Magbet - Jo Nesbo

tako naneti pacijentu, jer bi zbog toga samo oklevali. Jedan mali deo, izraslina ili gangrenozno stopalo, odstrani se, uništi da se spase celina. Nisu ni izraslina ni stopalo zli sami po sebi, ali se moraju žrtvovati. Pa nije li tako, doktore?” Psihijatar naheri glavu. „Gos’n Magbete, jeste li sigurni da pregled treba vašoj supruzi, a ne vama?” „Upozorio sam vas.” „A sad odlazim. Zarijte mi to u leđa ako baš morate.” Magbet je pogledao Alsakera kako mu okreće leđa i odlazi ka stepenicama, a zatim i bodež u svojoj ruci. Jebote, šta je to radio? „Alsakere!” Potrčao je za psihijatrom, Sustigavši ga, pao je na kolena pred njim. „Molim vas, morate, morate joj pomoći. Ona mi je sve. Mora mi se vratiti. Vratite mi je. Ne pitam za cenu.” Alsaker se pogladio po bradi. „Da li je to ona veštičja mućka?” upitao je. „Pauer”, odvrati Magbet. „Pa naravno.” „Čuli ste za to?” „Ima raznih imena, ali aktivne supstance su uvek iste. Ljudi misle da je antidepresiv jer im u prvo vreme popravi raspoloženje. Dok ne polude.” „Da, tako je, to je uzimala.” „Pitao sam se šta vi koristite, Magbete. A sada i znam. Koliko dugo konzumirate pauer?” „Ovaj...” „Ne dugo. Prvo propadaju zubi. A zatim i psiha. A iz zatvora psihoze nije lako pobeći. Znate li kako se nazivaju zavisnici od pauera kao što ste vi? POW.” „Vidite...” „Prisoners of war. Ratni zarobljenici. Duhovito, zar ne?” „Alsakere, vi sad ne lečite mene. Preklinjem vas da ne odete odavde pre nego što učinite sve što možete.” „Obećavam da ću se vratiti, ali imam i drugih pacijenata.” „Džek...”, poče Magbet ne skidajući pogled sa psihijatra. „Da, ser?” „Pokaži mu.” . „Ali...” „Pod zakletvom je, mora da čuva tajnu.” Džek tad odmota krpe sa zamotuljka i pokaza ga doktoru, koji

ustuknu prekrivši usta i nos šakom. „Misli da je njeno”, reče Magbet. „Ako ne zbog mene i zbog nje, doktore, pomozite zbog ovog grada.” Magbet oseti nekakav čudan pritisak u ušima kada su se vrata zatvorila iza njega. Činilo mu se da je konačno stigao u ludnicu. Zidovi male kockaste prostorije bili su tapacirani svuda oko prozorčića kroz koji ga je posmatralo troje ljudi. „Ne brinite”, reče čovek za stolom pred njim. „Samo ću vam postaviti nekoliko pitanja, brzo ćemo završiti.” „Ne plašim se ja pitanja”, odvrati Magbet sedajući. „Već odgovora.” Ovaj se osmehnuo, dok se muzika koja je dopirala iz zvučnika onog prozora utišala. Prineo je kažiprst usnama kada se na zidu upalila crvena lampica. „Dobro došli u Aktuelnosti, ja sam Volt Kajt”, poče domaćin kotrljajući slovo r u mikrofon pred sobom. „U poseti nam je novi miljenik ovoga grada, šef policije Magbet. Pošto je iskorenio ozloglašenu bandu Norveških jahača i bez oklevanja se dao u lov na zaverenike u svojim redovima, osvojio je srca svih sugrađana i rasplamsao im nadu nadahnutim govorima o novom vremenu koje je pred nama. Magbete, vi ste šef policije, ali zar to nije politička retorika?” Magbet se nakašljao. Znao je da je sve kako treba. Bio je kao nov. Opet je uzeo taman koliko treba. „Volte, ja sam prost čovek i o retorici ne znam ama baš ništa. Samo sam govorio šta mi leži na srcu: ako ovaj grad ima volju da ponovo ustane, onda ima i mišiće da to učini. Ali nijedan šef policije ni političar ne mogu dići grad na noge, već moraju da poustaju sami građani.” „Ali građani se mogu podstaći i povesti?” „To se podrazumeva.” „U novinama ste već viđeni za gradonačelnika. Zapadate li u to iskušenje, Magbete?” „Ja sam šef policije i samo želim da služim ovom gradu kroz funkciju koja mi je poverena.” „Ponizni sluga naroda, dakle. A vaš prethodnik Dankan takođe je smatrao sebe slugom naroda, premda nije bio tako ponizan. On je obećao da će za godinu dana zatvoriti najmoćnijeg kriminalca u ovom gradu, Hekatu zvanog i Nevidljiva Ruka. A vi ste se već rešili Norveških jahača. Koji rok dajete sebi za Hekatu?”

„Kao prvo, postoji razlog zašto ga zovu Nevidljiva Ruka. O Hekati se zna vrlo malo, osim pretpostavke da on stoji iza proizvoda zvanog brlja. Ali s obzirom na obim proizvodnje i distribucije, jednako je verovatno da je posredi mreža ili nekakva podela među dobavljačima.” „Da li ja to čujem da nećete dodeliti lovu na Hekatu jednak prioritet kao što je to učinio Dankan?” „Čujete jednog šefa policije koji odbija da posveti sve resurse hapšenjima koja bi mu donela naslove u novinama, slavu i nazdravljanje šampanjcem u gradskoj većnici, ali koja zapravo nemaju mnogo uticaja na svakodnevicu naših sugrađana. Da uhapsimo nekog ko bi mogao biti i Hekata, njegovo mesto na tržištu zauzeo bi neko nov ukoliko ne bismo prvo rešili pravi problem ovog grada.” „A to je?” „To je, Volte, nezaposlenost. Ljudima trebaju poslovi To je najbolja i najjeftinija mera u borbi protiv kriminala. Možemo da napunimo zatvore, ali dokle god ljudi žive na ulici i nemaju šta da jedu.. „Sada, Magbete, stvarno zvučite kao da ste se već kandidovali.” „Baš me briga kako zvučim, samo hoću da izvedem ovaj grad na pravi kurs.” „A kako biste to postigli?” „To bismo postigli tako što bi ovaj grad postao mesto gde se vodi računa i o građanima, a i o investitorima. Investitori ne smeju da izbegavaju plaćanje poreza gradu niti da potkupljivanjem stiču povlastice, ali im ovaj grad može ponuditi predvidljivost i garancije da će se poštovati pravila igre. A radnici moraju znati da se neće otrovati od toga što rade. Naš nedavno stradali junak iz policije, Banko, pre mnogo godina je izgubio svoju suprugu Veru, koja je godinama udisala otrov iz fabrike u kojoj je radila. To je bila jedna divna, vredna majka i supruga koju sam lično poznavao i mnogo voleo. Kao šef policije obećavam našim sugrađanima da neće biti novih Vera, da nijedno radno mesto neće odneti živote. Postoje i drugi načini da se ljudi zaposle, bolji načini, koji obezbeđuju bolji život.” Magbet je video po Kajtovom kezu da je ovaj zadivljen. I sam je sebe zadivio, nikad mu dotad misli nisu bile tako bistre; sigurno je bilo do tog novog praška koji je prenosio reči, jezgrovite i očigledne, od mozga do jezika. „Magbete, vaša naprasna popularnost raste munjevitom brzinom. Da li se zato usuđujete da govorite na način koji bih - da sam na mestu gradonačelnika Turtela - doživeo kao izazov? Ipak je on vama formalno

nadređen i izgubili biste posao šefa policije ako on ne bi odobrio vaše imenovanje.” „Volte, imam ja i drugih šefova pored gradonačelnika. Tu je i moja savest, kao i moji sugrađani. Smatram da su savest i dobrobit grada važnije od udobne šefovske fotelje.” „Magbete, za četiri meseca ponovo biramo gradonačelnika. Rok za predaju kandidatura ističe za tri nedelje.” „Kad ti tako kažeš, Volte.” Volt Kajt se nasmejao dižući ruku iznad glave. „Ovim zahvaljujemo šefu policije Magbetu na gostovanju. Nisam sasvim siguran da govori istinu kad kaže da ne zna ništa o retorici. Sledi Majls Dejvis...” Spustio je ruku i uperio prstom ka onom prozoru. Crvena lampica se ugasila, a iz zvučnika je potekao čist i nežan zvuk trube. „Hvala.” Kajt se osmehnuo. „Neće biti novih Vera? Valjda ste svesni da bi vas izabrali za gradonačelnika i na osnovu samo tog jednog citata?” „Hvala na intervjuu”, reče Magbet ne ustajući. Kajt ga je zbunjeno gledao. „Jesam li pogrešno čuo”, poče Magbet tiho i otegnuto, „ili si me ono na kraju optužio da lažem?” Kajt zbunjeno trepnu. „Da lažete?” „’Nisam sasvim siguran da govori istinu kad kaže.. „A, to, ali...” Voditelju je jabučica poskakivala na grlu. „To je bila, naravno, samo šala... mislim, tako se kaže, ovaj...” „Ma samo te zezam.” Magbet se osmehnuo ustajući. „Čujemo se uskoro.” Kada je izašao iz zgrade radija na kišu, imao je utisak da Obelisk, Daf i Ledina bolest više neće biti nikakav problem. Misli su mu, naime, bile bistrije nego ikad. „Malo sporije”, rekao je vozaču. Želeo je da uživa u vožnji gradom. Svojim gradom. Doduše, nije još bio sasvim njegov, ali uskoro će biti. Bio je nepobediv. Prava mera. Kad su stali na semaforu, Magbetu pogled pade na čoveka koji je stajao na pešačkom prelazu iako mu je bilo zeleno. Lice i torzo su mu se krili iza velikog crnog kišobrana, pa je Magbet video samo njegov svetli mantil, mrke cipele i velikog crnog psa kog je držao na povocu. Magbetu tad pade nešto na pamet. Šta bi bilo kad bi se pas zapitao zašto ima vlasnika, zašto je na povocu. On dobija hranu, određenu porciju, koja je tačno onolika da pas uvek bira sigurnost, da se zadrži u pat-poziciji.

Jedino to sprečava psa da prekolje vlasnika na spavanju i preotme mu kuću. Jer dovoljno je da samo jednom pređe tu granicu. Kad naučiš kako se otvaraju vrata ostave, taj prelazak je i jedini prirodan potez.

TREĆI DEO

„N Dvadeset peto poglavlje aša najkvalitetnija vuna”, reče prodavač ponosno gladeći crno odelo na vešalici. Kroz izlog butika videlo se da pada kiša, ali i da se more u zalivu polako smiruje posle višednevnog olujnog vetra. „Šta misliš, Bonuse?”, upita Hekata. „Zar ne bi lepo stajalo Magbetu?” „Očekivao sam da uzmete smoking, a ne tamno odelo.” „Kao što sigurno znaš, smoking se ne nosi u crkvi, a Magbet će ove nedelje ići na nekoliko sahrana.” „Dakle, ipak nećete uzimati smoking danas?”, upita prodavač. „Uzećemo i jedno i drugo, Ale.” „Onda bih samo napomenuo da gala večera zahteva najsvečanije odelo, ser.” „Hvala, Ale, ali ovo neće biti na kraljevskom dvoru, nego u našoj skromnoj gradskoj većnici. Šta misliš, Bonuse, da ne bi frak bio malo...” Hekata coknu, „pretenciozan izbor?” „Slažem se”, odvrati Bonus. „Tek kad se skorojević preobuče u odeću starih porodica, postaje pravi klovn.” „Dobro, onda uzimamo tamno odelo i smoking. Ale, pošalji krojača u Invernes po mere. I piši sve na moj račun.” „U redu, ser.” „A treba nam smoking i za ovog gospodina.” „Za mene?”, iznenađeno će Bonus. „Ali imam sasvim lep... ” „Neka, video sam šta imaš - veruj mi, treba ti nov.” „Stvarno?” „Tvoj posao zahteva besprekoran izgled, Bonuse, a uostalom - radiš za mene.” Bonus oćuta.

„Ale, donesi nam još neke smokinge.” „Odmah.” Krivonogi prodavač poslušno otkaska ka stepenicama. „Znam šta misliš”, nastavi Hekata. „Priznajem, to što vas oblačim jeste pokazivanje moći, kao kad kraljevi oblače svoje vojnike i sluge. Ali šta da ti kažem - volim to.” Bonus nikad nije znao da li su nenormalno beli i jednaki zubi koje je starac sad iskezio pravi. Ako to nisu bili, onda je imao dosta ekscentričnu protezu, s obzirom na to da su čak tri krunice bile zlatne. „Kad smo kod moći”, opet će Hekata. „Kako se zvaše onaj lepotančić s večere u Invernesu - Kejsi?” „Da.” „Koliko godina ima?” „Petnaest i po”, odvrati Bonus. „Hm. Dostaje to mlado.” „Godine su...” „Nemam moralnih primedbi, ali ne delim ni tvoju sklonost ka dečacima, Bonuse. Samo ističem da je taj uzras protivzakonit i da to može biti vrlo štetno. Ali pošto vidim da ti je postalo neprijatno, da promenimo temu - Ledi je, dakle, bolesna?” „Tako kaže psihijatar. Teška psihoza, može potrajati. Postoji opasnost da digne ruku na sebe.” „Zar nije taj doktor obavezan zakletvom da krije takve podatke?” „Možda i doktoru Alsakeru treba nov smoking.” Hekata se nasmejao. „Samo mi ispostavi račun. Može li da je izleći?” „Kaže da ne može izvan bolnice. Ali to valjda ne želimo?” „Da vidimo. Mislim da svi znaju da je Ledi među ključnim savetnicima šefa policije, a u ovim kritičnim danima ne bi lepo izgledalo ako bi se pročulo da je poludela.” „A psihoza je...” „Da?” Bonus zaćuta. „Ništa.” Zašto bi se pred Hekatom uvek osetio kao neki nesiguran balavac? Nije posredi bila stvarna Hekatina moć, već nešto drugo, nešto što je Bonusa smrtno plašilo iako nije mogao tačno da ga odredi. Nije to bilo nešto što je video u Hekatinom pogledu, već pre ono što u njemu nije video, jedna zastrašujuća spoznaja ništavila. Pustare i parališuće ledene noći. „Nema veze”, reče Hekata. „Zapravo sam hteo da popričamo o Magbetu. Brine me. Promenio se.” „Kako?”

„Bojim se da je postao zavisan. Što i nije neobično kad uzimaš najzarazniju drogu na svetu.” „Pauer?” 4 „Da. Ali ne u vidu praška, već kao stvarnu vlast. Naprosto nisam predvideo da će se tako brzo odati zavisnosti. Već je uspeo da se otrese morala i saosećanja, sada mu je moć nova i jedina ljubavnica. Čuo si ga u onom nedavnom intervjuu. Kopile bi da se kandiduje za gradonačelnika.” „Ali kao šef policije on u praksi ima veću moć...” „Kao šef policije će se, naravno, potruditi da vrati moć gradonačelniku pre nego što pređe u gradsku većnicu. Pazi kad ti kažem, Magbet sanja da osvoji ovaj grad. U ovom trenutku misli da je nepobediv, da može udariti i na mene.” Bonus zapanjeno pogleda Hekatu, koji je sklopio šake preko drške štapa i posmatrao svoj odraz u ogledalu. „Zapravo, Bonuse, trebalo bi da je obrnuto, da ti mene upozoriš na Magbeta. Za to te plaćam. A sad se taj tvoj muljarski mozak pita otkud ja to mogu znati. Pa, slobodno me pitaj.” „Ovaj... a kako znate?” „Zato što je to rekao u radijskoj emisiji koju si i ti slušao.” „Pa meni je zvučalo upravo obratno, da lov na Hekatu neće imati jednak prioritet kao kod Dankana.” „A kad si još čuo političara da govori biračima šta neće raditi? Mogao je da kaže da će uhapsiti Hekatu i otvoriti radna mesta, trezveni političari obično obećavaju i kule i gradove. Međutim, Bonuse, Magbet se tada nije obraćao biračima, već meni. Iako nije morao to da uradi, ipak se javno bacio na zemlju pred mojim nogama i zamahao repom. A najviše ih se treba paziti kad zamašu repom.” „Mislite, hoće da pridobije vaše poverenje..- Bonus pogleda Hekatu da vidi da li je na dobrom tragu - „pošto se nada da ćete se onda opustiti, pustiti ga da vam se približi i onda će pokušati da vas se reši?” Hekata iščupa crnu dlaku iz bradavice na obrazu, pa stade da je zagleda. „Naravno, mogao bih da zgromim Magbeta i odmah, ali sam mnogo uložio da dođe tu gde jeste, a ti, Bonuse, dobro znaš da ne podnosim kad mi propadne investicija. Zato hoću da širom otvoriš oči i uši i saznaš šta smera.” Hekata zamahnu rukama. „Ah! Evo ga Al sa smokinzima. Da vidimo ima li nešto za te tvoje dugačke pipke.” Bonus proguta pljuvačku. „A šta ako ne uspem da saznam?” „Onda mi, dragi Bonuse, nećeš biti potreban.”

Rekao je to tako olako, čak i ublažio osmejkom, ali kada je Bonus pogledao šta se krije iza tog osmeha, ugledao je samo ništavilo. I ledenu noć. „Gledajte moj sat”, naredio je doktor Alsaker klateći džepnim satom pred pacijentkinjinim licem. „Opuštate se, ruke i noge su vam teške, umorni ste i tonete u san. Probudićete se tek kad budem rekao kestenje.” Lako je tonula u hipnozu, toliko lako da je Alsaker jednom ili dvaput proveravao da li simulira. Svaki put kada bi došao u Invernes, dočekao bi ga recepcioner Džek i odveo u apartman gde ga je ona spremno čekala u šlafroku. Odbijala je da obuče bilo šta drugo. Šake su joj se crvenele od svakodnevnog kompulzivnog ribanja, a iako je uveravala Alsakera da ne uzima ništa, video joj je po zenicama da je pod uticajem nekog opojnog sredstva. Bila je to samo još jedna mana toga što mu nisu dali da je smesti u psihijatrijsku bolnicu gde bi mogao da kontroliše i šta uzima i koliko spava i kada jede, kao i da bude stalno u toku s njenim ponašanjem. „Počnimo tamo gde smo stali prošlog puta.” Alsaker pogleda svoje beleške iako su mu se svi grozni detalji već urezali u mozak. Pogledao je ne bi li se uverio da mu je stvarno sve to ispričala. Prve zabeleške nisu bile naročito neobične, štaviše, zvučale su kao čest refren u tom gradu. „Nezaposleni otac, alkoholičar, majka depresivna i nasilna. Odrasli ste na obali reke, taj dom nazivate udžericom ili pacovskim gnezdom. Doslovno. Vaše prvo sećanje su, kažete, pacovi kako plivaju prema kući u zalazak sunca. Mislili ste da ste vi uljezi u njihovoj kući, da spavate u njihovom krevetu, jedete njihovu hranu, pa ste ih razumeli zašto vas grizu dok spavate.” Progovorila je nežno, tiho. „Samo su dolazili po svoje.” „Kao i vaš otac kada vam se popeo u krevet.” „Samo je dolazio po svoje.” Alsaker prelete pogledom po beležnici. Nije to bila prva priča o zlostavljanju koju je čuo, ali je sadržala pojedine... uznemirujuće detalje. „Zatrudneli ste sa trinaest godina, i rodili dete. Majka vas je nazvala kurvom. Zahtevala je da bacite kopile u reku, ali ste vi odbili.” „Samo sam htela da zadržim svoje.” „Onda vas je izbacila sa detetom na ulicu, a prvu noć ste proveli kod prvog čoveka koji je naišao.” „Prvo je rekao da će ubiti bebu ako ne bude prestala da vrišti, pa

sam je donela u krevet. Onda se žalio da mu remeti koncentraciju zato što gleda.” „A kada je zaspao, ukrali ste mu novac iz džepova i hranu iz kuhinje.” „Samo sam uzela svoje.” „A šta je vaše.” „Ono što svi drugi imaju.” „Šta se zatim desilo?” „Isušili su reku.” „Hajde, Ledi, recite mi stvarno šta se posle desilo.” „Izgradili su još fabrika. Došlo je još radnika u grad. Zarađivala sam nešto više. Majka je došla i rekla mi da je otac umro. Pluća. Bolna smrt. Rekla sam joj da bih volela da sam bila tu dok je patio.” „Ne okolišajte, Ledi. Pređite na stvar. Šta se desilo sa bebom?” „Jeste li primetili kako se bebe stalno menjaju u licu, takoreći od danas do sutra. E pa, jednog dana je osvanula s njegovim licem.” „S licem vašeg oca?” „Da.” „I šta ste onda uradili?” „Podojila sam je više nego obično, pa mi se blaženo osmehnula pre nego što je zaspala. A onda sam joj prosula mozak. Znate li koliko je lako smrskati glavu o zid, koliko je krhak ljudski život?” Alsaker proguta pljuvačku, pa se nakašlja. „Da li ste to učinili zato što je dete zaličilo na vašeg oca?” „Ne, ali mi je to konačno omogućilo da ga ubijem.” „To ste, dakle, nameravali i ranije?” „Da, naravno.” „Recite mi zašto naravno.” Neko vreme je poćutala. Alsaker je posmatrao trzaje u njenim zenicama, podsetili su ga na nešto. Na žablje jaje. Na punoglavca koji pokušava da se oslobodi iz guste tečnosti jajeta. „Ko želi da postigne svoje ciljeve, mora biti u stanju da se odrekne voljene osobe. Ako se penjete zajedno ka vrhu i taj zanemoća, ili čete ga ohrabriti da nastavi uspon, ili čete preseći uže.” „Zašto?” „Kako zašto? Pa ako padne, povući će vas oboje u provaliju. Ko želi da preživi, učiniće rukom ono srce odbija.” „Ubiće voljenu osobu?” „Kao što je Avram žrtvovao Isaka. Nek krv poteče, amin.”

Alsaker se stresao nastavljajući da beleži. „A šta je to na vrhu do čega morate stići?” „Na vrhu je vrh. Na vrhu sam gore. Iznad svega i svih.” „A tamo se mora stići?” „Ne, može se, naravno, i gamizati po ravnici. Po đubrištu. U mulju. Ali ko jednom počne da se penje, za njega je kasno. Za njega postoji samo vrh ili provalija.” Alsaker odloži penkalo. „A za taj vrh ste spremni da žrtvujete sve, pa i one koje volite. Da li je preživljavanje iznad ljubavi?” „Naravno. Ali u poslednje vreme sam uvidela da čovek ipak ne može živeti bez ljubavi. Zato će, doktore, sve ovo preživljavanje biti i moja smrt.” Pogled joj se naprasno razbistrio i Alsaker načas pomisli da možda ipak nije luda. No to je, naravno, bio samo efekat hipnoze ili privremena lucidnost, Alsaker je to viđao i ranije - desi se da duboko psihotičan ili depresivan pacijent naoko prezdravi, poput davljenika koji ispliva na površinu snagom volje. Takve stvari će uliti nadu bližnjima, ali i manje iskusnom psihijatru. Pacijent može tako plutati danima na površini, samo da bi iskoristio taj poslednji napor volje da učini upravo ono što je pretio, ili će opet potonuti u tamu iz koje je izronio. Ne, ono je ipak bilo dejstvo hipnoze, već je video kako joj pogled ponovo prekriva ona koprena nalik na opnu žabljeg jajeta. „Ovde piše da se posle one emisije na radiju samo čeka kada ćete objaviti kandidaturu za gradonačelnika”, reče Siton. Sekao je nokte nad novinama koje je raširio na salonskom stočiću. „Neka pišu šta hoće.” Magbet pogleda na sat. Turtel je kasnio već deset minuta. „Ali hoćete li se kandidovati, šefe?” Zašiljeni nokat s njegovog kažiprsta glasno krenu pri presecanju. Magbet slegnu ramenima. „Nekim mislima treba vremena da sazre. Ko zna - možda će onda zvučati drugačije.” Neko odškrinu vrata. U uzanom procepu pojavilo se Prisilino slatko i prenašminkano lice. „Stigao je, ser.” „U redu, recite mu da uđe.” Magbet ustade. „I poručite nam kafu.” Prisila se osmehnula tako da su joj se oči izgubile iza jagodica, i nestala. „Da ja... ” Siton je izgledao kao da će ustati sa troseda.

„Ostani”, reče Magbet. Siton nastavi da seče nokte. „Ali u stavu mirno.” Siton poskoči na noge. Vrata se sada širom otvoriše. „Magbete, stari moj!”, zagrme Turtel. Magbet se načas zapitao da li je dovratak dovoljno širok, a ubrzo zatim i da li su njegova rebra dovoljno čvrsta kada ga je gradonačelnik potapšao debelom šakom po leđima. „Bogami, Magbete, kod vas se radi punom parom.” „Hvala. Izvolite, sedite.” Turtel kratko klimnu Sitonu, pa sede. „Hvala. I hvala što ste me primili u ovako kratkom roku.” „Vi ste moj poslodavac, Turtele, valjda ja treba da budem počastvovan što ste odvojili vreme za mene. A i što vi dolazite meni na noge, a ne ja vama.” „A, to. Ne, ne volim ja da ljudi pomisle kako ih pozivam na ribanje.” „Treba li da očekujem ribanje?”, upita Magbet. Gradonačelnik se nasmej a. „Nipošto, Magbete, samo sam svratio da vidim kako ste, da li ste se snašli. Hoču reći, nije mala pramena. A imajući u vidu i šta se sve izdešavalo ovih dana...” Turtel zakoluta očima. „Moglo je da bude čupavo.” „Mislite li da je ispalo čupavo?” „Ne, ne, nipošto. Otkud vam to? Mislim da ste se snašli izvanredno, ipak ste vi novi u ovoj igri.” „Nov sam u igri.” „Da, stvari se brzo dešavaju, treba reagovati, treba naći prave reči. Zato se, valjda, i desi da izleti nešto što čovek i ne misli.” U kancelariju uđe Prisila s poslužavnikom. Spustila ga je na sto, nasula kafu, poklonila se donekle neprimereno i otišla. Magbet srknu kafu. „Hm. Da ne mislite možda na moje radijsko gostovanje?” Turtel se protegnuo ka činijici sa šećerom. Uzeo je tri kockice i jednu odmah strpao u usta. „Ponešto od onog što ste rekli moglo bi se protumačiti kao kritika gradske uprave i mog rada. Ali mi svakako cenimo kad se šef policije izražava jasno i glasno, ne bismo ovde nikome stavljali brnjicu. Samo se pitam da ta kritika nije zvučala malo strože nego što ste nameravali?” Poduprevši bradu kažiprstom, Magbet se zamišljeno zagledao preda se. „Gos’n gradonačelniče, ja je nisam doživeo kao naročito

strogu.” „Eto vidite! Tako sam i mislio, niste vi hteli da zvučite strogo! Ipak i vi i ja, Magbete, želimo isto. Želimo šta je najbolje za ovaj grad. Da se pokrenu zupčanici, da se smanji nezaposlenost. Znamo iz iskustva da niža stopa nezaposlenosti vodi nižoj stopi kriminala, smanjenju prometa narkotika i dalje, manjem broju imovinskih delikata. Uskoro će se redovi pred zatvorima drastično skratiti i svi će se pitati kako je Magbet uspeo ono što nijednom šefu policije pre njega nije pošlo za rukom. Kao što znate, na mestu gradonačelnika ne može se sedeti duže od dva mandata. Dakle, ako me sada budu izabrali, kao što se nadam, posle tog mandata moraće da me zameni neko nov. A možda će se građani tad opredeliti za nekog ko se već pokazao na mestu šefa policije.” „Da li ste za još kafe?” Magbet mu nasu u već punu šolju tako da se mrka kafa prelila na tacnu. „Znate li, gos’n gradonačelniče, šta je govorio moj pokojni Banko? ‘Poljubi je dok je još zaljubljena.’” „Šta to znači?” Turtel je zurio u onu tacnu. „Da zaljubljenost dođe i prođe. Građani me vole sada. A četiri godine su dug period.” „Možda, Magbete, ali treba birati bitke. A pred vama je sad izbor da izazovete aktuelnog gradonačelnika - što, kako nam istorija kazuje, retko vodi pobedi - ili sačekati još četiri godine i u predizbornoj kampanji dobiti podršku odlazećeg gradonačelnika, što, kako nam kazuje istorija, vrlo često vodi pobedi.” „Takvo obećanje košta malo da se da, a još manje da se prekrši.” Turtel odmahnu glavom. „Ćelu sam svoju dugu karijeru u politici zasnovao na sklapanju saveza i na saradnji, Magbete. Kenet se postarao da kancelarija šefa policije ima toliku vlast da sam ja, kao gradonačelnik, u potpunosti prepušten na milost i nemilost šefu policije. Verujte mi, znam da bi me kršenje obećanja skupo koštalo. Vi ste, Magbete, pametan čovek i brzo učite, ali vam nedostaje iskustva u složenoj taktičkoj igri zvanoj politika. Trenutna popularnost i nekoliko zvučnih citata iz radijske emisije nisu dovoljni. Ne bi vam bila dovoljna ni moja podrška, ali bi vam donela više nego što biste postigli samostalno.” „Ne biste dolazili ovamo da me odgovarate od politike kad me ne biste smatrali ozbiljnom pretnjom.” „To mislite sada”, reče Turtel. „Dok još niste dovoljno upoznali politiku da vidite širu sliku. A evo kako ona izgleda: kad ja obnovim

mandat na mestu gradonačelnika, a vi ostanete šef policije, grad će biti u problemu ako su dva najmoćnija čoveka u njemu do te mere posvađana posle žestoke predizborne kampanje da je nemoguća bilo kakva saradnja. A ja onda ne bih ni mogao da podržim vašu buduću kandidaturu, to valjda shvatate.” To valjda shvatate. Kakva upakovana nadmenost. Magbet zausti da se pobuni, ali kao da je izostala ona misao koja je trebalo da se uobliči u reći. „Nešto bih vam predložio”, nastavi Turtel. „Da se ne kandidujete sada, ali i da ne čekate pune četiri godine na moju podršku.” „Stvarno?” „Da. Onog dana kada sredite Hekatu - što će biti velika pobeda za nas obojicu - objaviću da se nadam da ćete biti moj naslednik na izborima za četiri godine. Šta kažete na to, Magbete?” „Već sam rekao na radiju da mi Hekata nije prvi na spisku prioriteta.” „Čuo sam vas, ali sam to protumačio kao da izbegavate onaj pritisak koji je Dankan napravio sebi i policiji s takvim previše konkretnim obećanjem. Ovako će, kada ga uhapsite, to doći kao čist ćar. A nameravate da ga uhapsite, zar ne?” „Naravno”, odvrati Magbet. „Hekata je teško uhvatljiv, ali se možda ukaže prilika...” „Moje iskustvo je da se prilike, nažalost, ne ukazuju same od sebe”, na to će Turtel. „Moraju se stvoriti, a onda i ugrabiti. Kako ste mislili da uhvatite Hekatu?” Magbet se nakašljao, pomerio šolju. Pokušao je da sabere misli. Osetio je da mu postaje previše teško da žonglira s tolikim lopticama; ako mu samo jedna ispadne, popadaće i ostale, i onda će morati sve iz početka. Da nije preterao sa pauerom? Ili je pak uzeo premalu dozu? Potražio je pogledom Sitona, koji je u međuvremenu seo za salonski stočić, ali mu ovaj nije mogao pomoći. Naravno da nije. Samo je ona mogla. Ledi. Moraće da se skine s droge i samo da priča s njom. Jedino je ona mogla da rastera tu maglu, da mu sredi i sabere misli. „Uhvatiću ga u zamku”, reče Magbet. „Kakvu?” „Nismo još razradili sve detalje plana.” „Pošto je reč o najvećem neprijatelju ovog grada, voleo bih da budem u toku.” Turtel ustade. „Videćemo se sutra na Dankanovoj sahrani. Možda mi tada možete izneti taj plan u kratkim crtama? A i

saopštiti vašu odluku u vezi sa izborima?” Magbet se rukovao s njim ne ustajući. Turtel klimnu ka platnu na zidu iza njegovih leđa. „Oduvek sam voleo tu sliku, Magbete. Sam ću izaći.” Magbet ga je posmatrao kako odlazi. Činilo mu se da je Turtel svaki put sve veći. Nije ni pipnuo kafu. Magbet okrenu stolicu ka zidu iza sebe. Slika je bila velika, na njoj su se muškarac i žena u radničkoj odeći držali za ruke. Iza njih je koračala povorka dece, a iza nje je izlazilo sunce. Šira slika. Tu sliku je verovatno okačio Dankan, Kenet bi tu držao svoj portret. Magbet izvi glavu u stranu, ali nije uspeo da uhvati smisao prizora pred sobom. „Sitone, reci mi - šta ti misliš?” „Šta ja mislim? Ma nek se tera Turtel, vas vole više nego njega.” Magbet klimnu. Siton je bio poput njega, ni on nije posmatrao širu sliku. Samo je ona to umela. Ledi se zaključala u apartman. „Moram da pričam s tobom”, reče Magbet. Nije mu odgovorila. „Dušo!” „Zbog bebe”, reče Džek. Magbet se okrenu ka njemu. „Oduzeo sam joj je. Počela je da zaudara, nisam znao šta drugo da uradim. Sad misli da sam to uradio po vašem nalogu.” „Dobro. Dobro je, Džek. Samo mi treba njen savet u vezi s nečim, i... eto.” „Teško da vas ona može posavetovati u ovom stanju. Ako smem da pitam... ne, izvinite, zaneo sam se - niste vi Ledi, ser.” „Zar si mislio da sam Ledi?” „Nisam, nego... Ledi mi obično kaže šta joj se vrzma po glavi, a ja pokušam da joj pomognem najbolje što mogu. Nemam ja čime da doprinesem, ali ponekad joj razbistri misli kada samo to saopšti nekome naglas.” „Hm. Da popijemo kafu, Džek?” „Stiže, ser.” Magbet je prešao na galeriju, odakle je osmotrio salu. Još jedno neprometno veče. Nijedno poznato lice. Gde li su nestali? „U Obelisk”, reče Džek pružajući mu šolju vruće kafe. „Molim?” „Naši stalni gosti - svi su u Obelisku. To ste se pitali, zar ne?”

„Možda.” „Svratio sam sinoć tamo i izbrojao sam čak petoro naših gostiju. Sa dvoma sam i pričao. Ispostavilo se da ne špijuniramo samo mi Obelisk, već i da oni šalju ljude ovamo. Ti su prepoznali naše stalne goste i ponudili im bolje uslove.” „Kakve uslove?” „Pozajmice.” „To je protivzakonito.” „Naravno, samo nezvanično. To se neće videti u Obeliskovim knjigama, a poreći će ako ih neko pita.” „Onda treba i mi isto to da im ponudimo.” „Bojim se, ser, da je problem dublji od toga. Vidite li koliko malo ljudi stoji za našim šankom? A u Obelisku je uvek red za piće. Tamo su i pivo i žestina trideset posto jeftiniji, a to ne povećava samo posetu i promet u šanku, već i ohrabruje goste da se kockaju.” „Ledi smatra da smo mi okrenuti ka drugačijoj klijenteli, onoj koja traži kvalitet.” „Posetioci kazina u ovom gradu mogu se grubo podeliti u tri grupe, ser. Tu su pravi kockari koji ne mare za kvalitet tepiha ili konjaka, njima treba efikasan krupije, sto za poker sa došljacima sa sela koje mogu odrati i - ukoliko je moguće - veresija. Takvi odlaze u Obelisk. Onda su tu pomenuti došljaci sa sela koji su nekad dolazili u Invernes zato što smo imah reputaciju pravog kazina, ali im se u međuvremenu omilila prostačka ali vesela i poročna atmosfera u Obelisku. Takva klijentela će pre otići na tombolu nego u operu.” „A mi smo opera?” „Oni hoće jeftino pivo i jeftine žene. Zato i dolaze u grad.” „A ko su treći?” Džek uperi prstom ka sali. „Otmeno društvo iz zapadnog dela grada. Oni ne žele da se mešaju s plebsom i zato su nam odani. Do daljnjeg. Naime, za Novu godinu Obelisk će otvoriti nove prostorije sa pravilnikom o oblačenju, sa višim minimalnim ulozima, a u baru će se služiti skuplji konjak.” „Hm. Pa šta predlažeš da preduzmemo?” „Ja?” Džek se nasmejao. „Pa ja sam samo recepcioner, ser.” „I krupije.” Magbet pogleda ka stolu za blekdžek gde je prvi put upoznao i Ledi, ali i svog sagovornika. „Pitam te za savet, Džek.” „Krupije deli karte, ali ne i savete.” „U redu, onda me samo saslušaj. Turtel mi je došao da kaže kako ne

želi da se kandidujem za gradonačelnika.” „A vi ste, ser, to nameravali?” „Ne znam. Valjda sam to donekle pomišljao, donekle odbacio, a onda opet donekle pomišljao. Naročito pošto je Turtel pokušao da mi vrlo nadmeno saopšti pravu suštinu politike. Šta ti misliš?” „Ah, pa ja sam siguran da biste bili izvrstan gradonačelnik, ser. Pomislite šta bi sve Ledi mogla učiniti za ovaj grad!” Magbet pogleda Džekovo ozareno lice, nepatvorenu radost, njegov naivni optimizam. Prepoznao je u tome jednog mlađeg sebe i poželeo nešto sasvim neobično - da zameni mesto sa Džekom, recepcionerom. „Ali onda bih mnogo toga stavio na kocku”, nastavi Magbet. „Ako se sada povučem, Turtel bi me podržao na sledećim izborima. A i u pravu je kad kaže da aktuelni gradonačelnik uvek bude ponovo izabran.” „Hm.” Džek se počešao po glavi. „Osim ako ne izbije neki skandal tik uoči izbora, ozbiljan skandal preko kojeg grad ne bi mogao tako lako da pređe.” „Na šta ciljaš?” „Ledi me je zamolila da se raspitam o onom dečačiću kog je Turtel doveo ovamo na večeru. Moji izvori kažu da se Turtelova supruga preselila u njihov letnjikovac u Fajfu, a da se taj momak uselio kod Turtela. Kao i da je - kako bih rekao - premlad da dobrovoljno stupa u seksualne odnose. Samo nam treba konkretan dokaz da takvi odnosi postoje. Trebaju nam svedoci. Na primer, gradonačelnikova posluga.” „Ali, Džek, pa to je sjajno!” Magbetu buknuše obrazi od uzbuđenja pri pomisli da će srediti Turtela. „Nabavićemo te dokaze, a onda ću reći Kajtu da nam organizuje predizborni duel i baciti nepripremljenom Turtelu tu vezu u lice! Šta kažeš?” „Možda.” „Možda? Kako to misliš?” „Mislim samo, ser, da ste se i vi sa petnaest godina uselili kod muškarca koji nije imao dece. Gradonačelnik vam može odmah uzvratiti.” Magbet oseti da mu se krv povlači iz lica. „Šta? Da smo Banko i ja...” „Turtel neće oklevati ako vi prvi njega napadnete, ser. Sve je dozvoljeno u ljubavi i u politici. A ujedno bi izgledalo kao da ste zloupotrebili svoj položaj na čelu policije da istražite Turtelov privatni život.” „Hm, u pravu si. Pa kako bi ti nastupio?” „Da razmislim.” Džek srknu gutljaj kafe. I još jedan. A onda je spustio

šolju na sto između njih. „Informacija o dečaku bi morala da procuri izokola. Ali dokle god ste vi Turtelov protivnik, sumnja bi pala na vas. Zato bi informacija trebalo da procuri pre nego što objavite da ćete se kandidovati. Štaviše, da izbegnete svaku sumnju, možda bi trebalo da objavite kako se nećete kandidovati, bar ne za ovaj mandat, da vas prvo čeka posao u politici. A onda, kada skandal diskvalifikuje Turtela, pomalo nevoljno ćete izjaviti da se u novonastaloj teškoj situaciji stavljate na raspolaganju gradu koji u kratkom roku mora da dobije novog vođu. Odbijaćete da komentarišete kad vas novinari budu pitali za Turtelov skandal, pokazaćete da ste iznad toga i da samo mislite kako da izvedete grad na... kako ste ono rekli na radiju?” „Na pravi kurs”, reče Magbet. „Sada mi je jasno, Džek, zašto se Ledi savetuje s tobom.” „Hvala, ser, ali ne preuveličavajte moj značaj.” „Ne preuveličavam, imaš retko oštro oko za te stvari.” „Možda je lakše biti krupije ih posmatrač nego učesnik koji rizikuje i koji sve to proživljava, ser.” „Mislim da si ti, Džek, krupije i po.” „A kao krupije bih vas posavetovao da još podrobnije proučite karte i vidite možete li odigrati još bolje.” „Kako to?” „Turtel vam je obećao podršku na sledećim izborima ako se sada ne budete kandidovali, ali ta njegova podrška ne bi vredela mnogo ako bude sada razotkriven kao pedofil.” Magbet se pogladi po bradi. „Pa jest.” „Zato bi trebalo već sada da mu tražite nešto drugo. Recite mu da niste uopšte sigurni da biste se kandidovali na sledećim izborima - i tražite mu nešto konkretno, nešto što vam može dati odmah.” „Ali šta?” „Pa šta biste voleli, ser?” „Šta bih...” Magbet vide da Džek klima ka stolovima ispod njih. „Ovaj, više gostiju?” „Tako je. Obeliskove goste. Ali vi kao šef policije nemate nadležnost da zatvorite Obelisk iako znate da se tamo protivzakonito pozajmljuje novac.” „Zar nemam?” „Kao krupije igrom slučaja znam da policija može podići optužnicu protiv pojedinaca, ali da ceo kazino može zatvoriti samo Odbor za igre na sreću. A taj odbor, ser, podređen je...”

„Gradskoj upravi. Turtelu.” Magbetu se razbistrio vid. Više mu nije trebao pauer. Ima da prospe sav preostali prašak u klozetsku šolju. Odnekud se začulo zvonce. „Ser, biće da imamo goste na recepciji.” Džek ustade. Magbet ga uhvati za ruku. „Jedva čekam da kažem Ledi šta smo smislili. Sigurno će joj biti bar malo bolje. Kako da ti zahvalimo, Džek?” „Nema potrebe, ser.” Džek se osmehnuo. „Dovoljno je što ste mi spasli život.”

D Dvadeset šesto poglavlje af proguta povraćku. Bio mu je četvrti dan na brodu, ali nije bilo naznaka da morska bolest popušta. Jedna je muka bila hodati po palubi, a sasvim druga smrad u kuhinji. Iza tih dvokrilnih vrata zaudaralo je na mast i mleko, a sa njihove druge strane, gde su mornari ručavali, vladao je oblak znoja i duvanskog dima. Stjuard je prepustio doručak Dafu, rekao mu da se snađe kako zna i ume. Trebalo je da iznese hleb, namaze, da skuva jaja i kafu - takve zadatke bi valjda čak i početnik s morskom bolešću bio u stanju da obavi. Digli su ga u šest, i Daf se momentalno ispovraćao u kofu pored kreveta. Nije čak ni imao svoj krevet pošto nisu imali dovoljno ležaja, selio se po spavaonicama u krevete onih koji su te noći dežurni. Srećom, obično je dobijao donje ležajeve, pa bar nije morao da gađa kofu sa sprata. Uspeo je da navuče džemper preko glave pre nego što ga je spopao nov talas mučnine. Na putu do kuhinje svratio je da povrati u klozetu pored kabine prvog oficira, kao i u lavabou pored onih poslednjih, strmih stepenica. Izneo je doručak koji je jutarnja smena po svemu sudeći brzo proždrala. Došlo je vreme da polako raskloni posuđe pre nego što počnu da spremaju ručak. Napunivši triput pluća vazduhom sumnjivog kvaliteta, Daf ustade i pređe u menzu. Za obližnjim stolom sedela su četvorica. Glavnu reč je vodio glasni i podebeli mašinista sa dlakavim podlakticama, u majici naftne kompanije Eso i sa tigrastim kačketom fudbalskog kluba Hal siti na glavi. U govoru je, poput nekakvih navodnika, koristio frktanje pre i posle svega što izrekne. A ono između tih navodnika bilo je po pravilu pogrdno i na račun članova posade nižeg ranga od njega.

„Ej, telegraf ”, povika mašinista ne bi li svima stavio do znanja da se obraća mladiću sa naočarima koji je sedeo u dnu stola. „Daj traži od ovog našeg novog kuvara da ti podgreje porciju ribljeg pudinga. A onda nabij kurac u taj puding, jer je to najsličnije pički što takav paćenik kao ti može da dobije.” Frknuo je, pa se zasmejao. Od ostalih je ubrao samo usiljen smeh kratkog daha. Mladi telegrafista se kratko osmehnuo i pognuo glavu još dublje ka tanjiru. Mašinista - Daf je čuo da ga ostali zovu Hač - frknu. „Ali ako je suditi po ovom doručku, onda je pitanje da li bi naš nov kuvar uopšte umeo da podgreje riblji puding. Je li? Ti, kuvar, ti!” Opet je frknuo. Daf je, oponašajući telegrafistu, oborio glavu. Tako je planirao da putuje do Kapitola. Pognute glave, s jezikom za zubima, sa maskom na licu. „Odgovori mi, kuvare! Zar se ovo zove omlet?” „Nešto ne valja?”, upita Daf. „Ne valja?” Mašinista prevrnu očima ka ostalima. „Ovaj zelembać me pita da li nešto ne valja? Ne valja samo to što ovaj omlet izgleda kao povraćka, a takav mu je i ukus. Tvoja povraćka. Jak mi je mornar koji ima morsku bolest.” Daf pogleda mašinistu. Ovaj se kezio, iz sjajnog pogleda isijavala mu je čista zloba. Video je to i ranije. U očima Lorila, upravnika sirotišta. „Žao mi je ako omlet nije bio po vašim standardima”, reče Daf. „’Po vašim standardima’”, izmotavao se mašinista frkćući. „Šta ti misliš, da kuvaš nekim finim picopevcima? Mornari treba da jedu pravu hranu, a ne ovo blato. Je li tako, momci?” Mornari oko njega su iskazali saglasnost tihim smehom, ali je poneko oborio pogled kao da se stidi. Verovatno su mu samo išli niz dlaku kako se ne bi okomio i na njih. „Stjuard se vrača za ručak”, reče Daf prebacujući namaze i tetrapake sa stola na poslužavnik. „Nadajmo se da će se ugođaj poboljšati.” „Ono što se neće poboljšati”, na to če mašinista, „jeste kako ti izgledaš. Šta je, imaš vaške, je l’ zato ideš s tom kapom? I kakve su ti to picine dlake na bradi. Da se nije naš kuvar rodio s maminom pičkom tamo gde bi trebalo da mu bude lice?” Mašinista se ponosno osvrnuo, ali sada su svi prisutni zurili u pod. „Imam predlog”, poče Daf. A znao je da ne bi trebalo. Obećao je sebi da neće. „Kako bi bilo da telegraf gurne kurac tebi pod mišku, pa da on sazna šta je vlažna pička, a i ti da ga konačno primiš?” Nastupio je takav muk da se čulo samo Dafovo rasklanjanje tanjira

sa sirom, salamom i krastavcima. „Šta si rekao, mali?” tiho prosikta mašinista. Više nije frktao. „Ponoviću ono što će te najviše zanimati”, odvrati Daf spuštajući poslužavnik. „Konačno ćeš primiti kurac.” Otegnuo je glas „u” da ne bude nedoumice šta je rekao. Onda se okrenuo ka stolu, a mašinista ustade i pođe ka njemu. „Skini naočari”, rekao je. „Bez njih ne vidim golo govno”, reče Daf. „A sa njima ga vidim.” Mašinista zabaci lakat najavljujući odakle će doći udarac. Zamahnuo je ka Dafu, a ovaj uzmaknu zateturavši se. Kada je zamaščena mašinistina pesnica proletela pored njega, Daf iskorači ka njegovoj drugoj ruci, izbačenoj iz ravnoteže. Savio mu je šaku ka zglobu, drugom rukom ga ščepao za lakat i podgurnuo ga napred, a sam mu prešao iza leđa. Mašinista vrisnu saginjući se nehotice da umanji bolan pritisak u ručnom zglobu, a Daf ga gurnu naglavačke u zid, pa ga odmah zatim povuče nazad. Onda ga opet gurnu i mašinistina glava opet tresnu o metalni zid. Daf mu podiže ruku naviše, osećao je da će nešto uskoro popustiti, pući. Mašinistino vrištanje prešlo je u cviljenje, uzalud je grabio prstima ka Dafovoj kapi. Daf još jednom udari njegovom glavom o zid. Spremao se da to učini i četvrti put kada se začu neki glas. „Dosta je bilo, Džonsone!” Daf nije odmah prepoznao ime kojim se predstavio kada se prijavio na brod. Kao ni kapetanov glas. Podigao je pogled. Kapetan je stajao tik ispred njega. Daf pusti mašinistu, a ovaj pade na kolena i zakuka. „Šta se ovde dešava?” Daf tek tad uvide da se zadihao. Uzbudio. Razjario. „Ništa, kapetane.” „Džonsone, znam ja šta je ništa, a šta je nešto. Dakle, šta je ovo? Hačinsone?” Mada Daf nije bio sasvim siguran, učinilo mu se da ovaj plače na kolenima. Daf se nakašljao. „Drugarska opklada, kapetane. Tvrdio sam da je ovaj zahvat iz Fajfa efikasniji od halskog zamaha. Može biti da sam se malo zaneo.” Potapšao je mašinistu po leđima koja su se tresla. „Izvini, druže, ali možemo li se složiti da je ovo bod za Fajf?” Mašinista klimnu jecajući. Skinuvši kapu, kapetan odmeri Dafa. „Zahvat iz Fajfa. Ma nije valjda.”

„Jeste”, odvrati Daf. „Hačinsone, traže te dole u pogonu. A i vi ostali valjda imate neka zaduženja?” Menza se brzo ispraznila. „Sipaj mi kafu i sedi ovamo”, reče kapetan. Daf ga je poslušao. Kapetan srknu kafu jednom, dvaput, pa pogleda crnu tečnost i progunđa nešto sebi u bradu. Baš kada je Daf pomislio kako je kapetan zaboravio na njegovo prisustvo, ovaj podiže pogled. „Obično ne proveravam previše članove posade. Sve su to priprosti ljudi ograničenih duhovnih sposobnosti o čijoj mi je prošlosti bolje da ne zapitkujem, a čija budućnost ionako nije na Glamisu. Dakle, neće dugo biti u mojoj službi i moj problem, pa zašto da se upoznajem sa njima? Važno mi je samo kako posada funkcioniše kao grupa, kao moja posada.” Kapetan srknu ponovo napravivši grimasu za koju Daf nije znao da li je zbog njegove kafe, nekih bolova ili onoga o čemu priča. „Eto, Džonsone, ti mi izgledaš previše obrazovano i vaspitano da budeš ovde, ali te neću pitati zašto si došao. Verovatno ne bih ni hteo da znam. Ali pretpostavljam da i ti znaš ponešto o grupama. Znaš da uvek postoji jasan poredak i da u takvom poretku svi imaju svoju ulogu i svoje mesto. Kapetan je na vrhu, zeleni novajlija na dnu. Dokle god svi prihvataju svoje i tuđe mesto, posada funkcioniše. I tako volim da bude. Ali u ovom trenutku postoji zbrka pri dnu poretka na Glamisu. Imamo tri potencijalna zelembaća. Telegrafistu, zato što je najmlađi. Tebe, zato što nikad nisi plovio. I Hačinsona zato što je najgluplji i zato što ga niko ne voli.” Opet je srknuo. „Telegrafista bi preživeo jednu plovidbu kao najslabija karika. Mlad je, koliko-toliko pametan i hoće da uči. A ti si, Džonsone, posle ovoga sa Hačinsonom upravo skočio na rang-listi. Otkud ja znam - možda si i namerno izazvao sukob s tim ciljem. Ali znajući Hačinsona, on je prvi počeo. Glupan se opet sam sapleo. I zato će tražiti opet neku novu žrtvu da maltretira. To će verovatno biti neki nesretnik koji se bude ukrcao u Kapitolu. Sigurno ćemo primiti nekog novog, pošto se sa Glamisa ljudi stalno odjavljuju. Razumeš?” Daf slegnu ramenima. „I upravo to je moj problem, Džonsone. Hač će nastaviti da pokušava, ali uvek će biti na dnu lanca ishrane. A ja bih više voleo da

imam nekog drugog na njegovom mestu, nekog ko će mirno prihvatiti svoju sudbinu. Ali pošto je Hač jedan zloban kavgadžija koji smatra da je dobio dovoljno batina u životu, pa je sad red na nekog drugog, nastaviće da mi kvari atmosferu na brodu. Nije loš mašinista, ali mi remeti funkcionisanje posade. Bolje bi mi bilo bez njega.” Glasno srkutanje. „Pa zašto ga se onda - pitaš se ti - ne rešim? A to se pitaš zato što ne poznaješ pravilnik Pomorskog saveza o zapošljavanju. Ne mogu da se rešim Hača dokle god nemam neki takozvani osnov da ga izbacim na kopno. Ako bi fizički napao drugog člana posade, to bi bio takav osnov...” Daf klimnu. „Dakle? Treba mi samo tvoj potpis da ga pošaljem Savezu, ostalo ću dobiti od očevidaca.” „Kapetane, stvarno smo se samo igrali. Neće se ponoviti.” „Siguran sam da neće.” Kapetan se počeša pod bradom. „Kao što rekoh, ne petljam se u prošlost članova posade. Ali onaj zahvat koji si izveo nad Hačom video sam samo kod dve grupe ljudi - kod vojne policije i kod lučke policije. Zajednički imenilac je, dakle, policija. Zato bih stvarno voleo da čujem istinu.” „Istinu?” „Da. Da li je on prvi napao?” Daf se zagledao u kapetana. Ovaj je verovatno uveliko shvatio da se njegov pomoćnik u kuhinji ne zove Klif Džonson, a i da on nije nikad radio u restoranu. Tražio mu je, dakle, lažan potpis. Ako se ikada bude povela rasprava o identitetu dotičnog Džonsona, Daf će tada već biti iza sedam mora i sedam gora. „Dobro, reći ću vam istinu.” Daf opazi da se kapetan naginje preko stola. „Samo smo se igrali, kapetane.” Kapetan se zavalio na stolici. Prineo je šolju usnama netremice posmatrajući Dafa preko njenog ruba. Nije mu gledao u oči, već negde iznad njih, u čelo. Jabučica mu je poskočila na grlu kada je progutao kafu. A onda je vratio praznu šolju na sto. „Džonsone?” „Da, kapetane?” „Sviđaš mi se.” „Kapetane?” „Pretpostavljam, sasvim osnovano, da, kao ni mi ostali, ni ti ne

možeš da smisliš Hača. Ali nisi cinkaroš. To možda meni, kao kapetanu, ne ide naruku, ali pokazuje da imaš integriteta. A to poštujem, i više nećemo pričati o tome. Patiš od morske bolesti, i lažeš, ali bih svejedno voleo da imam još ljudi poput tebe u posadi. Hvala na kafi.” Kapetan ustade od stola i ode. Daf je posedeo još koji sekund. Potom uze onu praznu šolju i pređe u kuhinju. Spustio je šolju u sudoperu, zažmurio i uhvatio se za hladnu metalnu površinu zauzdavajući mučninu. Šta je to radio? Zašto nije samo rekao kako jeste, da je Hač nasilnik? Otvorio je oči i ugledao svoj odraz u šerpi koja je visila s police tik ispred njega. Srce mu poskoči. Kapa mu se podigla do korena kose a da to nije primetio. Biće da ju je Hačinson ipak dohvatio u nekom trenutku. Na čelu mu se, poput traga aviona na nebu, beleo ožiljak. Ožiljak. To je kapetan gledao preko šolje. Daf je zažmurio ponavljajući sebi da ne paniči, da prvo razmisli o svemu. Isplovili su iz luke rano ujutru, pre nego što je dnevno izdanje novina stiglo na ulice. Kapetan nije imao kad da vidi njegovu sliku s poternice. Mogao je, doduše, da vidi Dafovo lice prethodne večeri, na prenosu konferencije za štampu. Međutim, kapetanov pogled kada je video ožiljak nije bio zapanjen. A možda ga uopšte nije ni video? Ili je kapetan bio dobar glumac, pa neće odati da ga je prepoznao sve dok ga ne budu uhvatili? Pošto nije mogao uticati na to, Daf se opredelio za mogućnost da kapetan nije ništa shvatio. A šta sa ostalima iz posade? Ne, bio im je okrenut leđima pre nego što je kapetan ušao i naredio im da se raziđu. Samo je Hačinson bio ispred njega. Ipak, sve i da je Hačinson primetio njegov ožiljak, Daf ne bi od njega očekivao da revnosno prati vesti. Otvorio je oči. Za dva dana, u sredu, stižu u Kapitol. Četrdeset osam sati. Pritajiće se još dva dana. Valjda to može da izvede. Orgulje zagrmeše, a Magbet ustade između klupa u katedrali. Naježio se, ali ne zbog muzike. Niti zbog sveštenikovog ili gradonačelnikovog govora, pa ni zbog toga što su baš u tom trenutku pored njega šestorica pronosila Dankanov kovčeg. Nije se naježio ni od doze pauera koju je upravo uzeo. Ježio se od proklete nove uniforme. Gruba vuna mu se trla o kožu pri svakom pokretu i od toga su ga podilazili žmarci. Njegova

stara dobra uniforma bila je od jeftinijeg ali udobnijeg materijala. Mogao je, naravno, da obuče i ono novo crno odelo koje mu je stiglo u kancelariju, a koje mu je jedino Hekata mogao poslati. Bilo je od još skuplje vune nego uniforma, ali je, začudo, i još gore grebalo. Osim toga, prekršio bi sve običaje kad bi se pojavio u civilu na sahrani kolege. Kovčeg je prošao pored Magbetove klupe. Dankanova žena i dvojica sinova išli su odmah iza, pognutih glava, ali kada je jedan od momaka naprasno pogledao naviše, Magbetu pravo u oči, ovaj je nehotice oborio pogled. Zatim su i svi ostali izašli iz klupa i priključili se povorci. Magbet se uključio odmah pored Turtela. „Lep govor”, reče Magbet. „Hvala. Stvarno mi je žao što grad nije platio troškove sahrane. Zatvaranje fabrika i smanjeni prihodi od poreza skratili su, nažalost, spisak za takve počasti. Prilično necivilizovano, ako mene pitate.” „Grad ima moje razumevanje.” „Bojim se da nemamo razumevanje Dankanove porodice. Udovica me je zvala sa predlogom da organizujemo pogrebnu povorku kroz ulice, da pružimo građanima kojima je stalo priliku da mu odaju počast, rekla je da bi on to voleo.” „Mislite li da bi izašli na ulice?” Turtel slegnu ramenima. „Iskreno, Magbete, nemam pojma. Moje iskustvo je da građani i ne mare za reforme ako im one ne napune stomake i omoguće da se časte još jednim pivom. Mislio sam da se grad menja, ali da je bilo tako, onda bi Dankanova smrt izazvala burniju reakciju. Ovako mi pre deluje da su prihvatili da je sve dobro u ovom gradu osuđeno na propast, jedini ko je nešto rekao je Kajt. Idete li sutra na sahranu Banka i njegovog sina?” „Naravno. Dole u Radničkoj crkvi. Banko nije bio naročito pobožan, ali je njegova Vera tamo sahranjena.” „Ako sam dobro shvatio, sahrana Dafovih će biti ovde, u katedrali.” „Da, ali se tu već neću lično pojaviti.” „Lično?” „Poslaćemo ljude za slučaj da Daf reši da se pojavi.” „A pa da, da sahrani rođenu decu - niko to ne bi trebalo da doživi. Naročito još uz svest da je sam doprineo tome.” „Da, čudno je kako se krivica ureže, dok čast i poštenje nestanu preko noći.”

„Sad ste mi, Magbete, zazvučali kao da znate ponešto o krivici.” „Onda vam smesta priznajem, gradonačelniče, da sam ubio jednu vrlo blisku osobu.” Turtel načas zastade da pogleda Magbeta. „Ma šta kažete?” „Majka mi je umrla na porođaju. Krenite, zaostaćemo.” „A vaš otac?” „Pobegao je u mornare čim je saznao da je majka trudna. Više se nikad nije pojavio. Odrastao sam u sirotištu. Sa Dafom, u istoj sobi. Ali ne verujem da ste vi, Turtele, ikad videli sobu u sirotištu.” „Jesam, otvarao sam sirotišta.” Izašli su na stepenice pred katedralom. Ošinuo ih je jak severozapadni vetar koji je nosio kapi kiše. Magbet zapazi da se dole na stazi kovčeg opasno zaljuljao. „Da, da”, nastavi Turtel. „Neki pobegnu u mornare.” „Da li je to nešto na račun mog oca, Turtele?” „Ni vi ni ja ga ne poznajemo, ali samo kažem da je more puno takvih - muškaraca koji nisu prihvatili svoju prirodnu odgovornost.” „Utoliko je veća odgovornost ljudi poput vas, gradonačelniče, i mene.” „Tako je. Pa, šta ste rešili?” Magbet se nakašljao. „Smatram da je u interesu ovog grada da šef policije ostane gde jeste i nastavi kvalitetnu i blisku saradnju sa gradonačelnikom.” „Mudro, Magbete.” „Pod uslovom, naravno, da je ta saradnja obostrana.” „Na šta ciljate?” „Priča se da kazino Obelisk organizuje prostituciju, kao i da daje zelenaške pozajmice pojedinim kockarima.” „Ono prvo je stara priča, ovo drugo prvi put čujem. Ali, kao što znate, takve glasine je teško dokazati, zato i ostaju - glasine.” „Raspolažem osnovanim sumnjama da će najmanje dva kockara, uz efikasno saslušanje i obećanje da će biti pomilovani, zvanično priznati da im je Obelisk nudio pozajmice. Odbor za igre na sreću verovatno bi trebalo da zatvori taj objekat dok traje istraga protivzakonitih aktivnosti.” Gradonačelnik se uhvatio za najniži podvaljak. „Vi mi to govorite da biste odustali od kandidature za gradonačelnika ukoliko zatvorimo Obelisk?” „Samo kažem da političko i administrativno rukovodstvo ovog

grada treba da pokaže doslednost u sprovođenju zakona i pravilnika. U protivnom bi se suočilo sa optužbama da je na platnom spisku onih koji se provlače s povlašćenim statusom.” Gradonačelnik mljacnu. Magbetu je zaličio na dete koje prvi put proba maslinu ili već neku hranu na čiji se ukus treba navići. „Posredi je čitav niz potencijalnih nepravilnosti”, poče Turtel kao za sebe. „Kao što sam rekao, nije lako dokazati takve glasine, to može da potraje.” „Može i dugo da potraje”, dodade Magbet. „Pripremiću odbor na mogućnost da postoje saznanja zbog kojih bi se taj kazino morao zatvoriti. Inače, kako mi je lepa Ledi? Očekivao sam, pošto su ona i Dankan...” „Nažalost, nije dobro. Ali to je samo prolazno.” „Aha, pozdravite je i prenesite joj moje želje za brz oporavak. Sada bi trebalo da siđemo, da izjavimo saučešće.” „Krenite vi prvi, odmah ću za vama.” Magbet je posmatrao Turtela kako se gega niz stepenice i grabi obema šakama ruku udovice Dankan, kako mrda usnama izvivši glavu u stranu sa izrazom iskrenog saosećanja. Stvarno je ličio na kornjaču. Međutim, sve to vreme su mu odzvanjale Turtelove reči. Da neki pobegnu u mornare. „Šefe, je l’ sve u redu?” Bio je to Siton. Čekao ga je ispred, rekao je da loše podnosi crkve, a Magbet se nije bunio - oni kojima bi palo na pamet da smaknu šefa policije teško da su bili unutra. „Proveravali smo sve putničke brodove koji su isplovili iz grada”, poče Magbet. „Ali da li se iko setio ostalih brodova?” „Mislite na slepe putnike?” „Da, ali i na one koji su se naprosto prijavili da rade na brodu.” „To nismo proveravali.” „Neka se pošalje Dafov detaljan lični opis svim brodovima koji su isplovili iz luke od onog dana. Smesta.” „U redu, šefe.” Siton siđe niz stepenice u dva koraka i zamaknu za ugao. Meredit. Meredit je prestala da postoji. Ali ožiljak na njegovom srcu još je bio tu. Pa opet, Magbet nije nameravao da ode na sahranu. Meredit zapravo već dugo nije postojala za njega, toliko dugo da je i zaboravio ko je ona. Proteklo je toliko vremena da više nije pamtio ni sebe iz onih dana. Cupnuo je, osetio trenje tkanine o butinu, miris mokre vune. I naježio se.

D Dvadeset sedmo poglavlje af je iz kuhinje posmatrao posadu u menzi. Pošto su ručali, sada su zavijali cigarete i tiho razgovarali, povremeno bi se nasmejali, a zatim pripalili te cigarete uz kafu. Samo jedan je sedeo sasvim sam. Hačinson. Velik flaster boje kože na njegovom čelu svedočio je onima koji nisu bili tu kakve je batine dobio. Hačinson se upinjao da izgleda kao da je zadubljen u neke važne misli dok je sabijao cigaretu, ali je bio isuviše loš glumac da prikrije očajanje. „Sutra stižemo u luku”, poče stjuard i sam pušeći oslonjen o šporet. „Brzo učiš, jesi li spreman da još malo guliš palubu?” „Molim?” „Hoćeš li nastaviti s nama?” „Neću”, odvrati Daf. „Ali hvala na ponudi.” Stjuard slegnu ramenima. Daf je posmatrao jednog okasnelog mornara kako nosi poslužavnik ka Hačinsonovom stolu, trudeći se da ništa ne prospe. Međutim, kada je spazio ko tu sedi, okrenuo se i seo za drugi, zauzetiji sto. Daf vide da je i Hačinson to primetio, pa se dodatno posvetio onoj cigareti trepćući. „Da li je ostalo jučerašnjeg čizkejka?” Daf se osvrnuo. Na vratima je stajao glavni mašinista sa izrazom nade na licu. „Žalim”, odvrati stjuard. „Sve je otišlo.” „Samo malo”, tada će Daf. „Mislim da sam zapakovao jedno parčence.” Otišao je u hladnjaču, uzeo tanjir obmotan folijom i vratio se kuhinju. Pružio je tanjir glavnom mašinisti. „Malo je hladan.” „Nema veze”, odvrati glavni mašinista obliznuvši se. „I volim hladan.”

„Nego...” „Da?” „Hačinson...” „Hač?” „Da. Izgleda mi malo... ovaj, utučeno. Pa sam se setio nečeg što mi je kapetan rekao - da je Hačinson dobar mašinista. Je li to tačno?” Glavni mašinista zaklati glavom posmatrajući Dafa pomalo nesigurno. „Solidan je.” „Možda ne bi bilo loše da mu neko to i kaže.” „Šta?” „Da dobro radi svoj posao.” „Zašto?” „Mislim da mu je potrebno da to čuje.” „Nisam siguran. Kad ih mnogo hvališ, samo ti traže veće plate i duže pauze.” „Ali kad ste vi tek počinjali, sigurno vam je vaš glavni mašinista stavio do znanja koliko ste mu korisni.” „Jeste, zato što sam to i bio.” „Ali, kad vratite film, mislite li da ste bili baš toliko dobri?” Glavni mašinista napola zinu, ali utom se brod snažno zaljuljao, iz menze se začuše povici, a iza Dafa nešto glasno tresnu. „U pičku materinu!” dreknu stjuard. Kada se okrenuo, Daf vide da se prevrnuo veliki lonac za čorbu. Piljio je u gustu zelenu čorbu od graška koja se izlivala po podu. Želudac mu se zgrčio bez najave i, osetivši povraćku u grlu, Daf jedva stiže da se uhvati za vrata pre nego što je povratio. „Zelembać”, reče glavni mašinista. „Imaš li još neki savet za mene?” Osvrnuo se i otišao. „Jebote, Džonsone, hoće li te ikad to proći?”, prostenja stjuard pružajući mu ubrus. „Šta to bi?”, upita Daf brišući se oko usana. „Velik talas”, odvrati stjuard. „Dešava se.” „Izađite na pauzu, ja ću počistiti.” Pošto je oribao pod, Daf pređe u menzu da pokupi sudove. Tamo su za jednim stolom sedela još samo trojica, kao i Hač, koji se nije mrdnuo sa svog mesta. Dok je skupljao tanjire i čaše, Daf je prisluškivao šta pričaju ona trojica. „Onakav talas mora biti od zemljotresa ili lavine ili tako nečeg”, reče jedan.

„Može biti i od detonacije”, predloži drugi. „Sovjeti imaju nekakva postrojenja gore u Barencovom moru, ali takve stvari se prenose preko pola sveta.” „Telegrafe, jesu li ti javili tako nešto?” „Nisu”, odgovori ovaj kroz smeh. „Jedino zanimljivo što mi je stiglo jeste poternica za nekim tipom koji ima beli ožiljak preko celog lica.” Daf se trgnuo. Nastavio je da skuplja sudove pomno osluškujući. „Bogami će mi prijati da sutra izađem na kopno.” „Kurac. Žena mi kaže da je opet trudna.” „Zašto gledaš u mene?” Veseo smeh. Daf se okrenuo noseći poslužavnik u rukama. Hačinson je u međuvremenu podigao glavu i naprasno je sedeo prav kao strela. Posle onog nemilog događaja, Hačinson je uvek obarao pogled pri malobrojnim susretima s Dafom, ali se sad bio izbečio na njega. Poput grabljivice koja je spazila neočekivan ali dobrodošao plen. Daf gurnu kuhinjska vrata stopalom. Čuo ih je kako klaparaju iza njega. Sranje, sranje! Zašto sada, kada će za manje od dvadeset četiri sata pristati u luku! „Usporite ovde”, reče Kejtnesova gledajući kroz šoferšajbnu. Taksista je usporio pored Obeliska, odakle je svet izlazio u rekama na glavni ulaz. Ispred su stajala dva patrolna vozila sa uključenim plavim rotacionim svetlom. „Šta se ovo dešava?”, upita Lenoks promolivši bledo lice između prednjih sedišta. I on i Kejtnesova su bili u uniformama, pošto su ušli u taj taksi odmah posle Dankanove sahrane. „Da nije požar?” „Odbor za igre na sreću rešio je da ih zatvori”, odvrati Kejtnesova. „Zbog sumnje da su prekršili zakon o igrama na sreću.” Videli su kako policajac izvodi nekog čoveka u svetlom odelu i košulji na cvetove, sa ogromnim zulufima. Ovaj je mlatarao rukama i pokušavao nešto da objasni tom policajcu, koji ga očigledno već uveliko nije slušao. „Šteta”, reče taksista. „Šta je tu šteta?”, upita Lenoks. „To što se sprovodi zakon?” „Šta vam ja znam o tome. U Obelisku se bar moglo popiti pivo i obrnuti partija a da te ne oderu i da ne moraš da se uparadiš. Kad smo kod toga, valjda znate da je fabrika u koju idemo zatvorena?” „Znamo”, reče Kejtnesova, pomislivši kako je to jedino što znaju.

Tog jutra ju je pozvao izvesni gardista Angas i preklinjao da dođe s načelnikom Odseka za borbu protiv korupcije u Eseksovu fabriku, gde će im ispričati šta ima. Nagovestio je da je posredi korupcija na najvišem nivou, kao i da nikome ne spominju taj sastanak. Kada mu je rekla da ne zna ko je on, predstavio joj se kao momak sa predugom kosom kojem bi se osmehnula u liftu. Kejtnesova ga se tada setila. Sladak momak. Pre je ličio na nekog miroljubivog hipika odlepljenog od realnosti nego na specijalca iz Garde. Taksi je produžio kroz grad. Videla je nezaposlene muškarce kako se duž zidova zgrada sklanjaju od kiše, sa opušcima u ustima, u mokrim mantilima i gladnih, umornih pogleda. Hijene. Ne zato što su se takvi rodili, već zato što je grad to učinio od njih. Tako je govorio Dankan - ako su crkotine jedino što ima da se jede, i ti ćeš postati strvinar, ma šta inače mislio o sebi. Ma šta oni radili u policijskoj stanici, najbolji način da se smanji kriminal u gradu bilo je i ostalo zapošljavanje građana. „Hoće li je ponovo otvoriti?”, upita taksista začkiljivši prema Kejtnesovoj. „Otkud vam to?” „Rekao bih da je Magbet pametniji od onog blesavog Dankana.” „Stvarno?” „Pa zatvorio je sasvim dobru fabriku zbog nekih tamo izduvnih gasova. Majku mu, pa tamo svi radnici puše, otrovaće se ovako ili onako. Pet hiljada radnih mesta. Pet hiljada poslova koji trebaju ovom gradu! Samo neki lovator iz Kapitola može da se prenemaže oko takvih stvari. Ali Magbet je naš, on razume kako nam je i preduzima stvari. Da se Magbet pita o svemu, možda bih konačno imao stranke koje mogu da plate vožnju.” „Kad smo kod Magbeta”, poče Kejtnesova obraćajući se zadnjem sedištu. „Otkazao je jutarnji sastanak već drugi dan zaredom, a i nešto mi je bio bled danas u crkvi. Je li zdrav?” „On jeste”, odvrati Lenoks. „Ali Ledi nije dobro. Jedva je i svraćao u stanicu.” „Lepo je, naravno, što pazi na nju, ali ipak nam je on šef, ceo grad je u njegovoj nadležnosti.” „Onda je dobro što ima nas, zar ne?” Lenoks se osmehnuo. Taksi je stao ispred kapije na kojoj je visio precvikan lanac s katancem. Tabla s natpisom ZATVORENO ležala je ispred, na izrovanom asfaltu. Kejtnesova izađe i priđe otvorenom vozačkom

prozoru da plati. Dok je čekala kusur, osmatrala je napuštenu industrijsku pustoš. Nigde govornice, a telefoni u Esteksu verovatno su uveliko bili isključeni. „Kako da nabavimo taksi za povratak?”, upitala je. „Sačekaću vas ovde”, reče taksista. „Ionako me niko ne bi zaustavio u gradu.” Ispred fabrike je stajao zarđali viljuškar pored hrpe natrulih paleta. Vrata pored velikog kolskog ulaza bila su odškrinuta. Kejtnesova i Lenoks su kročili u fabričku halu. Napolju je bilo hladno, ali je još hladnije bilo pod tim visokim svodom. Dokle god je pogled sezao, dugačkom prostorijom su se prostirale peći nalik na džinovske klupe u crkvi. „Dobar dan!”, uzviknu Kejtnesova stresavši se od odjeka. „Ovamo!” Odgovor je dopreo s visine, iz uzdignute kancelarije nadzornika, nalik na osmatračnicu u zatvoru, pomisli Kejtnesova. Ili predikaonicu. Momak koji je tamo stajao pokaza metalne stepenice. Kejtensova i Lenoks se popeše. „Angas, Garda”, reče ovaj rukujući se s njima. Na njegovom iskrenom licu videlo se da je nervozan, ali i odlučan. Ušli su u nadzornikovu kancelariju, koja je zaudarala na marinadu od ustajalog znoja i duvana. Veliki prozori koji su gledali na halu bili su prekriveni neobičnom žućkastom glazurom koja nije izgledala kao da se može skinuti pranjem. Stolovi su bili prekriveni otvorenim registratorima, očigledno uzetim s polica na zidovima. Momak je bio neobrijan, u uskim izlizanim farmerkama i zelenoj vijetnamki. „Hvala što ste došli ovako brzo”, reče Angas pokazujući im da sednu na drvene stolice zamrljane od farbe. „Ne bih da te pritiskam, ali se nadam da je ovo važno”, reče Lenoks sedajući. „Žurim na sastanak” „Pošto žurite - pa, pošto se svima žuri, da predem na stvar.” „Hvala.” Momak prekrsti ruke. Vilica mu je poigravala, pogled bežao, ali bilo je u njemu one volje svojstvene ljudima koji znaju da su u pravu. „Dvaput sam verovao”, poče Angas, pa proguta pljuvačku. Kejtnesova uvide da je taj govor unapred napisao i naučio napamet za tu priliku. „I dvaput sam izgubio veru. Prvi put u Boga; drugi put u Magbeta. U Boga više ne verujem zato što ne postoji. U Magbeta zato što nije onaj za kog se izdaje. Magbet nije nikakav spasitelj, već

korumpirani ubica. To sam vam morao reći da znate zašto ovo radim. Hoću da spasem ovaj grad od Magbeta.” U tišini koja je usledila čulo se kapanje negde duboko pod njima u hali. Angas udahnu. „Poslali...” „Ne!”, uzviknu Kejtnesova. „Angase, hvala ti na iskrenosti, ali pre nego što bilo šta budeš rekao, viši inspektor Lenoks i ja moramo odlučiti želimo li to da čujemo.” „Pustite Angasa da dovrši”, na to će Lenoks. „A posle možemo nasamo da raspravljamo o tome.” „Sačekajte”, reče Kejtnesova. „Nema povratka ako sad saznamo nešto što...” „Poslali su nas u klub da ih sve pobijemo”, reče Angas. „Ne želim ovo da slušam”, reče Kejtnesova listajući. „Nije trebalo nikoga da uhapsimo”, nastavi Angas, glasnije. „Mi smo prvi otvorili vatru na Norveške jahače, stigli su da ispale...” - podigao je kažiprst koji je podrhtavao koliko i njegov glas - „jedan jedini hitac u samoodbrani! Za razliku od njih...” Kejtnesova zalupa đonovima o pod da zagluši Angasov glas. Zatim je otvorila vrata i već je htela da izađe na stepenice kada je začula njegovo ime i zastala kao ukopana. „Dafovi u Fajfu nisu ispalili nijedan metak. Daf čak nije ni bio kod kuće. Kad smo ušli u kuću, pošto smo je izrešetali na komade, pronašli smo devojčicu, dečaka i njihovu majku...” Angasa izdade glas. Kejtnesova se okrenula prema njemu. Momak se oslonio o sto žmureći iz sve snage. „Pokušala je da ih zakloni svojim telom u spavaćoj sobi.” „Ne - ne...”, čula je Kejtnesova vlastiti šapat. „Naređenje je izdao Magbet”, nastavi Angas. „A Siton se pobrinuo da ga Garda sprovede do tančina. A sa njima i..-nakašljao se - „ja.” „Zašto bi, pobogu, Magbet naredio takve... likvidacije?”, upita Lenoks s nevericom. „Pa mogao je samo da ih pohapsi, i Dafa i Norveške jahače.” „Možda i nije”, odvrati Angas. „Možda su oni znali nešto od Magbetu, pa je morao da ih ućutka.” „Šta, na primer?” „Zar se niste zapitali zašto su se Norveški jahači osvetili na Banku? Zar nisu mogli umesto toga da udare na Bankovog zapovednika Magbeta?”

„To je bar jasno”, frknu Lenoks. „Magbet je bolje zaštićen. Imaš li bilo kakvih dokaza?” „Rođene oči”, reče Angas pokazavši ih. „Te oči su, kao i te optužbe, samo tvoje. Daj mi jedan razlog da ti verujemo.” „Ima jedan razlog”, reče Kejtnesova polako se vraćajući ka svojoj stolici. „Angasove optužbe su lako proverljive, dovoljno je da pitamo ostale iz Garde, pa ako ih poreknu, Angas će izgubiti posao, ići na sud i čeka ga budućnost koja, blago rečeno, ne obećava. A on to zna.” Angas se kratko nasmejao. Kejtnesova izvi obrvu. „Zar sam rekla nešto smešno?” „Pričamo o Gardi”, reče Lenoks. „Odanost, bratstvo, u vatri kršteni, u krvi ujedinjeni.” „Molim?” „Niko iz Garde nikad neće reći nešto protiv Magbeta”, pojasni Angas. „Ili Sitona. Ili bilo kog svog brata.” Kejtnesova je spustila ruke pored sebe. „Dakle, izneo si nam te tvrdnje o likvidaciji iako znaš da nema načina da ih dokažeš?” „Magbet mi je naredio da spalim telo jedne bebe iz masakra u klubu”, reče Angas. Igrao se lančićem. „Ovde, u pećima.” Kejtnesova se stresla. Kajala se. Zašto nije otišla? Zašto nije već bila u taksiju odatle? „Odbio sam”, nastavi Angas. „Ali to samo znači da je neko drugi to uradio. Možda i on lično. Obišao sam sve peći, jedna je nedavno paljena, pa sam pomislio: ako biste doveli forenzičare da je pregledaju, možda bi oni pronašli neke dokaze? Otiske prstiju, ostatke kostiju, Šta ja znam? A ako biste nešto otkrili, onda bi Odsek za borbu protiv korupcije mogao da preuzme slučaj.” Lenoks i Kejtnesova se zgledaše. „Policija ne može da vrši istragu nad svojim šefom”, reče Lenoks. „Zar nisi to znao?” Angas se namrštio. „Ali... borba protiv korupcije... zar vine...” „Ne, ne možemo mi da pokrenemo internu istragu”, prekide ga Lenoks. „Ko želi da pokrene istragu protiv šefa policije, mora da ide preko gradske uprave i Turtela.” Angas odmahnu glavom u očajanju. „Ne, ne, oni su svi potkupljeni i pokvareni! Moramo sami, moramo oboriti Magbeta iznutra.” Kejtnesova oćuta. Mogla je samo da se složi sa Angasom. Niko u gradskoj upravi, pa ni Turtel, ne bi se usudio da otvoreno napadne

Magbeta. Kenet se postarao da šef policije bude zaštićen od takvih političkih pobuna. Lenoks pogleda na sat. „Imam sastanak za dvadeset minuta. Preporučujem ti da se okaniš toga dok ne nabaviš konkretne dokaze, Angase. Onda možeš pokušati kod gradske uprave.” Angas trepnu s nevericom. „Ja da pokušam?”, upitao je gotovo plačno. Onda se okrenuo prema Kejtnesovoj. Na licu su mu se, kao u pozorištu, smenjivali očajanje, molba, strah i nada. Shvatila je da Angas nije odabrao da pozove baš nju samo zato što je želeo da forenzičari pregledaju peći. Hteo je da obavesti Odsek za borbu protiv korupcije, ali mu je trebao svedok, neko treći ko će svojim postojanjem sprečiti Lenoksa da ignoriše to saznanje koje bi mu svakako zagorčalo život. A Kejtnesovu je odabrao naprosto zato što mu se osmehnula u liftu. Zato što je izgledala kao neko kome može verovati. „Viša inspektorko Kejtnes?”, upitao je tiho, gotovo molećivo. Udahnula je duboko. „Angase, viši inspektor Lenoks je u pravu. Tražiš od nas da napadnemo medveda naoružani kartonskim mačem.” Angasu zasuziše oči. „Plašite se”, nekako je izustio. „Verujete mi, inače biste odavno otišli odavde. Ali se i plašite. Plašite se jer mi verujete. Jer sam vam pokazao na šta je sve Magbet spreman.” „Recimo da se ovaj sastanak nikad nije desio”, reče Lenoks pošavši ka stepenicama. Kejtnesova pođe za njim, ali je Angas uhvati za ruku. „Bebu”, prošaputao je plačno. „Koja je stala u kutiju od cipela.” „Nedužna žrtva borbe protiv kriminalne grupe”, reče Kejtnesova. „Dešava se. To što ju je Magbet sakrio da poštedi policiju skandala, ne znači da je ubica.” Kejtnesova oseti da ju je Angas pustio kao da se opekao. Ustuknuo je i pogledao je. Kejtnesova se okrenu i pode. Na metalnim stepenicama hladnoća ju je ošamarila po upaljenim obrazima. Na putu ka izlazu zastala je pred jednom peći na kojoj je sloj sive prašine bio narušen nekakvim mrljama i prugama. Sa ulaza u fabriku Lenoks mahnu taksisti da okrene i pokupi ih na vratima kako ne bi trčali po pljusku. „Šta mislite, na šta gađa ovaj Angas?”, upitao je. „Gađa?” Kejtnesova se osvrnula prema nadzornikovoj osmatračnici. „Sigurno shvata da je premlad za bilo kakvu funkciju”, nastavi Lenoks. „Taksi! Ovamo! Ili samo želi ugled i slavu?”

„Možda je stvarno mislio ono što je rekao - da neko mora zaustaviti Magbeta.” „Zov dužnosti?” Lenoks se kratko nasmejao, a Kejtnesova začu krckanje šljunka pod gumama. „Kejtnesova, svi žele nešto. Hoćemo li?” „Da.” Kejtnesova je jedva nazirala Angasov obris kroz onaj prozor. Nije se ni pomerio otkako su pošli, samo je stajao tamo. Kao da nešto čeka. Koliko će trebati Lenoksu da izvesti Magbeta o toj njegovoj pobuni? A šta će ona učiniti s time što je čula od Angasa? Dotakla se po obrazu. Znala je zašto gori. Od rumenila. Od stida. Lenoks je išao prečicom kroz železničku stanicu. Voleo je prečice. Oduvek. Drugare je kupovao slatkišima i laganjem da je skakao s krana na keju, kupio je i prvo drkanje od neke radnice u Indigo kiosku. Kupovao je i cipele s višom platformom od svih, prepisivao je na ispitima i ipak morao da prepravi i ocenu na pregledanom radu. Njegov otac je - uglavnom na porodičnim okupljanjima i ne krijući na koga misli - govorio da samo beskičmenjaci hvataju krivine. Očeva manja donacija privatnom univerzitetu u gradu poštedela je Lenoksa sramote da studira na državnom, ali i tu je morao da falsifikuje diplomu. Ne zbog budućih poslodavaca, već zato što je otac tražio da je vidi. Naravno, i tada je bio raskrinkan jer nije imao kičmu da odoli očevom podozrivom pogledu i ispitivanju. Otac mu je rekao da ne shvata kako jedan mekušac uopšte može stajati uspravno kad nema nijedne kosti u telu! Pa dobro, bar je imao dovoljno kičme da ignoriše dilere koji su mu prilazili s ponudom u holu stanice. Oni su lako prepoznavali mušterije. Ali Lenoks nije briju nabavljao na taj način, već mu je ona stizala u diskretnim mrkim kovertama bez adrese pošiljaoca. Ili bi ga, kad zatraži poseban tretman, sproveli s povezom preko očiju - poput ratnog zarobljenika pred streljački vod - u onu tajnu kuhinju, gde bi se ufiksao pravo iz kotla. Prošao je pored Berte Birnam, gde je Daf naseo na njegov blef o sudiji iz Kapitola. Ipak, Hekata mu nije spominjao da će Magbet pobiti Dafovu decu i ženu. Lenoks požuri preko Radničkog trga kao da beži od nečeg. Od nečeg u sebi. „Magbet je zauzet”, reče sitni recepcioner u Invernesu. „Reci mu da ga traži viši inspektor Lenoks. Da je važno i da ga neću dugo zadržati.”

„Sad ću ga pozvati, ser.” Čekajući, Lenoks se obazreo. Nešto mu je nedostajalo, ali nije uspevao da utvrdi šta. Neki završni detalj. Možda se naprosto promenilo nešto u atmosferi, možda su mu smetali bučni i lošije obučeni gosti u sali, prošlog puta u Invernesu nije bilo takvih momaka. Magbet se pojavio na stepenicama. „Dobar dan, Lenokse.” „Dobar dan, šefe. Ovde je danas baš prometno.” „Dnevna klijentela, pravo iz Obeliska, koji je Odbor za igre na sreću zatvorio. Sedimo ovde, nažalost u nekoj sam gužvi.” „Hvala, ser. Samo sam želeo da vas izvestim o jednom sastanku.” Magbet zevnu. „Da?” Lenoks udahnu. Oklevao je. Naravno, postojalo je bezbroj rečenica kojima je mogao početi. Hiljade načina da se sroči jedna te ista poruka. Stotine reči kojima je mogao otvoriti rečenicu. Ali samo dve mogućnosti. Magbet se namrštio. „Ser”, tada će recepcioner. „Za stolom za blekdžek pitaju možemo li poslati još jednog krupijea, napravio se red.” „Stižem, Džek. Lenokse, izvinite, ovakve stvari obično rešava Ledi. Dakle?” „Dakle, sastanak...” Lenoks pomisli na one koji ga čekaju kod kuće, na kuću, baštu, bezbedan kraj u kojem su njegova deca zaštićena od kojekakvih svinjarija. Na univerzitete koje treba da upišu. Na platu koja sve to treba da omogući, kao i na dodatne prihode koji su sad postali neophodni da bi se sve održalo. Ne zbog sebe, već zbog porodice, porodice, porodice, zbog njegove porodice, a ne neke kuće u Fajfu, ne... „Da?” Začuše se ulazna vrata. „Šefe!” Obojica se osvrnuše. Bio je to Siton. Zadihan. „Našli smo ga, šefe.” „Šta smo našli?” „Dafa. Bili ste u pravu. Ukrcao se na brod. Glamis „Sjajno!” Magbet se okrenu ka Lenoksu. „Ovo će morati da sačeka, viši inspektore, moram da idem.” Lenoks je ostao da sedi na recepciji, a ova dvojica otrčaše iz kazina. „Zauzet čovek”, reče recepcioner osmehnuvši se. „Da li ste za kafu, ser?” „Ne.” Lenoks je zurio preda se. Napolju se već smrkavalo, ali mu je

do sledećeg fiksa ostalo još dosta sati. Prava večnost. „Zapravo, jesam, hvala.” Prava večnost za jednog beskičmenjaka.

„K Dvadeset osmo poglavlje uda si pošao?”, prošaputala je Meredit. „Ne znam.” Daf pokuša da je pomiluje po obrazu, ali nije uspeo da dohvati. „Imam adresu, ali ne znam šta me čeka na njoj.” „Pa zašto ideš tamo?” „Neko je zapisao tu adresu pre nego što su ubijeni Banko i Flijans. Uz nju piše ‘bezbedna luka’, pa ako su oni bežali tamo, možda će biti bezbedno i za mene. Ne znam, dušo - nemam kuda drugo.” „Pa dobro.” „Gde ste vi?” „Ovde.” „A gde je to? I šta radite?” Meredit se osmehnula. „Čekamo te. I dalje je doček rođendana.” „Da li je bolelo?” „Malo. Ali je prošlo.” Daf oseti da ga nešto steže u grlu. „Juan i Emili, jesu li se plašili?” „Pst, dušo, nećemo sada o tome.. „Ali...” Prekrila mu je usta šakom. „Pst, spavaju, ne smeš da ih probudiš.” Njena šaka. Nije mogao da diše. Pokušao je da je skloni, ali bila je tako jaka... Daf otvori oči. U tami je video neku priliku kako se naginje nad njim pritiskajući mu usta šakom. Daf pokuša da vrisne, zgrabio je dlakavi ručni zglob, ali je ovaj bio prejak. Začuo je frktanje i shvatio ko je to. Hačinson. Nagnuo se ka Dafu i prošaputao mu na uvo: „Da nisi zucnuo, Džonsone. Da ne kažem - Dafe.” Raskrinkan. Traži se - živ ili mrtav, da nisu ucenili njegovu glavu? Kucnuo je čas osvete. Nož? Šilo? Čekić?

„Slušaj me, Džonsone. Ako probudimo ovog gore, gotovo je, razumeš?” Zašto ga je mašinista probudio umesto da ga samo ubije? „U Kapitolu te čeka policija.” Sklonio je ruku Dafu s usta. „Sad sam te upozorio, pa smo kvit.” Kabinu je nakratko obasjala svetlost iz hodnika, a onda se vrata zatvoriše i Hačinsona više nije bilo. Daf je treptao u tami. Načas je pomislio da je i Hačinson bio samo san. Neko se nakašljao na ležaju iznad njega, Daf nije ni znao ko je to, stalno su se smenjivali i selili s jednog kreveta na drugi. Stjuard mu je rekao da su za manjak kreveta krive „neke grdosije od sanduka s municijom” koje su prenosili u dolasku. Morali su da povade krevete, pošto su propisi zahtevali da se veće količine eksploziva razdele po različitim mestima na brodu. Samo su oficiri dobili stalne ležajeve. Daf ustade i žurno izađe u hodnik. Ugledao je s leđa prljavu majicu s Esovim logom kako zamiče ka merdevinama i pogonu. „Stani!” Hačinson se osvrnuo. Daf dokaska do njega. Mašinisti su se i sada caklile oči, ali u njima više nije bilo zlobe. „Šta to pričaš?”, poče Daf. „Policija? Kvit?” Hačinson prekrsti ruke i frknu. „Otišao sam do telegrafiste da...” Ponovo je frknuo. „Da mu se izvinim. Tamo je bio kapetan, razgovarao je s nekim preko radija. Bili su okrenuti leđima i nisu čuli kad sam stigao.” Dafu se srce sledilo u grudima. I on je prekrstio ruke. „Nastavi.” „Kapetan je rekao da na brodu ima jedan Džonson koji odgovara opisu s poternice, da imaš ožiljak preko lica i da si se ukrcao onog dana koji su napisali. Onaj na drugoj strani rekao je kapetanu da ništa ne preduzima i da će te policija čekati kad pristanemo u luku. Kapetan je rekao da je tako bolje pošto te je video na delu u menzi.” Hačinson se počeša po čelu. „A zašto me upozoravaš?” Mašinista slegnu ramenima; „Kapetan mi je rekao da se izvinim telegrafisti. Rekao je da sam sačuvao posao samo zato što si ti odbio da me ocinkariš. A treba mi ovaj posao...” „Pa je l’ ga želiš?” Mašinista frknu. „Moram da ga radim. Samo za to sam i dobar, ako je verovati glavnom mašinisti.”

„Stvarno? To ti je rekao?” Hačinson se iscerio. „Došao je sinoć i upozorio me da se ne uobrazim, da sam samo bubuljica na dupetu ovog broda, ali da sam dobar mašinista. A onda se okrenuo i otišao. Ovaj brod je pun luđaka, zar ne?” Nasmejao se. Izgledao je skoro srećno. „Moram da se vratim dole, potreban sam tamo.” „Stani”, reče Daf. „Šta vredi osuđeniku na smrt što si uperio prstom u omču koja mu je oko vrata? Nemam kako da pobegnem pre nego što pristanemo u luku.” „To me se ne tiče, Džonsone. Sad smo kvit.” „Misliš? Ovaj brod je dopremio mitraljeze koji su mi pobili ženu i decu, Hačinsone. Ne, ne tiče te se, kao što je i mene moglo da se ne tiče kada mi je kapetan tražio izgovor da te otpusti.” Frktanje. „Pa skoči u more. I otplivaj do obale. Nije daleko. Stižemo za devet sati, Džonsone.” Frktanje. Daf ga je posmatrao kako nestaje u utrobi broda. Zatim je otišao do prozora i pogledao more. Svitalo je. Za osam sati će ući u luku. Talasi su bili visoki. Koliko dugo možeš plivati po takvom vremenu, u tako hladnoj vodi? Dvadeset minuta? Pola sata? A kada se budu približili kopnu, kapetan će se sigurno postarati da neko motri na njega. Daf prisloni čelo uz staklo. Nema izlaza. Vratio se u kabinu i pogledao na sat. Petnaest do pet. Svejedno je morao da ustane za petnaest minuta. Legao je na krevet i zažmurio. Meredit mu je mahala sa one stene na drugoj strani jezera. Mahala mu je da joj priđe. „Čekamo te.” Kao u snu, pomisli Magbet. Ili kao kad plivaš kroz potopljenu pećinu. Verovatno je tako nekako izgledalo i kad mesečariš. U jednoj ruci je držao baterijsku lampu, drugom je vodio Ledi. Obasjao je sto za rulet i prazne stolice. Produžili su. Senke su se prikradale po zidovima poput duhova. Nad glavama im je svetlucao lažni kristal. „Zašto nema nikoga?”, upita Ledi. „Svi su otišli kućama.” Osvetlivši napola ispijenu čašu viskija na stolu za poker, Magbet nehotice pomisli na drogu. Apstinencija se postepeno oglašavala, ali on je bio jači od nje. Jači nego ikad. „Ostali smo samo ti i ja, ljubavi.” „Ali mi nikad ne zatvaramo.” Pustila mu je ruku. „Zar si zatvorio

Invernes? I šta si ovo sve promenio, uopšte ga ne prepoznajem! Šta je ovo?” Ušli su u salu gde je snop svetlosti obasjao redove automata koji su se prostirali u dubinu prostorije. Poput vojske malih usnulih robota, pomisli Magbet. Mehaničke kutije koje se više nikad neće probuditi. „Vidi, dečji kovčezi”, reče Ledi. „Jao šta ih je.. Glas ju je izdao i opet je briznula u onaj nemi plač. Magbet je privuče k sebi. Okrenuli su se od automata. „Ljubavi, nismo u Invernesu, ovo je Obelisk. Doveo sam te da ti pokažem šta sam uradio za tebe. Pogledaj, zatvorili smo ga, čak su im i struju isključili. Pogledaj našu pobedu, dušo, veličanstveno bojno polje na kojem smo porazili neprijatelje.” „Grozno je, jezivo! I smrdi. Zar ne osećaš? Smrdi na leš, onaj iz tvog ormara!” „Ljubavi, nije, smrdi iz kuhinje. Policija je odjednom isterala i goste i osoblje, da ne unište dokaze. Pogledaj, na tanjirima još stoje bifteci.” Magbet je obasjao stolove zastrte belim stolnjacima, sa dogorelim svećama i nedovršenim obrocima. Sledio se ugledavši odsjaj u blistavim žutim očima koje su motrile njih. Ledi vrisnu. Magbet se mašio pod sako, ali utom ugleda i mršavo, mišićavo telo kako nestaje u tami. Shvatio je da već drži srebrni bodež u ruci. „Smiri se, ljubavi”, rekao je. „Samo neki pas lutalica. Verovatno je nanjušio hranu i nekako uspeo da uđe. Polako, polako, otišao je.” „Vodi me odavde! Hoću napolje!” „Dobro, dobro, dovoljno smo videli, vraćamo se u Invernes.” „Ne! Vodi me odavde, kad ti kažem!” „Kako to misliš? Gde?” „Odavde!” „Ali...” Nije dovršio rečenicu, već samo misao. Nisu imali kud. Nikad nisu ni imali, samo dotad nije razmišljao o tome. Svi ostali su imali porodice, roditeljske kuće, rođake, vikendice, prijatelje. Oni su imali samo jedno drugo i Invernes. Ipak, nikad mu nije palo na pamet da to neće biti dovoljno. Bar ne dotad, do trenutka kada su izazvali ceo svet i kada ju je gubio. Morala je da mu se vrati, da se probudi, morao je da je izbavi iz te tame u koju se zarobila, zato ju je i doveo u Obelisk. Međutim, čak ni ta velika pobeda nije uspela da je trgne u stvarnost. A bila mu je potrebna, trebao mu je njen oštar um, čvrsta ruka, a ne ta žena što nemo plače i ne zna šta se dešava oko nje. „Pronašli smo Dafa”, rekao je vodeći je žurno kroz tamu ka izlazu.

„Siton je odleteo za Kapitol, brod Glumiš pristaje tamo u dva.” Napolju već beše svanulo, ali su svi prozori u Obelisku bili zamračeni da se omogući noćni provod dvadeset četiri sata dnevno. Odjednom mu se na putu isprečio neki sto koji nije video u dolasku. Tepih je gutao bat njihovih koraka, činilo mu se da čuje rezanje i škljocanje psećih čeljusti za sobom. Gde je, jebote? Gde je izlaz? Lenoks je stajao u zelenoj travi. Parkirao se na putu i stavio naočare za sunce. Jedan od razloga što se Lenoks nikad nije preselio u Fajf bilo je sve to sunce koje mu je već pržilo bledoružičastu kožu. Uskoro će izgoreti kao prokleti vampir. Ali nije on bio vampir. Valjda nije? Neke stvari se ne vide izdaleka. To je kao sa ovom belom kućom pred njim. Tek kad joj sasvim priđeš, vidiš da su beli zidovi prekriveni sitnim crnim rupicama.

„D Dvadeset deveto poglavlje obro došao”, reče kapetan Glamisa brodaru koji je upravo ušao na most. „Voleo bih da danas pristanemo na vreme, neko nas čeka u luci.” „Hoćemo, nego šta”, odvrati brodar rukujući se s kapetanom. Stao je pored njega. „Ako motori rade kako treba.” „Zašto ne bi radili?” „Pa vaš mašinista me je zamolio da ga odmah odbacimo barkom na kopno, kaže glavnom mašinisti će trebati neki deo čim pristanete.” „Stvarno?”, na to će kapetan. „Nisam čuo za to.” „Sigurno je neka sitnica.” „Koji mašinista vam je to tražio?” „Neki Hač. Eno ih.” Brodar uperi prstom u barku koja ga je dovezla i koja je sad brzo odmicala ka obali. Kapetan uze dvogled. Na palubi je ugledao tigrasti kačket iznad bele majice sa Esovim amblemom. „Je l’ sve u redu?”, upita brodar. „Niko ne odlazi s ovog broda a da mi se ne javi”, reče kapetan. „Bar ne danas.” Zgrabio je mikrofon i stisnuo taster za kuhinju. „Stjuarde!” „Kapetane?” začu se iz zvučnika. „Pošalji mi Džonsona s dve kafe.” „Stižem, kapetane.” „Kažem, Džonsona.” „Njega je zaboleo stomak, pa sam ga otpustio da legne dok ne pristanemo.” „Proveri gde je.” „U redu.” Kapetan otpusti taster.

„Tri stepena ulevo”, naloži brodar. „Važi”, odvrati kormilar. Viši inspektor Siton rekao je da je bolje ako što manje ljudi bude obavešteno, tačnije da to ostane među njima - kapetanom, Sitonom i telegrafistom, kako Daf ne bi nešto naslutio na osnovu ponašanja svog okruženja. Siton će dočekati brod sa dvojicom svojih najboljih policajaca, smesta se ukrcati i savladati Dafa. Takođe je insistirao da se posada skloni tokom te akcije kako niko ne bi bio povređen ukoliko otvore vratu. Doduše, kapetan je iz njegovog tona to ukoliko protumačio kao kada. „Kapetane!” Bio je to stjuard. „Džonson spava kao beba. Da ga probudim?” „Ne! Neka spava. Da li je sam u kabini?” „Jeste, kapetane.” „Odlično!” Kapetan pogleda na sat. Za sat vremena sve će biti gotovo i moći će da ode kući svojoj ženi. Jedva je čekao koji slobodan dan. Jedino je sutradan morao da ode u kancelariju kompanije zbog onog izveštaja osiguravajućeg društva o sumnjivo velikom broju slučajeva jednog te istog oboljenja među posadom koja je došla u dodir s tovarom na Glamisu tokom protekle tri godine. Nekakva bolest krvi. „Rekao bih da smo na dobrom kursu, reče brodar.” „Nadajmo se”, promrmlja kapetan. „Nadajmo se.” Jedan i deset. Pre deset minuta je iz časovnika na zidu glavudžu promolio los i zarikao. Angas se obazreo. Već se pokajao što je tu zakazao sastanak. Iako su preko dana u Zidaru sedeli samo nezaposlene dangube i pijanci, ipak je to bilo Gardino sastajalište, a ako bi ga neko iz stanice video kako tu sedi s novinarom, to bi za tili čas stiglo i do Magbeta. S druge strane, ipak je bilo manje sumnjivo što je seo tu gde ga već znaju nego da se zavukao u neki zabačeni bar. Angasu se to mesto nije sviđalo. Nije mu se sviđao onaj los, a nije mu se sviđalo ni to što novinar kasni. Angas bi već uveliko otišao da mu to nije bila poslednja šansa. „Izvini, malo sam se zadržao u putu.” Grleno r. Angas podiže pogled. Jedino je po glasu mogao da prepozna Voltera Kajta kao čoveka koji je sad stajao pred njim u žutoj kabanici. Angas je negde pročitao da je radijski novinar dosledno odbijao da gostuje na televiziji i da mu se objavljuje slika u novinama, pošto je smatrao da izgled samo skreće pažnju s reči, koja je sve.

„Kiša, gužva u saobraćaju”, nastavi Volt Kajt raskopčavajući kabanicu. Voda mu se slivala s proređene kose. „Ovde uvek pada kiša, i uvek je gužva u saobraćaju”, primeti Angas. „Standardno opravdanje.” Novinar sede u separe preko puta njega. „A zapravo mi je sleteo lanac s bicikla.” „Ne bih očekivao od Voltera Kajta da laže”, reče Angas. „Novinar Kajt nikad ne laže”, odvrati ovaj uz ironičan osmeh. „Ali privatna ličnost Volter daleko je manje uzorna.” „Jeste li sami?” „Uvek. Da čujem ono što mi nisi rekao kad smo se čuli.” Angas udahnu, pa poče. Više nije bio onako nervozan kao kada je isto to izlagao Lenoksu i Kejtnesovoj. Možda zato što je kocka već bila bačena, zato što više nije bilo povratka. Rekao je manje-više isto što i prethodnog dana u fabrici, a onda je dodao i priču o sastanku sa Lenoksom i Kejtnesovom. Dao je Kajtu sve. Imena. Detalje iz motociklističkog kluba i Fajfa. Naređenje da spali ubijenu bebu. Dok su govorili, Kajt je pokušavao da očisti salvetom prste crne od ulja. „Zašto baš ja?”, upita Kajt uzimajući novu salvetu. „Zato što važite za odvažnog novinara od integriteta”, reče Angas. „Drago mi je što me bije takav glas.” Kajt odmeri Angasa. „Rečitiji si od drugih mladih policajaca.” Angas slegnu ramenima. „Studirao sam teologiju.” „To objašnjava i zašto tako pričaš, a i zašto si se upustio u ovo. Veruješ da dobra dela vode spasenju.” „Grešite, gos’n Kajte. Ne verujem ni u Boga ni u spasenje.” „Da li si razgovarao sa još nekim novinarom?” Kajt se ponovo ironično osmehnuo. „Sa ili bez integriteta?” Angas odmahnu glavom. „Dobro je, jer ako se upustim u ovo, tražim ekskluzivu. Ni reči drugim novinarima, niti bilo kome. Dogovoreno?” Angas klimnu. „Kako da te nađem, Angase?” „Broj telefona je...” „Nećemo telefonom. Daj mi adresu.” Angas zapisa nešto na Kajtovoj zamašćenoj salveti. „Šta dalje?” Kajt uzdahnu kao neko ko zna da mu predstoji težak posao. „Moram prvo da proverim ponešto. Nije naivna priča. Ne bih da me uhvate u grešci ili optuže da radim za nekoga.” „Ako radite za mene, moj jedini cilj je da istina ispliva na videlo i da

neko zaustavi Magbeta.” Angas uvide da je podigao glas tek kada se Kajt obazreo po polupraznom lokalu proveravajući da li ih neko sluša. „Ako je to istina, onda lažeš kad kažeš da ne veruješ u Boga.” „Bog ne postoji.” „Mislio sam na ono božansko u ljudima, Angase.” „Mislite, Kajte, na ljudsko u ljudima. Dobrota je jednako ljudska koliko i greh.” Kajt polako klimnu. „Ti si teolog, ti najbolje znaš. Moram priznati da ti verujem, ali moram i da proverim tvoju priču. Kao i tebe lično. To valjda potpada pod...” Ustao je zakopčavajući kabanicu. „Integritet.” „Kad mislite da se priča može objaviti?” Angas udahnu i opet izdahnu. „Lenoksu ne verujem, obavestiće Magbeta.” „Tvoja priča ima najviši prioritet”, reče Kajt. „Mnogo toga se može izvesti za dva dana.” Izvadio je novčanik. „Hvala, sam ću platiti svoju kafu.” „U redu.” Kajt je vratio novčanik. „Retka si ti zverka u ovom gradu, znaš?” „Svakako ugrožena vrsta”, odvrati Angas uz kiseo osmeh. Otpratio je novinara pogledom do ulaznih vrata. Onda se obazreo po lokalu. Niko upadljiv, svi su izgledali zadubljeni u svoja posla. Dva dana. Mora pokušati da preživi dva dana. Siton nije voleo Kapital, nije voleo njegove široke avenije, dostojanstvena stara zdanja parlamenata i takvih sranja, zelene parkove, biblioteke i operu, ulične svirače, gotske crkvice i smešno monumentalnu katedralu, nije voleo nasmejana lica po baštama restorana i skupo nacionalno pozorište sa onim pompeznim komadima, nerazumljivim dijalozima i vlastoljubivim kraljevima koji stradaju u poslednjem činu. Zato mu bilo draže da, kao sada, okrene leđa tom gradu i gleda u pravcu mora. Čekali su dolazak broda Glamis u jednoj kancelariji lučke uprave. „Jeste li sigurni da vam ne treba pomoć?” upita policajac sa amblemom prestoničke policije prišivenim na uniformi. Pre nego što su stigli, došlo je do kraće rasprave o jurisdikciji, ali je prestonički šef policije bio spreman na saradnju delom - kako je rekao - zato što je posredi istraga ubistava kolega iz drugog grada, a delom i zato što su policijske akcije na brodovima bile podložne raznim izuzećima.

„Još jednom - hvala, ali sasvim sam siguran”, odvrati Siton. „U redu, ali nakon hapšenja ćemo ga mi preuzeti na kopnu.” „Naravno, ali motrite i na most i vodu.” „Neće nam pobeći, viši inspektore.” Prestonički policajac uperi prstom ka dva čamca s policajcima u civilu koji su plutali na pedesetak metara od keja praveći se da pecaju, a spremni da upecaju i Dafa ukoliko ovaj skoči sa broda. Siton klimnu. Ne tako davno isto tako je čekao u jednoj drugoj lučkoj kancelariji. Tada je onaj glupak Daf odbio pomoć. Međutim, sada su se uloge preokrenule, i Daf će to primetiti. Osetiće to na svojoj koži. U onih nekoliko beskonačno dugih sekundi. Prestonička policija nije, naravno, znala kako glasi Magbetovo naređenje: Dafa neće na kopno izvesti kao hapšenika, već će ga izneti. U vreći. Brod se okrenuo uzburkavši more koje se zapenilo ka površini poput šampanjca u čaši. Siton je repetirao automatsku pušku. „Olafsone, Rikardo. Spremni?” Dvojica u uniformama Garde klimnuše. Imali su nacrte broda, znali su koja je Dafova kabina. Pobacali su užad, jedno spreda i jedno straga, i zavezali ih za stubove u luci. Trup broda je nežno trljao gume koje su vrištale. Spustili su rampu. „Idemo”, reče Siton. Istrčali su na kej prema mostu. Članovi posade su zinuli i izbečili se na njih - kapetan je očigledno uspeo da sačuva njihov dolazak u tajnosti. Žurno su sišli gvozdenim merdevinama pored vrata kabine prvog oficira. Nastavili su da se spuštaju. Dublje i dublje. Zastali su pred vratima sa brojem 12. Siton oslušnu, ali je čuo samo svoje disanje i grmljavinu motora u utrobi broda. Rikardo je zauzeo položaj nešto dalje u hodniku, odakle je mogao da motri na ostala vrata, za slučaj da se Daf ipak sakrio u nekoj drugoj kabini, pa ih čuje i pokuša da pobegne. Siton upali baterijsku lampu. Klimnuo je Olafsonu. A onda je ušao. Lampa je bila suvišna, unutra je bilo dovoljno svetlo. Daf je ležao na donjem krevetu, okrenut leđima i umotan u ćebe. Sa zelenom kapom za koju je kapetan rekao da je „Džonson” stalno nosi navučenu preko čela sve do okvira velikih naočara. Samo jednom mu je spala i tada je kapetan video ožiljak. Siton izvadi pištolj koji je trebalo da podmetne