Plameni zavet - David Morrell

logično da on bude tako otvoren, da joj otkrije toliko mnogo ako je
jedan od njih?

Ili iskrenošću pokušava da zadobije njeno poverenje, da odagna
njene sumnje?

U nedoumici, Tesa odluči da se ne pretvara da ništa ne zna. Morala
je da prihvati njegovu igru. „Koliko ja shvatam Alene, odgovor je “da”.
Istina, iako sam naletela na njih, ja, zapravo, o njima jako malo znam.“
Ona zavuče ruku u tašnu i pokaza mu fotogra ije statue. „Ovo je sve
što imam. Našla sam tu statuu u spavaćoj sobi mog prijatelja, ali je ona
kasnije opljačkana. Kod profesora Hardinga sam otišla nadajući se da
će on moći da mi objasni šta statua znači.“

„Da li je znao?“
„Znala je njegova žena. Taj muškarac na biku je bog po menu
Mitras. Zmija, pas i škorpija predstavljaju njegovog zlog suparnika.
Oni nastoje da spreče da krv stigne do tla, da pšenica raste, da bik
bude plodan. To je – uz činjenicu da su jeretici doživeli progone u
srednjem veku i da su se od onda uspeli da in iltriraju u mnoge vlade
kako bi progone zaustavili – sve što ja znam.“
Džerard je žmirkao. „Onda se oni boje toga ko si ti a ne toga što
znaš. Plaše se da ćeš se poslužiti uticajnim prijateljima svoga oca,
uključ ujuć i i mene, da razotkriješ istinu o njima. Už asna ironija svega
je da su sva ta ubistva bila nepotrebna, da su toliki njihovi napori
uzaludni jer mi ionako o njima znamo više nego ti. Tvoja majka i
Brajan Hamilton nisu morali da umru. Kakva šteta! Baš mi je žao,
Tesa.“
Tesa ponovo oseti knedlu u grlu, od bola.
Istovremeno, sačuvala je dovoljno prisustvo duha da se zapita
kako to, ako već najuži krug visokih funkcionera zna za postojanje
jeretika, da je Erik Četem tvrdio da pojma nema.
Svakako bi direktor FBI morao imati jednu od ključnih uloga u
istraživačkom timu. Da nije Cetem toliko sumnjao u grupu oca
Boldvina da se pretvarao da ne zna ništa o jereticima?
I dok je razmatrala različite mogućnosti, njoj se u glavi zavrtelo.
Ono što joj se činilo kao iskrenost moglo je predstavljati obmanu, a
ono što je na izgled bila čista obmana moglo je biti iskrenost.
U njenoj svesti sve je bilo mutno. Gubila je osećaj realnosti.
Dž erard je trž e, udarivš i je po ruci. „Obeć avam ti neš to. Upotrebić u

sav uticaj da oni plate ono sto su učinili tvojoj majci.“
„Hvala ti, Alene, kad bi samo ova mora jednom mogla da se

okonča!“
„I to ti obećavam. Učiniću sve da se okonča!“
Kabina je sada bila stabilna, ponekad bi samo rad motora azvao

male vibracije.
Dž erard se preko Tese obrati Krejgu. „Poruč nič e, moji ljudi su me

obavestili da volite operu.“
„Tačno,“ Krejg se namršti.
„Nema razloga da se čudite. Moji ljudi odlično rade.“
„Ali, kakve veze ima opera sa...?“
„Ako zavučete ruku u džep sedišta ispred vas...“
Krejg ga posluša i nađe par slušalica.
„Stavite ih,“ reče Džerard. „Uključite ih u utikač pored vašeg

sedišta. Okrenite kanal broj pet i čućete ono što je po meni najveća
opera: Verdijevog “Otela”.“

„Verdi je dobar, ali ja sam oduvek više voleo Pučinija.“
„To mi nisu rekli. Zao mi je, ali u avionu imamo samo opere
Verdija, Mocarta i Vagnera.“
„Može i Verdi,“ iskašlja se Krejg. „Stvar je u tome što dok slušam...“
„Tesa i ja ć emo zauzeti druga mesta. Nismo se dugo videli, č itavu
večnost. Moramo da se setimo zajedničkih prijatelja i da
porazgovaramo o nekim sasvim ličnim stvarima.“
Krejg se uspravi, nervozan.
„Prednost domać ina,“ reč e Dž erard. „Vi už ivajte u operi. Tesa?“ On
ustade.
„Već je kasno i,“ ona je ustala, „Madrid je daleko. Bićeš umoran
ukoliko ne odspavaš , Alene. A ja sam već umorna. Nemoj da se ljutiš ,
ali htela bih da se naslonim na Krejgovo rame i da odremam.“
„Čekaću te,“ reče Krejg.
„Nećemo dugo,“ reče Džerard. „Imam samo da ti ispričam jednu
priču.“
„Nadam se da je interesantna bar koliko i opera,“ reče Krejg.
„Mnogo više od toga,“ odgovori Džerard.
„Onda neće biti nezadovoljna.“ Krejg stavi slušalice.
Tesa je znala koliko je Krejg napet iako se trudio da to ne pokaž e.
Dozvolila je Dž erardu da je povede prema jednom od mnogih praznih

sedišta u zadnjem delu centralne kabine.
„I sad?“
„Zapravo, imam dve priče,“ reče Džerard. „Jedna je o sirćetu.

Druga o žabama.“
„Sirće? Žabe? Zbunjuješ me, Alene.“
„Shvatićeš sve kad završim.“

6

„Da počnemo,“ reče Džerard dok su se vezivali. „Cuo sam da si ti
otkako smo se poslednji put videli diplomirala i postala borac za
zaštitu čovekove okoline, ne samo po svojim stavovima već i po
profesiji. Radiš kao novinar u časopisu “Majka Zemlja”.“

„Tačno,“ prihvati Tesa.
„Priznajem, nisam nikada čitao taj časopis, ali su moji ljudi
pregledali nekoliko poslednjih brojeva. Kažu da su tvoji napisi vrlo
informativni, lepo napisani. Naročito ih je impresionirao jedan tvoj
esej o alarmantno brzom nestajanju bara i retkih vrsta u njima. Ono
što je oduševilo moje ljude nije bila sama tema, iako interesantna, već
nač in na koji si je ti obradila i istinski ih ubedila koliko su važ ne bare.
I fotogra ije objavljene uz članak, koje si sama snimila, bile su
izuzetne. Kažu na njima su videli koliko su lepe neke retke vrste
insekata, ptica i riba koje žive u barama i kakav bi to gubitak za
planetu bio da ih nema. Za ekologiju sveta.“
„Prenesi im moju zahvalnost za komplimente,“ reče Tesa, „bolje bi
bilo da su dali priloge organizacijama koje se bore za čuvanje bara.“
„Toi su i uradili.“
Tesa oseti zahvalnost. „E, onda im se posebno zahvali.“
„Hoću. A sada da pređemo na stvar, iako nisam čitao časopis
“Majka Zemlja” i ja sam borac za zaštitu čovekove okoline. Možda si
čitala o skandalu koji sam izazvao glasajući protiv predsednika i time
prevagnuo u korist izglasavanja zakona o zaštiti vazduha u Senatu.“
„Jesam,“ reče Tesa,“i moram priznati da sam bila impresionirana.
Učinio si pravu stvar.“
„Predsednik ne misli tako. Ne bi volela da si bila na mom mestu u
Ovalnom kabinetu kada je hteo da me pojede zbog nelojalnosti. Ono

što on ne zna je to da ću, kada je reč o zaštiti čovekove okoline,
nastaviti da pokazujem nelojalnost, makar to značilo da on na sledeće
izbore izađe sa drugim potpredsedničkim kandidatom. Dođe trenutak
kada čovek mora da se izjasni, bez obzira koliko ga to koštalo.“

Tesa oseti da njena sumnjičavost popušta. Uprkos strahu koji je
osećala, Džerard je počinjao da pridobija njeno poštovanje. „Pogrešiće
ako te zameni.“

„Piš i mu o tome,“ naš ali se Dž erard, a onda se uozbilji. „Poš to si ti
stručnjak za tu oblast možda znaš ovu priču. Ipak, ispričaću ti je.“

Prekinuli su ga. Začuo se glas. „Gospodine, šta ćete da popijete?“
Džerard pogleda stjuarda koji je stajao kraj njega. „Kao i obično,
sok od pomorandže.“
„I meni to dobro zvuči,“ prihvati Tesa.
Stjuard se udalji.
Džerard poče da priča. „Postoji jedan čovek koji živi u Ajovi.
Farmer. Zove se Ben Guld. Clan je Nacionalnog udruženja
meteorologa-amatera. Kraj ambara podigao je kolibu sa različitim
aparatima za merenje količine kiše, sa barometrom, indikatorom
vetra, svim onim čime se mere klimatski uslovi. Pre dve godine u leto,
posle jednog produženog sušnog perioda koji umalo što nije uništio
žito i soju, njegova farma je sa neba dobila dar božji, nekoliko dana
kiš e. Ili je bar Guld verovao da je to dar bož ji. Obuo je gumene č izme i
krenuo kroz blato do kolibe, svoje klimatske opservatorije. Kišnica se
nakupila u sterilnom kontejneru, pa se prelila na instrument za
analizu hemijskog sastava vode. Instrument je bio kompjuterizovan.
Pojavili su se crveni brojevi 2,5.“
Stjuard donese Tesi i Dž erard u č aš e soka od pomorandž e, zajedno
sa salvetama.
Klimnuli su glavom u znak zahvalnosti.
„Dva koma pet,“ ponovi Džerard, „ti brojevi su predstavljali
kiselost kiše, nivo kiseline. Pravilo kaže što je broj manji, procenat
kiseline je viši. Cista kišnica pokazuje 5,3. A bilo je 2,5? Guld je bio
šokiran. Pomislio je da je posredi greška, pa je sve još jednom
proverio, koristeći kišnicu iz drugog suda. Instrumenti su pokazali iste
brojke. Dva koma pet. Toliki je procenat kiselosti sirćeta. Guld je
odjednom shvatio zaš to njegove ž itarice deluju sablasno. Sirć e? To se
stavlja u salatu. Ne na ž itarice. Mogla je kiš a da pada svake nedelje i

Guldovo žito bi opet delovalo sablasno. U panici, on je proučio svoje
mape na kojima su bila prikazana kretanja vetrova. Zagrevanje
planete i efekti toga izazvali su skretanje glavne vazdušne struje
prema jugu, prema Novom Meksiku, onda prema Ajovi. A topionice
bakra iz Novog Meksika su po zlu poznate. One zagađuju atmosferu
enormnim količinama sulfatnih dimova, a baš ti sulfatni dimovi
donose kisele kiše. Kisele kiše su u nezapamćenoj koncentraciji
trovale Guldovu zemlju.“

Džerard je zastao, otpio malo soka i nastavio. „U svakom slučaju,
eto to je bila moja prič a o sirć etu. Voleo bih da mogu da kaž em da je
imala sreć an kraj, ali hepienda neć e biti sve dok ne bude zakona koji
zahteva od proizvođača i drugih industrijalaca da vode računa o
prečišćavanju. Ne radi se samo o zakonskim propisima u Americi, već
š irom sveta. U Nemač koj i Cehoslovač koj, na primer, tamo su hiljade
kvadratnih kilometara šuma potpuno uništene i zatrovane kiselim
kišama.“

Tesa je klimala glavom. „Znam ja za te delove Nemačke i
Čehoslovačke, ali ovu priču o Ajovi nisam čula.“

„Onda napiši članak o tome. Možda može da pomogne da ljudi
poč nu da razmiš ljaju, da budu motivisani da se pismeno obrate svom
predstavniku u Kongresu, da traže kontrolu otpadnih materija.“

„I hoću,“ prihvati Tesa. „Otrovane šume ne brinu ljude, i dok ih
sami ne osete. Takva lična priča kakva je Guldova, približava krizu
običnom čitaocu.“

„I kad smo već kod toga ispričaću ti i drugu priču, o žabama.“
Dž erard do kraja ispi sok od pomorandž e i spusti č aš u. „Glavni junak
ove priče je biolog Ralf Mek Kvin. Njegova specijalnost su am ibije i
svake godine ide na ekskurzije u Siera Nevadu. Pre jedne decenije, on
je obiš ao 38 jezera i otkrio da su prepuna ž utonogih ž aba. Proš log leta
nije mogao da veruje svojim očima u ono što je video, zapravo što nije
video. Zaba je nestalo u svim izuzev u jednom jezeru. Sokiran,
pokuš ao je da utvrdi zbog č ega nestaju. Najpre je pomislio da je neki
smrtno opasni virus pokosio ovu populaciju. Ali, kada je prošle jeseni
otišao na konferenciju u Brisel, čekalo ga je još veće iznenađenje.
Pokazalo se da ž abe nisu nestale samo iz Siera Nevade. Od kolega je
saznao da se ista stvar događa širom SAD, zapravo širom sveta u
Kostariki, Japanu, u Evropi, Australiji, Africi, Indoneziji, Maleziji,

Južnoj Americi, svuda. Zabe umiru i niko tačno ne zna zbog čega.
Kisele kiše, pesticidi, zagađene vode, zagađen vazduh, zagrevanje
planete,previše ultralju-bičastog zračenja što je posledica rupe u
ozonskom omotač u. Mož da sve to zajedno. Teš ko je reć i. Interesantna
stvar sa žabama je da one nemaju krljušt da ih štiti i da dišu
površinom kože koja je veoma osetljiva. Zbog toga izuzetno reaguju
na sve promene u prirodi. Znaš li ti da su nekada rudari u ugljenokop
nosili kanarince u kavezu kada pođu na posao. Ako se poveća
koncentracija otrovnih gasova bez mirisa kanarinci bi, onako mali,
prvi umrli. Tako su rudari imali šansu da pobegnu.“

Džerard se namršti. „Možda su žabe kanarinci ove planete. Njihovo
masovno izumiranje moglo bi da bude opomena da nešto ozbiljno nije
u redu. Uz to, njihovo nestajanje moglo bi da ima poražavajuće
posledice po svetsku ekologiju. Zabe se hrane enormnim količinama
insekata. Bez njih bi se muve i komarci, da pomenem samo neke,
namnožili i izmakli kontroli. S druge strane, veće životne forme, kakve
su ptice i životinje, zavise od žaba jer se njima hrane. Bez žaba i te
životne forme će nestati. Zabe,“ Džerard odmahnu glavom, „tako
naizgled trivijalna stvorenja, tako nekada uobičajena, toliko su deo
prirode da ih gotovo ne primećujemo. Pretpostavljam da je mnoge
ljude baš briga š to one umiru, ali ti ljudi ne shvataju da su one jedan
od delić a iz mozaika prirode i da bez njih...“ Dž erard spusti glas, oč ito
zabrinut. „Piši o tome, Tesa. Napiši epitaf žabama za sve pesme koje
više nikada one neće otpevati, opomenu svima onima koji još nisu
shvatili koliko je ugrožen svet u kojem živimo.“

„Hoću, obećavam.“
Džerard je još jednom lupnu po ruci. „Nisam ti ispričao ove priče
samo zbog toga š to delimo iste brige, niti zbog toga š to su one u vezi
sa poslom kojim se baviš. Imao sam na umu još nešto, nešto što je
vezano za jeretike.“
Tesa se trgla i na samo pominjanje te reč i i obratila viš e paž nje na
ono što je Džerard pričao.
„Koliko smo uspeli da utvrdimo, konspiracija jeretika usmerena je
na maltretiranje korporacija, na in iltriranja u vlade, na ubijanje
političara i njihovu zamenu predstavnicima samih jeretika, na
ucenjivanja političara kako bi se kontrolisali nihovi glasovi prilikom
izjašnjavanja o zakonima za zaštitu Prirode. Zapravo sve je to odraz

straha jeretika da ovaj svet neće moći da opstane, njihove zabrinutosti
za sudbinu sveta. Na onoj fotogra iji koju si mi pokazala, to je jasno,“
Dž erard je rukom ocrtavao nevidljivu viziju. „Dobri bog pokuš ava da
oplodi zemlju. Zao bog pokuš ava da ga u tome spreč i. Jeretici veruju
da je zao bog preuzeo kontrolu i da čini sve što može da uništi ovu
planetu,“ opet se Dž erard namrš tio, „siguran sam da shvataš polaziš te
jeretika. Dokazi o uništavanju planete su svuda oko nas. Njihove su
namere iste kao tvoje ili moje, mada su njihovi metodi, priznajem,
odvratni. Ipak, priznajem i da deo mene ima razumevanja za njih.
Kada se č ovek uplaš i, kada pravni sistem ne postiž e niš ta, neophodne
su ponekad i očajničke mere. Ja se ne slažem, ali se identi ikujem sa
njihovim očajanjem, to isto očajanje navelo me je da glasam protiv
predsednika, a za zakon o zaštiti vazduha u Senatu. Hoću da kažem,
da dobro i zlo nisu uvek tako lako raspoznatljivi kao š to izgleda. Ako
bi jeretici uspeli da spasu planetu možda bi se, dugoročno gledano,
njihovi metodi pokazali kao opravdani. Zaista ne znam. Ja sam
političar, a ne etičar, ali ću ti nešto reći. Ponekad oklevam kada
razmišljam o tome treba li ih goniti. Ako moja deca dožive da imaju
unuke i ti unuci budu mogli da dišu čist vazduh, da piju čistu vodu i
jedu nezagađenu hranu i da ž ive zdravo, mož da ć e se pokazati da su
jeretici imali pravo. Iskreno, ja to ne znam.“

Proučavao je Tesu, čekajući njenu reakciju.
Tesi je bilo potrebno malo vremena da odgovori, da se sabere,
organizuje misli. „Shvatam šta hoćeš da kažeš, Alene. Kao što reče,
deo mene identi ikuje se sa jereticima ili bar sa njihovim motivima.
Neodgovorne korporacije treba nauč iti pameti. Politič are kojima nije
stalo do zaštite planete treba odstraniti iz vlade. Suočeni smo sa
krizom planete i to se mora priznati, sa tim se moramo pozabaviti, to
moramo rešiti. Ali, reč je o ubistvima, Alene? O uništavanju?
Egzekucijama? Uniš tenim ž ivotima? Ojađenim porodicama? Ja nikada
nisam bila pristalica smrtne kazne, mada sam, zaista, osetila potrebu
da zadavim onog kapetana tankera korporacije “Paci ik Rim” koji je
dozvolio da mu alkohol pomuti razum i nasukao svoj brod tako da je
tovar zatrovao vode Velikog koralnog grebena. Ali, ja nikada nisam
srela tog kapetana. Ne poznajem ga. Ne znam šta su njegove vrline,
dobre strane, zato mi je lako da ga mrzim sa distance. Međutim, znam
da se moj prijatelj koji je spaljen u Njujorku nije slagao sa egzekucima

i ubijanjem. Znam da Brajan Hamilton nikada nije učinio išta čime je
ugrozio opstanak naš e planete i da je moja majka, Bog neka joj duš u
prosti, bila samo jedna ograničena, patetična dama iz visokog društva,
dobrog srca, koja nikada nikome ništa nažao nije učinila, i pored
njenih mana ja sam je volela. Mnogo! Kada su je jeretici ubili, još mi je
pred očima slika kako je iz nje šiknula krv, samo da bi se domogli
mene, stvar je prešla na sasvim lični teren. Smrtna kazna? Ne, u to ne
verujem. Ali, verujem u osvetu, Alene. Nakon svega što sam prošla,
nakon už asa ovih poslednjih nekoliko dana niš ta viš e ne ž elim već da
se njih domognem i da ih nateram da plate. Zar mi ti to ranije nisi
obećao? Da ćeš mi pomoći da oni plate svoj dug?“

Džerard klimnu glavom.
„Zato svodimo stvari na čistinu, Alene. Meni nije stalo da li se
jeretici kao i ja brinu za spas ovog sveta. Oni su prokletnici. Zli su, čak
više zli nego i taj bog zla protiv koga se, kako veruju, bore. To su
opaki kučkini sinovi i ja ću se postarati da ih pošaljem u pakao gde im
je i mesto, a to je čak i manje od onoga što, zaista, zaslužuju. Možda
ova planeta ne treba da se spašava, kada se dobro na njoj pomešalo sa
ubistvom i kada je moja majka zbog toga morala da umre.“
Džerard je netremice gledao i onda duboko uzdahnuo. „Naravno,
to sam i očekivao da ćeš reći. U potpunosti se slažem. Ja sam samo
hteo da ti ukažem na moralnu složenost svega toga.“ On baci pogled
na svoj sat. „Kasno je.“ Ustade. „Drago mi je da smo porazgovarali, ali
sutra me čeka naporan dan. Molim te da me izviniš...“
„Da, oboje smo premoreni, ali pre nego š to odeš samo još neš to,“
reče Tesa. „Tvoj lični savetnik je pominjao nešto o četkicama za zube i
drugim neophodnim stvarčicama, kupatilu, mestu za... Izvini, ali
morala bih da piškim.“
Džerard pocrvene. „Naš stjuard će se pobrinuti za sve što ti treba.“
„Hvala, Alene. Milo mi je što smo se opet sreli.“
„Ti si gost kojem sam se najviše obradovao u potpredsedničkom
avionu.“
Tesa je sačekala da Džerard nestane iza prednjih vrata prema
svojim privatnim odajama. Onda se obratila stjuardu koji ju je otpratio
do kupatila u zadnjem delu aviona. Deset minuta kasnije ona se vratila
ponovo u centralnu kabinu, vezala pojas i smestila se kraj Krejga.
On još nije bio zaspao. Skidajuć i sluš alice sa uš iju iz kojih je Tesa

mogla da čuje operu upitao je. „Kako je bilo?“
„Zbunjujuće. Komplikovano, uznemirena sam, ali i umorna.

Ispričaću ti kasnije,“ i spustivši glavu na Krejgovo rame, Tesa je
zatvorila oči i brzo zaspala, budeći se nekoliko puta i stresajući se
zbog zlih slutnji.

7

Let do Spanije trajao je pet sati, ali uz pet sati vremenske razlike
bilo je negde oko 11 pre podne, kada je mlaznjak stigao u Madrid.

Provirujući prema aerodromu Tesa je bila zapanjena koliko je sve
u izmaglici. Za trenutak nije mogla da shvati kako to da je tu smog jači
nego u Njujorku, a onda se setila da u Evropi već ina automobila nije
opremljena specijalnim preč iš ć ivač ima izduvnih gasova i da u Spaniji
kao ni u većem delu tog kontinenta olovni benzin nije zamenjen
bezolovnim. Benzin sa viš e olova viš e je prljao vazduh. Ona se istoga
trena seti još nečega – Džerardovog insistiranja prošle noći – da se
međunarodnim standardima odrede mere za zaštitu čovekove
okoline.

A kada je masivni “747” zapanjujuće meko sleteo, desno od sebe
Tesa je opazila zgradu aerodroma. Potpredsednički avion nije išao
prema njoj, već prema udaljenom delu aerodroma, da bi se najzad
zaustavio. Motori su umukli.

Nekoliko vozila mu se odmah sa različitih strana približilo,
naoružani ljudi su zauzeli pozicije leđima okrenuti mlaznom avionu,
sa puškama na gotovs. Istovremeno, crna limuzima sa diplomatskom
zastavicom, zakačenom na jednom kraju haube tako da se vijorila,
doplovi do stepeniš ta za iskrcavanje koje je prethodno jedan od ljudi
iz aerodromske službe dogurao i prislonio uz prednja vrata aviona.

Ljudi u centralnoj kabini se pokrenuše. Odvezaše pojaseve, tajni
agenti požuriše u prednje odeljenje dok su se pomoćnici
potpredsednika vraćali u svoju sobu u zadnjem delu aviona.

Tesa i Krejg priđoše levom kraju aviona. Radoznali pogledaše kroz
prozor. Videli su kako vozač u uniformi otvara zadnja vrata limuzine.
Dvojica otmenih, sedokosih muškaraca, obučenih po svim propisima
diplomatske elegancije, rukovaše se sa Džerardovim pomoćnikom

Hjuom Kelijem, razmeniše neke opaske i pođoše uz stepenište za
iskrcavanje da uđu u privatne prostorije potpredsednika.

„I š ta sad?“ razmiš ljao je Krejg. Pre toga je doruč kovao svež e voć e
i dimljeni losos na parčetu integralnog hleba, što mu je Tesa
preporučila, zatim je oprao zube, umio se i obrijao. Bio je umoran iako
je odspavao par sati, ali dug let mu nije prijao. On baci pogled na svoje
zgužvano odelo. „Nisam baš u najboljem izdanju. Nadam se da ćemo
imati prilike da kupimo elegantniju odeću, da ne delujemo sumnjivo s
obzirom na društvo u kojem smo.“

Tesa baci pogled na svoju, takođe, izgužvanu bluzu i farmerke.
Klimnula je glavom, složivši se. Njoj je najviše bilo da promeni donji
veš. „Cini mi se, kada putuješ sa potpredsednikom, dovoljno je da
poželiš i odmah dobiješ.“

Ona se izvi, neočekivan šum nagnao ju je da se okrene prema
prednjem metalnom zidu. Vrata prema odaji potpredsednika se širom
otvoriše.

Pojavi se Alen Džerard u besprekornom sivom odelu, prugastoj
kravati i beloj koš ulji. Njegove crne cipele caklile su se koliko su bile
dobro očišćene.

„Pa, nadam se da ste dobro spavali,“ reče Džerard, trljajući ruke,
pun entuzijazma. „Jeste li spremni?“

„Za šta?“ upita Tesa.
„Da pređemo u drugi avion.“
Tesa nije mogla da ne pokaž e da je iznenađena. „Sahrana nije ovde
u Madridu? Predsednik Spanije...“ mrštila se zbunjena. „Ja sam
pretpostavljala da će ga sahraniti uz sve državne počasti, u glavnom
gradu.“
„I bić e tako. Sahranić e ga u Madridu, ali tek za dva dana,“ objasni
Džerard. „Moram u međuvremenu da se sretnem sa nekolicinom
važnih diplomata pa sam rekao španskoj vladi da ne govori
novinarima da danas stižem. Ima nešto što moram da obavim pre
nego što počne službeni deo posete. Zapravo, jedan od diplomata sa
kojima treba da se sretnem, prijatelj od ranije, nije u gradu. A veliki su
izgledi da ga Kongres Spanije uskoro izabere za novog predsednika
zemlje. Zato ć emo preć i u manji, manje uoč ljivi avion i posetiti ga na
njegovom imanju. Ne, nema razloga za nedoumicu koju vidim na
vašim licima. Njegov dom treba videti. Takvom gostoprimstvu nema

premca. Uživaćete. Zaista. A uz telohranitelje moga prijatelja i moje
agente Tajne službe zaštita vam je zagarantovana.“

Zvučalo je razumno. Tesa je bar u to pokušala sebe da ubedi. ali joj
se srce steglo i sledilo. Uznemirena, osećajući se nelagodno, prevazišla
je svoje oklevanje i krenula za Dž erardom, u njegovu kabinu. Krejg ju
je zagrlio dok su čekali da se potpredsednik i dvojica diplomata spuste
niz stepenice aerodroma. Dole, okružili su ih agenti bezbednosti, a
onda su ona trojica zastali kraj limuzine i rukovali se.

Džerard se okrenuo prema Tesi i Krejgu i dao im rukom znak da
siđu.“ Avion je tamo.“

Kada je sišla Tesa je pogledala nadesno, iako nije znala ništa
avionima, bar ne toliko da bi mogla da prepozna model ili
proizvođača, shvatila je da je ovaj avion manji nego što je očekivala,
sa trakama sa strane, sa dva motora, mali mlaznjak kakav koriste
najviši funkcioneri korporacija.

„Ali zar se ti ne bojiš da letiš u nečemu...?“
„Tako nesigurnom?“ završi Džerard njenu rečenicu. „Misliš zato što
nema specijalni zaptivni šlem i sve one skupocene i složene
instrumente?“ On odmahnu glavom, a u plavim očima se video sjaj.
Oč ito se dobro zabavljao. Desno oko mu je sada bilo manje iritirano.
„Siguran sam da znate šta u novinama pišu o meni. Nedosledan sam. A
po njihovom mišljenju ionako niko ne bi imao razloga mene da ubije.“
„Neki terorista bi mogao da zaboravi šta novine pišu.Ti jesi
potpredsednik SAD.“
„Ne brini,“ reče Džerard, „putovao sam i ranije ovako. A što se
bezbednosti tič e, mali broj ljudi kojima se u potpunosti mož e verovati
zna da sam stigao dan ranije. Garantujem vam da smo bezbedni.“
Pošto nije mogla da se odupre Džerardovoj ruci na svojoj mišici,
pogotovo u prisustvu tolikih agenata ozbiljna pogleda, Tesa dozvoli da
je on povede do nekoliko stepenica koje su vodile prema otvorenom
ulazu u avion. Osetila je napad klaustrofobije kada je ugledala uzan
prolaz sa nizom stolica sa svake strane. Obuzeta panikom ona je
shvatila da u avionu uz pilota, kopilota, Dž erarda, Hju Kelija, Krejga i
nje, ima mesta samo za pet agenata Tajne službe. Loše slutnje su se
pojačale kako su mere bezbednosti slabile.
Stegla se kada je čula zatvaranje reze na vratima i kada je zatim
kopilot zaključao bravu.

I opet se kao i kada je ušla u potpredsednički avion, osetila u
zamci. Samo još jače. Morala je da upotrebi svu snagu volje da joj šake
ne počnu da drhte dok je vezivala pojas.

Preko puta je bio Džerard, a bacivši nervozno pogled udesno i
unazad, Tesa je ugledala Krejga. Sedeo je iza Džerarda.

Krejg joj je namignuo i to je odjednom promenilo sve.
Tesa mu je odgovorila osmehom, shvatajući koliko se vezala za
njega. Sta god da se desi, bez obzira koliki je rizik, bez obzira na
mogućnost velike opasnosti, ona i Krejg su zajedno, a ono što osećaju
jedno za drugo je dovoljno veliko da im da snagu da prež ive i pobede
bilo kog neprijatelja. Tako će i biti!
Molim te, Bož e, pomozi nam, molila se ona. Molim te pomozi ocu
Boldvinu. Da li je on uspeo da dođe za nama u Madrid? Hoće li moći da
prima signale sa majušnog aparata i da ide za nama, gde god da nas
vode.
Pilot je dobio dozvolu za poletanje. Dva minuta kasnije, mlaznjak
se probijao kroz smog prema nebu.
Tesa se osećala još bespomoćnije.
Trudeći se da se to ne vidi, provirila je kroz prozor, i dok je
mlaznjak hvatao visinu ona je gledala prostranu neplodnu ravnicu
ispod sebe povremeno prošaranu padinama koje su vodile do ne
mnogo visokih ravnih platoa. Zemlja je bila boje bakra.
„Gde idemo?“ nadala se da deluje smireno.
„Prema severnoj obali Spanije,“ reče Džerard, „u oblast Viskaja.
Sletećemo u Bilbao.“
„Bilbao?“ Pokušavala je da održi razgovor nadajući se da ih otac
Boldvin možda čuje. „Postoji neka pesma...“
„“Mesečina nad Bilbaom”? Da. To je prilično stara pesma. Zapanjen
sam da je znaš. Čak nisam siguran da je u njoj opevan ovaj isti Bilbao.“
„Je li daleko?“
„Samo sat leta,“ Džerard sleže ramenima. „Može da se dremne.“
Krejg se nagnu napred. „Zbog čega predsednik lično nije došao na
sahranu?“
U normalnim okolnostima došao bi reče Džerard
„Biće mnogo evropskih državnika ovde, prilika za nezvanične
razgovore na vrhu. Ali njegov program je pretrpan. Ukoro ide na
jedan put koji je odavno planirao i ne može da ga odgodi – u Peru.

Tamo se održava najveća konferencija za borbu protiv droge, slična
onoj na kojoj je u Kolumbiji učestvovao prošle godine. Ti se osećaš
nesigurno, zamisli onda kada on zna, da svi baroni droge žele da ga
ubiju, a ne mož e da odustane od puta. Predsednik ne dozvoljava da se
pomisli da su ga baroni droge uplašili. On je hrabar čovek. I bez obzira
koliko se nas dvojica ne slagali, ja se molim nebu da mu se ništa ne
desi.“

Zavalili su se na svoja sediš ta dok je mlaznjak ž urio u visine. Tesa
je zatvorila oči i pokušala da dremne, iako se nelagodno osećala. Ako
je predosećaj ne vara, biće joj uskoro potrebno mnogo snage.

8

Udarac točkova o pistu probudio je Tesu. Ona protrlja krmeljive
oči i proviri napolje. U poređenju sa madridskim aerodromom, ovaj u
Bilbau je bio mali, a u vazduhu je bilo manje smoga. Možda je vetrić
koji je pirkao sa obližnjeg okeana odnosio izduvne gasove kola,
pomisli ona. I opet su prošli pored aerodromske zgrade i zaustavili se
u udaljenom delu aerodroma.

Kada su izaš li Dž erard im se obrati sa isto onoliko entuzijazma kao
kada su kretali iz Madrida. „Jeste li spremni za još jedan let?“

„Još jedan? Ali ja sam mislila da idemo u Bilbao.“ Tesa se i dalje
nadala da otac Boldvin sluša.

„Samo da bismo prešli u drugu letilicu. Sada idemo na istok preko
Pamplone.“

Tesa se uzdrž a da ne padne. Setila se da je Pamplona blizu mesta
na kojem je Prisila Harding rekla da je pronašla slike Mitrasa,
skrivene u peć inama. Tesa se preznoji. Zelela je da pobegne, ali ju je
opet sprečilo prisustvo agenata Tajne službe.

„Na imanju moga prijatelja nema piste,“ objasni Džerard, „zato
ćemo ovoga puta ići ovim.“ On pokaza rukom.

Tesi se zavrtelo u glavi kada je ugledala helikopter. Bespomoć na,
dok su joj kolena klecala, uznemirena što sve to vidi, ona je nekako
uš la unutra i u još već oj panici shvatila da unutra ima mesta samo za
pilota, Džerarda, Hju Kelija, Krejga, nju i dvojicu tajnih agenata. Tim
koji ju je š titio bivao je sve manji, njena izolacija sve već a. Iako joj je

veza sa Krejgom davala snagu, odjednom joj se učini da im je sudbina
zapečaćena.

Elise helikoptera se zavrteše. Okretali su se sve brže dok se nije
začula ujednačena buka. Uz jak trzaj, helikopter je počeo da se diže
pravo gore i Tesa, bacivši očajnički pogled prema Krejgu, opazi da je i
na njegovom licu napet izraz.

Ovoga puta joj nije namignuo i ona mu nije uzvratila osmehom.
Samo je progutala knedlu.

Trudila se da obrać a paž nju na okolinu, znala je da je svaki detalj
važan i da mora da se kontroliše.

Proučavaj pejzaž, govorila je sebi. Ako budeš u nevolji, treba da
znaš gde si.

Za razliku od neplodnog, ravnog srednjeg dela Spanije, ova oblast
duž severne obale bila je bogata vegetacijom i brdovita. Doline ispod
njih bile su prekrivene njivama na kojima su muškarci i žene,
pognutih ramena, kosama vešto sekli visoku travu. Muškarci su nosili
pantalone, košulje dugih rukava i šešire širokog oboda. Zene dugačke
haljine i marame na glavama. Zbog toga š to nije bilo poljoprivrednih
mašina, i što su kuće građene od crvenih crepova i kamena, stvorio se
kod Tese osećaj vremeplova, kao da prisustvuje sceni iz prethodnog
veka.

Ali takva razmišljanja predstavljala su samo beg – brz neuspeo
napor da zaboravi na užas.

„Ono je Pamplona, iza onih brda, desno,“ reče Džerard nemarno.
„Mož ete da vidite samo nekoliko vrhova kuć a. Severnoistoč no od nas
je francusko-španska granica. Mi smo sada u oblasti Navara i one
planine ispred nas su španski deo Pirineja.“

Tesa se u strahu pitala koliko je helikopter daleko od Pirineja u
Francuskoj, od spaljenih ruševina jeretičkog uporišta u Monseguru,
mesta na kojem su evropski krstaši organizovali masakr i odakle je
pre više od sedam stotina godina, pošto je grupa odlučnih jeretika
pobegla sa svojom statuom, ludilo počelo.

Prizor planine je bio spektakularan: visoki krečnjački vrhovi
stenja, po njihovim dubokim grotlima kovitlale su se brze reke, a
padine su bile prepune borova i bukvi.

Helikopter se brekćući približavao sve bliže. Vrhovi kao da su
rasli, njihovi škriljci bili su sve oštriji, duboke udoline, divlje. Koliko li

su visoke? pitala se Tesa. Najmanje sedam hiljada stopa, zaključi ona.
Nisu toliko visoke kao planinski venci koje je ona poznavala u
Svajcarskoj i Koloradu gde ju je otac ponekad vodio na skijanje. Ali
ovde su vrhovi bili oštriji, što ih je činilo višim, a klisure opasnije. Krš,
kao što joj se učinilo i na prvi pogled, divljina. A reči su dobile na
tež ini dok je buljila u grotlo. Osetila je da joj se vrti u glavi dok joj je
pogled prodirao u dubinu.

Dole ispod, među isprepletenim granama drveća, krivudao je uzan,
praš njav put, povremeno prolazeć i kraj gigantskih oblutaka iza kojih
su se skrivali ulazi u grotla. Odjednom ona baci pogled i ukoči se jer je
i helikopter ušao u grotlo, a njegovo zujanje bilo je sada pojačano
zaglušujućim ehom. Prolaz je delovao tako uzano da je ona strahovala
da će elise zakačiti neku izbočinu stene.

Odjednom, grotlo se završilo. Ona odahnu sa olakšanjem, pa
ponovo duboko udahnu dok se helikopter spuštao. Pojavila se jedna
mala dolina. Oko travnjaka bila je gusta šuma, a u središtu čitavog
lavirinta, kuća sa ogradama, bila je glavna zgrada prema kojoj se
helikopter brzo spuštao.

I ta zgrada je imala kamene zidove i krov od crepa nalik na
seljačke kuće koje je Tesa videla kraj njiva oko Pamplone. Ali, to je
predstavljalo jedinu sličnost. Jer su one seoske kuće bile male a ova
koju je sada gledala – sve gore se osećajući zbog naglog spuštanja
helikoptera – široka i visoka, impresivna...

„To je zamak,“ objasni Džerard, „ali, ne kao oni koje viđate u
Engleskoj ili Francuskoj ili bilo gde u Evropi. Ovo je zamak u
š panskom stilu. Na jugu koriste mavarski dizajn, ovaj tip je uobič ajen
na severu. Nema tornja, ograda, jaraka ni pokretnog mosta, kao što bi
se od zamka očekivalo. Više liči na nešto između gospodske kuće i
tvrđave. Kamen i crep štite od napada vatrom. Jedino drvo spolja je...“

„Na prozorima.“ Tesa se trudila da nadjača buku helikoptera koji
je okomito sleteo. „Šaloni. Čak i odavde se vidi koliko su debeli.“

Dž erard klimnu glavom. „Unutra u svakoj sobi je po par vrata, isto
tako debelih. To je još jedna prepreka da plamen ne prodre unutra.
Teorijski, niko nije mogao da zapali šalone jer kada se približimo
videćete uzane ureze u pet stopa debelim kamenim zidovima. Jedan
strelac spolja nije mogao da priđe preko brisanog prostora oko zamka
i ispali zapaljene strele, a da ga prethodno ne pogode strelci iz zamka.

Ti strelci, branioci, skrivali su se iza uzanih ureza i predstavljali su cilj
koji se ne može pogoditi.“

Dok je helikopter silazio sve niže, približavajući se mestu za
sletanje, Tesa je opazila životinje na poljima na nekima konje, a na
drugima... „Tvoj prijatelj je rančer?“ upita ona.

Dž erard se, č inilo se, zbunio. Onda nestade bora sa njegovog č ela.
„O, razumem. Ti misliš da su to krave. A nije. To su bikovi. Hobi moga
prijatelja je da ih uzgaja. Neki od njih će učestvovati sledećeg meseca
na čuvenom Prazniku bika u Sen Ferminu, u Pamploni. Siguran sam
da ste čitali o tome. Na znak rakete najbolje bikove teraju da trče
ulicama, a meštani dokazuju hrabrost pokušavajući da trče ispred
preplašenog krda. Poneki od mladića padne, pregaze ga i često
nastrada. Zabave traju punih osam dana i noći. Osam poslepodneva
ritualne smrti.“

Tesa je, zaista, č itala o tome i sada kada su priš li bliž e mogla je da
raspozna životinje, njihove mišićave vratove, široka bedra, duge,
izvijene rogove, izrasle iz debelih koštanih čela.

Bikovi.
Oni su predstavljali sastavni deo španske kulture u takvoj meri da
Tesi u prvom trenu nije sinula druga veza. Onda je odjednom opazila
jednog posebnog bika odvojenog od ostalih. Fantastičnog. Pasao je
sam na proplanku i u trenu se raspršiše sve Tesine sumnje o tome
mož e li Dž erardu verovati i potajne nade da on mož da, ipak, nije njen
neprijatelj. Pred očima joj se stvori fotogra ija koju je nosila u tašni na
kojoj Mitras kolje bika. Belog bika. Baš nalik na ovoga koji je pasao na
polju. I ovaj bik je bio beo.
Sada je sve u vezi sa Dž erardom bilo savrš eno jasno. Uspanič ila se,
srce joj je lupalo kao pomahnitalo, disala je ubrzano, nije smela da
dozvoli da Džerard sve to opazi i shvati da joj je sve jasno. A bilo je.
Sasvim jasno. Izuzev Krejga svi u tom helikopteru su predstavljali
opasnost, č ak i dvojica agenata Tajne služ be, morala je to da zaključ i,
jer je Dž erard svakako imao razloga da izabere baš njih dvojicu. Ona
je proklinjala sebe što je prethodne noći dopustila da je zavede
Džerardova harizma i zajednička briga za zaštitu čovekove okoline.
Nije trebalo da dozvoli da padne u iskušenje, da poveruje da joj on
neće ništa. Nikako nije smela da govori onako odsečno protiv jeretika
kada je on pokušao da je ubedi da možda njihovi motivi mogu da

opravdaju sredstva koja primenjuju u očajanju, da je teško razlučiti
š ta je moralno, a š ta nije. Dž erard je tada pokuš avao da se nagodi sa
njom, da je proveri i možda privuče na svoju stranu, ali je ona bila
toliko emotivno uvučena da nije shvatila pravi cilj tog razgovora.
Njegov pokuš aj da je urazumi je propao i sada mu je preostalo samo
da je ubije.

U sve većoj panici, Tesa oseti da joj se stomak diže kada je
helikopter sleteo. Od vetra se povila trava. Buka motora se smanjivala
i najzad sasvim utihnula. Dž erard je pomogao Tesi da siđe. Hju Keli i
dvojica agenata Tajne policije ostali su kraj Krejga.

Sta misle da ćemo da uradimo? razmišljala je Tesa. Da
pobegnemo?

Gde? Ni drveć a se ne bismo domogli. Pravi trenutak da se bež i ili
bar da se povuku, bio je dok su se još nalazili u vazduhoplovnoj bazi
Endrjus.

Ali joj se tada činilo da mora da utvrdi da li je Džerard jedan od
jeretika i zato je bez razmišljanja poslušala uputstva oca Boldvina. A
sada je bilo prekasno da beži od Džerarda. Ona i Krejg su u klopci i
jedina im je šansa bila da pokušaju da se nagode.

Tesa razgovarajući sama sa sobom odmahnu glavom. Ne, nema
druge! Postoji još jedna šansa da su otac Boldvin i njegovi ljudi sledili
signal iz njene cipele. Možda će je naći. I opet se pomolila Bogu.

Obrati pažnju, govorila je sebi, koncentriši se. Motri na sve. U
vazduhu se oseć ao opojan miris. Ona duboko udahnu miris pokoš ene
trave i planinskog cveća. Uz to vazduh je bio zapanjujuće čist, nebo
impresivno plavo. Ona nije mogla da se seti kada je poslednji put
udisala vazduh bez smoga, ali sve su to bile opaske u jednom trenu.
Ona je osmotrila i videla da je dolina kružnog oblika opkoljena
vrhovima sa samo jednim ulazom, grotlom kroz koji su se spustili
helikopterom.

U klopci smo, pomisli ona u očajanju. Ipak, nije gubila nadu.
Prokletstvo. Mora da postoji neš to š to Krejg i ja mož emo da uradimo
da bismo se zaštitili.

Tada se Džerard oglasi. „Moj prijatelj jedva čeka da te upozna.“
Tesa se okrenu. Pet-šest radnika oslonjenih o drvenu ogradu
posmatrali su grupu bikova. Sada je jedan od njih prilazio prema
helikopteru. Imao je na sebi prašnjave čizme i znojem natopljeno

radno odelo i crveni šalčić oko vrata. Ma koliko da mu je odeća bila
prosta, držanje mu je bilo aristokratsko. Visok muškarac, krupan, ali
nikako debeo. Njegove mišice, noge, ramena i grudi delovale su
solidno. Lice mu je bilo ovalno, tamnijeg tena, jakih pre nego lepih
crta, a široko čelo podsetilo je Tesu na bika. Po njenoj proceni mogao
je imati blizu 50 godina. Zatim je prešla pogledom preko njegove
tamne, sjajne kose. Oči su mu bile smeđe, i kako Tesa opazi, pune
sjaja. Pošao je da pozdravi goste. Imao je blistav osmeh.

„Señor Gerrard! Buenas tardes! Mucho gusto! Como esta usted?“ 7
„Muy bien. Cracias, reče Džerard. „Y usted?“ 8
„Excelente.“ 9
Dvojica muškaraca se zagrliše, lupkajući se pri tom po leđima.
Kada su se odvojili, neznanac pređe na engleski. Glas mu je bio
dubok i prijatan, glas jednog politič ara! „Dugo te nije bilo. Znaš da si
ovde uvek dobrodošao.“
„Trudiću se da dolazim češće,“ odvrati Džerard.
„To ć e me radovati,“ neznanac ne obrati paž nju na dvojicu agenata
Tajne službe i obrati se Hju Keliju. Smešeći se toplo on se sa njim
rukova. „Zadovoljstvo je sresti vas ponovo, senor Keli.“
„I meni je zadovoljstvo.“
„Bueno, bueno. 10 Pa? Alene, jesu li ovo tvoji prijatelji?“
„O, oprosti,“ umeš a se Dž erard. „Tesa, poruč nik Krejg, ovo je Hoze
Fulano. On ima titulu i punu verziju svoga imena už asno dugač ku, ali
kada nismo za konferencijskim stolom mi volimo da se družimo bez
formalnosti. Telefonirao sam Hozeu dok smo leteli za Madrid i rekao
mu da ćete vi doći sa mnom.
Fulano se sa oduševljenjem rukova sa njima. „Da pozajmim vaš
američki izraz, svaki Alenov prijatelj je i moj prijatelj. Veoma ste mi
dragi gosti. Dobrodošli. Moj dom vam stoji na raspolaganju. Mi casa,
su casa. 11 Što god da vam treba, nemojte oklevati da tražite.“
Naravno, pomisli Tesa. Sta mi treba? Kao na primer, kako ću sto
mu gromova otić i odavde? Ali, trudila se da ne pokaž e strah, pa mu se
najljubaznije nasmejala
„Cenimo vaše gostoprimstvo, senor Fulano.“
„Molim vas, za vas sam Hoze.“
„Imate velič anstvenu kuć u,“ reč e Krejg, „nikada nisam video lepš i

kraj.“
Fulano se okrenuo i pridružio njihovom divljenju. „Provodim

suviše vremena u Madridu. Da sam pametan ne bih nikada odavde
odlazio.“ On uzdahnu. „Ali, to Alen najbolje razume, zadovoljstvo
odgovornosti ne ostavlja nam vremena da uživamo u nekim zaista
važ nim stvarima, u lepotama ž ivota.“ Fulano baci pogled prema Tesi.
„Kada me je Alen pozvao iz potpredsedničkog aviona objasnio je da
ste veliki borac za zaštitu prirode. Sigurno će vas obradovati činjenica
da ovde ništa nije zagađeno.“

„Shvatila sam to čim smo izašli iz helikoptera. Kao da dišem čist
kiseonik.“

Fulano se nasmeš io. „Mora da ste premoreni od puta. Zelite da se
odmorite, okupate. Pokazaću vam vaše sobe. Siguran sam i da bi vam
prijalo da promenite odeću.“

„Hvala vam,“ reče Tesa.
„De nada,“ odvrati Fulano i povede ih sa mnogo ponosa pored
jedne sporedne zgrade do zamka.
Išli su po kaldrmi iz koje je nicala trava. Izbliza zgrada je delovala
niž e nego iz vazduha, mož da je bila visine š estospratnice, ali su š irina i
dubina i dalje impresionirale. Kameni blokovi njenih zidova bili su
enormni. Većina šalona bila je otvorena, a prozori visoki, prostrani.
Na gornjim spratovima svaki od prozora je imao balkon ukrašen sa
bezbroj saksija sa procvetalim cveć em i granama od kovanog gvož đa
u ornamentima. Dva debela kamena bloka formirala su stepenice
prema ogromnim, duplim lučnim vratima od debelog tamnog drveta.
Fulano gurnu jednu polovinu vrata i rukom dade znak Tesi i
Krejgu da uđu pre njega. U strahu, Tesa je poslušala, ali je opazila
naoružane stražare na svakom uglu zgrade, iako su se oni pretvarali
da proučavaju put i polja, ono što je njih interesovalo, a to se videlo po
prikrivenim pogledima, bili su ona i Krejg.
U trenutku kada je prešla prag, prvo što je Tesa osetila bilo je
hlađenje graški znoja na njenom čelu. Kameni zidovi i pod činili su
unutrašnjost kuće bar deset stepeni hladnijom.
Drugi njen utisak bio je da je kuća u polumraku. Posle jakog sunca,
bilo joj je potrebno nekoliko trenutaka da privikne oč i. Dugač ak, jak,
antički drveni sto zauzimao je središni deo predvorja. Na dva zida
visile su tapiserije, vrlo ino rađene, sa šumskim i planinskim

prizorima. Jedna tapiserija na kojoj je bila prikazana borba sa
bikovima, kako matador zariva sablju, visila je u udaljenom levom
uglu.

Tavanica ju je zapanjila – tamna, uglačana, balvani veličine 30 sa
30 santimetara savršeno uklopljeni, zakovani u kamen, ojačani
stubovima i ponekom drvenom transverzalom. Nikada nije bila u
zgradi tako solidne građe.

„Ovuda,“ reče Fulano uz otmen pokret. Poveo ih je kroz sobu, uz
hladno kamenje, skrenuo levo u prigušenu svetlost hodnika, a onda se
sa njima uspeo stepeniš tem napravljenim od istih debelih balvana od
kojih je napravljena i tavanica. Eho njihovih koraka upijalo je drvo,
svuda oko njih.

Drugi nivo je bio isto toliko zapanjujuć i visoki, prostrani, otvoren
prostor, sa podom i tavanicom od masivnih balvana i, opet dugačak,
jak, antički sto. I još tapiserija. Drvene stolice nalik na presto, duž
zidova, a između svake stolice vrata.

„Ovo je vaša soba,“ Fulano reče Tesi, „a ovo je vaša,“ reče Krejgu.
Vrata su bila udaljena.
„Dobro,“ odvrati Krejg. „Ne bih ž eleo da zvuč i nedelikatno, ali Tesa
i ja smo...“
„Da?“ upita Fulano, zaintrigiran.
„Zajedno.“
„Hoćete da kažete da ste vi...“ Fulano diže obrve.
„U nekoj smo vezi.“
„Da,“ reče Fulano, „naravno, oprostite mi. Ova soba,“ reče on
Krejgu i Tesi, „je vaša. Putovanje je bilo dugo i sigurno želite da se
odmorite. Ali, molim vas da nam se u osam sati pridruž ite u trpezariji.
Dole stepenicama, pa levo hodnikom. Čeka vas iznenađenje.“
„Jedva čekam da vidim. Okupaćemo se i pridružiti vam se u osam.“
„Bueno.“

9

Tesa i Krejg uđoše u sobu, prostranu i široku, sa španskim
ormanima antičke vrednosti i nenormalno velikim krevetom. Njegovo
visoko uzglavlje odgovaralo je bogatim tamnim oblucima poda i

tavanice, prozori su bili otvoreni.
Krejg zaključa vrata.
Tesa ga uze za ruku. „Hvala bogu, ti...“
Krejg joj na silu stavi prst na usta. „Kladim se da je pogled sa ovih

prozora prekrasan. Vidi ono cveće. Jesi li ga opazila na balkonu?
Hajde da pogledamo.“

He ostavljajući joj šansu da bilo šta kaže Krejg je izgura do
balkona.

Prošli su kroz otvorena vrata balkona i naslonili se na ogradu od
kovanog gvožđa, pogled se pružao na kaldrmisani put i sporedne
zgrade, a iza njih prema poljima sa bikovima i konjima bile su šume i
visoke planine. Mirisni povetarac nadraž i Tesine nozdrve, ali za takvo
zadovoljstvo sada nije imala vremena.

„Siguran sam da je soba ozvučena,“ promrmlja Krejg, „ali, mislim
da nas ne mogu čuti na balkonu. Jesi li opazila stražare?“

„Jesam.“
„Belog bika?“
„To posebno.“
„Zajebani smo,“ reče Krejg. „Plan oca Boldvina pokazao se
katastrofalnim.“
„Možda nisi u pravu. On bi možda mogao...“
„Sanjaš,“ reče Krejg. „Sada smo prepušteni sami sebi. Ne razumem
zašto nas Džerard i Fulano još nisu ubili, ali sada moramo da
zaboravimo na oca Boldvina i da se oslonimo na nas same.“
„Dž erard i Fulano mora da imaju nekakav razlog š to su nas ostavili
žive.“
„Za sad.“
Drhteći, Tesa je morala da se složi. „Za sad. Još nešto se dešava.
Možda to što je Fulano pomenuo kao iznenađenje.“
„Što god da je, nije dobro za nas.“
„Šta da radimo?“ upita Tesa. „Da pokušamo da pobegnemo?“
„Pored ovoliko stražara? Proklet bio onaj otac Boldvin!“ reče
Krejg. „On nije ž eleo da nam pomogne, već da se nama posluž i. Bolje
bi nam bilo da ga nismo slušali.“
„To je prošlost, pređi na sadašnjost.“
„U redu,“ reče Krejg, „za sad, moramo da se uklopimo u tok stvari.
Kada padne mrak mož da ć emo moć i da pobegnerno kroz š umu, pa u

planine. Noću, kada svi zaspu, mislim da se možemo spustiti niz
balkon. Ako neko pokuša da nas zaustavi, ja ću se potruditi da
privučem njegovu pažnju na sebe. A ti moraš nastaviti bez mene.“

„Ne dolazi u obzir,“ odvrati Tesa, „ili oboje ili nijedno.“
„Tesa...“ Krejg je nežno pomilova po obrazima, spusti svoje usne na
njene i poljubi je. „Organizovaće lov na nas. Nema razloga da oboje
umremo. Ako nema drugog izbora ja sam za to da ti pobegneš, nikako
ja.“
Ona mu uzvrati poljubac, nežno. „Lepo si rekao Fulanou da smo
nas dvoje u nekoj vezi. Istina, nismo nikada o tome razgovarali, ali ja
bih želela da do kraja života živim sa tobom.“
Ona ga zagrli.
Krejg se opirao. „Šta hoćeš da...“
„Idemo unutra i od sada ćemo razgovarati samo kao ljubavnici,
inače će oni što nas prisluškuju biti sumnjičavi. U Vašingtonu si mi
rekao “sunce”. Objasnio si da je tako tvoj otac zvao tvoju majku. Pa,
sunce, hajde da završ imo ono š to smo mislili da započ nemo. Ako već
moramo umreti, neka...“ Ona mu se baci u naručje, jecajući. „Nije nam
još mnogo vremena ostalo. Džerard i Fulano nas očekuju u osam.
Iskoristimo vreme. Moram da se okupam i baš bih volela da to
uradimo zajedno.“
Počela je da otkopčava njegovu košulju. Ljubila mu je bradavice,
dok su njene tople suze kvasile njegova snažna prsa.
„Jesi li sigurna?“ upita Krejg.
„Nemam nameru da umrem a da ne vodim ljubav sa tobom. Dodrni
mi grudi. O, Isuse, Krejg, toliko se bojim.“
„Znam, i ja sam uplašen.“
„Ne želim da umrem. Ja... Da! Ovo mi prija. A tako sam uplašena
Krejg. Niže. Dodirni me niže.“
Tesa je pomenula zajedničko kupanje. Pošli su u tom pravcu, često
zastajući da se poljube i da skinu deo odeće jedno drugome, ali nisu
stigli dalje od kreveta.
Nesigurna koraka, dok se u glavi vrtelo od strasti, Tesa se zajedno
sa Krejgom bacila na krevet, pritiskajući svojim telom njegovo.
Poljupci su im bili pož udni, ruke slobodne. Uz dahtanje i krike svlač ili
su jedno drugo. Tesa je povukla zip na njegovim pantalonama, Krejg
joj je skinuo kaiš.

Ona pruž i ruku kroz otvoren š lic, napipa Krejgov pritisnuti penis, i
dok ga je oslobađala Krejg se izvi, spusti ramena i u ruke uze njene
dojke nadraž enih bradavica i otvrdnute. Ona zbaci farmerke. Krejg joj
je lizao dojke a onda stomak, pa sve niž e, svlač eć i joj rublje, ljubeć i joj
butine. Ona odbaci i poslednji komad njegove odeće i izvi se, okrećući
se. Krejg je sada bio iznad nje, stisnuti jedno uz drugo proučavali su
svaki delić kože jedno drugom. Njihovi jezici su se sreli prodirući
duboko. Ona ga je upoznavala, dok joj je vagina gorela, topla i vlaž na
od sve jačeg uzbuđenja. Zavukla mu je jezik još dublje, želeći da
prodre u njega, da se spoji sa njim i kada je Krejg najzad uš ao u nju,
Tesi više nije bilo stalo do prisluškivača i neznanaca. Vriskala je
uživajući u ekstazi koja ju je obuzela. Trajala je i trajala, jedan
orgazam za drugim i kada se Krejgov penis enormno produžio i
ispustio seme u nju, ona je opet vrisnula, ovoga puta u glas sa njim.
Onda su legli na leđa a tela su im isparavala.

Borila se da povrati dah. Srce joj je snažno lupalo, a onda se
polako smirilo. Nekoliko minuta nijedno od njih nije moglo da
progovori.

Ponovo su se poljubili, ovoga puta polako, než no. Krejg je milovao
njene dojke. Petnaest minuta kasnije iznenadili su jedno drugo
ponovo vodeć i ljubav, i najzad, iscrpljeni, kada je razum poč eo da im
se vraća, uradili su ono što su planirali za početak. U kadi,
neočekivano velikoj, zajedno su se okupali. To im je prijalo.

10

Vreme koje im je dato, isteklo je.
„Jesi li spremna?“ upita Krejg.
„Ne, ali ako ti misliš da imamo drugog izbora, volela bih da čujem
o čemu se radi.“
„Na žalost, nemamo.
„Onda obavimo ovo u velikom stilu.“
„Volim te.“
„I ja tebe... Poljubi me. Da, sad je već mnogo bolje.“
Kada su Tesa i Krejg otključali i otvorili vrata zatekli su dva agenta
Tajne službe kako sede ispred njih i posmatrajući čekaju. Bez reči,

agenti su krenuli za njima dole ulevo, polumračnim hodnikom u
prostranu trpezariju. Tu su Džerard i Fulano sedeli za još jednim
antič kim stolom. Kada su im se nasmeš ili i ustali da ih pozdrave Tesa
je opazila da se Fulano presvukao u pantalone i sportski sako.

I ona i Krejg dobili su novu odeću. Deset minuta pre nego što je
trebalo da pođu došao je sluga. Krejgova odeća bila je slična
Fulanovoj.

Njena joj se nije dopala. Sasvim je sigurno bila lepa: plavi šal,
odgovarajuća svilena bluza, crvena, pamučna suknja i udobne kožne
sandale koje su joj pasovale kao da su papuče.

Ali, Tesa nikada nije volela da nosi suknje, pogotovo ne ovakvu do
članaka, koja joj je smetala pri hodu, a sandale su značile da će morati
da izuje patike i, što je pritom bilo najznačajnije, da ostavi aparat
skriven u jednoj od njih. Odlučila je zato da stavi patike u svoju
poveliku tašnu. Nije mogla a da ne posumnja da je Fulano namerno
odabrao ovakvu odeću da joj oteža pokušaj da pobegne sa Krejgom
prema šumi i preko planina. Opet se osetila ranjivo i bespomoćno.

„Divno izgledaš, Tesa,“ reče Fulano.
„Gracias,“ reče mu ona trudeći se da deluje skromno.
Fulano se nasmeja. „Učiš španski.“
„Na ž alost, to je jedina reč koju znam. Ali, zaista, hvala. Odlič no mi
pristaje ova odeća. I prelepa je.“
„Raduje me.“
Vrata trpezarije bila su otvorena. Sunce koje je zalazilo davalo je
prostoriji crveno zlatan ton.
„Pretpostavljam da ste radoznali da saznate u čemu se sastoji
iznenađenje koje sam pominjao,“ reče Fulano.
„Liči na rođendansku zabavu. Uvek sam volela iznenađenja.“ I dok
je nameš tala suknju i sedala za sto trudeć i se da ne pokaž e koliko se
boji, Tesa je opazila da su dvojica agenata Tajne služ be stali kraj vrata
na koja su ona i Krejg ušli. Takođe je opazila da napolju, po kamenom
dvorištu, patroliraju naoružani stražari.
Džerard i Fulano su seli pošto je i Krejg to učinio.
„Samo jedno kratko objašnjenje,“ reče Džerard. „Cini mi se da
nijedno od vas dvoje još nikada nije bilo u Španiji.“
„Na žalost, ne. To mogu da kažem sada kada sam je video,“ reče
Krejg.

„Ono što prvo treba da shvatite,“ reče Džerard, „je, da je dan
jednoga Spanca različit i prijatniji od onoga na šta smo mi u Americi
navikli. Oni rade od devet do jedan. Onda imaju dugu pauzu za ručak i
siguran sam da ste čuli da se to zove siesta.“ On slegnu ramenima,
„odmore se, odspavaju, vode ljubav. Rade šta hoće i u četiri se ponovo
vrać aju na posao i prestaju da rade oko sedam, nakon č ega se druž e
sa susedima, jedu, piju i razgovaraju o onome što im se toga dana
desilo. Oni u podne prezalogaje nešto, jer njihov je glavni obed veoma
kasno u odnosu na američke navike. Negde oko deset noću. Ono što
prezalogaje sa nogu Spanci zovu tapas, i to predstavlja jedan od
velikih uspona španske kulture. Iznenađenje o kojem smo vam pričali,
je to da ćete probati tapas.“

Zbunjena, jer je očekivala sukob, Tesa je gledala kako Fulano
udara o sto i u istom trenu pojavila su se trojica slugu sa
poslužavnicima sa kojih su na sto postavili mnogo posuda.

Kako dugo nije ništa jela, Tesu je omamio miris hrane na divno
ukraš enim tanjirima. Ne samo da je bila gladna, već je znala da mora
dobro da jede, da prikupi snagu za slučaj da je potrebno da sa
Krejgom beži.

„Prvo,“ reče Džerard, „kalamari. Znate li šta je to?“
„Pržene lignje. To je jako ukusno.“
„Odlično,“ prihvati Fulano. „A ovo su maslinke a ovo sardine. Na to
niste navikli u Americi. Sveže su i ne mogu se ni porediti sa onim.“
„A ovo su,“ reč e Dž erard, „izuzetno ukusni prž eni komadi piletine.
A ovo rakovi i naravno hleb, pa pečeni krompiri sa majonezom i...“
„To je sasvim dovoljno,“ oduševi se Krejg, iako je Tesa najbolje
znala da je njegov entuzijazam isforsiran. „Ako se ovo zove
prezalogajiti, ne mogu da zamislim kako izgleda glavni obed.“
„Zapanjili biste se,“ reče Fulano.
„Ne sumnjam.“
Iza prozora Tesa je gledala straž are kako š etaju. Onda se potrudila
da pokaže da je hrana inferesuje. „Kakav set tanjira. Kako da...“
„U svaki tanjir stavite određeno jelo,“ objasni Džerard. „Važno je
da se ukusi ne izmešaju.“
„Onda počnimo. Umirem od gladi.“
Nije bilo crvenog mesa opazi ona, koje jeretici u ishrani nisu mogli
da zamisle, i to je bila greška koja je mogla da bude značajna.

Pretvarajući se da je oduševljena, ona je jela maslinke, kalamare i sve
što joj se dopalo sa drugih tanjira raširenih pred njom. Tapas je bilo
nešto, zaista, izuzetno ukusno, odlično spremljeno i sve u nekoj vezi.

„Da li biste hteli malo vina, specijalne berbe?“ upita Fulano.
„Špansko vino je vrhunsko. Ili možda malo izvrsne servese?“

„Molim?“ zbunila se Tesa.
„Tako se na španskom kaže pivo.“
„Hvala,“ gutao je Krejg hranu, gladan. „Ali, ja bih radije vode.“
„I ja,“ prihvati Tesa. „Alkohol mi ne prija, odmah mi se zavrti u
glavi.“
„I ja na alkohol isto tako reagujem, zanimljivo,“ reče Fulano. On
napuni njenu keramičku šolju iz vrča.
Tesa je sač ekala da Fulano i sebi napuni iz istog vrč a sa hladnom
vodom i tek kada je on počeo da pije prinela je šolju usnama.
„Gospode, ne mogu više,“ reče Krejg.
„Onda treba stati.“ Fulano je prožvakao i progutao maslinku,
stavljajući košticu na kraj tanjira. „Upamtite, glavno jelo dolazi
kasnije.“
„A sada imamo za vas još jedno iznenađenje.“ Džerard dodirnu
salvetom usne.
Sada dolazi ono najgore, pomisli Tesa. Osuđenici su pojeli svoj
poslednji obed.
„O? Još jedno?“ Krejg spusti viljušku. „Ova dolina. Ovaj zamak. Ovaj
tapas. Nekoliko puta ste nas već iznenadili, a sada najavljujete još
nešto?“
„Nešto izuzetno. Sasvim izuzetno. Događa se samo jednom
godišnje,“ objašnjavao je Fulano. „Ali, da bismo to videli moramo se
još jednom provozati helikopterom. Siguran sam da ste umorni od
puta ali obećavam vam da se nećete razočarati, videćete da je reč o
nečemu izuzetnom.“
„U tom slučaju, umor nije bitan. Idemo,“ Krejg je ustao.
Iako nije mogla da odredi šta Krejg smera, Tesa ga je sledila.
Ustadoše i agenti Tajne službe.
Još jednom lupnuvši o sto, Fulano dozva sluge, i dok su oni
skupljali ostatke tapasa, Fulano povede Tesu i Krejga prema hodniku
koji je vodio napolje.
Pet minuta kasnije, sunce je dotaklo vrhove planina i bilo

zatvorenocrvene boje. Došli su do helikoptera a kada su u njega ušli
Tesa se odjednom zabrinu shvativši da otkako su došli nisu videli
Džerardovog pomoćnika Hjua Kelija.

Gde je on? Zašto im se nije pridružio?
Nije imala vremena da razmišlja o odgovorima. Minut kasnije, kao
da se drže nekog pretrpanog plana, helikopter je uzleteo. Dizao se
pravo gore, ka planinama na severu. Sada je sunce bilo zašlo za
vrhove, a nebo je bilo rumeno od njegovog odsjaja.
I dok je i pored obilatog obeda, u stomaku osećala grčeve, Tesa
zakopča pojas preko ramena, očekujući trenutak kada će je dvojica
agenata Tajne služ be zgrabiti, otkopč ati joj sve to i baciti je dole da se
uvija i prevrće, padajući u dolinu.
Ali, niko se nije mrdao. Helikopter se dizao sve više. Približio se
planinama u senci.
„Alen mi reče da ste imali problema u Americi,“ govorio je Fulano.
„Za utehu, ž elim da vam kaž em da ć e vam ovo š to ć ete videti odvratiti
misli od svega ružnog što ste doživeli.“
Helikopter prelete severne planine. Sunce je gotovo potpuno bilo
zašlo za naredni venac. Dolina osenčena mrakom ležala je ispod njih.
„Približavamo se špansko-francuskoj granici,“ reče Džerard.
„Naravno, nećemo je preći. Bez specijalnog diplomatskog odobrenja
čak ni ja nemam prava da ulećem u vazdušni prostor Francuske.
Iznenađenje koje smo za vas pripremili je običaj sa juga Francuske
koji se pre mnogo vekova preneo u ovaj deo Spanije. Zaista nešto
izuzetno.“
Helikopter pređe preko još jednog niza brda i još jedne mračne
doline.
Ipak, u nečemu se razlikovala od prethodne. Dok je Tesa virila
prema dole, shvatila je, zapanjena, da dolina nije u potpunom mraku.
Iz mračnog bazena svetlucalo je stotine izolovanih svetiljki.
„Sta je ovo...?“ ona odmahnu glavom. „To nisu sela, svetla su suviše
mala i tako udaljena jedna od drugih. Ne vidim ništa drugo, ali kao
da... Sada sam sigurna da su to svetiljke na poljima.“
„To je tačno,“ prihvati Fulano. „To su logorske vatre. Lokalno
stanovništvo slavi jedan praznik.“
Dž erard se, koliko mu je pojas dozvoljavao približ io njoj. „Znaš li
šta je danas? Ne mislim koji dan u nedelji, već koji je datum?“

Tesa je za trenutak morala da se zamisli. „22. juni.“
„Odlično. Negde između danas i juče bila je ravnodnevnica, desio
se početak leta. Ovo što vidite su vatre u slavu nove sezone, u čast
žetve žita, ostvarenja plodnih darova proleća.“
„Ritual se sačuvao od davnina,“ naglasi Fulano. Mnogo je stariji od
hrišćanstva, mada se, naravno, kao i kada je o Uskrsu reč, radi o
vaskrsavanju prirode. Hrišćanski elementi su uneti u sve to. Ovi seljaci
se mole svom svecu, svetom Jovanu.“
Tesa uzdrhta. Izbezumljena, ona nije znala da li Fulano misli na
svetog Jovana Baptistu ili Jovana učenika Hristovog, ali mogla se
kladiti da je mislio na ovog drugog, istog onog Jovana koji je napisao
poslednje jevanđelje u Bibliji, mnogobrojne poslanice i Knjigu
otkrovenja.
Njene misli se usredsrediše na fotogra ije u njenoj tašni, naročito
na onu na kojoj je bila Biblija koju su pronaš li u Dž ozefovoj spavać oj
sobi, Biblija iz koje je Džozef istrgnuo sve izuzev onoga što se na
Jovana odnosilo i teorija koje su u potpunosti odgovarale onima koje
su jeretici propovedali o ratu između dobra i zla i kraju svetu.
„Seljaci se mole oko ovih vatri,“ reče Džerard. „Drže krstove
načinjene od poljskog cveća i pšenice.
I opet Tesa uzdrhta. Plamen. Pšenica.
Setila se groteskne statue: nosioci baklji, Mitras koji kolje bika, krv
koja se sliva da oplodi zemlju, psa koji je liž e, ne bi li spreč io da krv
stigne do zemlje i zmije koja žuri da uništi pšenicu kojoj je krv
pomogla da iznikne. Rat dobra i zla, a zavisno od toga ko pobedi,
priroda će živeti ili umreti.
U šoku, ona shvati da je sveti praznik u ovoj dolini, zapravo,
ostatak mitraizma i da je ta jeres mnogo dubljih korena, mnogo
rasprostranjenija nego što je ona i pretpostavljala.
Gnezdo. Otac Boldvin je pominjao da traži njihova gnezda
pogotovo po Spaniji, mada je on pažnju usmerio na Pikos de Europe
na zapadu a ne na Pirineje na istoku. On nije znao da ta gnezda
postoje ne samo u Pikosu već š irom juž nog dela Francuske i severnog
dela Spanije i da su meštani u potpunosti prihvatili mitraizam uz
katoličku tradiciju, tako da možda više i ne znaju pravo poreklo i
značenje rituala plodnosti koji sada izvode.
Ili, mož da oni i znaju pravo poreklo i pravo znač enje i zbog toga je

sam ritual delovao zastrašujuće i užasnije. Kao i ti seljaci oko
logorskih vatri u dolini, Tesa je sebe i svoj život posvetila zaštiti
prirode, ali sada su je Dž erard i Fulano koji su sebe posvetili Mitrasu,
bogu prirode držali u šaci i možda će baš nju i Krejga prineti kao
sledeće žrtve svom Bogu.

Helikopter poče da se spušta prema izolovanim vatrama u dolini.
„Ne vraćamo se?“ upita Krejg.
„Još ne,“ odgovori Fulano.
„Zašto?“ Krejgov glas je sada bio dublji.
„Imamo za vas još jedno iznenađenje,“ reče Džerard.
„Ovo več e ih je puno. Ja sam umoran i ne znam imamo li Tesa i ja
više snage za njh,“ reče Krejg.
„Verujte, ovo vredi videti,“ reče Džerard.
Helikopter se i dalje spuštao prema tminom pritisnutoj dolini i
Tesa je shvatila da su neke od logorskih vatri zapaljene po određenoj
šemi. Formiraju pistu, pomisli ona.
U mraku, pilot helikoptera je iskoristio plamene znake da se spusti
na zaravnjeni deo doline. Plameni jezici zadrhtaše, pilot spusti
helikopter na travu i isključi motore.
„Šta sad?“ upita Krejg.
„Pokazaćemo vam nešto tako sveto da ga je malo ljudi videlo,“
reče Džerard.
„Ti me bacaš u brigu. Ja sam iz Njujorka, sa Menhetna. Planine,
doline, vatre? Meni se čini da sam na Marsu.“
„Onda vas pozivamo da razgledate Mars,“ umeša se Fulano.
„Garantujem da ćete biti impresionirani. Ispravljam se, zapanjeni.
Spremite se. Otvorite srca za nešto što će predstavljati
najveličanstveniji događaj u vašim životima.“
„Poš to ste domać in, moram da vam verujem,“ odgovori Krejg. „A,
takođe, pretpostavljam da kao domaćin osećate obavezu prema
gostima.“
„To se podrazumeva.“
„U redu, onda što se nas tiče spremni smo da vidimo to
iznenađenje koje bi trebalo da predstavlja najveličanstveniji događaj u
našim životima.“
„Pođite za mnom.“
Izašli su iz helikoptera.

11

Tesa oseti da je guta pomrčina dok su se u kvadratu oko
helikoptera rasplamsavale predivne vatre. Njihov jak dim mešao se sa
mirisom trave i cveća, usred doline utonule u noć.

Kraj vatri su stajali seljaci, svi u svečanoj odeći. Držali su
impresivne krstove ispletene od cveća i klasja pšenice, i dok se odsjaj
vatre poigravao na ovim krstovima, Tesa se trž e, uzdrhta, setivš i se š ta
joj je Prisila Harding rekla. Pre hrišćanstva, pre nego što je nastalo
verovanje da krst predstavlja simbol Hristovog stradanja, krst je bio
simbol trijumfa sunca, i sada je Tesi, dok ju je hvatala jeza, bilo jasno
da su ovi prirodni krstovi od klasja na kojima su se igrali odblesci
vatre, posvećeni Mitrasu, Bogu sunca.

Fulano uze baklju od jednog meštana i rukom dade znak Tesi i
Krejgu da krenu nadesno, preko polja. Džerard uze drugu baklju i
pođe s njima, kao i dvojica agenata Tajne službe. A onda se,
neočekivano, grupa povećala jer su im se priključili neki drugi ljudi,
do tada okupljeni dalje od logorskih vatri. Oni na sebi nisu imali
svečanu odeću. Nisu nosili krstove isprepletane od cveća i klasja
pšenice. Oni su na sebi imali izgužvanu, običnu odeću, a nosili su
automatske puške.

Iza vatri polje je bilo uznemirujuće mračno, osvetljeno samo
bakljama koje su Fulano i Džerard nosili. Tesa se sa strahom seti
nosilaca baklji na statui koju je videla u Džozefovoj spavaćoj sobi.
Kosti su joj se sledile, a rosa sa do kolena visoke trave natopila joj je
sandale i donji deo dugačke suknje. Panika je gonila da uzme Krejgaza
ruku i pobegne. Možda bi mogli umaći u mraku, nadala se. Ali, onda
pade u očajanje, shvativši da bi stražari krenuli da ih traže i da bi im se
pridružili svi meštani i da bi, po svoj prilici, ona i Krejg izgubili
orijentaciju i da bi verovatno trč ali u krug, po ovoj njima nepoznatoj
dolini, izbegavajući vatre, dok ih najzad ne bi uhvatili.

Polje je počelo da prelazi u brdo. Predvođeni nosiocima baklji, oni
su, cela grupa, prošli pored bukvi, zaokrenuli oko balvana i nastavili
da se penju, a Tesi je bilo sve hladnije. Padina je bila sve strmija i ona
oseti miris borovine.

Odjednom, tlo se zaravni, a travu zameniše stene. Ona proviri

napred, gde su baklje otkrile uzan prolaz, skriven žbunjem, u
podnožju jedne stene. Prilazeći, ona vide da je to, zapravo, ulaz u
pećinu. Na nekoliko metara od ulaza, zarđala gvozdena vrata
sprečavala su da se pođe ka unutrašnjosti pećine.

Fulano predade svoju baklju straž aru, izvadi ključ iz dž epa i otvori
katanac. Uz očit napor, on ramenom otvori vrata koja su škripala.
Zavlada avetinjska noćna tišina. Culo se samo pucketanje baklji i bat
Fulanovih koraka, dok je nestajao iza vrata. Pet sekundi kasnije, tišinu
prekinu čegrtanje nečega što se okretalo, pa šum motora i najzad
ujednačena buka motora. Unutrašnjost pećine se osvetli jakom
lampom vezanom za plafon i Tesa vide da je motor, zapravo,
generator koji radi na kerozin.

Neko ju je rukom gurao napred i okrenuvši se Tesa, zapanjena,
ugleda Hjua Kelija koji mora da im se priključio dok su se peli uz
padinu. Gde je dosad bio? Sta je radio? On je, kao i njegovi naoruž ani
ljudi, imao na sebi običnu, a ne svečanu odeću.

„Ulazi,“ reče joj Hju Keli. „Tamo ćeš naći cepele i jaknu. U pećini je
klizavo i hladno.“

„Ponela sam svoje patike,“ reč e Tesa, uze ih iz taš ne i obu, najzad
malo sigurnija.

Ipak, drhtala je. Sada su baklje bile postavljene na tlo, među
kamenje i bile su ugašene. Kada su Tesa i Krejg ušli u pećinu, zajedno
sa Dž erardom, Kelijem i naoruž anim ljudima, ona opazi vunene jakne
nasuprot generatora i navuče jednu zakopčavši je. Iako se zagrejala,
Tesa je i dalje drhtala.

Uzani prolaz jedva je dozvoljavao da se uspravno prođe. Idući
napred, Tesa zastade desetak metara dalje, baš pred jednom okukom,
mršteći se. Tu su bila još jedna gvozdena vrata.

I dok ih je Fulano otključavao, Keli je zatvarao i zaključao ona
prva vrata.

Znači tako, pomisli ona, gotovi smo.
„Nemojte se toliko plašiti,“ oglasi se Fulano. Glas mu je nadjačao
buku generatora i odjekivao, odbijajući se od vlažnih krečnjačkih
zidova. „Ona vrata su zaključana samo iz predostrožnosti. Uostalom,
noć je, a nisi samo ti u opasnosti. Alen i ja smo odlična meta za ubice.
Ja verujem meštanima, ali u mraku mogli bi da se sakriju među njima
neprijatelji koji su nas sledili, a radovali bi se da nas ščepaju usred ove

pustoš i. Trojica naoruž anih straž ara ostali su napolju da vode rač una
da nas neko ne napadne kada budemo odlazili. Kao što si možda i
sama opazila, Alenovi agenti Tajne služ be nisu baš zadovoljni š to smo
krenuli na ovaj put.“

„Nisam to opazila,“ odvrati Tesa i dalje uverena da agenti više
motre na nju i Krejga nego na Džerarda i Fulana. Ipak, pretvarala se
da sledi njegovu logiku. „Ali, šta ako se nešto zaista, desi? Ako vaše
naoružane stražare neko napolju savlada?“

„Održavamo sa njima vezu toki-vokijima. Ako ne odgovore, izaći
ćemo na drugi izlaz,“ odvrati Džerard.

„Na sve ste mislili,“ umeša se Krejg.
„Trudimo se.“ Fulano otključa vrata ispred njih i otvori ih s mukom
i uz škripu. Donja gvozdena ivica zaparala je stenu. „A sada evo
iznenađenja!“
„Jedno od najvećih čuda sveta,“ reče Džerard. „Malo je ljudi ovo
videlo. Samo oni koj su to zasluž ili i koji mogu to da cene i kojima je
stalo da sač uvaju ovu planetu, njenu duš u. Ti si, Tesa, to zasluž ila. Jer,
tebi je stalo. Za to se boriš sa puno strasti, dokazala si u svojim
rubrikama.“
„Sada ćete,“ Fulano sasvim otvori vrata, „videti jednu veliku tajnu.
Možda najveću misteriju svih vremena. Nešto veoma sveto i kad ga
budete videli, nikada više nećete biti isti.“
„Ne mogu da zamislim šta...“
„Ne,“ prekinu je Džerard, „ne zamišljaj. Nemoj unapred da
razmišljaš. Samo gledaj. Stani i divi se. Sada ćeš se promeniti.“
„Kako mi je život tekao u poslednje vreme i treba mi promena.
Nadam se nabolje.“
„Nabolje, nema sumnje,“ reče Fulano. „Dajem vam reč. Bez
dvoumljenja.“
Tesa krenu za njima kroz vrata, držeći Krejga za ruku, svesna
stražara iza sebe. Fulano je zastao da zaključa i druga vrata.
Postaje sve gore, pomisli Tesa.
Stepenice, grubo urezane u krečnjak, vodile su duboko dole u
široku pećinu, sa svodom nejednake visine. Svetiljke kraj primitivnog
stepeništa, na vlažnoj steni, osvetljavale su put.
Tesa stiž e dole, zapanjena prostranstvom. U strahu je gledala levo-
desno u neobične kamene oblike. Sa tavanice su visili stalaktiti i sa

njih se slivala voda, praveći male barice koje je ona pokušavala da
izbegne. Odozdo su se uzdizali stalagmiti, po konturama nalik na
njuške životinja.

Disala je ubrzano i njen dah se pretvarao u paru.
„U pećini je stalna teperatura od 55 stepeni po Farenhajtu,“ reče
Fulano. „Zimi i leti. Pre mnogo hiljada godina jedna stena je pala i
zatvorila prvobitni ulaz, pa je unutrašnjost sačuvana. Sve vreme
pećina je ostala tajna. Negde posle 1800. još jedno pomeranje stenja
otvorilo je prolaz. Jedan od ovdašnjih seljaka je tražeći zalutale
jaganjce krenuo uz padinu, otkrio prolaz i odlučio da vidi o čemu se
radi, ne iz radoznalosti, jer se zna da takva mesta mogu biti opasna,
već zabrinut da jaganjci možda nisu zalutali. Ubrzo je stigao do još
jednog kamenog prolaza, toliko uzanog da je shvatio da njegovi
jaganjci tuda sigurno nisu mogli proći. Slaba sunčeva svetlost sa ulaza
omoguć ila mu je da vidi da je dole ispod uzanog prolaza mnogo već a
pećina. On je to pomenuo svojoj porodici, onda i drugim meštanima
pošto je u smiraj dana pronašao jaganjce na livadi. Glasine su se širile i
konačno doprle i do moje doline, a moj čukundeda je voleo pećine.
Odluč io je da organizuje ekspediciju, doš ao je dovde i naredio svojim
radnicima da uz pomoć pijuka i čekića prošire prolaz. Krečnjak se
mogao oblikovati bar toliko da izvrš e taj zadatak. Onda je, uz pomoć
baklji, krenuo dalje i našao ovo što ćemo vam sada pokazati. Zakleo je
svoje radnike da o tome nikome ne govore. Sto je brže mogao
postavio je na ulaz gvozdena vrata i samo je on imao ključ katanca.
Kasnije je malo dalje postavio i druga vrata. To su ova, kroz koja smo
ni prošli. Pre mnogo godina originalna vrata zarđala su i propala, pa
su zamenjena. U poslednje vreme sve smo malo doterali, usekli
stepenice i obezbedili svetlo i svetiljke vezali za generator koji troši
kerozin.“
„Ali, šta je on našao?“ upita Krejg. „I zbog čega je želeo to da
sakrije od sveta?“
„Ne da sakrije, već da zaš titi,“ ispravi ga Fulano. „Za trenutak, sve
ćete shvatiti.“ On povede grupu preko prostorije u slabo osvetljeni
hodnik koji je skretao nadesno, pa nalevo i najzad prema dole.
Tesa se osećala skučeno u tom vlažnom prostoru, pristisnuta
teskobom pećine, pa je teško disala. Zaobilazila je barice sa vodom,
ponekad opazivši kako se voda sliva sa tavanice. Ponekad bi joj po

koja hladna kapljica pala na glavu. Jedan prolaz vodio je u drugi, kao u
kakvom lavirintu.

Zaokrenula je za ugao. I opet je ugledala poveću prostoriju. Fulano
i Dž erard su tamo č ekali, smejali su se oč ito sreć ni, a u oč ima im je bio
sjaj tako uočljiv da nije mogao biti samo odsjaj od slabe svetlosti
sijalica.

Krejg stade pored nje. Iza njih pojaviše se Hju Keli i njegovi
naoružani ljudi. Priključiše im se.

„Šta sada?“ upita Krejg zabrinutim glasom. „Zbog čega smo stali?“
„Stigli smo do onoga š to ž elimo da vam pokaž emo. Zar ne vidite?“
upita Džerard, smejući se. „Osvrnite se oko sebe.“ Njegov smeh je
odjekivao pećinom i zbog toga bio još glasniji. „Pogledajte!“
Zbunjena, Tesa posluša, polako se okrećući, prateći pogledom
Džerardove pokrete rukama.
Ubrzo je videla, a to što je ugledala nateralo ju je da se uhvati za
grudi, da ustukne zapanjena i prestrašena.
„O, moj bože!“ Izusti ona i onda ponovi, još glasnije, očarana. „O,
moj bože!“
Kolena su joj klecala. Borila se da ostane na nogama, uzdrmana u
duši onim što je ugledala.
„Carobne su!“ Izusti. „One su... Nikada niš ta slič no, nisam... Prosto
da čovek ne poveruje...! Toliko je lepo da su mi suze pošle!“
Krejg je odmahivao glavom, zapanjen, toliko iznenađen i zatečen
da nije mogao da progovori.
Svuda oko njih i iznad njih, po zidovima i tavanici, životinje su
trčale i pasle, plivale i skakale, ili jednostavno pozirale da bi im se
divili. Slike na stenju, toliko njih, da Tesa nije mogla da ih prebroji, niti
da dokuči složenost šeme koju su sve one zajedno sačinjavale.
Zivotinje, često jedna preko druge preklapane, statične a ipak u
pokretu, enormno, večno, impresivno krdo.
„Pa,“ prihvati Džerard, a u glasu mu se osetio drhtaj,
„velič anstvene su, toliko už asno lepe da se i meni plač e. Bio sam ovde
beskrajno mnogo puta i uvek je isti efekat. Od toliko lepote svaki me
delić boli. Sada ste shvatili da nisam preterivao. Ovo je jedno od
najvećih čuda sveta. Po meni ovo predstavlja dušu planete.“
Srne, severni jeleni, bizoni, konji, medvedi, lavovi i mamuti, i još
mnogo, mnogo vrsta, uključujući i neke koje Tesa nije poznavala,

najverovatnije zato što su već izumrle.
Neke su bile ugravirane u stenje, igura ocrtanih ugljenom, druge

su bile crvene, silueta sačinjenih iz jednog poteza, ili iz mnogo tačkica.
Zivotinje su u prirodnoj velič ini. Na tavanici jelen dug osam stopa, sa
rogovima raskošno širokim, gotovo isto toliko dugim. Konture
tavanice poslužile su da naznače nabrekle mišiće jelenovih leđa i
nogu.

Stil slikanja zastrašujuće realističan. Zivotinje su kao žive, kao da
će svakoga časa skočiti sa zidova. Istovremeno, stil je bio i
nadrealistič ki, jer su ta bož anstvena stvorenja izgledala nekako č udno
dezorijentisana, neka skraćenog čela, druga produženoga i te
nepravilnosti su, paradoksalno, ali tačno doprinosile snazi ukupnog
efekta. Zivotinje su se graciozno uvijale oko izbočina stena, uvlačile sa
mnogo dramatike u naprsline i pukotine i iz njih izvlačile. Jedan
severni jelen kao da je plivao, jedan konj kao da je padao. Vlaga na
krečnjaku činila je da svetlucaju. Da čovek ostane bez daha!

„Ko je ovo naslikao?“ Krejg je uspeo da se sabere i upita. „Kada?
Rekoste da je ova peć ina otkrivena posle 1800. Ali pre toga kamenje
je zatvaralo ulaz. Koliko su stare?“

„Dvadeset hiljada godina.“
„Šta?“
„Ovo su slike iz vremena u kojem su se pojavili prvi ljudi,“ reče
Fulano. „Ko ih je naslikao? Naši vlastiti preci, oni od kojih smo
evolucijom nastali. Covek poznat kao Kromanjonac. Očito, njegov
osećaj za lepo i njegova ljubav prema prirodi bili su ogromni. U tom
smislu, a s obzirom koliko mi ne vodimo računa o prirodi, ispada da
naša vrsta nije evoluirala već nazadovala. Ponekad možete čuti da
naše pretke nazivaju “pećinskim ljudima” što je apsurdno.
Kromanjonci nisu nikada ž iveli u peć inama. Otkud bi mogli da izdrž e
hladnoć u i vlagu?“ Fulano odmahnu glavom. „Ne, oni su ž iveli napolju,
kraj pećina. Ali iz nekog razloga, koji antropolozi nisu uspeli da
utvrde, ponekad su ulazili u pećine, duboko u njih, i u prostorijama
pod zemljom slič nim ovoj, slikali su ž ivotinje. Po mom miš ljenju, ovo
su bile njihove crkve. Oni su ovamo dolazili u specijalnim prilikama,
možda na prelazu zime u proleće i proleća u leto, da se dive čudu
rađanja i bujanja svega, da decu uvedu u svet odraslih i otkriju im
tajne svog plemena. Najveću tajnu – sam život. Ovo je mesto

obožavanja, suptilnog divljenja onome što jeste naša planeta.“
Džerard dodade. „Nije samo ovo svetilište otkriveno oko 1800.“
Tesa klimnu glavom. „Cula sam za, mada nikada nisam videla, slike

u Laskou u Francuskoj i mnoge druge, uključujući Altamiru u Španiji.“
„Lasko je otkriven posle 1940.,“ reče Fulano. „Kako istoričari

veruju, Altamira, na 300 kilometara odavde, prva je pronađena, još
1879. Moj predak je ove slike pronaš ao još desetak godina ranije. On
je instinktivno osetio da nijedan stručnjak za praistoriju neće
poverovati u njihovu autentičnost. Otkud bi primitivni ljudi mogli
stvoriti neš to ovako lepo? Nauč nici bi zaključ ili da su ove sjajne slike
novijeg datuma, vešti falsi ikati, i da se njegovom otkriću ne bi
podsmevali, moj predak je sačuvao tajnu za sebe i stavio je vrata na
pećinu. Sačuvao je ovo za sebe, svoju porodicu i malobrojne prijatelje.
Instinkt ga nije prevario, jer, kada je Altamira otkrivena struč njaci su
se podsmevali. Tek kada su pećine sa slikama otkrivene i u Francuskoj
antropolozi su priznali grešku i prihvatili da su umetnička dela iz
Altamire autentič na. Lasko i Altamira su toliko impresivni da ih č esto
nazivaju Sikstinskom kapelom paleolitske umetnosti. Ja sam video i
Lasko i Altamiru, ali mogu vam reći da se to ne može ni porediti sa
ovim što gledate. Ovo je, zaista, prava Sikstinska kapela paleolitske
umetnosti. Moj predak je bio mudar još u nečemu. Shvatio je da
pećina nije posećivana hiljadama godina i da je u njoj sve tako
osetljivo da će, ako ljudi navale da vide slike, vrelina njihovih tela
poremetiti ekološki sistem, njihova obuća zagaditi tlo, njihov dah
povećati vlagu zidova, i ove slike, sačuvane srećnim sticajem
okolnosti, biti uništene prekriće ih pečurke i dim baklji. Ovde se ulazi
u retkim prilikama i samo ponekad. Dvadeseti vek pokazao je koliko
je moj predak bio u pravu. Toliko je turista ušlo u Lasko da se po
slikama navukla zelena skrama koja ih uništava. Pećinu su morali
ponovo zatvoriti i dozvoliti samo stručnjacima da ulaze, pa i tada
samo uz mere predostrožnosti, na primer, svi koji ulaze moraju da
prođu kroz bazen za dezinfekciju obuće. U Altamiri puštaju samo po
nekoliko ljudi dnevno, uz prethodno zakazivanje. A ovde, u ovu
izolovanu peć inu, usred izolovane doline, ulazi još manje ljudi. Dupla
vrata su svojevrsna zaštita da spoljašnji vazduh prepun polenovog
praha i semena ne uđe unutra. Rekli smo vam da će ovo biti
najuzbudljivi događaj u vaš im ž ivotima. Uveravam vas da je malo ljudi

koji su tokom sto i više godina od otkrića imali privilegiju da ovo
vide.“

„A još niste ni videli ono najinteresantnije,“ reče Džerard.
„Ima još slika?“ Krejg, zapanjen, diže obrve.
„Još jedna prostorija,“ reče Fulano, a u njegovim očima gorele su
iskre sjaja. „Najbolje smo ostavili za kraj. Idemo. Dođite. Divite se.
Poklonite se.“
„Verujte mi da već jesam.“
„Poklonili ste se? Ne, u potpunosti. Još ne. To je odmah za ove
okuke,“ reče Fulano. „Pripremite se! Ovo pretposlednje otkriće će
vas... Ali, zašto bih vam govorio šta vas očekuje? Pogledaćete sami.“
On je vodio a oni su išli za njim. I kada je Tesa izašla iza okuke
ostala je bez daha, ne samo zapanjena, već i uplašena kao i Krejg.
Prostorija je, kao i prethodna, bila prepuna slika, vizija ž ivopisnih
portreta životinja. Ali, to su bili samo bikovi. Svuda! I za razliku od
slika u prethodnoj prostoriji bikovi nisu bili iscrtani crnim ugljenom ili
crvenom bojom. Ove su bile u više boja, i ne samo siluete, već sa svim
detaljima. Sasvim realistično date. Kopita, mrka bedra, istaknuta
crvena leđa. Repovi su im se izvijali kao na fotogra iji. Povijeni, šiljati
rogovi takođe su bili crni, oči žive kao da će trepnuti, besni bikovi,
ljuti š to su uhvać eni zauvek na zidovima i tavanici. Noge su im bile u
pokretu, mišići napeti, tela izvijena, pravi primer lepote snage prirode,
zapanjujuće vitalnosti i moći kosmosa koji su sada, 20.000 godina
kasnije, nalazi na ivici kolapsa.
„Boje su od uglja, ruda i minerala, izmešanih sa mašću i krvlju
ž ivotinja. Tehnika je poznata pod nazivom polihrom,“ reč e Dž erard, „i
samo je na još dva mesta, u Laskou i Altamiri u toj meri korišćena.
Veoma složena tehnika, superiorno upotrebljena. Najveće umetničko
delo celokupne istorije čovečanstva. Poruka je najsnažnija vitalnost
prirode je enormna. Ali, kao što dokazuje zelena skrama na slikama
Laskoa, naš uticaj na prirodu bio je poguban, oslabio je njenu vitalnost
do tačke izumiranja. Mi imamo sveti zadatak da po bilo koju cenu
zaustavimo ludilo na ovoj planeti.“
Tesa je bila potpuno obuzeta onim što je videla.
I potpuno uplašena.
Bikovi. Kao i plamen i krstovi, mnogo toga je u ovoj mori imalo
veze sa bikovima i dok je njen pogled kružio duž zida preko bikova

prekrasnih boja, odjednom se sledi. Videla je bika većeg od svih
ostalih. On nije bio obojen u crveno, crno i mrko; bio je u jednoj boji
beloj od krede, nalik na onog sa statue. Glava mu je bila dignuta u
agoniji, a vrat presečen nečim nalik na strelu.

Tesa je pogledom pratila pravac prema kojem je bik okrenut i
stresla se, ugledavši još jedna zaključana gvozdena vrata.

Sta ono Dž erard reč e? Mi imamo sveti zadatak. Bez obzira na cenu,
ludilo na planeti se mora zaustaviti. A ranije je Fulano rekao da je ovo
pretposlednja prostorija. Šta li je iza onih vrata?

„Ovo je jedini primer nasilja u ovoj pećini,“ Fulano prekinu Tesine
misli. „Ali, mog pretka to nije zbunilo i razumeo je da je nasiljе bilo
neophodno, kao i boja bika, ta njegova belina, da je neki znak i moj
predak je znao šta treba da uradi.

Tesa steže Krejgovu ruku dok je Fulano otvarao vrata širom. Na
škripu kvake Tesa se naježila.

„Ne znam zašto, ali gotovo sam siguran da tamo neće biti slika,“
reče Krejg.

„Tačno ste pretpostavili,“ prihvati Fulano. „Tamo vas čeka istina.“
Tesa čvršće steže Krejgovu ruku. Očajna, zastala je, ali su je Hju
Keli i straž ari gurnuli napred. Nevoljno, uz grč eve u stomaku, proš la je
kroz vrata.

12

Ta druga pećina bila je u polumraku, slabo osvetljena i ne
sijalicom, već bakljama. Postala je još mračnija kada je Fulano
zatvorio i zaključ ao vrata, tako da viš e nije prodirala svetlost sijalica
iz prethodne prostorije.

„Pod jeste vlažan, ali je ravan, ne bi trebalo da imate problema,
iako je klizavo,“ reče Džerard, hrabreći ih.

Njihovi koraci odjekivali su peć inom. Tesa je priš la najbliž oj baklji
i videla da je načinjena od kamena i zakačena za pod pećine. Iz
bazenčića punog zapaljenog uglja lizali su plamen jezici. Opazila je da
su zadrhtali kada je prišla valjda zbog strujanja vazduha.

Ona krenu ka drugoj baklji. Iza sebe u mraku č ula je Dž erardove i
Fulanove korake. Nešto zapara, šibica se upali. Ona vide kako je

Džerard prinosi, drugoj baklji iz koje uskoro suknu vatra, i Fulano
uč ini isto, paleć i narednu baklju. Njih dvojica iš li su u krug po peć ini
sve dok mraka gotovo u potpunosti nije nestalo. Pod sjajem baklji sve
je delovalo još više avetinjski, zastrašujuće.

Fulano je opisujući slike pominjao Sikstinsku kapelu paleolitske
umetnosti. Sada se, Tesa, u šoku, našla usred prave kapele.
Pokušavala je da sačuva prisustvo duha i da analizira ono što vidi.
Izgled kapele, stubovi i izvijena tavanica podsećali su na rimsku
arhitekturu, ali s obzirom da je Fulano rekao da je pećina otkrivena
posle 1800. Tesa je zaključila da je, bez obzira na izgled, morala biti
novijeg datuma, stara najviše stotinak godina.

Bila je isklesana u krečnjačkoj steni i podeljena na tri dela. Desno,
tri stepenice vodile su do lučnog ulaza u prolaz sa klupom, uklesanom
u zidu. Levo, druge tri stepenice vodile su u isti takav prolaz sa
klupom. U sredini š iri luč ni ulaz vodio je u duž i prostor, neš to niž i od
onih sa strane i vidljiv sa klupa. Sve je bilo tako načinjeno da u centru
pažnje bude uočljiv predmet na velikom četvrtastom oltaru, u
zadnjem delu centralne prostorije. Taj predmet je – Tesa oseti da će
joj srce iskočiti – bio reljefna statua Mitrasa koji kolje belog bika.
Htela je da vrisne. U glavi joj se zavrtelo. Plašila se da će skrenuti.

Statua je bila duplo veća od one koju je videla u Džozefovoj
spavaćoj sobi. Beli mermer bio je ino obrađen i ona je odmah osetila
da ovo nije kopija, kao kod Džozefa. Ne, ovo je original. Ovo je ona
statua koju je mala grupa ubeđenih jeretika ponela sa sobom, kada je
niz konopce pobegla sa planine u noći, pre masakra u Monseguru.

„Kao što sam obećao,“ reče Fulano. „Istina je pred vama.“
„Dođite da vidite izbliza,“ reč e Dž erard. On se uvukao između Tese
i Krejga, raš irio ruke i poveo ih ka centralnom delu kapele. Pre nego
š to je uš ao u taj deo zastao je pred bazenč ić em na postolju i zamoč io
desnu ruku. Kapi vode svetlucale su na njegovim prstima dok je njima
dodirivao prvo čelo, pa grudi, onda levo, pa desno rame. Preksrtio se.
Ali ovo nije bio hrišćanski krst, znala je Tesa, već krst Boga sunca.
„Bazenčić sa svetom vodicom?“ Strah je zamenilo čuđenje.
„Nema sumnje, to te podsetilo na katoličanstvo,“ reče Džerard.
„Ali, ovo je ritual stariji od katoličanstva. Kao i mnogi naši rituali i ovaj
je kasnije pozajmljen, ukraden od nas, kada se Konstantin prekrstio iz
mitraizma u hrišćanstvo, u četvrtom veku. Pošto su nas progonili, ti

hipokriti počeli su da tvrde da su oni izmislili pričest, uzimanje svetog
hleba i vina, svete obrede. Za razliku od lažnog hleba i vina njihove
religije, što bi trebalo da predstavlja telo i dušu Hrista, naš hleb i vino
predstavljaju plodnost, bogatstvo zemlje. Ovu vodu ne treba
blagosloviti jer je samim tim što je voda sveta, ona predstavlja trijumf
kiša i reka koji zadovoljavaju žeđ prirode.“

„Ili je bar tako bilo dok zatrovana atmosfera nije donela kisele
kiše,“ reče Fulano. „Ovo je voda iz potoka u dolini koja još nije
zagađena.“

Prišli su oltaru. Tesa se stresla kada je ugledala psa, zmiju i
škorpiju kako pokušavaju da spreče da se žrtvovanjem oplodi priroda.
Levo od bika koji umire a čija krv treba da natopi zemlju, bio je
nosilac sa bakljom okrenutom nagore, dok je baklja onoga sa desne
strane bila okrenuta nadole. Sukob dobra i zla.

„Kucnuo je čas istine,“ reče Džerard.
Fulano im priđe.
Potpredsednik nastavi. „Siguran sam da, iako smo mi brižljivo
osmislili kako da vam polako otkrijemo istinu, ona za vas ne
predstavlja iznenađenje. Bilo mi je jasno još otkako ste ušli u
potpredsednič ki avion da sumnjate da sam jedan od jeretika, da tako
kaž em, jer je za nas hriš ć anstvo jeres. Bilo mi je isto tako jasno da vi
mislite da ja znam šta vi pretpostavljate. Tako smo se igrali rečima,
vodili mudre dijaloge u kojima je svako pokušavao da zavara onog
drugog, nikome to nije pošlo za rukom. Ipak, nešto od onoga što si mi
ti rekla, Tesa, ostavilo je na mene jak utisak. Tvoja iskrena briga za
zaštitu čovekove okoline, tvoja očita odanost borbi za spas planete. U
Vaš ingtonu, kada su mi rekli da si ti opasna za naš u stvar, slož io sam
se sa planom da te pošalju lično meni i da se ja postaram da umreš. Na
Hozeovom imanju to se moglo lako obaviti. Ipak, više nisam ubeđen
da bi trebalo da te ubijemo. Vidim neke druge mogućnosti, zbog tvojih
stavova. Cini mi se da bi tvoje pasionirano bavljenje novinarskim
poslom u služ bi odbrane planete moglo da nam posluž i. Sa razlogom
si besna zbog smrti svoje majke, i ja sam. To ubistvo bilo je
besmisleno. Nespretno i nepotrebno. Ali, desilo se. I tu se ništa više ne
može popraviti. Zato moram da te pitam da li si, da bi spasla život,
spremna da zaboraviš na svoj bol i da sarađuješ sa nama? Razmisli
dobro. To je najvažnije pitanje koje ti je ikada postavljeno.“

„Ubistva, ucene, terorizam? Metodi su vam sasvim pogreš ni,“ reč e
Tesa.

„Ali, neophodni, Tesa, jer se drugi nisu pokazali uspešnim,“ objasni
Dž erard. „Ipak, cenim š to si iskreno reagovala. Prvi put ne pokuš avaš
da me obmaneš . Bila si u iskuš enju da slaž eš , uostalom, okolo je toliko
oružja. Ipak nisi. Sjajno! Možda za tebe ima nade, odista bi mi bilo
krivo da moram da naredim da te ubiju. Ti si vitalna, zdrava, atletski
građena i dobronamerna mlada žena, sjajan primerak životne snage
koju pokušavamo da sačuvamo. Iskreno bi mi bilo žao da te uništim.“

Krejg se nakašlja.
„Imate nešto da dodate, poručniče? Upamtite, jedino zbog čega vas
tolerišemo je to što ste u sentimentalnoj vezi sa Tesom. Kada bismo
vas ubili, ona nikada ne bi pristala da sarađuje sa nama.“
„Apsolutno tačno,“ reče Krejg. „Mi se volimo, i zbog toga nam je
stalo da živimo. Ali, pretpostavimo da ja zaboravim na da radim za
njujoršku policiju. Pretpostavimo da Tesa zaboravi da ste vi,
prokletnici, ubili njenu majku.“
Džerard se u kruti. „Kaži šta hoćeš.“
„Ako prihvatimo vaš e uslove, kako ć ete znati da ne laž emo? Kako
ćete biti sigurni da nam možete verovati?“
„Sam si jednim delom odgovorio na pitanje,“ reče Džerard. „Ti i
Tesa se volite toliko da ne biste ugrozili svoju budućnost nečim što je,
ionako, van vaših moći. Plan naših predaka, sačinjen pre nekoliko
stotina godina, je ostvaren. Mi smo se in iltrirali u svaku značajniju
vladu i korporaciju, da ne pominjem najznačajnije komunikacione
mreže i inansijske institucije. Ti i Tesa nam ne možete umaći. Naši
operativci će uvek motriti na vas. Ubićemo vas čim pokušate da
otkrijete istinu o naš em postojanju i probate da nahuš kate nevernike
na nas.“
Tesa je bila už asnuta. Setila se more kroz koju je proš la prethodne
noći. Otac Boldvin je zapretio na isti način. Ukoliko otkriju tajnu o
tome da inkvizicija nije nikada okončana, njeni operativci će stalno
motriti na njih i ućutkati ih. Oseti da je uletela u klopku dve
organizacije. Dobra i zla. Samo, koja predstavlja dobro, a koja zlo?
Obe se služe sličnim, prljavim i opakim taktikama.
„U redu,“ prihvati Krejg. „To mi se čini logičnim. Ali, ti reče da sam
odgovorio samo jednim delom na pitanje. Sta je sa drugim delom? Ako

Tesa i ja obeć amo da ć emo sarađivati, kako ć ete nam verovati? Kako
ćete znati da smo sa vama?“

„Da, kako ćemo znati?“ ponovi Džerard. „To prepuštam Hozeovoj
proceni. Moje su moći ograničene, iako sam potpredsednik Amerike.
Hoze je direktan potomak vođe jeretika, onih koji su pobegli pre
masakra u Monsegiru. Njegova reč je poslednja kada se radi o ž ivotu i
smrti.“

Tesa i Krejg okrenuše se prema Fulanou.
Spanac je žmirkao. „Dopale su vam se slike iz kapele sa
životinjama?“
„Iako sam na ivici snage, jesu. Neverovatno su lepe i zastrašujuće.“
„Jeste li shvatili šta znače?“
„Ja jesam,“ odvrati Tesa. „One predstavljaju dušu prirode.“
Fulano joj priđe. „Onda smo mi, uprkos svim razlikama mnogo
slič niji nego š to se tebi č ini. Mož da bi mogli da sklopimo pogodbu.“ On
se namrš ti. „Da bi stekli naš e poverenje moraš da pokaž eš znak dobre
volje.“
„Kako? Šta hoćeš da kažeš? Kakav znak?“
„Moramo vas krstiti.“
„Šta?“
„Moramo vas prekrstiti.“
„U mitraizam?“
„To je jedini način,“ odluči Fulano. „Ako postanete deo nas, ako
prihvatite našu tajnu, ako reagujete na ritual kako treba, nikada
nećete ni pomisliti da nas izdate.“
„Da se pokrstimo?“
Fulano klimnu glavom.
Tesa je brzo razmišljala. Sve, samo da izađu odatle. Da me
poprskaju vodom po čelu? Da izgovore nekoliko molitvi? To nije ništa
u poređenju sa onim kroz šta sam prošla. Trudila se da pokaže da
okleva, da razmišlja i najzad izgovori. „U redu!“
„Nemoj da mislite da nas možete zavarati,“ umeša se Džerard. „Ovo
nije ona vrsta krštenja koja je vama poznata. Nije isto kao kod
hrišćana. Opominjem vas. To je nešto praiskonsko i mnogo dublje
nego što vi možete i da zamislite.“
Sta li bi to moglo da bude, razmiš ljala je Tesa. Koliko je drugač ije
od krštenja kod hrišćana? Potpuno potapanje u ledeni podzemni

izvor? Ona se, zaista, duboko plašila smrzavanja i davljenja. Ali, znala
je da krštenje potpunim potapanjem u vodu praktikuju mnoge
hriš ć anske fundamentalistič ke grupe, a Dž erard je naglasio da je ovo
krštenje potpuno različito od hrišćanskog a to znači i od njegovih
fundamentalističkih sekti.

I odjednom, Tesa se seti da potpuno potapanje u vodu prilikom
krš tenja nije obič aj samo fundamentalistič kog hriš ć anstva. U Indiji ga
praktikuju mnoge sekte, a Prisila Harding joj je objasnila da su
izolovane grupe mitraista tamo opstale i da i danas praktikuju svoje
rituale.

Potpuno potapanje, odlučivala je Tesa smrknuta, ma koliko
užasno, u hladnoj vodi, praćeno osećanjem bespomoćnosti, ipak nije
ništa u poređenju sa onim kroz šta je ona prošla.

„Cenim što si me opomenuo,“ reče Tesa, „razmislila sam i
pristajem. Daću sve od sebe. Prekrstiću se. Priključiću se vama, ako je
to jedini način da Krejg i ja ostanemo živi i da živimo bez straha.“

„Bez straha da, ali sa obavezom da nam pomažete,“ reče Džerard.
„Samo bez upotrebe sile.“
„Naravno,“ prihvati Džerard, „kao novinar odan zaštiti čovekove
okoline.“
„U tome me ništa ne može sprečiti.“
„Poručniče, slažeš li se i ti?“ upita Džerard.
„Ja sam uz Tesu,“ odgovori Krejg. „Naše su odluke zajedničke.“
„Onda vas molim da prođete ispod ovog luka.“ Fulano pokaza
prema zadnjem delu kapele, prema izlazu sa desne strane, kraj statue
Mitrasa na oltaru.
Tesa se trudila da ide što odlučnije, iako su joj mišići drhtali,
prema desnoj strani oltara. Odjednom zastade, začu nešto što u
početku nije mogla da razazna iz mraka sa druge strane luka.
Uz zaglušujući eho nešto je tutnjalo.
Tesa se osvrnu prema Fulanou, a sa lica joj se čitao strah i
zbunjenost. „Šta je to?“
U istom trenu začu se i frktanje.
„Sta je to?“ Krejgov obično dubok glas sada je imao grleni ton.
„Zvuči kao neka...“
„Životinja,“ Tesa je ostala bez daha.
„Opomenuli smo vas,“ objasni Fulano. „Ovo krštenje mnogo je

neobičnije nego što ste očekivali.“
„Praiskonsko.“
„Da i zavisno od toga kako ć ete reagovati, č eka vas smrt ili ž ivot,“

reče Fulano. „Mi ćemo odmah znati da li ste se pokrstili, da li ste
spoznali moć pokrštavanja.“

Misteriozna, nevidljiva ž ivotinja još jednom lupi, bar tako se č inilo,
snažnim kopitom i zagrebe njime po podu pećine. Od snažnog eha
odjekivala je čitava kapela.

Životinja ponovo frknu, jako, besno i opako.
Tesa je od užasa stala kao ukopana.
Ali su je Hju Keli i njegovi naoružani ljudi pomerili. Gurali su bez
milosti i nju i Krejga napred, dalje od luka.
Džerard i Fulano išli su ispred njih, palili šibice i baklje i kada je
plamen suknuo osvetlio je ono što se krilo u pećini iza kapele.
Tesa je s mukom uspela da se savlada i da ne vrisne.

13

Zatočen u uzanom prostoru, u sivom kamenu, sa gvozdenom
rešetkom na jednom kraju, stajao je ogromni beli bik, onaj što ga je
Tesa to popodne videla izolovanog na polju dok se helikopter spuštao
prema Fulanoovom imanju.

I Tesi odjednom sinu gde je Hju Keli bio i šta je radio otkako je
helikopter sleteo i zbog čega je došao pre njih, tajanstveno im se
pridružujući na padini, ispred pećine. Znači, njemu je bilo naređeno da
sve ovo pripremi. I dok su buktinje plamtele njišući se od strujanja
vazduha, koji je sigurno izazvao dolazak njihove grupe, maestralni
beli bik okrenu glavu. Besno je gledao prema Tesi. Zakrvavljen pogled
odavao je jarost, bes što je zatvoren tako dugo u mraku. Nozdrve su
mu se š irile i iz njih su potekle sline, dok je š mrknuo još jednom, sve
besniji.

Zivotinja krenu glavom kao da će ih ubosti rogom, uprkos
udaljenosti, u ponosnom oč ajanju, uverena da mož da mož e da dohvati
i kazni one koji su je tu zatvorili.

„Dragi Bože!“ jauknu Tesa.
„Da,“ prihvati Dž erard. „Dragi Bog, to predstavlja ona statua. Ovaj

beli bik predstavlja mesec, a kako mesec unosi svetlo u mrak, on
simbolizuje trijumf dobra nad zlom. Očito, mesec je zamena za sunce,
pa je tako i ovaj bik zamena za Mitrasa, Boga sunca.“

Tesa nije mogla da se uzdrži i prestane da jauče.
„Sasvim je razumljiv tvoj strah,“ reče Džerard. „Ali, iskreno se
nadam da jaučeš od strahopoštovanja. Uostalom, sveti rituali nemaju
svrhe ukoliko ne izazivaju duboke emocije. Očito, ovo je test. Vas
dvoje treba da se promenite. Garantujem vam da ste na putu da vam
se to desi. U svakom slučaju, na ovaj ili onaj način, izjašnjavanjem
između života i smrti, prihvatanja i otpora, vi ćete se promeniti.“
Tesa se tresla.
„Priđite bliže,“ reče im Fulano. „Ovamo! Prema biku.“
Tesa i Krejg nisu ni mrdnuli.
„Vaše oklevanje, po meni, nije dobar znak,“ reče Fulano. „Morate
se dokazati.“
Hju Keli i stražari poteraše Tesu i Krejga bliže okruženom
prostoru primoravajući ih da poslušaju ono što Fulano traži. Stojeći
desetak stopa od bika Tesa je buljila u njegove oči pune gneva.
Ovoga puta, kada je ž ivotinja besno frknula, topla teč nost iz njenih
raširenih nozdrva pljusnula ju je po licu.
Už asnuta, Tesa obrisa obraze, trenutač no, ž eleć i da š to pre ukloni
kiselkaste mrlje koje su je pekle. Nešto drugo ju je, ipak, još više
užasnulo.
Plašila se da će se od straha upiškiti. Pogledavši prema dole videla
je male stepenice, usečene u pod pećine. Vodile su u taman prostor
ispod onoga sa bikom.
Dž erard je trljao desno oko koje je opet suzilo, iritirano. On izvadi
malu plastičnu kutiju iz džepa, sagnu glavu, otvori kapke i kontakt
sočiva mu ispadoše na dlan. I pošto je stavio sočiva u plastičnu
kutijicu, on diže glavu.
Njegove do tada plave oči, sada su bile sive, u njima se prelivalo
odsjaj baklji.
Tesa uzdrhta.
„Evo još jedne naše tajne. Nasleđe naših predaka,“ reče Džerard.
„Recesivni geni, znam.“
„Onda si mnogo uspela da saznaš. Više nego što sam očekivao.
Sada znaš više. Mnogo više. Vreme je. Uđi u ovaj ograđeni prostor,“

naloži joj Džerard.
I Fulano je uklonio kontakt sočiva, pa se pokazalo da su njegove

smeđe oči zapravo sive, kao Džerardove. Sijale su.
Tesa se još jače tresla.
„Skinite se,“ reče im Fulano.
„Molim?“ dreknu Krejg. „Čekaj malo.“
„Uveravam te da zahtev nema nikakve veze sa putenošću,“ reče

Džerard. „Nas seks ne interesuje. To je prljav nagon koji truje dušu.
Nerado se upuštamo u takve odnose i to samo da bismo obezbedili
potomstvo. Za nas vaša gola tela ne znače ništa više od nagosti
životinja. Ali, imamo razumevanja za vašu stidljivost. Nema potrebe
da se skidate pred nama. Skinite se van našeg pogleda. U mraku ispod
ograđenog prostora, i bacite odeću gore. Inače će biti prljava, a posle
ćete morati ponovo da je oblačite.“

„Prljava? Zašto?“ Krejg je pucao od besa. „O čemu vi pričate?“
„O krštenju,“ reče Fulano. „Vaš otpor me zabrinjava. Dokažite se.
Dokažite da ste vredni ovoga. Uradite kao što vam rekao. Uđite u
ograđeni prostor. Skinite odeću.“
Hju Keli i njegovi naoruž ani ljudi su nastavili da silom guraju Tesu
i Krejga.
„Nema potrebe da nas oni primoravaju,“ reče Tesa. „Mi smo na ovo
sami pristali. Kao što smo vam rekli, želimo da ostanemo živi.“
„Pod uslovom da kako treba reagujete na čin krštenja, a to ćemo
uskoro znati,“ odvrati Fulano. „Ili ćete shvatiti i ceniti značenje rituala,
ili...“
„Ili ćemo umreti,“ reče Tesa.
Skupivši snagu, Tesa krenu dole, ostavljajući iza sebe drhtavu
svetlost baklji.
Prebrzo je, oslonjena na Krejga, stigla do dna. Onaj deo ograđenog
prostora bio je taman, vlaž an i hladan. Uzan. Guš io ih je. Njihove su se
miš ice ukrš tale dok su iako nerado, skidali odeć u i bacali je gore, ka
vrhu stepenica.
I dok su joj se oči privikavale na mrak, Tesa diže glavu i poče da
razaznaje oblike, u odsjaju svetlosti baklji kroz rešetke koje su bile na
vrhu ograđenog prostora. Jake gvozdene šipke rešetke bile su toliko
razmaknute da papci bika ne mogu da prođu kroz njih.
Krejg promrmlja. „Šta misliš da će se desiti? Kakvo krštenje...?“

„Video si statuu,“ Tesa se borila da govori što tiše. Zar ne shvataš?“
I odjednom, Krejg je shvatio.
Osetila je da je zadrhtao, užasnut.
Njena dojka udari o njegovu mišicu, dok je gledala prema gore.
Iako je govorila tiho, Džerard ju je, očito, čuo.
„Krv jagnjeta,“ Džerard reče odozgo. „Po hrišćanskoj religiji
trebalo bi vas okupati u krvi jagnjeta. I to su od nas ukrali. To je
njihova verzija krštenja. Posle su krv zamenili vodom. Samo krv
jagnjeta je u početku bila krv svetog bika. Belog bika. Bez obzira na
hrišćanske modi ikacije, naša je tradicija ostala netaknuta. Mi smo
zadržali sveti čin prastarog obreda. Vuče korene iz drevnog Iraka.
Ponovo se pojavio u Grčkoj, pre svega na Kritu, gde jedna legenda
kaž e da se neokaljani beli bik pojavio iz mora i bio ž rtvovan. Zrtvovao
ga je Tezej bogu sunca. Oni su ga zvali Apolo. Mislim tamo, oko Atine.
Kasnije, u vreme Rimskog carstva, prekrštavanja u mitraizam su
vršena ovakvim obredima krštenja. Ovde, u Spaniji, korida je skorija
verzija žrtvovanja. Zapravo, u Meridi, arena koride je podignuta na
mestu prastare rimske kapele posvećene Mitrasu. Unutra u kapeli
postojao je ograđen prostor, sličan ovome. Zvali su ga taurobolium. U
njemu su rimski centurioni skidani i ponovo krštavani pre svake
borbe, kako bi dobili snagu za boj sa neprijateljem. Taj obred je
opstao kao tajna i posle četvrtog veka, iako se Konstantin prekrstio u
hrišćanstvo. Opstao je i u srednjem veku uprkos inkvizitorima. Postoji
i danas. Sve dok priroda traje, trajaće i ovaj obred. Jer su u tom
obredu sadržani večno blaženstvo i snaga.“
„Onda, hajde, okončajmo sa tim,“ dreknu Tesa.
Fulanov glas je odjekivao, prekinuvši je. „Kao direktan potomak
čoveka koji je predvodio malu grupu preživelih iz Monsegura,
preuzimam mesto svog pretka. Ja preuzimam mesto Mitrasa. Ja
podnosim žrtvu u zamenu za Mitrasa,“ glas mu pređe u duhovnu
pesmu.
Gore, iznad svoje glave Tesa je čula kako se beli bik koprca, besan.
Ona nije mogla da vidi, ali je znala š ta se događa. Fulano je rizikovao
život i uzjahao bika.
Džerardov glas se umeša, tako smiren da je delovao tužno. „U
vreme prelaska u proleće, ova žrtva predstavlja povratak života na
našu planetu. U vreme ulaska u leto, pak, žrtvovanje predstavlja

uvođenje mladih iz naše sekte u naše tajne, i ponekad, sasvim retko,
uvođenje onih koji će promeniti veru i prići. Oni će doživeti snagu
krštenja i ako zaslužuju shvatiće neophodnost žrtvovanja tom
prilikom.“

Uplašeni bik je nastavio da frkće, da udara nogama, naročito
zadnjim, da se propinje u znak sve jačeg negodovanja.

Tesa je zamišljala Fulana kako jaše bika, kako ga, pokušava da
izbegne opasne rogove, hvata za njušku koju ovaj trza. Da mu Fulano
vuče glavu gore, otkriva mu vrat, kako bi zabo i mač i presekao
nekoliko arterija iz kojih će šiknuti...

Krv je šiknula. Topla, odvratna, jaka, masna. Pušila se, opora,
slana, gorka. Poplavila je neverovatnim količinama čitav prostor,
prodirući kroz rešetke. Pritiskala je opaka, pretopla, prljila, kvasila,
davila, gušila.

Bik je riknuo, iako zaklan. Srušio se, uz poslednji krik ponosa i
hrabrosti. Kolena su mu poklekla.

Už asnuta, smrtno uplaš ena, Tesa je č ula kako biku noge udaraju o
reš etku, kako njegovo velič anstveno, ogromno telo pada, još snaž nije,
na šipke.

Krv je lila, natopila joj kosu, ispunila uš i, pokvasila lice, slivala se
niz njeno nago telo, dok su joj bose noge utonule do članaka u tu
odvratnu tečnost koja se pušila.

Izgubila je nerve. Pala je na pod, Krejg pokuša da je zaustavi, ali je
i on bio bespomoćan, pala je pod silom potapanja.

„O Bože moj,“ reče on.
„Jeste li sada shvatili?“ pitao je Fulano, dok su mu koraci odjekivali
kada je ustao sa tela bika i pošao prema jednom kraju u stenje
uklesanog prostora.
U napadu ludila, Tesa zaroni u krv i više se nije tresla jer ju je sveta
životna snaga bika grejala. Tesa pogleda prema gore, kroz debelu
tamno-crvenu tečnost i pokuša da sredi misli.
Nije mogla da govori.
„Reci!“ dovikivao joj je Fulano.
„Ovo žrtvovanje,“ grlo je nije slušalo, „treba da nas nauči da je
život dragocen. Glas joj je bio promukao, a reči prigušeno stenjanje.
„Krv bika je tako otrež njujuć a, da ć emo se od sada zauvek seć ati kako
je smrt zbilja konačna, zato ništa u prirodi ne treba ubijati, ukoliko

nije stvarno neophodno. Zato vi ne jedete crvene vrste mesa. Vi ste,
uglavnom, vegeterijanci, jer se žito ponovo rađa u proleće, ali jedna
životinja, bilo koja, samo je jedna jedina i ako je ubijemo neće se
vratiti u proleće. Ako ih mnogo ubijemo, čitave vrste se neće vratiti u
proleće. Sa planetom je tada gotovo. Njena dobra nisu neiscrpna, ako
ne vodimo računa.“

Čitavim prostorom je zavladala tišina.
Krv se slivala niz Tesino telo.
„Ti jesi razumela,“ reče Fulano. „Dobrodošla! Naša si.“
Tesa obrisa krvlju natopljena usta, osećajući slan ukus
tamnocrvene tečnosti, gotovo kao da je izvadila čep. A kada je
udahnula, krv šiknu iz njenih nozdrva. Trudila se da diše. Besna, setila
se slike belog zaklanog bika. Posle lepote bitisanja dolazi smrt. I pošto
se lepota ne mož e nikako zameniti, smrt se uvek mora poš tovati. To je
bila poruka.
Smrt...? Ali, seti se ona, vi prokletnici, niste se ustezali od smrti
kada ste ubili moju majku!
Hipokriti!
Prokleti...!
Izdaleka, uz odjek, začu se tresak koji poremeti njene sada
osvetom obuzete misli.
Tresak, mada dalek, imao je dovoljno snage da zaljulja kameni pod
ispod nje, iako se, u prvi čas, Tesi učinilo da to njoj klecaju kolena.
„Šta se desilo?“ čula je kako je odozgo pita Džerard. „Šta...“
Tresak! Još jedan, sada bliži, tako da se zatresla čitava pećina.
Negde se odvalila stena uz buku.
„Zvuči kao...“ Fulano se mučio da izgovori. „Potres!“
„Ne! Eksplozija!“ Džerard je delovao uplašeno.
„Vidite o čemu se radi!“ naredi Fulano stražarima. „Evo ključa!
Otključajte vrata! Javite mi šta se događa!“
Začu se bat brojnih koraka. Žurili su ka kapeli.
Krejg zgrabi Tesu za ruku i potrča uz stepenice. Ona je žurila za
njim, klizala se po krvi, pala. Zahvaljujući gimnastici koju je godinama
upražnjavala, uspela je da se dočeka na ruke, izvije i ublaži udarac.
Ipak, tresnula je ramenom, uz jauk. Onda je brzo ponovo skočila na
noge i nastavila gore priključujući se Krejgu koji je čekao.
Krv se hladila na njihovim telima. Nagi, drhtali su i brzo se oblačili.

Zadrhtali su još više kada je krv natapala njihovu odeću.
Ne obrać ajuć i paž nju na patetič an prizor belog bika u ograđenom

prostoru, oni se osvrnuše prema ulazu u kapelu.
Fulano, Džerard i Hju Keli su zajedno stajali pod lukom. Između

njih Tesa i Krejg videš e kako straž ari trč e preko kapele, da otključ aju
vrata pećine.

Ali, u trenutku kada je stražar svom snagom pritisnuo vrata,
okrenuo se očajan

Svetla su ugašena!
„Dva para spoljnih vrata, dve eksplozije,“ Fulano steže pesnice.
„Prva eksplozija je, sigurno, uništila generator.“
„Ko je mogao da...?“ izusti Džerard.
„Znaš ti dobro ko. Inkvizitori,“ odvrati Fulano.
„Ali, ako ulaz nije blokiran, ako dolaze po nas, neće moći da nas
nađu, nema svetla u tunelima,“ reče Džerard.
„Oni su se, svakako, pripremili. Poneli su baterijske lampe,“
odvrati Fulano, „a treba samo da slede žice sijalica.“ On se uspravi i
doviknu straž arima. „U tunel! Zatvorite vrata da sjaj baklji ne oda gde
se skrivate. Ubijajte čim opazite lampe neprijatelja. Biće to lak
zadatak.“
Stražari se pokrenuše, pohitaše prema vratima i zatvoriše ih za
sobom.
„Inkvizitori!“ reče Fulano kao da psuje. „Kako su nas pronašli?
Kako su znali gde...?“
Džerard se okrenu prema Tesi i Krejgu. „Vi! Nekako ste ih doveli
ovamo!“
„Kako?“ upita Krejg. „Znate i sami da je to nemoguće. Vi ste nas
držali kao zarobljenike sve vreme još otkako smo napustili
vazduhoplovnu bazu Endrjus. Da smo iz aviona telefonirali, vi biste to
znali. Onda smo ušli u drugi avion pa u helikopter. Nikako nismo
mogli poslati poruku. Radili smo sve š to ste od nas traž ili, iš li smo č ak
dotle da ste nas pokrstili. Dali smo sve od sebe da dokaž emo da smo
spremni da sarađujemo.“
„Ne, nekako...“ Fulano je išao ka njima, a sive oči su buktale od
besa. „Pretresli smo vas traž eć i oruž je. Pregledali detektorima metala.
Kako ste...?“
„Obrati paž nju na njene noge! Nosi iste patike koje je imala kada je