Plameni zavet - David Morrell

obaveštenja o mušterijama. Biznis je biznis, a konkurencija je u našem
poslu velika. Ima mnogo njuškala,“ žena je podozrivo merkala Tesu.

„Nisam ja nikakvo njuškalo.“
„To ti kažeš.“
„Ja sam samo zabrinuta šta je sa mojim prijateljem. Nema ga od
petka...“
„To ti tvrdiš. A ja? Ja moram da štitim sebe. Ako se nekim slučajem
mačka koju zamenjujem ozbiljno razbolela, ako da otkaz, odapne ili
joj se bilo šta dogodi, možda bih mogla da ostanem ovde na
neodređeno. Zato ajde, briš i. Uverena sam da radiš za mog gazdu, da
te je on poslao da proveriš da li se držim njegovih uputstava. Zato
traži tog tvog prijatelja na nekom drugom mestu.“

9

U taksiju, dok se vraćala na posao, Tesa se tresla od šoka. Pokušala
je da ubedi sebe da niš ta viš e ne mož e da uč ini. Ako je Dž ozef odluč io
da napusti posao i nestane bez traga, to se nje ne tiče, govorila je sebi.

Ali, iako se trudila, nije mogla da zaboravi na mučninu u stomaku.
Šta ako je nestanak Džozefa imao bilo kakve veze sa njom?

Ne budi smešna, pomisli. Niko ne ostavlja posao da bi pobegao od
žene koja uporno insistira da započne ljubavnu vezu.

Uostalom, Dž ozef i nije dao otkaz. Zena sa prijavnice “Video istine”
je rekla da se on nije javio da objasni zašto ga nema. Pa šta? To ne
znači ništa. Mnogi ljudi napuste posao, a da se ne jave. Jednostavno,
odu bez zbogom i više se ne pojave.

Ali Džozef nije delovao tako neodgovorno, pomisli Tesa.
Da, da, baš kao što nije delovao ni kao tip koji će te preći. Prestani
da budeš naivna. Sreli ste se samo tri puta. Ništa o njemu ne znaš.
Sama si priznala zapravo, njemu si samom rekla da je on najčudniji
čovek koga si ikada srela. Cak je i žena sa prijavnice “Video istine”
ocenila da je reč o čudaku. Možda te je zato i privukao.
Tesa se ujede za usnu. Ili, priznaj nešto drugo: brineš jer pomišljaš
da mu se nešto desilo. Možda leži kod kuće, sam, bolestan, možda
nema snage ni da telefoniira i pozove pomoć. Takvo objašnjenje bi,
svakako, godilo tvom ranjenom ponosu.

Tesa se zavali na zadnje sedište taksija. Sta je sa mnom? Zar se,
zaista, nadam da je previše bolestan, da nema snage ni da telefonira?

Na radiju u taksiju, Tesa je čula vesti. Javljali su poslednje podatke
o katastro i sa otrovnim gasom u Tenesiju. Tri stotine mrtvih. Osam
stotina teš ko povređenih. Polja prekrivena hiljadama mrtvih ž ivotinja
i ptica. Sume i žitarice već dobijaju nezdravu, mrku boju zbog
posledica trovanja azotom koji se širi iz otrovnog oblaka. Agencija za
zaštitu čovekove okoline, kao i mnoge druge državne institucije,
poslala je stručnjake na lice mesta da utvrde uzrok iskliznuća voza. Za
sada se kao uzrok nesreće. kako tvrdi jedan funkcioner visokog ranga
koji je ž eleo da ostane anoniman, navodi sasecanje sredstava budž eta
privatne železnice u Tenesiju, suočene sa inansijskim problemima.
Zbog toga su neki ljudii otpušteni, a ekipe za održavanje pruge
okrnjene. Vlasnik železničke kompanije odbio je da komentariše,
mada se priča da ga je nedavni razvod koji ga je materijalno skupo
koštao, a bio je posledica njegove afere sa jednom od sekretarica,
odvojio od poslova. Uz to, pričalo se da je načelnik odeljenja za
održavanje pruge bio narkoman da nije mogao bez kokaina.

Isuse, pomisli Tesa, dok ja brinem o jednom čoveku koji možda i
nije bolestan, planeta se raspada! Grub glas je prenu iz takvih misli.

„Molim?“ povrati se Tesa. „Oprostite, ali nisam...“
„Gospođo, rekoh vam da smo stigli,“ vikao je taksista. „Dugujete mi
četiri zelembaća.“

10

Zapanjila se kada je shvatila da je van kancelarije bila dva sata.
Pokušala je da se koncentriše na to kako da pojednostavi poslednji
paragraf svoga članka, ali dok je preturala po zabeleškama, tražeći
najjaču formulaciju, shvatila je da netremice bulji u svoju zlatnu “kros”
olovku. Seć ala se oca koji joj je olovku poklonio i kako je to š to ju je
ispustila u liftu zbližilo Džozefa i nju.

Odjednom, ona ustade, izađe iz kancelarije, prođe hodnikom
pored čitavog niza vrata i zaustavi se na kraju hodnika, pred
otvorenim vratima poslednje sobe. I isto tako odjednom oseti da je
izdaje snaga. Ugledala je Valtera Treska, pedesetogodišnjeg,

punačkog, ljubaznog urednika časopisa “Majka Zemlja”, zadubljenog u
knjige na stolu, kako trlja čelo i odmahuje glavom, pregledajući nešto
što je njoj ličilo na rezultate finansijskog poslovanja.

Tesa se okrenu da pođe nazad.
Ali Tresk je sigurno osetio njeno prisustvo jer je digao svoj
zabrinut pogled prema otvorenim vratima i odmah promenio izraz
lica. Nasmešio joj se. „Ej, mala, šta ima novo?“
Tesa ne odgovori.
„Hajde, hajde, šta se desilo?“ Tresk se zavali u stolicu i protegnu
ruke. „Uvek si vesela. Ne može biti da je baš toliko strašno. Upadaj.
Sedi. Opruži noge i pričaj.“
Tesa se namršti i uđe.
„O č emu se radi?“ Tresk je upitno digao obrve. „Imaš problema sa
rubrikom?“
„Problema? Da,“ bacila se na stolicu. „Ali, ne sa rubrikom.“
„To znači da su...?“ Tresk još više podiže obrve.
„Lične prirode.“ Tesa je još više oklevala. „Sve je ovo tako glupo.
Nije trebalo...“
„Ne budali. Baš zbog toga su moja vrata uvek otvorena. Lični
problemi donose profesionalne. Kada je neko od ljudi zaposlenih kod
mene nesrećan, odražava se to na časopis. Hajde, porazgovaraj sa
mnom, Tesa. Znači da si mi draga. Zamisli da sam ispovednik. Nadam
se da nema potrebe da kažem da mi možeš verovati da iz ove sobe
ništa neće izaći.“
Tesa je pokušavala da smiri nervozu. S obzirom na porodično
poreklo njenog pokojnog oca, znala je da mora da drži do nekih stvari.
„Htela sam da te pitam... Znaš li ti za firme koje primaju tuđu poštu?“
Tresk je ž mirkao, š to je pojač alo bore oko njegovih oč iju. „Primaju
tuđu poštu?“
„Neka vrsta poštanskih pretinaca, jedino što nisu u poštama.“
„A, znam... poštanske usluge! Naravno,“ reče Tresk. „Što pitaš?“
Tesa oseti grč u stomaku.
„Ko ih koristi? I zašto?“
Tresk se nagnu napred kao da ž eli da je bolje vidi, a onda, kao da
se sabrao, poče. „Sve zavisi. Za neke je to mogućnost da na brzinu
sakupe narudžbenice preko pošte. Znaš, oni što objavljuju oglase na
zadnjim stranama ž ute š tampe i seksualnih č asopisa. Zelite originalni

nacistički bajonet iz drugog svetskog rata ili savitljivu lutku od gume u
prirodnoj veličini i sa anatomskom građom žene? U tom slučaju,
pošaljite ček na tu i tu adresu. Hulja koja je objavila oglas zatim
pokupi svu poštu koja stigne na jednu od takvih irmi za poštanske
usluge, pusti da biznis cveta najviše tri-četiri meseca, dok naručioci ne
izgube strpljenje i ne obrate se policiji, a onda klisne iz grada sa
lovom. Naravno, bajoneta, ni gumenih lutki nikada nije ni bilo.“

„Ali...“ Tesa je štipala butine. „Zašto toliko komplikovano? Zašto ne
koriste uobičajene poštanske pretince.“

„Zaš to?“ Tresk slež e ramenima. „Mislim da je stvar u tome da neki
od ljudi koji č itaju takve oglase u tabloidima i č asopisima nisu toliko
glupi da ne nanjuše da je prevara u pitanju, ukoliko čekove treba da
poš alju na poš tanski boks, a ne na neš to š to lič i na normalnu adresu.
Uz to, prevarantima bi se moglo desiti da ih optuž e za varanje poš te.
Oni, zapravo, ne ž ele da uđu u neku od drž avnih poš ta u kojima bi se
službeniku za šalterom moglo učiniti sumnjivim što stiže na stotine
pisama, adresiranih isključivo na poštanski pregradak i neku irmu
tipa “Retki primerci iz drugog svetskog rata” ili “Anatomsko
obrazovanja po kućama”.“

„U redu je,“ mrštila se Tesa, „zvuči bolesno, ali razumem. Ipak
sigurno se ta mesta ne koriste samo u takvim slučajevima.“ Ona se
odjednom seti š ta joj je ž ena sitno kovrdž ave kose rekla. „Na primer,
možda ih neko koristi da izbegne njuškala?“

„Samo si se toga setila? Nije loše,“ prihvati Tresk. „Misliš, na
primer, na nekog tipa koji beži jer ne želi da svedoči pred sudom, ili
na lopova kojeg juri policija, možda na nekoga ko ne plaća
alimentaciju za dete i neće da mu bivša žena otkrije adresu?“

Tesa je razmišljala odmahujući glavom. „Ipak, ne shvatam... Zar
njuškalo, svako ko želi da mu uđe u trag, ne bi čekao pred vratima
zgrade dok tip ne dođe da podigne poštu?“

„Njuškala, privatni detektivi, ne dobiju pare dok ne donesu
nekakav rezultat,“ objasni Tresk. „Oni najbolje znaju koliko bi čekanje
koštalo, kakvo je to gubljenje vremena. Hoću da kažem, mogu da
č ekaju na ulici danima, mož da i nedeljama i da, ipak, ne... ako se neko
boji da ga prate, ne mora da se pojavi i podigne poš tu, mož e da plati
da mu sve što je stiglo u njegovo sanduče donesu na neku drugu
adresu. Ne zaboravi, nije uvek reč o kriminalu, ima i slučajeva kada

korišćenje takvih irmi za poštanske usluge ne krije u sebi ništa
protivzakonito.“

Tesa rukom pokaza Tresku da nastavi.
„Zašto ti je sve ovo toliko važno?“ upita je on.
„Molim te!“
„U redu, evo, na primer, zbog posla često putuješ van zemlje i ne
želiš da zavisiš od državne pošte i birokratije da ti sakuplja i šalje
poš iljke. Ili, mož da stanuješ u nekom drugom gradu, ali ti je potrebna i
poslovna adresa u Njujorku. Možda čak poseduješ i poštanski
pretinac, ali znaš koliko su potencijalni kupci sumnjičavi kada treba
da pošalju narudžbenicu na poštanski boks, što im se čini kao neka
ujdurma, privremena adresa. Veruj mi, postoji mnogo sasvim legalnih
razloga za korišćenje takvih irmi. Ali, u suštini, iskustvo me uči da je
sedam od deset onih koji koriste takve poštanske usluge obuzeto
željom da...“
„Da se ne sazna gde stanuju.“
„Tačno,“ reče Tresk.
Tesa je buljila u svoju zlatnu “kros” olovku. „Hvala.“
„Ne znam u čemu je tvoj problem, ali... Slušaj, mala, ne želim da
budem nametljiv, ali zbilja ne mogu da te gledam tako ojađenu. Pošto
sam pokušao da odgovorim na tvoje pitanje, učini mi uslugu i
odgovori ti na moje. Mož da bih mogao da ti pomognem. Zaš to ti je sve
to toliko važno?“
Tesa se sva skupi, zavrte glavom. „Ja... Nije da mi je tako... Pa, eto,
otkrila sam da jedan od mojih prijatelja... hoću da kažem neka vrsta
prijatelja... koristi takve usluge.“
„Prijatelj? Misliš neki muškarac?“ Tresk naglasi poslednju reč.
Tesa smrknuta, klimnu glavom.
„O!“ Tresk spusti glas za čitavu oktavu.
„Trebalo je da se nađemo u subotu, ali se nije pojavio, a nije ni
dolazio na posao ove nedelje.“
„O!“ Tresk spusti glas još niže.
„I ja pokušavam da utvrdim zašto.“
„Pazi šta radiš, Tesa.“
„Nemam izbora. U pitanju je moj ponos. Moram da saznam šta mu
se desilo.“
„Pa možda je...“ poče Tresk i uzdahnu.

„Šta?“
„Samo pretpostavljam, ali ti možda ne želiš to da čuješ.“
„Reci.“
„Možda je onaj od koga je bežao – bivša žena nezadovoljna
alimentacijom, recimo – naiš ao na njegov trag. Mož da je tvoj prijatelj
morao da zbriše.“
Tesa stavi olovku u tašnu. „Oprosti što sam ovako upala. Hvala,
Valtere. Oduzela sam ti isuviše vremena. Sada te prepuštam ponovo
tim knjigama.“ Zastala je.
„Nemoj, Tesa, molim te, čekaj malo. Rekoh li ti da bih mogao da ti
pomognem? Mož da ne znaš da sam pre nego š to sam osnovao č asopis
“Majka Zemlja”, još dok sam radio za “Tajms”, važio za eksperta u
pronalaženju izvora informacija.“
„Onda reci kako da ga nađem?“
„Polako. S obzirom šta korišćenje usluga irmi za poštanske usluge
može da znači, da li si, sasvim sigurna, da želiš da ga pronađeš?
Razmisli malo.“
„Sigurna sam.“
„Da li to znači da si zaljubljena u njega?“
Tesa je oklevala. „Da. Ne. Možda,“ proguta knedlu. „Tako sam
zbunjena. Bog neka mi je u pomoći. Ono što znam je da sam zabrinuta
zbog njega i da želim da budem sa njim.“
„Dovoljno jasno. U redu, draga moja, mogao bih da ti napravim
spisak ljudi i mesta kojima treba da se obratiš , ali to je zamorno i traž i
mnogo vremena, da ne pominjem i sve ostalo. Uz to, ti si se sigurno,
kao dobar reporter, i sama setila mnogih adresa i ljudi kojima bi
mogla da se obratiš. Zato, pređimo na stvar. Poveriću ti jednu tajnu.
Pošto si mi ukazala poverenje i ja ću ga tebi ukazati. Ali, molim te,
podrazumeva se da nikome ne odaš to što ću ti reći, kao što ni ja neću
ono što si mi ti ispričala. Daješ reč?
„Dajem.“
„Znam ja da mogu na tebe da računam. Poveriću ti kako sam u
“Tajmsu” postao legenda. Tvrdili su da nema toga čemu ja ne mogu da
uđem u trag. Evo kako,“ Tresk na parčetu papira ispisa dve reči.
Tesa ih, mršteći se, pogleda. „Poručnik Krejg?“
„Radi u sektoru za izgubljene osobe, centralnog odeljenja prve
policijske stanice Plaza. Samo mu kaži da sam te je poslao. A ako ne

pristane da ti pomogne, reci mu da sam te zamolio da ga podsetiš na
devetsto osamdeset i šestu.“

„Devetsto osamdeset...?“
„Sestu. Sumnjam da ć eš morati da ga podseć aš , ali za svaki sluč aj.
Uč inio sam mu uslugu koju nikada ne mož e da mi nadoknadi i ukoliko
nad njim nije izvrš ena lobotomija, ostavić e sve i punu paž nju posvetiti
tvom problemu. Ako tako ne uradi, javi mi. U tom slučaju poslaću mu
kopiju jednog pisma i nekoliko magnetofonskih vrpci – to će mu,
garantujem, osvežiti memoriju.“

11

Poručnik Krejg je bio visok, jak kao bik, bliži četrdesetoj nego
tridesetoj. Kosa mu je bila raščupana, lice lepo, iako oštrih crta, obrazi
neznatno opušteni, što je njegovim ustima davalo čudan izraz.

Kada je čuo da pominje Treska izraz gorčine na njegovom licu
samo se pojač ao. Odlič no, baš dobro, samo mi je još to nedostajalo u
ovom pišljivom danu. Krejg je na sebi imao zgužvano odelo koje se
odlično slagalo s njegovim iznurenim izgledom. „Ta pijavica je... Nije
važ no! Vas, sigurno, ne interesuje š ta ja mislim o njemu. Samo bih vam
upropastio dan. Pa, šta sad hoće taj kukavni pijavac?“ žmirkajući u
pravcu Tese, Krejg rukom pokaza prema visokoj drvenoj stolici sa
druge strane njegovog rasklimatanog pisaćeg stola.

Tesa je sela, trudeć i se da ne obrać a paž nju na telefone koji su bez
prestanka zvonili na pisaćim stolovima iza njenih leđa, na detektive
koji su na te pozive odgovarali, istovremeno lupkajući po pisaćim
mašinama i tastaturama kompjutera.

„Pa, zapravo,“ poče ona, osećajući gorčinu u ustima, razmišljajući
š ta uopš te tu radi,“Valter, hoć u da kaž em gospodin Tresk ne ž eli niš ta
od vas.“

Krejg zatvori jedno oko i još oštrije je pogleda onim drugim.
„Zašto vam je onda rekao da se pozovete na njega?“
„Mislim zato š to,“ Tesa je č vrsto stegla ruč ke drvene stolice, kako
se ne bi videlo da joj se ruke tresu, „mislio je da biste mi u tom slučaju
pomogli.“
Krejg se nasmeja, naglo, hrapavo, više nalik na iskašljavanje. „Ej,

pa ja sam ovde da pomognem svima. Ne zafrkavajte se sa mnom! Ja,
zaista, pomož em svim građanima. Bogatima i siromaš nima, mladima i
starima, muškarcima i ženama, belcima i crncima, hispanicima,
hrišćanima, jevrejima, muslimanima – da nisam nekoga zaboravio? I
to bez obzira na boju kože, versko uverenje itd, itd. Svako ko uđe u
moju kancelariju mož e da rač una da ć u posvetiti punu i sveobuhvatnu
paž nju njegovom problemu. Osim kada je reč o rođacima politič ara, a
tada, zaista, padam u nesvest.“ Poručnik se nasmeja ponovo i
odjednom zakašlja. „Prokleta alergija! U redu, vama je potrebna
pomoć i Valter vas je poslao ovamo. Šta to ja mogu da učinim za vas?“

Tesa je gledala u plafon.
„Cujte, o čemu god da se radi, samo napred, ne stidite se. Nema
toga što ja već nisam čuo, verujte mi.“
„Nije reč o tome da se ja stidim,“ reče Tesa.
„Onda...?“
„Nije da... Ovaj... Sada kada sam došla ovamo, nisam sigurna...
Hoću da kažem...“
„Ej, već je blizu šest, a tada bi trebalo da idem kući. Zašto ste došli
kod mene?“
„Stvar mi se činila veoma ozbiljnom pre par sati, ali mešati
policiju...“
„Naravno, shvatam. Ima ozbiljnih i “ozbiljnih” stvari reče Krejg.
Prepustite meni da odredim razliku o čemu se radi i koliko je ozbiljno.
To mi je posao. Kad ste već došli ovamo, mogli biste da mi objasnite
zbog čega se tako grčevito držite za ručke stolice. Ej, gospođice,
iskoristite svoje građansko pravo! Uostalom, zbog toga i plaćate
porez. Olakšajte dušu. Šta može da vam se desi?“
„Možete me navesti da shvatim da samo traćim vaše vreme.“
„Ne verujem,“ reče Krejg. „Ja, zapravo, volim da traćim vreme.
Už ivam ž estoko u tome da kaž em urednim platiš ama poreza da nema
razloga da brinu. Gledajte tako na sve ovo. Kad mi ispričate to što vas
muči, moglo bi se desiti da ja vas razuverim i da vam pomognem da
ovu noć odspavate.“
Tesa oseti grč u stomaku! „Ali, šta ako ovo što ja vama ispričam
donese mom prijatelju probleme sa...“
„Zakonom? Cujte, mi prvo sasluš amo u č emu je vaš problem i tek
onda odlučimo šta ćemo. Ali, koliko sam ja shvatio, Valter vas nije

poslao ovamo da bi dizao prašinu, već da bi je smirio. Zato, ako je
ikako moguće, zakon u ovo nećemo mešati. Istina, ne mogu to da vam
garantujem. Najpre da čujemo priču.“

Tesa klimnu glavom, iznenađena što joj se ovaj čovek dopao. „U
redu, predajem se. Pokušaću.“ Zbunjena što je pristala, ona prestade
da steže ručke stolice. „Reč je o jednom muškarcu kojeg poznajem.“

Morala je da napravi pauzu.
„Hajde, samo napred,“ reče Krejg.
Uz malo podstreka i šolju kafe koja joj je dobrodošla, Tesa je
uspela da ispriča svoju priču.
„Dobro,“ Krejg spusti olovku. „Više nego dobro. Impresivno.
Savršeno ste sve opisali. Nije ni čudo, s obzirom da radite za Valtera. A
to po meni znači da ste vešt reporter, sa odličnom memorijom.“
Poručnik je proučavao ono što je zapisao. „Da, sive oči... Sasvim
neobično... Poslednji put ste ga videli u petak?... A koristio je irmu
poštanskih usluga?... Njegov poslodavac nema njegov kućni telefon?...
I opazili ste da se stalno nervozno osvrtao oko sebe?“
„Da.“
„Ako nemate niš ta protiv, ja bih vam postavio jedno, zapravo dva
pitanja.“
Tesa oseti da je umorna. „Šta biste još hteli?“
„Da mi date svoju kućnu i poslovnu adresu i brojeve telefona na
oba mesta.“
Tesa sve zapisa.
„Za dan-dva ću vam se javiti.“
„Samo tako? Javićete mi se?“
Krejg poče ponovo da kašlje.
„Sta vi mislite, da ja koristim kristalnu kuglu ili magiju? Za početak
moram da pozovem sve bolnice, mrtvačnicu.“
„Mrtvačnicu?“
„Hoćete da kažete da niste nikada...?“
„Pokušavam da ne mislim...“
„Pa, ne možete da isključite tu mogućnost. Odatle ćemo početi.
Naravno, ima i drugih mogućnosti, drugih razloga da jedan čovek bez
traga nestane. Doveli ste me u neobičnu... Ma, čekajte, uvek ima...“
„Šta?“
„Uvek ima nade.“ Krejg je sređivao fascikle na svom stolu. „Ali, sa

punom odgovornošću, moram da vas opomenem...“
„Na šta?“
„Na to šta znači juriti nekoga. Znate li to?“ Krejg ustade. „Nije

važno. Razgovaraćemo još.“
„Odjednom,“ poče Tesa i ustade, „ne želim sve to više.“
„Da, tako je govorila i moja bivš a ž ena. Ali, vi i ja ć emo još o svemu

razgovarati. Uskoro, obećavam. U međuvremenu, predlažem vam da
odete u bioskop, da se napijete, da uradite bilo šta što će vam pomoći
da se opustite i zaspite.“

12

Tesa je retko pila alkohol, a č inilo joj se da nije pravi trenutak da
sada poč ne. Odluč ila se za plivanje, i na 15 minuta saune nakon toga.
Verovala je da će se na taj način opustiti, da će relaksirati svoje napete
mišiće. U devet se vratila u svoje potkrovlje i umorna pojela salatu i
legla u krevet. U glavi joj je bio košmar. Sećala se svega što joj se
desilo toga dana, svih muka. Džozef? Šta li mu se dogodilo?

Zbog čega je toliko branio svoj privatni život?
Kada će joj se poručnik Krejg javiti?
Napetost se vratila, pokušala je da čita, ali nije uspela da se
koncentriše na novi roman En Biti. Upalila je televizor, menjala
kanale, nezadovoljna na silu veselim razgovorima u “tok šouima”, a
činilo joj se da su na svakom od programa. Tek oko dva ujutro uspela
je nekako da zaspi, ali ni u snu nije za nju bilo mira. Sanjala je nemirne
snove.
U sredu, na poslu, mučila ju je glavobolja koju aspirini nisu ni
najmanje ublaž ili. Ne obaziruć i se na bol, pokuš avala je da usredsredi
paž nju na novi redakcijski zadatak, na č lanak o prekomernoj upotrebi
herbicida i pesticida na farmama, u središnjem delu SAD i o nedavnom
otkriću da ti otrovi kroz zemlju prolaze i da ih sada ima u
zabrinjavajućim količinama u vodovodima nekoliko gradova. Svaki
put kada bi telefon zazvonio, bacala se na njega, nadajući se da će čuti
Dž ozefov glas, istovremeno strepeć i š ta bi mogla č uti ukoliko glas ne
bude Džozefov, već...
„Gospođicu Drejk, molim?“

„Ja sam.“ Tesa se štrecnu, prepoznavši taj smrtno ozbiljan glas.
„Ovde je poručnik Krejg.“
„Da?“ Stegla je slušalicu jednom rukom dok je drugom masirala
upaljeno čelo.
„Obećao sam vam da ću vam se javiti što pre budem mogao,“ reče
poručnik. „Možete li da izađete sa posla, da dođem po vas kolima?“
Tesa oseti da joj se vrti u glavi, pa zatvori oči.
„Gospođice Drejk?“
„Zovite me Tesa, molim vas.“ Juče Krejg uopšte nije
prokomentarisao njeno prezime, očigledno ga ne povezujući sa
njenim ocem. Da ne komplikuje stvari, ona nije ž elela da on uspostavi
tu vezu, što se moglo desiti ukoliko nastavi da ponavlja to “Drejk”
često. „Jeste li nešto otkrili?“
„Zar nije bolje da o tome porazgovaramo u kolima? Mož ete li sić i
za petnaest minuta? Pokupiću vas ispred ulaza u zgradu u kojoj
radite.“
„Odgovara mi.“ Tesa oseti knedlu u grlu. „Sasvim mi odgovara.“
„Neću doći službenim kolima, da biste se bolje osećali uzeću
neobeležen auto. Vi me čekajte kod izlaza.“
Tesa spusti slušalicu i strese se.
Kada je izašla napolje, na pločnik na kojem je bilo mnogo sveta i
buke, a izduvni gasovi guš ili, poč ela je da š eta. Deset minuta kasnije,
baš kao š to je i obeć ao, poruč nik je zaustavio veliki “krajzler” smeđe
boje i mahnuo joj da uđe.
Cim je ona sela pored njega i počela da vezuje pojas, Krejg je
uleteo, koristeći vešto mali zastoj u saobraćaju. Vozio je odlično.
Tesa je pokušavala da utvrdi šta on misli na osnovu izraza
njegovog lica. „Pa?“
Cutljivi poručnikk se nakašlja. „Prokleto grlo! Doktor kaže da
možda imam astmu. Nije ni čudo, kada je vazduh ovoliko zagađen.“
„Izbegavate da mi odgovorite na pitanje.“
„Samo se trudim da uspostavim kontakt, da budem ljubazan. U
redu, imam za vas jednu dobru vest ijednu koja bi mogla ispasti loša.“
„To vam verujem reče Tesa. Meni se uvek tako događa. Da čujemo
prvo dobru vest.“
„Važi, bezbolno je.“ Krejg skrenu sa Brodveja i krenu na istočnu
stranu 13. ulicom. „Proverio sam u svim bolnicama. Znate kako je,

nikad se ne zna. Vaš prijatelj je mogao da nastrada u udesu, da ga
pregazi auto, da ga udari š log, da dož ivi infarkt ili bilo š ta drugo i da
sada bude u komi. Ako u tom trenutku kod sebe nije imao dokumenta,
u bolnici ne bi mogli da ga identifikuju.“

„I pošto bi ovo trebalo da bude dobra vest,“ reče Tesa,
„pretpostavljam da mog prijatelja niste pronašli ni u jednoj od
bolnica.“

„Ima mnogo pacijenata u komi, ali nijedan ne odgovara vašem
opisu.“

„Zvuči ohrabrujuće.“
Krejg diž e jednu ruku sa volana. „Ne mora da znač i. Proverio sam
samo u bolnicama u š irem centru grada. Ako vam je prijatelj proš log
vikenda krenuo za Nju Džersi, na primer, ili Pensilvaniju, ili čak u
Konektikat i ako je, zaista, doživeo udes i pao u komu, ja ne bih mogao
da to u ovom času otkrijem. Jeste da se sada sve radi uz pomoć
kompjutera, ali je, ipak, potrebno izvesno vreme da se provere
pacijenti u svim bolnicama ove i u drugim državama Amerike. Ne
brinite, zadužio sam jednog od mojih ljudi da radi na tome. Ipak, imam
oseć aj, da ga u bolnicama neć emo nać i. Cekajte, nije to niš ta sigurno.
Nemojte me hvatati za reč. Hoću samo da... Ja samo tako...“
„Tako osećate? Shvatila sam i cenim vašu preciznost.“
„Malo predostrožnosti nikada nije na odmet,“ objasni Krejg.
„Odavno sam naučio, skupo plativši taj nauk: nikada ništa ne tvrdi i
nikada ništa ne poriči. Ljudi često ne obrate pažnju na moje
formulacije. Oni čuju ono što žele da čuju i posle tvrde da sam ja
rekao, iako...“
„Ja, kao novinar, znam šta znači izjava uz rezervu. Molim vas,
nastavite,“ reče Tesa. „Cekam sad ostatak, ono što bi moglo da bude
loša vest.“
„Da, ovaj...“ Krejg je morao da stane jer se saobraćaj zagušio u
uzanoj 13. ulici. Sasvim napred, na prepunoj raskrsnici Leksington
avenije, policajac je pokušavao da uvede red u saobraćaj, blokiran
nepropisno zaustavljenim kamionetom neke picerije. „Na redu je
mrtvačnica.“
„Da li zbog toga idemo u pravcu Prve avenije?“
Krejg se mrštio, očito zbunjen.
„Ako nastavimo u ovom pravcu,“ obrazlagala je Tesa,“ stiž emo do

Medicinskog centra Njujorškog univerziteta, a odmah kraj njega, na
drugoj strani 13. ulice je Kancelarija sudske medicine.“

„Tako je, ž eleo sam prvo da vas pripremim jer tamo idemo. Preko
vikenda i u ponedeljak i utorak, tamo su doneli nekoliko
neidenti ikovanih gostiju.“ Krejg je gledao pravo ispred sebe, dok se
saobraćaj uspostavljao, pošto je policajac na Leksington aveniji
naredio odnošenje zaglavljenog kamioneta sa oznakom picerije.
„Većina leševa ne odgovara vašem opisu. Ali, nekoliko...“

„Šta je sa njima?“
„Jedan je plutao rekom Hadson. Ista visina, čini se istih godina, ista
građa, ukoliko je to u ovom stanju moguć e zaključ iti. Ne volim sve te
detalje.“
„Nije mene lako šokirati, poručniče. Ja sam boravila u Etiopiji kada
je tamo vladala glad. Nagledala sam se ja... leševa.“
„Naravno, nema sumnje da je to bilo už asno. Samo pokuš avam da
vas pripremim na ono što vas ovde čeka. Moguće je da ovakve leševe
nikada niste videli. Problem sa telima koja su dugo plutala u vodi je da
su im zamagljene oč i, pa ne mož emo da odredimo boju da li su plave,
zelene ili kao š to traž imo ovoga puta, sive. Tu je i jedan narkos. Umro
je od overdoze heroina.“
„Džozef nije narkoman,“ želeći da veruje da sve još nije gotovo
Tesa je namerno upotrebila sadašnje vreme.
„Može biti, ali ne otkriva se uvek to tako lako. Kao što ste sami
objasnili vaš prijatelj je voleo tajne. Stvar je u tome da narkos
odgovara opisu koji ste dali. Izuzev, očiju. Ne možemo da utvrdimo
boju. Pojeli su ih pacovi.“
Tesa oseti grč. „Shvatam.“
„Ako ste odlučni, kao i juče...“
„Jesam.“
„Mogao bih da vam pokažem fotogra ije. Tako obično radimo,
manje je traumatično. Problem je samo u tome što fotogra ije, ma
koliko bile dobre, ne daju pravi utisak... U slučajevima kada je lice
žrtve oštećeno, često je teško odrediti identitet, izuzev... Da li ste...?
Ovo je, zbilja, odvratno. Da li ste spremni da pogledate te leševe...?“
„Leš eve? Da.“ Tesa se stresla. „Za mog prijatelja sam spremna i to
da uradim.“

13

I pored velikog novinarskog iskustva, Tesa još nije bila u
mrtvačnici grada Njujorka. Osećala se nelagodno, očekujući nešto
nalik onome što je videla u ilmovima: na jednom zidu mnogo čeličnih
sanduka sa klima-uređajima, sjajnim kvakama i vratancima koja se
otvore, izvuče se leš pokriven čaršavom, na nosilima sa točkićima. Ali,
Krejg ju je odveo kroz hodnik do sobice sa velikim prozorom. Iza
njega se videlo pokretno postolje.

Krejg, uz pomoć telefona, dade uputstva, a onda, pošto spusti
slušalicu, objasni Tesi. „Da ne bismo gubili vreme, ja sam sve unapred
organizovao. Momci su spremni. Tesa, još nije kasno da se
predomislite.“

„Ne, moram to da obavim.“ Tresla se kao prut, nije znala šta je
čeka.

Pola minuta kasnije, ona se trže, čuvši motor. Napeto je gledala
kako se kablovi pokreću a platforma diže. Kada se platforma
zaustavila, tačno ispod prozora Tesa je ugledala naduveno lice, olovne
boje, zamuć ene oč i i kož u koja samo š to nije spala sa obraza, i mada je
boja kož e bila siva, njen izgled je podsetio Tesu na raspukli oljuš teni,
prekuvani paradajz. Osetivši nagon da povrati, ona okrenu glavu.

Krejg je nežno potapša po ramenu: „Aha, znao sam! Toliko sam
puta ovamo dolazio i uvek mi je muka.“

Tesa se borila da smiri grč eve u stomaku. „Hvala, mislim...“ disala
je duboko. „Mislim da ć e sve biti u redu. Izgleda da nisam toliko jaka
kao...“

„U ovakvim situacijama niko nije. Onoga dana kada budem
navikao da bez problema gledam leševe u ovakvom stanju, znaću da
je vreme da se povučem s posla.“

„Caršav ga pokriva do vrata. Da se ne bi videle posledice
autopsije?“

„Tako je. I ovako je dovoljno strašno...“ Krejg je oklevao. „Je li to
on? Mislim, vaš prijatelj?“

Tesa odmahnu glavom.
„Jeste li sigurni? Od stajanja u vodi lice je izoblič eno. Mož da niste u
stanju da...“

„Nije toliko izobličeno da ga ne bih prepoznala. To nije Džozef.“
Krejg reče nekako čudno. „Mora da ste srećni zbog toga.“
Tesa oseti da je oblivena hladnim znojem.
„Za sada je dobro.“
„Za sada. U tome je problem. Na ž alost, ima ih još . Mislite da ć ete
moći...?“
„Požurite. Da završimo što pre.“
Krejg ponovo diže slušalicu i dade nova uputstva.
I ponovo je Tesa čula motor dizalice, i dalje izbegavajući da
pogleda prema prozoru, zamišljala je kako se platforma spušta, leš
nestaje. „Mogu li?“
„Da, ne vidi se više. Možete sada da se okrenete.“
Tesa se okretala polako, noge su joj klecale. Ubrzano je disala. I
opet se stegla na zvuk motora platforme koja se dizala. Osetila je
slabost i koncentrisala svu snagu volje da ostane na nogama i prouč i
sledeći leš koji se našao ispod prozora.
Krajg joj je već bio skrenuo paž nju da su mu pacovi pojeli oč i, ali
nije se pripremila i na druge tragove pacova. Usne su bile izjedene,
videli su s zubi, kao da se smeje. Nosa nije bilo, ostale su samo dve
groteskne pukotine. Na obrazima izjedena mesta, ovalna odgrizena
rupa zjapila je ispod brade, kao neka užasavajuća druga usta, i...
Tesa se zateturala i ustuknula. „Nosite to odavde.“
Iako joj je u ušima bubnjalo, čula je kako Krejg govori u slušalicu i
onda, sa olakšanjem, zujanje platforme koja se spuštala.
Krejg joj ponovo než no dodirnu ruku. Tesa oseti da on iš č ekuje š ta
će ona reći, da okleva, da mu je neugodno, da smišlja šta bi rekao da je
smiri, pre nego što je uspeo da je pita...
„Ne, nije to Dž ozef,“ reč e Tesa, odmahujuć i glavom. „Celo je suviš e
uzano,“ uzdahnula je duboko. „Kosa je iste dužine, ali očešljana na
desnu, a ne na levu stranu. Hvala bogu, nije Džozef.“
„Dođite ovamo. Sedite.“
„Sve je u redu.“
„Naravno, ipak, suviše ste bledi.“ Krejg ju je vodio. „Hajde,
predahnite. Sedite.“
Tesa ga posluša, zabaci glavu unazad, zatvori oči i oseti hladan
znoj na čelu. „Je li to sve?“ glas joj se jedva čuo. „U kolima ste
pomenuli samo ova dva leša. Ja želim da saznam šta je sa mojim

prijateljem, ali se bogu molim da više nema leševa.“
Krejg nije odgovorio ništa.
Polako, nervozno, Tesa otvori oči.
Krejg je gledao u patos.
„Šta se događa?“ upitala je, uz vidan napor.
Krejg je grizao usne.
„Recite mi,“ Tesa se mrštila, ipak po glasu se osećalo da joj se

snaga vraća. „Ima li još? Vi ste... Šta krijete od mene?“
„Ima još jedan.“
Tesa istisnu vazduh iz pluća.
„Ali čini mi se da ta žrtva ne može biti identi ikovana. Bar ne na

ovaj način. Mislim vizuelno. Možda jedino uz pomoć rendgenskih
snimaka kostiju, podataka o vilici i...“ Krejg odmahnu rukom, vidno
napet. „Spalili su ga. Veći deo tela su mu spalili, pogotovo lica. Ne
znam da li ima svrhe... Zaista, se pitam vredi li da vam ga pokažem.“

„Toliko je beznadežno?“
„U svakom slučaju gore nego sve ovo što ste do sada videli.
Sumnjam da ćete bilo šta otkriti, samo će vam pripasti muka.“
„Mislite da mi može biti gore nego sada?“
Krejg napravi grimasu. „Pa, to sam hteo da kažem.“
Tesa se dvoumila, zaključ ivš i sa ž aljenjem. „Ako vi tako mislite... Ja
samo ž elim da uč inim sve da bih saznala š ta se desilo sa Dž ozefom, ali,
ako...“
„Jedino zbog č ega sam vam ovog nesretnika spomenuo je...“ Krejg
opet obori pogled na pod.
„Nešto krijete?“
„Reč je o mestu na kojem je ubijen.“
Tesa oseti strah, čupanje u stomaku. „Gde je ubijen? Sta
pokušavate da mi kažete, poručniče?“
„Rekli ste mi da je trebalo da se nađete da Džozefom u subotu
ujutru.“
„Da. Zašto?“
„Da trčite zajedno?“
„Tačno,“ Tesa povrati snagu, uspravi se.
„U gornjem delu Ist Sajda. Kod parka “Karl Šurc”.“
„Dođavola, poručniče, pitala sam vas šta sve ovo treba da znači?“
„Da je ubijeni tamo pronađen. U tri ujutro, u noć i između subote i

nedelje. U parku “Karl Šurc”.“
Tesa skoči. „Gospode. Kako je...?“
„Spaljen? Još nismo sigurni. Možda je bio skitnica, spavao je u

parku koji se zatvara za publiku u jedan noću. Postoji policijska
patrola, ali uličari ponekad uspeju da se uvuku i sakriju. Zrtvu je neko
polio benzinom i zapalio. Autopsija je pokazala da je umro od
opekotina, a ne od noža ili metka, u takvim slučajevima se ponekad
vatra koristi da bi se zameli tragovi. Plamen je uništio njegovu odeću,
pa ne možemo da tvrdimo da je bio skitnica. Ali, znamo za slučajeve
da se klinci igraju sledeći nekog klošara, da sačekaju da on zaspi i
onda ga zapale. Istina, to je miran kraj, sasvim blizu gradske već nice.
Ulične bande mladih se više drže severnih i zapadnih delova grada.
Ipak, ono što se desilo sasvim se uklapa u već viđene šeme.“

„Ali, da li vi verujete da se baš to desilo? Ne biste mi pominjali tog
čoveka da ne mislite da bi mogao da bude Džozef.“ Tesa je jedva
izgovorila te reči.

„Ja vam samo predočavam ono što znam.“
„“Karl Šurc” park?“
Krejg klimnu glavom. „Ali, to je, sigurno, samo slučajnost. Vaš
prijatelj nije bio skitnica. Sta bi on radio u tri sata u zoru, u parku?
Pogotovo te noći.“
„Zašto “te” noći?“
„U nedelju je padala kiša, sećate se?“
„Da.“
„Pa, kiša je počela oko dva ujutro. Cak i da pretpostavimo da vaš
prijatelj te noći nije mogao da spava i da je osetio potrebu da se
prošeta, zar je logično da je izašao napolje po toj kiši? I da jeste, zar bi
preskakao ogradu parka koji je noću zaključan?“ Krejg slegnu
ramenima. „Jedino što se uklapa u šemu je ono što sam vam ranije
izneo kao pretpostavku. Reč je o skitnici. Uvukao se u park da potraž i
zaklon, deca su ga sledila i zapalila.“
Tesa ugrize usnu. „Svejedno, nemam izbora.“
„Ne razumem?“
„Moram da vidim i taj leš, da probam da uverim sebe da nije
Džozef. Inače, nikada neću moći da se smirim.“
„Mislio sam ozbiljno ono što sam vam rekao. Ovaj je gori od svih.“
„Molim vas, poručniče.“

Krejg ju je merio pogledom. „Da se dogovorimo?“
„Ne razumem,“ reče Tesa, gutajući knedlu.
„Divim se vašoj odanosti prijatelju, ali zašto ne biste učinili nešto i
za sebe? Ovoga puta, pogledajte fotogra ije. Pošto vizuelne
identi ikacije ionako ne može biti, razlika nije bitna, a vi ćete, ipak,
moći da se smirite.“
Razmislila je i potišteno klimnula glavom.
„Vraćam se odmah,“ reče Krejg.
Sama u prostoriji Tesa je nervozno čekala. Nije smela ni da
pogleda prema prozoru iza kojeg je videla sav onaj užas. Pitala se
kakav je još gori užas čeka...
Poručnik Krejg se vrati. Nosio je fasciklu. Otvori je i, oklevajući,
reče. „Upamtite, vatra je uništila veći deo tela, naročito lica. Čitavo telo
bi nestalo, ali izgleda da je žrtva imala dovoljno snage da otrči kroz
kišu do bazena s vodom. Uspeo je da se baci u njega i ugasi plamen,
pre nego što je umro.“
Tesa pruž i ruku prema fascikli. Izvukla je neš to š to joj je lič ilo na
šest fotogra ija, okrenutih naopako. Malo oklevanja. Napeta, ona
prevrnu prvu.
Ostala je bez daha.
Ono što je nekada bila glava sada je ličilo na ispečen komad mesa,
spaljen, uništen, pocrneo, ugljenisan i...
„O, moj Bož e!“ kriknu Tesa, odvrać ajuć i pogled, ali joj je groteskna
slika ostala pred očima. Spržena lobanja nija imala kose, ni crta lica,
ništa nije podsećalo na Džozefov lepi lik. Cađom prekrivena koska
izvirivala je iz mračnih dubina sprženog pršljena.
Glas joj je drhtao.“Poručniče, izvinite što sam verovala da mogu da
izdržim.“
„Hajde, polako. Dozvolite da... Nema potrebe da mučite sebe više,“
Krejg pruži ruku da uzme fotografije.
Tesa odvažno odmahnu glavom. „Počela sam i završiću!“
Okrenula je narednu fotogra iju. Opet snimak glave, užasavajući.
Brzo, ona je odbaci. Ostale su još samo četiri. Brže, reče ona samoj
sebi.
Nije bila spremna na ono što ju je čekalo na sledećem snimku. Svi
leševi koje je gledala sa prozora bili su do grla pokriveni čaršavima. A
sada se pred njom ukazalo nago, gotovo potpuno ugljenisano telo.

Spaljene nisu bile samo noge ispod kolena i leva podlaktica. Ipak, ono
što je Tesi najviše upalo u oči i što joj je donelo mučninu, terajući je da
povrać a, bili su nezgrapni š avovi od karlice do rebara, pa onda levo i
desno, tako da se formira slovo ipsilon Y. Njima je patolog zatvorio
telo pošto je obavljena autopsija.

Ne mogu viš e, jaukala je Tesa u sebi. Ruke su joj se tresle, dok je
potezala narednu fotogra iju. Očekivala je novi užas, a otkrila je
odahnuvši za trenutak, sa olakšanjem, levu, nesagorelu nogu i stopalo
ž rtve, Hvala ti, Gospode! Kad bi još samo... Ona okrenu pretposlednju
fotogra iju i opet odahnu sa olakšanjem. Ovoga puta na snimku je bila
žrtvina neugljenisana desna noga i stopalo.

Još samo jedna.
Samo jedna jedina, poslednja fotografija.
I ako budem imala sreće, pomisli Tesa.
Imala je.
A u isto vreme i nije. Jer mada je na poslednjem snimku bilo ono
što se logično moglo očekivati. uvećan snimak nesagorele leve
podlaktice, nešto je privuklo njenu pažnju i šokiralo je.
Odjednom, u sećanje joj se vratio njen razgovog sa Džozefom u
malom baru, prošlog petka posle podne.
„Možemo da budemo samo prijatelji,“ rekao joj je on.
„Ne znam šta...
„Hoću da kažem da nikada ne možemo biti ljubavnici.“
Njegova otvorenost ju je zapanjila. „Ej rekla je nisam ništa ni
predlagala. Nisam te zvala u krevet.“
„Znam. Zbilja, tvom ponašanju se nema šta zameriti.“ Džozef je
pružio ruku preko stola i nežno dotakao njenu. „Nisam hteo da te
uvredim, niti da te dovedem u nezgodnu situaciju. Samo... ima nekih
stvari u vezi sa mnom koje ti ne bi mogla da shvatiš.“
I dok je on to govorio, Tesa je na donjem, manje vidljivom delu
njegove leve ruke koju je stavio ргеко njene opazila...
A sada je Tesa buljila _ buvalno nije mogla da odvoji oči – od leve
podlaktice prikazane na fotografiji.
Oseti da se na nju sručio hladan tuš, dok joj je u stomaku sve
zavijalo.
Prigušen krik joj se ote. Ona pade na stolicu i primora sebe da
odvoji pogled od fotogra ije, boreći se da dođe do reči. Uspela je da

promuca u pravcu Krejga. „To je on!“
„Sta kaž ete?“ Krejg je bio iznenađen. „Ali, kako mož ete da...? Leš je

u takvom...“
„U petak, dok smo ruč ali zajedno, Dž ozef me je pomilovao po ruci.

Seć am se da sam tada opazila ož iljak, primetan ruž an ož iljak na levoj
podlaktici.“ Izbezumljena, duboko ožalošćena, Tesa pokaza prema
fotogra iji. „Evo kao ovaj ovde, na levoj podlaktici. Mrtav je! Gospode
Bože, Džozef je...“

„Dajte da vidim,“ Krejg pruži ruku prema fotogra iji, a ona je, kao
da se drž i za Dž ozefa, nije dala. Poruč nik joj než no otvori š aku i uze
snimak. Krejg je ispitivao fotografiju, mršteći se, klimajući glavom.

„Da, neki stari ožiljak. Sudeći po debljini ožiljka, rana je morala
biti duboka. Niko mi to nije pomenuo. Inače, bih vam rekao i ne bih
vam zadavao bol da pregledate ove fotogra ije.“ On prinese snimak
oč ima, da bolje vidi. „Nije to ož iljak od nož a, vidim po obliku. Pre mi
liči na povredu razbijenom lašom, ili trag bodljikave žice, ili... Tesa,
jeste li sigurni?“

„Kad zatvorim oči vidim njegovu ruku kao što sad vidim ovaj
snimak. Naravno, nemoguće ih je direktno uporediti, ali, da... dala bih
sve na svetu da nije tako... Ipak, sigurna sam. Ož iljci su identič ni. Ovo
je Dž ozef. Dž ozef je...“ Tesa oseti pritisak na temenu, u stomaku i bol u
predelu srca.

Glas joj je zamro. Nije mogla ni reč da izusti, i onda. „Mrtav. Dž ozef
je...“

„Tesa, žao mi je.“
„Mrtav!“

14

Kroz garaž u mrtvač nice Tesa je jedva iš la. Kao kroz maglu seć ala
se kasnije da joj je Krejg pomogao da dođe do kola, otvorio vrata i
onda obiš ao i seo za volan. Tresla se pokuš avajuć i da zakopč a pojas,
dok joj Krejg nije priskočio u pomoć. Nesvesna ičega oko sebe, belo je
gledala u daljinu u slabo osvetljenoj garaži.

Najzad, Krejg prekinu tišinu, kašljanjem. „Gde da vas vozim? Kući?
Posle svega kroz šta ste prošli... Tresete se kao prut. Ne bih vam

preporučio da se vraćate na posao.“
Tesa se okrenu prema njemu. Treptala je tek sada svesna njegovog

prisustva. „Na posao? Kući?“ Prekrstila je drhtave ruke na grudima
pokušavajući da se smiri. „Da li biste...? Sve ovo zvuči... Hoćete li da mi
učinite jednu uslugu?“

„Već sam vam obećao da ću pomoći koliko god mogu.“
„Odvedite me tamo gde je on umro.“
Krejg nabra čelo. „U park?“
„Da.“
„Ali, zašto biste...?“
Tesa još više rukama steže telo i procvili. „Molim vas.“
Krejg je hteo da izusti nešto, ali se samo iskašlja, upali motor,
ubaci u brzinu i izveze kola iz garaže, pravo na Prvu aveniju. Išao je
jednosmernom avenijom na sever.
„Hvala reče,“ Tesa.
Krejg slegnu ramenima.
„Sutra nikako neću zaboraviti da kažem Valteru kako ste mi
pomogli,“ reče ona.
„Valteru? Ej, prešli ste se. Ja ne radim ovo zbog Valtera. Ja samo
radim svoj posao. Zapravo, radio sam do sada ali sada ovo radim zbog
vas.“
„Oprostite, zaista se izvinjavam.“ Tesa ga umalo nije pomilovala po
ruci. „Nisam želela da vas uvredim, da kažem da vi, zapravo, samo
vraćate uslugu ili...“
„Niste me uvredili. Ne razmišljajte o tome. Ali, volim da sve
izvedem na čistinu. Nema mnogo ljudi koji bi prošli sve što ste vi
prošli zbog čoveka koga ste sreli samo par puta i smatrali prijateljem.
Lojalnost se danas retko sreće. Vi ne možete ni da zamislite koliko
ljudima nije važ no š to nekoga viš e nema. Ja se divim vaš oj upornosti,
vašem osećanju obaveze, zato, ako želite u park, nema problema,
idemo tamo. Na poslu će morati da me sačekaju. Taj Džozef Martin
mora da je bio izuzetan čovek.“
Tesa razmisli. „Drugačiji.“
„Ne razumem.“
„Teško je to objasniti. Imao je... Naravno, bio je lep. Ali, imao je
neš to mnogo važ nije, neku vrstu... magnetizma. Cinilo se... jedino č ega
sada mogu da se setim... č inilo se da zrač i.“ Tesa diž e glavu. „Nego, da

znate, ako ste o tome razmišljali, između nas ničeg nije bilo.“
„Nisam ni mislio.“
„Zapravo, sasvim suprotno. Džozef je insistirao na tome da

možemo da budemo samo prijatelji, da ne možemo da održavamo
seksualne odnose.“

Krejg se okrenu prema njoj, mršteći se.
„Znam š ta mislite. To sam i ja pomislila, ali nije to. Nije bio peder,
ili nešto tako, već... Kako je ono rekao? Rekao je da je platonska veza
bolja jer je večna. Tako je govorio. Kao neki pesnik. Da!“ Tesi se
stezalo grlo od bola. Srce joj je lupalo kao ludo. „Džozef je bio
izuzetan čovek.“
Koncentrisan na saobraćaj Krejg se mrštio. Prešli su raskrsnicu sa
45. ulicom, ostavili zgradu Ujedinjenih nacija sa desne strane i jurili
napred, u pravcu severa.
„Onda?“ Tesa se strese i pokuša da se smiri. „Šta sada?“
„Posle parka? Razgovaraću sa kolegama iz Odeljenja za ubistva i
reći im da možda možemo da identifikujemo žrtvu.“
„Možda? Taj ožiljak je...“
„Morate da shvatite da je onima iz Odeljenja za ubistva potrebno
nešto više, da bi bili apsolutno sigurni. Otiske prstiju leve ruke
poslaćemo FBI-ju. Iako je sve kompjuterizovano, FBI-ju će biti
potrebno nekoliko dana da u svojim kartotekama proveri ove otiske,
imaju oni mnogo takvih slučajeva. Onda, ukoliko nađu ime moguće
žrtve poces će ići brže. Proveriće da li se otisci prstiju žrtve slažu sa
otiscima Dž ozefa Martina... Ko zna? Mož e se desiti da je ož iljak, zaista,
identičan. A možda ste se i prevarili.“
„Kako bih volela! Ali, nisam,“ Tesa je osetila da joj se vrti u glavi.
„Pokušavam da vam ulijem malo nade.“
„A ja moram, na žalost, da kažem da je na ovom svetu nade isto
toliko malo koliko i lojalnosti.“
Tesa je sve napornije disala što su se više približavali 48. ulici.
Napeta, opazila je da poručnik skreće desno, prelazi dve avenije i
uspeva da nađe mesto za parkiranje. Očajna izašla je iz kola s njim,
zaključala vrata i kroz zagađenim vazduhom zamagljene sunčeve
zrake pogledala ka drugom kraju Ist End avenije.
Levo je, delimično skrivena drvećem, bila šest stopa visoka ograda
od kolja, drvena. Okruž ivala je Grejsi Mejš n, jednu od prvih njujorš kih

kuća Ist Rivera. Podigao ju je 1798. Arčibald Grejs. Ogromna, sa
mnogo odž aka i kula, sa bezbroj terasa, nekada je bila gradski muzej,
a sada dobro čuvana rezidencija gradonačelnika.

Pravo napred, ispred ojađene Tese, širila se ograda od kovanog
gvožđa koja je izdvajala stabla i staze parka “Karl Šurc”.

„Sigurni ste da želite da...“
I pre nego š to je poruč nik završ io pitanje, Tesa ga uze pod ruku i
pređe aveniju. Ušli su kroz otvorenu kapiju natpis je opominjao da
nije dozvoljena upotreba radija, magnetofona ili muzičkih
instrumenata od deset uveč e do osam ujutro. Oni produž iš e kamenom
stazom. Okolo je bilo gusto žbunje. Grane su se nadvijale praveći
senku. Krošnje drveća su bile guste.
„Gde?“ Tesin glas je delovao promuklo.
„Straž a kod Grejsi Mejš na videla je vatru u tri ujutro. U nedelju, u
zoru. Baš ...“ Krejg se osvrtao. „Tamo!“ On pokaza prema udubljenju u
granitnoj steni, nalik na pećinu, iza žbunja, sa njegove desne strane.
„Straž ari oko gradonač elnikove kuć e su uvek na oprezu. Ne napuš taju
svoja mesta, ma š ta se desilo. Oni su profesionalci. Uostalom, vatra je
mogla da bude diverzija, trik da se privuč e njihova paž nja, da krenu i
ostave gazdu nezaštićenog. Zato su oni odlučili da pozovu ljude iz
obližnje policijske stanice. U međuvremenu, videli su da vatra gori
ovde,“ Krejg je pokazivao na udubljenje nalik na peć inu i onda preko
žbunja do minijaturnog am iteatra, malo više gore, „ zatim se prenela
tamo do one statue.“
Tesa, uzdrhtala, priđe statui ljudske veličine. Bilo ju je teško
odrediti, kao neko dete od bronze, sa jednim dignutim kolenom, koje
gleda iskosa, prema dole, tačno ka površini prekrivenoj ciglom, usred
kruga prečnika pedeset stopa.
Statua je ličila na nimfu. Perverzno, Tesu je podsećala na Petra
Pana.
„I?“ U tom neobič nom kamenom prostoru, Tesa je č ula eho svoga
glasa, dok se okretala prema Krejgu.
„Sećate se da ste vi tražili da vas dovedem ovamo?“
„Nisam to zaboravila, I?“
„Policajci iz najbliže stanice su pronašli... Kiša je vodom bila
ispunila ovaj prostor, zidan ciglama. Žrtva je...“
„Da, već ste mi rekli. Pokuš ao je da se pokvasi i tako ugasi vatru.

Gde?“
„Iza statue, Tesa.“ Krejg diže ruke i priđe bliže. „Ne bih vam

preporučio...“
„Moram.“ Tesa je polako obišla statuu, i pala pred podnožje statue.
Kontura muškarca kako leži postrance sa kolenima priljubljenim

uz grudi ostala je ocrnjena na ciglama.
„Oh.“
„Zao mi je, Tesa. Nisam hteo ovamo da vas dovodim. Vi ste

insistirali!“
Uz jecaje Tesa se približavala užasnoj, crnoj konturi na ciglama.

Dodirnuta je mesto gde je moralo biti Dž ozefovo srce. „Uč inite mi još
jednu uslugu, hoćete li?“ Ostala je bez glasa. „Molim vas? Još samo
jednu uslugu.“

„Da vas odvedem odavde?“
„Ne.“ Tesi su suze tekle potocima i gledajući pravo u njega
preklinjala ga je bez reči.
Krejg je shvatio. Raširio je ruke, a ona je jecajući još jače pala u
njegovo naručje.

15

Memfis. Tenesi

Bili Dž o Benet nije prestajao da se znoji. Znoj mu se cedio sa glave,
lica, grudi, leđa, nogu. Slivao mu se niz vrat. Kvasio mu koš ulju, i dok
se, nervozan, u jedan sat u zoru, vozio kroz gradsku četvrt prepunu
barova, č inilo mu se da je u sauni. A problem je bio u tome š to se on
nije znojio stoga što je noć vrela, vlažna. Zapravo, svi prozori
njegovog “ševrolet blejzera” bili su zatvoreni, a er-kondišn uključen
na najjače. Ipak, ma koliko da je hladan vazduh tutnjao oko njega, Bili
Dž o nije prestajao da se znoji, mada je bilo hladno da se najež iš . On se
jež io iz drugog razloga i iz istog tog razloga znojio. Zapravo, radilo se
o dve stvari. Prvo: bio je napet, tog jutra trebalo je da svedoči pred
čitavom jebenom grupom državnih istražitelja! I drugo: očajnički mu
je nedostajao kokain.

Isuse, pomisli on, kako može nešto u čemu toliko uživaš da ga

ušmrkavaš, da ti stvori ovakav pakao kada ga nemaš? Utroba Bili Džoa
se kidala od bolova, kao da se svaki organ bori sa onim drugim. Mišići
su mu bili toliko napeti da mu se činilo da će rukama u grču prosto
polomiti volan auta. Sveviš nji Bož e! Svetla farova udarala su mu u oč i,
neonski nazivi restorana terali ga da ž mirka. Ako se uskoro nekako ne
domogne svoje omiljene poslastice za ušmrkavanje...

S vremena na vreme bacao je brze poglede na retrovizor, da
proveri da ga ne prate. Ti prokleti državni istražitelji gori su od
lovačkih pasa. Od nedelje, prate ga u stopu. Ispred njegove kuće stalno
je parkiran njihov auto. Svakoga dana, od one železničke nesreće,
morao je da daje mokraću na kontrolu, ali je testove uspešno prolazio,
jer Bili Džo nije bio budala. O, ne, nikako, dragi moji! Citao je on
novine i gledao vesti na televiziji. Još pre nekoliko meseci shvatio je
da ć e vrš iti testiranja onih koji rade u transportnim kompanijama, da
provere da neko od njih ne uzima drogu. Pripremio se odmah za dan
kada će on doći na red. Platio je svom bratu koji nikada nije okusio
droge, da se ispiški u poveći sterilisani sud. Onda je taj sud odneo
svojoj kući, prelio mokraću u nekoliko epruveta od plastike i sakrio ih
iza klozetske šolje svog kupatila. Cim je čuo za iskliznuće voza, otišao
je u kupatilo, premazao jednu od plastičnih epruveta vazelinom,
ugurao je – bože kako je bolelo! – u čmar. I naravno, u nedelju na
njegova vrata zakucao je drž avni istraž itelj, pokazao mu sudski nalog,
dao mu stakleni sud i zatražio da da mokraću na testiranje.

A tada je Bili Džo mogao da kaže. „Naravno, ja nemam šta da
krijem.“ Otiš ao je zatim u kupatilo, zaključ ao vrata, izvukao iz č mara
plastičnu epruvetu sa urinom, presuo toplu tečnost u staklenu bočicu,
vratio epruvetu u čmar i izašao iz kupatila, obrativši se istražitelju,
rečima. „Oprostite, ne piškim baš najbolje kada se to od mene traži.
Ovo je najviše što sam mogao da iscedim iz mokraćnog kanala.“

Inspektor ga je oštro pogledao i odvratio. „Ovo nam je, verujte mi,
sasvim dovoljno.“

„Samo gubite vreme.“
„Aha, baš tako.“
Posle toga, Bili Džo nije nikuda išao bez vazelinom nacapane
plastične epruvete u zadnjici. O bolu i nelagodnosti ne vredi ni pričati!
Coveče, pravi užas! Ali, on je dugo radio na prugama – dvadeset
godina nameštanja tračnica, podešavanja pragova, spajanja pruga,

obezbedile su mu š iroka ramena i jak grudni koš . Jak sam ja i izdrž ljiv,
govorio je on sebi, bez dvojbe, vrlo izdrž ljiv. Drž avni istraž itelji njega
misle da uplaše? Te cvećke u jeftinim odelima ne znaju šta ih čeka!

Ipak, Bili Dž o je poč eo da se plaš i. Jer u ponedeljak je potroš io do
kraja svoju briž ljivo skrivenu zalihu kokaina. Prvi dan bez droge nije
prošao loše, samo se malo tresao, ali je narednog dana osetio grčeve u
stomaku, a onda je počelo povraćanje i znojenje, bez prestanka, i sada
u jedan ujutro u četvrtak, potpuno mokar, tresući se, uz nadljudske
napore, pokušavao je da vozi pravo. Cinilo mu se da će se sjebati,
poludeti ako ubrzo ne uzme svoju dozu kokaina.

Za ime boga, on neć e moć i da svedoč i pred drž avnim istraž iteljima
tog jutra ako se bude tresao i znojio. Nije mogao da sredi misli. Neć e
moći da se koncentriše na njihova pitanja. Zamuckivaće, ili još gore
možda će početi da tepa, a oni će odmah shvatiti da on nije samo
nervozan, da nije reč o tremi zbog nastupa, već o apstinencijalnoj krizi
i onda je kraj. On nije tačno znao šta država može da mu uradi u
slučaju da istražitelji otkriju da je narkoman, ali je znao da mu se to
neće ni najmanje dopasti. Tri stotine ljudi je nastradalo jer je deo
pruge popustio, a voz izleteo. Dvadeset vagona dehidriranog
amonijaka se otvorilo i prosulo i, od nedelje, novine su pune priča o
neč ijem nemaru “koji treba najstrož ije kazniti”. Pominju č ak masovno
ubistvo. Sranje, čoveče, za to te strpaju u ćorku!

Istina, on je kao predradnik, šef ekipe za održavanje, pregledao
prugu i sve mu je delovalo sasvim u redu. Mož da, poš teno reč eno, nije
proverio tračnice onako prilježno kako je mogao, ali već je padao
mrak, a on je ž urio u grad da uš mrka malo kokaina. Nije on kriv š to je
onaj kreten, vlasnik železnice, loše vodio posao jer se zabavio
guranjem kurca u svoju sekretaricu. Venčana žena je uhvatila
budaletinu, izbacila ga iz kuće, razvela se i odnela milione dolara. Sto
mu gromova, pomisli Bili Džo, pa nisam ja kriv što je železnička
kompanija morala da smanji troškove održavanja pruge kako bi taj
kreten mogao da plati troškove razvoda. Da je bilo više radnika koji
proveravaju stanje pruge, nesreća se ne bi dogodila.

Ali, to nije moj problem. Ni na koji nač in! I ne sada. Baš me briga
za iksiranje tračnica, meni je iks neophodan. Inače ću se rastočiti u
narednih osam sati, pre nego što državni istražitelji pokušaju da me na
krst razapnu.

Bili Džo ponovo baci pogled na retrovizor. Vozio je u
neodređenom pravcu i pokušavao da utvrdi da li neki od farova iza
njega idu istim putem. Naglo je zaokretao, prolazio kroz crvena svetla,
menjao pravac nasred nizbrdice, jednom rečju radio sve ono čega je
mogao da se seti iz policijskih i špijunskih ilmova koje je obožavao.
Isprobavao je iste metode kao junaci tih ilmova, kada žele da se
oslobode pratnje. Zadovoljan što ga ne prate, on krenu žurno iz
gradske četvrti barova, pravo prema reci. Nije mu ostalo mnogo
vremena. Svake noći u jedan i 15, njegov snabdevač otvara “dućan” na
pet minuta i samo pet minuta u pustom delu jednog parkinga, pored
nekog stovarišta blizu Misisipija.

Briš uć i znoj sa oč iju, Bili Dž o baci pogled na ruč ni sat. Isuse, bilo je
gotovo jedan i deset. On pritisnu drhtavom nogom papučicu za gas.
Neosvetljen parking delovao je pusto kada je uleteo, prošao pored
stovarišta i stao. O, ne ! Nemojte mi reći da sam zakasnio! Tačno u
sekund je jedan i 15. Nemoguće da sam zakasnio!

Možda je on zakasnio. Aha, zaključi Bili Džo, dok mu je srce
snažno lupalo. Tako je! On još nije stigao.

Odjednom na parkiralištu se pojaviše farovi automobila. Bili Džo
oseti olakšanje, a onda se strese od straha, pošto mu je, iznenada, palo
na pamet da to možda nije njegov snabdevač, već neko od državnih
istraž itelja koji su ga pratili. Pokuš avajuć i da ne panič i, govorio je sebi
da nije zločin provozati se do reke. Ej, treba samo da im kažem da
nisam mogao da spavam, da sam morao da se opustim, da uživam,
gledajući svetiljke brodića na reci. I, sigurno, neće biti problema!

Nije mu bio poznat plavi “ford” koji se zaustavio kraj njega. To nije
dobar znak, pomisli, ali, možda, ni loš! Njegov snabdevač je često, iz
predostrožnosti, menjao automobile. Onda iz “forda” izađe visok,
mršav čovek u majici, koji, takođe Bili Džou nije bio poznat, a to,
svakako, nije bio dobar znak.

Neznanac zakuca na staklo Bilijevog auta.
Bili Dž o ga spusti. „Da?“ Trudio se da govori osorno, ali je to teš ko
išlo, jer mu je glas drhtao.
„Došli ste zbog posla?“ upita neznanac.
„Nemam jebenog pojma o čemu pričate!“
„Kokain! Hoćeš ili nećeš?“
Zamka, pomisli Bili Dž o. Ako je ovaj tip inspektor, odać e se odmah

i upropastiti sebe. „Odakle vam ideja da ja...?“
„Cuj, nemam vremena za gubljenje. Onaj momak što ovde redovno

snabdeva mušterije morao je iz zdravstvenih razloga da napusti grad.
Hoću da kažem nije mogao da izdrži konkurenciju, ako razumeš šta
hoć u da kaž em. Ja sada drž im ovo mesto i još mnoga ć u preuzeti. Imaš
još samo četiri minuta. Onda odlazim. Odluči se.“

Bili Dž ou odjednom sinu da je “ford” stigao iz suprotnog pravca od
onog iz kojeg je on došao. Ovaj tip, ma ko da je, nije ga pratio.

Bili Dž o shvati još neš to: da se znoji sve viš e i da se trese toliko da
mu zubi cvokoću.

„U redu! Odlučio sam se,“ jedva kontrolišući ruke koje su se tresle,
on otvori vrata i izađe. Noge su mu klecale. „Hajde da obavimo posao.
Ista cena kao kod onog drugog tipa?“

Neznanac otključa prtljažnik “forda”. „Ne. Oni iz federalne sve su
opasniji, uhvatili su mnoge pošiljke. Troškovi su povećani.“

Previše očajan, Bili Džo nije protestovao.
„Ali, ovoga puta, samo ovoga puta, bio sam široke ruke, dodao sam
pomalo u svaki od paketića. Znak dobre volje, da se bolje predstavim
mušterijama.“
„Ej, to je baš fer!“
Trljajući ruke, Bili Džo krenu za čovekom do prtljažnika auta i
žudno proviri unutra. Ugledao je ispunjenu plastičnu kesu za đubre.
Neznanac je otvori i otkri beli prah. „Šta je...? Kako to...?“
Oštar odvratan smrad, dopre Bili Džou do nozdrva. Prtljažnik je
smrdeo na...? Prljav veš? Tako je! Prljav veš? „Zašto bi...?“
„Sve je ovo za tebe, Bili Džo.“
„Ej, otkud znaš moje ime?“
Neznanac ne obrati pažnju na pitanje. „Da, sve smo ovo mi tebi
doneli.“
„Koji mi?“
Vrata automobila se, uz tresak, otvoriše. Trojica muškaraca
skrivenih u “fordu” izleteš e prema prtljaž niku i zgrabiš e Bili Dž oa. Po
jedan ga je drž ao sa svake strane i jedan otpozadi, naterali su ga da se
savije i ugurali mu glavu u plastičnu kesu sa prahom.
Bili Džo pokuša da se uspravi, uvijajući se, izvlačeći frenetičnim
pokretima, ali čak ni godine teškog rada na pruzi nisu mu dale
dovoljno snage da se odupre tim tipovima.

„Sve je ovo za tebe, Bili Džo.“
Borio se još oč ajnije, ali su ga snaž ne ruke gurale dole. A kada mu
je glava stigla do belog praha, jak, odvratan smrad postao je neizdrž iv.
Zamutilo mu se u glavi. Prepoznao je šta je to. Amonijak... Izbeljivač u
prahu.
„Ne! Isuse! Prestanite! Stanite. Ja...“
Reči mu zagušiše guranjem glave dublje u prah. Izjedao je njegove
obraze, pekao mu usne.
Gurali su mu lice sve niž e. Prah mu ispuni uš i, uđe u nos. Trudio se
da zadrži dah, ali dok su ga ona trojica držala sagnuta, a četvrti mu
otvor kese okretao oko vrata, Bili Džo je, najzad, re leksno udahnuo i
osetio kako mu smrdljivi prah prolazi kroz nozdrve, silazi niz grlo,
uvlači se u pluća. Gorelo je! Gospode Bože, kako je peklo!
Poslednje što je u toj panici, pre nego što je izgubio svest, čuo bilo
je, „Znamo mi da si ti navikao na jedan drugi prah, ali kako ti se sviđa
ovaj, Bili Džo? Zbog tebe je amonijakom otrovano tri stotine ljudi.
Vreme je da ga i sam probaš!“

16

Leva obala Misisipija, petnaestak kilometara severno od
Memfisa

U spavaćoj sobi svog zamka van grada, Herison Pejdž je dahtao i
brektao, ali je najzad morao da prizna da je i pored frustrirajućih
napora, nemoćan. Ironija mu nije izmakla. On nemoćan! Time se
naime mogao opisati njegov penis. Ostavši bez daha, odustajući, on se
otkotrlja sa ž ene zbog koje se supruga od njega razvela i lež e na leđa,
zagledan, u tamni plafon.

„Srculence, nije to niš ta,“ reč e ta ž ena, Dž enifer. „Nema razloga da
se bojiš za svoju muškost. Samo si umoran. Ništa više. Pod stresom si.“

„Da, pod stresom,“ promrmlja Pejdž.
„Pokušaćemo ponovo malo kasnije, srculence.“
Pejdž je tek nedavno morao sebi da prizna da ga nervira njen
piskav, mazni glas. „Ne verujem. Boli me glava.“
„Uzmi jednu od mojih pilula za spavanje.“

„Neću,“ reče Pejdž, ustade, oblačeći pidžamu, priđe prozoru,
razmaknu zavese i zagleda se negde, u daljinu, nesvestan mesečine
koja je svetlucala na površini reke.

„Možda bi ti piće prijalo, srculence?“
Ako samo ne prestane tako da me zove, ja ću... pomisli Pejdž i
reč e, iznerviran. „Neć u ni pić e! Zakazao sam sastanak sa advokatima
neposredno pred jutrašnje saslušanje. Moram da budem u punoj
formi.“
„Pokušavam da ti nekako pomognem, srculence.“
On se okrenu, trudio se da sačuva nerve. Mesečina je kroz
razmaknute zavese otkrivala njeno nago telo, tamni busen između
nogu, lepo oblikovane kukove, tanak struk i zrele grudi. Prezrele,
gorko pomisli Pejdž . Lič e na lubenice toliko slatke da su poč ele da se
kvare, i njena koža bila je pri njegovom dodiru nekako neprijatna.
Najež io bi se ispod glatke mekoć e koja ga je nekada uzbuđivala, sve je
bilo meko, gnjecavo, kao dž em, kao... salo, zaključ i Pejdž . Poš to se po
čitav dan samo izležava, gleda glupe ljubavne serije i jede čokoladu,
uskoro će biti debela kao...
I mada je uspeo da savlada bes, jedna misao ga je uporno
opsedala. Kako sam mogao da budem takva budala? Imam 55 godina,
ona 23. Da sam onu stvar držao tamo gde joj je mesto, u
pantalonama...! Već posle prvog puta, kada smo se jebali i kada je
počela da me zove “srculence” trebalo je da shvatim kakvu grešku
činim. Mi nemamo ništa zajedničko. Ona nije sposobna ni za iole
inteligentan razgovor. Zašto nisam odmah prestao, dao joj malu
nadoknadu, prebacio je na neko drugo radno mesto i bio do groba
Bogu zahvalan što nisam upropastio svoj život.
Ali, desilo se, Pejdž je nerado to morao da prizna, da je dozvolio da
mu ona stvar rukovodi mozgom. On jeste upropastio svoj ž ivot i sada
nije znao kako da se izvadi.
„Idem dole. Moram da spremim izjavu za komisiju...“
„Kako god hoćeš, srculence. Neka ti je Bog u pomoći, to uvek
kažem. Ali, samo da znaš, ja te uvek čekam.“
Da, pomisli Pejdž trudeć i se da ne jekne. Zar to nije pakao? Ti me
čekaš!
On obuje papuče i izađe iz spavaće sobe. Krenuo je hodnikom,
onda niz mermerno stepenište, držeći se za ogradu. Silazio je

nesigurno, srećan što se oslobodio njenog prisustva. Od njenog
prejakog parfema nalik na miris pogrebnog cveća bilo mu je muka.

U zamku nije bilo nikoga izuzev njega i Dženifer. Otpustio je
sobara, kuvaricu i sobaricu, da ne bi č uli neki od razgovora i posle, u
slučaju da svedoče protiv njega, počeli da ga terete. Njegovi koraci su
odjekivali dok je iš ao preko mrač nog predvorja. Oseć ao je prazninu i
u sebi i oko sebe. Ušao je u radnu sobu i upalio svetlo. Onda je zastao,
duboko uzdahnuo, zagledan u gomilu dokumenata na svom pisaćem
stolu, moguća pitanja koja su njegovi advokati predvideli da bi mu
mogla biti postavljena na saslušanju. Spremili su i bezbroj lukavih
odgovora koje je trebalo da nauči napamet.

Zabrinut, on obiđe sto, baci se na stolicu i poče da pregleda
dokumenta: budila su u njemu depresiju. Da je samo njegova bivša
ž ena, Patriš a, tu, mogao bi sa njom da razgovara, da odredi problem i
pokuša da ga razreši. Ona mu je uvek pomagala tako što ga je sa puno
razumevanja slušala, što mu je masirala kruta ramena i davala mudar
savet Ali, da je Patriša tu, svega ne bi ni bilo. Oni ne bi bili razvedeni i
ona ga ne bi dovela do ivice bankrotstva brakorazvodnim
obeštećenjem, a on ne bi, obuzet tim problemima, zaboravio na svoju
železničku kompaniju, ne bi morao da skreše troškove održavanja
pruga, kako bi obezbedio veće pro ite i isplatio milione dolara bivšoj
ženi. Tri stotine ljudi je umrlo. Na desetine hiljada jutara šuma i
pašnjaka pretvoreno u pustinju. Voda u čitavoj jednoj oblasti je
zatrovana, i sve to samo zbog toga što sam se ja više bavio onom
stvari, nego mozgom.

Sum ga natera da baci pogled nalevo. Uz drhtaj, osetivši da ga u
peč e stomak od straha, video je da se jedna od francuskih vrata koja
su vodila u dvoriš te otvaraju. Uš la su trojica muš karaca i jedna ž ena.
Svi su imali oko trideset godina, bilu su vitki, lepi, obučeni u trenerke
tamnih boja.

Pejdž skoči na noge. Godine uspešne profesionalne karijere
rukovodioca naučile su ga da nikada ne pokaže slabost, da je napad
najbolja odbrana. „Šta vi kog vraga radite? Odmah napolje!“

Oni zatvoriše vrata.
„Rekoh napolje!“
Smešili su se. Ona žena i jedan od muškaraca držali su ruke na
leđima.

Pejdž se trudio da zadrži kontrolu nad situacijom i da ne pokaže
da se boji. Delovali su mu suviš e č isto, uglađeno da bi bili provalnici,
iako i nije znao kako provalnici izgledaju. Možda i jesu.

„Prokletstvo, ako ste novinari izabrali ste pogrešan način da
dođete do intervjua. Osim toga, ja sam prestao da dajem intervjue.“

„Nismo novinari,“ reče žena.
„I nemamo ništa da vas pitamo dodade jedan od muškaraca.“
„Zvaću policiju!“
„Ne bi vredelo,“ umeša se drugi muškarac.
Približ ili su mu se. Zena i jedan od muš karaca su i dalje drž ali ruke
na leđima.
Pejdž zgrabi telefon i okrenu 911, odjednom shvati da je veza
isključena.
„Eto, rekoh vam da ne vredi,“ reče muškarac.
„Vrata sam ja lično zaključao i uključio alarmni sistem! Kako
ste...?“
„Vešto baratamo alatom,“ reče onaj prvi muškarac.
„Na primer, ovakvim,“ dodade žena. „Sklonili su ruke sa leđa.“
Pejdž zinu, ali uplašen, nije uspeo ni da vrisne.
I dok su ga dvojica zgrabila za ruke i primorala da legne na sto,
onaj treć i je uzeo veliki ekser kakav se koristi za pruge, a ona ž ena ga
je čekićem zarila u Pejdžovo srce.

17

„... nabijen na kolac, na sred stola prepunog krvlju natopljenih
dokumenata u kojima su, kako se iz pouzdanih izvora saznaje, bile
izjave pripremljene za današnje saslušavanje Herisona Pejdža.“
Televizijski izveštač, ozbiljno i sa puno značaja, napravi pauzu.

Zgrožena, Tesa je sedela na visokoj stolici kraj poprečno
postavljene daske u kuhinji svog potkrovlja i pratila vesti na malom
televizoru pored mikrorerne. Crvene brojke digitalnog sata pećnice
pokazivale su 8:03. Pokuš avala je da natera sebe da pojede doruč ak:
voćnu salatu, parče tosta od makrobiotičkog hleba i čaj, ali od
juč eraš nje posete mrtvač nici, už asa kroz koji je proš la i saznanja da je
Džozef mrtav, potpuno je izgubila apetit.

Reporter je nastavio. „U grotesknom sledu događaja pronađeno je
i beživotno telo Bila Džoa Beneta, predradnika, zaduženog za
održavanje pruge na delu na kojem je došlo do iskliznuća voza.
Njegov leš, pronađen je rano jutros na parkiralištu u Mem isu, kraj
reke Misisipi. Benet je bio pod istragom zbog sumnje da nije obavio
svoj posao kako valja, jer je zavisan od kokaina.“

Na TV su onda prikazali snimljenu priču. Gledaoci su videli jednog
policajca ozbiljna lica kako stoji kraj stovarišta i bulji u nešto što se u
groplanu pokazalo kao kesa za đubre, na asfaltu parkirališ ta. Kesa je
bila ispunjena belim prahom. Onda se u trenu videlo kako na nosilima
u ambulantna kola unose čaršavom pokriveno beživotno telo, a
reporter je objašnjavao neobičan način na koji je Benet ubijen.

Tesa oseti novi napad tuge, setivši se brutalnog načina na koji je
Džozef ubijen.

Reporter se vrati na ekran. „Policija pretpostavlja da su Beneta i
Pejdža iz osvete ubili rođaci žrtava nesreće u Tenesiju.“

Reklama o prednostima pelena koje se posle upotrebe bacaju,
prekida TV vesti. Tesa protrlja čelo, pogleda svoj doručak i sasvim
izgubi apetit.

Telefon je zazvonio, trgnuvši je dok je brisala čajnik.
Ko li je zove tako rano? Zabrinuta, krenu iz kuhinje, priđe delu
potkrovlja u kojem je bila dnevna soba i podiže slušalicu kada je
telefon po treći put zazvonio.
„Alo?“
Ozbiljan glas je bio tako speci ičan da Tesin sagovornik nije morao
ni da se predstavlja.
„Ovde poručnik Krejg.“
Prstima je stegla slušalicu.
„Oprostite što zovem ovako rano reče Krejg. Ali, neću biti u
kancelariji i nisam siguran da ću imati prilike da vam se javim na
telefon na poslu, ukoliko uopšte nameravate da radite danas.“
„Da, radić u odvrati,“ Tesa, tuž na. „Bila sam reš ila da ne idem, ali ne
vredi da sedim ovde i patim. Možda će mi posao pomoći da
zaboravim, bar zakratko.“
„Ponekad je dobro biti s ljudima.“
„Ne č ini mi se da je bilo š ta dobro,“ izusti Tesa zabrinuta. „Sta ste
hteli poručniče?“

„Želeo sam da znam kada imate pauzu za ručak.“
„Za ručak? Zašto? Ne verujem da ću danas uopšte ručati. Zbog toga
ste me zvali? Da me pozovete na ručak?“
„Nije baš tako. Zeleo sam da neš to pogledate,“ reč e Krejg. „Mislio
sam da bismo mogli da zakažemo sastanak u neko vreme koje vama
odgovara.“
Tesa oseti hladno oko srca. „Radi se o Džozefovoj smrti?“
„Možda.“
„Opet nešto krijete.“
„Mož da nema nikakve veze, Tesa. Ozbiljno. Ne volim da govorim o
tome dok ne budem siguran. Ne želim da vas potresam bez razloga.“
„Zar ne mislite da sam već potresena? U redu, u jedan. Možete li
doći po mene u jedan. Čekaću vas ispred zgrade u kojoj radim.“
„Potrudiću se. Ko zna? Možda neće ni biti potrebno da idete sa
mnom. Stvarno je tako. Nemojte o tome uopšte da razmišljate.“
„Naravno. Samo tako. “Nemojte da razmišljate.” Sjajno!“

18

Tesa je imala o čemu da razmišlja. Stalno joj je pred očima bilo
Dž ozefovo spaljeno telo i tamna kontura, njegova, na ciglama u parku
“Karl Surc”. Ulazeći u lift, da se popne do svoje kancelarije, stresla se,
sećajući se Džozefa. Osetila je bol što ga više nikada neće videti.

Kada je ušla u prostorije časopisa “Majka Zemlja” krenula je
odmah hodnikom, ka kancelariji Valtera Treska i ispričala mu sve što
se desilo.

Tresk se namrštio, otkrivajući više bora nego obično. Ustao je,
obiš ao sto i uhvatio je za ramena. „Zao mi je, Tesa. Iskreno mi je ž ao.
Više nego što mogu rečima da iskažem.“

„Ali, ko je to mogao njemu da uradi? Zašto?“
„Voleo bih da mogu da ti odgovorim.“ Tresk ju je zagrlio, a onda je
uz sumoran izraz lica dodao. „Ne zaboravi, ovo je Njujork. Ponekad
uopšte nema odgovora. Sećam se slučaja onoga tipa kojeg je banda
maloletnika silovala i umalo ubila, dok je trčao po Central parku. A to
nisu bila deca iz siromaš nih porodica, već iz boljestojeć ih. Ne mož e se
siromaštvo u ovom slučaju proglasiti za najvećeg krivca. Jednostavno,

nema razumnog odgovora, kao ni u mnogim drugim slučajevima.“
„Ali, šta je Džozef tražio u parku “Karl Šurc” po kiši, u tri ujutro?“
„Cuj, Tesa. Ti ne znaš ništa o tom čoveku. Učinio ti se privlačnim,

ali... Ovo ć e mož da zvuč ati grubo, ipak moram da ti kaž em. Kada si mi
pomenula da svom poslodavcu nije dao kućni telefonski broj i da je
koristio usluge privatne poš tanske služ be, zabrinuo sam se. Taj č ovek
je imao neke svoje tajne i vrlo je moguće da su mu baš one došle
glave.“

Sa zastraš ujuć om jasnoć om, Tesa se setila onoga š to joj je Dž ozef
rekao u malom baru, u petak posle podne. “Imam... da tako kažem
određene obaveze. Ne mogu da ti objašnjavam ni o čemu se radi, ni
zašto moram da ih se držim. Jednostavno, moraš da veruješ u mene,
da imaš poverenja i da to prihvatiš.”

„Možda si u pravu. Možda je, zaista, imao neke svoje tajne,“ reče
Tesa, „ali, to ne mora da znači nešto loše, još manje da treba sada sve
da zaboravim i da se pravim kao da ga nikada nisam poznavala.“

„Veruj mi da te razumem,“ Tresk je zagrli. „Zbilja. Samo te molim
da budeš objektivna, da ne podležeš emocijama.“

„U ovom času poslednje što mogu to je da budem objektivna,“ reče
Tesa.

„Cuj, možda nije trebalo danas da dolaziš na posao. Uzmi odmor.
Sredi se. Idi u svoj sportski klub, radi nešto što te opušta. Vidimo se
sutra.“

„Ne,“ odvrati Tesa. „Samoća me izluđuje. Moram da radim. Osećam
potrebu.“

„Sigurna si?“
„I to što više.“
„U tom slučaju...“
„Šta?
„Nešto bih želeo da uradiš.“
Tesa je čekala.
„To bi značilo da za izvesno vreme ostaviš pisanje o preteranoj
upotrebi herbicida i pesticida na farmama u SAD.“
„Ali, to je veoma važan problem,“ reče Tesa, automatski. „Otrovi
ulaze u zemlju i onda u vodu za piće.“
„Svejedno, treba nešto da uradimo pre toga. Jesi li jutros slušala
vesti? O onim ubistvima u Tenesiju? Jesi li to povezala sa nečim?“

„Misliš sa ubistvima u petrolejskoj korporaciji “Paci ik-Rim”,
prošle nedelje?“

Ukupno tri ubistva, dva u Australiji i jedno u Hong Kongu, pošto se
izlio tanker, a velika naftna mrlja ugrozila sprud Velikog koralnog
grebena. Viktor Malone, kapetan supertankera koji se nasukao; Kevin
Stark, visoki funkcioner zadužen za ekipe za čišćenje zagađenja i
Cendler Tompson, direktor petrolejske korporacije “Paci ik-Rim”.
Ubijeni su pošto se za prvog zuckalo da je pijan obavljao svoju
dužnost, za drugog da nije na vreme izašao na mesto tragedije, a za
trećeg da je u ime kompanije odbio da preuzme odgovornost za
ekološku katastrofu. Malone je odleteo u vazduh, odlazeći iz sudnice u
Brisbejnu. Starka su udavili u barelu nafte. Tompson je otrovan, kada
je popio čašu vode, usred konferencije za novinare.

„Sećaš se o tim ubistvima smo razgovarali prošle srede?“ reče
Tresk.

Tesa utonu u fotelju, očajna, pošto se setila još nečeg. Te večeri
neposredno posle tog razgovora, ona je prvi put srela Džozefa. Ona
uštinu samu sebe za butine da bi se koncentrisala na ono što joj Tresk
priča.

„Predložio sam ti tada da napravimo priču o ubistvima.“
„A ja sam ti rekla da časopis “Majka Zemlja” nije tabloid,“ odgovori
Tesa. „Nema potrebe da i mi doprinosimo čitavoj histeriji. Fanatici
samo smetaju našoj stvari.“
„E pa sad mi se čini da su se fanatici pojavili i u Tenesiju.“
„Ne, takva paralela ne postoji. Policija pretpostavlja da su Pejdž a i
Beneta ubili rođaci...“
„Tako su rekli na televiziji,“ prezrivo primeti Tresk, „ali, ja sam
proverio, preko svojih veza u “Tajmsu”. Oni prave priču na osnovu
izjave jednog policajca iz Mem isa, koji kaže da su, možda, za ubistvo
odgovorni suludi ekolozi.“
„Šta?“
„Već su neke od poznatih i jakih organizacija za zaštitu čovekove
sredine, kao “Siera klub” i “Grinpis” javno osudile ubistva, kao
potpuno neodgovoran čin očigledno plašeći se sličnih optužbi.“
„Ali, to je apsurdno... sumnjati u tako nešto.“ Tesa se nagnu napred.
„Istina, nekoliko članova “Grinpisa” bilo je svojevremeno uhapšeno
zbog zauzimanja broda za lov na kitove, u Peruu. Cesto, takođe,

postavljaju brodove prepune ljudi, između kitolovaca i njihovih
ž rtava. Ali, velika je razlika između pokuš aja da se bespravno zapleni
nečiji privatni brod, da se rizikuje život za spas ugrožene životinjske
vrste i...“

„I likvidiranja ljudi koje okrivljuješ da su doprineli uništenju ove
planete?“ Tresk diže obrvu. „Naravno da je velika razlika i nemoj
pogrešno da me shvatiš. “Grinpis” je ugledna organizacija i, sasvim
sigurno, nikada ne bih pomislio da bi se oni bavili nasiljem. Ali, isto
tako znam da je novi direktor korporacije “Pak-Rim” primio preteče
pismo u kojem ga opominju da se postara da se nikako ne dogodi još
jedna naftna mrlja. Znači sigurno je da iza ovih ubistava stoje fanatici,
i ja se u potpunosti slažem sa tobom: ekstermisti rade protiv naše
stvari. Svaki put kada zaštitnici čovekove sredine upadnu u neku
nuklearku ili kada ukradu opitne ž ivotinje iz medicinske laboratorije
ili kada ž enu u bundi poprskaju krvlju, javno mnjenje reaguje kao da
smo svi mi, ljubitelji prirode, skupina najobičnijih ludaka. Tada i mi
koji verujemo da se samo podučavanjem, insistiranjem na zdravom
razumu i pravim primerima, može preobraziti ponašanje ljudi,
postajemo krivci. Zato i moramo razmisliti o svemu ovome. Hajde da
se suočimo sa svim i da jasno pokažemo da većina zaštitnika čovekove
okoline nisu ludaci, samozvani heroji, da se mi ne slažemo sa
ekscesima u znak protesta, bar isto toliko koliko i svi ostali.“

Tesa je pomno proučavala svog šefa i polako klimala glavom.
Skrhana bolom, trudila se da prati š ta Valter prič a. „Znaš š ta Valtere,
što više o svemu tome razmišljam...“

„Cini ti se da moja ideja nije loša? Naravno, znaš ti mene. Znači li to
da ćeš napisati rubriku?“

Tesa ponovo klimnu glavom, zamišljena, napeta.
„Dobro.“
„Ima nekoliko načina da se to napiše.“ Tesi je glas drhtao, jedva je
sakupila snagu da nastavi dalje. „Dok budem osuđivala ekstremiste,
moći ću naširoko da opišem šta je to što njih pogađa, kako se naša
planeta uništava. Sve pod parolom “Pravi motivi, pogrešni metodi”.
„Shvatila si, mala. A ako ozbiljno zaroniš u tu prič u, ko zna, mož da
ćeš moći da zaboraviš to što se desilo tvom sirotom prijatelju.“
„Sumnjam, Valtere. Jako sumnjam, ali neka mi je Bog svedok,
potrudić u se.“ Oč i joj se ovlaž iš e. „U svakom sluč aju, potrebno mi je da

ne mislim o tome.“
Narednih nekoliko sati, Tesa je gotovo u tome uspela. Trudila se

da uleti u priču, da prestane da očajava zbog Džozefove smrti.
Pretraž ivala je svoju dokumentaciju. A onda se, odluč na u nameri da
skupi što više materijala, obratila javnoj biblioteci, zatim listovima
“Dejli njuz” i “Tajms”. Beležila je sve i odlagala. Ono što joj je Tresk
napomenuo o zaštitnicima životinja podsetilo ju je na grupu ekologa
koji su prethodne godine ukrali zečeve, korišćene u medicinskim
ogledima i tako uniš tili petogodiš nji rad struč njaka na traž enju leka za
mišićnu distro iju. U jednoj drugoj prilici, ukradene životinje su bile
zaražene kako bi se testirala neka nova vakcina. I pre nego što su
vraćene u laboratoriju, počela je epidemija, istina manjih razmera.

Setila se Tesa i onoga što se prošle nedelje dogodilo u Brazilu.
Pedro Gomes, berač kauč ukovog drveta koji je pokuš avao da povede
svoje seljane u borbu protiv bogataša i njihove taktike spaljivanja
amazonske džungle, ubijen je – pucali su na njega iz automatskog
oružja dok je držao govor. Na sahrani, njegovoj ženi je uručen
“poklon” glava navodnog organizatora i inansijera Gomesove smrti.
Jedna od teza bila je da je neko od Gomesovih sledbenika ubio
inansijera ubistva, da izravna račune. Ipak, zuckalo se da je
Gomesova smrt, kao i surova osveta prema Bili Dž o Benetu i Harisonu
Pejdž u iz Tenesija, u direktnoj vezi sa velikim ekološ kim katastrofama
na Zemlji, pa je Tesa odlučila da i ovaj događaj u Brazilu uključi u
svoju rubriku, kao još jedan primer radikalnog ponašanja i da
kritikujući takvo ponašanje, ukaže na razmere same ekološke
katastrofe.

Već oko podne, Tesa je sačinila grubu skicu svoga teksta
zapanjena i sama brzinom kojom je radila želeći da pobegne od
sumornih misli. Istini za volju, Dž ozefov lik ju je i dalje progonio. Sve
češće je bacala pogled na sat i činilo joj se da kazaljke, iako nikada
mirne, paradoksalno sporo idu prema polož aju od 13 č asova, kada je
trebalo da se nađe sa poručnikom Krejgom. Sta li on to želi da joj
pokaže? Zašto je opet tako tajanstven?

19

Poruč nik je ovoga puta doš ao obič nim, neobelež enim kolima, boje
rđe. Kada se zaustavio, a Tesa ušla i počela da se vezuje, opazila je
graške znoja na njegovom zboranom čelu. Sako njegovog plavog
odela bio je prebačen preko sedišta, a prednji deo zgužvane bele
košulje i deo ispod miške koji je mogla da vidi, uprljani znojem.

„Žao mi je,“ reče on, iskašljavajući se, „klima-uređaj ne radi.“
Prozori kola su bili otvoreni, ali je jedino strujanje vazduha u tom
zagušljivom, smoga punom, junskom danu, donosilo prelaženje
automobila.
„Navići ću se.“
„Dobro, i ja se navikavam.“
„Rekoste da je to astma?“
„Molim?“
„Taj vaš kašalj.“
„A.“ Krejg se uključi u maticu saobraćaja. „A, mislite na moj kašalj?
Tako mi je bar lekar rekao. Astma! Alergija! Život u gradu me ubija.“
„Možda bi bilo pametno da se preselite?“
„Kako da ne! Kao, na primer, u neko pravo mesto. U Ajovu? Kako
beše ona rečenica iz ilma “Polja snova”? Da, iz tog ilma. “Je li ovo
raj?” a Kevin Kostner odgovara. “Ne, ovo je Ajova”. Kukuruzna polja?
Poš tedite me takvih prič a. Ja sam ovde odrastao. Ovo je raj.“ Krejg se
namršti dok mu je glas zamirao. „Ili je bar bio.“
Krenuo je levo od Brodveja.
„Idemo u istom pravcu kao prošli put?“ Tesa se sledila. „Valjda me
ne vodite ponovo...“
„U mrtvačnicu?“ Krejg odmahnu glavom i iskašlja se. „Opomenuo
sam vas, ali ne, ne idemo ponovo na Prvu aveniju.“
„Nego u park “Karl Šurc?” Ali, ja ne želim...“
„Ne, nećemo ni tamo. Pustite me da radim kako sam ja zamislio,
važi? Mogu li da vam objasnim, da vas pripremim za ono što ćete
videti? Ne mrštite se. Kunem se, evo dajem časnu reč, nećete videti
ništa ružno.“
„Sigurni ste?“
„Nisam rekao da vas ono što ćete videti neće uznemiriti, ali
garantujem da vam neće pripasti muka. S druge strane... U redu, da
čujete o čemu se radi. Rekli ste mi da je vaš prijatelj bio nekako
“drugačiji”? E, pa potcenili ste ga. Prema arhivu FBI on uopšte ne

postoji...“
„Ne po...? Šta hoćete da...?“
„Poslali smo ime vašeg prijatelja ljudima iz FBI. Tražili smo da

pokušaju da pronađu da li nekome od ljudi koji se tako zovu
odgovaraju otisci prstiju leve, nespaljene ruke leš a. Preturili su svoje
kompjutere, traž ili Dž ozefa Martina, a naravno, poš to je to č esto ime,
bilo je mnogo Džozefa Martina. Ono što iznenađuje je da nijedan od
njih u kartoteci nema otiske prstiju koji odgovaraju levoj šaci ubijenog
neznanca.“

„Ali, valjda nemaju baš svi građani otiske prstiju u kartoteci FBI.“
„Tačno.“ Krejg je nastavio prema Prvoj aveniji. „Zato smo se
obratili osiguranju da proverimo broj obaveznog osiguranja koje je
vaš prijatelj dao poslodavcu, da uporedimo s njihovom kartotekom.“
„I?“
Krejg obiđe kamion koji je raznosio robu po kućama. „I? Postoji
Džozef Martin sa tim brojem. Problem je samo u tome što on živi u
Ilinoisu. Zapravo živeo je u Ilinoisu. Zapravo, a to smo otkrili uz
pomoć nekoliko poziva telefonom, Dž ozef Martin koji je imao taj broj
socijalnog osiguranja umro je 1959.“
„Mora da je neka greška.“
Krejg odmahnu glavom. „Dva puta sam proveravao i nema dvojbe.
Dž ozef Martin, vaš Dž ozef Martin, mora da je reš io da viš e ne zaluđuje
svet oko sebe. Po meni rešio je da se opruži, prekrsti ruke, prestane
da diše i bude mrtav kao onaj Džozef Martin sa groblja u Ilinoisu.“
Krejg je, u međuvremenu, stigao do Prve avenije i krenuo ka
severu. Tesa oseti pritisak u glavi.
„Hoćete da kažete da je Džozef uzeo identitet mrtvog čoveka?“
„Zapravo, mrtvog deteta. Bebe. Nego, koliko ste rekli da je Dž ozef
imao godina?“
„Otprilike malo više od 30.“
„Recimo 32? reče Krejg. Toliko bi siroti Džozef Martin iz Ilinoisa
imao danas da nije nastradao u automobilskoj nesreći, zajedno sa
roditeljima, 1959.“
„Kladim se da nema nijednog preživelog bližeg rođaka.“
„O, znači, razumeli ste kako se to radi?“ prihvati Krejg.
Tesa raširi ruke. „Neko ko želi lažan identitet, nasumice odabere
region i proveri čitulje u lokalnim novinama, u godini u kojoj je i sam

rođen. Traž i bebu koja je umrla te godine i to neko siroč e ili nekoga
koje nastradao zajedno sa č itavom bliž om porodicom. To mu omoguć i
da ne deluje ni mlađe ni starije od datuma rođenja upisanog u
dokumentima, a nema nikoga da kaž e da je u pitanju prevara. Važ no
je samo da utvrdi gde je beba rođena, a to č esto piš e i u č itulji: “Taj i
taj, rođen u tom i tom gradu...” Osoba koja traži lažan identitet onda
piš e matič nom uredu toga grada, tvrdi da je izgubila krš tenicu i traž i
novu. Ljudi često gube krštenice i traže nove. Nije to redak slučaj, a
službenik se retko kada potrudi da u knjizi umrlih proveri da li je
osoba sa tim podacima mrtva. Cim dobije krštenicu, prevarant šalje
fotokopiju, uredno overenu, socijalnom osiguranju, objasni da je dugo
živeo u inostranstvu i da mu nije bio potreban broj socijalnog, ali da
viš e ne mož e bez njega. Oni iz socijalnog retko odbijaju takve zahteve.
A uz krštenicu i broj osiguranja dobija se pasoš, vozačka dozvola,
kreditna kartica, sva dokumenta i legitiman status. Ulazeći u pravni
sistem, možete da dobijete posao, da platite porez itd, itd...“

„Bravo!“ prihvati Krejg, nastavljajući da vozi prema severnom delu
Njujorka. „Impresioniran sam.“

„Novinari moraju da budu u toku svega,“ objasni Tesa koja nije
želela da otkrije da je naučila sve o lažnom predstavljanju,
prisluškujući telefonske razgovore svoga oca sa njegovim poslovnim
partnerima.

Krejg se zamislio. Prolazili su 47. ulicu. „Uz saradnju nekih ljudi iz
federalne vlade, uspeo sam da utvrdim da je Dž ozef poč eo da koristi
lažni identitet maja prošle godine. Tada je prvi put platio porez i
socijalno osiguranje. Od tada promenio je dva radna mesta, ne
računajući ovo poslednje. Prvo je u Los Anđelesu, drugo u Cikagu.
Oč igledno, nije hteo nigde dugo da ostane i, po moguć stvu, odlazio je
negde daleko. Oba puta radio je u kompanijama za produkciju video
dokumentaraca.“

„Shvatam.“ Diš uć i ubrzano, Tesa se trudila da savlada bes. „Znač i,
Džozef jeste nešto krio. Sve u vezi sa njim je bilo laž. To objašnjava
zbog č ega nije ž eleo da mi dozvoli da mu se približ im. Pitanje je samo,
šta je, sto mu gromova, krio?“

„Možda ćete to vi moći da mi kažete kada vidite ono gde vas
vodim, ja sasvim sigurno nisam u stanju da odgovorim na to pitanje,“
reče Krejg.

„Kada vidim šta? Gde mi idemo?“
„Ne, još vam to ne mogu reći.“
„Šta kažete?“
„Problem je... Shvatate, moram prvo još neke stvari da vam
objasnim.“
Tesa, nervozna, nestrpljiva, podiže ruke.
„Polako. Obratio sam se knjigovođi irme u kojoj je Džozef radio,“
govorio je Krejg. „Tražio sam da mi pokaže njegov broj talona sa
čekovima. Na čekovima su sume prevelike da bi njima mogao da plaća
račune u samoposlugama ili drugim prodavnicama. Znači, morao je da
ih unovči u banci. E, utvrdio sam da je Džozef unovčio sve čekove u
istoj banci. Tamo iza nas,“ Krejg pokaza rukom, „upravo smo je
prošli... Nalazi se u 47. ulici.
„Vi ste otišli do te banke, pokazali sudski nalog i zahtevali da vam
daju na uvid njegove račune?“ reče Tesa.
Krejg je još jednom sa uvažavanjem odmeri. „Bili biste odličan
policajac.“
„Policajka.“
Krejg ne obrati paž nju na njenu ispravku. „Tač no. To sam uradio.
Otišao sam u banku. Utvrdio sam da su i oni kao Džozefovu adresu
vodili irmu za poštanske usluge na Brodveju. Istu tu adresu tražio je
da mu upišu na čekove. To me nije iznenadilo, ali me jeste iznenadilo
da je mikro ilm Džozefovog dosijea u banci otkrio da nije plaćao
struju, ni kiriju, a morao je negde da stanuje i da plaća. Kako je
izmirivao račune gazdi i plaćao usluge kompanije Edison? Pokazalo se
da je svakoga meseca slao jedan ček, na 1300 dolara, čoveku po
imenu Majk Hofman. E, a vi sada pogodite ko je Hofman?“
„Knjigovođa.“
Krejg ju je posmatrao sa velikim interesovanjem. „Više ste nego
dobri. Tač no. Bio je to njegov knjigovođa. Oč ito, Dž ozef je č inio sve da
sačuva dimnu zavesu kojom se okružio. Ja sam razgovarao sa
Hofmanom. Rekao mi je da se sa Dž ozefom nikada lič no nije sreo. Sve
poslovne kontakte su obavljali poštom ili telefonom.“
„Ali, to znači da je Hofman plaćao sve veće Džozefove račune,“
primeti Tesa.
„Ovoga puta bez komplimenta – pogodili ste.“
„Dobro, na osnovu Hofmanovih knjiga i uz malu saradnju

elektrodistribucije mora da ste bili u stanju da otkrijete gde je Dž ozef
stanovao.“

„Teoretski, da.“
Tesa se namršti. „Nova dimna zavesa?“
„Da. Prema dogovoru sa gazdom Džozef nije direktno plaćao
nikakve račune, već je to radio gazda, a Džozef mu je nadoknađivao
troškove. Prema tome, nikakve koristi od elektrodistribucije.“
„Ali, zato ima od gazde.“
Krejg ne odgovori ništa.
„Kad god tako zategnete usne... O čemu se radi?“ pitala je Tesa.
„Gazda je jedna velika irma nekretnina koja poseduje na hiljade
stanova. Sve je uredno uneto u kompjuter. Potražili su ime Džozefa
Martina i dali mi njegovu adresu, u Grinič Vilidžu. Kada sam tamo
otiš ao, utvrdio sam da su mi dali pogreš nu ulicu i broj, da Dž ozef nije
tu ž iveo. Pokazalo se, zapravo, da taj stan č iju sam adresu dobio i nije
vlasništvo korporacije.“
„Hoćete da kažete da je neko pogrešio radeći na kompjuterima?“
„To je jedno od mogućih objašnjenja. U agenciji proveravaju.“
Krejg se uključi u saobraćajnu gužvu na Prvoj aveniji.
„Jedno od objašnjenja? Koje je drugo?“ Ozbiljan izraz
poručnikovog lica činio je Tesu nervoznom.
„Cujte... razmislimo malo o tome koliko je on voleo dimne zavese.
Ja sam po prirodi podozriv. Stalno se pitam: šta ako je Džozef našao
neki način da dopre do kompjutera irme i da pomuti njihove podatke.
Moguće je da je i na to bio spreman samo da niko ne otkrije gde on
živi. Ili je možda potplatio sekretaricu da ukuca pogrešne podatke o
njemu? I sam ne znam kako je Džozef to uradio, ali sam sve čvršći u
odluci da otkrijem zašto je to radio?“
„Ako ne znate gde je Džozef stanovao, gde onda idemo?“ Tesa je
čvrsto stezala šake.
„Zar sam rekao da ne znam? Imam ja svoje puteve otkrivanja
istine. Recimo, pošao sam od toga da je Džozefova banka bila na
Istoč noj obali i da je on ugovorio da se vidi sa vama kod parka “Karl
Šurc”.“
„Gde je i umro,“ Tesa zatvori oči, naprežući se da zadrži suze. „U
gornjem delu Ist Sajda.“
„Onda je možda i Džozefov stan negde tu. Naravno, poštanska

adresa je na drugom kraju grada. Ali, to je logično – trudio se da
zametne sve tragove. Zato sam zamolio policijske stanice iz ovog kraja
da provere da li se u njihovim rejonima desilo nešto neobično od
petka uveče do danas, nešto što bi nama moglo da pomogne. Tako
smo uhvatili “Semovog sina”. Iako je skot ubijao nekažnjen, uhvaćen
je u prekršaju parkiranja. Pokazalo se da je prošlog vikenda bilo
mnogo prijava policiji. Ali, kada sam složio izveštaje i odbacio
nekoliko mogućnosti, zapazio sam nešto o tuči u jednoj stambenoj
zgradi u istočnom delu 82. ulice. Ličilo je na pokušaj upada u stan.
Jedan od stanara, neki muškarac, napadnut je. On je istrčao iz zgrade,
a za njim je jurilo nekoliko ljudi. Bili su toliko bučni, da su probudili
nekoliko stanara. Oni su vireći kroz vrata videli senke kako jure niz
stepenice. Jedan koji se kasno vraćao sa žurke opazio je, kako je
izjavio, da banda juri nekog čoveka niz ulicu...“

„Prema reci?“
„Da.“ Krejg uzdahnu. „A to se desilo u noći između subote i nedelje,
tačnije u pola tri ujutro.“
„O, Isuse!“ izusti Tesa.
„Razgovarao sam sa susedima koje je jurnjava probudila. Rekli su
da je tuča počela na sedmom spratu, a zgrada ima samo po četiri stana
na spratu. Jutros sam otišao rano da porazgovaram sa stanarima na
sedmom spratu. Zvonio sam i na četvrtim vratima ali mi niko nije
odgovorio. Oni drugi kažu da već nekoliko dana nisu videli čoveka
koji je iznajmio taj stan. Rekli su da to nije ništa neobično. Jedva da su
ga ikada i videli. Neki usamljenik. Ljubazan, ali čudan. Zatvoren.“
Tesa se namršti i uspravi.
„Na poštanskom sandučiću tog stana, dole u prizemlju piše
“Rodž er Koplend”. Naravno, to ne mora niš ta da znač i. Laž no ime na
sandučiću nije nikakva novost. Susedi tog čoveka opisuju kao lepog,
visokog, odlično građenog, starog nešto više od 30 godina, tamne kose
i preplanulog tena.“
„Bože moj,“ mucala je Tesa. „Opis sasvim odgovara Džozefu.“
„Ono što je svim susedima najviše upalo u oči bile su njegove oči –
sive, sa nekim neobičnim sjajem.“
Tesa presta da diše.
„I njegov neobičan način obraćanja,“ dodao je Krejg. „U nekoliko
navrata ste razgovarali sa njim, nije govorio “Do viđenja”, nego “Bog

vas blagoslovio”.“
Tesa se naježi.
„Vi ste mi rekli da je Dž ozef č esto upotrebljavao taj izraz. Zato sam

nabavio ključeve kod gazde i procunjao po stanu...“
„I?“ Tesa se s mukom borila da se ne strese...
„Ne bih želeo da vam opisujem šta sam otkrio,“ odvrati Krejg.

„Bolje da vi sami sve vidite, bez prethodnih najava. Ali, ja, zaista, ne
razumem... I zato vas i vodim tamo. Mož da ć ete vi uspeti da dokuč ite
neki smisao svega.“

Krejg skrenu, da parkira auto. Tesa, odjednom, shvati da je
zaokupljena razgovorom, nije ni opazila da su ušli u 82. ulicu.

„Tu je odmah, u ovom bloku kuća,“ objasni Krejg.
„I sve ste ovo otkrili od juče posle podne?“
„Zato sam vam se onako rano javio i najavio vam da neću provesti
pre podne u kancelariji. Imao sam puno posla.“
„Zar ne bi na ovom slučaju trebalo da rade oni iz odeljenja za
ubistva? Više nije reč o nestaloj osobi.“
Krejg slegnu ramenima.
„Odlučio sam da ne ispuštam ovo iz ruku.“
„Ali, sigurno imate na stotine drugih slučajeva.“
„Zar vam juče nisam rekao da sve ovo radim zbog vas?“ i kašljući,
Krejg izađe iz automobila.
Zbunjena Krejgovom izjavom – da li je hteo da kaže da mu se
dopada? – Tesa mu se pridruži i odmah zaboravi na zbunjenost.
Obuzeše je zle slutnje dok je prolazila kraj kontejnera za đubre,
prema misterioznom mestu koje je Krejg želeo da joj pokaže.

20

Stambena zgrada, jedna u nizu uzanih, načičkanih građevina duž
ulice, razlikovala se od opšteg sivila samo po tome što je njena spoljna
fasada, od cigle, bila obojena upadljivo belo. Sa svakog od prozora
vodile su požarne stepenice, sa zarđale metalne platforme.

Krejg uvede Tesu kroz staklena ulazna vrata u predvorje
načičkano poštanskim sandučićima (RODZER KOPLEND 7-C), izvadi
ključ i otključa druga vrata zgrade.

Mirisalo je na kupus. Krenuli su preko hola do betonskog
stepeništa koje je zavijalo nalevo, krivudajući dalje. Na prvom
stajalištu ugledali su vrata lifta.

„Arhitekta je smanjivao troškove,“ opazi Krejg. „Lift se ne
zaustavlja na svakom, već na svakom drugom spratu.“

„Idemo pešice,“ predloži Tesa.
„Šalite se! Stan je na sedmom spratu.“
„Ionako jutros nisam stigla da trčim.“
„Hoćete da kažete da trčite svakoga dana?“ Krejg je bio zapanjen.
„Poslednjih 12 godina.“
„Tako mi Boga...“
Tesa baci pogled prema Krejgovim mesnatim prstima. „Malo
vežbanja ne bi škodilo vašim plućima. Možete li?“
„Ako vi možete, i ja mogu,“ poručnik se nakašlja.
„Hajde iskreno, jeste li ikada pušili?“
„Dve pakle dnevno. Duže nego što vi trčite ponovo se nakašljao.
Prestao sam u januaru.“
„Zbog čega?“
„Doktor mi je naredio.“
„Dobar neki doktor.“
„U svakom slučaju, uporan.“
„To sam i mislila. Dobar doktor,“ reče Tesa. „Ukoliko ne budete
zapalili... Biće potrebno još nekoliko meseci da se oslobodite nikotina,
a još nekoliko godina da vam se pluća očiste. Ipak u pravom trenutku
ste prestali. Bližite se četrdesetoj. Imate šansu da ne dobijete rak
pluća.“
Poručnik ju je belo gledao. „Jeste li uvek tako neprijatno iskreni?“
„Ne volim da gledam kako ljudi sami sebe uniš tavaju na isti nač in
na koji uništavaju ovu našu planetu.“
„Stalno zaboravljam da ste vi borac za zaštitu čovekove okoline.“
„Uz to optimista. Nadam se da ćemo biti u stanju da sredimo stvari
ukoliko se i ja i svi ostali budemo trudili.“
„Pa,“ reče Krejg držeći se za ogradu stepeništa, „spreman sam da
ispunim svoj deo. Idemo, do sedmog sprata. Nema problema. Ali,
čujte, ako se umorim mogu li se obesiti o vas?

21

Krejg je ostao bez daha, sa č ela mu je curio znoj kada su stigli do
sedmog sprata. Ali, nije kukao i nije zastajao da predahne. Tesa je
morala da mu oda priznanje da je uporan.

„Eto, sada sam odvežbao za mesec dana,“ zaključi Krejg.
„Ne smete prekidati. Pokušajte ponovo sutra.“
„Mož da. Nikad se ne zna. Mogao bih da vas iznenadim.“ Vragolasti
osmeh na licu poruč nika podseti Tesu da on, zapravo, samo ž eli da joj
olakša situaciju.
Levo od njih bio je stan 7-C. Ispod broja imena nije bilo, samo
metalni znak da je uključen alarm.
„Stavite ovo,“ reč e joj Krejg dajuć i joj gumene rukavice i natikač e
za patike. „Oni iz Odeljenja za ubistva su jutros bili ovde. Slikali su i
uzeli prve otiske prstiju. Ali, vratiće se, i mada imam dozvolu da uđem
u stan, nema smisla da im otežavamo posao više nego što je
neophodno.“
Krejg i sam navuče gumene rukavice i natikače. Pošto je kucnuo
na vrata i nije dobio odgovor, izvadio je dva ključa i otključao obe
brave. Ali, kada je pritisnuo kvaku, Tesa nervozno spusti ruku na
njegovu mišicu.
„Nešto nije u redu?“ upita Krejg.
„Sigurni ste da unutra nema ničeg što će me naterati da pobegnem
napolje?“
„Neće vam biti prijatno. Ali, garantujem – nije ni nalik na ono u
mrtvačnici. Verujte mi. Nema razloga da strahujete.“
„U redu,“ Tesa je pokuš avala da bude jaka. „Spremna sam. I to da
obavimo.“
Poručnik otvori vrata, prema unutra.
Tesa ugleda beli hodnik. Crvena lampica je gorela na kutiji za
alarm, levo od njih. Alarmni sistem je bio sasvim primitivan bez šifre,
samo neki prekidač verovatno je gazda š tedeo, ugrađujuć i najjeftiniji
model.
Krejg isključi prekidač. Lampica se ugasi.
Krenuli su hodnikom. Iza kutije sa alarmom Tesa ugleda malo
kupatilo – šolja, ormarčić, lavabo, kada bez tuša. Kada je bila

starinska, izvijenih ivica, ovalna, a ne pravougaona, sa metalnim
nosačem. Uprkos starosti sve bele površinei kade, i šolje i lavaboa
blistale su.

Tesa je tako napeto posmatrala svaki detalj, da se trgla kada je
poručnik zatvorio vrata.

„Opažate li nešto?“ upita je Krejg idući iza nje.
Tesa je proučavala uredno složeni, čisti peškir i drugi nešto veći,
na sjajnoj metalnoj sipki kraj lavaboa. Na lavabou četkica za zube,
gotovo nova, u sjajnoj čaši. Ogledalo ormarčića savršeno uglancano.
„Džozef je sasvim sigurno više vodio računa o kući nego ja.“
„Pogledajte malo bolje,“ reče Krejg i prođe napred, do ormančića.
Tesa zaviri unutra. Brijač , paketić ž ileta, tuba paste za brijanje “Old
spajs”, pasta za zube “Krest”, sve melodično poređano, tube trošene od
početka i rolane. Flaša “Old Spajs” losiona za posle brijanja. Boca
šampona “Redken”, paketić sredstva za sjaj zuba.
„Pa?“ upita Tesa.
„Neophodno. Samo ono što je neophodno. Zapravo, za većinu ljudi
manje nego što je neophodno. Tokom svih ovih godina moje
detektivske karijere, a pretražio sam mnogo soba nestalih osoba,
nisam video ormanč ić u kupatilu bez jednog jedinog leka. Na primer,
bez nekog antibiotika ili aspirina.“
Tesa zinu da odgovori.
Krejg diž e ruku da je u tome spreč i. „U redu, znam, Dž ozefa ste već
opisali kao zdravog čoveka koji svakodnevno trči, jede samo zdravu
hranu, vodi računa o sebi. Ali, Tesa, ovde nema čak ni kutije aspirina.
A nema osobe, baš me briga š to je Dž ozef bio zdrav kao dren, koja ne
drži u kući bar aspirine. Kažem, ne postoji takva osoba! Pregledao
sam po čitavom stanu. U kuhinji sam našao vitamine, ali nigde
aspirina,“ poručnik odmahnu glavom. „Taj tip je bio previše čist.“
„Ne vidim u tome ništa čudno. Nije voleo da uzima lekove, bez
obzira koliko bezopasni bili. Šta je u tome loše?“
„Još nisam završ io,“ Krejg joj dade znak da pođe za njim. Izaš li su
iz kupatila i nastavili hodnikom, do kuhinje sa leve strane.
A tamo: šporet, frižider, sudopera sve staro bar nekoliko godina,
ali besprekorno čisto i uglačano, kao lavabo, kada i šolja u kupatilu.
Na već izanđalom, ali čistom kuhinjskom pultu – ništa. Ni tostera, ni
mikrorerne, ni aparata za kafu.

Krejg otvori ormančiće. Svi su bili prazni, pronašli su samo jedan
tanjir, č iniju, š olju i nekoliko besprekorno č istih, č elič nih š erpi, jedan
lonac.

Krejg je otvorio sve ioke bile su prazne. Pronašli su samo jedan
nož, kašiku, viljušku i dve nešto veće kašike za vađenje hrane.

„Blago rečeno, Džozef je držao samo ono što mu je bilo preko
potrebno. Vitamini su u kutiji za začine, iza vas, ali nema kopra,
origana, da ne govorim o soli i biberu. Samo vitamini, i nigde ni kapi
alkohola, čak ni domaće višnjevače.“

„Džozef nije pio, čudna mi čuda!“ reče Tesa. „Ni ja nisam ljubitelj
alkohola.“

„Polako, tek sam počeo da vam pokazujem.“
Tesa odmahnu glavom, zbunjena, a Krejg otvori vrata frižidera.
„Sok od pomorandže, obrano mleko, prokuvana voda, voće, sud
pun zelene salate, paradajz, paprika, krastavac... Povrće. Nigde mesa.“
„Džozef mi je rekao da je vegeterijanac.“
„Ne mislite li da je i u tome preterivao?“
„Ne, i ja sam vegeterijanka,“ odvrati Tesa. „Trebalo bi da vidite moj
friž ider. Jedina razlika je u tome š to ja ponekad jedem ribu i piletinu,
ali isključivo te lakše vrste mesa.“
Krejg se nervozno osvrtao oko sebe. „Nigde ni jedne konzerve sa
hranom.“
„Pa, naravno, to nije zdrava hrana, previše soli, previše hemikalija
da bi se hrana održala, sintetički ukus.“
„Nemojte se ljutiti, ali nikada ne bih voleo da mi vi kuvate.“
„Ne donosite zaključke prebrzo, poručniče, ja odlično kuvam.“
„Verujem, ali ja ne mogu bez šnicli.“
„Zato sigurno i imate poviš en holesterol,“ reč e Tesa, „ i mož da, salo
oko struka.“
Krejg uvuče stomak, nasmeši se i zakašlja. „Pa, istina je da bih
mogao malo da smanjim... Nije važ no! Kao š to rekoh, tek smo poč eli.
Hajdete, da vam pokažem dnevnu sobu.“
Tesa pođe za njim, iz kuhinje, niz hodnik.
I ostade bez reči.
Izuzev debelih, razvučenih zavesa u sobi ničeg nije bilo – baš
ničega. Ni tepiha, ni lampi, ni stolica, ni sofe, ni stolova, ni polica, ni
televizora, ni stereo-uređaja, ni postera, ni reprodukcije slika. Go pod,

goli zidovi, čak ni...
„Ni telefona,“ reče Krejg kao da joj čita misli. „Ni u kuhinji, ni ovde,

ni u spavaćoj sobi. Nije ni čudo da Džozef poslodavcu nije dao kućni
broj telefona. On nije ni imao telefon. Nije ga ž eleo. A č ini mi se da mu
nije bio ni potreban. Jer poslednje š to je on ž eleo bilo je da mu neko
telefonira, ili da on telefonira. Vaš prijatelj je sveo život na ono
najosnovnije. I nemojte mi opet reć i da je to tipič no za vegeterijanca.
Ja nikada ništa slično nisam video.“

Tresuć i se, Tesa otvori plakar i ugleda trenerku na veš alici pored
jednostavnog, ali praktičnog mantila. Na gornjoj polici nikakvih kutija,
a dole na parketu jedan jedini par “najk” patika.

Tresući se sve jače, ona se uhvati za vrata plakara, da ne padne, a
onda se okrenu i reče.

„U redu. Predajem se. Ovo nije... Niko ne ž ivi ovako... Neš to nije u
redu.“

„Još vam nisam pokazao ono glavno ili da tako kaž em najč udnije,“
sa značajnim izrazom lica Krejg pokaza prema jednim vratima.
„Spavaću sobu. To što vas tamo čeka... Ne, ne plašite se. Neće vam
pripasti muka. To sam vam već nekoliko puta ponovio. Ali, moram da
saznam, šta to znači?“

I dok su mu koraci u praznoj sobi odjekivali, Krejg pređe do vrata
spavaće sobe i otvori ih.

Kao hipnotisana, Tesa uđe unutra.

22

Spavaća soba bila je gotovo isto toliko prazna kao i dnevna.
Jednostavne zavese, ali bez tepiha. U uglu se nešto nalazilo, ali kako su
zavese bile navučene, Tesa u polumraku nije mogla da razazna o
čemu se radi.

Ona opipa zid i pronađe prekidač za svetlo. Ali, kada ga je
okrenula ništa se nije desilo.

„Nema lampe,“ reče Krejg, „a plafonjerka ne radi.“
„Kako se Džozef snalazio tako, u mraku?“
Umesto odgovora, poručnik razvuče zavese.
Nejako sunce se probi unutra, ali Tesu zaslepi jer su joj se oči bile