drugo, zaključi on, ali baveći se tom profesijom koja je zahtevala
mnogo cinizma činilo mu se da bar tokom par bezopasnih sekundi
može da da oduška osećanjima.
Bio je to muškarac srednje visine i težine, smeđe kose, očiju boje
ž ita koje su poprimale boju odeć e koju je nosio, neupadljivih crta lica,
toliko obič an da ga se nikada niko ne bi setio. Mnogo godina je radio
na sebi, da postane kameleon. On je juč e posle podne pratio Tesu do
aerodroma “La Gvardija”.
Kada je stigao na drugi sprat, provirio je gore, prema sledećem
nizu stepenica, pa onda desno i levo, opažajući otvorena vrata

učionica i dve česme za pijenje vode, na prvi pogled neprirodno nisko
postavljene, ali se brzo setio da one i nisu napravljene da ih koriste
odrasli ljudi. Slegnuo je ramenima i obratio se muškarcu sa
ogromnom akten-tašnom. „Koju sobu hoćeš?“

„Onu levo, iznad parkirališta.“
„Kako hoćeš.“
„Ali ne dok...“ Covek sa akten-tašnom pokaza gore prema
poslednjem spratu.
„Misliš zaista da je to potrebno? Vidi se po prašini na stepeništu da
niko nije prolazio.“
„Uč ili su me da vodim rač una o svakom detalju. Ti si struč njak za
praćenje, a ja...“
Prvi muškarac klimnu glavom. „I u tome si odličan.“
„Hvala na komplimentu.“ U očima muškarca pojavi se sjaj.
„Ja ću pretražiti gornji sprat, dok ostali pregledaju sobe na ovom
spratu. U međuvremenu, pošto smo svi pod pritiskom, možeš li...“
„Da, postaviću svoju opremu.“
Pet minuta kasnije, pošto je pregledao paučinom obavljeni gornji
sprat i nije nikoga pronašao, onaj prvi siđe na srednji nivo i ode do
sobe levo od stepeniš ta, iznad parkirališ ta. On i njegovi pomoć nici su
briž ljivo odabrali ovo mesto za sastanak. Bilo je teš ko poverovati da je
neprijatelj uspeo da ih sledi. Možda se, mislio je, moglo desiti da u
napuštenu školu, zaključanih vrata i zabarikadiranih prozora zaluta
narkoman ili neki drugi od bezbroj gradskih beskuć nika, da pronađe
nač in da uđe i domogne se sanitarija. A č ak bi i narkoman mogao da
izvuče neki podatak iz njihovog razgovora i da to prijavi.
U isto vreme, kameleon je morao da prizna, neprijatelj je tokom
godina pokazao zavidnu mudrost, neverovatnu moć opstanka,
bezobzirnu odlučnost, uključujući i sposobnost kontranapada, i ma
koliko da je ova napuš tena š kola briž ljivo odabrana, smetalo mu je š to
se već četvrti put tu sastaju. Stvorena je navika, a navika se može
otkriti. Muškarac sa akten-tašnom je u pravu. Treba biti oprezan.
Kameleon je opazio dve stvari kada je ušao u učionicu. Prvo, šesti
član grupe, stručnjak za elektronsku bezbednost, otvorio je svoju
pogolemu akten-tašnu, uključio monitor u akumulator i metalnim
detektorom prelazio po tabli, plafonu, zidovima, podu i nameštaju.
Drugo, drugi član grupe obično tako ozbiljan i dostojanstven sedeo je

sav skupljen u minijaturnoj klupi, predviđenoj za desetogodišnjake.
Apsurdna situacija podsetila je kameleona na scene iz “Guliverovih
putovanja” i “Alise u zemlji čuda”.

„Nema ništa,“ reče šesti čovek, vraćajući opremu u tašnu,
zatvarajući je i zaključavajući.

„Onda da poč nemo!“ Mada je do sada kameleon bio uzdrž an, sada
je zauzeo autoritativan stav i seo za katedru.

Kao jedan, svi članovi grupe zavukoše ruke u džepove sakoa svojih
odela i odatle izvadiše prstenje i staviše ga na srednji prst leve ruke.
Prstenje je bilo identično, lepo, upadljivo, od 24-karatnog zlata i sa
velikim sjajnim rubinom u zlatnom ramu, ine izrade, na mestu gde su
se na intarziji ukrštali krst i mač.

„Neka je Gospod sa vama!“ reče kameleon.
„I sa tvojim duhom,“ odgovoriše petorica ljudi.
„Deo gratias,“ izgovoriše sva šestorica zajedno, završavajući ritual.
Kameleon pređe pogledom preko svojih kolega-lovaca. „Da
počnemo. Za početak, ja moram nešto da priznam.“
Ostali su žmirkali, uspravljajući se koliko su im dozvoljavale
minijaturne klupe.
„Ti...“ Kameleon se nakloni prema š estom č lanu grupe, struč njaku
za elektronsku bezbednost koji je za razliku od drugih bio malo
gojazan. „Malopre smo razmenili komplimente. Ali, ja moram da
priznam da sam pogrešio u domenu onoga što je moja specijalnost, ili
je bar moja ekipa pogrešila, a ja uvek preuzimam odgovornost za
ljude koje sam obučavao.“
„O kakvoj grešci je reč?“ Drugi član grupe namesti naočare,
mršteći se.
„Jedan od neprijatelja pokušao je da se domogne fotogra ija koje
je ona žena načinila u stanu čoveka kojeg smo sledili.“
Cetvrti č lan grupe mrdnu š irokim ramenima. „Mož da to nije imalo
nikakve veze sa našim slučajem, i ranije je bilo lažnih alarmiranja.
Kako možeš biti siguran da je reč o neprijatelju?“
„Imao je sive oči,“ reče kameleon.
„Aha,“ izusti treći čovek i ugrize se za tanke usne. „U tom slučaju...“
„Zaista,“ prihvati peti, dok mu je žila na vratu snažno udarala.
„Ušao sam u foto-radnju pretvarajući se da sam mušterija. Bio sam
mu blizu kao sada vama,“ reče kameleon. „Nisam mogao da se

prevarim što se tiče karakteristika. Mogao je biti brat onog što nam je
bio meta.

„Možda i jeste,“ reče muškarac širokih ramena. „I dalje ne
shvatam, u čemu je tvoja greška?“

„Moja dužnost je bila da pratim onu ženu. Drugi iz mog tima
trebalo je da slede i uhvate muškarca.“ Kameleon odmahnu glavom,
očajan, „umakao im je.“

„Sta?“ šesti čovek, specijalista za elektronsku opremu se izbeči.
„Videli su ga kako izlazi iz radnje i...“

„Bio je sjajan. Kako mi je saopšteno, izgleda da je odmah osetio da
su mu na tragu. Potrčao je. Moji ljudi za njim. Jurio je niz aleju.
Pretrčavao ulice, provlačio se kroz saobraćajnu gužvu, i dalje su ga
pratili. Ušao je u jedan restoran.“

„I?“
Kameleon diže ruke. „Nestao je.“
„Kako?“
„Da su moji ljudi bili u stanju to da otkriju, svakako bi nastavili da
ga jure. Ponavljam, smatram sebe odgovornim za taj neuspeh.“
„Ali od toga nema vajde!“ reče šesti čovek. „Možeš da se posipaš
pepelom koliko hoćeš, ali činjenica ostaje: neprijatelj je bio na dohvat
ruke tvojih ljudi i oni nisu uspeli da ga uhvate.“
„Da,“ kameleon obori glavu, „to je neosporna činjenica.“
„Mora da je imao isplaniran put bekstva,“ treći čovek se opet ujede
za usnu.
„Bez sumnje,“ prihvati četvrti čovek jake građe. „Oni su prave
lasice. Vrdaju i izvlače se, pronalaze rupe i tamo gde najmanje
očekujete. Kako bi nas, inače, zaluđivali ovoliko dugo?“
„Nije u tome stvar,“ usprotivi se gojazni šesti čovek. „Vrlo dobro su
poznate njihove sposobnosti opstanka. Ali, trebalo bi da da smo mi
bolji od njih.“
„I jesmo,“ drugi čovek namesti naočare, „jer je pravda na našoj
strani. Ipak, ponekad, izgleda da proviđenje isprobava našu
odlučnost.“
„Ne prihvatam uopštavanja. Ako se setite onoga da Gospod
pomaž e onima koji sami sebi pomaž u, onda se, oč igledno, mi dovoljno
ne trudimo,“ povika šesti čovek, gledajući prema kameleonu. „U ovom
slučaju, ti i tvoja ekipa niste se dovoljno trudili. Ja sam, bez sumnje,

obavio svoj deo posla. Postavio sam prisluš kivač na telefon one ž ene i
onog policajca, samo sat nakon što ste mi naredili. Postarao sam se da
naši ljudi u Vašingtonu prisluškuju razgovore sa telefona u
automobilima. A danas takve telefone ima svaki iole važ an funkcioner
vlade, mada, s obzirom na rizik, ne shvatam zašto ih koriste.“

„Sta hoćete od mene? Ne mogu više ništa da promenim. Desilo se!
Mogu samo da obećam da će ubuduće biti bolje.“

„Ali, nije ovo prvi put da ti grešiš!“ dodade šesti čovek. „Kada si već
uspeo da pronađeš onog čoveka kojeg smo tražili, trebalo je da
organizuješ otmicu odmah i da ga ispitamo.“

„Ne slaž em,“ se kameleon odmahnu rukom, „poš to onaj kojeg smo
pratili nije shvatio da je otkriven, smatrao sam da je dobro da
nastavimo da ga pratimo, kako bi nas odveo do drugih ili...“

„Ali, zašto bi učinio nešto tako ludo? Taj čovek je i sam bežao od
svojih. Oni su ga jurili koliko i mi.“

„Tačno tako,“ prihvati kameleon. „Mi smo čekali za slučaj da
njegovi naiđu, tako bismo mogli bar još jednog gada da uhvatimo,
ispitamo i eliminišemo...“

„Ipak, takva taktika se pokazala kao promašaj,“ vajkao se šesti
čovek. „Njegovi jesu otkrili gde je, ali umesto mi njih da uhvatimo, oni
su uspeli da eliminišu njega.“

„Padala je kiša one noći. Vreme nam je pokvarilo...“
Sesti č ovek prezrivo reč e. „Vreme! A kako su ga se onda domogli
njegovi, ona gamad?“
Kameleon se namrgodi. „Verovatno na isti način koji smo mi
koristili. Muškarac kojeg smo pratili bio je vešt u skrivanju. Stvorio je
sebi potpuno novi identitet. Nikada u jednom gradu nije ostajao duž e
od šest meseci. Organizovao je oko sebe dimne zavese, da sakrije gde
stanuje. Teoretski, nije mu se moglo uć i u trag. Ali, ljudska priroda je
nesavršena. Bilo je nekih stvari kod tog čoveka koje nije mogao ili
hteo da promeni. Naročito ta njegova fasciniranost video
dokumentarcima. Tako smo ga prvi put pronašli u Los Anđelesu,
proveravajući po svim video kompanijama. Naravno, preselio se pre
nego što smo došli do njegovog poslodavca. Onda smo ponovo naišli
na njegov trag, na isti način, u Cikagu. Ipak, ponovo nam je umakao.
Najzad, koristeć i sva sredstva kojima smo raspolagali, naš li smo ga u
“Video Istini”, na Menhetnu. A ako smo mi na taj način došli do njega,

uveren sam da su ga tako našla i ona gamad od kojih je bežao.“
„Ostaje nekoliko pitanja bez odgovara,“ oglasi se mišićavi četvrti

čovek. „Pošto su ga ubili, prikladno ga zapalivši, kao što bismo i mi
uradili, zašto su nakon toga iscenirali požar u njegovom stanu i to
posle nekoliko dana?“

„Moji iz tima zaduženog za praćenje kažu da oni koji su ga jurili
nisu uopš te uš li u njegov stan te noć i kada je ubijen,“ reč e kameleon.
„Od petka uveče on je bio još oprezniji. Kao da je shvatio da je
otkriven. U subotu ujutru nije izašao na sastanak sa onom ženom,
Tesom Drejk. Citavog dana ostao je u svom stanu. U subotu kasno
uveče odlučio je da pobegne, koristeći olujnu noć. Moji ljudi su već
shvatili da se čudno ponaša. Isplanirali su da ga zgrabe čim im se
ukaž e prva prilika, usred noć i, dok bude spavao. Ali plan nije mogao
da se ostvari jer su oni drugi naišli, sa istom namerom. Sve se odigralo
brzo. Lovci su otkrili svoju žrtvu kako trči niz stepenice. A koliko
znam, taj muškarac je bio u izvanrednoj fizičkoj kondiciji.“

„Kao i svi oni,“ dobaci drugi čovek...
„Ali, on je bio i majstor borilačkih veština,“ objasni kameleon.
„Tukao se sa onima koji su došli po njega, odgurnuo ih, izleteo iz
zgrade. U tuči je povredio nogu i...“
„Da, znamo,“ nestrpljivo reče stručnjak za elektroniku. „Uhvatili su
ga i živog spalili, pre nego što je tvoj tim uspeo da smisli novi plan i
ako ne da ih uhvati i ispita, bar da ih sve eliminiš e. Tako bi još jedno
zmijsko gnezdo bilo zbrisano...“
„Ti nisi bio tamo i nemoj olako da donosiš zaključke,“ reče
kameleon. „U mojoj ekipi su bila trojica, dovoljno za prvobitni plan.
Ali, kada su se pojavili i oni drugi, trebalo se obračunati sa šestoricom.
Jedina prednost mojih ljudi bila je što su nosili pištolje. Ali u tako
strogo čuvanom kraju kakav je oko rezidencije gradonačelnika, u
blizini parka “Karl Surc”, da su pucali, policija bi odmah reagovala i
blokirala čitav deo grada. Moji nisu smeli da rizikuju da budu
uhvaćeni, da ih saslušavaju.“
„Sta da rizikuju?“ zagrme š esti č ovek.“ Tvoji ljudi su znali pravilo.
Ako ih uhvate nema saslušavanja, imaju naređenje da se odmah
ubiju.“ On pogladi svoj prsten sa rubinom i otrovnom kapsulom
skrivenom ispod dragulja, istom kao i kod svih drugih.
„Pitam se,“ reče kameleon, „da li bi ti, da si bio na mestu mojih

ljudi, uleteo u nešto što nije moglo da donese uspeh, a da pri tom znaš
da ćeš sigurno morati da se ubiješ.“

„Tako mi tvoje duše, bih.“
„Ne moje duše, već tvoje,“ ispravi ga kameleon. „Sumnjam da bi
rizikovao da te uhvate! Ti si tehničar, a ne borac na terenu i želiš da
živiš.“
„Možda vi ne mrzite tu gamad koliko ja,“ odvrati šesti čovek.
„Ni u to ne verujem!“
„Izbegavaš odgovor na moje pitanje o požaru u stanu. Sta imaš u
vezi s tim da kažeš?“
„Pretpostavljam da se oni drugi nisu usudili da se vrate u zgradu u
kojoj su izazvali gužvu, strahujući da ih policija ne uhvati. Takođe,
možda su zaključili da je onaj muškarac koji se predstavljao kao
Dž ozef Martin imao toliko skrupula da skriva svoju pravu prirodu i da
u stanu ne ostavi niš ta š to bi moglo za nekog da predstavlja trag. Sve
su to samo moje pretpostavke, ali ne i ovo. Znamo da su oni odlučili da
prate ženu s kojom se onaj muškarac sprijateljio, za slučaj da se
pokaž e da ona zna za njegovu tajnu, i mi smo, naravno, drž ali tu ž enu
na oku, jer je ona predstavljala jedinu osobu u nekoj vezi sa onim
muškarcem. Ona je otišla do mrtvačnice i uspela da identi ikuje
njegovo telo. Narednog dana, detektiv iz Odeljenja za nestale osobe
odvezao ju je do stana žrtve. Odmah zatim ostavila je rolnu ilma u
radnji u kojoj se razvijanje obavlja za jedan sat. Nije trebalo biti
genije, pa zaključiti da je morala u stanu naći nešto tako zanimljivo da
je načinila fotogra ije i odnela ilm da se odmah razvije. Kada ubice
nisu uspele da se domognu tih fotogra ija, odlučile su da uđu u onaj
stan, po cenu da ih prepoznaju, i ma š ta da su tamo naš li, smatrali su
da treba da to unište. A plamen, kao što znate, ne samo da pročišćava.
On skriva krađu!“
„Ali, šta su tamo našli?“ upita treći čovek.
„Mogu samo da pogađam,“ kameleon je oklevao, „možda oltar.“
Četvrti čovek je ostao bez daha.
„Verovatno i jednu od njihovih statua. To bi sigurno poneli sa
sobom. Bez obzira da li je neko to video ili snimio, samo otkriće je
manje važ no od objekta. Statua je za njih previš e sveta da bi dozvolili
da padne u nečiste ruke.“
Grupa je žmirkala s gađenjem.

„Neka su prokleti!“ reče drugi čovek.
„I jesu,“ oglasi se šesti. „Ali eto, iako smo bili tako blizu, izmakli su
nam.“
„Ne mora da znači,“ odvrati kameleon.
„O?“ oglasi se peti, dižući glavu.
„Imate neki nov, dobar trag?“ upita četvrti.
„Izgleda da su se iksirali na onu ženu,“ objasni kameleon.
„Poslednji događaji pokazuju da oni misle da ona previše zna,
pogotovu s obzirom na fotogra ije koje je snimila, pa onda, dabome,
taj njen iznenadni put u Aleksandriju, Virdž inija. Kao š to smo uspeli da
saznamo, njen otac je bio moćan čovek u jednoj od vlada, a imao je još
moćnije prijatelje sa kojima je njena majka ostala u kontaktu. Izgleda
da je ta žena, Tesa Drejk, odlučna u nameri da otkrije zašto je njen
prijatelj ubijen, i, izgleda, da su naši neprijatelji isto toliko odlučni u
tome da je spreče, da uklone sve tragove svog postojanja.“
„Cekaj. Malopre si rekao “poslednji događaji”,“ naglasi šesti čovek.
„Koji poslednji događaji?
„Pa,“ poč e kameleon da oklevao je. „Zbog toga sam i insistirao na
ovom sastanku.“ Glas i izraz lica su mu bili smrtno ozbiljni. „Prošle
noći...“
Opisao je šta se desilo njegovom kolegi.
„Spalili su ga?“ šesti čovek je prebledeo.
„Da,“ kameleon oseti gorčinu dok je ustajao sa stolice za katedrom.
„Naš osmatrač je imao dvojicu koji su radili sa njim. Obojica su bili
napolju, jedan se skrivao kraj zamka za slučaj da ona žena pođe
nazad, drugi je čekao malo dalje, u istoj ulici, skriven u žbunju. Ovaj
drugi je video kako srebrni “Korniš” odlazi iz zamka. Kada su kola
prošla pored njega, uspeo je da zapiše broj na tablici i da kasnije
preko svojih veza sazna ko je vlasnik automobila. Tako smo utvrdili
da je Brajan Hamilton bio u zamku. Naš čovek skriven u žbunju je,
takođe, video ubicu kako trč i prema kolima osmatrač a i kako puca u
njega. U narednom trenutku, ubica je povezao “taurus” niz ulicu.
Covek iz naše ekipe je sve dojavio “kadilaku” parkiranom malo dalje i
krenuo za “taurusom”. Našao ga je zapaljenog na potpuno praznom
parkiralištu jednog trgovačkog centra. A kada je video da ne može
ništa da uradi, otišao je pre nego što je policija stigla.“
„Ali, ako je na naš eg č oveka već pucano, zaš to su ga...“ drugi č lan

grupe izgubi glas.
„Zapalili?“ kameleon je načinio grimasu. „Nema sumnje, primera

radi. Da nas demorališu.“
„U tom slučaju, nije im pošlo za rukom besno odvrati,“ treći čovek.

„Platiće oni sve. Poslaću ih ja u pakao.“
„Mi ćemo ih poslati,“ reče šesti čovek.
„Da plate i za sve druge stvari,“ reče kameleon, osećajući gorčinu u

ustima.
„Hoć eš da kaž eš da ima još neš to?“ Cetvrti č ovek se uspravi i udari

kolenima o ploču male klupe.
„Na žalost, da. Prošle noći, u isto vreme kada je naš operativac

ubijen metkom, dok je stražario kraj zamka...“

9

Brajan Hamilton spusti slušalicu telefona u kolima, zavaljen na
zadnjem sedištu neosvetljenog srebrnog “Korniša”. Zatim se namršti,
nagnu napred prema svom telohranitelju-vozaču i reče. „Stive, jesi li
čuo?“

Suvonjav, bivš i marinac, struč njak za osmatranja, odluč no klimnu
glavom. „Razgovarali ste sa Erikom Cetmenom. Zelite da vas odvezem
njegovoj kući?“

„Tačno. Vozi me do Vest Fols Črča što brže možeš.“
„Već sam krenuo prema autoputu.“
Nakon toga Brajan Hamilton se zavali nazad i poče da razmišlja.
Priča koju mu je Tesa ispričala... i fotogra ije koje mu je pokazala...
zabrinule su ga, mnogo. Ko god da je bio taj Dž ozef Martin, on je neš to
skrivao.
Ili je od neč ega bež ao. Hamilton je u to bio siguran. Da. I ma š ta to
bilo, moralo je biti užasno, kao onaj krvlju poprskani bič u plakaru
Džozefa Martina i groteskna skluptura koju je Tesa fotografisala.
Tamo u zamku Hamilton je rekao za fotoga iju statue da je
“poremećena”, ali time nije izrazio svoje pravo osećanje, užasnu
odbojnost. Statua ga je ispunila gnušanjem.
On se ujede za usnu, sve jasnije svestan toga da se Tesa uvalila u
neš to tako zamrš eno i opasno da mož e č ak da bude i ubijena. Zar nije

rekla da strahuje da je prate?
Hamilton još jače steže vilicu. Ma šta da se događa, on će

upotrebiti svu svoju moć, uticaj, sve što mu stoji na raspolaganju, da
otkrije šta to preti Tesi i da se sa tim razračuna.

Uostalom, toliko joj je dugovao. Iz nekoliko razloga, i nije
najmanje važno to što je bio prijatelj njenog oca, iako je, držeći se
naredbe sa višeg mesta, istina nerado, poslao Remigntona Drejka u
Bejrut da pregovara o tajnoj isporuci oružja sa hrišćanima, a protiv
muslimana. Tako je postao odgovoran za to što su Tesinog oca oteli
muslimani, što su ga mučili i konačno na brutalan način ubili. Nije
čudo da ga Tesa mrzi. Mora se priznati da ima razloga. Brajan
Hamilton je ž eleo da joj sada pruž i svu potrebnu pomoć i da joj mož da
spase ž ivot kako bi prestala da ga mrzi, pogotovo sada kada su njena
majka i on postigli dogovor. Nije želeo da ga pastorka mrzi.

I dok je tako razmišljao, opazio je da je njegov telohranitelj stigao
do autoputa i da juri prema Fols Crču, Virdžinija, udaljenom desetak
milja. Za koji trenutak, Brajan Hamilton će dobiti priliku da opiše svoj
problem direktoru FBI i da zahteva da Erik Cetmen iskoristi sve što
mu u Birou stoji na raspolaganju, kako bi otkrio ko je Dž ozef Martin i
ko ga je ubio. Ako je Hamilton to dugovao Tesi, onda je Erik Cetmen i
više dugovao njemu i neka mu je Bog u pomoći, vreme je da se taj dug
naplati.

„Gospodine, moglo bi se desiti nešto nepredviđeno,“ reče
telohranitelj vozač.

„Šta?“ Hamilton se uspravi.
„Čini mi se da nas prate.“
Osetivš i grč u stomaku, Hamilton se okrenu i pogleda kroz zadnji
prozor svog automobila. „Misliš na onaj minikamionet iza nas?“
„Da, gospodine. U početku sam mislio da je slučajnost, ali prati nas
u stopu otkako smo krenuli iz Aleksandrije.“
„Zbriši mu.“
„To i pokušavam, gospodine.“
“Korniš” krenu brže.
Ali, ubrza i kamionet.
„Uporan je,“ prokomentarisa vozač.
„Rekoh ti da mu zbrišeš.“
„Gde, gospodine? Na autoputu smo, izvinite što moram da vas

podsećam na nešto tako očito. Vozim preko 150 na sat. I ne vidim
nikakvu oznaku za izlaz.“

„Cekaj! Premešta se iz jedne trake u drugu! Kao da hoće da nas
obiđe,“ viknu Hamilton.

„Da, gospodine. Može biti... moguće je... možda sam se prevario.“
Kamionet pošto je prešao u paralelnu traku poveća brzinu i poče
da ide pored “Korniša”. I dok je Hamilton posmatrao manevar,
odjednom se preseče. Neko ko je sedeo na prednjem sedištu
kamioneta pored vozača, spuštao je prozor.
„Pazite,“ dreknu Hamiltonov vozač.
Prekasno.
Kroz otvoren prozor izletela je flaša. Imala je fitilj na grliću. Fitilj je
bio zapaljen.
„Isuse!“
Telohranitelj skrenu prema šljunkovitom stajalištu kraj autoputa,
smanjujući brzinu, ali je laša – morala je biti načinjena od specijalnog,
krhkog stakla – otiš la u paramparč ad udarivš i o vetrobran “Korniš a”.
Zapaljivi benzin se prosuo svuda po kolima.
Zaslepljen plamenom...
na haubi!
i, o Hriste, na vetrobranu!
... vozač je očajničkim naporom pokušavao da kontroliše volan. Na
zadnjem sedištu Hamilton se baci na levu stranu i užasnut vide kako
kamionet kreće pravo na “Korniš”. Osetio je kako brutalno udara o
jednu stranu “Korniša”, udara ponovo i opet, gura “Korniš” sa
autoputa.
Hamilton oseti mučninu u stomaku. “Korniš”, sada već potpuno u
plamenu, prolete kroz ogradu autoputa, u vazduh i sudari se sa...
Hamilton vrisnu. Nikada nije saznao u šta je auto udario.
Iznenadni, šokirajući trzaj povuče ga napred, izbaci preko naslona
prednjeg sedišta tako da mu se lobanja razbila o komandnu tablu
automobila.
Oni iz kamioneta su, međutim, zadovoljni, uspeli da vide da je
“Korniš” tačno po njihovoj računici udario u jak čelični električni stub.
Od sudara je pukao rezervoar za gorivo “Korniša”. Ogromna vatrena
eksplozija uništila je auto, razbacujući delove mesa, kostiju i metala
na daljinu od pedesetak metara unaokolo, dok su se plameni jezici

dizali u visinu i do stotinu stopa. Dok je kamionet ž urio dalje, nestajuć i
u saobraćaju, na njegovom zadnjem prozoru re lektovao se
spektakularni požar u mraku, kraj autoputa.

10

Kameleon izvadi savijen prvi deo “Njujork tajmsa” koji se nalazio
ispod njegove belež nice. Digao ga je tako da je č itava grupa mogla da
pročita naslov “Bivši ministar inostranih poslova poginuo u nesreći na
autoputu” onda savi novine i dade ih drugom čoveku. „Kada završiš,
dodaj dalje.“

„Već sam to pročitao. Samo nisam bio svestan veze. Kada si
pomenuo ime Brajana Hamiltona, sve mi je bilo jasno.“

„Ja nisam stigao jutros da proč itam novine,“ oglasi se treć i č ovek.
„Daj da vidim.“

Jjedan po jedan, ozbiljna lica, članovi grupe su čitali članak.
„Plamen,“ sa gnušanjem izusti šesti čovek. „Oni prosto obožavaju
vatru. Stisnutih usana on spusti novine i zagleda se u kameleona. „Cini
se da za sve imaš odgovor. Šta kažeš na ovo? Zašto su ga ubili?“
„Ne znam ja prave odgovore, iznosim samo najverovatnije
pretpostavke,“ odvrati kameleon. „Tesa Drejk iznenada putuje u
posetu majci. Zar je puka slučajnost to da kada ona stigne u zamak,
tamo bude bivši ministar inostranih poslova SAD i sadašnji glavni
savetnik Predsednika da je tamo č eka? Ne verujem da je to sluč ajno!
Moram da zaključim da je taj tako uticajan čovek bio pozvan, da je taj
Hamilton prijatelj njenog mrtvog oca i bio osoba zbog koje je ona
putovala. Njega je želela da vidi, a ne majku. Tesa Drejk čini mi se
koristi uticaj svog mrtvog oca da obezbedi moćnu pomoć u otkrivanju
istine o Džozefu Martinu, o tome ko je bio i ko ga je ubio.“
Treći čovek sleže ramenima. „Pretpostavke, kao što si i sam
priznao. Ipak, moram priznati da zvuči logično.“
„Takođe, mogu da zaključim da je neprijatelj pratio Tesu Drejk do
zamka, baš kao i mi,“ nastavi kameleon. „Kada su identi ikovali
Hamiltonov “Korniš” pred ulaznim vratima i shvatili šta ta žena radi,
zaključili su da je neophodno da Hamilton bude ubijen, ako žele da
sačuvaju svoju tajnu. Moje uverenje je da su želeli da spreče da on

isprič a drugima š ta je č uo i da uz pomoć veza u vladi podigne istragu
na viši nivo.“

Peti č ovek je prstom prelazio preko urezanog prostora za olovke
majušne klupe u kojoj je sedeo. „Sasvim moguće.“

„Izgleda da nisi ubeđen da je baš tako bilo.“
„Moram priznati da tvoje pretpostavke zvuče logično, do izvesne
tačke... mene muči nešto drugo... Ako je neprijatelj toliko rizikovao da
se odlučio i na ubistvo jednog Brajana Hamiltona, samo da bi sačuvao
tajnu, onda njihov problem još nije rešen. Bar ne u potpunosti. Njihova
tajna nije zaštićena. Da bi to postigli moraju da eliminišu najvažniju
osobu koja...“
Kameleon klimnu glavom. „Tačno tako.“
„Hoćeš da kažeš...?“
„Da.“
„Blagi bože!“ oglasi se šesti čovek.
„I ja mislim... Blagi bože... Prošle noći... malo posle dva sata...“

11

Uspravna i napeta, Tesa je stajala nasred svoje sobe u zamku u
Aleksandriji i čvrsto rukama stezala telefon dok je slušala kako joj
Krejg, očito sa puno želje da bude ubedljiv, govori.

„Želim da mi obećaš, da se zakuneš da ćeš paziti šta radiš.“
„Dajem ti reč,“ naglasi Tesa, „neću ništa rizikovati.“
„Držim te za reč! Obećaj mi još nešto. Zakuni se da ćeš sutra
telefonirati čim ti stignu kopije fotogra ija. Onda ih pošalji Federal-
ekspresom, da mi stignu što pre.“
„Hoću, obećavam,“ reče Tesa.
„Cuj, ne ž elim da se ponaš am kao ljubomorni ljubavnik, ali bić e mi
mnogo lakše kada budeš ponovo ovde kraj mene.“
„Iskreno ti kaž em da ć e sve biti u redu,“ reč e Tesa. „To š to je neko
zapalio Džozefov stan ne mora da znači da sam ja u opasnosti.“
„Jel' da?“ Krejg diže glas. „A šta kažeš za onog tipa u foto-radnji?“
Tesa ne odgovori. Morala je, iako nerado, da prizna da se sve
nelagodnije oseća.
„Dobro, daj mi adresu i telefonski broj tvoje majke,“ zatraž i Krejg i

zakašlja se. „To sam se dobro setio... Želeo bih da mogu da ti javim ako
se još nešto desi.“

Tesa mu dade traženu informaciju.
„Dobro,“ odvrati Krejg. „Moram da ponovim da jedva čekam da se
vratiš.“
„Cuj, čak i da sam na Menhetnu, šta bi ti mogao da uradiš pod
pretpostavkom da si u pravu i da ja jesam u nevolji? Ne možeš sve
vreme da budeš uz mene.“
„Nikad se ne zna. Možda bi moglo i do toga da dođe.“
„Ej, ne preteruj,“ zadrhta Tesa, „uplašićeš me.“
„Dobro, najzao si shvatila šta hoću da kažem,“ poručnikov glas
utihnu... č uo se š um karakteristič an za međugradsku vezu, „Ionako...“
videlo se da je nervozan. „Zar bi, zaista, bilo tako straš no da budemo
sve vreme zajedno?“
„Sta?“ Tesa se namršti. „Nisam sigurna da shvatam šta hoćeš da
kažeš.“
„Pomenuo sam ti to već juče, dok smo išli ka Džozefovom stanu.
Sve je počelo po službenoj dužnosti. Sada bi slučaj trebalo da
prepustim Odeljenju za ubistva, ali ja i dalje radim na tome. Zbog
tebe.“
Tesa se namrši još više.
„Nema odgovora?“ upita Krejg.
„Pokušavam da shvatim. Hoćeš li ti stvarno da kažeš ono što ja
mislim da hoćeš?“
„Što se mene tiče ovo više nije posao. Želim bolje da te upoznam.“
„Ali...“
„Reci slobodno, bilo šta da je, Tesa.“
„Ti si deset godina stariji od mene.“
„I šta onda? Imaš neke predrasude? Ne voliš zrele muškarce, na
koje možeš da se osloniš, tipove kao što sam ja koji su prošli sve i
svašta i više nemaju iluzija, ne očekuju mnogo i ne prave probleme?“
„Nije u tome stvar. Htela sam da...“ Tesa zamuca, „ja samo... Nikada
nisam razmišljala o...“
„E, pa učini mi uslugu i razmisli malo o tome. Ne želim da te
pož urujem. Znam da ti se mnogo toga desilo i da nikako nije nebitno
da si ostala bez prijatelja i zbog toga mi je iskreno ž ao. Ponavljam, ne
ž elim da ti pravim probleme. Imam strpljenja, i, č uj, kupam se svakoga

dana.“
Tesa nije mogla da se ne nasmeje.
„Dobro, to mi se sviđa,“ reče Krejg. „Volim da te čujem kako se

smeješ . Znač i, razmislić eš o tome? Važ i? Ili ć eš bar to drž ati na umu?
Nije niš ta bitno. Nikakav pritisak. Ali, mož da... prokletstvo, tako sam...
možda ćemo kada se sve ovo završi moći da porazgovaramo i o tome!“

„Naravno,“ Tesa proguta pljuvačku. „Ako... Kada... Obećavam kada
se ovo sve završi, porazgovaraćemo.“

„Samo to i tražim. Ne zvučiš mi baš mnogo zainteresovano, ali u
redu, cenim to što imaš strpljenja da me saslušaš. Drugi deo je čist
biznis i ne interesuje me imaš li vremena ili ne. Postaraj se da mi se
sutra, svakako, javiš i da mi pošalješ kopije onih fotografija.“

„Časna reč, hoću,“ obeća Tesa. „Laku noć.“
„Laku noć,“ odgovori Krejg. „I još nešto, onako uzgred, ne kockam
se, retko pijem, volim životinje, decu, siromašne, slabe, da i ne
pominjem starije. Razmisli o tome,“ poručnik prekinu vezu.
Tesa je koji trenutak slušala šumove u međumesnom razgovoru,
teško dišući, zbunjena, uzdrhtala, a onda je spustila slušalicu telefona.
Nekoliko minuta nije se ni pomakla.
Isuse Hriste!
Na ovo nije rač unala. Ona je donekle bila svesna da se poruč niku
dopada, ali se pravila da to ne primećuje. Bilo je toliko važnijih stvari.
Ali, sada je pitanje otvoreno. Tesa nije znala kako da reaguje.
Krejg je bio sasvim prijatan i zbilja privlačan; lep na grub, muški
način, i, istini za volju, učinio je sve da joj pomogne, da bude ljubazan.
Ona je bez sumnje cenila njegovu pomoć u tim mučnim okolnostima.
Ali da li je on, istinski, privlači? Fizički? Seksualno? Ni u kom
slučaju se to nije moglo porediti sa snažnom obezoružavajućom
vezanošću za Džozefa, sa onim što je osetila kada je njega prvi put
srela.
Tesa se seti teze iz “Golubice sa prstenom oko vrata.” o tome da je
ljubav na prvi pogled, zapravo, ljubav na drugi pogled.
Po toj teoriji duš e zaljubljenih su se već poznavale u prethodnom
životu i sada se samo prepoznaju u novoj, zemaljskoj formi.
Dođavola, pomisli Tesa, šta uopšte da uradim? Ne bih želela da
uvredim poručnika, niti da ga dovedem u neprijatnu situaciju. Ali,
ipak, Krejg jeste stariji od mene. Uz to...

Tesa zastade...
...ipak, prema njemu nešto posebno osećam.
Mož da je i bolje biti kraj muš karca pored koga se prijatno oseć aš ,
nego patiti od bolesne, neobuzdane strasti.
Ona se seti kako u “Golubici sa prstenom oko vrata.” piše da je
izička strast za razliku od duhovne nesigurnost, svojevrstan vid
bolesti. Šta da uradim?
Tesa oseti grižu savesti. Bila je tako hladna i možda čak
nevaspitana prema Krejgu, kada je on načeo temu o tome da mu se
ona sviđa, pred kraj njihovog poslednjeg razgovora.
Griž a savesti ju je muč ila. Ne mogu da dozvolim da na tome ostane,
pomisli ona. Ionako imam previše briga. Moram ovo da raščistim.
Ona podiže slušalicu telefona.
Da se javi poručniku.
Da mu objasni o čemu razmišlja.
Da bude sasvim iskrena i da najljubaznije prizna da ni sama ne zna
šta oseća.
Ali, kada je prinela slušalicu uvetu, namršti se. Nije se čuo nikakav
ton.
Nestrpljiva, ona pritisnu viljušku, prinese opet slušalicu uvetu i
oslušnu. I dalje ništa.
Još nestrpljivije ona nekoliko puta udari po viljušci telefona.
Ništa.
Telefon je zanemeo.
Veza je bila u prekidu. Ali, radila je pre samo par trenutaka. Zašto
bi...?
Tesa se strese, oseti da se ježi. I malopre se naježila, ali zbog
hladnoće u zamku, postignute klima-uređajima.
I ovoga puta je vazduh iz klima-uređaja doprineo da se naježi,
samo ne od hladnoće. Sireći nozdrve, ona priđe rešetkama
postavljenim pri dnu zida, skrivenim stolicom njenog pisaćeg stola.
I dok joj je puls sve ubrzanije kucao, ona skloni stolicu i omirisa
vazduh koji je izlazio iz rešetke klima-uređaja. Jedva primetan oštar
smrad natera je da se naježi.
Dim? Da li je...
Počela je da se guši. Nemoguće da je to dim!
Ali, dim je bivao sve jač i i udiš uć i još jednom snaž no, kroz nos, ona

se zakašlja.
Panika ju je obuzela. A kada je shvatila o č emu se radi, už asnuto se

uspravila, buljeć i u tanak, sivkast dim koji je izlazio iz reš etke klima-
uređaja.

Požar!
Za trenutak nije mogla ni da se makne!
A onda kao da je dobila krila, bacila se prema telefonu kraj
uzglavlja kreveta da okrene 911. I istog trenutka dok je osetila bol u
stomaku, mučnina je bivala neizdrživa, setila se da je telefon zanemeo.
Uz frenetične pokrete pokušavala je da dobije vezu. Bez uspeha! Isuse.
Ona zgrabi pamučni pulover koji je bila skinula i ponovo ga navuče.
Onda uze “Golubicu sa prstenom oko vrata.” zajedno sa fotogra ijama i
gurnu ih u svoju tašnu.
I bacivši poslednji pogled na rešetku klima-uređaja odakle je
izlazilo sve viš e dima, terajuć i je da kaš lje, pođe prema vratima svoje
sobe, širom ih otvori i izlete napolje.

12

U hodniku je bio mrak. Neko, najverovatnije sobar, pogasio je
svetla pošto su se Tesa i njena majka povukle na počinak. Cak je i
stepenište levo od nje i čitavo donje predvorje bilo u potpunom
mraku. Samo je zahvaljujući svetiljci na noćnom stočiću svoje sobe
mogla da vidi kuda se kreć e. Potrč ala je desno, kroz hodnik, do sobe
svoje majke.

Odmah je gurnula vrata i potražila prekidač za svetlo. Luster sa
plafona osvetli čitavu sobu. Ona ugleda majku na krevetu sa
baldahinom, sličnim njenom, iako su zavese bile navučene, imala je
naočare za zaštitu od svetla i zato nije reagovala na jak snop svetlosti.

Tesa se još jače zakašlja. I ova soba je bila puna dima iz klima-
uređaja. „Majko!“ žurila je prema njenom krevetu. Majka je hrkala.
„Majko!“ Tesa je prodrmusa.

„Uf...“ majka se okrenu na drugu stranu.
Tesa ju je nekoliko puta prodrmala. „Majko! Probudi se!“
„Uh...“ majka prestade da hrče. „Ja... ovaj... šta?“ letargičnim
pokretima ona uhvati naočare za spavanje i nespretno ih podiže na

čelo, žmirkajući sanjivim očima. „Tesa? Zašto si...? Šta...?“
„Moraš da ustaneš! Požuri!“
„Kakav je ovo...“ njena majka se nakašlja, „smrad? Liči na...“
„Dim, kuća gori! Požuri, majko! Moraš odmah iz kreveta!“
Od š oka majka se sasvim razbudila. „Pož ar!“ ona odbaci č arš ave i

pođe da ustane iz kreveta. „Brzo! Zovi vatrogasce.“
„Ne mogu.“
„Šta kažeš?“
„Pokušala sam. Telefon ne radi,“ odvrati Tesa.
„Mora da radi,“ majka pruž i ruku prema telefonu na svom noć nom

stočiću.
„Lepo ti kažem, majko, telefon ne... Dođavola kreni! Moramo

napolje!“
Njena majka se trudila da dođe sebi i ustane. Nosila je dugačku

roze spavaćicu. Spavaćica se splela oko njenih kolena, ali kada je
uspela da stane na noge razmotala se. Ona se, zbunjena, osvrtala oko
sebe, sakupila snagu i krenula ka plakaru. „Pomozi mi da se obučem.“

„Nema vremena!“ Tesa je zgrabi za ruku. „Moramo odmah
odavde!“ Dim je sada već bio gust. Obe ž ene su kaš ljale. „Za ime Boga,
majko, krenimo!“

I gurajući majku prema izlaznim vratima, Tesa pođe napolje.
Tek kada su stigle do mračnog hodnika, Tesi u trenu sve postade
jasno i sledi se. Strah je obuze.
Ne, mislila je ona.
Prvo je telefon prestao da radi.
Onda je u zamku izbio požar?
To ne može da bude slučajnost. Nikako!
Oni su to uradili.
Misle da premnogo znam.
Žele da me ubiju!
Krejg je bio u pravu.
Zašto ga nisam slušala?
Sada je majka terala da žure. „Brzo!“ doviknula je Tesi, „Sta ti je?
Zašto si stala?“
Blagi Bože, pomisli Tesa, šta ako su oni u kući?
Oglasi se alarmni sistem protiv požara. Po svim sobama, u
hodniku, u predvorju, kuhinji i ostalim prostorijama u prizemlju.

Neprijatan zvuk sa različitih strana, užasno prodoran, izazvao je kod
Tese želju da rukama zapuši uši.

Ali, u panici je jedna misao doprla do njene svesti. Ne! Ne bi oni tek
tako podmetnuli požar i pobegli! Postarali bi se oni da... je...

Pokušaće da nas spreče da pobegnemo! Zele da ovde umremo, pa
da sve liči na nesrećan slučaj.

Ali, ako je potrebno, ako pokušamo da pobegnemo...
Ubiće nas pre nego što nastradamo u požaru!
„Tesa, zašto stalno zastajkuješ?“ mrštila se njena majka,
pritiskujući sve vreme usta rukama spavaćice, dišući kroz tkaninu. „O
čemu se radi? Dima je sve više! Ugušićemo se, ako...“
„Majko!“ Svesna svega š to se deš ava, Tesa je poč ela da razmiš lja i
da se kontroliše. „Šta je bilo sa očevim pištoljem? Imaš li ga još?“
„Ne razumem. Zašto ti je sada...?“
Tesa pojuri ka majci. „Obrati paž nju na ovo š to te pitam. Da li si ga
zadržala posle očeve smrti? Da li još imaš njegov pištolj?“
Majka je kašljala. „Zar je to važno? Moramo da...“
„Gde je pištolj, majko? Šta si sa njim uradila?“
„Niš ta. Ostavila sam ga tamo gde je uvek i stajao, kao i sve ostale
njegove stvari.“ Cak i posle šest godina na strahom opsednutim crtama
lica njene majke mogao se opaziti bol. „Znaš i sama da nisam mogla da
se rastanem ni od čega što je bilo njegovo.“
Dim se kovitlao iza njih. Dole u predvorju, tminu u tren razbi
tračak iznenadne svetlosti.
Vatra!
Tesa se skupi. Uhvati majku za ramena. „Je li u njegovoj spavać oj
sobi?“
„Jeste. Ta soba je potpuno ista kao onoga dana kada se tvoj otac
oprostio od mene i otputovao u Bejrut.“
Tesa grozničavo poljubi majku u obraz. „Bog te blagoslovio!
Požuri! Za mnom!“
„Ali, treba da... Ja ništa ne razumem.“
„Nemam vremena da ti objašnjavam. Treba samo da znaš da te
volim, majko, i da pokušavam da ti spasem život.“
„To mi je sasvim dovoljno,“ njena majka je jedva disala.
Bacivši užasnut pogled prema plamenim jezicima u predvorju,
Tesa uhvati majku za ruku i povuče je desno niz hodnik. „Samo se

moli Bogu i radi šta ti ja kažem.“
Ona priđe vratima sobe svoga oca i širom ih otvori. U mraku

teturala je, tražeći prekidač za svetlo.
„Pre nego... Moram nešto da ti kažem,“ reče njena majka.
„Ne sada.“
Ali, kada je okrenula prekidač i svetlost sa plafona bljesnula, Tesa

je znala šta je majka želela da joj objasni. Gledala je zapanjena.
Bila je to spavać a soba koju je njen otac koristio kada bi se vratio

kući kasno noću, posle nekih vanrednih sastanaka u Stejt
departmentu, da ne bi budio Tesinu majku dok se skida da legne.

A sada je ta soba podseć ala na zubom vremena uniš teni enterijer
kuće gospođice Hevišem u “Velikim iščekivanjima”. Za šest godina
prašina je sve prekrila: tepih, krevet, noćne stočiće, lampe, telefon,
pisaći sto. Po uglovima su visile paukove mreže, padale su i sa
tavanice, pa se Tesa trgla kao da se plaši da će uleteti u njihovo
gnezdo. Brz pokret vrata kada ih je otvorila digao je oblak prašine,
pauč ina se zaljuljala i sve je bilo u izmaglici, pojač anoj dimom koji je
kuljao iz rešetke klima-uređaja.

„Majko!“
„Pokušala sam da te opomenem!“
Už asnuta Tesa pohrli napred, a iza svakog njenog koraka dizao se
oblačić prašine.
Širila je ruke, rasturajući paučinu, zgađena lepljivošću.
„Ostavila sam sve kao š to je bilo,“ borila se njena majka da ide sa
njom, kašljući. „Onoga dana kada sam čula da je tvoj otac mrtav samo
sam još jednom, poslednji put, uš la u ovu sobu, a onda sam zatvorila
vrata i nikada se više nisam vratila. Rekla sam slugama da ne ulaze.“
Uz sve veću mučninu, Tesa je opazila da su čak i papuče njenog
oca, prevučene prašinom, ostale kraj kreveta. Bila je toliko rastresena
da nije uspela ni da upita majku zbog čega je kog vraga pretvorila ovu
sobu u grob, umesto u oltar. Ali, dim je bivao sve gušći. Sada je jedino
mogla da misli na...
Ona snažnim pokretom otvori gornju ijoku noćnog stočića,
strahujuć i da je mož da njen otac odneo piš tolj sa sobom u Bejrut. Ali,
sa olakšanjem, ona opazi da je pištolj bio tamo gde ga je otac uvek
držao.
Njen otac je kao operativac obaveštajne službe ratne mornarice

služ io u Vijetnamu. Tamo je i upoznao Brajana Hamiltona, u to vreme
marinskog generala, zaduženog za “tajne” jedinice. Posle
vijetnamskog rata, njen otac je primljen u Stejt department. Pripadao
je njegovom malo poznatom obaveštajnom odeljenju. Kasnije, pošto
se penzionisao i napustio vojnu službu i Brajan Hamilton je došao u
Stejt department, u diplomatsko odeljenje. Nakon toga je ubedio
Tesinog oca da pređe iz obaveštajnog biroa u diplomatiju. Ipak
Tesinom ocu su ostale nervoze i navike iz Vijetnama. Mada je retko
iš ao naoruž an makar bio i na zadatku u potencijalno opasnoj stranoj
zemlji, uvek je kod kuć e piš tolj drž ao na dohvat ruke, da mož e lako da
ga uzme, ukoliko neko noću provali unutra.

Bio je to “sig sauer” devetmilimetarski poluatomatski pištolj,
načinjen u Svajcarskoj. Jak, kratke cevi, imao je neubičajeno mnogo
rupa za municiju: 16, i za razliku od već ine piš tolja, duplu spregu š to
znači da se nije morao pre svakog pucnja namestiti obarač, trebalo je
samo povlačiti oroz.

Tesa je sve to znala, jer je sa 12 godina slučajno videla oca kako
č isti oruž je i pokazala toliko radoznalosti, da je on odluč io da je nauč i
da puca kako bi znala o č emu se radi i, š to je bilo važ nije, drž ala ruke
što dalje od pištolja. Ona je bila pravi đavolko. Pištolji joj nisu budili
odvratnost kao većini drugih devojčica njenih godina. Učila je da puca
u metu sa istom lakoćom kao da igra košarku, da se bavi gimnastikom
ili atletikom.

Cesto kada bi išao da vežba gađanje, njen otac je vodio i nju.
Naučio ju je kako da rasklopi oružje, da ga očisti i ponovo sastavi.
Naučio je kako pravilno da nišani sa obe ruke na pištolju – oba oka
otvorena i sa i prednjom i zadnjom linijom u istoj ravni. Ali, glavni štos
je u tome, učio ju je, da se koncentrišeš ne na nišan već na metu.
Mož da ć e ti se zbog toga niš an uč initi malo nejasnijim, ali to ne mari,
navići ćeš se. Uostalom, meta je tvoj cilj i treba nju jasno da vidiš.
Svaki put kada je sve što vidiš na oružju jasno, a meta zamagljena,
pogrešno ciljaš.

Posle iscrpnog objašnjavanja kako se puni šaržer, povuče se
unazad mali poklopč ić na vrhu piš tolja, tako da metak mož e da uđe na
za to određeno mesto, otac je Tesi dozvolio da puca iz oružja.

Ne bacaj se na obarač. Pritisni ga.
Malo je brinula zbog povratne sile, ali je na svoju veliku radost

utvrdila otprve da povratni udarac kada oružje ispali nije tako strašan,
kako je zamiš ljala. Ona je zapravo už ivala u pucanju, oslobađanju sile,
u buci oruž ja, istina ublaž enoj š titnicama za uš i otac je zahtevao da ih
nosi.

Pred kraj puberteta, uspevala je da postigne 16 pogodaka u krugu
veličine košarkaške lopte, sa razdaljine od trideset jardi. A onda je,
kada je pošla na fakultet, potpuno izgubila interesovanje za pucanje,
baš onako iznenadno kao š to je poč ela da ga pokazuje. Mož da i zato
što je njen otac retko bio kod kuće.

Ona zgrabi pištolj iz ijoke i u sebi zahvali ocu što ju je naučio da
puca. Možda joj je time spasao život.

Zatim pritisnu dugmence sa strane i oslobodi šaržer, klimajući
glavom pošto je videla da je pun. Onda ga vrati unutra, pomeri
poklopac nazad i pokrenu metak. Kokot se zalegao. Ona lakim
pokretom pritisnu obarač i isto tako lagano spusti kokot, da pištolj ne
opali slučajno. Za sada, dobro.

Brinulo ju je samo što pištolj nije čišćen i podmazivan punih šest
godina. Poklopac je malo zaribao kada ga je vraćala nazad. Ukoliko se
njene najcrnje slutnje ostvare i bude primorana da se brani, hoće li se
metak zaglaviti?

Tesa se nije usuđivala da na to misli. „Hajde, majko. Idemo.“
„Ali, nisi mi još odgovorila. Zbog čega si uzela pištolj?“
„Za svaki slučaj.“
„Kako to misliš?“
Tesa ne odgovori već sa majkom požuri kroz paučinu prema
otvorenim vratima i hodniku.
Sada su plameni jezici iz predvorja dopirali više, pa je izgledalo da
je hodnik osvetljen svećama. Vukući majku, Tesa pojuri levo prema
vrhu stepeništa, nervozno gledajući prema dole, spremna da upotrebi
piš tolj. Ali nije bilo potrebno, dole se samo videlo kako se pož ar š iri, a
sve u predvorju puca. Podnož je stepeniš ta zahvati plamen. Tesa oseti
kako toplota jurnu prema gore i povuče se. Nije bilo načina da ona i
njena majka protrč e kroz opaki pož ar preko predvorja i domognu se
ulaznih vrata zamka. Sasvim sigurno, majka nije bila dovoljno spretna
da je prati, a isto tako sigurno Tesa nije imala nameru da majku ostavi.
Kada je ugledala plamen sasvim blizu, majka je počela da cvili.
„Zadnje stepenište,“ dreknu Tesa. „Požuri!“

Vodila je majku hodnikom prepunim dima. Kašljući, sagnute, jer je
vazduh bliž e podu bio č istiji, one su doš le do stepenica koje su vodile
u kuhinju.

I tu je odsjaj vatre osvetljavao podnožje. Ipak, bila je to samo
refleksija od zida. Požar se još nije video.

Možda, ipak, imamo šansi, pomisli Tesa.
Ona pođe prva niz stepenice, govoreći majci. „Drži se mene!“
Protivpožarni alarmni sistem i dalje je zavijao. Odjednom u
podnožju stepeništa pojavi se igura nekog čoveka, okrenuta prema
njima. Tesa nanišani. Čovek dreknu: „Gospođo Drejk?“
„Džonatane,“ oglasi se Tesina majka.
Nervozna, Tesa spusti pištolj,
Sobar se pope do njih. Bio je u pižami. „Spavao sam! Dim me
umalo...! Da me alarm za sluč aj pož ara nije probudio...!“ jedva je disao.
„Pokuš ao sam da se popnem glavnim stepeniš tem i da vas upozorim,
ali u predvorju...!“
„Znamo,“ reče Tesa „Možemo li izaći na zadnja vrata?“
„U kuhinji besni vatra, ali su sobe za poslugu netaknute.“
„Za sada.“
Njih troje se sjuriše niz stepenice.
„Jesi li video još nekoga u kući?“ tražila je Tesa odgovor.
„Još nekoga?“
„Edna? Šta je sa Ednom?,“ glas Tesine majke bio je promukao.
„Probudio sam je i rekao joj da beži pre nego što sam krenuo po
vas,“ reče Džonatan.
„Nisi nikog drugog video? panično ponovi Tesa.
Sobar je bio, očito, zbunjen: „Kako, gospođice Drejk? Ne razumem
šta hoćete da kažete. Ko bi još...“
Tesa nije imala vremena da objašnjava. Kada je sišla niz stepenice
provirila je ka svojoj levoj strani, prema nekim otvorenim vratima i
oštrom odsjaju plamena u kuhinji.
Vrućina je bila tako jaka da je morala da digne ruku i zaštiti lice.
Vrućina joj oprlji ruku. Ako požar zahvati ovaj hodnik...
I pre nego što je shvatila šta čini, ona udahnu doboko i rukom
gurnu vrata da se zatvore. Ruka joj je bridela.
Ipak, bol joj je najmanje smetao. Vrata su predstavljala prepreku.
Ona uhvati majku i krenu napred za Džonatanom, hodnikom, prema

sobama za poslugu.
Mada su vrata kuhinje sada bila zatvorena i ovaj hodnik je bio

ispunjen dimom a topao vetar ga je nosio. Tu bar Tesa nije osećala da
je vatra prlji, i mada je jedva mogla da razazna vrata sobareve sobe i
sobe za sobaricu, š to je bila bliž e izlazu na zadnjoj strani zamka to je
lakše disala.

Više nije mogla da čeka. Za koji tren biće napolju, na svežem,
noćnom vazduhu.

Ali se onda seti nečega i zadrhta. Oni, verovatno, čekaju skriveni u
vrtu. Drže na nišanu iz žbunja zadnji izlaz, spremni da pucaju i da ih
ubiju čim pokušaju da izađu.

„Tesa, treseš se kao prut,“ reč e joj majka. „Ne boj se! Ubrzo ć emo
biti na sigurnom.“

Na sigurnom? pomisli Tesa. Sva je prilika da će nas ubiti!
Stigoše do zadnjih vrata.
Bila su otvorena, dim se izvlačio napolje, dok je svež vazduh
prodirao unutra. Onda se dim razišao i dok je Džonatan žurio, Tesa
ugleda ispred njega... na dvadeset stopa... u odsjaju plamena sa
prozora... sklupč ano telo ž ene usred trave, lica okrenutog nič ice. Krv
je natopila njenu spavaćicu na leđima.
„Edna,“ izusti Džonatan trudeći se da povrati dah.
Tesa pokuša da ga zaustavi. „Ne!“
Ali, Džonatan je izleteo napolje, trčeći pravo prema svojoj
drugarici, služavki. „Edna!“
To je bilo poslednje što je ikada rekao. Na pola puta prema Edni
Džonatan zastade kao proboden. Na smrt proboden.
Tamna tečnost pokulja iz njegovog grla. Sikljala je još više na
leđima. Cinilo se da Džonatan pokušava nemoguće, da istovremeno
uhvati svoj vrat, grudi i č elo. Malo su mu za to bile dve ruke! I poput
kakvog nespretnog akrobate on se sruši.
Patetično je mlatarao rukama. Zadrhtao je. Ispružio se.
Tesina majka vrisnu. I onda bilo zato što nije shvatila šta se dešava,
ili što jeste shvatila pa se upaničila, ili možda zato što je očajnički
želela da pokuša, da pomogne svojim slugama, ili iz bilo kog drugog
razloga, tek ona se probila pored Tese i izletela iz zamka.
Tesa pruži ruku da je zaustavi, ali ruka u kojoj je držala očev
pištolj nije dosegla spavaćicu njene majke. Drugom rukom je uspela

da uhvati porub od čipke, ali se on otcepio. Majka joj je umakla.
„Ne!“
Tesa je gledala kako krhko, dijetama izmršavljeno telo njene

majke ne pada odmah već pravi piruetu i tek onda, polako se spušta
na zemlju drš ć uć i rukama, kao kakva umorna balerina. Sa rupama iz
kojih je tekla krv, na stomaku i grudima.

Tesa zacvile.
Od tuge.
Od užasa.
Od besa.
Učini joj se da pčele zuje oko nje, prodiru u okvir vrata, udaraju o
zidove hodnika.
Meci! Ispaljeni iz pištolja sa prigušivačem od strane ljudi skrivenih
u žbunju dvorišta.
Meci trgnuše Tesu iz mrtvila šoka. Ona se okrenu nazad da potrči i
stade kao ukopana, videvši kako vatra prodire kroz zatvorena
kuhinjska vrata.
Šta to radim?
Ne mogu nazad, unutra!
U klopci sam.
Stotine misli joj pronoše kroz glavu. Smrt njene majke. Revolveraši
napolju. Požar.
Ponovo je obamrla.
Ne mogu ovde da ostanem!
Ali, ne mogu ni napolje!
Razmisli!
Plameni jezici su prodirali kroz kuhinjska vrata, osvetljavajući
hodnik prepun dima.
Podrum. Ne mogu u podrum. Vrata su u ovom hodniku. Mogla bih
dole da se sakrijem, u jedan ugao. Mogla bih da pokvasim krpe u kadi
za pranje veša, da se uvijem!
Nikako! To bi bila ludost! Ne bih imala nikakvih šansi. Kada dim
ispuni podrum, ugušila bih se, ma koliko pokušavala da dišem kroz
mokre krpe!
A vrućina bi bila neizdrživa!
A tavanica bi možda propala dole. Zauvek bih nestala u plamenu!
Od straha se tresla kao prut, umalo se nije upiškila.

Ali, ne mogu ni ovde da stojim!
Dim je primora da se sagne.
Možda neću uspeti!
Ali, neka mi je Bog u pomoći, to mi je jedina šansa!
Ona zaustavi dah i pojuri napred, pored usijanih kuhinjskih vrata.
Vrućina joj zahvati odeću. Užasnuta, za trenutak je verovala da će
pamuk buknuti i izgoreti. Dimom zaslepljena, stigla je do stepeništa.
Posrtala je, udarala se bolno, ž ureć i napred, uz stepenice, penjuć i se i
rukama i nogama. Srećom, vrućina je sada bila manja, iako je dima
bilo viš e, a kada je morala da udahne vazduh, pluć a se usprotiviš e, u
grudima oseti stezanje. Odlučna, vukla se dalje, brže, ulažući više
napora i odjednom shvati da viš e nema stepenica. Ne napipavš i niš ta,
izbač ena inercijom, iz kleč eć eg polož aja, izvila se kroz vazduh i pala,
udarajući bradom o pod gornjeg sprata.
Napred, negde na polovini hodnika, iako je sve bilo zadimljeno,
bez problema je videla plamen sa vrha stepenica iz predvorja. Uz
buku, vatra je šibala prema plafonu.
Brzo! Od dima su joj suzile oči. U grlu ju je peklo.
Mučila se da čučne i da se baci napred, ječeći dok se približavala
plamenu koji se širio i sve većoj toploti. Od buke vatre pred kojom se
sve cepalo gotovo je ogluvela.
Ona zacvili, obuzeta už asom da neć e stić i tamo gde je naumila, da
će je sve opakija vrelina naterati da se povuče.
To više nije dolazilo u obzir! Ona opsova, prikupi svu volju i skrenu
nalevo. I dok ju je pratio jedan plameni jezičak, pronađe otvorena
vrata svoje spavaće sobe, prolete kroz njih i zalupi ih za sobom.
U poređenju sa furunom hodnika, vazduh u njenoj sobi bio je
č arobno svež , mada joj je gust, neprijatan dim i dalje pekao oč i. Napor
ju je primorao da udahne, a onda se zakašljala tako jako da je
ispljunuta šlajm.
Baš je briga! Sada je imala šansu!
Napred!
Svetio lampe kraj njenog uzglavlja nije predstavljalo nikakvu
pomoć jer ga je potpuno prigušio dim.
Ni to nije bilo važ no! Sobu je tako dobro poznavala da nije morala
da vidi, da bi uradila ono š to je naumila. Ona projuri pored stolice do
francuskih vrata sobe. Kada ih je otvorila nije mogla da se načudi

kako je prekrasan vazduh napolju. Plameni jezici sa prozora kraj
njenog osvetljivali su vrt i žbunje ispod nje.

Ali, Tesa je obraćala pažnju isključivo na ogroman hrast ispod
malog balkona svoje sobe.

Sa tog hrasta je pala i slomila ruku u 11. godini. Jedne subote
popodne, pošto se vratila kući sa gimnastike bila je toliko oduševljena
napretkom koji je postigla na vratilu, da je sa balkona počela da
osmatra hrast i da se pita da li bi mogla da skoč i do najbliž e grane i da,
onda, spuštajući se sa grane na granu stigne do tla.

I pošto nije mogla da izdrži i ne proba, bacila se, zgrabila granu
rukama, jednom je šakom čvrsto uhvatila, a drugu ruku pružila u
pravcu naredne grane... i vrisnula shvativši da joj prsti klize... onda
opet vrisnula, još jače, kada je pala na travnjak, na levu ruku. Ruka je
bila okrenuta na pogrešnu – sasvim pogrešnu stranu. Pre toga, nikada
se nije toliko uplašila.

Otac je istrč ao iz kuć e pravo prema njoj, da je podigne, onda ju je
odneo do garaže, stavio u kola i prolazeći kroz sva crvena svetla,
odvezao do najbliže bolnice.

Njen otac.
Mrtav.
Mnogo joj je nedostajao.
A sada joj je umrla i majka. Tesa još nije mogla da prihvati kao
istinu prizor krvi na stomaku i grudima svoje majke, rupe od metaka
koji su probili meso.
Nije mogla da veruje da se to desilo.
Mrtva?
Nemoguće da je njena majka mrtva!
Prokletnici!
Plamen je lizao ispod, iznad i sa strane vrata njene sobe, dok je
Tesa stavljala pištolj u tašnu, zatvorila je i njen dugi kaiš obmotala oko
struka, tako da čvrsto stoji.
Plameni jezici nisu više uokvirivali vrata, sada su već prodrli
unutra.
Nema vremena!
Tesa se povlačila kroz dim svoje sobe. Računajući na godine
bavljenja sportom, ona čučnu, zauze sprintersku pozu i očita molitvu.
Onda se, kao da je izbačena katapultom, bacila napred.

13

Skočila je, osetila da su joj se patike odlepile od metalne ograde
balkona, ukrašene ornamentima i poletela kroz vazduh. U mraku,
uplašila se da će se prošlost ponoviti, da će i ovoga puta prsti njene
ruke skliznuti, a ona pasti na travnjak.

Ali, sada je imala 28 godina, i njeno dugo, vitko telo stiž e do drveta
pre nego što je i očekivala. Duge ruke je raširila, jakim šakama se
čvrsto uhvatila.

Kako se uhvatila, zaljuljala se i iskoristivši taj pokret nogama
zakačila za drugu granu, kukovima viseći prema dole. Balansirala je
tako između dve grane. A kada se granje umirilo, ona je, pipajući,
stavljajući jednu po jednu ruku, premeštajući noge, stigla do mesta na
kojem su se preplitale dve grane. Izvijajući se majstorskom
spretnoš ć u, ona krenu naniž e, ovoga puta licem okrenuta prema tlu i,
klizeć i niz dve grane, najzad stiž e do stabla gde se š ć uć uri, sigurna na
jakim granama, skrivena lišćem.

Srce joj je tako snažno lupalo da se bojala da joj ne pozli.
Da li su je revolveraši videli kako skače sa balkona?
I pored plamena koji je kuljao iz prozora u blizini prednjeg dela
zamka, ona je ubeđivala sebe da je ovaj deo još u senci.
Grane su škripale i ljuljale se. Tačno. To nije mogla da ne prizna.
Ali, ukoliko su revolveraši koncentrisani na vrata zamka, možda se
nisu ni setili da bace pogled prema ovoj strani kuće, na kojoj nema
vrata.
I naročito se ne bi setili da bace pogled prema balkonu na gornjem
spratu, odakle se činilo da je izlaz nemoguć.
Tako je Tesa tešila sebe, tresući se, svesna da će ubrzo saznati
istinu.
Ona otvori tašnu, izvadi pištolj. Sa velikim zadovoljstvom je
razmišljala o tome da bi ljudi koji su ubili njenu majku mogli biti
usmrćeni pištoljem njenoga oca. Iako oružje poslednjih šest godina
nije oč iš ć eno ili je mož da feder u š arž eru oslabio, jer je toliko godina
stajao napunjen.
Tesa nije mogla da razmiš lja o takvom riziku. Ona je samo mislila
na...

Kako da siđe sa drveta.
Kako da uspe da pobegne kroz ž ivu ogradu od zimzelenog ž bunja
prema susednom zamku, u totalnom mraku.
Ona siđe niz drvo, sakri se za trenutak u podnožju njegovog
velikog debla, baci pogled prema zadnjoj fasadi zamka koja je bila u
senci i polete prema žbunju desno od nje.
Učini joj se da je pčela zazujala. Metak se zari u hrast.
Usred koraka Tesa se osvrnu, čučnu i podiže očev pištolj.
Napadač se pojavi. Silueta mu se jasno ocrtavala na plamenu koji
je odjednom zahvatio i zadnji deo zamka. Bio je naoružan. Stao je i
nišanio u pravcu Tese.
Njoj se jasno u pamćenje vrati ono što ju je otac naučio o pucanju.
Ona povuče oroz. Pištolj zabrunda, metak se pomeri.
Ne obraćaj pažnju na pištolj. Ne skidaj pogled sa mete!
Ona je buljila u revolveraša, shvativiši, dok joj je srce silazilo u
pete, da je promašila!
Bacila se na tlo kada je revolveraš pucao. Njegovo oruž je je imalo
prigušivač. Nije čula kada je metak ispaljen, ali je, sasvim sigurno,
opazila kada je prozujao preko nje.
Ispružena na travi, stežući pištolj sa obe ruke, Tesa nanišani još
odluč nije, koncentrisa se još jač e i opali još jedan metak. Od buke joj
je odzvanjalo u ušima.
Zelela je da pobedonosno vrisne. Ipak se uzdrž ala, gledajuć i kako
se revolveraš zanosi unazad i pada. U stomaku oseti grč, od napetosti,
u šoku zbog onoga što je upravo uradila.
Nije mogla sebi da dozvoli grižu savesti...! Morala je da beži.
Dižući se, pomamljena, ona pretrča do žbunja sa svoje desne
strane. U daljini sirene su cičale. Vatrogasci. Možda policija. Mora da
ih je pozvao neko od suseda!
Ali, sirene su bile još daleko. Neće oni stići dovoljno brzo da njoj
pomognu. Mora da trči!
Neko glasno viknu iz pravca prednjeg dela zamka.
Tesa se osvrnu. Ugledala je čoveka sa pištoljem.
Instiktivno, Tesa nanišani. Pritisnu oroz. Još jednom, pa još
jednom! Prvi metak se zabio u zid zamka. Drugi je pogodio drvo iza
revolveraša.
Ali je treći oborio revolveraša na leđa.

Tesa je još jednom u sebi likovala.
Odjednom joj knedla zastade u grlu.
O, ne!
Revolveraš je uspeo da ostane na nogama. Dizao je oružje, i uz
buku svog vlastitog pištolja Tesa opali još jednom i obori čoveka na
travnjak.
Ona je projurila pored leja sa cvećem, dok su meci zujali, dolazeći
iz pravca zadnjeg dela zamka. Okrznuli su zimzeleno ž bunje ka kome
je ona hitala i primorali je da se još jednom baci na zemlju.
Frenetičnim pokretima, ona se skotrlja do podnožja žbunja, izvi i
nanišani prema revolverašu koji je iz zadnjeg dela kuće trčao prema
njoj. Pucala je tri puta, promašila, ali je bar primorala naoružanog
čoveka da se sakrije.
Zamak je sada bio potpuno u plamenu. Sirene su glasnije. Bliže, i
dok se revolveraš naslanjao na zid da nanišani, Tesa besno još jednom
opali.
Nestao je sa vidika.
Ali izgleda ne zauvek. Tesa je uveravala sebe da ga je mož da, ipak,
pogodila, mada je shvatala da je možda samo raznela drvo ispred
njegovog lica.
Nije sa sigurnoš ć u mogla da kaž e. A nije ni bilo važ no. Nije imala
vremena!
Provukla se kroz uzan prolaz pri dnu žbunja, osećajući kako je
grančice grebu po temenu, leđima, kukovima i skočila na noge, čim se
našla s druge strane ograde. Pretrčala je preko prostranog dvorišta
susednog zamka, sada već mestimično osvetljenog vatrom.
U toj kući su sva svetla bila upaljena. Ona je mogla da zamisli
uplašene stanare kako trče prema ulici, za slučaj da se požar i na
njihov zamak prenese.
I pored buke od požara, ona je čula lomljavu grančica iza sebe.
Osvrćući se ispalila je tri metka, ka mestu na kojem se živa ograda
pomerila, čula jauk nekog muškarca i primorala sebe da trči dalje,
kroz sve veći mrak velikog dvorišta.
Krivudala je među drvećem, preskakala cvetne leje, naletela na
nisku ogradu male fontane i umalo nije upala u vodu, ali je povratila
ravnotežu i obišla bazenčić trčeći još brže.
Broj koliko si metaka ispalila, uvek joj je govorio otac.

Ali je, onako izluđena ž eljom da pobegne, Tesa zaboravila taj oč ev
savet. Koliko puta sam pucala?

Nije mogla da se seti. Viš e od deset, u to je bila sigurna. Mož da 13...
ili... Šaržer mora da je pri kraju.

Ohladila se od straha iako joj je znoj sasvim pokvasio odeću i
slivao joj se sa lica. Moraće da vodi računa o municiji.

Teško dišući stigla je do još jednog reda zimzelenog bilja. Usred
mraka, nije mogla da se uzdrži da se ne osvrne i pogleda zapaljeni
zamak, na stotinak jardi. Plameni jezici izlazili su sada i iz njene sobe.
To ju je razbesnelo. Sva njena proš lost, mladost, uniš tena. Tresuć i se,
ona zaključi da je niko ne prati, baci se na zemlju i zavuče u žbunje.

Kada se već našla u dvorištu susednog zamka shvatila je, napeta,
da ne sme da trči u pravcu zgrade. To bi bilo previše naivno. Njeni
progonitelji su u tom sluč aju mogli samo da pož ure i da s ulice stignu
pre nje, da se sakriju i sačekaju, da je ubiju čim se pojavi. Njena jedina
nada bila je da su sirene, sada sasvim blizu, naterale goniče da
pobegnu.

Ali nije smela na to da računa. Morala je da obezbedi sebi neku
zaštitu. Kako?

Ubrzano dišući, tresući se, zbunjena, uplašena, ona na brzinu
odluči: umesto da pretrči dvorište krenu ka njegovom zadnjem delu. A
pošto je prošla kroz mrak između bazena za plivanje i teniskog terena,
utvrdi da joj se na putu isprečio veliki kameni zid. Ona se osvrnu,
očajna, tražeći pogledom merdevine ili neko drvo blizu zida, bilo šta
što bi joj pomoglo da se prebaci na drugu stranu.

Ništa.
Ona se povuče ka bazenu. Kraj kabine za prečišćavanje vode
pronaš la je dugač ku metalnu palicu. Na jednom kraju bila je mrež ica.
Palica je očito služila za skupljanje opalog lišća i drugog đubreta sa
površine vode.
Ura! Ona pritisnu palicu o podlogu u kabini, uvrnu je, savi, okrenu.
Bila je jaka, mada elastična. Možda...
Na slepoočnicama su joj vene iskočile od ubrzanog pulsa. Nema
drugog izbora.
Tesa brzo vrati pištolj u tašnu i dalje zakačenu za njen struk, i isto
tako brzo, zgrabi jedan kraj palice, usmeri drugi prema tlu dvorišta,
podiže palicu i potrča ka zidu.

A kada je drugi kraj palice bio na pet stopa od zida, ona ga zabode
u travnjak i polete u visinu.

Godinama nije vež bala taj sport. Dok se bavila atletikom, skokovi s
motkom nisu bili njena omiljena disciplina. Ali sada je morala da se
trudi, kao da je na olimpijadi, i dok joj se telo izvijalo sve više, ona
oseti da poluga počinje da se savija. Metal je pucao. Ako se polomi...

Sa zapanjujuć e jakim trzajem, ona se domož e vrha zida, zakač i se
jednom rukom, stežući bockavu ivicu, pusti polugu, opipa drugom
rukom i odmičući telo izvuče se gore.

Kada se našla na vrhu zida, ruku izgrebanih i krvavih, ali ne
obrać ajuć i paž nju na bol, Tesa se ispruž ila i onda prebacila na drugu
stranu. Skočila je u mrak. Bojala se da ne udari u neku klupu i ne slomi
nogu.

Ili da ne naleti na kolac koji podupire mladicu i ne nabije se.
Umesto toga, noge joj dotakoše zemlju vrta i veoma vično ona savi
kolena, skupi laktove kraj tela i otkotrlja se kroz vazdušastu prašinu i
cvetne jastuke.
Izbezumljena, skočila je na noge, proučila tminu ispred sebe,
nejasne senke drveća, široke mračne obrise drugog zamka, zatim je
izvukla pištolj i potrčala.
Sa deset godina najbolja drugarica joj je bila devojčica koja je tu
stanovala. Cesto su se igrale u dvoriš tu, a najomiljenija igra im je bila
žmurke.
Tesa se seti jednog poslepodneva kada je naš la tako dobro mesto
za skrivanje da je njena drugarica morala da odustane od traganja i
prizna poraz.
Sada je Tesa hitala prema tom skrovištu, nadajući se da dvorište
nisu preuređivali.
Kada je čula šum vode, pojačala je brzinu.
U jednom uglu zadnjeg dela dvorišta, naišla je na gomilu oblutaka
poređanih i zacementiranih, tako da čine minijaturnu, do visine
ramena visoku imitaciju planine, iz čijeg vrha je izvirala voda i slivala
se niz čitav niz cik-cak postavljenih malih grebena prema bazenu sa
zlatnom ribicom. Pumpa skrivena u udubljenju iza oblutaka
obezbeđivala je protok vode.
Kameno udubljenje je imalo metalna vrata, da se pumpa zaštiti od
lošeg vremena. Grmlje se dizalo kraj oblutaka. Tesa se provuče kroz

grmlje puno trnja, kleknu i pipajući po mraku nađe vratanca.
Ušunjala se u udubljenje i zatvorila vrata za sobom. U totalnom

mraku, dok je tu kraj nje brektala pumpa, sedela je, kolena savijenih u
visini grudi, obgrlivši rukama noge, pognute glave. Od sklupčanog
položaja mišići su je boleli, ali je bar mogla da predahne i da dobije
malo vremena da razmisli, šta dalje.

Pre mnogo godina, drugarica je nije pronašla iako su njih dve
prethodno zajedno otkrile to kameno udubljenje. Tesina prijateljica se
uplaš ila od pauč ine. Ona zato nije Tesu tu ni traž ila, polazeć i od toga
da sama nikada ne bi smela da uđe. Ali, Tesa je bila veliki đavo, a
paučina nije predstavljala prepreku kada je htela da bude pobednik u
igri žmurke.

Sada, osećajući paučinu po kosi i nešto malo, sa mnogo nogu, na
desnoj ruci, od čega se ježila. Tesa, takođe, ne zaboravi na mučninu,
mada je morala da napregne svu volju. Najvažnije je da je na
sigurnom. U ovoj smrtno opasnoj verziji žmurke za odrasle, niko ko
ne zna za to mesto ne može da je pronađe.

Tesa ustrepta. Ruke su je bolele od ogrebotina i opekotina. Leda su
joj bila opeč ena od provlač enja kroz ž bunje sa koprivom. Noge, ruke i
brada prepune modrica od udaraca o razne predmete i padanja.

Ali svi ti izički bolovi nisu predstavljali ništa u poređenju sa bolom
koji je osećala u duši. Njena majka je mrtva!

Ne, Tesa u to nije mogla da veruje. Nije mogla da se na to privikne.
Ona je ove noći ubila najmanje dvojicu ljudi i ni na tu pomisao nije
mogla da se privikne, ma koliko da je psovala i dalje revolveraše koji
su ubili njenu majku i ma koliko odlučno se zaricala da će se osvetiti.
Povraćalo joj se.
A umesto toga tiho je zaplakala. Tople suze slivale su joj se niz
obraze, dok se tresla u tom hladnom, vlažnom i mračnom prostoru.
Morala je da razmisli.
Kada prođe izvesno vreme, kada joj se učini da je prolaz slobodan,
moraće da krene dalje.
Pre svega je morala da utvrdi ko to nju juri i zbog č ega su joj ž ivot
pretvorili u pakao.
I da se osveti. Gorka, besna misao ponovo ju je opsedala.
Da, neko sasvim sigurno, mora to da plati.
Ona opipa torbicu, i dok ju je umor savladavao seti se fotogra ija u

njoj, naročito one jedne odvratne i zbunjujuće. Reljefne statue.
Mišićav, dugokos muškarac uzjašio bika, reže mu grkljan, dok pas
pohlepno liž e krv koja se sliva, zmija ž uri ka klasju pš enice, a š korpija
napada genitalije bika.

Suludo!

14

U učionici punoj prašine na drugom spratu napuštene škole u
Bruklinu, kameleon završi podnošenje izveštaja.

U sobi punoj senki zbog dasaka na prozorskim oknima – za
trenutak zavlada muk. Saradnici kameleona su sedeli namrgođeni.

„Znači, žena je pobegla?“ najzad upita četvrti čovek nesvesno
okrećući prsten sa rubinom na srednjem prstu svoje leve ruke,
zagledan u ornament na kojem su bili prikazani ukršteni krst i mač.

Kameleon je oklevao. „Ja u to verujem. Clan našeg tima za
posmatranje skriven iza zamka nije video kako ž ena skač e sa balkona
na drvo. Ali je video kako silazi sa drveta na travnjak, l sasvim sigurno
je video kako ubija dvojicu.“

„Ali, odakle joj oružje?“ upita peti čovek.
Kameleon slegnu ramenima.
„Jesi li siguran da neprijatelj nije jurio za njom i uhvatio je?“ upita
drugi čovek.
„Ne mogu da budem siguran. Stigli su vatrogasci i policajci.
Njihove sirene su se čule iz daljine. Neprijatelj je tako na vreme bio
opomenut. Imali su vremena da pokupe svoje mrtve i da napuste tu
četvrt, pre nego što su predstavnici vlasti stigli.“
„Nadam se da su se i naši operativci uspešno povukli,“ reče treći
čovek.
Kameleon klimnu glavom. „Uz to, verujem da je i ona ž ena uspela
da se spase.“
„Ali, ne znamo,“ gde je prezrivo dobaci šesti čovek. „Ne zna ni
neprijatelj. Ako sam dobro razumeo tvoj način razmišljanja, računao
si na to da ta ž ena bude mamac koji ć e privuć i plen. Ali, taj tvoj plan
sada ne može da se ostvari. Vratili smo se tamo odakle smo pošli.“
„Ne mora da znači,“ procedi kameleon. „U ovom trenutku ne

znamo gde je ta žena. Ali, saznaćemo i to ubrzo.“
„Kako?“
„Ti si ozvučio njen telefon.“
„Kao što si mi i naredio,“ reče stručnjak za elektroniku.
„I telefon onog policajca. Da si na njenom mestu, oč ajan, zbunjen,

uplašen, šta bi uradio?“ upita kameleon.
„Ah,“ izusti šesti čovek zavaljujući se unazad. „Naravno,ona će se

obratiti policajcu,“ uz osmeh, dodade. „Znači, sada se koncentrišemo
na to da pratimo njega.“

„On bi nas mogao odvesti do te ž ene,“ reč e kameleon. „I š to je još
značajnije, ubeđen sam da će i neprijatelj biti toliko mudar, kao i
obično. Uostalom, godinama to dokazuju. Zar iko od vas sumnja da će
oni sračunati sve ovo kao i ja i doći do istog zaključka?“

Peti je vukao prstom po prašini na minijaturnoj klupi. „Dokazali su
veštinu opstanka. Ko zna koliko puta su na vreme otkrili naše zamke.“

„Ali, možda neće i ovoga puta,“ reče kameleon. „Gde god taj
policajac da krene, on će biti udica koja privlači žrtvu. Lov se
nastavlja. U ovom trenutku, jedna moja ekipa motri na poručnika
Krejga, mada je, naravno, njihov osnovni zadatak praćenje
neprijatelja.“

„U tom slučaju najbolje je da se i mi uključimo u poteru,“ reče
četvrti.

„U potpunosti se slažem,“ prihvati treći.
Ostali brzo ustadoše.
Kameleon im dade znak rukom. „Samo trenutak. Pre nego što se
raziđemo, moram još nešto da vam objasnim.“
Čekali su.
„Kao što znamo, neprijatelj – ta gamad – pojačava svoje ogavne
aktivnosti. Ne mogu se ni predvideti užasi na koje su spremni u ime
svojih paklenih grehova. Ipak, možete mi verovati da smo prošle
nedelje mi počinili mnogo više grehova – taktičkih grešaka. Za neke
od njih sam ja bio kriv. Spremno to priznajem. Kucnuo je sudnji dan.
Poslednji događaji su pokazali koliko je situacija nestabilna. Nadao
sam se da zadatak mož emo da izvrš imo sami. Nisam viš e u to siguran.
Lažni ponos nije moja mana. Ne oklevam da zatražim pomoć ako
vidim da to naša misija zahteva.“
„Pomoć?“ šesti čovek namršti čelo.

„Obratio sam se našim pretpostavljenima. Objasnio im situaciju.
Oni se slažu sa mojom procenom i sa mojim zahtevom. U pola jedan
posle podne na Kenedi aerodrom sleteće ekipa stručnjaka.“

„Stručnjaka?“ Šesti čovek je pobledeo.
„Tako je. Zatražio sam pojačanje.“

DRUGI DEO
ZLOČIN I KAZNA

ŽRTVA ZA PRINOŠENJE

1

Njujork, Nju Džersi

U svojoj neuglednoj kancelariji u zgradi konstruisanoj od zarđalog
metala, na samoj ivici gradskih dokova, Baster “Desni malj” Bačenan
zapara drvenom šibicom pisaći sto i upali opušak cigare koju je ugasio
prethodne noći, pre nego će otići kući. Nema smisla da se razbacuje.
Uostalom, to je bila kubanska cigara, poslednja iz kutije koju mu je
Don Vinćenco uvek pažljiv poslao za rođendan, pre dve nedelje.

Dobri stari Don Vinćenco! On je znao kako da obraduje one koji za
njega rade. Pogotovo one koji dobro za njega rade, a Baster “Desni
malj” Bač enan je bio odlič an u svom poslu, baš kao š to je nekada bio
izdržljiv obalski radnik, a zatim opak bokser. Izazivač svetskog
prvaka. To svakako.

I gotovo instinktivno, setivši se svoje omiljene profesije Baster
stegnu pesnice, poče da radi nogama, da boksuje levo i desno, a onda
isproba svoj snažni udarac desnicom, po čemu je bio poznat.

Oboren si! On se zagleda u nokautiranog nepostojećeg protivnika, i
odjednom sećanje na davno prošlu slavu na ringu natera Bastera da se
namršti. Bučno pozdravljanje raspomamljenih gledalaca. Laskave
pohvale menadžera. Drugačija vrsta laskanja žena, mnogih žena,
prelepih žena, željnih tucanja sa slavnom ličnošću. Baster odmahnu
glavom. Pozdravi, pohvale, žene... Bilo je noći u kojima mu se činilo
da...To ga je opsedalo.

Baster se ponovo vrati na rad nogu, još malo boksovanja, ali shvati
da je sada predebeo za takve napore, da je 20 godina stariji i, iskreno
rečeno, da ga je lekar s pravom opomenuo da ne preteruje.

Ne, nije se Baster uplašio! Nikako! On se nikada ničega nije plašio, i
dan-danas mogao je da obori tri tipa u tuč i u baru. Kadgod hoć e. Zar
to nije dokazao proš le noć i u obliž njoj krč mi, kada se vrać ao sa posla?

Tač no tako! Ipak, iznenadni rad nogu, kombinovan sa boksovanjem i
dimom cigare u ustima, ostavio ga je bez daha. Osećao se kao ono
jednom u Koloradu, kada je otputovao na odmor i zbog razređenog
planinskog vazduha sve vreme imao teškoća sa disanjem.

Mož da bi trebalo da prekinem da puš im. Uostalom, zar mi i lekar
to nije preporučio?

Sranje! Ne dolazi u obzir! Zivot je, ionako, kratak. Ne, šta uopšte
taj doktorčić zna? Da nije on bio izazivač svetskog prvaka? Naravno,
lako je njemu da daje savete. Za ime sveta, pa taj lič i na nedonoš č e, i
nosi “roleks”. On se rodio sa srebrnom kašičicom u guzici! Ništa on ne
shvata.

Loš e je samo prokleto loš e š to je morao da dož ivi one tri poslednje
borbe. Baster je stalno ž alio š to je morao da popusti pod pritiskom ne
jednom, već tri puta i to samo zato š to je Don Vinć enco imao rođaka,
boksera i taj je bio izabran da bude izazivač prvaka sveta, a ne Baster
koji je to zasluživao.

E, taj rođak je imao staklenu bradu i tako je njegovoj karijeri
odzvonilo. Baster se tome gorko radovao. Ali, i moja karijera je otišla
bestraga, a...

Nije važno. On rastera rukom dim ispred lica, povuče poslednji
dim svoje kubanske cigare – Don Vinćenco nije zaboravljao momke
koji su mu uč inili neke usluge i seti se da sa č eka važ an posao. Inač e,
će Don Vinćenco popizdeti!

Baster sa uživanjem ispusti poslednji dim Kasterovog duvana i
zgnječi opušak u prepunu pepeljaru. Moram da platim da se ova
jazbina očisti, pomisli.

Ali, sada moram da mislim da posao, seti se Baster, prelazeći
pogledom preko traga koji je na površini pisaćeg stola, u jadnom
stanju, ostavila šibica, zatim preko mrlje traga od konzerve piva. On
zaključ i odmah da č ovek koji radi mora s vremena na vreme sebi da
da oduška. I to ne samo cigare, već i...

Aha!
Baster se sagnu i iz pakovanja od 12 komada, ispod pisać eg stola,
izvuče poslednju konzervu piva. Otkinu poklopčić i otpi nekoliko
gutljaja.
Vitamini.
Aha!

On obliza usne i ponovo se seti. Ceka ga posao. Veliki Dž o i njegov
brat samo što nisu došli u stovarište kamionom. Onda će njih trojica
izvući iz kamiona crvene, plastične kontejnere koji su, osim po boji i
sadržini, podsećali na boce sa prirodnim gasom, kraj roštilja u
dvorištu Basterove kuće.

Baster nije voleo roš tilj, ali ga je obož avala njegova dosadna ž ena.
Prava napast!

Veliki Džo, on i brat Velikog Džoa će zatim isprazniti kontejnere,
prelivajuć i sadrž aj u nekoliko velikih metalnih kanti, zatvorić e dobro
njihove poklopce, da se ne vidi šta je unutra i uz pomoć malog
viljuškara sve kante poslagati tako da mogu ako da se prenesu u
teretni brodić. Još noćas, njih trojica će isploviti, rekom Hadson,
prema jednom kraju Long Ajlanda.

I baciti na dno sav teret sa dereglije.
A taj teret su – Baster otpi još malo piva i naježi se – činili samo
medicinski otpaci.
Istrošene igle.
Zagađeni zavoji.
Inficirana krv.
Istrulelo ljudsko meso.
E, pomisli Baster i nali se sa još piva, to ti je prljav posao – on ipak
natera sebe da se pobedonosno osmehne – ali, neki prokletnik mora i
to da radi. Pogotovo kad to traži Don Vinćenco.
I uprkos pivu kojim je razbijao jutarnji mamurluk, Baster se
otrezni.
Da, pogotovo kada to traži Don Vinćenco. Jer ako Donu nešto
odbijete, on može da se oneraspoloži, a kad se oneraspoloži, lomi
noge. I to onima koji tek počinju. Zajebi ti kubanske cigare! Kada je
Don nezadovoljan, on ne samo da naredi da ti polome kosti, već i da te
iskasape.
Uostalom, šta ima loše u tome da se igle od inekcija i zavoji bacaju
na dno okeana? pitao se Baster, ž aleć i š to nije kupio viš e piva. U svetu
je kriza zemljišta. Citao je on o tome u svim onim prokletim novinama.
Previš e đubreta, a premalo prostora da se svo to sranje negde odlož i.
Previše tih prokletih kondominijuma! I nedovoljno rupa u zemlji. A
niko ne prihvata da se u njegovoj blizini izgrade kako ih oni zovu?
mesta za spaljivanje medicinskog otpada. Prokleti jupiji misle da će

zaraditi boleštine, ukoliko udišu taj dim. Don Vinćenco poseduje
najveću irmu za odlaganje đubreta u čitavom istočnom delu Nju
Džersija. I gde onda da se oslobađa otpadaka, pogotovo onih iz
bolnica?

Odgovor je bio sasvim jednostavan.
Okeana ima i previše.
Baš tako. Više od polovine zemljine kugle, možda tri četvrtine
pokrivala je voda, zar ne? Previše! Hoću da kažem, premnogo
prostora za tih nekoliko paketa igala i zavoja.
U redu, mora se priznati, plima nekada radi protiv nas, mislio je
Baster. Ponekad se sranje vrati nazad na kopno, pa igle i zavoji plutaju
plažama.
Ali, dosta, zar sam ja za to kriv? Radim svoj posao, bacam i otpatke
na dno mora.
Ako okean radi protiv mene, nisam kriv.
Upravo tako, pomisli on.
Naravno!
I šta: nekolicina jupija neće moći da se kupa nekoliko dana, dok se
đubre ne očisti.
Pa šta onda?
Neka ekipe za čišćenje bolje rade svoj posao, kao što ja radim moj.
Začu se automobilska sirena. Baster spusti konzervu piva i uspravi
se. To je bio signal da su Veliki Dž o i njegov brat doterali kamion do
stovarišta i da čekaju da Baster otvori vrata.
I vreme je, pomisli Baster i pritisnu dugme za dizanje vrata. Citavo
stovariš te se zaljuljalo kada su se vrata podigla. Kamion Velikog Dž oa
uđe u rikverc prema mestu gde su čekale metalne kante. Uz brundanje
motora, kamion se zaustavio.
Baster ponovo pritisnu dugme, da spusti vrata i istetura iz
kancelarije. „Kasnite,“ doviknu dok su se vrata sa vozačeve strane
otvarala.
Ali, nije izašao Veliki Džo.
Umesto njega na betonsko tle stovarišta lako iskoči tip koga Baster
nikada ranije nije video.
„Zdravo,“ dobaci mu muškarac, tridesetogodišnjak, u odličnoj
kondiciji, uz osmeh.
„Ko si ti, sto mu gromova?“

„Zao mi je š to moram to da ti kaž em, ali Veliki Dž o je dož iveo udes.
Tragičan. Užasan.“

„Udes? Kakav...?“
„Užasavajući. Požar. Zapalila se njegova prikolica. Dok je spavao.
Umro je.“
„Gospode bože!“ izusti Baster. „Ali, brat Velikog Džoa je... Gde je
on? Da li zna za to?“
„Moglo bi se reći.“
„Kako to misliš? Zna ili ne zna?“
„Hoć u da kaž em da je saznao, ali da viš e ne zna.“ Odvrati prelepi,
snažni neznanac. „Shvataš, i on je mrtav. Stradao, takođe, u požaru.
Jednom drugom. Užasnom. Kuća mu je prošle noći izgorela.“
„Šta hoćeš da kažeš?“
„Da si ti na redu.“
I uz tresak se otvoriš e druga vrata kamiona i iz njega iskoč iš e još
dvojica.
Baster protrlja oči. Ti ljudi su bili potpuno isti kao ovaj prvi
neznanac.
U punoj formi.
Vitki.
Prelepi.
Tamnijeg tena.
Nešto stariji od 30 godina.
I dok su mu se približavali, Baster opazi da su ličili jedan na
drugoga po još neč emu. To mora da je bila igra svetlosti. Cinilo se da
sva trojica imaju sive oči.
„Tako, Bastere, kao što vidiš, mi imamo jedan problem,“ reče onaj
prvi.
„Ma nemoj?“ Baster ustuknu i podiž e svoju č uvenu desnu pesnicu.
„Baš me zanima kakav problem.“
„Igle. Zavoji. Zagađena krv. Ti truješ okean.“
„Ej, ja samo radim ono što mi Don Vinćenco naredi.“
„Svakako, svakako. E, pa sada više ne moraš da slušaš njegove
naredbe. Don Vinćenco je mrtav.“
„Šta kažeš?“
„Nećeš mi verovati. Zbilja zapanjujuće. Ne šalim se. Još jedan
požar.“

Baster ustuknu još malo. „Kakvo je ovo sranje? Ej, ne prilazi!
Opominjem te!“

„Aha, aha, dobro,“ i sa neverovatnom okretnošću onaj prvi se
provuče kraj Bastervih stegnutih pesnica, izbegnu čuveni “desni malj”
nekadašnjeg izazivača prvaka sveta u boksu i opali Bastera u nos tako
jako da je pao na beton, dok mu se pred oč ima sve zamutilo. Bljuvao
je krv.

„Slušaj sada pažljivo,“ reče mu onaj čovek. „Tebe nećemo spaliti.“
Iako pod pritiskom zamućenog vida i bola, Baster sa olakšanjem
odahnu. Morao je da prizna da je svaki od ove trojice bio u boljoj
izičkoj kondiciji od svih protivnika koji su njemu izlazili na ring. Ako
su spremni da se pogađaju, možda ima šansu.
„Znači, pustićete me?“ reče Baster misleći kamo sreće da se nikada
nije sreo, da se nije spetljao sa Don Vinćencom.
„Na ž alost ne!“ odvrati neznanac. „Svako mora da plati svoje grehe.
Ali, vatra nije uvek najbolji lek. Ponekad kazna mora da odgovara
zločinu. Da se drugima da primer. Upravo sam ti to pokazao.“
Trojica neznanaca staviše na lice hirurške maske, navukoše
specijalne kecelje, gumene rukavice.
„Isuse!“ oglasi se Baster.
„Ukoliko u njega veruješ, to je tvoje pravo. Moji drugari će te
držati.“
„Ne!“
Ne opiri se! Tako će te dok umireš samo više boleti.
I dok se Baster izvijao, otimao i vriskao, a ona dvojica pokuš avali
da ga smire, treći mu je strpao maramicu u usta, da ga ućutka. Onda su
sva trojica, nameštajući pažljivo gumene rukavice, prišli crvenim
plastičnim kontejnerima u kamionu i počeli da ih buše vadeći iz njih
bazbroj zagađenih inekcijskih igala. Zabadali su ih u različite delove
Basterovog tela.
U njegove ruke.
Njegove noge.
Njegov vrat.
Njegov grkljan.
Njegove oči.
Gde god su mogli.
A kada su njih trojica završili i napustili stovarište i kada je leš

najzad bio otkriven, u novinama su, opisujuć i bež ivotno telo, napisali
da je ličilo na jastuče za igle.

Netačno! Baster “Desni malj” Bačenan je poslužio kao jastuče za
igle. I ako ga to što mu je telo bilo izbušeno na hiljadu mesta nije ubilo,
usmrtila ga je bar jedna od bolesti kojima su bile zaraž ene igle, a sve
to pod uslovom da ga prethodno nije dokrajč io rak pluć a od č ega je,
ne znajući, bolovao godinama, posledica cigara koje je u životu
popušio.

2

Poručnik Krejg je stanovao u garsonjeri, u prizemlju jedne
preuređene gradske kuće u Bliker ulici, u donjem delu Menhetna.
Nekada je on imao kuću u Kvinsu, ili ju je, zapravo, imala banka
zahvaljujući kreditu na njegovo ime. Pre četiri godine njegova bivša
žena uspela je u brakorazvodnoj parnici da sebe proglasi za vlasnika.

Krejg je žarko želeo da može ponovo tamo da se vrati. Ne zbog
kuće. On nikada nije voleo da kosi travu, da lopatom čisti sneg ili da se
bavi bilo kojim slič nim poslom neizbež nim za sve kuć evlasnike. Istini
za volju, toliko je radio da je retko i bio kod kuće da bi se tim
poslovima bavio ili da bi posvetio bar malo pažnje ženi i svojoj deci.

To mu je istinski nedostajalo sada ne ona prokleta kuća, već
porodica. Ponekad noć u nije mogao da spava, srce ga je bolelo. Lež ao
bi na leđima, na krevetu koji je noć u razvlač io i buljio u plafon. Kako
se gorko kajao što se nije više trudio.

Ali, Krejg je kasno otkrio da brak i rad u policiji retko idu zajedno.
Biti policajac bilo je kao imati još jednu porodicu, a ž ena policajca je
najčešće toliko ljubomorna na njegov posao, kao da je reč o drugoj
ženi. Zato su i mnogi drugi momci iz njegove stanice bili razvedeni.
Jedina dobra stvar bila je što je Krejgova bivša žena dozvoljavala da
on često viđa decu. On je činio sve da vikende provodi sa sinom i
kć erkom i mož da je sada, kao razveden, viš e bivao sa njima nego kao
oženjen. Problem je predstavljao samo to što njegova deca, sada
tinejdž eri, nisu viš e už ivali u tome da vreme provede sa ocem, kao š to
bi im njegovo društvo sigurno prijalo dok su bili mali.

Baš sam lepo stucao život, zaključi Krejg, ulazeći u kupatilo i

stajući pod tuš. Odvrnuo je slavine. Vrela voda ga trgnu. Sta ja to
radim? Sta uopšte umišljam? Otkud mi ideja da treba da budem sa tom
ž enom deset godina mlađom od mene? Jesam li skrenuo? Jedini razlog
zbog kojeg smo Tesa i ja zajedno je činjenica da ona ima problema.
Kada se to sredi misliš, ako ne, kada ej, ne smeš da budeš pesimista
ona te više neće ni pogledati. Sasvim sigurno nije bila oduševljena
idejom da budete prijatelji, intimni prijatelji, kada ste prošle noći
razgovarali telefonom.

Krejg pusti mlaz vode jače, ispra šampon iz kose i odmahnu
glavom. Ej, šta ti očekuješ? Ona je ojađena. Nema veze što je tog svog
prijatelja Džozefa Martina, ili kako se već zvao, srela samo tri puta.
Sasvim je realna moguć nost da je neko prati. Ona je tim zaokupljena,
da ne kažem zaplašena. Nisi izabrao pravi trenutak.

On zatvori vodu, kroči van uzanog prostora za tuš (kade nije bilo) i
obrisa se peš kirom. Sa urednoš ć u, tipič nom za razvedenog muš karca
koji je tek kada je ostao sam shvatio koliko je kućnih poslova
obavljala njegova bivš a ž ena iako on to nikada nije opaž ao, uze krpu i
prebrisa prostor za tuš, da ne ostanu tragovi prljavštine od kupanja.
Već se bio obrijao. Ostalo je još samo da se očešlja, da nabaci malo
losiona posle brijanja, stavi dezodorans (pažnji nikad kraja!), da se
obuče i natera sebe da pojede nešto za doručak.

U spavaćoj sobi koja je ujedno bila i dnevna i kuhinja – Krejg
pristavi vodu za kafu. Po navici, uključio je radio, da čuje poslednje
vesti i sasvim instinktivno, ne razmiš ljajuć i, zgrabio telefon. Mož da to
nije mudro. Ponoviće istu grešku. Ipak, osećao je potrebu da
razgovara sa Tesom, da joj objasni da mu je žao što ju je prethodne
noće gnjavio. On pročita broj sa cedulje koji je mu je ona izdiktirala,
broj u kući njene majke.

Pritiskao je dugmiće telefona, ne obraćajući mnogo pažnju na
radio vesti o novim okrš ajima, sa ljudskim ž rtvama, između hriš ć ana i
muslimana u Bejrutu. Zaš to se kog đavola ne dogovore? razmiš ljao je
Krejg dok je čekao uspostavljanje međugradske veze.

Čuo je zvonjenje telefona.
Još jednom.
A onda ž enski glas, ali ne Tesin, č ak ne ljudski, već onako robotski,
sa kompjuterske trake.
„Broj koji ste nazvali je isključen.“

Isključen? Krejg se namršti. Mora da sam pogrešno okrenuo. On
pogleda cedulju, pomišljajući da je možda pogrešno zapisao brojeve.
Pokuša ponovo da telefonira.

„Broj koji ste nazvali je isključen.“
Isuse, zaista sam zapisao pogrešan broj.
Od vode koja je vrila, lonac se tresao. Krejg isključi šporet, mršteći
se sve viš e, sipao je instant-kafu u š olju. A onda se ukoč i, č uvš i radio
spikera kako govori: ...potpuno je uništen zamak u elitnoj četvrti
Aleksandrije, u Virdžiniji, Vašington.
Aleksandrija?
Už asan predoseć aj navede Krejga da se baci prema radiju i pojač a
ton.
„Troje ljudi koji su pokušali da pobegnu su ubijeni. Neko je pucao
na njih,“ govorio je spiker. „Dvoje slugu i Melinda Drejk...“
Krejg oseti knedlu u grlu.
„...Udovica Remingtona Drejka, bivšeg izaslanika Stejt
departmenta koji je pre š est godina muč ki ubijen u Bejrutu, poš to su
ga prethodno muslimanski ekstremisti danima mučili. Istraga je u
toku. Ubice nisu još identi ikovane, kao ni motiv zločina. Zasad je
samo utvrđeno da je požar bio podmetnut.“
Podmetnut? Dvoje slugu? Tesina majka?
Ali, šta je sa...?
Krejg zgrabi telefon, ulupa brojeve službe za informacije, dobi
neke brojeve, ulupa i njih, dobi služ bu za informacije u Aleksandriji, u
Vašingtonu i najzad uspostavi vezu.
„Policijska stanica,“ oglasi se muški glas sa druge strane.
„Molim vas odeljenje za ubistva.“ Krejg se trudio da kontroliše
disanje.
Klik. Zvrrr. Tišina.
Hajde, hajde brzo...
„Odeljenje za ubistvo,“ oglasi se promukao ženski glas.
„Ja sam Viljem Krejg,“ trudio se da sačuva prisebnost. „Poručnik
sam u odeljenju za nestale osobe policijske stanice u Njujorku. Broj
moje značke je... Moj šef je... Telefonski broj njegove kancelarije je...
Javljam se od svoje kuće. Ako želite daću vam i taj broj da proverite
sve ovo, pa da mi se javite.“
„Da ne komplikujemo, poručniče, sredite se i kažite šta vas muči.“

„Podmetnuti požar u kući Melinde Drejk. Zrtve pucanja. Jeste li
pronašli još neku žrtvu? Njenu kćerku Tesu Drejk.“

„Ne. Samo sluge i... Sta znate o kćerki, poručniče? Otkud vam ideja
da je i ona bila u kući? Zbog čega se interesujete za sve ovo?“

„Ja... ovaj... to je sve isuviše komplikovano. Moram da razmislim.
Javiću vam se kasnije,“ Krejg zalupi slušalicu.

Tesi se ništa nije desilo.
Da li?
Iznenada, opaka misao primora ga da se uhvati za kuhinjski pult.
Sta ako ona nije uspela da pobegne iz vatre? Sta ako je umrla u kući?
Šta ako policija još nije pronašla njen leš?
Tresući se, Krejg otvori kredenac i zgrabi telefonski imenik, u
očajničkom pokušaju da što pre rezerviše mesto u prvom avionu za
Vašington. Onda će na nacionalnom aerodromu u Vašingtonu iznajmiti
kola i odvesti se do...
U rukama nije osećao snagu. On zatvori imenik.
Kog ću vraga ja u Aleksandriji? Bio bih potpuno beskoristan. Sve bi
se završilo na tome da nervozno šetam i posmatram kako detektivi
pretražuju ruševine zamka.
Ali, moram nešto da preduzmem.
Razmisli! Ne gubi nadu! Sve š to znaš je da su dvoje slugu i Tesina
majka ubijeni, dok su pokušavali da pobegnu pred požarom.
Ali, to ne znači da Tesa nije uspela da pobegne.
Molim ti se, o molim ti se, Bože, ne daj da joj se nešto desi!
Ako je pobegla...
Sta bi uradila? Sigurno bi bila uplaš ena. Sakrila bi se pred onima,
ma ko da su, koji su pokušali da je ubiju.
A onda?
Možda...
Možda bi me onda pozvala.
Kome bi drugom mogla da se obrati? Koga ona još zna kome mož e
da veruje i u koga može da se pouzda? Možda sam joj ja jedina nada.

3

Uplašena, Tesa se osećala kao da je gola. Tresla se kao prut, iako je

jutro bilo vlaž no i prohladno, dok je uporno zvonila na zvono ulaznih
vrata zamka. Neprestano je nervozno gledala preko drveća i šiblja
velikog prednjeg dvoriš ta prema ž ivicom zaklonjenom ulazu za kola.
Do sada je imala sreće. Otkako je došla do ulaza, nijedna kola nisu
prošla uzanom, mirnom ulicom. A ako bi prošla i ako bi je opazili i ako
bi u nekim od tih kola bili ljudi iz grupe onih što su pokušali da je
ubiju...

Brže. Ovoga puta Tesa nije skidala prst sa zvona. Obuze je novi
strah. Sta ako u zamku nema nikoga? Sta ako su Kaudilijevi otišli u
svoj letnjikovac u Mejnu? Očajna, razmišljala je da li da provali unutra.
Ne! Oglasio bi se alarm.

Njena drugarica iz detinjstva odavno se odselila odatle, prvo je
otišla na studije, a onda sa mužem u San Francisko, ali su njeni
roditelji još živeli u zamku. Citave prošle noći Tesa se, skrivena u
vlažnom, mračnom betonskom prostoru, iza fontane u zadnjem
dvorištu, ne obraćajući pažnju na bol u zgrčenim mišićima, borila da
svoje bolom ispunjene, strahom presečene misli, usredsredi na to da
odluči šta će dalje, i mada je odgovor bio sasvim jasan, njena
zbunjenost je bila tolika da se tek u zoru setila da su joj vlasnici zamka
nekada bili kao drugi roditelji.

I dok joj je od pritiska na zvonce nokat pobeleo, Tesa je osećala da
gubi nadu, da je panika obuzima. Molim ti se, otvori!

Ostala je bez daha kada su se vrata odjednom otvorila. Majordom,
krutog ponašanja, lako se nakloni, odmeravajući njene isprljane
farmerke, iscepan pulover, lice prašinom umrljano i neurednu,
paučine punu kosu.

„Gospođa Kaudil?“ reče Tesa. „Molim vas. Da li je kod kuće?“
„Gospođa Kaudil uvek pomaž e beskuć nicima tako š to daje priloge
za njihova prihvatilišta. Ima ih nekoliko u centru grada,“ majordom
pođe da zatvori vrata.
Tesa ih je rukom držala. „Niste me shvatili!“
„Gospođa Kaudil ne ž eli da je uznemiravaju,“ majordom se uspravi,
napravi grimasu, dižući nos i Tesa shvati da njena odeća zaudara na
dim, znoj i strah. „Zao mi je, ali moraću da zovem policiju, ukoliko
odmah ne odete.“
„Ne, saslušajte me!“ reče Tesa. Gurala je vrata.
Majordom joj nije dao da ih otvori.

„Ja sam Tesa Drejk. Gospođa Kaudil me poznaje.“ I dok joj je srce
lupalo čula je kako se ulicom približava auto i čučnula brzo da se
provuče kroz uzan otvor.

Majordom se trudio da joj blokira put.
„Ja sam prijateljica kćerke gospođe Kaudil,“ reče Tesa, boreći se da
odgurne majordoma. „Cesto sam ovamo dolazila. Gospođa Kaudil me
poznaje. Recite joj da...“
„Tesa?“ Iz unutraš njosti kuć e dolazila je zbunjena ž ena. „Tesa? Jesi
li to ti?“
„Gospođo Kaudil! Molim vas, pustite me unutra!“
Kola su bila sve bliže.
„U redu je, Tomase, otvori vrata,“ čuo se glas domaćice.
„U redu, madam,“ majordom je buljio u Tesu, „kako vi kažete.“
Kola su već bila nadomak ulazne kapije zamka, kada je Tesa
proletela kroz vrata. Majordom ih je zatvorio, a sa tim je nestao i zvuk
motora.
Tesa zastade i udahnu duboko. Cvrsto je držala tašnu, otežalu od
fotogra ija, knjiga i pištolja, i sa olakšanjem gledala prema gospođi
Kaudil koja je stajala usred foajea, blizu vrata trpezarije zamka.
Gospođa Kaudil je imala 55 godina, bila je niska, debeljuškasta,
okruglastih obraza, što je pojačavao okrugli ram njenih naočara.
Imala je na sebi orijentalni ogrtač jakih boja i zaprepašćeno je
ž mirkala, ne samo zbog toga š to se Tesa tako iznenada pojavila, već i
što tako izbezumljeno izgleda. „Za ime boga, Tesa. Je li sve u redu?“
„Sada jeste.“
„Pa, da, požar! Prošle noći sam videla plamen, sa prozora moje
spavaće sobe. Zavijanje sirena me je probudilo. Gde si ti bila? Sta ti se
desilo?“
Iako su je noge izdavale, Tesa je uspela da pož uri prema domać ici.
„Hvala bogu da ste kod kuć e, gospođo Kaudil. Potrebna mi je pomoć .
Izvinite što ovako upadam, ali...“
„Pomoć, naravno, dušo moja! Znaš da si ovde uvek dobrodošla.
Sećam se kako si se igrala sa mojom...“ gospođa Kaudil pođe da zagrli
Tesu, ali se uzdrž a, videvš i njenu prljavu odeć u i osetivš i smrad dima.
„Kakve su ti ruke! U modricama! Pogledaj šake! Oprljene! Imaš
opekotine! Potrebna ti je pomoć lekara!“
„Ne!“