Magbet - Jo Nesbo

Naslov originala Jo Nesbo MACBETH Copyright © Jo Nesbo, 2018 First published as Macbeth by Jo Nesbo

HOGARTH SHAKESPEARE „Šekspir nije bio čovek svog doba, već čovek za sva vremena.” BEN DZƽONSON Više od četiristo godina Šekspirova dela se izvode, čitaju i vole širom sveta. Reinterpretirana su za svaku novu generaciju, bilo kao tinejdžerski filmovi, mjuzikli, naučnofantastični filmovi, japanske ratničke priče ili književne obrade. U projektu Hogart Šekspir priznati i rado čitani književnici današnjice obrađuju Šekspirova dela. Ovaj serijal prevodi se u više od dvadeset zemalja.

PRVI DEO

K Prvo poglavlje ap kiše padala je s neba, kroz tamu, ka treperavim svetlima lučkog grada. Naleti ledenog severozapadnog vetra nosili su je ka isušenom rečnom koritu koje je delilo grad uzduž, i ka napuštenoj pruzi koja ga je sekla popreko. Tako nastale gradske četvrti bile su numerisane u smeru kazaljke na satu, a osim broja drugog imena nisu imale, bar ne nekog kojeg bi se stanovnici tog grada sećali. Da neko sretne iste te žitelje negde u belom svetu i upita ih odakle su, desilo bi se i da se ne sete ni imena svog rodnog grada. Providna kap kiše posivela je provlačeći se kroz čađ i otrove koji su pokrivali grad poput nepomičnog poklopca iako su se proteklih godina fabrike, jedna po jedna, zatvarale; iako nezaposleni više nisu imali novca da lože peći; iako je duvao ćudljiv ali silovit vetar i neprekidno padala kiša za koju su pojedini tvrdili da je nije bilo do pre četvrt veka kada se poslednji svetski rat okončao bacanjem dveju atomskih bombi. A pre četvrt veka je i na mesto šefa policije u tom gradu došao Kenet. Dvadeset pet godina je šef policije Kenet iz svoje kancelarije na najvišem spratu policijske stanice držao grad u svom čeličnom stisku, bez obzira na to ko je sedeo na mestu gradonačelnika i bez obzira na sve reči i na sve pokušaje gospode iz prestonice - zvane, naprosto, Kapitol - da spreče sunovrat drugog po veličini grada u zemlji i nekad najvažnijeg industrijskog centra u močvaru korupcije, bankrota i haosa. Pre šest meseci šef policije Kenet pao je sa stolice u svom letnjikovcu, a tri nedelje kasnije i umro. Posle sahrane dostojne jednog pravog diktatora, gradska uprava i gradonačelnik Turtel postavili su na mesto šefa policije Dankana, momka širokog čela i sina jednog biskupa, koji je tu došao s mesta rukovodioca prestoničke Jedinice za organizovani kriminal.

Takav izbor iznenadio je mnoge, pošto Dankan nije pripadao staroj školi pragmatičnih policajaca, već mladoj generaciji školovanih rukovodilaca, naklonjenih reformama, transparentnosti, modernizaciji i borbi protiv korupcije - za razliku od većine izabranih i koristoljubivih gradskih čelnika. Meštanima je nadu u to da su dobili čestitog šefa policije, vizionara od integriteta koji će izbaviti njihov grad iz močvare, dodatno raspirilo to što je Dankan jednim potezom smenio sve nekadašnje funkcionere u policiji i zamenio ih ljudima koje je lično odabrao, mladim ljudima neokaljanog ugleda koji su istinski želeli da njihov grad postane bolje mesto za život. Vetar je poneo kap kiše ka zapadnom delu Četvrtog distrikta i najvišoj tački grada, radijskom tornju iznad studija u kojem je usamljeni i uvek moralno ogorčeni glas grada po imenu Volt Kajt kotrljajući grleno r razmatrao nadu u to da je grad zaista dobio svog spasitelja. Za Kenetovog života jedino se Kajt usuđivao da otvoreno kritikuje šefa policije i optuži ga za bar neka od njegovih nedela. Te večeri je Kajt grgutao kako će grad učiniti sve što može da povuče ovlašćenja koja je Kenet svojevremeno izdejstvovao za sebe kao šefa policije i tako postao najmoćniji čovek u gradu. Zato, paradoksalno, njegov naslednik, dobri demokrata i šef policije Dankan, neće imati ovlašćenja da sprovede reforme koje je s pravom želeo. Dalje je Kajt zaključio da će se budući izbori za gradonačelnika svesti na „...Turtela, aktuelnog i otud najdebljeg gradonačelnika u zemlji - protiv nikog. Apsolutno nikog. Ko bi, uostalom, mogao da priđe toj kornjači Turtelu 1 s onim njegovim oklopom iritantne žovijalnosti i moralne besprekornosti koji bi zaustavio svaki pokušaj kritike? Pa opet, sve i da neko probije taj Turtelov oklop, sve i da otkrije nešto o njemu, plašim se da se naša kornjača već toliko natovila da bi bilo fizički nemoguće izvući je kroz uska vrata gradonačelnikove kancelarije.” Na istoku Četvrtog distrikta kap kiše je preletela preko Obeliska, kazina i hotela na dvadeset spratova koji se poput šljaštećeg srednjeg prsta uzdizao nad mrkim, čađavim trospratnicama koje su činile ostatak grada. Mnogima je delovalo paradoksalno što su gašenje industrije i porast nezaposlenosti doprineli tome da meštani bacaju novac koji nemaju u dva gradska kazina. „Grad koji je prestao da daje, i počeo da uzima”, grgutao je Kajt u etar. „Prvo smo pozatvarali fabrike, zatim i prugu - da niko ne pobegne. A onda smo počeli da drogiramo sugrađane prodajući im drogu tamo

gde su nekad kupovali vozne karte. Da ih drogirane na miru opljačkamo. Nikad ne bih poverovao da će mi jednog dana nedostajati one krvopije od industrijalaca, ali oni su bar pripadali uglednoj branši. Za razliku od tri preostale profitabilne delatnosti: kocke, droge i politike.” U Trećem distriktu vetar je šibao iznad policijske stanice, kazina Invernes i ulica sa koje je kiša rasterala gotovo sve, osim ponekog ko je tragao za nečim ili pak od nečeg bežao. Iznad železničke stanice u koju vozovi više nisu dolazili, ali su je još pohodili duhovi, kao i jedna nova vrsta putnika. Pohodili su je duhovi onih koji su svojevremeno izgradili taj grad s verom u sebe, u rad, u svog boga, u tehnologiju i naredna pokolenja; pohodili su je putnici koji su sada karte kupovali na uvek otvorenom tržištu narkotika, karte koje su im nudile raj i jemčile pakao. U Drugom distriktu vetar je zviždao kroz dimnjake dveju najvećih ali sada zatvorenih fabrika Grejven i Esteks. Obe su proizvodile naročite legure metala, ali od čega su se te legure sastojale nisu znali da odgovore čak ni oni koji su do zatvaranja stajali kraj njihovih peći - znali su samo da su Korejci počeli da prave iste takve legure, ali jeftinije. Možda je usled klimatskih uslova propadanje grada već bilo tako vidljivo, a možda je posredi bilo samo umišljanje, možda su usled neminovnosti bankrota i propasti neme, ugašene fabrike izgledale kao - što bi Kajt rekao - „poharani kapitalistički hramovi u gradu otpadnika i nevernika”. Kiša je šibala ka jugoistoku, preko ulica sa porazbijanim fenjerima gde su se šakali sklonili od večnog nebeskog mokrenja duž zidova zgrada i vrebali plen koji je hitao ka svetlosti i sigurnosti. U nedavnom intervjuu Kajt je upitao direktora policije Dankana zašto su izgledi da te neko opljačka u njihovom gradu šest puta veći nego u Kapitolu, a Dankan mu je zahvalio na tako lakom pitanju: tako je bilo zato što je u njihovom gradu bilo šest puta više nezaposlenih nego u prestonici, a narkomana deset puta više. U luci su stajali kontejneri išarani grafitima i ofucane barže čiji su se kapetani sastajali s korumpiranim predstavnicima lučke uprave na pustim mestima i davali im mrke koverte koje su im jemčile brža odobrenja za uplovljavanje i mesta u luci. Te iznose bi špediterska preduzeća zavela pod tekuće troškove, zaklinjući se kako više nikad neće prihvatiti poslove koje imaju veze s tim gradom. Među tim baržama bio je i Lenjingrad, sovjetski brod s kojeg se rđa toliko ljuštila da je na kiši izgledao kao da krvari u luku.

Kap kiše proletela je kroz kupu električne svetlosti iz sijalice na krovu jedne drvene zgrade na sprat u kojoj su se nalazili skladište, lučka kancelarija i zatvoreni bokserski klub, i pogodila bikov rog između drvenog zida i zarđalih barži. Niz rog je kap skliznula na motociklističku kacigu za koju je ovaj bio pričvršćen i produžila niz leđa kožne jakne na kojoj je goticom bilo izvezeno NORVEŠKI JAHAČI, i dalje, preko sedišta crvenog motocikla marke indijan čif i felne na zadnjem točku koji se polako okretao. Kada je točak zbacio kišnu kap na zemlju, ona je prestala da bude kap i sjedinila se sa zagađenom vodom, sa tim gradom, sa vasionom. Iza tog crvenog motocikla išlo ih je još jedanaest. Prošli su ispod sijalice montirane visoko na zidu jedne od mračnih drvenih zgrada na sprat u luci. Svetlost te sijalice padala je i kroz prozor kancelarije za zapošljavanje na šaku koja je počivala na oglasu da brod Glamis traži pomoćnika u kuhinji. Prsti te šake bili su dugački i vitki, kao u pijaniste, a nokti negovani. Lice je bilo u senci, pa se nisu videle ni prodorne plave oči, ni odlučna brada, ni tanke stisnute usne, ni nos nalik na agresivni kljun, ali je zato i u tami svetleo dijagonalni ožiljak od čela pa do vilične kosti, nalik na zvezdu padalicu. „Stigli su”, reče viši inspektor Daf ponadavši se da njegovi ljudi iz Odseka za narkotike ne čuju blago podrhtavanje u njegovom glasu. Očekivao je da će Norveški jahači po drogu poslati trojicu-četvoricu, najviše petoricu, a sada je izbrojao dvanaest motocikala u koloni koja je polako izronila iz tame. Na poslednja dva sedela su po dvojica. Četrnaestorica na njegovu devetoricu. A bilo je sasvim osnovano očekivati da će Norveški jahači biti naoružani. Naoružani do zuba. Ipak, višem inspektoru glasne žice nisu podrhtavale zbog tog brojčanog odnosa, već zato što mu se konačno ostvarila najdublja želja. Na čelu konvoja bio je on, konačno mu je bio nadohvat ruke. Niko ga nije video već mesecima, ali postojala je samo jedna osoba s takvom kacigom i s takvim motociklom indijan čif, ako je verovati glasinama, jednim od samo pedeset koje je Njujorška policija u najstrožoj tajnosti proizvela 1955. Odsjaj blesnu u čeliku koji je virio iz povijenih korica pričvršćenih za bok motocikla. Sveno. Neki su tvrdili da je mrtav, drugi da je prebegao u inostranstvo, da je promenio identitet, ošišao plave pletenice i sad na nekoj terasi u

Argentini uživa u starosti i tankim cigarilosima. Ipak, eto ga sad ovde. Vođa bande i ubica policajaca koji je sa svojim Narednikom negde posle rata osnovao Norveške jahače. Regrutovali su mladiće bez korena, uglavnom iz trulih radničkih udžerica uz reku što smrdi na kanalizaciju, obučili ih, disciplinovali, isprali im mozgove da postanu neustrašiva vojska koja će služiti Svenovom cilju - da pokori grad, da uspostavi monopol na rastućem tržištu droge. Jedno vreme je izgledalo kao da će Svenu to i poći za rukom, Kenet i gradska policija nisu mu stali na put, štaviše, ponudili su mu svu pomoć koja se novcem može kupiti. Svena je svrgnula konkurencija. Hekatina droga iz domaće radinosti, zvana brlja, naprosto je bila bolja, jeftinija i uvek prisutna na tržištu. Međutim, ako je anonimna dojava Dafu bila tačna, ovaj tovar droge trebalo je da reši Norveškim jahačima probleme sa snabdevanjem na duže vreme. Kada je pročitao kratke retke otkucane na pisaćoj mašini, a adresirane na njega lično, Daf se ponadao, ali nije dokraja i poverovao. Bio je to naprosto prevelik poklon. Takav poklon - ukoliko se pravilno iskoristi - mogao mu je doneti unapređenje sa mesta načelnika Odseka za narkotike. Šef policije Dankan nije još stigao da rasporedi sve svoje ljude na sve važne položaje u policijskoj stanici. Eto, primera radi, u Odseku za bande fotelju je i dalje zauzimao stari Kenetov pokvarenjak, viši inspektor Kodor, pošto još nisu uspeli da dokažu njegovu korumpiranost - ali bilo je samo pitanje vremena. A Daf je ipak bio Dankanov čovek. Kad se prvi put nagovestilo da će Dankan biti imenovan za šefa policije, Daf ga je pozvao na kancelariju u Kapitolu i jasno, premda pomalo pompezno, najavio da će podneti ostavku ukoliko gradska uprava ne bude stvarno imenovala Dankana, već nekog od Kenetovih poslušnika. Možda je Dankan i naslutio da se iza te izjave o bezuslovnoj odanosti krije nekakva lična korist - pa šta? Daf je zdušno podržavao Dankanovu viziju časne policije koja prvenstveno služi narodu. Stvarno jeste. Ali želeo je i kancelariju u stanici što bližu nebu, pa ko još to ne želi? Ujedno je želeo i da odrubi glavu onome napolju. Svenu. Sveno je bio i sredstvo i cilj. Daf pogleda na sat. Vreme je odgovaralo onome iz dojave u minut. Prislonio je vrhove prstiju na koren dlana, napipao bubnjanje pulsa. Više se nije samo nadao, sad je već i poverovao. „Dafe, ima li ih mnogo?”, prošaputa neko. „Dovoljno ih je da se proslavimo, Sitone. A jedan je tako krupna

zverka da će cela zemlja čuti tresak kada bude pao.” Daf obrisa maglu s prozora. Desetorica napetih znojavih policajaca u maloj prostoriji. Ljudi kojima takav zadatak nije bio u svakodnevnom opisu radnih mesta. Kao načelnik Odseka, Daf je samostalno odlučio da ne pokaže dojavu ostalima i da za raciju angažuje isključivo svoje podređene. Sa tako dugom tradicijom korupcije i curenja informacija, nije želeo da rizikuje. Bar će tako reći šefu policije Dankanu kada ga ovaj bude za to pitao. Međutim, verovatno niko neće kritikovati njegove postupke kad bude priveo trinaestoricu Norveških jahača uz najveću zaplenu droge svih vremena. Trinaestoricu, dabome. Ne i četrnaestoricu. Četrnaesti će ostati da leži na bojnom polju, ako se samo bude ukazala prilika za to. Daf stegnu zube. „Rekli ste da će ih biti samo četvorica-petorica”, nastavi Siton prišavši prozoru. „Šta je, Sitone, uhvatila te prpa?” „Ne, ali bi vas, Dafe, trebalo da uhvati. Imate samo nas devetoricu ovde, a jedino ja imam nekog iskustva u rizičnim akcijama”, rekao je ne podigavši glas. Siton je bio mršav, žilav i ćelav, a Daf nije ni znao koliki mu je bio policijski staž - samo da je bio tu i u Kenetovo vreme. Daf je pokušavao da se otarasi Sitona iako nije imao konkretnih dokaza protiv njega. Naprosto ga je uznemiravalo nešto u njegovoj pojavi. „Zašto niste obavestili Gardu, Dafe?” „Što je manje njih uključeno...” „...to je manje onih s kojima biste delili zasluge. Ako se ne varam, ono tamo je ili nekakav duh, ili glavom i bradom Sveno.” Siton klimnu ka crvenom motociklu koji je prikočio pred rampom Lenjingrada. „Je l’ to neko rekao ‘Sveno’?”, upita uzrujano glas iz tame iza njih. „Da, i još tuce njih”, Siton će glasno ne skidajući pogled s Dafa. „Najmanje.” „Uh, jebote”, promrmlja neko drugi. „Zar ne bi trebalo da javimo Magbetu?”, upita neko treći. „Čujete li ovo?”, upita Siton. „Čak i vaši ljudi bi da prepuste ovo Gardi.” „Zaveži!”, prosikta Daf. Osvrnuo se uperivši prstom u raspored na zidu. „Ovde piše da Glamis isplovljava za Kapitol u petak, tačno u šest ujutru, i traže kuhinjsku posadu. Svi ste se dobrovoljno prijavili za ovaj zadatak, ali imate moj blagoslov da umesto toga potražite posao na

brodu. Sigurno bi vam bila bolja i plata i hrana. Ko se prijavljuje?” Daf začkilji očima ka mraku, ka nepomičnim bezličnim prilikama. Pokušavao je da protumači njihovo ćutanje, zažalivši što ih je izazvao. Šta ako neko stvarno podigne ruku? Daf je obično izbegavao da se dovede u položaj u kojem zavisi od drugih, ali sada su mu bili potrebni svi oni, do jednog. Dafova žena je primetila kako on voli da radi sam zato što ne voli ljude. Možda je to bilo donekle tačno, ali prava istina je bila upravo obrnuta: ljudi nisu voleli njega. Nisu ga svi baš aktivno mrzeli, ali činilo se da nešto kod njega, možda nešto u njegovoj ličnosti, odbija ljude. Sam Daf nije znao šta je to. Izgledom i samopouzdanjem je dokazano privlačio izvesni tip žena, bio je učtiv, obrazovan i pametniji od većine ljudi koje je poznavao. „Niko? Stvarno? Dobro, onda idemo po planu, uz pokoju manju izmenu. Kad izađemo, Siton će sa još trojicom otići desno da pokrije zadnji deo povorke. Ja vodim trojicu levo. A ti ćeš, Sjuade, potrčati levo, dalje od svetlosti, i lučno prići iza Jahača do rampe tako da nam niko ne pobegne na brod ili sa njega. Jasno?” Siton se nakašljao. „Sjuad nam je najmlađi i...” „...najbrži”, prekide ga Daf. „Nisam tražio primedbe od vas, samo pitam da li vam je jasno.” Pogledao je bezizražajna lica pred sobom. „Protumačiću to kao potvrdan odgovor.” Ponovo se okrenuo ka prozoru. Kiša je lila, a niz rampu broda naiđe nizak krivonog tip s kapetanskom kapom. Dogegao se do onog na crvenom motoru. Ovaj nije skinuo kacigu, već je samo podigao vizir. Ni motor nije ugasio. Sedeo je na sedištu i slušao šta mu govori onaj kapetan. Ispod kacige su mu virile plave pletenice koje su sezale sve do amblema Jahača. Daf duboko udahnu, pa proveri pištolj. Da stvar bude gora, Magbet ga je zapravo i zvao - njemu je takođe stigla dojava u vidu anonimnog telefonskog poziva. Ponudio je Dafu pomoć svoje interventne jedinice. A Daf ga je odbio, rekao da je ipak posredi samo jedan kamionski tovar i zatražio od Magbeta da ne širi vest o tome. Na znak onoga s vikinškom kacigom, jedan motocikl se izdvojio iz kolone i prišao, a Daf ugleda naredničke epolete na kožnoj jakni vozača kada je ovaj otvorio aktovku pred kapetanom broda. Kapetan klimnu, pa podiže ruku i sekund kasnije začu se nepodmazana škripa gvožđa i upališe se svetla na kranu koji je zamahnuo ka palubi teretnjaka. „Bliži se trenutak”, reče Daf. Glas mu je sad bio postojaniji. „Čekamo

da padne razmena robe i novca, a onda - juriš.” Nemo klimanje glavom u polutami. Iako su temeljno pretresli planove, dotad su, dakle, očekivali najviše petoricu kurira. Da nije neko Svenu dojavio za mogućnost policijske intervencije, pa su se zato jahači pojavili u tolikom broju? Ne, u tom slučaju bi otkazali celu primopredaju. „Osećate li kako miriše?”, prošaputa Siton pored njega. „Šta miriše?” „Miriše njihov strah?” Siton je žmurio šireći nozdrve. Daf pogleda u kišnu noć. Da li bi sada prihvatio Magbetovu ponudu i pomoć Garde? Daf pređe prstom preko lica, preko onog dijagonalnog ožiljka. Ne vredi sad lupati glavu oko toga, ovo se mora obaviti, oduvek se moralo obaviti. Sveno je bio tu, a Magbet i njegova Garda su mirno spavali u svojim domovima. Magbet zevnu ležeći poleđuške. Slušao je dobovanje kiše odozgo. Shvativši da se malo ukočio, prevrnuo se na stranu. Neki sedi čovek razmaknu ceradu i upuza kod njega. Seo je i stao da trupka i psuje. „Jesi li pokisao, Banko?”, upita Magbet oslonivši se dlanovima o grubi izolacioni karton pod sobom. „Nema smisla da jedan starac s gihtom živi u ovom gradu u kojem kiša ne prestaje. Trebalo je da se penzionišem i odem na selo. Kupim kućicu u Fajfu ili tako negde, sedim na osunčanom tremu dok oko mene zuje pčele i cvrkuću ptice.” „Umesto na jednom lučkom krovu usred noći? Šališ se.” Tiho su se zasmejali. Banko upali malu baterijsku lampu. „Evo šta sam hteo da ti pokažem.” Magbet preuze lampicu od njega i uperi svetlo u nacrte koje mu je Banko pružio. „Getling. Pravi lepotan u svetu mitraljeza, zar ne?” „Nemam nikakvih zamerki na njegov izgled, Banko.” „Pa pokaži ga onda Dankanu. Objasni mu da ga Garda mora dobiti. Smesta.” Magbet uzdahnu. „Neće hteti.” „Objasni mu da ćemo biti na gubitničkoj strani dokle god Hekata i Norveški jahači budu imali teže naoružanje od nas. Objasni mu šta jedan getling može. A tek dva!”

„Dankan neće pristati na dodatno naoružavanje, Banko. A mislim da mu treba dati za pravo - otkako je on došao na čelo policije, stvarno je manje okršaja vatrenim oružjem.” „Ali ovaj grad i dalje gubi stanovnike zbog kriminala.” „Ovo je tek početak. Dankan ima plan, i želi pravu stvar.” „Dobro, dobro, stoji da je Dankan dobar čovek.” Banko zastenja. „Ali je i naivan. Sa ovakvim oružjem lakše bismo prokrčili put i...” Prekinuo ih je lak dodir po ceradi. „Počeli su istovar, šefe.” Šuškanje. Bio je to Olafson, novi mladi snajperista u Gardi. Uz njegovog vršnjaka Angasa, bilo ih je samo četvorica, ali je Magbet znao da bi svih dvadeset pet gardista bezuslovno pristalo da se tu smrzavaju s njima. Ugasivši baterijsku lampu, Magbet je pruži Banku, a one nacrte tutnu u unutrašnji džep crne kožne uniforme Garde. Zatim je razmaknuo ceradu i potrbuške otpuzao do ivice krova. Banko otpuza za njim. Dole je, nad palubom Lenjingrada, a na svetlosti reflektora, lebdeo nekakav prepotopski maslinastozeleni kamion. „ZIS-5”, prošaputa Banko. „Iz rata?” „Aha. S je od Staljina. Kako ti se čini?” „Čini mi se da su Jahači doveli više ljudi nego što je Daf očekivao. Svena je očito nešto zabrinulo.” „Misliš da sumnja na dojavu policiji?” „U tom slučaju se ne bi ni pojavio. Brine ga Hekata, zna da ovaj ima više očiju i ušiju od nas.” „Pa šta ćemo onda?” „Posmatraćemo. Možda Daf uspe da se snađe i sam. U tom slučaju, nećemo se mešati.” „Zar si dovukao ove sjajne momke usred noći da samo posmatraju?” Magbet se tiho nasmejao. „Sami su se prijavili, a rekao sam da može biti dosadno.” Banko odmahnu glavom. „Magbete, ti patiš od viška slobodnog vremena. Zašto ne zasnuješ porodicu?” Magbet zamahnu rukama. Kroz bradu mu sinu osmeh na širokom tamnom licu. „Pa valjda ste mi ti i ovi momci porodica, Banko - kud ćeš više od toga?” Iza njih se Olafson i Angas zadovoljno zasmejaše. „Kad li će ovaj momak odrasti?”, rezignirano promrmlja Banko

otirući vodu s nišana svoje remingtonke 700. Bonusu je ceo grad bio pod nogama. Staklo pred njim prostiralo se od poda do tavanice, a da nije bilo niskih oblaka, odatle bi video ceocelcati grad. Podigao je čašu, a jedan momčić u jahaćim pantalonama i belim rukavicama dopunio ju je šampanjcem. Trebalo bi manje da pije, znao je to. Te kapljice su bile skupe, ali nije ih on plaćao. Lekar mu je rekao da muškarac u njegovim godinama mora povesti računa o navikama. Ali piće je bilo izvrsno. I tu nema dalje priče. Izvrsno. Baš kao i ostrige i jastozi. I ta duboka, mekana fotelja. I ti mladići. Nisu mu, doduše, bili dostupni. S druge strane, nije ni tražio. Dočekali su ga na recepciji Obeliska, poveli do apartmana na krovu s pogledom na luku s jedne strane i na Radnički trg, železničku stanicu i kazino Invernes s druge. Bonusa je primio krupan čovek mlohavih obraza, ljubaznog osmeha, talasaste tamne kose i hladnog pogleda. Čovek zvani Hekata. Ili Nevidljiva Ruka. Nevidljiva, pošto ga je malo ko uopšte video. A ruka, pošto je većina građana u proteklih deset godina ovako ili onako došla u dodir s njegovom delatnošću. Tačnije, s njegovim proizvodom. Sintetička droga koju je sam proizvodio i nazvao brljom, a koja je, po Bonusovoj okvirnoj proceni, Hekati obezbedila mesto među četvoricom najbogatijih u gradu. Hekata se okrenuo od durbina na stalku pred prozorom. „Loša je vidljivost na ovoj kiši”, rekao je nameštajući hozentregere na svojim jahaćim pantalonama. Iz džepa sakoa od tvida prebačenog preko stolice izvadio je lulu. Bonus pomisli kako bi se obukao drugačije da je znao da će izgledati kao engleska lovačka družina, a ne u to dosadno, obično odelo. „Ali kran se pokrenuo, što znači da istovaruje. Da li si zadovoljan posluženjem, Bonuse?” „Posluženje je izvrsno”, reče Bonus srknuvši šampanjac. „Ali moram priznati da nisam siguran šta slavite. I zašto sam i ja pozvan.” Hekata se nasmeja, pa uperi štapom ka prozoru. „Draga moja ribice iz mulja, slavimo ovaj pogled. Kao stvorenje s morskog dna, obično gledaš samo u utrobu zemlje.” Bonus se osmehnuo. Nije mu padalo na pamet da se pobuni zbog Hekatinog oslovljavanja - taj rmpalija imao je dovoljnu moć da učini nešto dobro za njega. Kao i nešto što nije toliko dobro. „Svet je lepši odavde”, nastavi Hekata. „Nije istinitiji, ali je lepši. A slavimo, naravno, ono tamo.” On uperi štapom ka luci.

„A šta je to?” „Najveći tovar koji je odjednom prokrijumčaren u grad, dragi moj Bonuse. Četiri i po tone čistog amfetamina. Sveno je uložio svu imovinu svog kluba, a i još ponešto pride. Dole je čovek koji je stavio sve žetone na sto.” „A zašto bi to uradio?” „Iz očajanja, naravno. Vidi i on da njihova osrednja turska roba nema prođu spram moje domaće. A ovoliki tovar iz Sovjetskog Saveza doneo bi mu popust na količinu zbog kojeg bi mogli da mi pariraju i u ceni kao i u kvalitetu.” Hekata zari štap u debeli tepih koji je pokrivao čitav pod, od zida do zida. „Dobro je Sveno to smislio, a ako mu i uspe, bilo bi to dovoljno da poremeti odnos moći u ovom gradu. Nazdravimo onda dostojnom protivniku.” Podigao je čašu, pa i Bonus poslušno podiže svoju. Međutim, čim ju je prineo usnama, Hekata zastade usred pokreta, izvi obrvu posmatrajući čašu, pa uperi prstom u nešto i pruži čašu mladiću, koji žurno stade da briše staklo rukavicom. „Na Svenovu žalost”, nastavi Hekata, „nije lako poručiti toliko robe od novog dobavljača a da to ne saznaju i drugi u branši. I, nažalost, biće da je neko od tih drugih’ podneo policiji anonimnu ali verodostojnu dojavu o vremenu i mestu.” „Na primer, vi?” Hekata se lukavo osmehnuo, prihvatio čašu, okrenuo Bonusu svoju krupnu zadnjicu i nagnuo se da pogleda kroz durbin. „Upravo spuštaju kamion na zemlju.” Bonus ustade i priđe prozoru. „Recite mi, zašto ne biste i lično udarili na Svena umesto što samo posmatrate? Onda biste se rešili jedinog konkurenta, a uz to nabavili i četiri i po tone kvalitetnog amfetamina koji bi se mogao rasturiti na ulici za ko zna koliko miliona.” Hekata srknu šampanjac ne skidajući oko s durbina. „’Krug’”, reče. „Kažu: najbolji šampanjac. Zato ne pijem nijedan drugi. Ali ko zna? Da mi posluže neki drugi, možda bi mi se svideo, pa bih promenio marku.” „Ne želite da tržište okusi nešto što nije brlja?” „Ja se kunem u kapitalizam i slobodnu konkurenciju, to je moja veroispovest. Međutim, svako ima pravo da sledi svoju prirodu i bori se za monopol i svetsku dominaciju. A društvo ima dužnost da se bori protiv nas. Svako igra svoju ulogu, Bonuse.” „Amin.”

„Pst! Primopredaja.” Hekata protrlja dlan o dlan. „Predstava počinje.” Daf je stajao na vratima s rukom na kvaci. Osluškivao je svoje disanje pokušavajući da pogleda ljude u oči. Ovi su stajali u vrsti na uzanom stepeništu iza njega, svaki zauzet svojim poslom: otkočivanjem pištolja, poslednjim savetovanjem onog pored sebe, poslednjom molitvom. „Preuzeli su kofer!”, doviknu Siton sa sprata. „Idemo!”, povika Daf, pa gurnu vrata i priljubi se uza zid. Ljudi se proguraše pored njega u tamu. Daf pođe za njima. Osetio je kapi kiše na glavi, spazio prilike u pokretu, spazio da na dva motocikla ne sedi niko. Prineo je megafon usnama. „Policija! Ne mrdajte, ruke uvis! Ponavljam, policija, ostanite gde...” Prvi pucanj razbio je staklo na vratima iza njega, drugi ga je okrznuo po pantalonama. Zatim se začuo zvuk nalik na onaj kad Dafova deca subotom uveče kokaju kokice. Automatska puška. Sranje. „Otvori vatru!”, dreknu Daf, pa bacivši megafon, pade na zemlju potrbuške nišaneći preda se. Shvatio je da je pao u baru. „Nemojte”, šapnu neko pored njega. Daf pogleda naviše. Bio je to Siton. Stajao je pored njega, sačmaricu je opustio uz bok. Da li je on to sabotirao akciju, da nije...? „Uhvatili su Sivarta”, prošaputa Siton. Daf trepnu da istera mulj iz očiju, pa pogleda preko nišana. Spazio je na nišanu jednog Jahača. Ovaj je sedeo mirno na svom motoru, puške uperene pravo u njih, ali nije pucao. Šta se događa, jebote? „Ako niko ne mrdne ni prstićem, sve će proći u najboljem redu.” Taj duboki glas začuo se iz tame izvan kruga svetlosti. Nije mu trebao megafon. Daf prvo spazi da na indijan čifu ne sedi niko. A onda je ugledao i dve siluete, gotovo stopljene u tami. Višoj su iz kacige štrčali rogovi, a ispred sebe je držala drugu, nižu od sebe za glavu - sa izgledima da bude niža i za dve glave. Odraz sevnu na sečivu sablje koje je Sveno držao prislonjenu na grlo mladog Sivarta. Daf htede da ustane. „Evo kako ćemo”, grmeo je Svenov bas kroz otvor vizira. „Mi odlazimo odavde sa svojom pošiljkom. Dvojica mojih ostaju ovde kako bi se uverili da nećete napraviti neku glupost, na primer, poći za nama. Jasno?”

Daf se skupio četvoronoške da se pridigne. „Da sam na vašem mestu, šefe, ostao bih u toj bari”, prošaputa Siton. „Već ste dovoljno toga zajebali.” Daf udahnu. Pa izdahnu. Pa ponovo udahnu. Sranje, sranje! „Dakle?”, upita Banko šetajući dvogledom od jednog do drugog aktera na keju. „Reklo bi se da će ipak biti posla za naš podmladak”, odvrati Magbet. „Ali ne odmah. Neka prvo Sveno napusti pozornicu sa svojima.” „Šta? Zar da ih pustimo da se izvuku? Sa sve kamionom?” „Dragi moj Banko, nisam to rekao. Ali ako nešto preduzmemo sada, dole će nastati krvoproliće. Angase?” „Da, šefe?”, spremno će momak blistavih plavih očiju, čestitog lica na kojem mu je svako osećanje pisalo krupnim slovima i duge plave kose kakvu mu ne bi dozvolio nijedan drugi nadređeni osim Magbeta. Magbet je znao da su Angas i Olafson prošli obuku i da im sad treba stvarnog iskustva. Naročito je Angas morao da očvrsne. Kada se prijavio za posao, rekao je da je napustio školovanje za sveštenika kada je shvatio da ne veruje u Boga. Sad je smatrao da samo ljudi mogu spasti jedni druge, pa je rešio da postane policajac. To je Magbetu bio dovoljan razlog da ga zaposli, a uz to mu se svidelo i što se momak ne snebiva, što je spreman da prihvati posledice svojih uverenja. Međutim, Angasu je još predstojalo da ovlada svojim osećanjima, kao i da shvati da je Garda ona delatna, praktična ruke zakona, dok se filozofiranje prepušta drugima. „Izađi straga, sedi u auto i čekaj nas kod tog izlaza.” „U redu.” Angas ustade i ode. „Olafsone?” „Da?” Magbet ga pogleda. Uvek poluotvorena usta, šuškanje, napola spušteni kapci, a ocene sa Policijske akademije takve da Magbet nije bio baš oduševljen kada ga je momak preklinjao da ga prekomanduju u Gardu. Ali imao je želju, pa je Magbet rešio da mu pruži priliku, kao što su je svojevremeno pružili i njemu. Ipak je Magbetu trebao snajperista koji će naslediti onog starog. Pa šta i ako Olafson nije bio sklon teorijskim predmetima - ipak je bio bogomdan strelac. „Na najnovijoj proveri iz streljaštva oborio si dvadesetogodišnji rekord onoga tamo.” Magbet klimnu ka Banku. „Čestitam - jebote, nije

to mala stvar. Znaš li šta to znači?” „Ovaj... ne, šefe.” „Odlično, pošto ne znači ama baš ništa. Tvoj zadatak sada je da gledaš i učiš od višeg inspektora Banka. Danas još nije na tebi da spasavaš svet. Ima dana za to. Jasno?” Olafsonova otromboljena vilica i donja usna su se micale, ali očigledno nisu uspele da proizvedu odgovor, pa je samo klimnuo. Magbet mu spusti ruku na rame. „Da nisi ipak malo nervozan?” „Malčice, šefe.” „To je sasvim prirodno. Pokušaj da se opustiš. I, Olafsone, još nešto.” „Šta?” „Ne smeš da promašiš.” „Šta se dešava?”, upita Bonus. „Znam i to, a i šta će se desiti”, odvrati Hekata, pa se uspravi i pomeri durbin od keja. „Pa mi ovo više ne treba.” Seo je u fotelju pored Bonusa. Bonus je primetio da ovaj to često radi - sedne pored tebe umesto preko puta tebe. Kao da ne voli da gledaš pravo u njega. „Jesu li uhapsili Svena s amfetaminom?” „Naprotiv. Sveno je oteo jednog Dafovog policajca.” „Šta? Zar vas to ne brine?” „Bonuse, ja se nikad ne kladim na samo jednog konja. Više me brinu posledice na širem planu. Šta misliš o šefu policije Dankanu?” „O njegovom obećanju da će vas uhapsiti?” „To me i ne brine toliko, ali je sklonio mnoge moje nekadašnje saradnike iz policije, a takve stvari stvaraju probleme na tržištu. Hajde, ti se razumeš u ljude. Video si ga, čuo - da li je stvarno do te mere nepotkupljiv kao što kažu da jeste?” Bonus slegnu ramenima. „Svako ima svoju cenu.” „Tu si sasvim u pravu, ali nije ta cena uvek u novcu. Nisu svi tako jednostavni kao ti.” Bonus nije reagovao na tu uvredu pošto ga nije uvredila. „Znaćete kako da podmitite Dankana kad budete znali šta on želi.” „Dankan želi da služi stadu”, primeti Hekata. „Da pridobije ljubav ovog grada. Kip koji nije lično poručio.” „To je problematično. Lakše je potkupiti pohlepne štetočine poput nas nego stubove društva kao što je Dankan.”

„U pravu si što se tiče potkupljivanja”, na to će Hekata. „Ali grešiš u pogledu stubova društva i štetočina.” „Stvarno?” „Kapitalizam se, dragi moj Bonuse, zasniva na tome što težnja pojedinca ka ličnom bogaćenju ujedno obogaćuje i stado. Čista mehanika, to se dešava i bez našeg razmišljanja. Stubovi društva smo ti i ja, a ne zabludeli idealisti poput Dankana.” „Stvarno tako mislite?” „Tako je mislio filozof Adam Hend.” „Da proizvodnja i distribucija opojnih sredstava služe društvu?” „Da svako ko podmiri neku potražnju doprinosi izgradnji društva. Ljudi poput Dankana, koji nastoje da urede i ograniče tržište, na duge staze štete svima nama. Kako onda neutralizovati Dankana za najveću dobrobit ovoga grada? Šta mu je slaba tačka? Šta možemo iskoristiti? Seks, drogu, neke porodične tajne?” „Hvala vam, Hekata, na ukazanom poverenju, ali stvarno ne znam.” „To je stvarno šteta”, reče Hekata i lupi štapom o meki tepih posmatrajući momka kako se muči da otvori novu bocu šampanjca. „Pošto mi se sve više čini da Dankan ima samo jednu slabu tačku.” „A to je?” „Životni vek.” Bonus se trgnu u fotelji. „Stvarno se nadam da me niste pozvali da mi tražite...” „Nipošto, draga moja ribice s dna mora, slobodno ostani zakopan u mulju.” Bonus odahnu posmatrajući onog momčića kako skida metalnu mrežu sa pampura. „Ali”, nastavi Hekata, „ti nisi opterećen obzirima i odanošću, a imaš uticaj nad ljudima koji su mi potrebni da promenim odnos moći. Nadam se da ću moći da računam na tebe kad to bude potrebno. Da ćeš ti biti moja nevidljiva ruka.” Začu se prasak. „Eto, bravo!”, nasmeja se Bonus spustivši ruku na krsta momčiću koji se mučio da prelije razuzdano penušavo vino u čaše. Daf je ležao nepomično na asfaltu. Pored njega su, jednako nepomični, stajali njegovi ljudi i gledali članove Norveških jahača koji su se spremali da napuste lice mesta. Sjuad i Sveno su još bili u mraku, izvan kruga svetlosti, ali je Daf video kako se telo njegovog mladog policajca

trese od panike, kao i Svenovu sablju pod njegovom bradom. Daf je zamišljao kako i najmanji pokret i pritisak mogu rasparati kožu, preseći žilu kucavicu i momak bi iskrvario nasmrt za nekoliko sekundi. I samog ga je obuzimala panika kad pomisli na posledice. Ne samo na posledice toga što bi uprljao ruke i reputaciju krvlju svog podređenog već i na posledice toga što je na svoju ruku pokrenuo akciju koja je otišla dođavola baš kad Dankan treba da imenuje novog načelnika Odseka za organizovani kriminal. Sveno klimnu jednom svom Jahaču, a ovaj siđe s motora i priđe s leđa Sjuadu. Uperio mu je pištolj u potiljak. Sveno tad spusti vizir, iskorači na svetlost i reče nešto onome s naredničkim epoletama na kožnoj jakni. Potom je zajahao motor, salutirao prislanjanjem dva prsta uz kacigu i odjezdio niz kej. Daf se jedva obuzdao da ne pripuca za njim. Narednik izdade nekoliko naređenja, a sekund kasnije i njegov motor zareža u noći. Pošto su i drugi pošli za Svenom i Narednikom, na keju ostadoše samo dva prazna motocikla. Daf reče sebi da mora odoleti panici. Razmisli. Diši. Razmisli. Na keju su ostala četiri Jahača. Jedan se krio u tami iza Sjuada. Drugi je stajao na svetlosti, ali ih je onom automatskom puškom u rukama, kalašnjikovom, držao u pat-poziciji. Još dvojica, verovatno oni koji su u dolasku sedeli iza vozača, sada su ulazili u kamion. Daf začu otegnuto uporno štektanje kada su okrenuli ključ u motoru. Ponadao se da matoro gvozdeno čudovište neće upaliti. Začuvši ipak da je ono štektanje preko režanja preraslo u glasnu riku, Daf opsova. Kamion se pokrenuo. „Daćemo im deset minuta”, viknu onaj s kalašnjikovom. „Mislite na nešto lepo za to vreme.” Daf je posmatrao kako se zadnji farovi kamiona polako udaljavaju u tami. Na nešto lepo? Ne samo što mu je bežalo pola tone droge sa sve najvećom posleratnom racijom već im nije vredelo ništa što su oni znali da su videli Svena i njegove ljude. Sve što bi mogli reći pred sudijom i porotom bilo bi kako su videli četrnaestoricu pod prokletim kacigama. Da misli na nešto lepo? Daf zažmuri. Sveno. A bio mu je tu, nadohvat ruke. Sranje, sranje! Daf je osluškivao. Nadao se da će čuti nešto, bilo šta, ali čuo se samo nemušti šapat kiše.

„Banko drži ovog s taocem na nišanu”, reče Magbet. „Da li si ti, Olafsone, nanišanio ovog drugog?” „Jesam, šefe.” „Morate, dakle, pripucati istovremeno. Odbrojavam do tri. Banko?” „Treba mi bolje osvetljenje na meti”, odvrati Banko. „Ili mlađe oči. Ovako mogu da pogodim i našeg momka.” „Moja meta je dobro osvetljena”, prošaputa Olafson. „Da se menjamo?” „Ako promašimo i strada naš momak, ipak nam je draže da taj koji je promašio bude Banko. Banko, šta misliš - koliko može da razvije onaj Staljinov kamion?” „Šta znam, možda šezdeset na sat?” „Odlično, ali nam svejedno ponestaje vremena ako hoćemo da pobijemo sve muve u ovom udarcu. Moraćemo malo da improvizujemo.” „Zar ćeš uposliti svoje bodeže?” „S ove razdaljine? Hvala ti na ukazanom poverenju. Ne, starče, uskoro ćeš videti. Pod tim stvarno mislim - videti.” Banko odvrati pogled od nišana i opazi da je Magbet ustao i dohvatio šipku svetiljke koja je stajala na krovu. Na snažnom vratu iskočile su mu žile, a Banko nije bio siguran da li se kezi od muke ili od radosti. Šipka je bila tako pričvršćena da osam od dvanaest meseci u godini trpi zloćudni severozapadni vetar, ali je Banko i ranije viđao Magbeta kako podiže automobile iz snežnih smetova. „Tri”, prostenja Magbet. Iz gvozdenih okova poispadaše prvi šrafovi. „Dva.” Šipka se oslobodila, a kabl se uz trzaj otkačio od zida pod njima. „Jedan.” Magbet uperi svetiljku ka keju. „Sad!” Začulo se nešto nalik na dva zamaha bičem. Daf otvori oči. Ugledao je onog s kalašnjikovom kako pada ne shvativši šta ga je snašlo i udara nosom kacige o zemlju. Mesto na kojem je stajao mladi Sjuad sada je bilo osvetljeno, pa je Daf video i njega i motociklistu iza njega. Ovaj više nije držao pištolj uz Sjuadov potiljak, već mu je spustio bradu na rame. Na toj novoj svetlosti Daf mu je video i rupu na kacigi. A onda je, poput meduze,

motociklista skliznuo Sjuadu niz leđa i ostao da leži na zemlji. Daf se osvrnuo. „Ovamo, Dafe!” Daf zakloni oči šakom. Odozgo je, odnekud iza te jarke svetlosti, odjekivao gromoglasan smeh. Na kej pade senka nekog džinovskog čoveka. No Daf ga je prepoznao već po smehu. Bio je to Magbet. Naravno.

N Drugo poglavlje ad Fajfom je leteo jedan galeb, kroz tišinu i mesečinu pod vedrim noćnim nebom. Ispod je zaliv svetlucao kao srebro. Na zapadnoj obali se ka nebu - poput ogromnog bedema - uzdizala crna strma planina. Gotovo na samom vrhu te planine jednom davno je neki monaški red postavio hrišćanski krst, ali pošto je taj krst stajao na kosini prema Fajfu, iz grada se video skraćeno, kao da je naopačke. Iz planine je - poput pokretnog mosta na ulazu u utvrđenje - izranjao veliki gvozdeni most, dugačak trista šezdeset metara, a na jednom mestu visok čak devedeset. Kenetov most ili, kako su ga ljudi mahom zvali, Novi most. U poređenju s njim, Stari most je bio skromniji ali i lepši. Međutim, on je bio nešto dalje niz zaliv, pa je put preko njega bio donekle zaobilazan. Nasred Novog mosta uzdizao se neprivlačan komad mermera u obliku muške figure koja je trebalo da predstavlja pokojnog šefa policije Keneta. Isklesan po Kenetovom ličnom nalogu, kip je stajao na centimetar unutar granice grada pošto nijedan drugi okrug nije želeo da odvoji ni pedalj besplatnog prostora za tog nitkova. Iako je vajar uslišio Kenetovu želju da ovaj bude predstavljen osmatrački podignute glave, ne bi li se time naglasila njegova vizionarska priroda, ni to nije uspelo da prikrije neobično velik podvaljak pokojnog šefa policije. Galeb zamahnu krilima da se malo uzdigne. Nadao se boljem ulovu na obali s druge strane planine, iako je do tamo morao da proleti kroz ružu vetrova, iz loših vremenskih prilika u dobre. Ljudi koji naume istim tim putem morali su da prođu dugačkim teskobnim tunelom kroz liticu. Činilo se da okolni okruzi cene postojanje tog planinskog bedema, pošto su njihovi žitelji tunel kroz njega nazivali debelim crevom sa analnim otvorom na obe strane. I zaista, čim je preleteo vrh

litice, galebu se učinilo da je iz sveta tihog sklada uleteo u ledenu prljavu kišu koja je padala na smrdljivi grad pod njim. Ne bi li valjda iskazao svoj prezir, galeb se tu israo pre nego što se uhvatio ukoštac s jakim vetrovima. Galebov izmet pao je na strehu ispod koje se na klupi zgrčen tresao neki mršav momčić. Iako je tabla pored strehe nagoveštavala da je tu autobusko stajalište, momak i nije bio sasvim siguran. Proteklih godina ukinute su razne autobuske linije - zbog osipanja stanovništva, kako je rekao onaj glupi gradonačelnik. A momak je sad žurio na železničku stanicu, morao je da nabavi brlju, spid koji je prethodno uzeo od onih motociklista bio je potpuno sranje, više je tu bilo šećera i brašna nego amfetamina. Mokri nauljeni asfalt svetlucao je pod uličnim svetiljkama koje se još nisu pogasile, a kišnica se skupljala u bare po rupama na putu koji je vodio iz grada. Dotad je bilo tiho, nijednog auta na vidiku, samo pljuštanje kiše. Međutim, momak sad začu neki zvuk nalik na tiho brundanje. Podigao je glavu i sklonio povez koji mu je u snu skliznuo sa prazne očne duplje na ono zdravo oko. Možda uspe da stopira do centra? Ne, zvuk je dolazio iz pogrešnog smera. Momak se ponovo šćućurio. Brundanje je preraslo u riku. Momka je mrzelo da se pomeri, a uostalom, već je bio pokisao do gole kože, pa je samo zaklonio glavu rukama. Kamion naiđe i zapljusnu stajalište blatnjavom vodom. Momak je ostao da leži i razmišlja o životu sve dok nije shvatio da mu je bolje da to ne radi. Još jedan auto. Šta je ovo? Momak se pridigao da pogleda. Ne, i ovaj ide iz pravca grada. A i on jurca. Momak pogleda farove koji su se približavali. Misao ga obuze sama od sebe - ako samo iskorači, rešiće sve svoje probleme. Automobil je projurio zaobišavši sve bare. Crni ford tranzit. Pandurski auto, njih trojica unutra. Njih svejedno ne bi stopirao. „Eno ga napred, Angase”, reče Banko. „Dodaj gas!” „Otkud znate da su to oni?”, upita Olafson naginjući se između prednjih sedišta Gardinog tranzita. „Po dimu”, reče Banko. „Sačuvaj bože, ne čudi me što Sovjetski Savez kuburi s naftom. Namesti se pravo iza njih, da te vide u retrovizoru.”

Angas nije usporio sve dok nisu zašli u crni oblak izduvnih gasova. Banko tad otvori prozor i osloni cev puške na levi retrovizor. Nakašljao se. „Sad ih zaobiđi.” Angas se prestrojio dodajući gas. Ford tranzit se izravnao s kamionom koji je štektao i brektao. Kroz prozor kamiona izlete oblačić dima, a ogledalo ispod Bankove puške tiho se rasu u paramparčad. „O, da - videli su nas”, reče Banko. „Vrati se iza njih.” Kiša naglo prestade i obavi ih još gušća tama. Ušli su u tunel. Činilo se da su asfalt i crni grubo otesani zidovi litice progutali svetlost njihovih farova. Videla su se jedino zadnja svetla na kamionu. „Šta ćemo sad?”, upita Angas. „Izaći ćemo na most, a ako pređu sredinu...” „Znam”, odvrati Banko podižući pušku. Kod kipa je prestajao grad, prestajala njihova jurisdikcija, prestajala potera. Teoretski su, naravno, mogli i da nastave, i ranije se dešavalo da pokoji redak revnostan momak iz Odseka za narkotike uhapsi krijumčare na pogrešnoj strani granice između gradova i tako izbaci potencijalno sočan slučaj iz sudnice, a sam sedne na optuženičku klupu zbog grubog kršenja pravila službe. Bankova remingtonka trznu. „Pogodak”, rekao je. Pred njima je kamion počeo da ševrda po tunelu, a jedna zadnja guma mu se smradno pušila. „Sad ćeš da vidiš šta je stvarno težak volan”, reče Banko repetirajući pušku. Nanišanio je i drugi zadnji točak. „Drži odstojanje, Angase, ukoliko se zakucaju u zid.” „Banko...”, poče glas sa zadnjeg sedišta. „Olafsone?” Banko je stiskao obarač. „Vozilo iz suprotnog smera.” „Čuvaj.” Banko podiže obraz s kundaka, a Angas utom prikoči. Pred njima je kamion ševrdao levo-desno povremeno zaklanjajući svetlost farova putničkog auta koji im je išao u susret. Banko začu trubljenje, očajničko trubljenje putničkog vozila pred kamionom koje zna da je prekasno da išta preduzme. „Gospode...”, zašuška Olafson šapatom. Trubljenje je bilo sve glasnije i sve učestalije. A zatim blesak svetlosti. Banko nehotice pogleda kroz prozor.

U magnovenju je spazio zadnje sedište auta, obraz usnulog deteta prislonjen uz staklo. Prošli su, a sve tiše trubljenje zvučalo je kao razočarano stenjanje pijane publike. „Brže”, reče Banko. „Uskoro će most.” Angas dodade gas. Ponovo su zašli u oblak dima. „Tako.” Banko je nišanio. „Taaako...” Utom se cerada na kamionu razmakla i farovi tranzita obasjaše tovar naredanih plastičnih kesa s nečim belim unutra. Zadnji prozor na kabini bio je razbijen, a preko gomile kesa od po kilogram ka njima je zjapio otvor na cevi puške. „Angase...” Začuo se kratak prasak. Banko nakratko ugleda plamen iz cevi, a onda njihova šoferšajbna pobele, i zatim se uruši. „Angase!” Shvativši šta mu je činiti, Angas okrenu volan udesno. Pa ulevo. Gume su vrištale, a meci pljuštali dok je cev one puške bljuvala vatru pokušavajući da isprati njihove manevre. „Prokletstvo!” dreknu Banko pripucavši u drugu gumu kamiona. Metak je samo okrznuo šasiju varničeći. Ponovo je počela kiša. Izbili su na most. „Smakni ga iz dvocevke, Olafsone”, grmeo je Banko. „Smesta!” Kiša ih je zasipala kroz otvor šoferšajbne. Banko se izmače kada je Olafson naslonio dve cevi sačmarice o naslon njegovog sedišta. Cev mu je provirila u ravni ramena, ali je naprasno nestala kada se začuo zvuk nalik na udarac čekića o meso. Banko se osvrnuo i ugledao Olafsona kako tone na zadnjem sedištu zureći preda se, sa rupom na jakni u visini grudi. Sivi tapacirung se razleteo kada je naredni metak prošao kroz Bankovo sedište i zario se u zadnje sedište pored Olafsona. Onaj iz kamiona gađao je pravo u kabinu. Banko istrgnu dvocevku iz Olafsonovih ruku, pa je jednim potezom prebaci napred i opali kroz šoferšajbnu. Tovar kamiona se zabeleo od eksplozije praška. Odloživši dvocevku, Banko uze pušku. Kroz gust beli oblak, onaj iz kamiona više ništa neće videti, ali se u tami pred njima već uzdizao bogato osvetljeni mermerni Kenet, poput nekakvog nepozvanog priviđenja. Banko je nanišanio zadnji točak i opalio. Pogodak. Pred njima se kamion zaljuljao i poskočio na trotoar kada su prednji i zadnji točak naleteli na ivičnjak, a zatim se bokom nagnuo i

udario o čeličnu ogradu. Vrištanje metala o metal zaglušilo je zvuke motora. Ipak, vozač kamiona je nekim čudom uspeo da vrati teško vozilo na kolovoz. „Ne preko granice, jebote!”, vrisnu Banko. Sa točka kamiona odralo se i poslednje parče gume, pa u noći sevnuše varnice. Kamion se ponovo zaljuljao, vozač je očajnički pokušao da ga ispravi u drugu stranu, ali ovog puta nije imao šanse. Kamion se izokrenuo, isprečio na putu i nastavio da klizi po asfaltu. Bio je već praktično na okružnoj granici kada je ponovo uhvatio asfalt pod točkovima i poleteo s puta. Dvanaest tona sovjetskog inženjerskog umeća pogodilo je šefa policije Keneta ispod pojasa i gurnulo pred sobom kip i deset metara čelične ograde preko ivice mosta. Angas je dotad zaustavio auto, pa je Banko u novonastaloj tišini posmatrao šefa policije Keneta kako se polako, na mesečini, vrti oko vlastitog podvaljka. Za njim je naglavačke padao kamion ostavljajući za sobom rep od belog praška, poput džinovske amfetaminske zvezde padalice. „Gospode...”, prošaputa policajac. Činilo se da je prošla čitava večnost pre nego što su pali u vodu nakratko je bojeći u belo. Pljusak je stigao do Banka s malim zakašnjenjem. A onda opet tišina. Šon je trupkao ispred kluba gledajući kroz kapiju. Počešao se po velikoj tetovaži na čelu, natpisu Jahač do smrti. Nije bio tako nervozan još od porodilišta. Nije li tipično da Kolin i on izvuku kraću slamčicu i ostanu da stražare na kapiji baš večeras, kad je najuzbudljivije? Niti će učestvovati u primopredaji droge, niti će prisustvovati kasnijem slavlju. „Ženska će nazvati malog po meni”, poče Šon, tek da nešto kaže. „Čestitam”, ravnodušno promrmlja Kolin povukavši se za velik brk kao u morža. Kiša mu se slivala niz ćelu. „Hvala”, odvrati Šon. Zapravo, nekad nije želeo ništa od toga, ni tetovažu koja te žigoše do kraja života, a ni klinca koji će po svoj prilici nositi istu takvu. Sloboda. Valjda su motocikli i smišljeni zbog toga? Međutim klub, a i Beti, promenili su Šonovo shvatanje slobode. Tek kad pripadaš, tek kad upoznaš šta je sloga, tek tada si stvarno slobodan. „Eno ih”, reče Šon. „Izgleda da su dobro prošli, a?” „Fale dva motora.” Kolin pljunu cigaretu i otvori visoku kapiju s bodljikavom žicom na vrhu.

Pred njima zastade prvi motocikl u koloni. Duboki bas zabrunda pod kacigom s rogovima. „Presrela nas murija, pa će nam se blizanci pridružiti kasnije.” „Važi, šefe”, reče Kolin. Jedan po jedan, motori uđoše na kapiju. Jedan momak im pokaza podignut palac. Dobro je, nabavili su drogu, spasli su klub. Šon odahnu. Motori prođoše preko čistine ispred prizemne kuće nalik na kasarnu sa amblemom Norveških jahača na zidu i nestadoše u velikoj garaži. U kasarni je sve bilo postavljeno, Sveno je odlučio da se uspeh propisno zalije, i posle nekoliko minuta Šon začu da su odvrnuli muziku, kao i prve pobedničke pokliče. „Pa, sad smo bogati”, ushićeno će Šon. „Znaš li gde će sa drogom?” Kolin oćuta i samo prevrnu očima. Verovatno nije znao. Niko nije znao. Osim Svena i, naravno, vozača kamiona. Najbolje je bilo tako. „Evo blizanaca”, reče Šon ponovo otvarajući kapiju. Motori su im prišli polako, kao da oklevaju na uzbrdici pred kapijom. „Ej, Žoao, šta je bi...”, poče Šon, ali motori samo prođoše pored njih. Posmatrao ih je kako staju nasred čistine kao da će tu da se parkiraju. A onda se podgurnuše, pa klimnuše ka otvorenim vratima garaže i odvezoše unutra. „Jesi li video Žoaov vizir?”, tada će Šon. „Ima rupu.” Kolin teško uzdahnu. „Ne zezam te!”, uporno će Šon. „Ima rupu posred vizira. Idem da čujem šta se stvarno desilo na keju.” „Ej, Šone...” Ali Šon je već otrčao preko čistine u garažu. Tamo su blizanci sišli s motora, ali još nisu poskidali kacige. Jedan je odškrinuo vrata koja su vodila iz garaže u kasarnu kao da ne želi da ga vide, kao da želi da osmotri provod. Žoao, Šonov najbolji drug, stajao je pored svog motora sa okvirom kalašnjikova u ruci. Izgledalo je kao da prebrojava municiju. Šon ga pljesnu po leđima, a ovaj mora da se strašno prepao, pošto se smesta okrenuo. „Šta ti se desilo s vizirom, Žoao? Šljunak?” Žoao mu nije odgovorio, već je žurno pokušao da vrati okvir na kalašnjikov. Bio je neobično trapav u tome. A neobično je bilo i to što je izgledao nekako... viši. Kao da pred Šonom nije stajao Žoao, nego... „Sranje!”, uzviknu Šon, pa ustuknu mašivši se za pojas. Naime, sada

je shvatio šta znači ona rupa na Žoaovom viziru, shvatio je da više nikad neće videti svog najboljeg drugara. Šon izvuče pištolj, otkoči ga, već htede da ga uperi u onog koji je još petljao s kalašnjikovom kad ga nešto pogodi u rame. Šon nehotice okrenu pištolj u pravcu tog udaraca. Međutim, iza njega nije bilo nikog, jedino je onaj tip u jakni Jahača još stajao pored vrata. Utom je Šonova šaka svenula, i on ispusti pištolj na pod. „Da nisi zucnuo”, reče glas iza njega. Šon se opet okrenuo. Ugledao je cev kalašnjikova, a u odrazu na probušenom viziru i dršku bodeža koja njemu, Šonu, štrči iz ramena. Daf je prislonio cev kalašnjikova uz tetovirani natpis na čelu tipa pred sobom. Posmatrao je njegovo zblanuto ružno lice. Stezao je prst na obaraču, još samo milimetar i... Čuo je vlastiti piskutavi dah pod kacigom i lupu svog srca pod pretesnom kožnom jaknom. „Dafe”, poče Magbet sa vrata ka klubu. „Polako.” Daf stisnu obarač još jedan milimetar. „Nemoj”, reče Magbet. „Vreme je da mi uzmemo taoca.” Daf opusti obarač. Lice onog momka bilo je bledo kao krpa - možda od straha, možda od gubitka krvi, a možda i od oba. Glas mu je podrhtavao. „Mi ne spašavamo...” Daf ga udari puškom u tetovažu, napravivši mu poderotinu koja se načas zabelela kao njegov čuveni ožiljak, ali se odmah potom zacrvenela od krvi. „Ti da čutiš, mali, i biće sve u redu”, reče Magbet prišavši im. Zgrabio je momka za dugu kosu, povukao mu glavu unatraške i pod grlo stavio sečivo drugog bodeža. Gurnuo ga je pred sobom ka ulazu u klub. „Jasno?” „Samo ne zaboravi da je Sveno moj”, napomenu Daf. Proverio je kako leži zakrivljeni okvir automatske puške, a onda pođe za njima. Magbet šutnu vrata, pa uđe, gurajući onog momka pred sobom, dok ga je Daf pratio u stopu. Bučni Jahači su se cerili za dugačkim stolom u velikoj ali već zadimljenoj prostoriji. Svi su sedeli za stranom stola duž zida, okrenuti ka trima spoljašnjim vratima. Tako je verovatno glasilo pravilo kluba. Daf je procenio da ih je oko dvadesetorica. Muzika je treštala. Rolingstounsi. Jumpin’Jack Flash.

„Policija!” povika Daf. „Da niko nije mrdnuo, inače će moj kolega prerezati grkljan ovom divnom mladiću.” Učinilo se da je vreme prikočilo, pa je Daf kao na usporenom snimku posmatrao onog na kraju stola kako podiže glavu. Rumeno praseće lice sa prćastim nosom i tako jako zategnutim pletenicama da su mu se oči iskosile kao dve tanke zlobne crtice. U uglu usana mu se pušio tanak cigarilo. Sveno. „Mi ne spašavamo taoce”, rekao je. Njihov talac se onesvestio i pao. U naredne dve sekunde izgledalo je kao da je vreme u prostoriji stalo. Čuli su se samo Stounsi. A onda Sveno povuče dim cigarila. „Drž’te ih”, rekao je. Daf opazi da su bar trojica Jahača reagovala istovremeno. Stisnuo je obarač kalašnjikova. I nije ga puštao. Sejao je parčiće olova prečnika 7,62 milimetra koji su razbijali pivske flaše u paramparčad, dizali strugotinu sa stola, šibali po zidu, grizli meso i zaustavili Mika Džegera između dve otpevane reči gas. Pored njega je Magbet isukao dva gloka koje su - kao i jakne, kacige i motocikle - uzeli od ubijenih Jahača na keju. Puška u Dafovim rukama bila je topla i nežna poput ženskog tela. Postepeno su tonuli u tamu, kako je koja sijalica eksplodirala. Kada je Daf konačno pustio obarač, s tavanice je visio samo jedan luster od čijeg su njihanja po zidovima plesale senke poput utvara.

„P Treće poglavlje ogledao sam oko sebe, a u polutami su na sve strane ležali Jahači, licem na podu”, kazivao je Magbet. „Krv, srča i čaure.” „Au, jebote!”, prodra se Angas zaplićući jezikom u bučnom Zidaru, baru iza železničke stanice gde se redovno okupljala Garda. Gledao je Magbeta plavim očima pogleda zamućenog od alkohola, gotovo pobožno. „Samo ste ih počistili! Jebote! Živeli!” „Pazi kako se izražavaš, nesuđeni pope”, prekori ga Magbet, ali kada je svih osamnaest gardista podiglo krigle, i sam se osmehnuo odmahujući glavom i nazdravio s njima. Otpio je poveći gutljaj i pogledao Olafsona, koji je držao tešku Zidarevu kriglu u levoj ruci. „Boli li, Olafsone?” „Bolje mi je kad znam da i jednog od njih sad boli rame”, šušnu Olafson pažljivo nameštajući povez na ruci, praćen smehom ostalih. „Ipak, najvažniji posao su obavili Banko i Olafson”, tada će Magbet. „Ja sam im samo držao reflektor, kao pomoćnik majstorima fotografije.” „Zašto ste prekinuli priču?”, tada će Angas. „Pred vama i Dafom leži cela banda Jahača. Šta se onda desilo?” Sklonio je dugu plavu kosu iza ušiju, kao da želi bolje da čuje. Magbet osmotri njihova ushićena lica za stolom. Zgledavši se sa Bankom, nastavio je: „Neki su vrištali da se predaju. Prašina se slegla, a i muziku smo prekinuli, pa je konačno zavladala tišina, ali još je bilo dosta mračno i nepregledno. Podelili smo se i krenuli da ih pregledamo, svaki sa svoje strane. Nije bilo mrtvih, ali nekima je, što bi se reklo, trebala lekarska pomoć. Daf je vrištao kako ne vidi Svena.” Magbet pređe prstom preko zamagljenog stakla. „Ugledao sam jedna vrata odmah uz kraj stola gde je on sedeo. Istog časa začulo se paljenje

motora. Ostavili smo sve one na podu i istrčali napolje. Napolju smo videli da tri motora već izlaze na kapiju, jedan je bio onaj Svenov crveni. A stražar, neki ćelavi, brkati, upravo je seo na svoj i pošao za njima. Daf je poludeo, hteo je da ih pratimo, ali sam mu rekao da su neki od onih unutra gadno povređeni.. „Zar ste mislili da bi to zaustavilo Dafa?”, prošaputa neko. „To što svinje krvare, kada mu je Sveno nadohvat ruke?” Magbet se osvrnuo. Dotični je sedeo sam u susednom separeu, lice mu je bilo u senci vitrine sa peharima pikado kluba. „Zar ste mislili da bi se Daf obazirao na ljudske živote kada mu se smeši veliki podvig?” Krigla piva se podiže i uroni u senku. „Ipak se radi o nečijoj karijeri.” Za Magbetovim stolom zavladao je tajac. Banko se nakašljao. „Jebeš karijere. Garda ne ostavlja bespomoćne da nasmrt krvare. Ne znam šta vi, Sitone, radite u Narkoticima.” Siton izroni licem iz senke. „Ni mi u Narkoticima ne znamo šta radimo, to je problem kada zapoveda neko kao Daf. Ali ne bih da vas prekidam, Magbete, jeste li se vratili da povijete ranjenike?” „Sveno je ubica koji će ubiti ponovo ako mu se ukaže prilika”, reče Magbet ne skidajući pogled sa Sitona. „A Daf se plašio da će pobeći preko mosta.” „Plašio sam se da će pokušati da pređu most, kao što je probao i kamion”, kazivao je Daf. „Zato smo opet skočili na motocikle. Vozili smo najbrže moguće, pa i još malo brže. Jedan pogrešan proračun u krivini na mokrom asfaltu...” Daf odgurnu zlatni, dopola pojeden krem brile na stolnjaku od damasta u restoranu Lion, pa izvadi bocu šampanjca iz kible i dopuni čaše ostalim troma. „Posle prve okuke u dnu doline ugledao sam zadnja svetla četiri motora. Ubrzao sam. U retrovizoru sam video da me Magbet prati.” Daf krišom pogleda šefa policije Dankana da vidi kako prolazi njegova priča. Bilo je teško protumačiti njegov blagi učtivi osmeh. Dankan još nije komentarisao raciju od te večeri, ali nije li im odao priznanje i samim svojim prisustvom na toj maloj proslavi? Možda, ali je Dafu ćutanje šefa policije poljuljao samopouzdanje. Zauzvrat se osećao sigurnije kad pogleda bledo lice riđokosog načelnika Odseka za borbu protiv korupcije, višeg inspektora Lenoksa, koji se sa sebi svojstvenim entuzijazmom nagnuo preko stola upijajući svaku reč. A i razrogačene zelene oči Kejtnesove, načelnice Forenzike, govorile su

mu da je poverovala u svaku reč. Daf odloži bocu. „Na deonici pred tunelom smo se izravnali, a zadnji farovi motora ispred nas bili su sve bliži. Kao da su usporili. Ugledao sam rogove na Svenovoj kacigi. A onda se desilo nešto neočekivano.” Dankan pomeri čašu od šampanjca da je izravna sa čašom od crnog vina, a Daf nije znao treba li to da protumači kao znak uzbuđenosti ili nestrpljenja. „Dva motocikla su skrenula odmah posle autobuskog stajališta, na isključenju za Fors. A dva su produžila pravo u tunel. Bilo je pitanje sekundi da odlučim kuda...” Daf je naglasio reč „odlučim”. Mogao je, naravno, umesto toga reći i „izaberem”. Ali „izbor” je nešto što svaki glupan može biti primoran da načini, „odluka” je aktivna, zahteva razmišljanje i karakter, to je ono što se traži od pravog zapovednika. A šefu policije će trebati pravi zapovednik kada bude imenovao načelnika novoosnovanog Odseka za organizovani kriminal. Taj odsek je trebalo da objedini Odsek za narkotike i Odsek za bande, što je bilo logično pošto su, progutavši sve ostale bande, sada celokupno tržište narkotika u gradu držali Norveški jahači i Hekata. Ostalo je samo pitanje ko će biti na čelu tog novog odseka, Daf ili Kodor, iskusni načelnik Odseka za bande koji se baškario u neobično velikoj i uveliko otplaćenoj vili u zapadnom delu grada. Problem je bila podrška koju je Kodor uživao u gradskoj upravi, kao i među Kenetovim nekadašnjim poslušnicima u policijskoj stanici, a iako je Daf znao da je Dankan spreman na svašta ne bi li se rešio svih Kodora u svojim redovima, znao je i da ovaj mora načiniti pokoji politički ustupak kako bi zadržao kontrolu u policiji. Izvesno je bilo samo da će dobitnik biti samo jedan od njih dvojice, Daf ili Kodor, a da će ovaj drugi izgubiti načelnički položaj. „Mahnuo sam Magbetu da idemo za onima koji su skrenuli ka Forsu.” „Stvarno?”, ubaci se Lenoks. „Pa onda bi vam ona dvojica pobegla iz okruga.” „Tako je, ali u tome je i bila moja dilema. Sveno je lukav kao lisica - da li je poslao dvojicu ka Forsu da nas odvuku s traga, ili je računao da ćemo tako protumačiti njegov plan i učiniti upravo suprotno?” „Nego, šta imamo?” upita Lenoks. „Molim?”, ponovi Daf trudeći se da prikrije ljutnju što ga je ovaj prekinuo. „Imamo li bilo kakve dokaze protiv Svena? Masakr u Stouku odavno

je zastareo, koliko je meni poznato.” „Dve pljačke pošta u Prvom distriktu pre pet godina”, nestrpljivo če Daf. „Imamo njegove otiske i sve živo.” „A protiv ostalih članova bande?” „Nemamo ništa. A nismo ništa dobili ni večeras pošto su svi nosili kacige. Svejedno, kad su skrenuli ka Forsu, ugledali smo kacigu...” „A šta je bio masakr u Stouku?”, ubaci se Kejtnesova. Daf prostenja. „Vi se tad još niste ni rodili”, odgovori joj Dankan ljubazno. „Sve je počelo u Kapitalu odmah po završetku rata. Kad je policija trebalo da uhapsi Svenovog brata zbog dezerterstva, on je, glupan, potegnuo oružje. Oba policajca koja su došla da ga uhapse bila su veterani iz rovova, pa su ga na mestu izrešetala. Nekoliko meseci kasnije Sveno je osvetio brata u Stouku. Ušao je u policijsku stanicu i pokosio četvoro policijskih službenika, od kojih je jedna bila žena u poodmakloj trudnoći. Sveno nam je nestao s radara, a opet se pojavio po isteku roka za zastarevanje zločina. Izvolite, Dafe, nastavite.” „Hvala. Mislio sam da nisu primetili da sam im se približio dovoljno da ugledam Svenovu kacigu kada je skrenuo ka Forsu i Starom mostu. Sustigli smo ih posle samo dva-tri kilometra. Tačnije, Magbet je pripucao dvaput uvis dok su još bili dosta ispred nas, ali oni su tada prikočili. Prikočili smo i mi. Već smo bili izašli iz doline, tako da više nije padala kiša. Dobra vidljivost, mesečina, odstojanje pedesetšezdeset metara. Uperio sam kalašnjikov u njih i viknuo im da siđu s motocikala, da načine pet koraka nama u susret i kleknu na put s rukama na potiljku. Poslušali su, pa smo sišli s motocikala i pošli ka njima.” Daf je zažmurio. Još ih je video pred očima. Klečali su. Kožna odeća je škriputala dok je koračao ka njima, u uglu vidnog polja visila mu je kap vode, na ivici podignutog vizira. Samo što nije pala. Samo što nije. „Kada smo im prišli na deset-petnaest koraka, Sveno je potegao pištolj”, kazivao je Magbet. „Daf je odmah reagovao. Pripucao je. Pogodio ga je sa tri hica u grudi. Sveno je bio mrtav i pre nego što pao kacigom na zemlju. Ali u međuvremenu je ovaj drugi izvukao pištolj i nanišanio u Dafa, ali srećom nije stigao da puca.” „Au jebote!”, uskliknu Angas. „Vi ste prvi pripucali, zar ne?”

Magbet se zavalio na stolici. „Sredio sam ga nožem.” Banko je proučavao svog zapovednika. „Zadivljen sam”, prošaputa Siton iz senke. „S druge strane, zar da Daf bude brži od vas kada je Sveno potegao oružje? Kladio bih se da ste vi, Magbete, brži od njega.” „Ali i tu si pogrešio”, reče Magbet. Šta je taj Siton tu tražio, šta li je hteo? „Baš kao i Daf.” Magbet prinese kriglu usnama. „Pogrešio sam”, reče Daf mahnuvši šefu sale da im treba još jedna boca šampanjca. „Ne, naravno, kada sam pucao - nego kad sam skrenuo za Fors.” Šef sale priđe stolu da se izvini, pošto se bližilo zatvaranje, a svejedno nisu smeli da služe alkohol posle ponoći. Osim ako lično šef policije... „Neka, hvala”, reče Dankan, koji je ovladao umećem da se istovremeno šaljivo osmehne, a ujedno prekorno izvije obrvu. „Poštovaćemo zakon.” Šef sale se udaljio. „I najboljima se dešava da načine pogrešan izbor”, reče Dankan. „Kada ste to shvatili? Kada ste mu skinuli kacigu?” Daf odmahnu glavom. „I pre toga, kada sam kleknuo pored tela i ugledao njegov motocikl. To nije bio Svenov motocikl, nije bilo sablje. Ti momci nikad ne razmenjuju motocikle.” „Ali razmenjuju kacige?” Daf slegnu ramenima. „Trebalo je da pretpostavim, malo pre toga smo se Magbet i ja poslužili istim tim trikom. Sveno je dao svoju kacigu drugome, a onda je namerno usporio da je ugledamo na motoru koji skreće za Fors. A on sam je pobegao kroz tunel i preko mosta.” „Nema sumnje, ta mu je bila pametna”, reče Dankan. „Šteta što i njegovi ljudi nisu jednako pametni.” „Kako to mislite?”, upita Daf pogledavši kožne korice u kojima mu je šef sale doneo račun. „Zašto su pripucali na policiju kada znaju - kao što i sami kažete - da nemate dokaza ni protiv koga osim protiv Svena? Mogli su da se predaju i da nekoliko sati kasnije izađu iz policijske stanice kao slobodni ljudi.” Daf slegnu ramenima. „Možda nisu mislih da smo iz policije. Možda su mislih da smo Hekatini, da ćemo ih pobiti.” „Ili je šef policije u pravu”, ubaci se Lenoks. „Naprosto su glupi.”

Dankan se počešao po bradi. „Koliko Jahača imamo iza rešetaka?” „Šestoricu”, reče Daf. „Kada je policija stigla u sedište kluba, uglavnom su tamo ostali oni s najtežim povredama.” „Ne bih očekivao da bande poput Jahača prepuštaju ranjenike neprijatelju.” „Znah su da će im tako biti brže ukazana medicinska pomoć. Trenutno su na lečenju, ali svejedno računamo da ćemo im sutra produžiti pritvor. I ispitaćemo ih o Svenu, ma koliko da su u bolovima. Ima da ga nađemo, šefe.” „Lepo. Četiri i po tone amfetamina. Nije malo.” „Nije”, osmehnu se Daf. „Ne da nije malo, nego se pitam zašto me niste unapred obavestili o takvoj akciji.” „Nije bilo vremena”, brzo će Daf. Dugo je razmatrao kako da odgovori na to nezaobilazno pitanje. „Nije bilo vremena od trenutka kada mi je stigla dojava do trenutka kada je trebalo načiniti konkretne korake. Kao načelnik sam morao da izvagam pravila službe spram rizika da ne stignemo na vreme i sprečimo da četiri i po tone nađe put do krvi naše omladine.” Daf pogleda Dankana pravo u oči, koje su zamišljeno počivale na njemu. Šef policije se hitro pogladio po vrhu brade. A onda se obliznuo. „Mnogo prolivene krvi. Velika šteta na mostu. Riba u zalivu je verovatno već drogirana. A Sveno je i dalje na slobodi.” Daf opsova u sebi. Taj tobožnji svetac, taj nadmeni glupan, kako ne vidi širu sliku! „Ali”, nastavi direktor policije, „imamo šestoricu Norveških jahača u pritvoru. A iako će svi koji budu jeli ribu narednih nedelja iskusiti neobične promene u raspoloženju, to je bolje nego da je amfetamin našao direktan put do naše omladine. Ili... ” Dankan uze čašu sa šampanjcem. „Do našeg skladišta za zaplene.” Lenoks i Kejtnesova se nasmejaše. Bilo je dobro poznato da iz tog skladišta i dalje svašta nestaje. „Dakle”, poče Dankan dižući čašu, „valjan ste posao obavili, Dafe.” Daf trepnu dvaput. Srce mu razdragano poskoči u grudima. „Hvala”, rekao je iskapivši šampanjac. Dankan mu uze korice s računom. „Danas ja častim.” Izvadio je račun, odmakao ga od sebe, začkiljio očima. „Ali ne vidim da li sam dobio pravi račun.” „A ko ga još dobije?” odvrati Lenoks, pa se kiselo osmehnu kada se

niko nije nasmejao. „Dozvolite”, reče Kejtnesova, pa uze račun i namaknu bapske rožnate naočare za koje je Daf znao da joj ne trebaju, već da ih nosi zato što joj dodaju koju godinu i oduzimaju na privlačnosti. Dankan je načinio hrabar potez kada je njoj dodelio Forenziku. Niko nije sumnjao u njenu stručnost, diplomirala je na Policijskoj akademiji kao student generacije, a uz to je studirala i fiziku i herniju. Međutim, bila je mlađa od svih drugih načelnika, neudata i naprosto isuviše lepa da rastera sve sumnje o motivima za svoje imenovanje. Na plamenu sveća caklile su joj se oči iza naočarskih stakala, vlažne, crvene usne i blistavi zubi. Daf zažmuri. Svetlucavi asfalt, šuštanje mokrih guma. Pljusak krvi kada je onaj momak izvukao bodež sebi iz grla. Daf oseti kako mu nešto pritiska grudi. Naglo je udahnuo i otvorio oči. „Da li je sve u redu, Dafe?” Lenoks uze bokal vode, pa preli poslednji gutljaj u Dafovu čašu. „Popijte malo vode, da razredite sav onaj šampanjac. Treba da vozite.” „Ni govora”, ubaci se Dankan. „Neću dozvoliti da mi današnji heroji budu uhapšeni zbog vožnje u pijanom stanju - ih pregaženi na putu. Moj vozač neće imati ništa protiv da malo izmeni trasu.” „Hvala”, poče Daf. „Ali Fajf je...” „Takoreći usput”, prekide ga Dankan. „A treba da mi zahvale vaša gospođa i dvoje divne dece.” „Izvinite me.” Daf odmaknu stolicu, pa ustade i ode. „Izvrstan policajac”, reče Lenoks dok se Daf teturao ka toaletu u dnu sale. „Daf?”, upita Dankan. „I on, ali sam mislio na Magbeta. Ima zavidne rezultate, podređeni ga obožavaju, a iako je radio i u Kenetovo vreme, naš odsek je ustanovio da je sasvim čist. Šteta što nema formalnih preduslova za neki viši položaj.” „Pa dobro, završio je Policijsku akademiju, a zahtev za dodatnim školovanjem nije apsolutan. Pogledajte samo Keneta.” „Dobro, ali Magbet nije kao mi.” „Kao mir „Pa.” Lenoks se lukavo osmehnuo podižući čašu. „Odabrali ste načelnike koji se - hteli mi to ili ne - smatraju elitom. Svi smo iz zapadnog dela grada ili iz Kapitola, svi smo obrazovani i imamo ugledna prezimena. Magbeta bi pre doživeli kao nekog iz širokih masa, ako me razumete.”

„Razumem; Nego, malo me brine ono Dafovo teturanje. Da li biste proverili...” Toalet je, srećom, bio prazan. Daf zakopča šlic, pa priđe jednom lavabou, odvrnu česmu i pljusnu se po licu. Vrata iza njega se otvoriše. „Dankan me je zamolio da vidim kako ste”, reče Lenoks. „Aha. Šta mislite, šta on misli?” „0 čemu?” Daf otkinu parče ubrusa da obriše lice. „O... ishodu.” „Verovatno isto što i svi mi, da ste obavili sjajan posao.” Daf klimnu. Lenoks se nasmejao. „Stvarno želite taj Organizovani kriminal, zar ne?” Daf odvrnu česmu. Sapunao je ruke posmatrajući odraz načelnika Odseka za borbu protiv korupcije u ogledalu. „Mislite da se laktam?” „Nema ničeg lošeg u laktanju kao takvom”, Lenoks će kroz smeh. „Ali je zabavno posmatrati vas kako se gurate.” „Lenokse, pravi sam čovek za taj posao. Nije li onda moja dužnost prema gradu i prema budućnosti moje i vaše dece da učinim sve što mi je u moći ne bih li dospeo na čelo tog odseka? Zar treba da ga prepustim Kodoru? Nekome za koga obojica znamo da mora imati prljave i krvave ruke kada je toliko dugo preživeo pod Kenetom?” „Aha.” Lenoks se i dalje smejao. „Goni vas samo osećaj dužnosti, nema tu ni traga ličnoj ambiciji? Pa dobro, Sveti Dafe, dozvolite da vam otvorim vrata.” Lenoks načini dubok naklon. „Pošto onda pretpostavljam da se odričete eventualne povišice i drugih povlastica koje prate takav položaj.” „Plata, čast i slava ne znače mi ništa”, odvrati Daf. „Ali društvo nagrađuje one koji mu doprinesu. Ko prezre nagradu, prezreo je i društvo.” Posmatrao je svoj odraz u ogledalu. Kako vidiš kada neko laže? Da li je uopšte moguće da je dotični i sam sebe ubedio da su njegove reči istinite? Koliko će mu trebati da ubedi sebe da je verzija oko koje su se on i Magbet dogovorili istinita, verzija o njihovom ubistvu ona dva momka nasred magistralnog puta? „Dafe, da li ste više oprali te ruke? Mislim da se Dankanu ide kući.”

Garda se rastala na sitnoj kiši ispred Zidara. „Odanost, bratstvo”, poče Magbet glasno. A drugi mu odgovoriše uglas, uz manje ili veće zaplitanje jezikom: „U vatri kršteni, u krvi ujedinjeni.” A onda su se pešice razišli na sve strane sveta. Magbet i Banko pođoše na zapad, pored uličnog svirača koji je više zavijao nego pevao pesmu Meet Me on the Corner, i dalje, kroz napuštene i oronule hale i hodnike železničke stanice. Neobično topao vetar je raznosio đubre među nekad otmenim dorskim stubovima koji su se krunili usled dugogodišnjeg dejstva zagađenja i manjka održavanja. „Dakle”, poče Banko. „Hoćeš li mi sad reći šta se stvarno desilo?” „Bolje ti meni ponovo ispričaj o kamionu i Kenetu”, reče Magbet. „Devedeset metara slobodnog pada!” Njegov smeh odjeknu pod svodom. Banko se osmehnuo. „Stvarno, Magbete, reci mi šta se desilo na onom putu.” „Jesu li rekli koliko će dugo trajati popravke na mostu?” „Možda njih možeš da slažeš, ali mene ne možeš.” „Banko, uhvatili smo ih. Zar stvarno želiš da znaš više od toga?” „Želim li?” Banko odmahnu rukom da rastera smrad koji ih je zapahnuo iz stepeništa ka toaletima, gde se neka žena neodređenih godina presamitila uz gelender tako da joj je kosa prekrila lice. „Ne.” „Dobro”, reče Banko. Magbet zastade i čučnu pored mladića koji je sedeo uza zid sa prosjačkom čašom ispred sebe. Momak podiže glavu. Preko jednog okaje imao povez, a drugo je zurilo nekud, opijeno, kroz san. Magbet mu ubaci novčanicu u čašu i spusti ruku na rame. „Kako si?” upitao je tiho. „Magbete”, reče momak. „Pa valjda vidiš?” „Možeš ti to”, reče Magbet. „Nikad ne zaboravi, možeš da prestaneš.” Dečakov jezik je zaplitao i saplitao se među samoglasnicima. „Otkud znaš?” „Veruj mi, i drugima je uspevalo.” Magbet ustade, a dečak povika za njim drhtavim glasom: „Bog te blagoslovio, Magbete.” Ušli su u istočnu halu železničke stanice. Unutra je bilo neobično tiho, kao u crkvi. Narkomani koji nisu sedeli, ležali ili stajali duž zidova i po klupama bauljali su uokolo u nekakvom sporom plesu, poput

astronauta u nekoj stranoj atmosferi, sa drugačijom gravitacijom. Neki su podozrivo pogledali dvojicu policajaca, dok su ih ostali uglavnom ignorisali, prepoznavši nekakvim rendgenskim pogledom da ovi nemaju šta da im prodaju. Većina njih bili su toliko mršavi i oronuli da je bilo teško reći koliko su dugo na ovom svetu - ili koliko će još biti. „Zar nikad nisi zapao u iskušenje da ponovo probaš?” upita Banko. „Nisam.” „Većina narkomana koji se skinu ipak sanjaju o jednom poslednjem fiksu.” „Ne i ja. Hajdemo odavde.” Izašli su na stepenište pred zapadnim ulazom i zastali dok ih je svod još štitio od kiše. Pored njih, na niskom postolju sa crnim šinama, stajalo je nešto što je u tami ličilo na praistorijsko čudovište. Berta, stara sto deset godina, bila je prva lokomotiva u toj zemlji, oličenje nekadašnje vere u napredak. Široki, veličanstveni, niski stepenici vodili su ka mračnom i pustom Radničkom trgu, koji je nekad vrveo od ljudi, s pijačnim tezgama i putnicima koji su žurili tamo i amo, ali sada je bio avetinjski brisan prostor, šiban vetrom. U dnu trga svetlucala je dostojanstvena zgrada od cigle; nekad je to bilo zdanje Državnih železnica, ali je u međuvremenu otkupljeno i renovirano tako da postane glavna gradska atrakcija: kazino Invernes. Banko je tamo zašao samo jednom i shvatio da to mesto nije za njega. Tačnije, da on nije za to mesto. On je pre pripadao Obelisku, gde gosti nisu bih tako otmeni, pića tako skupa, kurve tako lepe i tako diskretne. „Laku noć, Banko.” „Laku noć, Magbete. Lepo spavaj.” Zapazio je da se njegov prijatelj kratko stresao, ali je odmah zatim iskezio zube u tami: „Pozdravi Flijansa i reci mu da mu je otac večeras uradio veliku stvar. Šta bih dao da sam video Keneta kako pada sa svog mosta...” Banko je slušao kako tihi smeh njegovog prijatelja polako nestaje u mraku i kiši na Radničkom trgu. A kada je i sam prestao da se smeje, Banka obuze nemir. Magbet mu nije bio samo prijatelj i kolega, bio mu je poput sina, poput Mojsija u korpi, i Banko ga je voleo skoro isto koliko i svog Flijansa. Zato je sačekao sve dok se Magbet nije ponovo pojavio na drugoj strani trga, pred osvetljenim ulazom gde je, kao da su joj duhovi najavili dolazak voljenog, pred njega izašla visoka žena dugačke vatrenocrvene kose, u dugoj crvenoj haljini, i primila ga u svoj u zagrljaj.

Ledi. Možda je već načula za večerašnje događaje - žena kao Ledi ne bi stigla tu gde jeste da nije imala doušnike koji su joj javljali o svim kretanjima ispod površine grada. I dalje su se grlih. Bila je lepa, a nekad je verovatno bila i još lepša. Teško da je bilo ko znao Ledine godine, ali ih je svakako bilo više od Magbetovih trideset tri. Ali ko zna - možda je ipak tačno kad kažu da ljubav sve pobeđuje. A možda i nije. Stari policajac se okrenuo i pošao na sever. U Fajfu je vozač šefa policije skrenuo na makadamski put kao što mu je i rečeno. Šljunak je krčkao pod gumama. „Mogu ovde da izađem, ostatak ću pešice”, reče Daf. Vozač je prikočio. U tišini su se čuli zrikavci i šuštanje zimzelenih krošnji. „Ne želite da ih probudite”, reče Dankan gledajući niz put ka maloj beloj kući na mesečini. „Slažem se, neka spavaju mirno i bezbedno. Lepa vam je kućica.” „Hvala. I žao mi je što ste morali da zaobilazite zbog mene.” „Nekad mora i zaobilazno, Dafe. Sledeći put kad dobijete dojavu o Norveškim jahačima, ipak prvo javite meni. Dogovoreno?” „Dogovoreno.” Dankan se opet gladio kažiprstom po bradi. „Naš cilj je, Dafe, da ovaj grad postane bolje mesto za sve. Ali to znači da sve snage dobra moraju sarađivati i raditi za dobrobit i korist cele zajednice, a ne samo za svoju ličnu.” „Naravno, ser. Samo bih dodao i da sam spreman da se latim bilo kog posla dokle god služim policiji i gradu.” Dankan se osmehnuo. „U tom slučaju, Dafe, treba ja vama da zahvalim. Samo još nešto...” „Da?” „Rekli ste da niste računali na četrnaest Jahača sa sve Svenom, već da će samo dvojica-trojica neupadljivo izvesti kamion.” „Tako je.” „Da li vam je palo na pamet da je neko dojavio Svenu? Da su očekivali vaše prisustvo? Možda vaš strah od krtica u našim redovima i nije tako neosnovan. Laku noć, Dafe.” „Laku noć.” Daf je koračao ka kući udišući miris zemlje i već orošene trave. I

samom mu je to palo na pamet, a sada je to Dankan izgovorio naglas. Krtica. Doušnik. A on, Daf, otkriće ko je to. I to koliko sutra. Magbet je žmurio ležeći na boku. Iza sebe je čuo njeno ravnomerno disanje kao i basove iz kazina nalik na tupe otkucaje srca. Kazino je radio celu noć, ali sada je već bilo kasno i za kockare i za pijanice, U hodnicima su gosti koji će tu prenoćiti otključavali vrata svojih soba. Neki sami, neki sa suprugama, a neki s drugom vrstom pratnje. Ledi se u to nije mešala dokle god su gošće kazina Invernes sledile njena nepisana pravila - da budu diskretne, negovane, trezne, čiste i obavezno, obavezno lepe. Ledi je jednom, dok je njihova veza još bila sveža, pitala Magbeta zašto nije udostojio te žene niti jednog pogleda. Nasmejala se kada joj je rekao da ima oči samo za nju. Tek je kasnije shvatila da on to misli sasvim doslovno. Ni sad nije morao da se osvrne kako bi je video, crte njenog lica bile su mu urezane u mrežnjače; ma gde se nalazio, bilo je dovoljno da zažmuri i ona bi mu se ukazala. Pre Ledi nije bilo nijedne. Dobro, bilo je žena koje bi mu ubrzale puls, a bez sumnje je bilo i ženskih srca koja su jače lupala zbog njega. Bila je tu, naravno, i ona jedna koja mu je ostavila ožiljak na srcu. Ali ni sa jednom od njih nije bio intiman. Kada je Ledi to shvatila i kroz smeh ga upitala da li je počašćena pravom devicom, on joj je ispričao svoju priču, koju su dotad znale samo dve duše.. A onda je ona njemu ispričala svoju. Skupa svila hotelskog čaršava pritiskala mu je kožu, istovremeno i hladna i vrela, poput groznice. Prepoznao je po disanju da se probudila. „Šta je bilo?”, prošaputala je pospano. „Ništa”, rekao je. „Samo nisam mogao da zaspim.” Privila se uz njega, pomilovala po grudima i ramenima. Ponekad bi, kao sada, usaglasili disanje. Kao da su jedan te isti organizam, sijamski blizanci koji dele pluća, tako mu se činilo i onda kada su podelili životne priče jedno s drugim, kada je saznao da više nije sam. Njena šaka skliznula mu je niz mišicu, preko tetovaže, i pogladila ožiljke na podlaktici. I a njima joj je pričao. Kao i o Lorilu. Među njima naprosto nije bilo tajni. Tajni nije bilo, ali ju je zamolio da ga poštedi pojedinih surovih detalja. Volela ga je, a jedino to je bilo važno, jedino što je morao da zna o njoj. Prevrnuo se na leđa. Njena ruka mu je prešla preko stomaka, zastala, sačekala. Bila je kraljica, a njen podanik se poslušno podigao pod svilom.

Kada se Daf uvukao u krevet pored svoje žene, oslušnuo njeno ravnomerno disanje i osetio toplinu njenog tela, činilo se da svi oni događaji - kao i sama ta noć - već polako blede. Tako je oduvek bilo kad tu dođe. Upoznali su se dok je on studirao. Ona je bila iz dobrostojeće porodice u zapadnom delu grada, a iako su njeni roditelji isprva bili sumnjičavi, s vremenom su prihvatili marljivog i ambicioznog mladića. Uostalom, tast je Dafovu porodicu ocenio kao solidnu. Ostalo je išlo po automatizmu - brak, deca, kuća u Fajfu gde će deca odrastati ne udišući otrovni gradski vazduh, karijera, svakodnevica. Mnogo svakodnevice i unapređenje koje se naziralo negde u daljini. A vreme je poput rđe, tako neminovno mora biti. Dobra je ona žena, i dobra supruga, nije stvar u tome. Mudra, pažljiva, verna. A on? Nije li i on dobar muž? Zar ih ne izdržava, zar ne štedi deci za školovanje, zar nije kupio onu kolibicu na obali jezera? Nego šta je, ni ona ni tast ne bi mogli da se požale. Pa opet. Znači ti kad imaš porodicu, dom, to ti pruža spokoj. Sve se tu odvija vlastitim tempom i sa vlastitim naumom, bez mnogo osvrta na ono što je napolju. A poznavanje stvarnosti - ili beg iz nje - njemu su bili potrebni, neophodni. Bar povremeno. „Došao si, dakle, kući...”, promrmljala je. „Tebi i deci”, rekao je. „Večeras”, dovršila je. Ležao je osluškujući tišinu među njima, trudeći se da proceni da li je dobra ili loša. A onda mu je nežno spustila ruku na rame, pritisnula jagodicama njegove mnome mišiće, tamo gde je znala da će mu prijati. Zažmurio je. Tada mu se pred očima opet ukazao onaj prizor. Ona kap kiše visi mu sa ivice vizira. Motociklista kleči pred njim. Nepomičan, s rogovima na kacigi. Daf hoće da mu kaže, ali ne uspeva da se natera. Umesto toga, podiže kundak puške na rame. Kad bi se onaj bar malo pomerio. Ona kap će skliznuti svakog časa. „Dafe”, kaže Magbet odnekud iza. „Dafe, nemoj.” Kap pada. Daf opali. Jednom, dvaput, triput. Tri hica. Pred njim je motociklista pao na bok. Usledila je zaglušujuća tišina. Daf je čučnuo pored pokojnika, skinuo mu kacigu. Kada je shvatio da to nije Sveno, činilo mu se da ga je neko polio kofom ledene vode. Mladić je žmurio kao da mirno spava.

Daf se osvrnuo, pogledao Magbeta. Osetio je da mu oči suze, i dalje nije uspevao ništa da izusti, samo je odmahnuo glavom. Magbet mu je klimnuo u odgovor i skinuo kacigu onom drugom. I taj je bio vrlo mlad. Dafa je stezala knedla u grlu, zario je lice u šake. Kroz vlastite jecaje čuo je preklinjanje onog drugog momka kako para noć poput krika galebova nad pustim ravnicama: „Nemojte, nemojte! Nisam ništa video, neću reći nikome! Molim vas, pa zar bi mi neka porota poverovala! Neć...” Naglo je zaćutao. Čuo se pljusak po asfaltu, zatim nekakvo grgotanje, a onda opet tišina. Daf se osvrnuo. Tek tad je zapazio da onaj drugi momak nosi belu odeću. Tkanina je upijala krv koja mu je tekla iz rupe na grlu. Iza njega je stajao Magbet s bodežom u ruci. Grudni koš mu se podizao i spuštao. „Dobro”, rekao je promuklo, pa se nakašljao. „Sada sam ti, Dafe, otplatio dug.” Daf je pritisnuo vrhovima prstiju tamo gde je znao da će boleti. Drugom šakom mu je prekrio usta da utiša vriske i da ga prikuje za bolnički krevet. Pacijent je očajnički zveketao lisicama kojima je bio vezan za bolnički krevet. Na dnevnoj svetlosti koja je kuljala kroz prozor, Daf mu je jasno video mrežice kapilara u razrogačenim očima, oko zenica raširenih od šoka, a ispod tetovaže Jahač do smrti na čelu. Kao i crvenu krv na svom kažiprstu i srednjem prstu kada ih je zavukao pod zavoj da sočno pročačka ranu na ramenu. Laticu se bilo kog posla, prisećao se Daf. Dokle god sam u službi policiji i gradu. Ponovio je pitanje: „Ko je vaš doušnik u policiji?” Sklonio je prste iz rane. Pacijent je prestao da vrišti. Sklonio mu je i šaku sa usne. Ovaj mu nije odgovarao. Onda Daf strgnu zavoj i gurnu mu sve prste u ranu. Znao je da će dobiti odgovor, bilo je samo pitanje vremena. Svako ima granicu izdržljivosti posle koje poklekne, posle koje prekrši svaku tetoviranu zakletvu i učini sve - baš sve - što je mislio da nikad neće. Večna odanost je neljudska, a izdaja je ljudska.

P Četvrto poglavlje rošlo je dvadeset minuta. Dvadeset minuta je prošlo od trenutka kada je Daf u bolnici gurnuo prste u ranu čoveka s tetovažom na čelu do trenutka kada je zbunjen izašao odatle saznavši dovoljno o počiniocu, vremenu i mestu njegovog zločina da bi ovaj to mogao opovrgnuti - ukoliko nije bio nevin. Daf je bio zbunjen, pošto je - kad su stvari već stajale tako loše da imaju krticu u svojim redovima - ovo sada zvučalo neverovatno dobro. Prošlo je još trideset minuta. Trideset minuta otkako je Daf seo u auto i povezao se po kiši koja je curkala po gradu kao kad neki starac mokri. Parkirao se pred policijskom stanicom, u predvorju kancelarije šefa policije sekretarica mu je klimnula da prođe, a onda se Daf našao licem u lice sa Dankanom i izgovorio jednu jedinu reč: „Kodor”. A šef policije se nagnuo preko stola, pitao Dafa da li je siguran, pošto je ipak reč o načelniku Odseka za bande, zatim se ponovo zavalio, protrljao po čelu i tada je Dankan prvi put opsovao u Dafovom prisustvu. Prošlo je još četrdeset minuta. Četrdeset minuta otkako je Dankan saznao da je Kodor tog dana uzeo slobodno, pozvao Magbeta i naredio mu hapšenje, do trenutka kada su osmorica iz Garde opkolili Kodorovu kuću, koja se nalazila u onom kraju zapadnog dela grada gde se đubre još odnosilo i gde nije bilo beskućnika na ulicama, na velikom imanju sa pogledom na more i u neposrednom susedstvu gradonačelnika Turtela. Garda se parkirala dva kvarta odatle i došunjala do kuće, po dvojica sa svake strane sveta. Magbet i Banko su sedeli na pločniku, leđima okrenuti visokom

bedemu na južnoj strani imanja, pored kapije. Kodor je, poput mnogih drugih u tom susedstvu, zalepio srču na vrh tog bedema, ali je Garda imala prostirke kojima se ta smetnja dala prevazići. Akciju su sprovodili prema ustaljenom protokolu, prvi tim je trebalo da javi vokitokijem kada stigne na dogovoreni položaj. Magbet je pogledao preko ulice, gde je neki dečkić od sedam-osam godina šutirao loptu o zid garaže kada su naišli. Sada je dečak stajao i piljio u njih otvorenih usta. Magbet je prekrio usne kažiprstom, a dečak mu je u odgovor klimnuo poput mesečara. Njegov izraz lica podsetio je Magbeta na onog momka u belom koji je prethodne noći klečao na putu. „Buđenje.” To mu je na uvo šapnuo Banko. „Šta?” „Svi timovi su javili da su na položaju.” Magbet dvaput udahnu duboko. Mora zaboraviti na sve ostalo, mora dospeti u Stanje. Stisnuo je dugme za mikrofon: „Ulazimo za pedeset sekundi, svi. Sever? Javi se.” Javio mu se Angas, sa onom svojom raspevanom svešteničkom intonacijom: „Spremni. Unutra nema pokreta, prijem.” „Zapad, javi se.” „Spremni.” To je bio Sitonov glas, on je uskočio kao zamena. Ravan ton, smiren. „Samo čas. Pomerila se zavesa u dnevnoj sobi. Prijem.” „Dobro”, reče Magbet. Nije morao ni da razmišlja. Takve hipotetičke scenarije prolazili su po čitav dan. „Možda su nas videli, narode, dosta odbrojavanja, upadamo. Tri - dva - jedan... polazak.” I tada je ušao u Stanje. Stanje u kojem zatvoriš sva vrata za sobom i ostaješ sam sa Zadatkom i sa svojim ljudima. Poustajali su, a dok je Banko bacao prostirku preko stakla na vrhu bedema, Magbet zapazi da mu onaj dečak s loptom maše slobodnom rukom, polako, kao robot. Za samo nekoliko sekundi preskočili su zid i potrčali kroz dvorište. Magbetu se činilo da opaža sve oko sebe. Čuo je kako neka grana krčka na vetru, video vranu kako uzleće sa krova susedne kuće, omirisao trulu jabuku u travi. Ustrčali su uz stepenice, a Banko zamahnu kundakom puške po prozoru pored ulaznih vrata. Zatim je provukao ruku kroz krhotine da im otključa iznutra. Čim su ušli, čuli su kako se negde drugde u kući takođe razbija staklo. Osmorica na jednog. Kada je Magbet pitao Dankana da li stvarno očekuje da će se Kodor opirati hapšenju, ovaj je odgovorio da nije zato tražio toliku akciju. „Moramo poslati poruku, Magbete, da nismo ništa blaži prema

onima iz svojih redova. Naprotiv: razbijajte staklo, razvaljujte vrata, dignite galamu, a Kodora izvedite na glavni ulaz s lisicama na rukama, tako da ga svi vide i posle pričaju o tome.” Prvi je u kuću ušao Magbet. Sa kundakom automatske puške na ramenu, osmotrio je predsoblje. Prišao je, leđima uza zid, do vrata ka dnevnoj sobi. Posle jarke dnevne svetlosti napolju, oči su mu se polako privikavale na mrak. Činilo se da su na sve prozore u kući navučene zavese. Banko uđe u kuću i produži pravo u dnevnu sobu. Čim se Magbet odvojio od zida da pođe za njim, neko ga napade. Napadač se stuštio bešumno i munjevito iz tame jednog od dva tesna stepeništa. Udario je Magbeta u grudi i ovaj je pao nauznak. Osetio je vreli dah na vratu, ali je uspeo da se zaštiti cevlju puške tako da su ga ogromne čeljusti ugrizle samo za rame. Magbet je vrištao dok mu je velika pseća glava režeći kidala kožu i meso. Pokušao je da udari psa, ali mu se slobodna ruka upetljala u remen od puške. „Banko!” Otkud pas kod Kodora? Uvek su uoči akcije proveravali takve stvari. Ipak, ker se nekako tu stvorio, i bio je jak. Magbet je osećao kako mu gura cev puške. Kidisao je na grlo. Uskoro će mu pregristi vratnu arteriju. „Ban...” Ker se ukočio. Magbet izvi glavu i ugleda zamućene pseće oči. Životinjsko telo je omlitavelo i palo preko njega. Zbacivši ga, Magbet pogleda naviše. Odozgo mu je ruku pružao Siton. „Hvala”, reče Magbet ustajući sam. „Gde je Banko?” „Unutra je, s Kodorom”, odvrati Siton klimnuvši ka vratima dnevne sobe. Magbet priđe do tih vrata. U međuvremenu je neko razgrnuo zavese, pa na jarkoj kontrasvetlosti Magbet ugleda samo Bankov obris s leđa. Glavu je izvio da pogleda nešto na tavanici. A iznad Banka lebdeo je anđeo sa oreolom sunčeve svetlosti, glave pognute kao da se moli za oprost. Prošlo je sat vremena. Sat vremena je prošlo otkako je Magbet naredio „polazak!” do ulaska i poslednjeg načelnika odseka u veliku salu policijske stanice, gde je Dankan sazvao sastanak. Sada je Dankan stajao za govornicom i posmatrao neke papire. Daf je znao da su na te papire bile pribeležene stvari koje bi trebalo reći, ali i da će Dankan ubrzo odstupiti od tog koncepta i progovoriti onako kako se u tom trenutku bude osetio. Nije šef policije bio neuračunljiv,

daleko od toga, ali je znao da će reči uvek biti na njegovoj strani naprosto zato što je bio čovek od srca koliko i od glave, koji misli kao što oseća i obrnuto. Čovek koji razume sebe, a otud i druge, pomisli Daf. Pravi vođa. Čovek kakvog ljudi slede. I Daf bi voleo da je takav - ili da može takav postati. „Svi već znate šta se desilo”, otpoče Dankan smireno i tiho, ali te reči se proneše kao da ih je viknuo iz sveg glasa. „Ipak, želim da vam saopštim pre popodnevne konferencije za štampu da su na račun jednog od naših najviših službenika, načelnika odseka Kodora, stigle ozbiljne optužbe za korupciju. Nažalost, izgleda da su takve sumnje bile osnovane - u svetlu toga da se Kodorovo ime naročito povezuje sa Norveškim jahačima - koji su juče pohapšeni u uspešnoj raciji - postojao je, imajući sve u vidu, rizik da će pokušati bekstvo ili uništiti dokaze. Zato sam jutros u deset sati naredio Gardi da smesta pristupi hapšenju glavnog inspektora Kodora.” Daf se ponadao da će čuti i svoje ime, ali je imao razumevanja za Dankanovu uzdržanost u pogledu detalja. Ako nešto naučiš u policijskom poslu, to je da je izrečena reč poput bačene karte - ne može se povući. Zato se trgnuo kada je Dankan podigao pogled sa hartija i rekao: „Viši inspektore Magbete, molim vas da nam ukratko prepričate sled događaja prilikom hapšenja.” Daf se osvrnuo i ugledao kolegu kako hita uz prolaz između stolica ka govornici. I on je izgledao zatečeno. Dotad, naime, šef policije nije imao običaj da daje drugima reč na takvim sastancima, već bi šta ima da se kaže rekao sam, kratko i sažeto, kako bi se svi što pre vratili svojim poslovima i pretvorili taj grad u bolje mesto za život. Nije izgledalo kao da je Magbetu prijatno za govornicom. Još nije presvukao crnu uniformu iz akcije, ali je raskopčao rajsferšlus dovoljno da ispod sevne beli zavoj koji je imao na desnom ramenu. „Ovaj”, počeo je. Nije to bio baš najveštiji uvod, ali ko bi još očekivao od zapovednika Garde da bude veliki besednik. Magbet pogleda na sat kao da nekud žuri. Ipak, svi prisutni su znali zašto je to uradio, bio je to samo nehotični gest policajca koji se zbuni kad mu zatraže da podnese izveštaj - on tad pogleda na sat kao da na njemu piše šta se kada desilo, kao da će mu sam brojčanik osvežiti sećanje. „U deset časova i pedeset tri minuta”, poče Magbet, pa se dvaput nakašlja. „Garda je izvršila upad na adresi glavnog inspektora Kodora. Jedna vrata terase bila su odškrinuta, ali nije bilo naznaka provale i nasilja, niti da je bilo ko tu bio pre nas. Izuzev jednog psa. Nije bilo ni

naznaka da je počinilac neko drugi, a ne Kodor... ” Tek tada je Magbet digao pogled sa sata ka prisutnima. „Jedna stolica je bila prevrnuta, ali podalje odatle, kod vrata ka terasi. Čekamo i izveštaj forenzičkog tima, ali meni izgleda kao da Kodor nije samo zakoračio sa stolice kada se obesio, već da je skočio s nje, pa da je stolica od siline zamaha odletela na drugi kraj sobe. To se poklapa i s tim što je pokojnikov sadržaj creva bio rasut svuda po prostoriji. Telo se već bilo ohladilo, očigledno je bilo da je reč o samoubistvu, pa je jedan od momaka zatražio da ga skinemo sa užeta, pošto je Kodor ipak celog života bio policajac. Odbio sam.. Daf zapazi da je Magbet napravio dramsku pauzu, kao da pušta okupljene da oslušnu njegovo ćutanje. Taj trik je i sam Daf znao da primeni, Dankan ga je primenjivao onoliko puta, ali nije očekivao da ga čuje u repertoaru praktičnoga Magbeta. Možda posredi i nije bio trik, pošto je Magbet opet pogledao na sat i rekao: „...u deset i pedeset devet.” Zatim je navukao rukav preko sata kao da stavlja tačku na svoje izlaganje. „Dakle, Kodor još visi tamo. Ali ne za potrebe istražnog postupka, već zato što je bio korumpirani policajac.” Usledio je takav muk da je Daf čuo kako kiša šiba o prozore pod visokom tavanicom. Magbet se okrenu ka Dankanu, kratko klimnu, i pođe sa podijuma ka svom mestu. Dankan je progovorio tek pošto je Magbet seo: „Hvala, Magbete. Ovo poslednje nećemo ponoviti na konferenciji za štampu, ali mislim da je prikladan zaključak internog informativnog sastanka. Ne zaboravite da se na osudu pokvarenosti i slabosti u čoveku može ujedno gledati kao na pohvalu dobroti i snazi. Vratite se svom valjanom poslu, narode.” Mlada medicinska sestra stajala je pored vrata i posmatrala pacijenta koji se beše skinuo dopola. Dugu tamnu kosu zabacio je ka potiljku dok mu je lekar odmotavao krvav zavoj sa levog ramena. Sestra je znala jedino da je pacijent policajac. I da je mišićav. „Au”, poče lekar. „Ovo ćemo morati da šijemo. Daćemo vam i vakcinu protiv tetanusa, ona se uvek daje kod ujeda psa. Ali prvo lokalnu anesteziju. Marija, idi.. „Ne”, reče pacijent zureći ukočenog pogleda u zid. „Molim?” „Bez anestezije.”