Plameni zavet - David Morrell

„Obezbedi me!“
Tesa pojuri do Prisile, uze je u naručje i potrča, pognuta, padajući
bez daha u cveće čiji je miris odudarao od njenog straha.
Odmah je klekla, reskirala da pokaž e lice i naniš anila prema levoj
strani kuće.
Ljiljani nisu predstavljali nikakvu zaštitu od metaka. Ona je to
dobro znala.
Ali, bar su je zaklanjali od pogleda revolveraša.
Celo joj se orosilo znojem. Oči su je pekle. U prsima je osećala
težinu.
Ona se brzo osvrnu iza sebe da proveri da se među cvećem ne krije
još neko od u bića.
Onaj što se skrivao oko kuće. Gde je, sto mu gromova, nestao?
„Krejg! Vidiš li ga?“
„Ne.“ Krejg je i dalje nišanio.
Tesa opazi da je odbacio svoj revolver, sigurno prazan i da je
držao jedan od pištolja ljudi ubijenih u kući.
Iza nje cveće zašušta.
I opet se Tesa okrenu, brzo, spremnog pištolja.
Ali, nije bila dovoljno brza.
Iz cveća se promolila ruka muškarca, sve ostalo bilo je skriveno.
Njegov snažni prst pritisnu nerv na njenom potiljku.
Agonija!
Paraliza!
Zeleći da krikne, ali ne mogavši to da učini, Tesa je gledala kako
ispušta pištolj, i isto tako bespomoćno osetila je kako se onaj
muš karac neč ujno iskrada iz cveć a i pritiska je svojom tež inom prema
stazi. Sve vreme je palcem pritiskao nerv na njenom potiljku.
Onda diže drugu ruku sa postoljem, sa prigušivačem i uperi ga
prema Krejgu, skrivenom u leji cveća.
Tesa je ponovo pokušala da krikne.
Nije mogla.
„Poručniče!“ saže se čovek, kada se Krejg okrenuo i opalio.
„Poručniče!“ ponovi on, „promoliću glavu! Vaša prijateljica će mi
poslužiti kao štit! Nemojte misliti da me možete ubiti, jer ako
nanišanite na mene, ja ću je ubiti.“
„A ja ću onda tebe!“ reče Krejg.

„Ali, ona vam više znači. Obratite pažnju, poručniče. Razmislite.“
Čulo se samo krckanje vatre iz kuće.
„Poručniče,“ oglasi se ponovo čovek i dalje svojim pritiskom
parališući Tesu. „Sada ćete videti glavu svoje prijateljice.“
Besna, Tesa oseti kako je taj čovek primorava da digne glavu
skrivajući svoju iza njene.
Krejg pomeri pištolj kao da će pucati.
„Poručniče, ne činite to,“ oglasi se čovek smireno nišaneći.
„Otkriveni ste. Ne mož ete me pogoditi. A ja ne nameravam vas dvoje
da ubijem. Uveravam vas da sam prijatelj. Ali ako budete uporni i ako
me napadnete ja moram da se branim. Urazumite se. Moj tim vam je
upravo spasao život.“
„O čemu vi pričate?“
„Mi smo poubijali preostale napadače. Nemam sad vremena da
vam objašnjavam. Potrebna mi je vaša pomoć.“
Iz daljine začule su se sirene.
„Predstavnici vlasti dolaze,“ reče onaj čovek, zadržavajući mir,
mada je reč i č udno naglaš avao. „Mi moramo da se izvuč emo odavde.
Mogao sam da vas ubijem da sam hteo. A nisam. To je znak dobre
volje. Evo još jednog znaka dobre volje.“ Covek zadenu pištolj za
pojas. Otpusti palac sa Tesinog potiljka.
Sirene su bile sve bliže.
Odjednom Tesa shvati da ponovo mož e da se kreć e. Besna, otimala
se da se izvuče ispod onog čoveka.
On se skloni.
Ona se otkotrlja. Potiljak je boleo. Pokušavala je da povrati
kontrolu nad mišićima i s mukom je kleknula.
„Izvinjavam vam se,“ reče onaj čovek.
Kuća je bučno gorela. Dim se širio.
„Ko ste vi?“ Tesa je trljala potiljak.
Muškarac je na sebi imao taman, sportski sako i pantalone. Imao je
oko 40 godina, bio solidno građen, smeđe kose, neuočljivog lica, ni
lepog ni ružnog već običnog koje ona nikada u gomili ne bi zapazila.
„Vaš spasitelj. Budite mi zahvalni. Ponavljam, nemam vremena da
vam objašnjavam. Sirene su sve glasnije. Jeste li spremni da mi
pomognete?“
Tesa, nesigurno baci pogled prema Krejgu.

„Naravno,“ reče on, netremice gledajući neznanca. „Pod uslovom
da mi predate oružje.“

On s uzdahom reč e. „Ako je neophodno.“ On skloni piš tolj, zakoč i
ga i predade Krejgu koji ga stavi u džep sakoa. Krejg spusti svoj pištolj.

„Dobro. Vrlo dobro,“ reče neznanac. „Brzo,“ on mahnu rukom i kao
po komandi pojaviš e se muš karaci isto tako neupadljivih lica, solidne
građe. Izlazili su iz cveća, pojavljivali se iza kuće, naoružani.

„Napolju nas čeka kamionet,“ neznanac je nakrivljene glave
osluškivao koliko su sirene daleko idemo.

„A Prisila i profesor Harding?“ upita Tesa.
„Povešćemo i njih, naravno.“
I opet neznanac mahnu rukom, a dvojica iznikoš e iz cveć a noseć i
Prisilu i profesora Hardinga.
„Njoj je potrebno dati insulin,“ reče Tesa, „a njen muž je možda
preživeo moždani udar.“
„Sve će biti u redu. Postaraćemo se da sve bude u redu. Dajem vam
reč,“ neznanac rukom pogura Tesu. „Idemo.“
I dok su sirene bile sve bliže, grupa se pojavi sa desne strane kuće.
Iz radne sobe kuljao je dim, sprečavajući Tesu da vidi unutra.
Onda se dim razišao i ona vide dva leša. Trgla se i skrenula pogled
prema dvorištu ispred sebe, drveću, šiblju i kamionetu u daljini.
„“Porše”,“ reče Tesa, „pozajmila sam ga od jedne prijateljice. Ona
ne sme da bude umešana.“
„Dajte mi ključ.“
Tesa zavuče ruku u tašnu i izvuče ga.
Neznanac uhvati ključ , predade ga jednom iz svoje grupe i naredi
mu. „Vozi za nama!“
Tesa i Krejg uđoše u kamionet. Oni drugi požuriše za njima unoseći
Prisilu i Ričarda. Onda su zatvorili vrata sa strane na kamionetu, a
vozač je dao gas i krenuo brzo.
Iza kamioneta žurio je “Porše”. Dva vozila skrenula su za ugao i
nestala iz ulice baš u trenutku kada je Tesa, zbunjena, začula
približavanje sirene prema kući koja je gorela. Dolazile su iz pravca
suprotnog od onog kojim su oni pošli.
„Dakle, da vidimo o čemu se radi,“ reče Krejg prilično grubo.
„Tvrdite da ste nam spasli život. Izvukli smo se. E, pa, šta želite od
nas?“

Neznanac je virio kroz zadnji prozor kamioneta.
„Vrlo malo,“ gutao je reči, „vašu pomoć. Da eliminišemo gamad.“
„Šta ste rekli?“
„Nije sada ni vreme ni mesto da o tome pričamo,“ odvrati
neznanac. „Ima dosta toga š to treba da se uradi. Vaš im prijateljima je
potrebna lekarska pomoć. Nekolicina naših ljudi...“
„Cekaj!“ umeša se Tesa, bacajući pogled kroz zadnje staklo. „Nas
prate, iza “Poršea”.“
„Onaj kamionet gradske službe i zelena limuzina?“ neznanac
klimnu glavom. „Oni su naši, zapravo, pripadali su nekolicini naših
ljudi. Oni prokletnici, gamad, eliminisali su dve grupe naših ljudi pre
nego što su napali kuću.“
„Eliminisali?“ pitao je Krejg.
Neznanac ne obrati pažnju na njegovu upadicu. „Pronašli smo
njihova vozila. Leš evi su bili unutra, jedan blok dalje. Utvrdili smo da
su upotrebili nervni gas. Sada ta vozila voze ljudi iz mog tima. Radi
svake sigurnosti, a i zbog časti, mi ne ostavljamo naše mrtve.
Bež ivotna tela preminulih ratnika moraju biti sahranjena uz prikladne
rituale, na osvećenim mestima. Requiem aeternam dona eis, Domine.“
„Et lux perpetua luceat eis,“ dodade drugi čovek ozbiljno i
zamišljeno.
Tesa odmahnu glavom, zapanjena. U poč etku je mislila da govore
hebrejski, a onda je, zapanjena, shvativši, rekla. „Vi se to molite na
latinskom.“
Neznanac je pogleda. „Znate li šta to znači?“
Ne sa mukom odgovori Tesa. „Ja jesam katolkinja, ali...“
Neznanac reče, sa uzdahom. „Naravno, ne znate da prevedete. Vi
ste suviše mladi da biste znali kako je misa zvučala pre nego što je
Vatikan Dva naredio da se sa latinskog pređe na maternji jezik svakog
vernika. “Neka počivaju u večnom miru, Gospode, i neka ih greje
večna svetlost”. To je iz mise za mrtve.“
Još zbunjenija, Tesa shvati još nešto. „Gospode, ma ko da ste, vi
ste...“
„Šta?“ neznanac ju je merkao.
„Sveštenici!“
„Pa, to je još neš to o č emu bi trebalo da porazgovaramo,“ odvrati
neznanac.

18

Rektorat sa zamagljenim prozorima iza nakićene gotske crkve u
predgrađu Vašingtona, imao je korovom obrastao parking. Kamionet
gradske služ be za raznoš enje i zelena limuzina odavno su već sa njega
bili otišli. Ostali su samo drugi kamionet i “Porše”.

I dok je neznanac izlazio iz kamioneta da se pridruž i Tesi i Krejgu
koji su izašli na vrata sa strane, objašnjavao je. „Ovo je jedna od
mnogih crkava koje je kurija morala da proda zbog mućki u
poslovanju Vatikana. Ne brinite. Sigurni smo ovde. Jeste li opazili znak
na ulazu?“

„“F S nekretnine”,“ reče Tesa.
„Imate dobru moć zapažanja. To je naša vlastita irma, korporacija
za nekretnine. Pogađamo se sami, bez posrednika, da tako kažem.“
„I posrednica,“ naglasi Tesa.
„Naravno, nismo muški šovinisti,“ prihvati neznanac. „Eto, tako
držimo ovu crkvu i njen rektorat. Susedi će zaključiti da ste vi
potencijalni kupci. Niko iz ovoga kraja nam neće smetati.“
„Izuzev... mislim.“ Tesa se nervozno osvrtala.
„Mislite gamadi? Nijedan od onih što su vas napali nisu preživeli.
Drugi ne znaju za ovo mesto. Ponavljam, sasvim smo sigurni ovde.“
„Stalno ih zovete “gamad”,“ umeša se Krejg.
„Precizan opis.“
„Gde su kamionet i zelena limuzina?“ upita Tesa.
„Mislio sam da ste shvatili šta sam malopre hteo da kažem. Naši
preminuli drugovi zaslužili su misu za mrtve. Sve je sređeno.“
„I sahranu na osvećenom mestu,“ reče Tesa.
„Da, da bi im se spasle duše... “Porše”, kome on pripada?“
Tesa dade adresu. Toliko toga se dogodilo da joj se činilo da su
prošli dani a ne sati otkako je napustila udobnu kuću gospođe Kaudil.
„Bila bih vam zahvalna ako se ne utvrdi da je to njen auto.“
„To vam garantujem,“ reč e neznanac. „Ukoliko se drž ite onoga š to
ste mi upravo obećali.“
„Šta sam obećala?“
„Da ćete mi biti zahvalni.“
Tesa se nakloni.

Neznanac priđe čoveku koji je vozio “Porše” i nešto mu reče.
Klimajući glavom čovek ode do sportskih kola, izveze ih vešto sa
parkinga i odveze.

„A šta je sa mojim prijateljima?“ upita Tesa.
„Sa Ričardom i Prisilom? Kao i ti, Tesa, brinem zbog njih,“ reče
neznanac.
„Vi znate moje ime?“
„I više od toga. Znam bukvalno sve o tebi. Uključujući i sve o tvom
odnosu sa poručnikom Krejgom. O svemu sam se raspitao. Moji ljudi u
kamionetu su prošli nadrilekarsku obuku. Oni na monitorima prate
rad srca i disanje tvojih prijatelja. Stanje Ričarda i Prisile je stabilno.
Ali, potrebna im je stručnija pomoć. Zato će ih moj vozač i nadrilekar
odvesti do lekara, na jednu privatnu kliniku koju mi držimo. Niko
neće moći da ispituje tvoje prijatelje dok ih lekar, naš čovek, ne nauči
kako i šta da odgovoraju. U međuvremenu, Prisili i Ričardu biće
pružena puna medicinska pomoć.“
„Hvala vam,“ izusti Tesa.
„Ne tražim zahvaljivanje već insistiram na onome što si mi obećala,
na zahvalnosti,“ naglasi neznanac. On rukom dade znak vozaču
kamioneta koji se odveze sa stajališta i pođe prema klinici.
„Zahvalnost?“ Krejg spusti ruku na oružje neznaca koje je bilo u
džepu njegovog sakoa.
Trojica muškaraca neupadljivog lika izvukoše pištolje i opkoliše
ga.
„Da, baš na to sam mislio,“ reče Krejg. „Svakako, zahvalnost!“
„Zašto ne uđemo u rektorat?“ predloži neznanac. „Da
porazgovaramo o tome koliko ste imali sreće što ste ostali živi. I da
porazgovaramo o našem zajedničkom problemu. Da porazgovaramo
o gamadi?“
„Gamad?“ Tesa raš iri ruke, umorna već od ludila oko sebe. „To vi
kažete. Gamad. Svakako, moramo da porazgovaramo o...“
„Na ivici si nerava,“ reče neznanac. „Opominjem te, nemoj da
dozvoliš da ih izgubiš.“
„Slušaj ti, imam je nerve kao konopce. Gledala sam kako mi majka
umire. Jurili su me i pucali na mene. Pucala sam i ja na njih. Ubijala. Da
li ti, zaista, misliš da se ja bojim tebe i ove tvoje trojice ljudi? Ja sam
poznata po tome da umem da sačuvam nerve i kada...“

„Tesa, ponoviću, nema razloga da se plašiš. Mi samo hoćemo da ti
pomognemo, ne da ti pretimo. I ukoliko se poručnik Krejg ne maša za
oružje kada sam ga ja sam tako lako predao, sve će biti u redu.“

„Da, ti si sasvim nedužan čovek,“ reče Krejg. „Evo, prati moje
pokrete. Pomeram ruku polako, pažljivo, samo vrhove prstiju. Nema
bojazni, zar ne? Evo! Jesi li sada zadovoljan? Uzmi. Kako stvari stoje,
dok su ovi tvoji oko mene i iza mene, ionako mi ne koristi.“

Krejg mu predade oružje.
„Melodramatično i sasvim nepotrebno,“ reče nepoznati. „Tim pre
što sam već opazio da imaš drugi pištolj za pojasom, skriven pod
sakoom. Nema problema, iako ti ne znaš, mi radimo zajedno.“
„O, da, naravno,“ reče Krajg.
„Razumem što si skeptičan,“ reče nepoznati. „U redu, onda idemo u
rektorat. Razmenićemo mišljenja. Ja cu vama pričati o toj gamadi, a vi
ćete mi reći da li ste spremni da nam pomognete.“
„Ono što meni treba, je pomoć,“ reče Tesa.
„Pogreš no. Da bi spasila svoj ž ivot, ti treba da sarađuješ i nama da
pomogneš da eliminišemo gamad.

19

U rektoratu se osećala memla. U mračnom predvorju bio je
postavljeno, bez reda, nekoliko ispucalih kožnih stolica, a u centru
prašinom prekriven pisaći sto. Po zidovima presvučenim orahovinom
visile su religiozne slike pune paučine. Tesa se odjednom, oseti
iznurenom, andrenalin joj je naglo pao. „Pre nego što počnemo...“

„Šta god treba,“ prihvati neznanac.
„Treba mi kupatilo.“
„Naravno. Tamo desno, niz hodnik, zatim prva vrata levo. Siguran
sam da ćeš želeti da ukloniš tragove povraćanja sa brade i bluze.“
Tesa podiže ruku, postiđena.
„Nema razloga da na to misliš. Ponekad, usred nasilja i ja
povraćam.“
„Baš ste me utešili,“ reče Tesa smrknuto.
Krenula je ka kupatilu, uš la jedva drž eć i se na nogama i zaključ ala
vrata, i tek kada je skinula pojas shvatila je da je, nesvesno, ponovo

uzela svoj pištolj kada ju je neznanac u bašti oslobodio paralizirajućeg
pritiska na potiljku.

Pištolj samo što joj nije ispao. Zgrabila ga je i spustila kraj sebe na
lavabo, svukla farmerke i sela na šolju. Nozdrve su joj se tresle, urin
joj je zaudarao na strah. Zgađena, ustala je, ponovo navukla gaćice,
oprala lice i učinila koliko je mogla da ukloni mrlje sa bluze.

I onda je zgrabila pištolj. Neznanac mora da je znao sve vreme da
joj je oružje za pojasom. Mogao je da joj ga uzme.

A nije.
Zašto?
Znak.
Čest.
Dobre volje.
Potvrda iskrene želje za saradnjom.
U redu, zaključi ona i povuče rajfešlus farmerki, vraćajući pištolj
za pojas. Počinjem da shvatam poruku.
Polako.
Ne budi agresivna.
Ona pusti vodu, otključ a vrata i izađe sa viš e samopouzdanja. Iš la
je hodnikom ka predvorju.

20

U polumraku predvorja sa zatamnjenim prozorima, Tesa baci
pogled prema Krejgu koji je sedeo na jednoj od ispucalih kožnih
stolica. Ispijao je čašu vode, kao i oni ljudi. Na pisaćem stolu bilo je
nekoliko flaša i čaša.

A kada joj je neznanac pružio čašu, Tesa je shvatila da joj jezik
potpuno suv i naduven. Brzo je ispila hladnu, č istu teč nost, gotovo ne
osetivši njen ukus. Nije mogla da se seti kada je bila toliko žedna.

Ona zgrabi lašu, ponovo napuni čašu i iskapi je. Na usnama joj
ostadoše kapi vode.

A kada je pružila ruku da ponovo napuni čašu, neznanac nežno
spusti svoju ruku na njenu. „Nemoj. Ako odjednom popiješ previše
može ti biti muka.“

Tesa ga osmotri i klimnu glavom.

„Sedi,“ dodade neznanac. „Pokušaj da se opustiš.“
„Da se opustim? Hajde, ne zafrkavaj se...“ Ipak, Tesa prinese stolicu
i sede kraj Krejga. Ishabana koža je pucala.
„Pa, da li vam treba još neš to?“ upita neznanac diž uć i obrve. „Jeste
li spremni za razgovor?“
„Ja sam savršeno spreman da čujem odgovore,“ naglasi Krejg,
uspravljajući se kruto. „Ko ste, vi, dođavola? O čemu se radi? Sta se
događa?“
Neznanac ga je proučavao. Bio je zamišljen. Njegovo ćutanje se
odužilo. Najzad je, sa uzdahom, kazao. „Ne mogu da odgovorim na
tvoja pitanja dok ti ne odgovoriš na moja.“
„Onda nemamo o čemu da razgovoramo,“ reče Krejg. „Ionako sam
već odavno izgubio strpljenje. Ja...“
„Molim vas,“ smirivao je neznanac, „uputite me.“ On podiže oči
prema Tesi, „koliko ste uspeli da otkrijete o onoj gamadi? Znate li
zašto žele da vas ubiju?“
Tesa se namršti. „Način na koji si me to pitao... Ton... Ne zvuči kao
da ste zbunjeni. Cini mi se da vi već znate odgovore, ali da se pitate da
li ih i ja znam.“
Neznanac nakrivi glavu, „Impresioniran sam. Da ponovim već
ranije dat kompliment. Imaš sjajnu moć zapaž anja. Ali, nije reč o tome
šta ja znam. Reci mi koliko ste vi otkrili.“
Tesa se okrenu prema Krejgu koji je razmišljao šta da urade, a
onda je slegnuo ramenima.
„Sve ovo je neizdrž ivo,“ zaključ i Krejg. „Hajde, reci mu. Mož da ć e
nam onda odgovoriti na naša pitanja.“
„Ili će nas, možda, kada sve ispričam, ubiti.“
„Ne, Tesa,“ reče neznanac. „Ma šta se desilo mi nismo vaši
neprijatelji. Naprotiv!“ On zavuč e ruku u dž ep sakoa i stavi prsten na
prst.
Ostali učiniše to isto za njim.
Prstenje je delovalo zastrašujuće, sjajni zlatni prsten sa
svetlucavim rubinom, i u sredini zlatni ukršteni krsta i mača.
„Malo je onih van našeg kruga koji su videli ovo prstenje,“ reče
neznanac. „Pokazujemo vam ih kao znak poštovanja, poverenja i
obaveze.“
„Krst i mač.“

Neznanac spusti pogled na prsten. „Prikladan simbol. Vera i
kaž njavanje. Isprič aj mi, Tesa, a onda ć u ja tebi. Zbog č ega gamad ž eli
da te ubije?“

„Zato što...“ zbunjena i preplašena, Tesa je otvorila usta da ispriča.
Onda je zastala.
I zatim sve priznala. Oslobodila se tereta. Otkrila.
Sve vreme bacala je pogled prema Krejgu koji se samo pretvarao
da sluša, dok je motrio gde su izlazi. Ali je nije prekidao.
Mitras. Monsegur. Blago. Dž ozefova spavać a soba. Reljefna statua.
Rat između dobrog boga i boga zla.
Iscrpljena, Tesa se najzad svalila na stolicu koja je opet malo
pukla. „Zele da me spreče da drugima kažem ono što znam i da
pokažem fotografije.“
„Da,“ neznanac je milovao krst i mač na svom prstenu.
„Fotografije. Daj mi da ih vidim.“
Tesa zaroni u svoju tašnu i predade mu ih.
Neznancu se na ukočenom licu pojavi izraz mržnje dok ih je
proučavao. „Tako smo i mislili. Demonski oltar.“
Krejg se oglasi. „Znači, Tesa je bila u pravu. Sve ovo nije imalo
nikakvog smisla. Niste čuli ništa što već niste znali.“
„Naprotiv, saznao sam mnogo.“ Neznanac je dodao fotogra ije
svojim drugarima koji su ih prouč avali sa isto toliko mrž nje. „Saznao
sam da vi znate toliko da neću moći, kao što sam se nadao, da vas
zavaram poluistinama. Neću moći da se koristim vama a da vam ne
ispričam više nego što sam planirao razmišljao je. To predstavlja
problem.“
„Kako?“
„Potrebni ste mi, ali ne mogu da vam verujem. Ne mogu da
računam na vaše ćutanje. A baš kao što je gamad spremna na sve da bi
sačuvala svoju tajnu, tako smo i mi. Kako da budem siguran da nećete
nikome reći ovo što ću vam ispričati?“
„To jeste problem,“ slož i se Krejg. „Izgleda da nema druge, osim da
nam verujete.“
„Poručniče, nisam ja budala. Cim budete slobodni, ti ćeš svojim
pretpostavljenima isprič ati sve š to si č uo. I mož da bi bilo bolje da vas
oboje odmah pustim. Istina, videli ste prstenje. Ipak, ono vam ništa ne
znači.“

„Da nas pustite? Znači, ti stvarno misliš da uradiš ono što si rekao?“
Krejg je odmahivao glavom, zbunjen. „Nemaš nameru da nam naneseš
nikakvo zlo?“

„Poš to sam vam već spasao ž ivot?“ upita neznanac retorič no. „Već
sam dokazao da vam neću ništa. Eno, vrata. Nisu zaključana. Možete
slobodno otići, i možda bi to i bilo najbolje.“

„Ali, ako nas pustite da odemo, sve će početi ispočetka,“ reče Tesa.
„Tačno,“ složi se neznanac. „Gamad će nastaviti da vas progoni i
bez naše pomoći bojim se da će narednog puta uspeti da vas ubiju.
Šteta.“
Krejgov glas bio je opor. „Kakvu vi to ludu igru igrate?“
„Potrebno mi je nešto što bi mi pomoglo da ti verujem. Voliš li ovu
ženu?“
„Da,“ odgovori Krejg, bez oklevanja.
Tesi je to polaskalo.
„I da li si spreman da priznaš da postoji mogućnost da ona umre,
iako ti daješ sve od sebe da se to ne desi?“ upita neznanac. Ili, da ćete
u najboljem slučaju ti i ona morati da se krijete, uvek u strahu da će
gamad ponovo napasti?“
Krejg nije ništa odgovorio.
„Odgovori,“ reče neznanac. „Jesi li spreman da osudiš ženu koju
voliš na budućnost punu nesigurnosti, na život u mišijoj rupi i u
stalnom strahu?“
„Prokletstvo, pa valjda je jasno da želim da je zaštitim.“
„Onda mi daj svoju reč. Zakuni se u život ove žene koju voliš da
nikada nikome nećeš reći ni reč od onoga što ću ispričati.“
„Znači, tako,“ gledao ga je Krejg.
„Da, tako, poruč nič e. Jedino tako. Zar je potrebno da kaž em da ako
pogaziš zakletvu i ispričaš svojim pretpostavljenim ono što si čuo, ova
žena nikada više neće moći da ti veruje.“
Krejg ga je i dalje gledao.
„I treba li da dodam još nešto?“ upita neznanac. „Da, ukoliko
pogaziš zakletvu, gamad neće biti jedina organizacija koja će je
progoniti, i mi ć emo poč eti lov na nju. Ja lič no ć u je ubiti da bih tebe
kaznio što si nas izdao.“
„Kučkin sine!“
„Da, da, vulgarnost prazni emocije, ali ne rešava ništa. Izbegavaš

moja pitanja. Jesi li spreman da se zakuneš? U ime ljubavi prema ovoj
ženi, jesi li spreman da položiš sveti zavet ćutanja?“

Krejgu je drhtala brada.
Tesa nije mogla da se uzdrž i. „Krejg, prihvati to š to traž i!“ Onda se
okrenula neznancu. „Moju reč imaš. Ja nikom ništa neću reći.“
„A ti, poručniče?“
Krejg je stezao pesnice, ramena kao da su mu bila još šira. Polako
je izustio. „U redu.“ Duboko je uzdahnuo. „Prihvatam. Ništa mi na
ovom svetu više ne znači od Tesinog života. Ne želim da je još jedna
organizacija pokuša ubiti. Dajem reč. Neću vas izdati. Ali, moram da
vam kažem, ja mrzim kada mi prete. Prokleto mrzim!“
„Stvar je u tome da zakletva ne znači ništa bez pretnje. I još nešto.“
„Šta sad?“
„Već si pomenuo. Treba da razgovaramo... o prokletstvu... o
paklu.“

21

Tesa je treptala. Oseti oštar bol u glavi. „Ne razumem.“
„O paklu,“ naglasi neznanac, „gde gamad pripada. A tamo ćemo ih,
kako smo se zarekli, i poslati.“
„I dalje ne...“ i odjednom Tesa se uplaš i onoga š to ć e joj neznanac
reći. Strahovala je od još jednog udara na svoj razum. „Zbog čega ih
zoveš gamadima?“
„Nijedna druga reč im bolje ne odgovara. Razmnožavaju se kao
gamad, pacovi, trebe se kao vaši. Podli su, gnusni, destruktivni, puni
mržnje, moralno prljavi, gori od kuge, šire svoju poročnu i odvratnu
jeres.“
Takva litija mrž nje uzburka Tesin um. Ona se zavali u stolicu ko da
je neko gurnuo. „Vreme je da čujemo. Obećao si da ćete objasniti.
Održi reč. Ko ste vi? U kamionetu rekla sam vam da mislim da ste
sveštenici, ali...“
„Da, sveštenici. Više nego sveštenici. Jedinstveni zbog našeg
zadatka. Mi smo tim progonitelja.“
„Molim?“
Neznanac je klimnao glavom, a u očima mu se pojavila iskra sjaja.

Tesa je jedva uspela da ga upita. „Čega...?“
„Inkvizicije.“
Tesa je imala problema sa glasom. U glavi joj se vrtelo. „O čemu ti
govoriš? To je suludo. Inkvizicija je okončana u srednjem veku.“
„Ne, to nije tačno,“ reče neznanac. „Inkvizicija je počela u srednjem
veku, a trajala je nekoliko stotina godina. Zapravo, dok zvanič no nije
rasformirana do 1834.
Tesa se mrštila. Nije mogla da prihvati ideju da je jedna tako
okrutna institucija beskompromisno, široko rasprostranjeno
proganjanje svakoga ko se nije držao striktno doktrine, preživela do
nedavno. Njene žrtve su mučene i primoravane da se odreknu svoje
jeresi, a ukoliko to odbiju, spaljivane na lomači.
Plamen? seti se ona.
Sve se uvek vraća na vatru!
Lomača inkvizicije! Baklja Mitrasa.
Ali, to nije bilo sve. Tesa za to nije bila pripremljena, a neznanac
neupadljivog lica, dok su mu iz očiju sevale varnice nastavio je.
„Opazili ste da sam upotrebio reč “zvanično”,“ naglasi on. „Uistinu,
inkvizicija nije okončana. Nezvanično, u najvećoj tajnosti, nastavila je
da deluje. Jer, još nije obavljeno sve ono što treba da se uradi. Jer
gamad još nije potamanjena.“
„Hoć eš da kaž eš ,“ videlo se da se Krejg zgrozio, „da je jedna grupa
najortodoksnijih članova inkvizicije ostala dosledna tajnim
instrukcijama Crkve i da je nastavila lov na sve one koji nisu prihvatali
pravoverno katoličanstvo?“
„Ne, nije to ono što hoću da kažem.“
„Onda...?“
„Crkva je bila odlučna u nameri da rasturi inkviziciju. Nije bilo
nikakvih tajnih instrukcija. Ipak, u tajnosti jedan deo inkvizitora
smatrao je da njihova misija ne sme da bude prekinuta. Pre nego š to
su umrli, pripremili su druge da nastave njihovu misiju, a ovi onda
druge. Neprekinut lanac, do dan-danas, a mi sada pripremamo druge i
što je važnije, borimo se sa neprijateljem.“
Tesa više nije imala snage. „Ovo je previše!“ Borila se da sačuva
razum. „Prokleto mnogo! I sve samo zbog toga š to vaš e ž rtve ne idu na
misu nedeljom?“
„Nemoj da pojednostavljuješ stvari! Meni je potpuno svejedno ko

nedeljom ide na misu. Baš me briga, pod uslovom da veruje u Boga, u
jednog Boga, na svoj sopstveni način. Ali, oni koji veruju u postojanje
boga zla koji se bori sa pravim dobrim Gospodom, po de iniciji su isto
toliko zli kao i taj bog koga mrze. Mitraizam,“ neznanac umalo nije
pljunuo. „Albigenzijanci, dualisti, oni koji su preživeli Monsegir, oni
predstavljaju moje neprijatelje. Uspeli su da pobegnu. Poneli su sa
sobom svoju statuu. Skrivaju se. Množe. Sire. A sada su izmakli
kontroli, ili tačnije, spremni su da preuzmu kontrolu. Ubili su tvog
prijatelja. Ubili su tvoju majku! Hteli su da ubiju i tebe! Neću se smiriti
dok ih ne uništim.“

„U redu, samo trenutak. Smiri se,“ reče Krejg. „Sačekaj. Sta hoćeš
time da kažeš da su spremni da preuzmu kontrolu?“

„Pošto su pobegli iz Monsegura, neki jeretici su se uputili sa
jugozapada Francuske. Bež ali su š to dalje od svojih progonitelja. Zurili
su ka jugu Spanije, gde su našli utočište u jednoj sasvim izolovanoj
planinskoj dolini. To je oblast koju danas zovemo Pikos de Europa. Tu
su odlučili da obnove svoj kult, nauče španski jezik i običaje. Pokušali
su da se uklope i uspeli, praktikujuć i svoje obrede u tajnosti. Viš e od
200 godina im je dobro išlo, vremenom su počeli da šalju svoje čete u
druge delove Spanije. Uostalom, trebalo je obezbediti da, ako
centralno gnezdo bude otkriveno, ostala sačuvaju njihova ogavna
verovanja.“

„Pamplona i Merida,“ izusti Tesa.
Neznanac usredsredi pogled. „Zašto si pomenula te oblasti?“
„Prisila, ona ž enu koju su tvoji ljudi odveli u kliniku, mi je rekla,“
odgovori Tesa, „uostalom, sve što znam o mitraizmu znam od nje. Ona
je nekada bila profesor. Ona je stručnjak za...“
„Odgovori šta te pitam. Šta znaš o tim oblastima?“
„Na jednom studijskom putovanju, Prisila je videla statue Mitrasa u
pećinama u tim oblastima.“
„Zbilja, to nisam očekivao... Ti si mi sada rekla nešto što nisam
znao. Mi smo se bili usredsredili na centralno gnezdo. Sada si mi
ukazala na još neka.“
„Odgovori ti na moje pitanje,“ reč e Krejg. „Sta si hteo da kaž eš time
da su oni spremni da preuzmu kontrolu?“
„Posle 200 godina jeretici se osećaju sigurno. A onda je 1478.
godine počela španska inkizicija. Pre toga bilo je progona u drugim

zemljama Evrope, ali je u Spaniji inkvizicija bila najekstremnija.
Progonitelji su lovili jeretike svuda. Nijedno selo nije bilo dovoljno
malo da umakne paž nji onih koji su ž eleli da oč iste svet Ali gamad je,
obnovljena, primirena, ponovo pobegla. U severnu Afriku,
prvenstveno u Maroko. Uz najveć e mere predostrož nosti okupili su se
na odluč ujuć em tajnom sastanku i reš ili da poč nu da napadaju, da bi
zaš titili svoju religiju, opredelili su se za kontraudarac, da koriste sva
moguća sredstva da bi opstali. Konačna odluka bila je da dobro
istrenirane predstavnike poš alju iz gnezda, pod laž nim identitetom, da
se bore za moć, da se uključuju u društvo i da steknu dovoljno jak
politič ki uticaj kako bi prekinuli sopstveno proganjanje. Da se množ e!
I kao što ste mogli očekivati, njihovi početni napori nisu doneli neke
velike rezultate. Ali su se od 1400. Godine jeretici štrkali svetom,
umnožili i in iltrirali u svaku važniju instituciju u Evropi i Americi.
Dogurali su do najviših nivoa vlasti, i baš zahvaljujući njihovom
uticaju, inkvizicija je konačno rasformina I sada je kriza opšta. Oni se
spremaju da preuzmu potpunu kontrolu, da svoje poročne
karakteristike nametnu svetu.“

„Očito, preteruješ,“ oceni Krejg.
„Teško. Nije moguće preterivati u ovom slučaju. Stigli su daleko.
Gamad je uverena da bog zla uništava planetu, i osećaju da moraju
nešto hitno preduzeti pošto se 2000. godina približava. Kraj
milenijuma i sve što uz to ide. Kriza. Apokalipsa. Nezadovoljni time da
manipulišu vladama, organizovali su vlastitu inkviziciju. Salju ubice da
eliminišu sve one za koje misle da su u vlasti boga zla. Mora da ste
opazili tu šemu. Ubistva. Svuda. U Australiji, Hong Kongu, Brazilu,
Nemačkoj, Keniji i na severnom Atlantiku. U Americi. Ubijaju
industrijalce, istraživače, direktore korporacija, ribare koji
nepropisno love, lovce na slonove, kapetana tankera koji je zagadio
okean i umalo uniš tio Veliki greben. Gamad eliminiš e sve koje optuž e
za pohlepu, nemar i trovanje planete.“
„Gospode,“ oglasi se Tesa, „pričaš o članku na kojem radim.
Radikalni zaštitnici čovekove okoline napadaju...“
„Ne, nisu to zaštitnici čovekove okoline, a kad si već pomenula
Gospoda, na kojeg boga si mislila? Nadam se ne na dobrog boga koji je
u ratu sa bogom zla,“ reče nepoznati.
„To me ne interesuje! Stvar je u tome da planeta jeste ugrožena i

da se mora spasti.“
„O tome bi se moglo diskutovati,“ odvrati neznanac. „U svakom

slučaju, ako veruješ u jednog jedinog pravog Boga kao ja, onda moraš
njemu da ukaž eš poverenje. On bolje od nas zna š ta radi. Ako planeta
umire, onda je to njegovom voljom. To jе deo njegovog velikog plana.
Kazna za naše grehe. Ukoliko ne budemo bolji, bićemo uništeni. Ali,
gamad, jeretici, oni veruju da slušaju drugog boga. Boga koji ne
postoji. Njihova jeres usuđuje se da dovodi u pitanje Bož je delo. I zbog
toga će patiti u paklu!“

„Zar ne shvataš?“
„Šta?“
„Da ste vi isti fanatici kao i oni!“
Neznančeva smirena reakcija je iznenadi. „U ovakvoj situaciji
fanatizam je neophodan. Uostalom, na sve spreman neprijatelj traž i na
sve spremnog protivnika.“
„Ne mislim na to. Jedan bog. Dva boga. Misliš da je to važno. Ti
veruješ da si u pravu. Oni misle da su oni u pravu. Svet se ruš i a vi se
bijete oko teologije? Ako baš hoćeš, moje su simpatije na drugoj
strani. Oni se, bar, bore da spasu planetu.“
„Ali, isto tako pokušavaju tebe da ubiju,“ reče neznanac. „Uspeli su
da ubiju mnoge druge. Da li ti osuđuješ politička ubistva? Odobravaš li
ti ubistva industrijalaca, velikih finansijera i...“
„Tvoj cilj je da poubijaš jeretike. Ništa ti ne predstavlja veće
zadovoljstvo do toga. Ubijanje. To vas jedino interesuje. Zašto njih
kriviš za ono isto što i ti radiš?“
„Ima jedna razlika reče nepoznati. Ja sam učesnik u ratu. Ali, ja
ubijam ratnike, ne civile. Za razliku, oni ubijaju sve od reda.
Uništavaju nevine kao i krive. Tvoju majku. Njen jedini greh bio je u
tome što je bila prisutna kada su pokušali da ubiju tebe. Zbog onoga
što se desilo tvojoj majci, očekivao sam kod tebe žeđ za osvetom.“
„Da, ž elela bih da to neko plati, ali... O, Gospode, pomozi mi. Tako
sam zbunjena.“
„Nisi samo ti prihvati neznanac. Ubijanje se protivi mom osnovnom
pozivu sveštenika. Ipak...“ on obori pogled, „dajem sebe da bih zaštitio
veru.“
U predvorju nastupi tišina.
Krejg iskoristi pauzu. „Imam još mnogo pitanja.“

„Da, svakako,“ neznanac polako podiže glavu.
„Rekao si da su jeretici požurili iz Spanije kada je inkvizicija bila
sasvim blizu.“
„Tačno.“
„Da su onda otišli u Maroko?“
„Da.“
„To objašnjava fasciniranost Džozefa Martina “Golubicom sa
prstenom oko vrata”, traktatom o trubadurskoj ljubavi koji je napisao
jedan Mavarin, emigrant u Španiji.“
Neznanac klimnu glavom.
„To, takođe, objašnjava zbog čega je Džozef Martin podsećao na
Spanca. Preplanuo, tamne kose. Sa latinskim crtama lica a ne
francuskim. Znači li to da su se jeretici ne samo utopili u lokalno
stanovništvo, već su se sa njima i mešali?“
„Da,“ odgovori neznanac. „U početku, grupa je bila toliko
malobrojna da je gamad morala da obnovi genetske potencijale. Oni
su svoje ž ene prekrš tavali u mitraizam i zaklinjali ih da č uvaju tajnu,“
neznanac odmahnu rukom,“ ali, niste pomenuli još jedan detalj na
njihovim licima. U potomcima gamadi ima jedan neobičan gen zbog
čega imaju sive oči. To je jedan od malobrojnih načina na koji ih
otkrivamo.“
„Sive,“ Tesa oseti bol ž ivo se setivš i prelepe boje Dž ozefovih oč iju,
njihovog intenziteta, harizme.
„Ali, ako je inkvizicija došla tako opasno blizu da su jeretici morali
da napuste Spaniju,“ upita Krejg, „zbog čega verujete da je centralno
gnezdo i dalje u...“
„U Spaniji? Mada su jeretici poreklom iz Francuske, vremenom su
za svoju domovinu počeli da smatraju Spaniju. Mislimo da su se vratili.
Tražili smo ih, ali nismo uspeli da nađemo gnezdo.“
„Još jedno pitanje, a ono me, zaista, muči,“ reče Krejg.
Neznanac rukom dade Krejgu znak da nastavi.
„Ako je Dž ozef Martin verovao u Mitrasa, zbog č ega su se njegovi
okrenuli protiv njega?“ upita Krejg. „Zbog čega su organizovali lov na
njega i spalili ga u parku “Karl Surc”? Nije logično da se okrenu protiv
jednog od svojih.“
„Da, Džozef Martin. Zanimljivo. On nam je bio dragocen izvor
informacija,“ reče neznanac.

Tesa oseti da drhti, zbunjena. „Informacija? Šta hoćeš da...“
„Moji ljudi su sasvim neočekivano otkrili nešto,“ poče da priča
neznanac. „Jedan od jeretika se odmetnuo. Zgadilo mu se što je
njegova grupa angažovana u masovnim ubistvima. Pobegao je,
odluč ivš i da praktikuje svoju religiju sam. Oprezan, uzimao je mnoge
lažne identitete, selio se iz grada u grad, svestan da će ga njegova
bivša braća smatrati za opasnost po njihovu bezbednost. On je previše
znao i da je otkrio to što zna, mogao je nas da navede na svoje
bratstvo. Očito, sa tačke gledišta jeretika čovek koji se u jednom
trenutku nazvao Dž ozefom Martinom morao je da bude ubijen, i tako,
dok smo mi pokušavali da ga nađemo, činila su to i njegova braća. Los
Anđeles, Cikago, Njujork. Sledili smo njegov trag i pronašli ga. Ali,
moji su saradnici predugo čekali. Nadali su se da će se pojaviti i gamad
koja ga je jurila. Moji ljudi ž eleli su da ih š to viš e poubijaju. Na ž alost,
njihov plan je propao i Džozef Martin je ubijen.“
„Ne samo ubijen, već i spaljen,“ reče Tesa.
„Naravno. Zašto te to iznenađuje? Seti se baklje Mitrasa, Boga
sunca. Vatre. Zato je gamad toliko sklona ubijanju plamenom.“
„Nemoj tako s visine. Nisu oni sami u tome. Zar i inkvizicija nije
ubijala vatrom?“ upita Tesa.
„Tačno, ali s jednom razlikom.“
„Ispričaj mi to!“
„Njihova vatra, kao Feniksa, šalje njihove žrtve u drugi život, ili bar
oni tako veruju. Po njima, smrt ne vodi uvek u raj ili pakao, već u neku
drugu fazu postojanja, ponovno rođenje, još jednu š ansu za spasenje.
Reinkarnacija. To je jedan od razloga zbog kojih je njima stalo da
planeta opstane. Da mogu ponovo da se rađaju,“ reče neznanac. „A
naš a vatra proč iš ć ava, anulira, kaž njava i pretvara greh u pepeo, i još
nešto, u njoj grešnik može da oseti prvi ukus osvetničkih plamena
pakla.“
„Da, ovaj razgovor se uvek na to vraća. Na pakao,“ izusti Tesa sa
grimasom.
„Ne samo na to.“
„Kako?“
„Moramo na još nešto da se vratimo.“
„Na šta?“ upita Tesa.
„Kao š to sam ja uveren da ć ete vi održ ati obeć anje i da ć ete ć utati i

ja sam održao svoje obećanje. Rekao sam vam šta znam. Sada
ponavljam. Pitam vas što i na početku, hoćete li da sarađujete sa
nama? Da spasete svoj ž ivot, da li ste spremni da nam pomognete da
istrebimo gamad?“

„Da spasem život? Da istrebim...? Ne vidim kakve veze to ima?“
„Sasvim je jednostavno.“
„Meni nije.“
„Da bi te sprečili da pričaš ono što znaš o njima, oni će nastaviti lov
na tebe. Jedini način da ih u tome sprečiš je da nama pomogneš da
završimo ono što smo počeli.“
„A kako bih ja to mogla da uradim?“
Neznanac je gledao još prodornije. „Tako što ćeš pristati da budeš
mamac.“

22

Tesa se opet skupi, a bol u glavi se pojača. „To znači da se ništa
neće promeniti. Opet ću biti u opasnosti.“

„Garantujem ti da ćemo te mi štititi,“reče neznanac.
„To je sranje!“ reče Krejg. „I sam znaš da to niko ne može
garantovati. Cim se Tesa pojavi, čim ubice otkriju gde je, organizovaće
napad na nju. Pokazali su u tome veliku odlučnost. Jedino čega ja
mogu da se setim je da odvedem Tesu na sigurno mesto, u neku kuću
okruženu policajcima.“
„Ali, koliko dugo će oni uz vas ostati?“ Neznanac je odmahivao
glavom. „Ne mogu da stražare zauvek. To je previše skupo.
Vremenom, trebaće ih na nekom drugom mestu. Uz to, koliko dugo će
napregnuto motriti? Posle nekoliko dana, ako se ništa ne dogodi,
ljudska priroda je takva, čula popuste, biće im dosadno, i tada...“
„Čekajte, ja znam kako ću se spasti,“ prekinu ih Tesa.
„Ooo?“ glas neznanca otkrivao je skepsu.
„Nešto sasvim jednostavno!“
„Zaista?“ Sada je neznanac delovao kao da se zabavlja. „Ako je
tako, to je onda nešto čega se ja nisam setio.“
„Treba samo da ispričam sve svima koje sretnem. Policiji,
novinarima, televizijskim ekipama. Svima, bukvalno svima, sve o

jereticima i zbog čega žele da me ubiju. Ako je njihov motiv da me
ućutkaju, kad svima ispričam neće više biti razloga da to urade. Jer
tada ću već svima ispričati ono što oni ne žele da kažem. Ne brini,
obećala sam, o tebi neću ništa reci. Ali o tvojim neprijateljima...“

„I tvojim,“ ispravi je neznanac.
„Tačno,“ složi seTesa, „i mojim. Ti prokletnici koji su ubili moju
majku neć e viš e imati razloga da me jure. Svi ć e za njih znati. Njih ć e
juriti. Moraće da se povuku u mišju rupu.“
„Tesa,“ neznanac u očajanju obori glavu, „ti još nisi shvatila.“
„Ne, moja logika je ubedljiva.“
„Nije,“ odvrati neznanac. „Pre svega, gamad ć e ž eleti da se osveti.
Daće sve od sebe da te ubiju iz principa, da te kazne za probleme koje
si im donela. A, znaš li ti kako izbezumljeno govoriš? Policajci,
novinari, TV ekipe misliće da si skrenula. Treće, to što ćeš ti otkriti
neće ništa promeniti. Pretpostavimo nemoguće, da vlasti prevaziđu
svoje sumnje i da ti, zaista, što bi bilo pravo iznenađenje, poveruju. Sta
onda? Ako mi, koji sa iskustvom od nekoliko vekova, lovimo gamad i
još nismo uspeli ih se domognemo i da sve poubijamo, šta misliš kakve
su se policije? Nisi shvatila š ta sam hteo da kaž em? Da, da. uzetno mi
je žao, ali propustila si da shvatiš ono najvažnije.“
„Šta to?“ upita Tesa, besna.
„Stvar je u tebi.“
„Šta sam ja tako posebno...?“
„Jesi, Tesa. Razmisli o tome ko si, o svom poreklu. O svom mrtvom
ocu!“
„Kakve veze on ima sa...?“
„Uticaj, Tesa. Reč je o uticaju, vezama. Pretpostavimo da, zaista,
sve ispričaš policajcima, novinarima i... nije važno, bilo kome. Ako ti
oni ne budu poverovali, šta ćeš uraditi? Odustati? Reći ćeš sebi:
“Učinila sam što sam mogla” i sakrićeš se u mišju rupu, u strahu da će
te, ipak, napasti?“
„Naravno da neću!“
„Ponovo te pitam. Šta ćeš uraditi?“
„Nastaviću dalje. Nastaviću da se borim da osvetim smrt moje
majke i Džozefovu smrt.
„Tačno tako,“ složi se neznanac. „I iskoristićeš svoje veze i uticaj.
Tražićeš da prijatelji tvog mrtvog oca, mučenika, plate svoj dug

zahvalnosti. Insistiraćeš na najvišim nivoima da prijatelji tvoga oca
sarađuju sa tobom, i oni će to učiniti, Tesa. Verujem da hoće. Da
zadovolje tebe, da olakšaju svojoj savesti jer su poslali tvoga oca u
smrt, u Bejrut, zbog jednog ilegalnog posla u vezi sa prodajom oruž ja,
kako bi preokrenuli ishod građanskog rata u Libanu i omogućili
hriš ć anima da pobede muslimane. Ali, ja ti kaž em i podseć am te da je
gamad stigla do najvišeg nivoa vlade. Mi ne znamo ko su, nismo u
stanju da ih identi ikujemo. Ali oni tebe hoće. I učiniće sve što je u
njihovoj moći da te uklone pre nego što ti, kojim slučajem, ne
razotkriješ njihovu mrežu i njih same...“

Tesa se stresla. „To mi nikada nije palo napamet. Nikada nisam
pomislila...“

„Na žalost, moram da priznam da je on u pravu,“ promrlja Krejg.
„Naravno da sam u pravu,“ oglasi se neznanac. „Sada možeš da
biraš. Možeš da odeš, samo se drži zakletve da ćeš ćutati i da nećeš
ništa reći osim onoga što si već o gamadi znala. Ili sarađuj sa nama.
Drž i se mojih uputstava. Pomozi nam da otkrijemo gamad na najviš em
nivou, i onda nam prepusti da izvršimo svoju dužnost i...“
„Da ih ubijate? Muka mi je od ubijanja.“
„Garantujem da ti se neće dopasti ni druga mogućnost,“ reče
neznanac. „Izbor je u tvojim rukama. Razmisli pažljivo o svojoj
budućnosti, i izaberi.“
„Nema izbora.“
„Šta hoćeš da kažeš?“ upita neznanac.
„Onako kako si ti stvari postavio, ispada da moram da uradim ono
što ti želiš.“
„Tačno.“
„Ali, jesi li siguran da možeš da mi pružiš zaštitu?“
„Dajem reč,“ izusti neznanac.
„Iskreno se nadam da držiš do časti.“
„Više nego ona gamad, Tesa. I upamti, mi imamo jednu prednost.“
„Kakvu?“
„Jedan jedini pravi Gospod je na našoj strani.“
„Volela bih da mogu da delim to tvoje uverenje.“
Tesa se vrpoljila, kada je odjednom trgao neoč ekivan zvuk. Vrata
rektorata su se otvorila.
Čovek koji je stražario nije se zbog toga uzbudio.

Još jedan progonitelj je ušao. Onaj što je odvezao “Porše” gospođe
Kaudil. „Simpatič na stara dama,“ reč e on. „Cak je rekla svom slugi da
me kolima vrati do centra Vašingtona. Izašao sam 15 blokova odavde
tako da ne vidi rektorat.“ On dade papirnu kesu Tesi. „Pre nego što
sam vratio kola pretresao sam ih da ne ostane neš to š to bi moglo da
izazove pažnju. Ovo sam našao ispod sedišta vozača, u “Poršeu”.“

Tesa zaviri u kesu, iako je tačno znala šta će tamo naći – dve kutije
municije.

„Hvala,“ slegnu ramenima,“ kako stvari stoje...“ u glasu, joj se oseti
očajanje, „izgleda da će mi ovo biti potrebno!

SUDNJI DAN

1

Dva automobila se zaustaviš e napolju. Motori prestadoš e da rade.
Vrata se otvoriše, onda zatvoriše.

Na izmaku snaga, Tesa je zabrinuto prouč avala straž ara kraj ulaza
u rektorat. On je virio kroz prozor, držeći oružje sa strane. Nije
delovao zabrinuto.

Koraci su se primicali. Trenutak kasnije, četvorica muškaraca
neupadljivog lica, vitki, snažni, unoše u predvorje. Dvojicu je Tesa
prepoznala, vozač a i nadrilekara koji su bili odveli Prisilu i profesora
Hardinga na kliniku.

Drugu dvojicu ranije nije videla. Verovatno je jedan vozio
kamionet gradske službe a drugi zelenu limuzinu; vozila koja su ih
sledila, a onda pretekla na putu prema rektoratu.

„Oslobodili ste se kamioneta i kola?“ upita neznanac.
Dvojica pridošlica klimnuše glavom.
„Ostavili smo ih na parkiralištu trgovinskog centra,“ reče jedan od
njih. „Lažne tablice, lažna registracija. Bez otisaka prstiju. Cak smo i
ključeve ostavili. Ako budemo imali sreće, ubrzo će vozila neko
ukrasti.“
„Dobro. Je li bilo pratnje? Smatram...“
„Nismo nikoga opazili. Kola u koja smo preš li niko nije dirao. Cist
prelazak.“
„A šta je sa...?“
„Sahranom naših drugova? Sve je sređeno. Zao mi je samo što
nećemo moći da prisustvujemo.“
„I meni. Ali ćemo u molitvama biti sa njima,“ neznanac obori glavu.
I nakon svečane, kratke pauze, prekrsti se, uzdahnu, okrenu se ka
vozaču i nadrilekaru iz kamioneta i reče. „Siguran sam da bi Tesa
želela da zna.“
„Naravno da bih želela da znam. Sta se događa na klinici? Sta je

rekao lekar za Prisilu i profesora Hardinga?“
Onaj prvi čovek joj pokaza rukom da može da bude mirna. „Ženi su

dali insulin. Čim je pojela nešto, živnula je.“
„A profesor Harding?“
Onaj drugi se namrš ti. „Dijagnoza glasi lakš i mož dani udar. Dali su

mu lekove. Pre nego što smo krenuli uspeo je da progovori.“
„Šta je...?“
„Tri reči. Svojoj ženi. Sa mukom.“
„Koje...?“
„“Ja te volim”.“
Tesa oseti knedlu u grlu. „Ja sam kriva, za sve sam ja...“
„Ne!“ umeša se neznanac. „Gamad je kriva.“
„Nemate pojma koliko bih ž elela da u to poverujem. Ali, da nisam

otišla kod njih da se raspitam, profesor Harding ne bi...“ Tesa se
osvrnu oko sebe. „Sve se na to svodi, zar ne? Sve je manje izbora.
Imam samo jedan. Da sarađujem.“

„Sticaj okolnosti,“ odvrati neznanac. „A sada je, na ž alost, vreme,“
on rukom pokaza prema telefonu na pisaćem stolu, punom prašine.
„Poč ni! Javi se nekim ljudima. Iskoristi oč eve veze. Traž i pomoć . Reci
im da si bespomoćna. Neka osete grižu savesti jer su odgovorni za
smrt tvoga oca. Među njima bar jedan će biti...“

Muškarac koji je odvezao Prisilu na kliniku ga prekinu. „Ovo bi
moglo da bude važno. U kamionetu, vraćajući se, čuli smo vesti na
radiju. Požar i leševi u kući u Vašingtonu nevezani su sa požarom
prošle noći u zamku u Aleksandriji, identična taktika, sličan masakr.
Policija je...“

Neznanac ga preseče. „Baš me briga za policiju! Telefon. Tesa,
hvataj se telefona. Zovi...“

„Još ne,“ reče Krejg. „Obećao sam šefu policije Aleksandrije da
ćemo biti u vezi...“

„To će morati da sačeka.“
„Grešiš. Ukoliko mu se ne javim, s mojom karijerom je završeno.
Mogli bi da me pošalju u zatvor jer nisam saradivao sa kolegama iz
drugog grada. Naravno, pod uslovom da ostanem ž iv. Hoć u da kaž em
nemam razloga za optimizam, ali volim svoj posao i ne želim da ga
izgubim. I još nešto, ne volim kad ne znam ime onoga s kim
razgovaram.“

„Moje ime? Čista formalnost.“ To nije važno.
„Meni jeste.“
„Onda me oslovaljavaj sa...“ neznanac je oklevao. „Da, oslovljavaj
me sa “oče Boldvine”.“
„Zašto ne “oče Smite” ili “oče Džonse”?“
„Odgovara mi “oče Boldvine”.“
„Nije baš odgovarajuće. Možda grešim, ali osećam u tome neki
daleki evropski akcent? Možda francuski?“
„Poručniče, najzad ste postavili jedno suvišno pitanje. Uzmite
telefon. Smirite šefa policije u Aleksandriji ako smatrate da je to
neophodno da bi Tesa izvršila svoj zadatak. Jednostavno mu recite da
još niste uspostavili vezu s njom. Nema potrebe da brinete da će
otkriti odakle zovete. Ona crna kutija prebacuje vezu preko Londona i
Johanesburga.“
„Lukavo. Impresioniran sam.“
„Trudimo se. Uostalom, imamo više stotina godina praktičnog
iskustva.“
„To se vidi,“ Krejg izvadi parče papira iz džepa svog zgužvanog
sakoa, prouči broj zapisan na papiru, uze slušalicu i okrenu broj.
Istovremeno otac Boldvin pritisnu dugme koje uključi mikrofon,
tako su sada svi mogli da prate razgovor. Tesa je slušala
uspostavljanje veze, klik međunarodne linije i onda zvrjanje telefona,
ponovo u Vašingtonu, u Aleksandriji.
Još jedno zvrrr.
Začu se muški glas „Kancelarija šefa stanice Farleja.“
„Ovde je poručnik Krejg iz Odeljenja za nestale osobe njujorške
policije. Verujem da šef čeka moj poziv.“
„Sto mu gromova, naravno da čeka! Ne prekidaj. Ostani na vezi.“
Klik. Opet šum.
Krejga su ostavili da č eka. On pogleda prema č oveku koji je traž io
da ga oslovljava sa “oče Boldvin” a onda pruži ruku i zagrli Tesu.
„Znam da nije lako, sunce, ali ostani mirna.“
„Da me neko drugi tako nazvao...“ reče Tesa.
„Tako je moj otac zvao moju majku.“
„Onda zvuči sjajno!“
Klik.
„Ovde je šef policijske stanice Farlej. Gde si ti kog vraga? Očekivao

sam da ćeš telefonirati...“
„Znam, još pre nekoliko... Problem je u tome što nisam uspeo da

nađem...“
„Terezu Drejk? Ona me više ne interesuje! Moji ljudi još

pokušavaju da otkriju šta se desilo u kući njene majke prošle noći.
Danas posle podne odigralo se nešto slično u drugom kraju
Vaš ingtona. Policija glavnog grada traž i slič nosti između dve nesreć e.
Ono što ja želim da utvrdim je kako je u sve umešan FBI?“

„Molim?“
„Mi im se nismo obratili, a ja ne vidim zašto bi ubistvo Melinde
Drejk bilo za njih interesantno.“
Tesa se namršti na pominjanje svoje majke.
„FBI?“ upita Kreg
„Erik Cetem, direktor Biroa, lično mi se javio negde oko podne.
Hteo bi da porazgovara sa Terezom Drejk. Kaže reč je o nacionalnoj
bezbednosti. Strogo poverljivo i važ no. Bla-bla-bla Ej, ja sebe smatram
vrhunskim profesionalcem i kada neko pokuša da mi soli pamet... Nije
važ no. Ja sam mu pomenuo tebe. I sada mi je č itav sluč aj uzet iz ruku.
Ja imam naređenje sa najvišeg mesta da ti prenesem da ne dovodiš
Terezu Drejk kod mene, već da telefoniraš Cetemu. Tri puta mi se u
toku popodneva javljao, da vidi da li sam uspostavio vezu sa tobom. I
da me podseti da ti kaž em da mu se odmah javiš . Odmah, Krejg! Sta se,
za ime Boga, događa?“
„Šefe, kunem se voleo bih da znam!“
„Onda ti je bolje da š to pre otkriješ . Kao š to Cetem reč e, “odmah”.
Poslednje što mi treba su problemi za FBI.“
„Čuo sam.“
E, onda čuj još nešto, Krejg. Jednoga dana ti i ja ćemo se sresti i
moraćeš mi objasniti o čemu se radi. Dajem ti reč da ćeš morati. Jer,
teško tebi ako se ja naljutim na tebe. Umem ja da budem kučkin sin, a
postaraću se da se na tebe naljuti i onaj tvoj šef.“
„Ponavljam, čuo sam te.“
„Za promenu! Neko sad mora da prima naređenja od mene, a ne da
mi ih daje. Telefoniraj Četemu. Evo njegovog ličnog telefona.“
Krejg zapisa.
„Makni mi tog birokratu s vrata,“ reče Farlej, „da na miru radim
svoj posao. Da utvrdim ko je ubio Melindu Drejk.“

„Obećavam ti, uradiću to,“ zabrinut, Krejg spusti slušalicu.
„Znači,“ prokomentarisa otac Boldvin,“ već je počelo.
Tesa se namršti, zapanjena „Misliš da Erik Cetem ima veze sa
grupom koja pokušava da me ubije?“
„Moguć e. Rekao sam ti da su visoko dogurali, a mož da je posredi
puka slučajnost,“ reče otac Boldvin. „Da li je Četem znao tvoga oca?“
„Veoma dobro.“
„Onda to možda čini iz lojalnosti prema njemu. Želi da te zaštiti.“
Tesa diže ruke sasvim zbunjena. „U svemu tome ima samo jedan
problem.“
„Koji?“ Otac Boldvin je čekao odgovor.
„Samo je neprijatelj znao da sam ja prošle noći bila u kući moje
majke.“
„Nije tačno. Znao je i Brajan Hamilton, a naravno i moji ljudi.“
„Brajan Hamilton je mrtav,“ reče Tesa. „Ja ostajem pri onome što
sam rekla. Sef policije u Aleksandriji je saznao da mene jure jer mu je
to Krejg rekao. Ali, kako je Četem to otkrio?“
Otac Boldvin ju je gledao napeto. „Misliš da su ga obavestili ljudi
koji su napali kuću tvoje majke. Oni koji nisu uspeli tebe da uhvate?“
„Meni to zvuči logično,“ reče Krejg.
„Možda,“ otac Boldvin je odmahivao glavom. „Ono što mene
zbunjuje je da je veza tako očita. Od 1244. i begstva gamadi iz
Monsegura, jeretici su uspeli da opstanu zahvaljujuć i svom talentu za
skrivanje. Tokom vekova usavršavali su tehniku skrivanja. Ako Cetem
jeste među neprijateljima, zar bi rizikovao, prekršio sva pravila obuke
i privukao na sebe pažnju, tako direktno?“
„Bi, ukoliko se on i njegova grupa oseć aju u beznadež noj situaciji,“
Tesa se okrenu prema religioznim slikama i onda ponovo prema ocu
Boldvinu. „Time što je pozvao kapetana Farleja i insistirao da FBI
preuzme stvar, Cetem je već obavio deo posla. Oni ž ele da mene ubiju
zbog fotogra ija i onoga što znam. Sada znaju da još nisam ništa rekla
policiji.“
Otac Boldvin je za trenutak ćutao. „Možda si u pravu!“
„Imamo samo jedan način da saznamo o čemu se radi,“ Tesa
udahnu duboko „Da, da mu se javimo.“
Zamišljena, ona priđe da uzme parče papira na kojem je Krejg
zapisao Četemov telefonski broj.

„Čekaj,“ oglasi se otac Boldvin.
„Ali malopre ste me požurkivali...“
„Situacija se promenila. Sada kada smo naleteli na mogućeg
neprijatelja, moram da te naučim kako da se ponašaš, kako da
reaguješ na ono što ti Cetem kaže. Moraju da se preduzmu i neke
dodatne mere. Neophodne su.“
„Šta hoćeš da kažeš?“
„Prošlo je sedam.“
„Pa, šta?“
„Moraš nešto da pojedeš.“
„Zaboravi to. Hrana me sada najmanje interesuje. Ne bih mogla ni
zalogaj da progutam.“
„Ali, meni nećeš moći da pomogneš iscrpljena. Moji ljudi su me
obavestili da ne jedeš meso. Hoćeš li ribe?“
Tesu povredi što otac Boldvin zna sve njene navike. To joj se
smučilo, ali je sveštenikov naredbodavni ton imao određene efekte.
„Ako si toliko zapeo,“ prihvati Tesa dobro, „ionako ni za šta ne
tražiš moju dozvolu. Radiš kako hoćeš. U redu, može malo ribe.“
„A ti, poručniče, šta ćeš ti?“
„Pre nedelju dana naručio bih šniclu sa krompirićima,“ reče Krejg.
„Sada, otkako sam sreo Tesu, ono što ona voli prijaće i meni.“
„Morate mi reć i i brojeve svoje odeć e,“ obrati im se otac Boldvin.
„To na vama je iscepano, miriše na izgorelo. Pošto ćete uskoro morati
javno da se pojavite, ne bi trebalo da privlač ite paž nju. Nabavić u vam
novu odeću.“
„Već drugi put danas,“ promrmlja Tesa i utvrdi da se trese kao
prut.

2

Erik Cetem je stajao u podnožju stepenica koje su vodile ka
Linkolnovom mauzoleju. Masivna statua i stubovi od belog mermera
avetinjski su sijali u mraku. Ovaj deo kruž nog puta oko memorijalnog
centra bio je zatvoren za saobraćaj. Ali, desno od njega prolazili su
farovi vozila sa Daniel Frenč Drajva. Posetioci su iš li ka parkingu, da
ostave tu kola i pešice krenu do ulaza u memorijalni centar. Cetem je

proučavao vozila i ljude, čekajući da prođe neko i kaže da ga šalje
Tesa Drejk.

Noć je bila vrela, a Cetemu ipak hladno pri duši. Razmišljao je,
bezuspešno se trudio da potisne crne misli. Mučilo ga je ne samo to što
je pristao, protivno svim svojim instinktima, da dođe na sastanak na
ovo neprilič no, potencijalno opasno mesto, već i š to mu je toga dana
to drugi takav neubičajen susret. Prvi je imao u pauzi za ručak, na
Nacionalnom groblju Arlington, sa Kenetom Medenom, zamenikom
direktora za tajne operacije u CIA. Ta dva susreta bila su u vezi i
Cetem je bio sve sigurniji da će se desiti nešto užasno. On se seti
ubistva Melinde Drejk i ispravi samog sebe. Ne, neć e se desiti. Već se
dešava. Godine iskustva u Birou naučile su ga da razazna kada nešto
loše počne da se događa, a ovo je možda čak i izmaklo kontroli.

Tesa je delovala preplašeno, u to je bio siguran. Kada ga je pozvala
pre dva sata, uznemirio ga je njen uzdrhtali glas, očajanje koje se u
njemu osećalo. A pre nego što je stigao da joj objasni zbog čega treba
da porazgovaraju, ona ga je prekinula tvrdeći da zna ko je ubio njenu
majku, da zna neš to izuzetno važ no u vezi sa tim ubistvom i da to ne
može da mu kaže preko telefona. Morala je, kako je rekla, da se sretne
sa njim, da mu omogući da lično sve vidi.

„Onda dođi kod mene u kancelariju,“ rekao joj je Cetem. „Ili još
bolje kod mene kući. Tamo ćemo biti na miru.“

„Ali ja se ne osećam sigurno ni na jednom od tih mesta!“
„Oprosti Tesa, zar ti se ne čini da preteruješ?“
„Posle svega što sam prošla? Erik, nemaš pojma. Na mom mestu, ti
bi...“
„U redu. Smiri se. Ako, zaista, veruješ da si u tolikoj opasnosti,
postaraću se da specijalni agenti drže na oku moju kuću.“
„Ne! Moramo se sresti pod mojim uslovima. Ako si zaista bio
prijatelj moga oca, pomoći ćeš mi da preživim.“
Četem je oklevao. „Da, sve za tvog oca.“
„Neki moji prijatelji će doći po tebe i odvesti te do mesta na kojem
ću se ja sigurno osećati.“
„Dogovoreno.“
„Doći ćeš sam,“ rekla je Tesa.“
„To mi se ne sviđa, ali opet, prihvatam.“ Cetem oseti da mu krv
udara u glavu.

„Tako mora da bude, kako bi moji prijatelji proverili da li neko ide
za tobom. Možda te oni koji hoće mene da ubiju drže na oku.“

„Opet preteruješ.“
„Ne, samo sam praktična. Ako ne preduzmem sve mere
predostrožnosti, poslužiće se tobom da ih dovedeš do mene! Bez
obzira ko si. Jeretici su dokazali da su spremni na sve da mene isključe
iz igre.“
„Jeretici?“ Cetem oseti da mu se jeza penje uz leđa. „O čemu ti
pričaš?“
„Da li se pretvaraš...? Hoćeš da kažeš da, zaista, ne znaš?“
„Da znam, zar bih...?“
„Budi tamo. Preklinjem te. Molim te!“ Tesa mu je tač no rekla gde.
„Ja ću čekati da te moji prijatelji dovedu tamo gde sam ja.“
Sada, u mraku, Cetem baci nervozan pogled na svoj ručni sa
luorescentnim brojčanikom. Jedanaest i deset. Usred turista, u
podnožju dramatično osvetljenih stubova i statue Linkolnovog
mauzoleja, on se tresao od zime, iako je noć bila vrela a on u
pamučnom puloveru kratkih rukava. Uostalom, zar nisu zakazali da se
nađu pre deset minuta? Sigurno taj muškarac koji je trebalo da ga
odvede do Tese proverava okolo, da se uveri da je Cetem došao sam i
da ga nisu sledili Tesini neprijatelji. Ipak, direktor FBI se osećao kao
otkrivena meta, usred brojnih turista među kojima je svaki mogao da
predstavlja opasnost.
Ne gubi nerve, govorio je samom sebi. Uskoro ćeš postati
paranoičan, baš kao što ti se učinilo da je Tesa.
Uskoro? Ja to već jesam. Kamo sreće da nisam...
Kraj njega se zaustavi jedan muškarac i načini fotogra iju
mauzoleja. Bio je srednje građe, neupadljivog lica i neutralne odeće,
prosečan.
„Verovatno neće ništa od ovoga biti,“ muškarac je odmahivao
glavom. „Kupio sam pogrešan film.“
„Nikad se ne zna. Možda ćete biti srećne ruke,“ odvrati Cetem,
napeto dovršavajući šifru za susret.
„Tesa Drejk,“ reče muškarac još jednom slikajući stepenište prema
Linkolnovoj statui, kroz re lektorima obasjane stubove. „Došli ste
sami?“
„Kao što sam obećao.“

„Ne želim da vas uvredim, ali iako ste dali reč morao sam da
proverim.“

Četem sleže ramenima „Pretpostavio sam.“
„U tom slučaju, jeste li spremni za vožnju?“
„Na sve samo da utvrdim šta se događa. Idemo.“ Cetem se,
nestrpljiv, okrenu nalevo, prema mrklom, drvećem okruženom,
parkiralištu, na kraju Danijel Frenč Drajva.
„Ne, mi ć emo ovuda,“ muš karac neutralnog lica, sa fotoaparatom,
okrenu glavu u suprotnom pravcu. „Idemo desno.“
Cetem se namrgodi „Desno? Ali...“ I skrećući nervozno pogled u
tom pravcu, na metalnu ogradu u visini struka koja je sprečavala
automobile da prođu prema memorijalnom centru.
Iza ograde prolazili su mnogi farovi. Cetem je čuo buku
automobila u punoj brzini kako jure memorijalnim mostom Arlington,
da se uliju, skrenuvši levo, iznad Linkolnovog mauzoleja, u 23. ulicu.
„Da, znam,“ reče muškarac sa fotoaparatom, „tamo nema
parkirališta. Ne brinite! Na sve smo mislili.“ On zavuče ruku u kožnu
futrolu fotoaparata zakačenu za struk i izvadi bežični telefon.
Brzo kucajući brojeve, osluškivao je i onda rekao. „Sve je čisto. Mi
smo spremni! Dva minuta? Dobro. Toliko će nam biti potrebno.“
Covek vrati telefon nazad u futrolu fotoaparata. „Imate li nešto
protiv jedne male šetnje, gospodine Četem?“ I, ne čekajući odgovor, on
dotaknu Cetemovu mišicu i povede ga nadesno, prema metalnoj
ogradi.
Obišli su je, provlačeći se između raskošnih krošnji drveća koje su
zaklanjale zvezde i padale na korovom obrasli deo neupotrebljavanog
puta.
„Ukoliko vas interesuje,“ reče čovek, „nisam sam. Moji saradnici
nas drže na oku za slučaj da neka budala reši da pođe za nama.“
Nervozan, Četem je uspeo da kaže. „Ekipa za obuku FBI u Kvantiku
mogla bi od vas da uči.“
Muškarac sa fotoaparatom to zapravo i nije bio fotoaparat već
oružje, možda kamu liran pištolj, posumnja Cetem – odmahnu rukom.
„Nikada na to ne bismo pristali, ali kompliment uvek prija.“
„Ono što bi meni prijalo bilo bi da znam šta se za ime sveta...“
„Uskoro, gospodine Četem, uskoro.“
Oni su išli prema farovima u buci saobraćaja u blizini mosta.

Kada su prošli drveće i prešli na šljunkovitu stazu, čovek
neupadljiva izgleda zastade blokirajuć i Cetemu put i u odsjaju farova
koji su prolazili Cetem shvati da je taj na izgled prosečno građen
muškarac zapravo mišićav i jak. Dok je udisao izduvne gasove koje je
vetar donosio, Cetem je zaključio da je taj muškarac verovatno u
boljoj kondiciji nego i najbolji među njegovim telohraniteljima.

„I sada...?“ upita Četem.
„Cekaćemo. Ali ne zadugo. Culi ste kada sam rekao “dva minuta”.
Prebacio sam se. Stigli smo ranije,“ reče pratilac.
Jedan kamionet brzo skrenu sa memorijalnog Arlington mosta,
izroni iz mnoštva blještavih farova i zaustavi se na šljunku staze. Brzo
su se otvorila vrata sa strane.
„Posle vas,“ reče muškarac neupadljivog lika.
Četem uđe. Osećao se nelagodno.
Drugi ljudi, isto tako neutralnih lica, klimnuše glavom u znak
pozdrava. Znak dobrodošlice nije bio u skladu sa oružjem koje su
držali.
A kada je Cetem seo između njih dvojice izbora nije imao jer je to
bilo jedino slobodno mesto uđe i njegov pratilac, zatvori vrata i spusti
kvaku. Oglasi se motor kamioneta. Vozilo pođe preko šljunka,
dobijajući na ubrzanju i ponovo se uključi u saobraćaj.
Na prednjem sedištu kraj vozača sedeo je jedan muškarac. On
progovori u bež ić ni telefon. „Nisu ga pratili? Dobro. Znate gde da nas
č ekate,“ on spusti telefon i okrenu se. „Dobrodoš li, gospodine Cetem!
Hvala na saradnji.“
„Ali, zar je stvarno sve ovo bilo neophodno?“
Neznanac ga je bez reči gledao, kao da se odgovor nameće.
„Ko ste vi?“ upita Četem.
„Tesa vam je već objasnila. Prijatelji.“
„U to ću poverovati tek kada nju vidim. Koliko nam treba do mesta
na kojem je ona?“
Cinilo se da se č ovek na prednjem sediš tu zabavlja. „Bliž e je nego
što mislite.“ Četem se namršti. Nije shvatio.
I opet, iznenađen, nije mogao da veruje da čuje poznati glas.
„Tu sam iza tebe Erik.“
Četem se osvrnu, sve začuđeniji.
Tesa je bila skrivena u zadnjem delu kamioneta, tako da se nije

videla. Sada ustade i sede na drvenu klupu. Sa njom se pojavio i jedan
kršan muškarac, oštrih crta lica u tamno plavoj sportskoj košulji
zavrnutih rukava.

Tesa se osmehnu, što Četema učini nervoznim.
„Prošlo je mnogo vremena, Četeme. Drago mi je da te vidim, Erik.“
Cetem se mrštio, ne obraćajući pažnju na ljubaznosti. „Ali, mislio
sam... Preko telefona, rekla si da će me ovi ljudi odvesti do tvog
skrovišta.“
„Zao mi je, ali morala sam da te zbunim, za slučaj da tvoj telefon
prisluškuju. Kraj Mauzoleja su te držali na oku. Ovako, kako smo
organizovali susret, mislimo da kamionet neć e moć i da prate. A č ak i
da im to pođe za rukom, misliće da te oni tek vode meni. Neće se
dosetiti da sam ja unutra. Neće nas napasti.“
„Napasti? Kaž eš da si mislila da je moj telefon ozvuč en?“ Cetem je
odmahivao glavom, zgranut. „Moj telefon proveravaju svakoga jutra.
Ko bi, uopšte, mogao da ga prisluškuje, ili, kad smo već kod toga, ko bi
se usudio da napadne kamionet u kojem sam ja...“
„Jeretici!“
„Opet ta uznemirujuća reč.“
„Nisu oklevali da ubiju Brajana Hamiltona,“ reče Tesa.
Četem je bio previše šokiran da bi mogao da odgovori.
„I on je bio uticajan čovek. Zašto bi onda oklevali da ubiju
direktora FBI? Samo da bi se mene domogli,“ reče Tesa, „da i ostvarili
svoj cilj, da bi sprečili da otkrijem njihovu tajnu. Spremni su na sve.“
„O čemu ti pričaš? Kakva tajna? Kakvi jeretici?“
Tesa mu predade nekoliko fotografija i baterijsku lampu u peru.
Još zbunjeniji, Cetem uz pomoć baterijske svetlosti pregleda
fotogra ije, sve vreme potpuno svestan da ga ljudi neupadljiva lika
napeto posmatraju.
Jedna od slika natera Cetena da napravi grimasu. „Muškarac na
biku? Kolje ga?“
„To je skulptura.“
„Gde si...?“
„Nikada ovo ranije nisi video?“ upita Tesa.
„Ne. Naravno da nisam! Bož e moj, svakako da bih se setio da sam
nekada negde video nešto tako groteskno!“
Muškarci neupadljivih lica su i dalje buljili u njega.

„Tesa, ja sam napravio mnogo gestova dobre volje. Došao sam
sam. Uradio sam sve š to si traž ila. A sada mi, za ime Boga, reci o č emu
se radi.“

Umeša se čovek sa prednjeg sedišta. „Otkud si znao da Tesa i
poručnik Krejg treba da se jave policiji četvrti Aleksandrija?“

„Nisam znao.“
„To se ne uklapa u priču,“ začu Četem iza svojih leđa.
Cetem se okrenu instinktivno i suoči sa muškarcem grubog lika
koji se pojavio sa Tesom.
„Telefonirali ste šefu policijske stanice Farleju,“ reče on. „Zbog
čega?“
Cinilo se da se Cetem potpuno izgubio. Bacao je poglede napred,
nazad, sa č oveka neupadljivog lica na prednjem sediš tu ka muš karcu
grubog lika u zadnjem delu. #Jeste li vi poručnik Krejg?“
„Prvo odgovorite na moje pitanje,“ kršan čovek je govorio
ozbiljnim glasom. „Ako niste znali da Tesa i ja treba da uspostavimo
kontakt sa šefom policijske stanice Farlejom, zbog čega ste mu
telefonirali?“
„Jer sam obećao da ću mu telefonirati.“
Tesa se odjednom nagnu bliže i čvrsto prstima steže Cetemovu
ruku. „Obećao? Kome si obećao?“
„Kenetu Medenu.“
„Medenu?“ oglasi se onaj sa prednjeg sedišta. „Iz CIA?“
Cetem se okrenu napred. Misli su mu brzo letele. Bio je još više
zbunjen. „Da, zameniku direktora za tajne operacije.“
„Kakve veze on ima...? Zašto bi Meden tebe molio da telefoniraš
policijskoj stanici u Aleksandriji?“
„Jer CIA ne mož e da se bavi domać om problematikom, da se meš a
u to. Lakše je i manje sumnjivo ako neko iz FBI uspostavi vezu sa
lokalnom policijom.“
„Zbog č ega?“ hteo je da zna muš karac grubog lika koji se pojavio
sa Tesom.
„Reč je o profesionalnim preosetljivostima. Lokalna policija ne voli
da se mi mešamo, ukoliko nije reč o zločinu koji je automatski naš
domen rada. Ali bi policajcima četvrti Aleksandrija još manje prijalo
da se CIA umeša. To bi izazvalo otpore, a ne zaboravimo i mnoge
protestne telefonske pozive. Hoću da kažem,“ Cetem je pogledom

prelazio sa muškarca oštra lika ka Tesi, „ti ne shvataš koliko su
nekadašnji prijatelji tvoga oca zabrinuti zbog tebe. Sokirala ih je smrt
tvoje majke. Strahuju da si i ti u opasnosti. Zato su iskoristili uobičajen
sistem. Zamolili su mene da se obratim policijskoj stanici Aleksandrije,
jer logič no bi bilo da se moja služ ba umeš a ako joj se ti obratiš da te
zaštiti. Prijatelji tvoga oca žele ti dobro.“

„Pod tim “prijatelji” mislite na CIA i na Keneta Medena?“ Glas
muškarca neupadljiva lica sa prednjeg sedišta natera Cetema da se
osvrne.

„Tačno tako,“ odgovori Cetem. „Njima je stalo do Tese u ime
sećanja na njenog oca. Ali, vi još ne znate koliko visoko ide da se ona
zaštiti, daleko iznad Biroa i Agencije. Mnogo, mnogo dalje.“

„Dakle?“
„Do Bele kuće.“
Tesa progovori i Četem se još jednom okrenu.
„Hoćeš da kažeš...?“ Tesa još jače stegnu Cetemu ruku. „Da lično
predsednik zna da sam ja u opasnosti i da želi da me zaštiti?“
„Ne, već potpredsednik.“
„Alen Džerard?“ Muškarac širokih ramena delovao je zapanjeno.
„Cekajte, znam ja šta novinari pišu o njemu,“ reče Cetem, „ali, stalo
mu je do tebe. On je rekao Medenu da uspostavi kontakt sa mnom, a
Meden je onda zamolio mene da telefoniram š efu policije, Farleju. Ja
baš ne volim da radim sa CIA. Njihovo je da brinu o inostranstvu, naše
o zemlji, važno je da nam se putevi ne ukrštaju. Ali, kada mi
potpredsednik lično naredi ja ću učiniti sve da to uradim, ukoliko nije
u suprotnosti sa zakonom? Da skratim, trebalo je da nateram Tesu da
se javi Medenu.“
„A Meden je rekao da će je zaštititi?“ upita čovek sa prednjeg
sedišta.
„Meden je samo prenosna karika u lancu. Lič no potpredsednik ž eli
da je zaštiti, a to po meni znači da će upotrebiti Tajnu službu.“
Tesa odmahnu glavom. „Zbog čega bi se on toliko za mene
interesovao?
„Rekao sam ti već, zbog tvog oca. Kao i mnogi drugi visoki
funkcioneri administracije, Džerard je smatrao tvoga oca bliskim
prijateljem. Sada Dž erard ž eli, kao i svi drugi, da vrh drž ave vrati dug
tvome ocu, zbog njegove hrabrosti i zbog toga što nije progovorio ni u

najvećim mukama. Zato svi oni žele da tebe zaštite.“
I dok se kamionet vrać ao ponovo preko reke, u Virdž iniju, ljudi u

njemu su razmišljali o onome što je Cetem upravo objasnio. Sada su
farovi dolazili iz suprotnog pravca.

Četem prvi prekinu tišinu. „O kavim si jereticima uporno pričala?“
Tesa baci pogled prema čoveku na prednjem sedištu, podižući
obrve kao da od njega traž i dozvolu. On klimnu glavom. „Znaš koliko
možeš da kažeš.“
Tesa uzdahnu. „Erik, nadam se da si čovek širokih vidika, spreman
da slušaš.“
„Posle nekoliko godina na č elu FBI malo š ta mož e da me iznenadi.
Napred. Da vidimo.“
„Pa, 1244...“
Priča je trajala pola sata. Cetem je slušao, zapanjen, ne prekinuvši
je nijednom. Na kraju, on opet uz pomoć lampice prouči fotogra iju
reljefne skulpture. „I to je sve, ili ima još nešto?“
„Nije baš sve,“ umeša se čovek sa prednjeg sedišta, „ali je sve što vi
treba da znate.“
„Pretpostavljam da se ostatak priče odnosi na vas i na vašu
umešanost u sve ovo,“ reče Četem.
„Nemojte ništa da pretpostavljate, i ovo što već znate može vas
dovesti u veliku opasnost. Ukoliko biste čuli još nešto, još više biste
rizikovali. Šta nameravate da uradite?“
„Da budem iskren, da nisam video ove fotogra ije... Da mi Tesa
lično nije sve ispričala...“
„Istina je sve to, Erik. Svaka reč,“ Tesa ga je gledala napeto, pravo
u oči.
„Ipak ovi pomamljeni... Očito, moraću da proverim.“
„Znači, počećeš istragu?“
„Naravno.“
„Nadam se diskretno,“ oglasi se čovek sa prednjeg sedišta. „Radite
sami. Ne verujte nikome. Gamad se krije tamo gde je najmanje
očekujete. Setite se šta se desilo Brajanu Hamiltonu. Ako ne budete
oprezni vi ćete biti sledeća žrtva.“
„Verujte u mene. Nisam uvek bio samo birokrata,“ s šonosom reče
Cetem. „Punih 13 godina, pre nego što sam šostao funkcioner, bio sam
agent i to prokleto dobar! Nisam zaboravio kako se vodi istraga tajno,

da se ne privuče pažnja.“
„Onda dokažite svoju umešnost,“ reče muškarac sa prednjeg

sedišta.
„Kako ću uspostavljati kontakt sa vama? Kako ću vam javljati šta

sam saznao?“
„Nema problema. Mi ćemo uspostavljati kontakt sa vama.“
„Siguran sam savršeno vešto. Ali, ja još ne znam zašto bih vam

verovao?“ reče Četem.
„Zbog Remingtona Drejka, Melinde Drejk, Brajana Hamiltona i

Tese.“
„U svakom slučaju, najviše zbog Tese, zbog živih.“
„Potreban nam je telefonski broj Medena.“
„Evo, to je vizit-karta sa njegovim privatnim brojem,“ namršti se

Cetem, „ali, ja još ne mogu da se pomirim sa onim što ste mi rekli. Ako
ste vi u pravu, ako sve ovo nije neka varka, onda bi Meden i Dž erard,
direktor tajnih operacija CIA i prvi čovek do predsednika, mogli biti
deo zavere.“

„Kao š to rekoh gamad se skriva tamo gde je najmanje oč ekujete,“
čovek sa prednjeg sedišta baci pogled kroz šoferšajbnu. „O, vidim da
stižemo na vreme. Staćemo pred vašu kuću. I da ne zaboravim, vaš
auto smo prebacili sa parkirališta kraj Linkolnovog mauzoleja. Naći
ćete ga ispred garaže vaše kuće.“

„Kladim se da je čovek koji ga je dovezao ličio na mene.“
„Tačno tako! Odšetao je prema vašoj kući i nestao.“
„Voleo bih da radite za mene,“ reče Četem.“
„Budite srećni što radimo sa vama.“
A kada je kamionet stao, onaj Cetemov pratilac sa Linkolnovog
mauzoleja je otvorio vrata sa strane i rukom dao znak direktoru FBI
da pođe.
„Pa, ne bih baš mogao da kaž em hvala na vož nji,“ reč e Cetem, „ali
sam svakako mnogo saznao, ma koliko to bilo užasno...“
„Mi smo se nadali da za vas to neće biti...“ čovek je oklevao,
„užasno već...“
„Zastrašujuće?“
„Da.“
„Onda ste bez sumnje ostvarili svoj cilj,“ reče Četem.

3

I dok se kamionet udaljavao, Tesa, Krejg i članovi tima oca
Boldvina gledali su kako Cetem prolazi pored kola parkiranih kraj
ulaza u garaž u i kako ulazi u veliku, prelepu kuć u. Otac Boldvin upita.
„Da li je on jedan od njih?“

„To je teško reći,“ odvrati Krejg, „dobro sam ga osmotrio.Nema
sive oči.“

„To ništa ne znači,“ reče otac Boldvin. „Samo neki od gamadi
zadrž ali su tu karakteristiku. Uz to, ponekad koriste soč iva u boji kako
bi sakrili pravu boju očiju.“

„Ja sam Cetema, takođe, izbliza gledala,“ odvrati Tesa. „Reagovao
je baš kako treba na ono što sam mu ispričala. Ja sam mu poverovala.“

„Naravno, pravi profesionalac je uvek ubedljiv,“ odgovori otac
Boldvin. „To se podrazumeva i zato mu ja ne verujem. Dok je bio
odsutan njegov telefon smo ozvučili, kao i njegovu kuću, i kancelariju.
Hvalio se da ljudi iz bezbednosti svakoga jutra sve proveravaju, ali
naš a tehnika je superiorna. Od ovog trenutka svaka reč koju izgovori
biće snimljena. Pratiće ga naš najbolji tim stručnjaka za praćenje, i
ako učini bilo kakav pogrešan potez, ako telefonira nekome, ako se
sastane sa nekim sa kim ne bi trebalo, ako kaž e bilo š ta pogreš no, mi
ćemo znati da pripada gamadi.“

„Ja mislim da ne pripada,“ reče Tesa.
„To ćemo videti,“ reče otac Boldvin. „Ostaje, takođe, da vidimo šta
je sa Kenetom Medenom i Alenom Džerardom. Idemo prema gore.
Možda su njih dvojica kao visoki funkcioneri CIA-e i u Beloj kući, samo
dobronamerni kao što ti želiš da je Cetem. Ali, ja uvek namirišem
gamad i ovoga puta moje nozdrve su nadražene. Jako nadražene.
Telefoniraj!“
„Medenu?“
„Da. Drži se plana koji smo ti dali. Kreni dalje uz birokratsku
lestvicu. Možda ćemo negde naleteti na gamad.“
„Ja samo želim da preživim,“ reče Tesa. „Nisam sigurna da sam
spremna da rizikujem...“
Seti se, ubiće on tebe ukoliko nam ne omogućiš da mi njih
eliminišemo.“

„Ali, ako ja telefoniram i probijem se kroz CIA, preko Medena i
onda preko izvršne linije vlasti do Džerarda, ja ću i dalje biti u
opasnosti,“ reče Tesa.

„Krejg i ja ćemo biti uz tebe, ne zaboravi,“ odvrati otac Boldvin. „Uz
to, cipele koje smo ti dali imaju specijalne prijemnike za vezu sa nama.
Moji operativci će u svakom trenutku znati gde si i da li ti preti
opasnost.“

„Slaba je to uteha što će, ukoliko mene ubiju, tvoji ljudi pokušati da
stignu što pre.“

„Tesa, bez nas š anse da prež iviš su ti nikakve. Uz nas, ti i poruč nik
Krejg ćete možda imati šansu da proživite zajedno svoje živote.“

„Meni je to dovoljno,“ prihvati Krejg. „Hajde, Tesa, ne možemo
odustati. Kada su već organizovali lov na nas moramo uzvratiti
prokletnicima, ili se bar potruditi da to uradimo. Drugog izbora
nemamo.“

„Ali, ja se tako bojim.“
„Znam, a ako ti to nešto znači i ja se bojim.“
Krejg je zagrli.
„Telefoniraj,“ reče joj otac Boldvin, „Medenu. A onda...“

4

Vazduhoplovna vojna baza Endrjus

Jedan ujutru. Gotovo sasvim zaslepljeni re lektorima, Tesa i Krejg
su zaustavili na brzinu iznajmljena kola pred enormnim
obezbeđenjem oko kapije visoke, gvozdene, bodljikavom žicom
oivičene ograde vojnog aerodroma.

Stražar širokih ramena i lukava pogleda je odmah reagovao, nije
čak morao ni da proverava spisak posetilaca kada su mu se Tesa i
Krejg predstavili. „Naravno, očekuju vas. Vaše legitimacije,“ zatražio je
i uz krutu ljubaznost dodao, „molim vas.“

Tesa i Krejg mu dadoše vozačke isprave. Stražar je proučavao
dokumenta, upoređivao njihova lica sa fotogra ijama na dozvolama i
onda ih uputio u deo baze namenjen ličnostima najvišeg ranga.

I dok je Tesa vozila, prolazeći ispod pokretne šipke ulaza, ona i

Krejg su mogli da čuju buku mlaznjaka koji su uzleteli, iza redova
zgrada, očigledno namenjenih nekim institucijama. A sve su bile
osvetljene reflektorima.

„Otac Boldvin je slagao,“ reče Tesa. „Bio je obećao da će ići sa
nama.“

„Nije mogao,“ Krejg raš iri ruke. „Kako, kada ti je Meden rekao da
se nađeš sa potpredsednikom, ovde u bazi Endrjus. Ja i ti, radimo dugo
na ovome zajedno, pa moje prisustvo nije sumnjivo. Ali, da smo poveli
nekog neznanca, odjednom nekog trećeg, ličilo bi na zamku. Nikako
ne bismo mogli objasniti prisustvo oca Boldvina. On nikada ne bi
prošao kroz proveru na kapiji. A ako Džerard jeste tvoj neprijatelj,
naveli bismo ga da shvati da sumnjamo u njega. Uleteli bismo onda i
sami u zamku.“

„Hoćeš da kažeš da već nismo u zamci?“ Tesa je nervozno vozila
prema impresivnoj i bogato osvetljenoj zgradi za funkcionere najvišeg
ranga. „Ljudi oca Boldvina nemaju š ansi da uđu u ovu bazu, ako nam
pomoć bude potrebna.“

„Pored ovoliko straž ara svuda okolo, niš ta nam se neć e desiti. Bar
ne ovde. Ne sada.“

„Ti veruješ ovim stražarima?“
„Oni rade za vojnu vazduhoplovnu bazu, ne lič no za Dž erarda. Ne
mogu svi biti iz redova neprijatelja.“
„Ali, š ta posle?“ Tesa se stresla. „Sta mi uopš te traž imo ovde? Zbog
čega nas je Meden uputio da dođemo na ovaj aerodrom? Sta ako nam
Džerard kaže da krenemo negde mlaznjakom?“
Krejg razmisli o tome. „Još nismo sigurni da Džerard želi da te
ubije. Ni Meden. Mi samo postupamo onako kako nas događaji vode.
Sledimo trag od Četema do Medena, od...“
„Do Dž erarda. Lič i mi to na zajebavanje s loptom jednog uigranog
košarkaškog tima.“
„Samo polako,“ reče Krejg.
„Ej, nisam ja kao ti navikla da stavljam glavu u torbu.“
„Navikao? Otkako sam počeo, u patrolnim kolima u Bronksu,
nikada se nisam navikao. Ni u Odeljenju za nestale osobe još se na to
nisam navikao. Svakoga dana budim se sa strahom da me iza nekih
vrata možda čeka manijak sa pištoljem.“
„E, sada je svuda oko nas mnogo pištolja.“

Tesa zaustavi iznajmljeni “Plimut” pred stražarima dignutih ruku,
u blizini zgrade za funkcionere visokog ranga.

„Vaša imena, molim?“ reče jedan od njih. Tesa i Krejg ponovo
prođoše čitav ritual.

„Dokumenta.“
Opet su poslušali.
„Izađite iz kola, molim.“
Straž ari su ih pretresli uz pomoć ruč nih detektora metala. Kada se
jedan od detektora oglasio, stražar je agresivno pogledao Krejga.
„Ja sam detektiv njujorške policije,“ objasni Krejg. „Imam pravo da
nosim revolver, po službenoj dužnosti.“
„Više ne,“ stražar izvuče revolver iz futrole za Krejgovim pojasom.
Tesa, pošto nije imala dozvolu za nošenje oružja je, iako nerado,
ostavila pištolj kod oca Boldvina. Bez njega se osećala bespomoćnom,
ranjivom.
Zaokupljena pretresom ona nije opazila muškarca u skupom,
odlično skrojenom odelu, kako joj prilazi neznano otkuda. Bio je
visok, prijatnih crta lica, tek prešao tridesetu, kratke smeđe kose,
veselih očiju i zaraznog osmeha.
„Gospođice Drejk, poručniče Krejg, dobrodošli!“ rukovao se sa
njima. „Ja sam Hju Keli, pomoćnik potpredsednika. Stigli ste baš na
vreme. Potpredsednik vas očekuje.“
Kelijevo ljubazno ponašanje ulilo je Tesi sigurnost. Nakon haosa
koji je prošla on joj se činio tako normalnim, zdravim, toliko da je čak
počela da se pita nije li pogrešno sumnjičila Džerarda. Istovremeno,
Kelijeva opaska “Baš na vreme” zbunjivala ju je.
„Molim vas, pođite sa mnom,“ reče on.
Tesa je očekivala da će ih on povesti u zgradu za najviše ličnosti.
Umesto toga on ih je vodio preko betona i posle kraćeg pesačenjaTesa
ugleda u svetlu reflektora nešto od čega je ostala bez daha.
„Bože moj!“ reče ona.
„Impresivno, zar ne?“ upita Keli. „Naručen je još 1986. Stalna
odlaganja roka isporuke donela su mnoge glavobolje, cena je izazvala
političke probleme, sa 265 miliona dolara, dostigla je šest stotina i 50
miliona, ali najzad je spreman i moram da kaž em da je uprkos svemu
vredelo čekati.“
Tesa je buljila, zapanjena, u avion visok kao šestospratnica i toliko

dugačak da bi virio sa fudbalskog terena u najveći “747” koji je ikada
videla. Njegove linije, uključujući i kabinu iznad, neverovatno
elegantne, a pune snage, na repu velika američka zastava i reči
“SJEDINJENE AMERICKE DRZAVE” ispisane krupnim slovima sa
strane, boja uglavnom bela sa malo crvenih i plavih ukrasa.

„Nikada nisam videla...“ Tesa je bila toliko uplašena da za trenutak
nije mogla da progovori! „Cak ni kada je moj otac bio živ, nikada
nisam videla... Na televiziji, da, u novinama i časopisama. Ali nikada
izbliza... ovoliko izbliza... prosto da ne poveruješ! Ostala sam bez
daha.“ Izgovorila je s poštovanjem „Predsednički avion!“

„Zapravo potpredsednički,“ naglasi Keli, „ali, nema nikakve
razlike. Naravno, na slikama ste videli stari model... 707. Morao je da
bude zamenjen jer se taj model više ne proizvodi, pa je rezervne
delove teš ko nać i. A bio je i to retko dobar avion. Bilo mi je ž ao kada
su ga povlačili. Ali se nikako nije mogao meriti sa ovim novim i njemu
sličnim. “Boing” je ovoga puta sam sebe nadmašio. Ovo je uistinu jedan
od najsavršenijih putničkih mlaznjaka na svetu, možda najsavršeniji.
Shvatićete šta sam hteo da kažem kad se nađete u njemu.“

„U njemu?“ upita Krejg zapanjen.
„Hoćete da kažete da vam nisu rekli?“ Cinilo se da je i Keli isto
toliko iznenađen.
„Nama su samo rekli da što je pre moguće, dođemo u
vazduhoplovnu bazu Endrijus.“
„A ja sam se još pitao zbog čega niste poneli prtljag. Nije važno.
Neće biti problema. Imamo mi mnogo stvarčica za slučaj potrebe –
četkice za zube, šamponi, mašinice za brijanje,“ Keli se učtivo nakloni
Tesi, „i još nekih lič nih sitnica, pa kupatilo sa tuš em i kadom. Sve š to
vam je potrebno.“
„Ali...“ Tesa je oklevala svesna da je u njenu cipelu ugrađen
minijaturni radio odašiljač, svesna da otac Boldvin osluškuje i da će
želeti da sazna odgovor na pitanje koje je i nju mučilo. „Gde idemo?“
„U Španiju.“
Od te reči Tesi se zavrtelo u glavu.
Spanija. Otac Boldvin je rekao da su u njoj jeretici bežeći iz
Francuske našli nov dom, posle napada na Monsegur 1244.
Znači li to da Džerard jeste neprijatelj?
Ili je posredi čista slučajnost?

Tesa se sledila. A onda je, povrativši kontrolu nad mišićima,
hrabrila samu sebe. Nešto duboko iz nje teralo ju je da se okrene i
pobegne.

Samo gde?
I kako? Stražari bi je zaustavili. Nikada ne bi uspeli da izađu iz
baze.
Ona se namrštila.
„Nešto nije u redu?“ upita Keli.
„Ne, samo sam iznenađena.“ Tesa je pokušavala da se povrati od
šoka, da se ponaša prirodno. „Sve je to tako naglo! Pre dva sata nisam
očekivala ni da ću ovamo doći, a kamoli da ću leteti za Španiju.“
„Razumem vas potpuno, i nama su tek posle ponoći javili da ćemo
imati goste,“ reče Keli i baci pogled za zlatni “roleks” sat. „Bolje da
požurimo. Za deset minuta trebalo bi da poletimo.“
Tesa se okrenu prema Krejgu, zadrž avajuć i na licu miran izraz, ali
svesna da joj se u očima vidi panika.
Krejg joj stegnu ruku, a iz očiju mu se čitao odgovor na njeno
nemo postavljeno pitanje “Nemamo kud. Moramo sada ići do kraja.”
Keli dade znak rukom, vodeći ih ka savršeno osvetljenom
mlaznom avionu.
Prišli su visokim pokretnim stepenicama za ulaz u avion.
Tesa se pela prebrojavši 26 stepenica i prošla kroz otvorena vrata
iza masivnog izvijenog krila aviona.
A kada se našla unutra, dok joj je srce ubrzano kucalo, a u
stomaku osećala mučninu, Tesa je shvatila da više nema povratka.
Iza nje, zapravo ispod, radnici vazduhoplovne baze izvukli su
platformu za ukrcavanje. Stjuard u uniformi zatvori vrata i namesti
rezu.
Bila je zatvorena u avionu potpredsednika SAD.

5

I dok se osvrtala oko sebe, Tesa je shvatila da kabina deluje š ire i
zbog toga što joj je dužina bila smanjena. Napred i nazad metalni
zidovi su presecali prostor. Sedišta – prebrojala ih je sedamdeset –
podsećala su na ona u prvoj klasi, samo su bila nešto veća, delovala su

još udobnije, a prolazi su bili još širi. Napred i nazad stajalo je bezbroj
telefona.

Ovo mora da je prostor u kojem putuju novinari i osoblje
predsednika, zapravo potpredsednika, pomisli Tesa, zaintrigirana š to
u kabini nema nikoga, osim jednog stjuarda u uniformi.

„Uskoro ćemo poleteti,“ reče stjuard, „ali, verujem da imamo
vremena za po čašu šampanjca.“

„Meni će više prijati čaša mineralne vode,“ reče Tesa.
„I meni,“ prihvati Krejg.
„Koji šampanjac servirate?“ upita Keli stjuarda.
„“Dom Perinjon”.“
„Onda mi dajte.“
„U redu, gospodine.“
„U međuvremenu ć u obavestiti potpredsednika,“ reč e Keli, „ da su
njegovi gosti stigli,“ on pođe prema prednjem delu kabine zakuca na
vrata i sačeka.
Posle kraće, diskretne pauze, zakuca ponovo. Vrata se otvoriše.
„Gospodine, stigli su,“ reče Keli.
„Odlično,“ odvrati prijatan, muški glas. I vrata se brzo još više
otvoriše.
Alen Džerard izađe kroz njih.
Mada je Tesa sretala Džerarda često, na prijemima u kući svojih
roditelja i ponekad u nekim manje formalnim prilikama, nije ga videla
otkako je postao potpredsednik.
Dok joj se približ avao, ona shvati da se uopš te nije promenio – ista
ilmska lepota – savršen, preplanuo ten, sjajni zubi, fotogenične crte
lica i božanstvena kosa. Jedina razlika u odnosu na ono od pre šest
godina je bila što je sada delovao odgovornije, mudrije, ozbiljnije, iako
ga je bio glas da mu je više do tenisa nego do politike.
Nije to važno. Pored svih sumnji, Tesa nije mogla da ne oseti
sigurnost čoveka na vlasti. Potpredsednika. U njenom umu to je imalo
magičnu moć. Malo je nedostajalo da padne pod njegov uticaj.
Ali, nije.
Morala je stalno sebe da podseća da je on sasvim verovatno njen
neprijatelj.
Džerard je na sebi imao sportsku, ali impresivnu odeću – rukom
rađene espadrile, savrš eno ispeglane lanene pantalone, po porudž bini

šivenu pamučnu košulju, sve u zeleno-smeđim tonovima.
Približ avajuć i se, pruž io joj je ruku. „Tesa,“ zagrlio ju je, poljubio je u
obraz, sa puno nežnosti, razumevanja, podrške i saosećanja.

„Tvoja majka,“ odmahnu on glavom. „To je veliki gubitak za sve, za
svakog političara, uključujući i mene, za svakoga ko je bar jednom
imao č ast da už iva u njenom gostoprimstvu. Ali, svakako, najveć i je to
gubitak za tebe. Ostaće ona zauvek primer lične snage, ljudske širine u
ovom iskvarenom društvu kojem je potrebno bar malo savršenstva da
bi izašlo na pravi put.“

Tesa ustuknu, trljajući suzama zamagljene oči. Odlučila je da će
najbolje, najmanje sumnjivo, najnormalnije biti da se prema njemu
ponaša kao pre smrti svoga oca. „Hvala ti Alene, ali da nisi malo
preterao sa retorikom? Uostalom, nije ovo predizborna kampanja.
Hvala ti na lepim rečima. Zaista, sasvim bi dovoljno za izjavu saučešća
bilo jedno obično “Žao mi je”.“

Džerard ju je proučavao nekoliko trenutaka, očito nenaviknut na
primedbe. Onda se u njegovim očima – bile su plave – opazi Tesa
pojavi sjaj, mada je jedno oko zbog nekog nadraž aja crveno. „Odlič no.
Raduje me da se nisi promenila, da si zadrž ala ž iv duh!“ reč e on. „Isto
si onako živahna kao kada sam te poslednji put video.“

„Šta mogu, to sam nasledila od roditelja.“
„Bog ih oboje blagoslovio. Uvek ćemo osećati prazninu. Poručniče
Krejg, kako sam shvatio, vi ste bili od dragocene pomoći Tesi u
trenucima opasnosti i bola. Dobrodošli ovamo!“
„Hvala vam.“
Stjuard u iniformi donese čaše mineralne vode za Tesu i Krejga.
“Dom Perinjon” za Kelija.
Džerard je delovao prilično samosvesno, kada je, dok su oni pili,
trljajući ruku o ruku, rekao. „Pa, pre nego što vam objasnim, pre nego
što se vežemo, pokazao bih vam ostatak aviona. Ponosim se njime.“
Tesi se to nije htelo, ali je procedila, „Povedi nas, Alene!“
Nadala se da on ne primećuje da joj glas drhti.
„To mi predstavlja čast i zadovoljstvo.“
Uz elegantne pokrete, Džerard pođe napred i pokaza im svoje
privatne odaje. Tesa, iako preplašena, bila je zapanjena luksuzom:
specijalne zavese na prozorima koje su se uz pomoć struje pokretale,
pomoćne prostorije, kupatilo sa tušem i kadom, garderoba, plakari,

bračni kreveti, TV sistem koji može istovremeno da prima osam
kanala uključujući i interni, sa daljinskom kontrolom, tako da je
Džerard mogao da vidi ljude koji ga dočekuju pre nego što izađe iz
aviona... Na plafonu spavaće sobe bile su i dve neobične kuke.

Tesa pokaza na njih, zbunjena.
„One, a, one? Ponekad noću zbog njih ne spavam,“ reče Džerard.
„Zbog onoga na š ta asociraju. Ne volim o tome ni da razmiš ljam. One
bi trebalo da posluž e za intravenozne injekcije, za transfuziju krvi, za
sluč aj potrebe, ako budem, da tako kaž em, povređen. U sklopu aviona
je i mini bolnica,“ on zastade zamiš ljen, „i mesto za mrtvač ki kovč eg.
Ali, nemojmo biti morbidni.“ Razvedri se. „Ima još toliko toga što bi
trebalo da vidite.“
Poveo ih je nazad, kroz centralnu kabinu, prema vratima na
zadnjem kraju, a iza njih Tesu je čekalo još veće iznenađenje.
Ona se pitala sve vreme zašto su sedišta u centralnoj kabini
prazna. Sada je shvatila. U sali za konferencije koja je ličila na sedište
prebogate korporacije, dvanaestak ljudi je sedelo na stolicama
visokog naslona, tapaciranim, za velikim pravougaonim stolom.
„Agenti Tajne službe,“ objasnio je Džerard. Još jednom
proveravaju kako će ga obezbeđivati po dolasku u Spaniju. Uz pomoć
telefona i kompjutera su koordinirali sa kolegama iz Tajne službe
Španije.
Spanija. Opet se Tesa stresla na pomen te reči. Postarala se brzo da
se to ne vidi.
U narednoj prostoriji zatekli su još dvanaestak ljudi, savetnika
potpredsednika. Oni su uz pomoć telefona i kompjutera, štampača i
maš ina za fotokopiranje, radili na oblikovanju govora, proveravali su
sve detalje putovanja, pripremali saopštenja za štampu. Citav jedan
zid bio je prekriven TV monitorima.
Ostavljajući savetnike da i dalje rade, Džerard je poveo Tesu,
Krejga i Kelija nazad u centralnu kabinu. „Ima još dosta toga rekao je
još mnogo toga. Tu je i sala za novinare mada ih ovoga puta nisam
poveo. Dve kuhinje sa najboljim kuvarima koji mogu da nam posluž e
pastrmku sa bademima ili bilo šta drugo što poželimo. Imamo
dovoljno hrane za nedelju dana. Sistem za protivraketnu zaštitu,
specijalni sistem da kontrole aviona ne mogu da se ometaju
elektrornagnetim talasima ili pri nukleranim eksplozijama. Ukupno 85

telefonskih linija, 57 antena, stereo sistem sa šest kanala, 238 milja
raznih ž ica, posada od 23 osobe. Njihove odaje su iznad nas. Znam da
Tesa ne puši, kako su me moji ljudi obavestitili, i vi ste, poručniče
Krejg, prestali da pušite, što je veoma mudro jer i dalje čujem pištanje
u vašim plućima, ali uzmite ovo za uspomenu.“

Tesa uzdahnu i pogleda kutije šibica za oznakom “vlasništvo
aviona potpredsednika SAD”. Dobili su i salvete, notese i karte za
igranje sa istim oznakama.

„Prosto ne znam šta da kažem,“ odmahivao je Krejg glavom
trudeći se da deluje zahvalno. „Počastvovan sam! Ja se nikada nisam
bavio skupljanjem suvenira, ali ove ću čuvati kao pravo blago.“ Stavio
je sve te predmete u svoje džepove.

Već sledećeg trenutka on se usredsredi na zahuktavanje četiri
motora aviona.

„Izgleda da smo spremni,“ reče Džerard.
Stjuard pokupi čaše.
„Molim za malo paž nje,“ oglasi se interfon. „Dobili smo dozvolu za
poletanje. Molim sve putnike da sednu.“
Deset sekundi kasnije, u centralnu kabinu uđoše agenti Tajne
služ be i svi Dž erardovi savetnici, zauzeš e sediš ta i vezaš e sigurnosne
pojaseve.
Tesa i Krejg uči niše isto.
„Obično sam u svojoj kabini prilikom uzletanja, ali sada kada ste
vas dvoje ovde, to je specijalna prilika. Ako dozvolite...“ Dž erard sede
kraj njih. I dok je stjuard objašnjavao gde su izlazi iz aviona i šta treba
preduzeti u slučaju opasnosti, potpredsednik se nagnuo prema Tesi.
„Očito si radoznala?“ reče. „Misliš se zbog čega sam poslao po
tebe? Čudiš se što si ovde na putu u Španiju?“
Tesa oseti da joj se stomak spušta dok je potpredsednički avion,
bez trzaja, išao preko betona prema pisti.
Ona je znala da zbog specijalnog zaštitnog omotača aviona otac
Bodvin ne može da prima zvuke majušnog radija ugrađenog u
potpeticu njenih patika. Ipak, morala je da pita.
„Tačno tako, Alene. Pitam se, šta mi tražimo ovde?“
Mlaznjak je stigao do uzletiš ta, sva č etiri motora radila su punom
parom. Uz zaglušujuću buku avion je poletao, snažni motori su
takvom silinom pokrenuli avion, da se trgnuo i prikovao je Tesu za

sedište.
Nosom je krenuo pravo gore. I Tesa je opet osetila tež inu stomaku

dok je “747” hvatao visinu. Istovremeno ispod odeljka sa gorivom čula
je kako se točkovi uvlače i sve zatvara. Krejg je sedeo kraj prozora, ali
je Tesa uspela, naginjući se preko njega da proviri napolje.
Zapanjujuće brzo, svetla vazduhoplovne vojne baze Endrjus postala su
samo sjajne tačkice. Duboko dole, svetla velegrada pružala su se i
desno i levo a onda je tmina noći obavila avion.

„Razlog zbog kojeg sam ovde,“ poč e Dž erard, „zbog č ega letim za
Spaniju, je taj što je španski predsednik jutros umro. Od srčanog
udara. Tragičan gubitak ne samo za Spaniju već i za Evropsku
ekonomsku zajednicu. Mene šalju na sahranu kao zvaničnog
predstavnika Amerike. A ti i poručnik Krejg ste ovde jer ne mogu ni da
zamislim mesto na kojem biste bili sigurniji nego u ovom avionu. Ako
potpredsednički avion može da izdrži čak i atomski rat, vas dvoje
sigurno nemate razloga da strahujete da će vas neko napasti dok ste
sa mnom. Uz sve ove agente Tajne služ be – naredio sam im da paze da
se vama ništa ne desi. Dok se ne sredi čitava ova zbrka, ja vam
garantujem bezbednost.“

Logika je bila prihvatljiva. Da Tesa nije sumnjala u Džerarda, da
nije brinula da je baš on neprijatelj, njena strahovanja bi ovim bila
otklonjena. Teoretski gledano, u trenutnim okolnostima, ovde je
savršeno zaštićena, sigurna koliko je najviše bilo moguće.

„Otkako su prošle noći napali kuću tvoje majke, ja sam naredio
mojim ljudima da rade bez prekida,“ objaš njavao je Dž erard. „Saznao
sam za smrt tvog prijatelja na Menhetnu, prošle subote, noću. Spaljen
je,“ odmahnuo je glavom, zgađen, „znao sam da ti i poručnik Krejg
pokušavate da utvrdite zbog čega je on ubijen.“

Tesa je razmislila i onda klimnula glavom.
Dž erard je nastavio. „Otiš la si zatim u Vaš ington da posetiš majku,
u njen zamak u četvrti Aleksandrija. To me navodi na pomisao da si
reš ila da iskoristiš veze svoga oca da bi utvrdila o č emu se radi. A to
me opet navodi na pomisao da je napad na kuću tvoje majke u vezi sa
smrću tvog prijatelja i da si ti zajednički imenitelj. Verujem čak i da je
smrt Brajana Hamiltona u nekoj vezi sa svim ovim. Moj istraživački
tim je iz razgovora sa njegovom sekretaricom utvrdio da si mu
telefonirala na kancelariju, juče, i da on nije otišao na prijem u čast

sovjetskog ambasadora prošle noći da bi mogao da dođe kod tvoje
majke – u prevodu da bi se sreo sa tobom. A pošto si ti razgovarala sa
Brajanom on je nastradao u saobraćajnoj nesreći dok je išao u posetu
direktoru FBI. Znam i da mu je Brajan telefonirao iz automobila i
zamolio ga da se nađu. To je direktor FBI ispričao Kenetu Medenu
prilikom susreta na Arlingtonskom groblju, danas popodne, a Meden
je to onda meni rekao. Najzad, danas posle podne, u Vašingtonu,
dogodio se napad sličan onome na kuću tvoje majke. Vlasnici kuće su
nestali, ali je on, profesor Rič ard Harding, tebi predavao umetnost na
Džordžtaun univerzitetu. Opet si ti zajednički imenitelj. Ta
podudarnost me muči. Da li si ti bila tamo, Tesa? Ne, ne skreći pogled.
Ovo je isuviše važno. Reci mi. Budi iskrena. Da li si bila u kući
profesora Hardinga danas posle podne?“

Tesa polako, sa zadrš kom, klimnu glavom, dok joj se duš a grč ila i
na samu pomisao o užasu koji je preživela.

„Stvar je sasvim jasna Tesa, da budem otvoren, ko to tako
oč ajnič ki ž eli tebe da ubije, a usput ubija i sve one sa kojima dođeš u
kontakt? Zbog čega? Prosto sam nervozan jer sam sa tobom,“ ta
poslednja Džerardova primedba je, svakako, bila preterivanje, pošto
su svuda okolo bili agenti Tajne službe. Ipak, potpredsednik ju je
napeto gledao.

„Tvoj istraživački tim je savršeno obavio posao, Alene.“
„Zato i rade za mene. Nema im premca.“
„Onda su možda dokučili i zbog čega sam ja u opasnosti.“
„Ne nisu, inače te ne bih pitao. Nije li reč o jereticima? Da li oni
hoće da te ubiju?“
Tesa oseti da je prebledela. „Jeretici...?“
Nije očekivala...
Nije mogla da veruje...
Boreći se da povrati dah, uspela je samo da se netremice u njega
zagleda.
„Onaj tvoj prijatelj što je spaljen na Menhetnu... Moji ljudi su
proverili... On je bio jeretik,“ reč e Dž erard. „Znamo za njih već izvesno
vreme. U početku bile su to samo priče, međunarodne glasine. A onda
je sve počelo da se uklapa, neobične diplomatske odluke, zapanjujuće
promene u političkim stavovima nekih stranih država, pogotovo u
Evropi. Ubistva, neočekivana smrt stranih diplomata, možda i samog

španskog predsednika. Nešto, ne znamo šta, događa se. Ucene,
iznuđivanja, kontrolisani glasovi. Političari su izloženi neizdrživim
pritiscima. Najveće industrijske irme u strahu jer je nekoliko njihovih
najviših funkcionera ubijeno. Ne stoje iza toga Rusi. Njihov sistem
propada. Reč je o nečemu drugom. Svetu preti nova opasnost, sada
kada je hladni rat okončan, i to sve zbog grupe fanatika koja je
nekako uspela da preživi još od srednjeg veka i da sačuva svoje
religiozne teorije. Prež iveli su tako š to su se preruš avali i uključ ivali u
glavne tokove međunarodnih kooperacija i u vlade najvažnijih
zemalja. Nama je teško da identi ikujemo jeretike – oni imaju
viševekovno iskustvo u skrivanju – ali prepoznajemo njihove tragove i
shvatamo da su reš ili da uniš te i demokratiju i kapitalizam. Oni mož da
predstavljaju veću opasnost od Sovjeta koji, opet, po mom mišljenju
samo dižu dimnu zavesu da prikriju svoje prave agresivne namere.“

„Carstvo zla,“ reče Tesa. „Reganova administracija je bila psednuta
tom idejom. Nemoj mi reći da i ova administracija veruje da je
Sovjetski savez...“

„Dođavola sa Sovjetskim Savezom! Po svemu što znam nemam
razloga da sumnjam da žele da nas zavaraju. Možda su jeretici
preuzeli vlast i tamo i srušili komunističku partiju. Ja ti govorim o...“

Uz jak trzaj i onda izvesnu promenu zvuka motora,
potpredsednič ki avion je prestao da se penje u visinu, stabilizovao se
na jednoj visini i krenuo napred.

Ugasili su se natpisi o obavezi da putnici budu vezani.
Kroz razglasni sitem začuo se glas. „Svi putnici mogu nesmetano
da š etaju avionom. U sluč aju propadanja, o č emu ć emo vas upozoriti,
vratite se na svoja mesta i ponovo se vežite.“
U trenu, agenti Tajne službe a za njima i potpredsednikovi
savetnici izađoše na zadnja vrata, da nastave svoj posao.
Dž erard se nagnu na stranu. „Tesa, pitam te da li veruješ da jeretici
hoće da te ubiju? Zbog toga što si se bila sprijateljila sa jednim od njih?
Zbog toga što se boje da previše znaš?“
Tesa se borila da sakrije koliko je šokirana. Nije znala čemu da se
nada kada je Džerard doveo nju i Krejga u svoj avion. Ali, sasvim
sigurno nije oč ekivala da ć e on potegnuti pitanje jeretika. Ono š to joj
je potpredsednik upravo rekao o razmerama njihovog uticaja bilo je
više od onoga što je ona znala. Možda se ogrešila o njega? Zar je