Magbet - Jo Nesbo

Dafu, pa iz njega ispali dva hica u zid. Privremeno je ogluveo od praska, čuo je samo glasno pištanje. Daf se trgnuo na ležaju. Siton se nagnuo ka njemu. „Vrištali su”, rekao je, „vrištali su i bila je milina slušati ih. I ti, Dafe, slobodno vrišti, pošto ću početi od hica u stomak, zarad starog poznanstva. Kurajberu nadobudni.” Daf je zaudarao. Siton ga onjuši. Nije to bio onaj uzbudljivi zadah straha, već smrad... znoja. Ustajalog, otužnog muškog znoja, starijeg i od onih nekoliko dana koliko je Daf bio u bekstvu. Onaj na krevetu se osvrnuo ka njemu. Nije to bilo Dafovo lice. „A?”, rekao je, a ćebe mu spade otkrivajući goli torzo i dlakavu podlakticu. „Policija. Šta ćeš ti ovde, i gde je Daf?” Onaj frknu. „Pa valjda vidiš da spavam. A nemam pojma ko ti je taj Daf.” „Džonson”, reče Siton prislonivši mu cev automatske puške na čelo tako snažno da se otvor urezao u kožu. Onaj opet frknu. „Pomoćni kuvar? Pa je l’ vam palo na pamet da proverite u kuhinji? Ili u nekoj drugoj kabini? Otkako smo isplovili, spavamo gde ko stigne. Šta li je napravio taj Džonson? Neko ozbiljno sranje, vidim. Jebote, ako već hoćeš da mi probušiš glavu, pucaj već jednom.” Siton privuče pušku k sebi. „Olafsone, povedi Rikarda i pretresite brod.” Siton pogleda podbulo lice pred sobom. Njušnuo je. Da li je ovaj stvarno bio toliko neustrašiv, ili je zamaskirao vonj straha drugim telesnim isparenjima? Olafson je još stajao iza njega. „Pretresite brod!” dreknu Siton. Čuo je kako se bat njihovih čizama udaljava i kako se otvaraju vrata drugih kabina. Siton se protegnuo. „Ko si ti, i zašto nosiš Džonsonovu kapu?” „Hačinson. A kapu slobodno uzmi da izdrkaš u nju, vidim da ti se digao.” Siton ga udari. Cev puške mu napravi poderotinu na obrazu iz koje je pokuljala krv. Tip nije promenio izraz lica iako su mu oči zasuzile. „Odgovori mi”, prosikta Siton. „Probudio sam se, bilo mi je hladno, i hteo sam da obučem majicu koju sam ostavio na onom tamo sanduku, ali nisam mogao da nađem ni nju ni kačket, već samo ovu kapu, pa sam bar nju navukao. Zadovoljan?” Hačinsonu je podrhtavao glas, ali mu je kroz suze sevao

pogled pun mržnje. Strah i mržnja, mržnja i strah, sve je to isto, pomisli Siton brišući krv sa cevi puške. Iz hodnika se začuše ljutiti glasovi i Siton je sad bio siguran. Pretrešće čitav brod, prečešljati svaki ugao, ali Dafa neće naći. Pobegao im je.

D Trideseto poglavlje af je žurno koračao širokim avenijama, pored starih dostojanstvenih zdanja, kroz parkove, pored uličnih svirača i slikara. U bašti jednog kafea prišao je stolu za kojim je sedeo neki par. Osmehnuli su mu se i pokazali kuda da ide kada im je pokazao cedulju s adresom. I zagledali se u njegovu bradu, koja je počela da se odlepljuje. Zauzdavajući se da ne potrči, Daf prođe pored prestoničke katedrale. Hačinson se vratio. Vratio se uz iste one merdevine. Saslušao je Dafovu priču. Čak i dok mu je pričao o detaljima u koje ni sam ne bi poverovao da ih čuje od nekog drugog, Hačinson je i dalje klimao kao da ih prepoznaje. Kao da mu nije strano nijedno zlo koje ljudi mogu naneti jedni drugima. A kada je Daf završio priču, Hačinson mu je izložio plan bekstva. Spremno i tako sažeto da je Daf zaključio kako je ovaj sigurno u nekom trenutku smišljao isto to bekstvo za sebe. Daf je naprosto trebalo da obuče Hačinsonovu odeću i sačeka brodarevu barku kod ograde. „Samo vodi računa da uvek budeš leđima okrenut od mosta kako ti kapetan ne bi video lice i prepoznao da nisi ja. Kad več budeš tamo, dežurni če prepustiti tebi da baciš merdevine. Siđi ranije da spremno dočekaš brodarevu barku kad pristane. Reci im da moraš odmah do prostorija kompanije u luci po deo za čekrk za užad na keju.” „Zašto?” „A?” „Zašto mi pomažeš?” Hačinson slegnu ramenima. „Pomagao sam kad smo istovarivali onu municiju. I utovarivali sanduke u kamion nekog mršavog, ćelavog pandura koji nas je gledao kao da će nas pljunuti.”

Daf je čekao. Nastavak obrazloženja. „Ljudi pomažu jedni drugima”, reče Hačinson, pa frknu. „Valjda.” Opet je frknuo. „A ako sam dobro shvatio, ti si dosta sam protiv...” - uperio je prstom ka palubama iznad njih -„svih njih. A znam kako je to.” Sam. Protiv svih. „Hvala.” „Nema na čemu, Džonsone.” Mašinista mu stegnu ruku. Kratko, takoreći bojažljivo. A zatim se počešao po flasteru na čelu. „Sledeći put ću biti spreman, i ja ću prebiti tebe.” „Dogovoreno.” Daf je odmakao istočno od centra grada. „Izvinite, Šesti distrikt?” „Onamo.” Prošao je pored nekog kioska s novinama. Kuće su se smanjile, ulice suzile. „Kožarska?” „Druga ili treća levo od one tamo raskrsnice.” Negde je zavijala policijska sirena, ali drugačije nego u njegovom gradu, bila je nekako nežnija, blaža. A i melodija je bila drugačija, nije bila onako sumorna i upadljivo neskladna. „Delfin?” „Onaj noćni klub? Zar ga nisu zatvorili? Nema veze - vidite onaj tamo kafić? Odmah pored njega.” Prolaznik je zadržao pogled na Dafovom ožiljku kao da se nečeg priseća. „Hvala.” „Nema na čemu.” Kožarska ulica šezdeset šest. Daf je čitao imena na interfonu pored velike kapije od tamnog drveta. Nijedno mu nije bilo poznato. Povukao je vrata. Otključano. Tačnije, razvaljena brava. Unutra je bilo mračno, pa je zastao da mu se rašire zenice. Stepenište. Mokre novine, smrad mokraće. Iza nekih vrata čuo se tuberkulozni kašalj. Drugde, pljusak nalik na jak, mokar šamar. Daf poče da se penje. Na svakom spratu bila su po dva stana, uz po jedna niska vrata na svakom odmorištu. Pozvonio je na jedna vrata. Iza njih se začuo nervozan lavež, kao i spori koraci u patofnama. Otvorila mu je neka ženica izborana kao karikatura. Nije bilo lanca na vratima. „Reci, sine.” „Dobar dan, viši inspektor Džonson.”

Odmerila ga je podozrivim pogledom. Pretpostavio je da je namirisala Hačinsovu majicu. Psić nalik na pufnicu vate svakako je ostao bez reči. „Treba mi...” Ko mu je zapravo trebao? „Čovek čiju sam adresu dobio od jednog prijatelja, Banka.” „Žao mi je, mladiću, ali ne poznajem nikakvog Banka.” „A Alfija?” „A, Alfi. On je na drugom spratu, desno. Sinko, malo ti... ovaj, otpada ti brada.” „Hvala.” Dok se peo, Daf strgnu bradu i naočare. Na desnim vratima nije bilo natpisa, a pored vrata je visilo razvaljeno zvonce. Pokucao je. Sačekao je, zatim zalupao nešto jače. Iz prizemlja se opet začuo vlažan šamar. Povukao je vrata. Bila su zaključana. Šta će sad? Da čeka da se neko pojavi? I to je bilo bolje nego da ovakav vrati na ulicu. Tiho kašljanje. Dopiralo je iza onih niskih vrata na odmorištu. Daf siđe i povuče kvaku. Vrata se malo pomeriše, ali se činilo da ih neko drži s druge strane. Daf pokuca. Niko se nije odazvao. „Ima li koga? Ima li koga?” Ne dišući, prislonio je uho uz vrata. Čulo se nekakvo šuškanje papira. Neko se krio iza tih vrata. Daf pođe niz stepenice teškim i glasnim korakom. Kad je sišao na prvi sprat, izuo se i potom se opet odšunjao do odmorišta. Zgrabio je kvaku i snažno povukao. Unutra je nešto popustilo, puklo i vrata se otvoriše. Kanapčić. Daf ugleda svoje lice. Slika nije bila naročito velika i nalazila se u donjem desnom uglu stranice, ispod naslova vesti. Kad su se novine spustile, Daf ugleda i starca zaraslog u neurednu bradu. Sedeo je na drvenom sanduku, malo nagnut ka vratima. Pantalone su mu bile svučene do gležnjeva. „Pljuskavac”. Daf je i ranije viđao takve klozete po starim radničkim zgradama uz reku. Pretpostavljao je da su nadimak dobili po zvuku koji se začuje kad govno s viših spratova pljusne u korito u prizemlju. Poput vlažnog šamara. „Izvinite”, reče Daf. „Jeste li vi Alfi?”

Starac mu nije odgovorio, samo je piljio u Dafa. Onda je okrenuo list onih novina, pogledao sliku, pa opet Dafa. Obliznuo se. „Glasnije”, rekao je prislonivši jednu šaku uz uvo. „Da li ste vi Alfi?”, upita Daf glasnije. „Glasnije.” „Alfi!” „Pst. Da, to je Alfi.” Verovatno od vlastitog dranja, tek Daf nije čuo kada mu se ovaj drugi prikrao. Osetio je jak pritisak uz potiljak, a glas koji mu je šaputao na uvo bio mu je odnekud poznat: „I da, viši inspektore, ovo je pištolj. Ne mrdajte, već recite kako ste nas pronašli i ko vas je poslao.” Daf htede da se osvrne, ali mu je jedna šaka ispravila lice ka Alfiju, koji je očigledno zaključio da je stvar rešena, pa se vratio svojim novinama. „Ne znam ko ste to vi”, reče Daf. „Samo sam pronašao otisak adrese u beležnici u Bankovim kolima. Niko me nije poslao, sâm sam.” „Zašto ste došli ovamo?” „Zato što Magbet pokušava da me ubije, kao što sam siguran da je ubio i Banka i Flijansa, pa pošto je Banko uz ovu adresu napisao ‘bezbedna luka’, pomislio sam da i ja mogu ovde biti bezbedan.” Onaj je ćutao. Dafu se činilo da razmišlja. „Idemo.” Čovek sa pištoljem je okrenuo Dafa tako da mu je sve vreme ostao iza leđa, a onda ga je sproveo uz stepenice do onih vrata na koja je prethodno kucao, a sad su bila otvorena. Gurnuo ga je u prostoriju u kojoj je bilo zagušljivo uprkos širom otvorenim prozorima. Unutra se nalazio jedan velik sto sa tri stolice, kuhinja sa sudoperom i frižiderom, uzan krevet, kauč i dušek na podu. I još jedan čovek. Sedeo je na jednoj stolici podlaktica i dlanova oslonjenih na sto i gledao pravo u Dafa. Iste one naočari, iste one duge noge pružene pod stolom. Ali izgledao je i nekako drugačije, možda zbog brade, ili zato što je omršao u licu. „Malkome”, reče Daf. „Živi ste.” „Dafe. Sedite.” Daf sede za sto preko puta zamenika šefa policije. Malkom skinu naočare da ih obriše. „Mislili ste, dakle, da sam se utopio pošto sam ubio Dankana?” „Isprva sam stvarno poverovao u to. A onda sam shvatio da je Magbet odgovoran za Dankanovo ubistvo, pa i da je verovatno udavio

vas kako bi prokrčio sebi put do vrha policije. Kao i da je ona oproštajna poruka falsifikat.” „Kaže da...”, poče onaj glas iza Dafa. „Čuo sam vas na stepenicama”, prekide ga Malkom. „A i novine pišu da se Magbet okomio na vas, Dafe. Naravno, možda ste se i urotili, možda su ti novinski članci podmetnuti da nas otkrijete.” „Zar bih pobio svoju porodicu u dosluhu sa njim?” „Video sam i to, ali više ne verujem ni u šta, Dafe. Da su se Magbet i cela policija toliko okomili na vas, dosad bi vas i uhvatili.” „Imao sam sreće.” „Pa ste došli ovamo.” Malkom je dobovao prstima po stolu. „Zašto?” „Sigurna luka.” „Sigurna?” Malkom odmahnu glavom. „Dafe, valjda kao policajac znate da će nas i Magbet lako pronaći ako ste vi uspeli. Iole pametan begunac će ostati sam i pritajiti se negde, a neće otrčati onima koji su traženi bar koliko i on. Hoću bolji odgovor. Zašto ovde?” „A šta mislite?” „Hoću da čujem od vas. Pištolj vam je uperen tamo gde bi trebalo da bude ranjeno srce - ako ga imate.” Daf proguta pljuvačku. Zašto baš tu? Iako je tračak nade bio slabašan, bila je to jedina nada koja mu je preostala. Izgledi su bili loši, ali računica prosta. Daf udahnu duboko. „U noći kada je ubijen, Banko je trebalo da se sastane sa mnom. Imao je nešto da mi kaže. A i on vas je poslednji video pre nego što ste nestali. Zapravo sam se i nadao da ću ovde naići na vas. I da možemo pomoći jedan drugome. Raspolažem dokazima da je Magbet ubio Dankana. Magbet to zna i zato me juri da me ubije.” Malkom izvi obrvu. „A kako nas dvojica možemo pomoći jedan drugome? Ne mislite valjda da bi nam ovdašnja policija pomogla?” Daf odmahnu glavom. „Njihova naređenja su da nas uhapse i smesta proslede Magbetu. Ipak, zajedno ga možemo svrgnuti.” „Hoćete da osvetite svoju porodicu.” „Da, to jeste prvo na šta pomišljam.” „Ali?” „Ali ima i nečeg važnijeg od osvete.” „A to je mesto šefa policije?” „Nije.” „Nego?” Daf klimnu ka otvorenim prozorima. „Lep je grad ova naša

prestonica, zar ne? Svakome se svidi, štaviše, za tili čas se zaljubi u nju do ušiju - osunčana, nasmejana plavuša. Ali ni vi ni ja je nikad nećemo voleti. Zato što smo već poklonili srce onoj ukletoj pokvarenoj varoši na zapadnoj obali. Odrekao sam je se, verovao da mi ništa ne znači, da su moj život i karijera bitniji od tog grada koji zaslepljuje um, kvari srca i skraćuje živote. Nerazumna, protraćena ljubav, mislio sam. Ali tako to biva. Prekasno shvatimo koga stvarno volimo.” „A vi ste spremni da se žrtvujete za takav jedan grad?” „Meni nije teško.” Daf se osmehnuo. „Već sam sve izgubio, žrtvovao bih samo svoj život. Ali vi, Malkome?” „Još mogu da izgubim ćerku.” „Ali nju ćete spasti jedino ako svrgnemo Magbeta. Samo vi možete nastaviti ono što je Dankan započeo. Zato sam došao - da vas sledim ukoliko budete hteli da postanete šef policije i da upravljate pravedno.” Malkom se zagledao u njega. ,Ja?” „Da.” Malkom se nasmejao. „Hvala na moralnoj podršci, Dafe, ali prvo da razjasnimo ponešto.” „Šta?” „Kao prvo, nikad vas nisam simpatisao.” „Sasvim razumljivo”, odvrati Daf. „Nikad nisam posvetio nijednu misao nikome osim samom sebi. Ne kažem da sam se promenio, ali nedavni događaji su mi bar doneli neke nove uvide. I dalje nisam naročito mudar, ali sam možda malo manje glup nego što sam bio.” „Donekle i zvučite tako, ali mi možda govorite samo ono što želim da čujem. Ali ne želim da slušam kako ste doživeli prosvetljenje. Možda ste se malčice promenili, ali svet ostaje isti.” „Kako to mislite?” „Drago mi je što me smatrate relativno čestitim. Ali ako hoćete da vas primim u svoj tim, moram se uveriti da nemate anđeoska krila koja bi vas sprečila da stojite obema nogama na zemlji. Ne mislite valjda da sam dogurao dokle sam dogurao a da nisam u stanju da pregledam kroz prste? Da usvojim neke... razrađene protokole koji mi nalažu koga da ostavim na miru, a koga ne, kome idu mrke koverte. Ako loše plaćenom policajcu oduzmete sve preko noći, kako onda da ga pridobijete? Nije li bolje izvojevati više manjih pobeda nego stalno biti jednu te istu, veliku a uzaludnu?” Daf pogleda bradatoga kao da proverava da li je on stvarno Malkom. „Mislite, da ne udaramo na Hekatu, već na njegovu sitniju

konkurenciju?” „Mislim, dragi moj Dafe, da treba biti realan. Šef policije koji ne zna kako ovaj svet funkcioniše ne služi ničemu. Možemo za sobom ostaviti bolji i čistiji grad od onog koji smo nasledili, ali za taj posao treba i da nas plate.” „Mislite, neko treba da nam plati.” „I ja, kao i vi, hoću ono što je ispravno. Ali ni Rim nije sazidan za dan. Vi ste, Dafe, ratnik, ali nemojte ratovati sa svojima. Budite malo manje kruti, a stvari će se poboljšati na duže staze. Slažete li se?” „Hoćete da uzmete pare od Hekate umesto da mu se suprotstavite?” „Hekatu ne možemo pobediti, Dafe, bar ne odmah. U međuvremenu, neka nam podmiri troškove obračunavanja sa drugim kriminalom u gradu. Svi znamo da i toga ima napretek” Dafa je tek tad stigao umor. Začudo, i laknulo mu je. Borba je gotova, može da se preda, da se odmori. Kod Meredit. Odmahnuo je glavom. „Ne pristajem na to. Niste onaj koji sam se nadao da jeste, Malkome, i moja jedina nada je skrhana.” „Mislite li da postoje bolji ljudi? Ko, vi?” „Ja - ne, ali sam duboko u utrobi jednog broda sreo ljude koji su bolji od mene, a i od vas, Malkome. Sad ustajem i odlazim, a vi požurite sa odlukom da li ćete me pustiti ili ubiti.” „Ne mogu vas pustiti sad kad znate gde se krijem. Ukoliko se ne zakunete da me nećete odati.” „Zakletva među izdajnicima ne bi mnogo vredela, a i inače vam je ne bih položio. Samo bih vas zamolio da mi pucate u glavu, moji me već čekaju.” Daf ustade, ali Malkom učini isto to. Spustio mu je ruke na ramena i gurnuo ga da ponovo sedne. „Svašta ste me, Dafe, pitali, a u svakom saslušanju pitanja često znače više od odgovora. Lagao sam vas, ali vaša pitanja su bila na mestu. Ipak, tek sad, pošto ste ustali spremni da primite metak u ime čiste policije i našeg grada, tek sad sam siguran da je vaš pravični gnev iskren.” Daf trepnu. Telo mu je odjednom otežalo, činilo mu se da će se stropoštati sa stolice. „U ovoj prostoriji smo nas trojica”, poče Malkom. „Sva trojica spremni da žrtvujemo sve kako bismo nastavili ono što je Dankan započeo.” Vratio je obrisane naočare na nos. „Nas trojica možda nismo

bolji od drugih, možda smo samo već toliko izgubili da nas neće koštati skupo ako budemo žrtvovali i ono što nam je preostalo. Ipak, u tome je seme i logika svake revolucije, pa se nemojmo zanositi da smo sveci, već samo recimo da imamo volju da učinimo pravu stvar, nezavisno od toga da li tu volju hrani pravdoljubivost ili..- slegnuo je ramenima - „osveta muža i oca, stid izdajnika, moralna nadmenost bogataša ili strah vernika da će goreti u paklu. Jer ovo je jedino ispravno, i potrebna je samo volja za tim. Ne postoji lak put do pravde i čistoće, već samo onaj težak.” „Nas trojica”, ponovi Daf. „Vi, ja i...” „Flijans”, dovrši Daf. „Kako si uspeo, sine?” „Tata me je šutnuo sa mosta”, reče glas iza njega. „Naučio me je ono što Magbeta nikad nije uspeo. Da plivam.” Daf pogleda Malkoma, koji je uzdahnuo, ali s osmehom na licu. Daf zaprepašćeno uvide da se i sam smeši. Kao i da mu nešto navire iz grudi. Jecaj. Tek kasnije je shvatio da je to zapravo bio smeh, a ne plač; tek kada se i Malkom zasmejao, a sa njim i Flijans. Smeh ratnika. „A?” Osvrnuli su se i ugledali starog Alfija kako, nalik na oživeli upitnik, stoji u dovratku s onim novinama u ruci. Zasmejali su se još glasnije.

L Trideset prvo poglavlje enoks je zurio kroz prozor sa granatom u ruci. Angas, Angas. Još nikome nije rekao za sastanak u fabrici. Zašto, nije znao. Znao je samo da celog dana nije ništa uspeo da uradi. Kao ni prethodnog. Ni onog pre njega. Čim bi uzeo neki izveštaj da pročita, izgubio bi koncentraciju. Činilo mu se da se slova sama premeštaju i stvaraju nove reči. Izjava bi postala izdaja, a pojava - dojava. Čim bi se mašio telefona da pozove, činilo mu se da slušalica teži čitavu tonu, pa bi je opet spustio. Pokušao je da čita i novine, pisale su da se stari ugledni Zimerman kandidovao za gradonačelnika. Zimerman nije bio kontroverzan, ali ni harizmatičan, poštovali su ga kao sposobnog, ali nije, naravno, bio nikakva konkurencija Turtelu. Lenoks je pokušao da pročita i reportažu o prometu narkotika koji je, prema izveštaju Ujedinjenih nacija, postao najveća industrija u svetu, odmah iza trgovine oružjem. Međutim, Lenoks je uvideo da samo gleda rečenice, ali ih ne čita. Prošlo je osam dana otkako im je Daf pobegao u Kapitolu. Kada su Lenoks i Siton otišli kod šefa policije, ovaj je toliko besneo da je i bukvalno zapenio. U uglovima usana skupljali su mu se mehurići bele pljuvačke dok je vikao kako je ispao budala pred prestoničkom policijom. Ničeg od toga ne bi bilo da su Lenoks i Siton valjano obavili svoj posao i uhvatili Dafa dok je još bio u gradu. Pa opet, Lenoks je osetio neko apsurdno zadovoljstvo što je Daf još živ i u bekstvu. Napolju je bilo dosta tmurno, ali su ga oči svejedno pekle. Možda mu je tog dana trebao dodatni fiks. Samo da pregura taj jedan dan, sutradan bi sve več bilo bolje. „Da li je to stvarno granata, ili neka pepeljara?” Lenoks se osvrnuo ka vratima. Tamo je stajao Magbet u neobičnom

stavu, pomalo nagnut ka njemu, ruku puštenih uz telo, kao da ga šiba jak vetar u lice. I glavu je nekako pognuo tako da su mu zenice odozdo piljile pravo u Lenoksa. „Pogodila je mog dedu u glavu u Prvom svetskom ratu.” „Nije”, iscerio se Magbet. Ušao je zatvorivši vrata za sobom. „To je nemačka štilhandgranate 24 koja je ušla u upotrebu tek 1924. Ili pepeljara...” „Ne verujem da bi deda...” Magbet mu istrgnu granatu iz ruke, pa povuče iglu na vrhu drške. „Nemojte!” Magbet izvi obrvu ka užasnutom načelniku Odseka za borbu protiv korupcije, koji nastavi: „Ra-razneće...” „Razneće dedinu priču?” Magbet gurnu iglu nazad u prvobitni položaj. „To nipošto ne smemo dozvoliti. U kakvim sam vas razmišljanjima prekinuo, viši inspektore?” „O korupciji”, odvrati Lenoks sklanjajući granatu u neku fioku. „I borbi protiv nje.” Magbet privuče stolicu za posetioce. „A šta je zapravo korupcija, Lenokse? Da li je korumpiran revolucionarni idealista kog plaćaju da bude špijun u našem državnom aparatu? Da li je korumpiran poslušan ali pasivan sluga koji samo prima stalnu - premda nerazumno visoku - platu u sistemu za koji zna da se zasniva na korupciji?” „Ima mnogo sivih zona, šefe. Po pravilu, svako za sebe zna da li je korumpiran ili nije.” „Hoćete reći da je to pitanje osećanja?” Magbet sede, a Lenoks učini isto kako mu ne bi stajao nad glavom. „Dakle, ako se ne osećaš korumpirano zato što od takvih prihoda zavisi tvoja porodica, onda i nisi korumpiran? Ako je motiv dobar - dobrobit porodice, dobrobit celog grada - onda taj izraz možemo zameniti, recimo, praktičnom politikom?” „Mislim da je obratno”, reče Lenoks. „Kad čovek zna da je u osnovi svega pohlepa i ništa osim nje, onda on smišlja druga imena za sebe. Moralno opravdani zločin ne zahteva preimenovanje, možemo živeti s njim i ako ga nazovemo pravim imenom - korupcija, pljačka, ubistvo.” „Dakle, zatekao sam vas u razmišljanju...”, poče Magbet oslonivši bradu o vrhove prstiju, „da li ste korumpirani ili niste.” „Ja?” Lenoks se kratko nasmeja. „Ne, naravno, samo razmišljam o onome što ovde istražujem.” „Pa opet, svi uvek pričamo samo o sebi. I dalje ću tvrditi da čovek u

ekstremnim situacijama pribegava tome da svojoj korumpiranosti da neko drugo ime. Na primer, da novac koji dobija za zloupotrebu svog položaja nije mito, već milost. Život. Život njegove porodice, na primer. Razumete?” „Nisam siguran...”, poče Lenoks. „Ilustrovaću to jednim primerom”, tada će Magbet. „Izvesni radijski novinar, poznat po integritetu, dobija poziv od jednog mladog policajca. Taj policajac smatra da svojom pričom može ugroziti samog šefa policije. Međutim, taj mladi izdajnik, nazovimo ga Angas, ne zna da dotični novinar ima sa šefom policije pa... izvestan odnos. Da bi sasvim osnovano strepeo za živote svojih najmilijih ukoliko ne postupi po volji šefa policije. Zato novinar javlja šefu policije staje naumio mladi buntovnik kome je obećao da će se ponovo sastati s njim. Šef policije nalaže da to bude negde gde ih niko neće videti ni čuti, gde šef i njegovi ljudi mogu... pa, jasno vam je.” Lenoks oćuta. Samo je obrisao dlanove o nogavice na butinama. „Šef, dakle, nema šta da brine”, nastavi Magbet. „Ali se pita ko je tu zapravo korumpiran - mladi policajac, novinar ili... ili ko, Lenokse?” Lenoks se nakašlja, oklevajući. „Sam šef policije?” „Ne, ne.” Magbet odmahnu glavom. „Onaj treći, onaj koji je zapravo trebalo da odmah izvesti šefa policije. Za Angasov plan znala je i treća osoba, neko ko ne učestvuje u njemu neposredno, ali posredno učestvuje ako ne izvesti svog šefa i tako ga spase. Ili okleva u tome, pošto razmišlja li razmišlja - a dok tako razmišlja, i sam postaje korumpiran, zar ne?” Lenoks pokuša da mu uhvati pogled, ali su ga oči pekle kao da pilji pravo u sunce. „Sastanak u fabrici Esteks. Pitam se kad ste mislili da me izvestite o njemu.” Lenoks je uporno treptao. „Mislio sam... mislio....” „Da, teško je odvići se od toga. Misli se samo roje, zar ne? A ma koliko mislili da je naša volja slobodna, ipak njome upravljaju misli, pozvane koliko i nezvane. Recite mi, Lenokse, koje vam sad padaju na pamet.” „Ta osoba...” „Ime.” „Taj policajac...” „Ime!” Lenoks udahnu. „Angas.”

„Nastavite.” „Pa znate već Angasa. Mlad. Impulsivan. Svašta se zbilo, desi se da neko odreaguje i pomalo iracionalno. Mislio sam da pokušam da ga urazumim pre nego Što vam se obratim s tako teškim optužbama. Da ga pustim da se malo smiri.” „A da ja u međuvremenu budem neobavešten? Pošto ste zamislili da je vaša procena situacije bolja od moje? Mislili ste da ne bih Angasu, kog sam ja lično zaposlio u Gardi, pružio još jednu šansu, već da bih mu smesta odrubio usijanu ali inače nevinu glavu?” „Ovaj...” Lenoks je tragao za nastavkom rečenice. „Ali grešite, Lenokse. Ja svim svojim ljudima pružim i drugu šansu. A to pravilo važi i za Angasa i za vas.” „Drago mi je što to čujem.” „Verujem u plemenitost. Zato nisam ništa preduzeo u nadi da će se Angas pokajati i otkazati drugi sastanak s novinarom. Da je tako bilo, zaboravio bih na celu priču. Nažalost, Angas je ipak pristao na taj drugi sastanak. A ja nemam treći obraz da mu ga okrenem.” Magbet ustade i priđe prozoru. „Što nas dovodi do vaše druge šanse, Lenokse. Moj novinar je obavešten da ćete sastanku prisustvovati i vi sa Sitonom. Večeras, u napuštenoj Esteksovoj fabrici, gde Angas očekuje i prisustvo fotografa koji treba da slika peć u kojoj je navodno spaljeno telo jedne bebe. A izdajnika ćete kazniti vi lično.” „Kazniti?” „Po vlastitom nahođenju. Moj jedini zahtev je da posledice budu smrtonosne.” Magbet se okrenuo ka Lenoksu, koji je disao na usta. „A posle će vam Siton pomoći da uklonite telo.” „Ali...” „Postoje sigurno i treće šanse. Na nebu. Inače, kako su vaši?” Lenoks zinu i ispusti nekakav zvuk. „U redu”, tada će Magbet. „Onda će vas Siton pokupiti u šest. Zavisno od kazne koju smislite, sve bi trebalo da bude gotovo za sat i po, pa vam savetujem da javite svojoj dražesnoj supruzi da ćete propustiti ručak. Ako je suditi po njenoj današnjoj nabavci, planira da spremi krvavice.” Magbet je tiho zatvorio vrata za sobom. Lenoks uroni glavu u šake. Mekušac. Stvorenje bez ijedne kosti u telu.

Fiks. Trebao mu je fiks. Magbet je koračao niz hodnik treskajući potpeticama ne bi li zaglušio glas u glavi koji je tražio pauer. Ili briju, bilo šta. Bio je čist već čitavu nedelju, pre poboljšanja biće prvo gore, ali doći će i to poboljšanje. Jednom je uspeo, uspeće i ovog puta. Jedino ga je izluđivao onaj prokleti znoj što zaudara na nezadovoljstvo, strah i bol. Ali proći će i to. Sve će proći. Mora da prođe. Ušao je u predvorje svoje kancelarije. „Šefe...” „Ne primam poruke ni pozive, Prisila.” „Ali...” „Ne sad, kasnije.” „Imate posetu.” Magbet zastade kao ukopan. „Pustili ste nekog..- uperio je prstom u vrata - „tamo?” Magbet pogleda njeno prestravljeno lice. „Vašu suprugu.” „Šta?”, otelo mu se. Zbunjen, zakopčao je donje dugme na mundiru i ušao u kancelariju. Stajala je iza njegovog pisaćeg stola i posmatrala onu veliku sliku na zidu: „Ljubavi! Stvarno moraš da poradiš na enterijeru.” Magbet je pogleda s nevericom. Ispod bunde je nosila jednostavan elegantan kostim, a očito je stigla pravo iz frizerskog salona. Izgledala je odmorno i živahno. Prišao joj je oprezno. „Dušo, kako... si?” „Odlično”, odvratila je. „Vidim da je ova slika nekakva propaganda, ali šta je zapravo njena poruka?” Magbet ju je netremice posmatrao. Šta se desilo s onom ludačom od prethodnog dana? Nestala je. „Dušo?” Magbet podiže pogled ka slici, ka grubim radničkim licima. „Ostalo je od mog prethodnika, nameravao sam da je sklonim. Mnogo mi je drago što si bolje, jesi li uzela... neki novi lek?” Odmahnula je glavom. „Ne, prestala sam sa lekovima. Sa svim lekovima.” „Možda zato što ih više nema?” Kratko se osmehnula. „Da, videla sam da ih nema. I ti si prestao.” Sela je na njegovu stolicu. „Malo je... neudobna, zar ne?” „Možda.” Magbet sede na stolicu za posetioce. Možda je ipak uspela da se izbavi iz lavirinta svoje duše.

„Drago mi je što se slažemo. Naime, jutros sam popričala sa Džekom o vašem planu za predstojeće izbore.” „Aha. Pa kako ti to zvuči?” Napućila se i zaklatila glavom. „Potrudili ste se koliko ste mogli, ali ste prevideli jednu stvar.” „Koju?” „Smislili ste, dakle, da tik uoči izbora procuri informacija o Turtelovoj vezi s onim maloletnikom. I da ti, koji si sredio Svena, dotrčiš i popuniš vakuum u trenutku kad građani već krenu na birališta.” „Da!” ushićeno će Magbet. „Problem je što je taj vakuum već popunio Zimerman svojom kandidaturom.” „Onaj dosadni čiča? Pa koga je briga za njega?” „Zimerman možda nije naročito popularan, ali ga ljudi znaju i znaju šta mogu očekivati od njega. To im uliva osećaj sigurnosti, a sigurnost je važna u ovim dramatičnim vremenima - zbog toga je i Turtel favorit.” „Zar stvarno misliš da bi me Zimerman pobedio?” „Mislim”, odvrati Ledi. „Ukoliko te Turtel ne bude javno podržao i ukoliko uz to ne budeš sredio Hekatu. Sa te dve stvari, bio bi nepobediv.” Magbetu je laknulo. Izašla je iz lavirinta, bila je tu, uz njega. „Dobro, ali kako to da izvedemo?” „Tako što ćemo uceniti Turtela. Ili će se dobrovoljno povući iz privatnih i zdravstvenih razloga i bezrezervno podržati tebe, ili će se povući pod prisilom zato što ćemo razotkriti da je jedna perverzna svinja, nakon čega će biti uhapšen i strpan u zatvor, a zna se kako tamo prolaze pedofili. Neće mu biti teško da odabere između ta dva.” „Hm.” Magbet se češkao po bradi. „Ali tako ćemo steći novog neprijatelja.” „U Turtelu? Ne, naprotiv, Turtel zna kako funkcioniše politika i biće zahvalan što smo mu ponudili milostiv izbor.” „Razmisliću.” „lipa ko da razmisli umesto tebe, dušo, nema potrebe da dalje lupaš glavu. Preostaje nam još lutkar Hekata. Kucnuo je čas da se i on ukloni.” „Dušo, nisam siguran koliko je to pametno, ipak je on naš jemac i zaštitiće nas od protivnika.” „Hekata još nije tražio naplatu za to što te je doveo na ovaj položaj”,

tada će Ledi. „Ali uskoro će ti ispostaviti račun. Da mu radiš ovako...” - podigla je lakat kao da je pomera lutkar - „i ovako” - podigla je nogu da šutne. „Zar hoćeš da budeš Hekatina marioneta, ljubavi? Njemu neće biti dosta da mu malo pregledaš kroz prste, već će ti tražiti sve više i više i na kraju sve, tako to ide s ljudima kao što je on. Dakle, pitanje glasi hoćeš li dozvoliti Hekati da vlada ovim gradom preko tebe, ili...” - spustila je laktove na sto - „da sam budeš lutkar? Da postaneš heroj koji je sredio Hekatu i potom postao gradonačelnik?” Magbet se dugo zagledao u nju, a onda je polako klimnuo. „Pozvaću Turtela na privatnu partiju blekdžeka”, reče Ledi ustajući. „A ti ćeš Hekati zakazati sastanak u četiri oka.” „Zašto bi on pristao na to?” „Zato što ćeš mu predati kofer sa zlatnim polugama u znak zahvalnosti što te je doveo na mesto šefa policije.” „Misliš li da će progutati taj mamac?” „Neki ljudi ne mogu da odole moći, a drugi ne mogu da odole novcu. Hekata pripada ovoj drugoj grupi. Pojedinosti ćeš čuti kasnije.” Magbet ju je otpratio do vrata. „Ljubavi”, rekao je spustivši joj ruku na leđa i milujući gusto krzno bunde. „Drago mi je što si se vratila.” „I meni”, rekla je pustivši ga da je poljubi u obraz. „Budi jak. Ojačajmo jedno drugo.” Posmatrao ju je kako odlazi kroz predvorje pitajući se da li će ikada dokraja shvatiti ko je ona, i da li to uopšte želi, da li mu je upravo zato bila toliko neodoljiva. Lenoks i Siton su se parkirali iza fabrike Esteks. Po mrklom mraku Lenoks čak nije ni video kišicu, već ju je samo čuo kao šapat po krovu i šoferšajbni. „Eno novinara”, reče Siton. Putem je krivudalo svetlo na biciklu, a onda je zamaklo kroz kapiju i nestalo. „Daćemo mu dva minuta”, reče Siton repetirajući automatsku pušku. Lenoks zevnu. Stigao je, srećom, da se ufiksa. „Idemo”, naredi Siton. Izašli su, protrčali kroz tamu i kapiju do vrata fabrike. Odozgo, iz nadzornikove kancelarije, čuli su se glasovi. Siton onjuši vazduh, pa klimnu ka gvozdenim stepenicama. Dok su se šunjali ka kancelariji, Lenoks je uživao u odsustvu misli. Ledeni gelender mu je štipao dlanove. Stigli su pred vrata. Od droge mu

se činilo da posmatra samog sebe iz neke tople i bezbedne sobe. Glasovi iz kancelarije podsetili su ga na detinjstvo, na ćućorenje njegovih roditelja u dnevnoj sobi kad on legne da spava. „Kad ide u štampu?” Bio je to Angasov glas. Odgovor je bio otegnut, nadmen i prožet grlenim r. „Iako se na radiju kaže u etar’, nadam se...” Kada je Siton otvorio vrata, razgovor se prekinuo kao magnetofonska traka. Volt Kajt se izbečio iza naočara. Od straha. Ili pak uzbuđenja, olakšanja? U svakom slučaju, ne od iznenađenja - Lenoks i Siton su stigli tačno na vreme. „Dobro veče”, reče Lenoks osećajući da mu se usne šire u srdačan osmeh. Angas ustade prevrćući stolicu. Mašio se za nešto pod jaknom, ali je ugledao Sitonovu pušku. U tišini koja je usledila Kajt je zakopčao žutu kabanicu. Kao u muškom klozetu, nikog nije pogledao u oči, već je samo izašao žurno i pognute glave. Obavio je šta je imao, ostale ostavio u smradu. „Šta čekate, Lenokse?”, upita Angas. Lenoks tad postade svestan da je ispružio ruku i da u njoj drži pištolj. „Da se novinar udalji izvan domašaja zvuka”, rekao je. Angasu poskoči jabučica na grlu. „Dakle, pucaćete u mene?” „Osim ako imate bolji predlog. Odrešene su mi ruke u pogledu metoda.” „Okej.” „Okej u smislu da si me razumeo, ili okej u smislu da se slažeš s odabirom oružja?” „U sm...” Lenoks opali. U zatvorenoj prostoriji osetio je prasak i kao fizički pritisak na bubne opne. Otvorio je oči, ali je Angas i dalje stajao pred njim, jedino što je sada i zinuo. Na polici iza njega pojavila se rupa u jednom registratoru. „Izvinjavam se.” Lenoks zakorači k njemu. „Mislio sam da je naprasan pucanj u glavu najhumaniji pristup, ali glave su baš sitne mete. Molim te, ne mrdaj sad...” Nehotice se zakikotao. „Viši inspektore Lenokse, nemojte...” Drugim hicem je pogodio. Kao i trećim. „Ne bih da vam solim pamet....”, poče Siton pogledavši pokojnika. „Ali bi bilo praktičnije da ste ga sproveli do peći i tamo obavili ovo. Sad ćemo morati da ga nosimo.”

Lenoks mu nije odgovarao, samo je piljio u lokvu krvi koja se iz mladićevog tela širila ka njemu. Bilo je nečeg neobično dražesnog u tim oblicima i bojama, toj svetlucavoj crvenoj nijansi koja se širila u svim pravcima poput crvenih balona. Pokupili su čaure, očistili pod i iščačkali iz zida onaj metak koji je promašio. Zatim su spustili Angasa u halu, skinuli mu sat i zlatni lančić s krstićem, ubacili telo u peć, zatvorili je i zapalili. Lenoks je zurio u odvod iz peći do korita na podu. Iz peći se čulo tiho šištanje. „Šta će biti sa...” „Ispariće”, prekide ga Siton. „Sve će ispariti ili se pretvoriti u pepeo kad se unutra dostigne temperatura od preko hiljadu stepeni. Sve osim metala, metal se samo istopi.” Lenoks klimnu. Nije uspevao da odvoji pogled od onog odvoda. Pojavila se nekakva siva drhtava kapljica sa opnom nalik na skramu. „Olovo”, reče Siton. „Topi se na trista trideset.” Čekali su. Šištanje u peći je prestalo. A zatim izađe i jedna zlatna kapljica. „Prebacili smo hiljadu”, reče Siton. „Šta... šta je to?” „Zlato.” „Ali zar mu nismo.. „Iz zuba. Sačekaćemo da prebaci hiljadu šeststo, za slučaj da ima i čelika u telu. Posle toga preostaje samo da usisamo pepeo. Hej, jeste li dobro?” Lenoks klimnu. „Samo mi se malo vrti. Nikad nisam... ovaj, ubio nikoga. A ti jesi, sećaš li se kako je bilo prvi put?” „Sećam se”, tiho će Siton. Lenoks zausti da ga zapitkuje još malo, ali se zbog nečeg u Sitonovom pogledu predomislio.

S Trideset drugo poglavlje a krova Invernesa Magbet je gledao kroz dvogled na istok. Bilo je mračno, ali mu je izgledalo kao da se jedan Esteksov dimnjak puši. U tom slučaju, stvar je bila rešena, a on je u svojoj paukovoj mreži imao još dvojicu s okrvavljenim rukama - Kajta i Lenoksa. Kajt će mu dobro doći u predizbornoj kampanji za gradonačelničko mesto, ako uopšte bude imao protivnika. A Lenoksu će trebati novi dobavljači droge, pošto će i Hekata uskoro biti završena priča. Išao je do železničke stanice. Čekao je Stregu petnaest minuta kod stepenica za klozetima. Odbio je pauer koji mu je ponudila i saopštio poruku za Hekatu - da traži hitan sastanak ne bi li ga izvestio o svojim planovima za budućnost i uručio poklon u znak svoje i Ledine zahvalnosti za sve što im je Hekata učinio. Poklon koji će Hekata - ako je bilo istine u glasinama da voli zlato - znati da ceni. Strega je rekla da će mu se javiti. Možda. O, da, onaj dimnjak se pušio. „Ljubavi, stigao je Turtel.” Magbet se osvrnuo. Stajala je na vratima, u onoj crvenoj haljini. „Stižem. Jesam li ti već rekao da izgledaš divno?” „Jesi. Ali više nemoj da pričaš neko vreme. Pusti mene da vodim reč, nastupamo po planu.” Magbet se nasmejao. O, da, opet je bila ona stara. U restoranu i za stolovima za kocku bilo je toliko puno da su se doslovno progurali do izdvojene prostorije u kojoj ih je čekao Turtel. „Došli ste bez pratnje?”, upita Magbet rukujući se s njim. „Mali mora da uči”, odvrati Turtel uz osmeh. „Video sam da se napravio red ispred ulaza.” „Još od šest po podne”, reče Ledi sedajući pored njega. „Puni smo,

pa sam morala da nagovorim Džeka da uskoči kod vas.” „Meni to govori da ovom gradu ipak trebaju dva kazina”, primeti Turtel nameštajući crnu leptir-mašnu. „Znate koliko su birači nesrećni kad ne mogu da prokockaju svoj novac.” „Slažem se.” Ledi mahnu konobaru da priđe. „Džek, služi li sreća našeg gradonačelnika?” „Rano je reći”, odvrati Džek osmehnuvši se u crvenoj uniformi krupijea. „Da li ste za još jednu kartu, gradonačelniče?” Turtel pogleda one dve koje je držao u ruci. „Sreća prati hrabre. Zar ne, Ledi?” „Potpuno ste u pravu. Zato sam htela da vam ispričam o konzorcijumu koji je spreman da uloži ne samo u otkup Obeliska već i u njegovo renoviranje, da postane najlepši kazino u zemlji. Naravno, takva investicija je donekle rizična imajući u vidu trenutnu ukaljanu reputaciju tog mesta, ali smo voljni da igramo na kartu novog vlasnika i novog profila.” „Pričate u prvom licu, Ledi?” „Da, i ja sam član tog konzorcijuma, kao i, među ostalima, investitor Džejnovik iz Kapitola. Kao što ste rekli, ovom gradu je važno da i Obelisk stane na noge. Pomislite samo koliko će mu to doneti javnih prihoda iz susednih okruga. Kad za koji mesec budemo otvorili renovirani i spektakularni Obelisk, on će postati prava atrakcija. Dolaziće čak iz Kapitola da se kockaju u našem gradu, Turtele.” Turtel pogleda kartu koju mu je Džek podelio. Uzdahnuo je. „Biće da večeras ipak nije moje veče.” „Ali još može to postati”, na to će Ledi. „Nije dovršena raspodela akcija unutar konzorcijuma, imala sam u vidu i vas kao potencijalnog investitora. Po isteku mandata će vam trebati nekakav izvor prihoda.” „Investitor?” Turtel se nasmejao. „Kao gradonačelnik niti smem niti mogu da priuštim akcije u lokalnim poslovima. Bojim se da će ta nesumnjivo unosna investicija morati da me zaobiđe.” „Akcije se mogu platiti na različite načine”, reče Ledi. „Na primer, izvesnim uslugama.” „Na šta li sad ciljate, lepa moja vojvotkinjo?” „Da javno podržite Magbeta kao kandidata za gradonačelnika.” Turtel ponovo pogleda svoje karte. „Ali to sam već obećao, a poznat sam po tome da ispunjavam obećanja.” „Mislili smo, na ovim izborima.” Turtel podiže pogled sa karata ka Magbetu. „Na ovim?”

Ledi ga tad dotače po ramenu i nagnu se ka njemu. „Da, pošto se vi nećete kandidovati.” Turtel trepnu dvaput. „Zar neću?” „Iako ste, doduše, nagovestili kandidaturu, naknadno ste se predomislili.” „Zašto?” „Imate zdravstvenih problema, a i gradonačelničko mesto zahteva novog čoveka, čoveka budućnosti. A i ukoliko niste gradonačelnik, slobodni ste da se priključite konzorcijumu koji će praktično imati monopol nad kazinima u ovom gradu i koji će vam, za razliku od te ruke koju držite, doneti pravo bogatstvo...” „Ali ja ne želim.. „Preporučićete građanima da glasaju za Magbeta, jer je on iz naroda, radi za narod i vlada sa narodom. A i zato što je kao šef policije sredio i Svena i Hekatu i pokazao se sposobnim da obavi stvari.” „Hekatu?” „Magbet i ja ćemo možda malčice ubrzati stvari, ali Hekatu treba smatrati mrtvim čovekom. Ugovorićemo sastanak s kojeg Hekata neće otići živ. To vam obećavam, dragi moj gradonačelniče, a i ja sam poznata po tome što ispunjavam obećanja.” „A ako ne pristanem na tu... završetak rečenice ispljunuo je kao trulo zrno grožđa, „kupovinu akcija?” „Bilo bi baš šteta.” Turtel se zaklatio na stolici štipajući se za podvaljak. „Šta još imate, ženo?” „Jeste li sigurni da se ne može završiti na ovome?” upita Ledi. „Da!”, prosikta Turtel ne skidajući pogled s nje. „Kako hoćete.” Uzdahnula je. „U protivnom ćete biti uhapšeni i optuženi da ste vršili protivprirodan blud nad jednim maloletnikom.” Klimnula je ka karti koju je Džek spustio pred njega. „Eto, preterali ste. Sad ste pukli.” Turtel je piljio u nju onim vodenastim ribljim očima. Zaigrala mu je vlažna isturena donja usna. „Nećete me se rešiti”, siktao je. „Jeste li čuli? Nećete uspeti mene da se rešite!” „Ako uspemo da se rešimo i Hekate, izaći ćemo na kraj i s vama.” Turtel ustade i pogleda ih odozgo. Podvaljak, jarkocrveno lice, pa i celo njegovo telo tresli su se od besa. Onda se okrenuo na peti i demonstrativno pošao napolje tarući nogavice na butinama jednu o drugu.

„Šta misliš?”, upita Magbet kada je otišao. „Ah, poslušaće on nas”, odvrati Ledi. „Nije Turtel ni glup ni neiskusan, samo mu treba vremena da proračuna kakvi su mu izgledi pre nego što položi ulog.” Kejtnesova je sanjala Angasa. Zvao ju je, ali ona nije smela da podigne slušalicu, pošto je znala da je neko podmetnuo bombu u telefon. Onda se probudila i pogledala budilnik na noćnom stočiću, pored telefona koji je stvarno zvonio. Prošla je ponoć. Sigurno neko ubistvo. Ponadala se da je ubistvo, neko sasvim obično ubistvo, a ne... Podigla je slušalicu. „Halo?” Začula je isti onaj škljocaj koji je bio tu još od sastanka u fabrici. „Izvinite što zovem ovako kasno.” Nepoznat, mlad muški glas. „Samo mi treba potvrda vaše rezervacije sobe 323 sutra, u petak, u redovnom terminu.” „Molim, šta?” „Izvinite, možda sam dobio pogrešan broj. Jeste li vi gospođa Mitbaum?” Kejtnesova se sasvim razbudila. Sela je u krevetu i obliznula usne. Zamišljala je kalem s magnetofonskom trakom kako se okreće negde, možda u prostorijama Obaveštajnog sektora na prvom spratu. „Pogrešili ste”, rekla je. „Ali ne bih brinula na vašem mestu, ljudi s nemačkim prezimenima obično ne kasne.” „Izvinite. I laku noć.” „Laku noć.” Kejtnesova ponovo leže. Srce joj je lupalo. Soba 323. Hotel Grand. Njeni i Dafovi sastanci u pauzama za ručak, pod prezimenom Mitbaum.

H Trideset treće poglavlje ekata je okrenuo durbin na stalku. Prepodnevni zraci sunca probijali su se kroz oblake poput svetlosnih stubova iznad grada. „Dakle, Magbet je izjavio kako će me ubiti prilikom ovog sastanka?” „Da”, reče Bonus. Hekata pogleda u durbin. „Vidi, vidi, već se napravio red pred Invernesom.” Bonus se osvrnuo. „Zar oni konobari imaju slobodan dan?” „Misliš, oni dečaci? Iznajmljujem ih samo po potrebi, baš kao i ovaj apartman na krovu. Kad nešto poseduješ, onda te to veže. To važi i za ljude, Bonuse. Kad shvatiš da su ti kola puna krša koji te usporava, baciš taj krš, a ne kola. To Magbet nije shvatio - ja sam za njega kola, a ne krš. Strega, jesi li ga dobila?” Visoka muškarača, koja maločas beše ušla u apartman, iskorači iz senki. „Jesam.” „Šta ste se dogovorili?” „Doći će na sastanak ovamo sam, sutra u šest.” „Hvala.” Strega se vratila u senke. „Kako se samo usuđuje”, poče Bonus. „Usuđuje?” ponovi Hekata. „Pa ne može da odoli. Magbet je poput mušice koja bespomoćno srlja ka sjaju moći.” „A kao i svaka mušica, i on će se ispeći.” „Možda. Magbet ne treba da se plaši mene, koliko - kao i svaka mušica - samog sebe.”

Kejtnesova pogleda na sat. Podne. Onda opet pogleda hotelska vrata pred sobom, mesingane cifre koje nikad neće zaboraviti ma koliko dugo da poživi i ma koliko njih da upozna, zavoli i podeli dane i noći s njima. Još je mogla da se okrene i ode. Ali sad je bila tu. Zašto? Zato što je mislila da će opet videti Dafa, da se nešto promenilo? Promenilo se jedino to što je sad znala da se snalazi odlično i bez njega. Da se nije ipak ponadala da je iza tih vrata čeka nova prilika, prilika da postupi ispravno, kao što nije postupila onda u fabrici, kada je okrenula leđa Angasu? Nabavila je od Garde njegov kućni broj telefona, ali joj se nije javljao. Podigla je ruku. Vrata će eksplodirati ako bude pokucala. Pokucala je. I sačekala. Već je krenula da pokuca ponovo, kada se vrata otvoriše. Pred njom je stajao neki mladić. „Ko si ti?”, upitala je. „Flijans, Bankov sin.” Bio je to isti onaj glas koji ju je zvao prethodne večeri. Uzmakao se da je propusti u sobu. „Uđite, gospođo Mitbaum.” Soba se nije promenila odonda. Ni Malkom se nije promenio. Ali Daf se promenio. Nekako je ostario, ali ne samo u onim mesecima i godinama otkako ju je poslednji put, kao i sada, dočekao sedeči na tom krevetu s plišanim zastiračem već i u onim danima otkako je otišao iz njenog stana. „Došla si”, rekao je. Klimnula je. Malkom se nakašljao brišući naočare. „Niste naročito zapanjeni što nas vidite ovde, Kejtnesova?” „Više sam zapanjena što sam ja ovde”, odvratila je. „Šta se dešava?” „Šta se vi, Kejtnesova, nadate da će se desiti?” „Nadam se da ćemo svrgnuti Magbeta, ubicu.” Siton podiže rezu na gvozdenim vratima, pa ih širom otvori da propusti Magbeta. Potom je okrenuo prekidač u prostoriji. Neonke su dvaput zatreperile pre nego što su hladnom svetlošću obasjale police s municijom i raznim vatrenim oružjem. Na podu te kvadratne prostorije stajao je sef pored dva dopola razmontirana getlinga. Magbet priđe tom sefu, okrenu brojčanik i otvori ga. Otud je izvadio

kofer sa mustrom zebrinih šara. „Jedino ova oružarnica ima dovoljno debele zidove da bismo se usudili da je tu držimo”, rekao je. „A i ovde, jedino u sefu.” „To je, dakle, bomba?” „Da”, odvrati Magbet. Čučnuo je i otvorio kofer. „Prerušena u kofer pun zlatnih poluga.” Izvadio je poluge koje su prekrivale dno kofera. „Doduše, ovo je samo pozlaćeno gvožđe, ali je zato bomba ispod njih..- podigao je pregradu na dnu - „prava.” „Vidi, vidi”, reče Siton zviznuvši. „Klasična gvozdena bomba.” „Genijalno, zar ne? Zbog zlatnih poluga nikome ne bi bilo sumnjivo što je kofer težak. Svojevremeno je ovo trebalo da raznese Invernes.” „Aha, to je tad bilo. A zašto niste detonirali bombu?” „To je bila moja ideja.” Magbet je zagledao mehanizam nalik na časovnik. „Izrada je izvanredna, a i uspeli smo da je potpuno deaktiviramo. Pomislio sam da može nekad zatrebati Gardi. A i zatrebala je... ” Dotakao je metalnu šipku veličine šibice. „Samo izvučeš ovo, i sat počinje da odbrojava. Iako izgleda jednostavno, trebalo nam je skoro četrdeset minuta da je deaktiviramo, pa je za sledeći put ostalo samo dvadeset pet minuta i pedeset pet sekundi. Dakle, kad je sledeći put budem izvadio, praktično nema povratka.” „Onda morate brzo obaviti pregovore sa Hekatom.” „Ma neće to biti dug sastanak. Reći ću mu da su poluge dokaz moje zahvalnosti za sve što je dosad učinio za mene, kao i da će biti još toga ukoliko mi bude pomogao da postanem gradonačelnik.” „Šta mislite, hoće li hteti da vam pomogne?” „Ne znam, a i svejedno će deset sekundi kasnije biti mrtav. Glavno je da ništa ne posumnja, a zna se da u ovom gradu nema besplatnih usluga. Zamoliću ga da razmisli o mom predlogu, a onda ću pogledati na sat, reći da imam sastanak s policijskim vrhom - što je istina - i otići odatle.” „Izvinite...” Obojica se osvrnuše ka vratima. Tamo je stajao Rikardo. „Telefon.” „Reci da ću im se javiti”, reče Siton. „Nije za vas, nego za šefa policije.” Magbet je zapazio jedva čujnu hladnoću u njegovom glasu. Isto to je osetio i kada je sišao u prostorije Garde. Ljudi su mu revnosno promrmljali nešto u pozdrav, ali su se pravili da su strašno zauzeti svojim zaduženjima. „Za mene?”

„Vaša sekretarica je preusmerila poziv, kaže da je od gradonačelnika.” „Povedi me.” Pošao je za veteranom Garde. Magbet je zbog Rikardovog plemenitog uzanog lica, sjajne crne puti i dostojanstvenog gipkog koraka zamišljao da je ovaj potomak onog plemena lovaca na lavove, kako li su se zvali? Odan je Rikardo bio i častan, Magbet je znao da bi pošao za svojom braćom i u smrt ako bi to bilo potrebno. Čovek vredan zlata koliko je težak. Pravog zlata. „Šta nije u redu, Rikardo?” „Ser?” „Nešto ste mi svi ćutljivi danas, ima li nešto što bi trebalo da znam?” „Samo smo se zabrinuli zbog Angasa.” „Da, čuo sam da nije baš sav svoj ovih dana. Nije ovo posao za svakoga.” „Mislio sam na to što nije došao na posao, i što niko ne zna gde je.” „Sigurno će se pojaviti. Verovatno mu je trebala pauza da sredi misli. Ali da, razumem tvoj strah da mu je možda nešto drastično palo na pamet.” „Ako se desilo nešto drastično...” - Rikardo zastade pred otvorenim vrata kancelarije s telefonskom slušalicom na stolu - „ne verujem da iza toga stoji Angas.” Magbet ga pogleda. „Nego šta misliš?” Ukrstili su poglede, ali u Rikardovom Magbet više nije video ono divljenje i radost što ga je ranije viđao u očima svojih gardista. Rikardo obori pogled. „Ne znam, ser.” Zatvorivši vrata kancelarije za sobom, Magbet uze slušalicu. „Da, gradonačelniče.” „Predstavio sam se kao gradonačelnik da biste se javih. Ali nisam samo ja slagao. I vi ste obećali da niko neće stradati.” Čudo jedno koliko je strah jači od nadmenosti. Naime, u glasu Volta Kajta nije bilo ni traga ovoj potonjoj. „Nisi me dobro razumeo”, reče Magbet. „Mislio sam da neće stradati niko iz tvoje porodice.” „I neće. Ako me i dalje budeš slušao. Malo sam u gužvi, Kajte, da li bi to bilo sve?” Na drugoj strani veze čulo se samo električno pucketanje. „Onda mi je drago što smo to raščistili”, reče Magbet, pa spusti slušalicu.

Pogled mu pade na fotografiju pričvršćenu na zid iza stola. Cela Garda za stolom u Zidaru. Podignute krigle piva u slavu još jedne uspešne akcije. Bili su tu Banko, Rikardo, Angas, svi. Kao i on sam. Tako mlad. S onim glupavim osmehom na licu. Tako naivan. Tako blagosloveno nebitan. „To je, dakle, plan”, reče Malkom. „Pored vas, za njega znamo još samo nas trojica. Pa šta kažete, Kejtnesova, jeste li uz nas?” Sedeli su zbijeni u maloj hotelskoj sobi. Kejtnesova ih je prvo sve odmerila. „Ako bih vam rekla da je vaš plan sumanut i da neću da imam ništa s njim, zar biste me pustili da odem i da vas ocinkarim Magbetu?” „Da”, reče Malkom. „Zar to nije malo naivno?” „Pa, ako ste mislili da odete Magbetu, pretpostavljam da biste nam spremno rekli da je plan genijalan i da ste uz nas. A onda biste otišli da nas ocinkarite. Uputili smo vas uz proračunat rizik. Odbijamo da verujemo kako više nema dobrih ljudi, ljudi kojima je stalo, ljudi kojima je dobrobit grada važnija od vlastite.” „A mislite da sam ja takva?” „Daf misli da ste takvi”, na to će Malkom. „Štaviše, upotrebio je jači izraz od toga. Kaže da zna da ste takvi. Kaže da ste bolja osoba od njega.” Kejtnesova pogleda Dafa. „Plan je genijalan. Uz vas sam”, rekla je. Malkom i Flijans prasnuše u smeh, a čak je i u Dafovim tužnim, mrtvim očima nakratko spazila iskricu smeha.

U Trideset četvrto poglavlje pet do šest Magbet je ušao na recepciju hotela Obelisk. Veliki hol bio je skoro sasvim pust, tu je zatekao samo vratara, dvojicu nosača i tri recepcionera u crnim odelima, koji su razgovarali u pola glasa. Kao pogrebnici. Zatvaranje kazina očigledno se odrazilo i na poslovanje hotela. Magbet je otišao pravo do lifta koji ga je spremno čekao u prizemlju. Ušao je, stisnuo taster za dvadeseti sprat i stegnuo zube izduvavajući vazduh da izjednači pritisak. Najbrži lift u zemlji, čak su se tako i reklamirali - verovatno da privuku turiste sa sela. Drška kofera klizila mu je iz šake. Zašto li je Kolum, onaj nesrećni kockar, odabrao da sakrije bombu u kofer sa zebrinom mustrom? Vrata lifta se razmakoše. Izašao je u hodnik. Na nacrtu zgrade video je da se stepenice prema apartmanu na vrhu zgrade nalaze levo od lifta. Popeo se tih petnaest stepenika i prošao kratkim hodnikom do jedinih vrata na tom spratu. Podigao je ruku da zakuca, ali je zastao u tom pokretu i pogledao svoju šaku. Da li mu je bar jedva primetno podrhtavala, da li se javila ona drhtavica za koju su veterani Garde tvrdili da te pogodi posle sedam godina u tom poslu? Sedmogodišnja drhtavica. Ne, nije ništa primećivao. A govorili su da je gore ako je ne dobiješ, onda to znači da je krajnje vreme da se povučeš. Magbet pokuca. Čuo je korake. I vlastito disanje. Bio je nenaoružan, očekivao je da će ga pretresati na ulazu. Nije bilo razloga da unosi nervozu, ipak je sve trebalo da izgleda kao poslovni sastanak. Preslišavao se. Samo će najaviti kandidaturu za mesto gradonačelnika i predati Hekati kofer u znak zahvalnosti za dotadašnje

i buduće usluge. Takvo objašnjenje trebalo bi da bude uverljivo... ili se kaže ubedljivo? „Gospodin Magbet?” Vrata je otvorio neki momčić u belim jahaćim pantalonama i s rukavicama. „Da.” Momak uzmaknu da ga propusti. „Uđite, ser.” Apartman je gledao na sve strane grada. Kiša više nije padala, a na zapadu, iza Invernesa, popodnevno sunce je odozdo bojilo tanki sloj oblaka u narandžasto. Magbet pređe pogledom dalje, preko luke na jugu do fabričkih dimnjaka na istoku. „Gos’n Hend 5 će samo malo zakasniti”, reče momak. „Doneću vam šampanjac.” Vrata tiho škljocnuše za njim i Magbet ostade sam. Seo je u kožnu fotelju pored okruglog stola od pleksiglasa. Gos’n Hend. Pa dobro. Magbet pogleda na sat. Prošlo je tačno tri minuta i trideset pet sekundi otkako ga je Siton tu dovezao vozilom Garde i otkako je izvukao metalnu iglu, čime je otpočelo odbrojavanje. Dvadeset dva minuta i šesnaest sekundi do detonacije. Ustao je, prišao velikom mrkom frižideru uz jedan zid i otvorio ga. Prazan. Prazan je bio i ormar. Pogledao je ka spavaćoj sobi. Netaknuta. Nije izgledalo kao da neko tu živi. Vratio se do kožne fotelje i seo. Dvadeset minuta i šest sekundi. Trudio se da ne razmišlja, ali su mu misli same navirale. Vreme ističe. Tama se zgušnjava. Smrt se bliži. Magbet udahnu duboko i staloženo. Pa šta i ako smrt dođe sada? Bio bi to, naravno, sasvim besmislen kraj, ali nisu li takvi svi završeci? Prekinu te u pola rečenice dok kazuješ svoju priču, te poslednje reči ostanu da vise u vazduhu bez ikakvog smisla, bez zaključka, bez završnog čina u kojem se sve objasni. Kratak odjek te poslednje, dopola izgovorene reči, a onda si zaboravljen. Toliko zaboravljen da to ne može promeniti ni najveća statua. Ono što si bio, što si stvarno bio, nestane brže od krugova na površini vode. A šta je smisao tvog kratkog i naglo prekinutog epizodnog nastupa? Da odigraš ruku najbolje što možeš, da, dok još možeš, prigrliš zadovoljstva i užitke koje život nudi? Ili da ostaviš neki trag, promeniš svet nabolje pre nego što se prinudno iseliš iz njega? Ili je možda smisao da se razmnožiš, da na svet dovedeš neka mala, sposobnija bića u nadi da će se ljudi jednog dana razviti u

polubožanstva kakva sad izmišljaju? Ili naprosto ne postoji nikakav smisao, možda smo samo istrgnute rečenice u jednom večnom, haotičnom žamoru gde svi pričaju, a niko nikog ne sluša i gde se naša najmračnija slutnja naposletku ispostavi kao tačna: da si sam. Sasvim sam. Sedamnaest minuta. Sam. A onda je naišao Banko i uzeo ga pod svoje, usvojio ga u porodicu. A on ga se sada rešio. Rešio se svih. I opet je bio sam. On i Ledi. Ali šta je zapravo hteo sa svim tim? Zar je to ono što je hteo? Ili je hteo da to pokloni nekom drugom? Njoj, Ledi? Četrnaest minuta. Zar je stvarno mislio da će potrajati? Nije li sve to bilo krhko koliko i Ledin um, nije li to carstvo što je gradio bilo osuđeno na krah i propast, nije li bilo samo pitanje vremena? Možda i jeste, ali šta imamo osim tog vremena, to malo vremena, te nepodnošljive privremenosti i konačnosti? Jedanaest minuta. Gde li je Hekata? Već je bilo kasno da odnese kofer u luku i baci ga u more. Alternativa je bila da ga baci u neki šaht, ali po danu je bila velika verovatnoća da ga neko prepozna posle svih onih nastupa u vestima i slika novinama. Sedam minuta. Magbet je odlučio. Ako se Hekata ne bude pojavio u naredna dva minuta, otići će odatle. I ostaviti kofer, u nadi da će Hekata naići pre nego što eksplodira. Pet minuta. Četiri minuta. Magbet priđe vratima. Oslušnuo je. Ništa. Tri i po. Vreme je za povlačenje. Uhvatio se za kvaku. Povukao vrata. Povukao nešto jače. Zaključano. Zaključali su ga. „Mislite li da ste prevareni, ser?” Ledi je stajala pored stola za rulet. Pozvali su je zato što je neki gost digao galamu. Nije bio sasvim trezan, ali ni trešten pijan. Zgužvan karirani sako. Nije morala ni da pogađa - nekadašnji Obeliskov klijent iz ruralnih predela. „Nego šta”, rekao je dok je Ledi osmatrala po sali. I te večeri je bilo prepuno, morala je da zaposli još ljudi, bar još dvoje u šanku. „Kuglica je

završila na četrnaestici triput zaredom. Mislim, koje su šanse?” „Iste koliko i da završi na trojci, dvadesetčetvorci i šesnaestici”, odvrati Ledi. „Jedan prema pedeset hiljada. Iste kao i za svaku drugu kombinaciju brojeva.” „Ali...” „Ser.” Ledi se osmehnula dotakavši ga blago po ruci. „Da li vam je neko savetovao da se tokom bombardovanja sakrijete u krater od bombe pošto je beskrajno mala verovatnoća da bomba pogodi dvaput isto mesto? E taj vas jeste prevario. Ali sada ste, ser, u Invernesu.” Pružila mu je kupon. „Popijte piće za šankom na moj račun, jedino vas molim da razmislite o tome što sam vam rekla, pa ćemo još popričati. Dogovoreno?” Zabacio je glavu i odmerio je. A onda je uzeo kupon i otišao. „Ledi.” Osvrnula se. Nad njom se nadvila neka visoka žena širokih ramena. Ili je to bio muškarac? „Gos’n Hend bi da popriča s vama.” Muškarača klimnu ka starcu koji je stajao nekoliko metara od njih. U belom odelu, sa crnom farbanom kosom, oslanjao se na pozlaćen štap i sa zanimanjem zagledao kristalni luster iznad svoje glave. „Ako biste sačekali samo dva minuta...”, poče Ledi ljubazno se smeškajuči. „Ima i drugo ime. Takođe počinje na H.” Ledi zastade. „Ali više voli da ga oslovljavamo sa Hend.” Sad se i muškarača osmehnula. Ledi priđe starcu. „Bakara ili češki?”, upitao je ne skidajući pogled s lustera. „Češki”, odgovorila je. „Kao što možda vidite, ovo je nešto manja kopija lustera iz palate Dolmabahče u Istanbulu.” „Nažalost, tamo nikad nisam bio, ali sam zato jednom posetio jednu kapelu u nekom čehoslovačkom mestašcetu. Posle epidemije kuge ostalo je toliko kostura da nisu znali gde će s njima. Jedan jednooki monah je rešio da razvrsta i prikupi ostatke na gomilu. Međutim, umesto da ih sakrije, on ih je iskoristio da ukrasi kapelu. Tamo visi jedan divan luster sačinjen isključivo od lobanja i kostiju. Neki bi to proglasili skrnavljenjem, ali ja kažem - naprotiv.” Starac odvrati pogled od lustera pravo ka njoj. „Ima li lepšeg dara od delića besmrtnosti u tome što služite nečemu i u smrti? Da postanete koralni greben ili

luster. Ili pak zvezda vodilja, šef policije koji strada tako mlad da građani sačuvaju predstavu o njemu kao dobrom čoveku i nesebičnom vođi, tako blagosloveno rano da ne stignu da ga prozru kao još jednog korumpiranog tiranina poludelog od želje za moći. Smatram, madam, da su nam takvi pokojnici potrebni. Nadam se da je onaj jednooki monah dobio svu zahvalnost koju je zaslužio.” Ledi proguta pljuvačku. Uvek je u tuđim pogledima nalazila nešto što bi se moglo protumačiti, iskoristiti. Međutim, u očima tog čoveka nije videla ništa, kao da gleda u slepe oči. „Kako vam mogu biti na usluzi, gospodine Hende?” „Kao što znate, u ovom trenutku bi trebalo da budem na sastanku s vašim mužem. On trenutno sedi u jednom hotelskom apartmanu i čeka da me ubije.” Ledi se dušnik stegnuo sam od sebe, pa je znala da će, bude li progovorila, to zvučati kao cviljenje i pištanje. Zato je oćutala. „Ali pošto ne vidim kako bi mrtav poslužio bilo čemu, rešio sam da urazumim razumniju osobu od vas dvoje.” Ledi ga pogleda. Klimnuo je osmehnuvši se blago i setno, poput mudrog dede, poput nekog ko ga razume i upravo joj saopštava da su takvi nestašluci bespotrebni i da ne vode ničemu. „Dobro”, počela je pa se glasno nakašljala. „U tom slučaju će mi trebati piće. Čime mogu da vas ponudim?” „Šta znam... Znaju li vaši šankeri da naprave prljavi martini?” „Izvolite.” Povela ga je ka šanku, gde se piće čekalo u redovima. Progurala se iza šanka, uzela dve čaše za martini, nasula u njih prvo džin iz jedne boce, zatim vermut iz druge, a onda nastavila da sprema pića iza pulta. Posle manje od minuta, pružila je starcu jednu čašu. „Nadam se da je dovoljno prljav.” Otpio je. „Definitivno. Ali, ako se ne varam, ovde ima i neki dodatni sastojak.” „Dva dodatna sastojka. Moj recept. Izvolite, ovuda.” „A šta su ti sastojci?” „To je, naravno, poslovna tajna, ali recimo da sam piću dodala lokalni prizvuk.” Ledi povede starca i visoku ženu ka praznom separeu u dnu lokala. „Ljudi kao ja znaju, naravno, šta je poslovna tajna”, poče Hekata. Sačekao je da mu ona muškaraca izvuče stolicu, pa sede. „Zato vam dugujem izvinjenje što sam prozreo vaše namere da mi preotmete ovaj

grad. Poštujem tuđe ambicije, ali ja imam malo drugačiji plan.” Ledi srknu svoj martini. „Da li ćete mi ubiti Magbeta?” Hekata oćuta. Ponovila je pitanje. Magbet je piljio u vrata. Usta su mu se osušila. Zaključan. Činilo mu se da čuje kako iza njega otkucava bomba. Nije bilo drugog izlaza, takve stvari bi uvek unapred proverio na nacrtima. Napolju je samo dvadeset spratova klizavog zida i asfalt u podnožju. Zaključan. Upao u zamku. Hekatinu zamku. Vlastitu zamku. Udahnuo je na usta pokušavajući da otera paniku koja mu je kucala na vrata. Grozničavo je osvrtao po sobi. Nije nigde mogao da se sakrije, bomba je bila prejaka. A onda je vratio pogled na vrata. I na leptir ispod kvake. Leptir. Odahnuo je dugo i piskutavo. Jebote, zar je sišao s uma? Umalo nije prasnuo u smeh. Hotelska soba i treba da se zaključa kad izađeš. Majku mu, on sam je živeo u hotelu. Samo okreneš leptir i izađeš. Pružio je ruku. I zastao. Zašto mu je nešto govorilo da stvari ne mogu biti tako jednostavne? Nikad nisu; tamo gde je on sad bio, gde se zaključao, nije bilo izlaza, bio je osuđen na to da ode u vazduh. Prstima klizavim od znoja uhvatio je leptir. I okrenuo ga. Leptir se okrenuo do kraja. Magbet pritisnu kvaku. I otvori vrata. Izašao je i žurno strčao stepenicama u hodnik tiho psujući. Stao je pred liftom, pozvao ga. Brojčanik na zidu pokazivao je da je lift u prizemlju. Magbet pogleda na sat. Dva minuta i četrdeset sekundi. Lift se peo. Šta se to čulo? Zveckanje, glasovi? Zar je bilo nekog u liftu? Da nije Hekata? Više nije imao vremena da se vraća s njim u apartman i da ga zagovara. Magbet potrča odatle. Prema nacrtu, požarno stepenište je bilo iza ugla. Tako je. Otvorio je vrata stepeništa, a utom se začulo zvonce. Lift je stigao na sprat. Ne dišući, Magbet zadrža vrata da oslušne. Glasovi. Dva mlada, zvonka glasa.

„Ne razumem šta...” „Gos n Hend neće doći, treba da zadržimo onog gosta pola sata. Nadam se da voli šampanjac.” Kotrljanje kolica na točkićima. Zatvorivši vrata za sobom, Magbet potrča niz stepenice. Na zidu su pisali brojevi spratova. Na osamnaestom Magbet zastade. Ledi klimnu. Udahnula je. „Ali ćete ga ubiti neki drugi put?” „Zavisi. Da niste dodali sok od jabuke?” „Nisam. Od ćega zavisi?” „Od toga da lije ovo bila samo privremena neuračunljivost. Rekao bih da ste se oboje odvikli od mojih proizvoda, što je verovatno najbolje za sve nas.” „Nećete ga ubiti zato što vam je potreban na mestu šefa policije, A sada, pošto ste prozreli njegove planove, smatrate da je naučio lekciju. Dresura psa nije gotova sve dok jednom ne bude kažnjen zbog neposlušnosti.” Starac se osvrnuo ka svojoj pratilji. „Razumeš li sada zašto mislim da je ona pametnija od njih dvoje?” „Pa šta onda hoćete od mene, gos’n Hende?” „Đumbir? Ne, ne vredi, ako je tajni sastojak, onda vaš odgovor svejedno ne bi bio pouzdan. Samo sam hteo da vam skrenem pažnju na izbor pred kojim se nalazite. Budite poslušni i zaštitiću Magbeta od svega, biće vaš Titon. Otkažite poslušnost i uspavaću vas oboje kao što se radi sa psima koje je nemoguće dresirati. Pogledajte oko sebe, Ledi. Pogledajte šta možete da izgubite. Već imate sve o čemu ste sanjali. Možda onda ne treba da sanjate više od ovoga. Kad smo kod recepata, megalomanski snovi su recept za nesreću.” Iskapivši piće, starac je spustio čašu na sto. „Biber. Jedan od ta dva je biber.” „Krv”, odvrati Ledi. „Stvarno?” Ustajao je oslanjajući se obema rukama o štap. „Ljudska krv?” Ledi slegnu ramenima. „Zar je važno? Poverovali ste mi, a čini mi se da vam se svideo moj recept.” Starac se nasmejao. „Mi bismo bili dobri prijatelji pod drugačijim okolnostima, Ledi.” „U nekom drugom životu”, rekla je. „U nekom drugom životu, ljiljanice moja.” Lupnuo je dvaput štapom

o pod. „Nemojte ustajati, sami ćemo izaći.” Ledi je zadržala osmeh na licu dok nije otišao. Zatim je duboko udahnula, separe se zavrteo, čvrsto je stegnula naslon za ruke. Ljiljanice moja. Znao je. Kako je mogao da zna? Osamnaesti sprat. Magbet pogleda na sat. Još minut. Pa zašto je stao? Moraće da nose ona kolica uz stepenice. Do apartmana. Biće tamo kad bomba bude eksplodirala. Pa šta? To su Hekatini ljudi, sigurno su umešani u sve, u čemu je problem? U ovom gradu nijedna žrtva nije nevina. Pa zašto ga je ovo sad podsećalo na nešto? Na nešto iz nekog govora? Govora koji je Ledi napisala za njega? Ili na nešto davnije, na zakletvu koju je položio na završetku Policijske akademije? Ili još pre toga, na nešto što mu je Banko rekao? Nešto, nešto, ali nije uspevao da se seti šta. Samo da... Sranje, sranje! Pedeset sekundi. Magbet potrča. Uz stepenice.

„Z Trideset peto poglavlje a mnom!” dreknu Magbet. Momci se izbečiše na čoveka koji se upravo pojavio na vratima apartmana. Jedan je upravo skidao žicu sa čepa za šampanjac. „Smesta!”, viknu Magbet. „Ser, mi...” „Imate trideset sekundi da spasete živu glavu!” „Polako, ser...” Magbet zgrabi kiblu i hitnu je o prozor. Kockice leda poskočiše na parketu. Usledio je muk, pa Magbet reče znatno tiše: „Ovde će za dvadeset pet sekundi eksplodirati bomba.” Zatim se okrenuo i potrčao. Niz stepenice. Iza sebe je čuo žurne korake one dvojice. Projurio je pored lifta, zadržao vrata da prođu. „Brže! Brže!” Zatvorio je vrata za sobom i jurnuo za njima. Petnaest sekundi. Magbet nije imao tačnu predstavu o jadni bombe, ali ako je bila napravljena da uništi solidno zdanje Invernesa, morali su da pobegnu što dalje. Sedamnaesti sprat. Javljala mu se glavobolja kao da već oseća pritisak od eksplozije u bubnim opnama, očima, ustima. Petnaesti. Pogledao je na sat. Bomba je kasnila već petnaest sekundi. Dvanaesti. I dalje ništa. Naravno, takve tempirane naprave nisu uvek precizne, ili su namerno pravljene da zakasne. Momci pred njim su usporili, ali ponovo jurnuše kada je Magbet dreknuo na njih. Na devetom spratu njih dvojica su izašli iz stepeništa u hodnik, ali je Magbet produžio. Stepenice su bile bezbednije, prema nacrtu se pogon lifta nalazio na vrhu zgrade. Kada je sišao u prizemlje, bomba je kasnila već skoro tri minuta.

Izašao je na recepciju. Tamo su isti oni ljudi stajali za pultom kao da se ništa nije desilo, nisu ni obratili pažnju na njega. Izašao je na kišu i pogledao naviše. Zurio je dok ga nije zaboleo vrat. A onda je pošao preko pustog trga ka autu u kojem ga je čekao Siton. Šta se kog đavola desilo? Tačnije, šta se nije desilo? Da se nije bomba pokvarila u memljivom podrumu policijske stanice? Ili je neko uspeo da zaustavi odbrojavanje pošto je on izašao iz apartmana? Ili je pak eksplodirala, ali je bila mnogo slabija nego što je Gardin pirotehničar onomad predvideo? I šta sad? Zastao je kao ukopan. A šta ako Hekata ili njegovi kasnije dođu u apartman i ustanove da im je Magbet tamo ostavio bombu? Mora da se vrati i skloni taj kofer. Magbet se okrenuo. Načinio dva koraka i odjednom ugledao vlastitu senku na kaldrmi i začuo prasak poput groma. U trenutku je pomislio da ga je neko gađao iz sačmare, pošto mu je lice i šake pogodilo nekakvo trunje koje se rasulo oko njega po kaldrmi i obližnjim parkiranim automobila. Na nekoliko metara od njega pala je glava tuša. Jedva je stigao da pogleda naviše, kad ga neko zgrabi i obori na zemlju, a pored njega se začu strašan tresak. Magbet podiže ruku da se zaštiti, ali onaj koji ga je oborio već beše ustao, otresao prašinu sa sivog mantila i otrčao. Na mestu gde je pre samo sekunde on sam stajao, Magbet sad ugleda smrskan mrki frižider. Spustio je glavu na hladnu kaldrmu. Vrh Obeliska bljuvao je vatru, ka nebu je kuljao crni tim. Neki predmet doskakuta po kaldrmi do njegove glave. Magbet ga uze. I dalje je bio optočen mrežicom metalnih žica. „Majku mu, šta se desilo?”, upita Siton pošto je Magbet seo u auto. „Turtel”, odvrati Magbet. „Upozorio je Hekatu. Vozi.” „Turtel?” Siton skrenu sa ivičnjaka. Brisači su čistili sitnu belu srču sa šoferšajbne. „Samo je Turtel znao za naš plan. Obavestio je Hekatu, valjda u nadi da će me ovaj ubiti.” „Ali Hekata nije pokušao da vas ubije?” „Nije, naprotiv. Spasao me je.” „Zašto?” „Zato što mu trebaju njegove marionete.” „Šta?” „Nema veze, Sitone. Vozi me u Invernes.” Magbet je posmatrao prolaznike na pločniku koji su blejali u nebo.

Tražio je pogledom sive mantile. Koliko ih je? Da li su svi nosili te mantile, ili samo neki? Da li su uvek bili uz njega? Zažmurio je. Besmrtan. Besmrtan kao drvena lutka. Onaj pritisak u glavi i dalje mu je rastao. Kroz glavu mu prolete neobična misao - možda Hekatino obećanje da će ga učiniti nepovredivim nije bilo blagoslov, već kletva. Metalne žice su ga bockale dok je premetao po rukama onaj pampur od šampanjca. Začule su se prve policijske sirene. Siton je zakočio pred Invernesom. Magbet već htede da izađe kad začu Turtelov glas. „Pojačaj radio”, naredio je Sitonu i vratio se na sedište. „...kako bih opovrgnuo te glasine i iz poštovanja prema vama, dragi sugrađani, koji imate prava da znate sve o svojim izabranim predstavnicima, danas sam rešio da vas obavestim o tome da sam pre petnaest godina imao kratku vanbračnu avanturu čija je posledica bila to da postanem otac jednom dečaku. Uz saglasnost svih pogođenih, to jest uz saglasnost majke mog sina i moje supruge, u ono vreme smo rešili da to ne obelodanim. Sve vreme sam održavao kontakt sa svojim sinom i njegovom majkom i izdržavao sam ih iz svojih privatnih sredstava. Odluka da se to ne obelodani doneta je iz niza obzira, ali ne i obzira prema ovom gradu pošto u ono vreme nisam vršio javnu funkciju i nisam odgovarao nikome osim svojim najbližima. Danas je, međutim, drugačije i vreme je da se taj podatak iznese u javnost. Majka mog sina je teško bolesna, pa se, uz njenu saglasnost, Kejsi pre dva meseca preselio kod mene. Otad sam izvodio Kejsija sa sobom u javnost i predstavljao ga kao svog sina, ali je, paradoksalno, moja iskrenost pokrenula drugačije glasine. Kao što znamo, nekad istina zvuči najmanje verovatno. Nisam ponosan na svoje neverstvo od pre petnaest godina, ali malo šta tu mogu preduzeti osim da zamolim svoje najbliže za oproštaj. Ne mogu promeniti ni to što neki smatraju da moj privatni život ima ikakve veze s mojom sposobnošću da obavljam ovu funkciju. Stoga vas jedino mogu zamoliti da mi ukažete poverenje kao što ja vama ukazujem poverenje objavljivanjem detalja koji se tiču nečeg što smatram najosetljivijim i najdragocenijim u svom životu. Naime, iako sam učinio neke stvari na koje nisam ponosan, jednim ću se uvek ponositi, a to je moj petnaestogodišnji sin Kejsi, s kojim sam sinoć dugo razgovarao, da bi naposletku on zatražio od mene da učinim ovo što činim sada, a to je da objavim celom gradu da sam njegov otac.” Turtel udahnu duboko, a zatim dovrši drhtavim glasom: „I da je on moj sin.” Nakašljao se. „A zatražio je od mene i da pobedim na

predstojećim izborima za gradonačelnika.” Nastupila je tišina, a zatim se oglasila i čujno potresena spikerka. „Bilo je to saopštenje gradonačelnika Turtela. Vraćamo se najvažnijim vestima. Prijavljena je snažna eksplozija u Četvrtom distriktu, tačnije na najvišem spratu kazina Obelisk. Zasada nema podataka o stradalima i povređenima, ali...” Magbet isključi radio. „Jebote”, reče kratko. A onda prasnu u smeh.

L Trideset šesto poglavlje edi se zavalila na krevetu i izbacila nogu ispod šlafroka ka Magbetu, koji je sedeo na šamlici pored kreveta. Izvadila je dve crvene haljine na vešalicama. Pomilovao ju je po vitkom gležnju i glatkoj izbrijanoj cevanici. „Hekata je, dakle, znao za plan da ga ubijemo”, rekao je. „Jesmo li saznali kako?” „Nismo”, odvrati Ledi. „Ali je rekao da ćeš biti moj Titon ako se budemo dobro vladali.” „Koje to?” „Jedan lepi Grk kome je podaren večni život. Ali je rekao i da će nas, ako ga nadalje ne budemo slušali, pobiti kao pse koji se ne mogu dresirati.” „Hm. Jedino je Turtel mogao da mu kaže.” „Ljubavi, to si rekao već dvaput.” „A ne samo da nas je ljigavac izdao već se ispostavilo i da mu je onaj mali stvarno sin. Pitanje je samo žele li građani da ih predvodi takav kurvar.” „Zbog jedne avanturice od pre petnaest godina?” na to će Ledi. „Koju je Turtel još onda priznao ženi i molio za oproštaj i koju je otplatio tako što je izdržavao i majku i svog sina? A sada kada se ona razbolela, sveti Turtel je pride uzeo malog pod svoje. Dušo, danas ga svi obožavaju zbog toga. Napravio je grešku za koju će većina imati razumevanja, a pride je ispoljio stid i čovečnost. Turtel je postao čovek iz naroda. To saopštenje bilo je genijalan potez, sad će svi pohrliti da glasaju za njega.” „Dakle, Turtel će se kandidovati i pobediti. Šta mi da radimo?” „Dobro pitanje, ali prvo da rešimo ono najvažnije. Džek, koju da

obučem?” „Tu špansku”, odvrati Džek spuštajući šolju čaja s poslužavnika na njen noćni stočić. „Hvala. A šta da radimo s Turtelom i Hekatom, Džek? Da li da preduzimamo nešto, ili je to previše rizično?” „Nisam vam ja, madam, nikakav strateg. Ali čitao sam da u borbi na dva fronta postoje dve glavne taktike. Jedna je da se izdejstvuje primirje s jednim neprijateljem i udari svim snagama na ovog drugog, da bi se kasnije to primirje narušilo bez nagoveštaja. A druga je da zavadite neprijatelje, pa da ih napadnete kasnije, kad su i jedni i drugi oslabljeni.” Poslužio je Magbetu kafu. „Podseti me da te unapredim”, reče Magbet. „A, pa Džek je već unapređen”, reče Ledi. „Pošto smo puni u naredne dve nedelje, danas je Džek dobio pomoćnika koji će mu persirati i oslovljavati ga sa ‘ser’.” Džek se nasmejao. „To nije bila moja ideja.” „Već moja”, reče Ledi. „I nije ideja, već je vrlo razumno da postoje pravila oslovljavanja, to ljude podseća na njihovo mesto i sprečava nesporazume. Ako bi, recimo, jedan gradonačelnik proglasio vanredno stanje, onda bi bilo veoma važno da se zna ko je glavni u gradu. A znaš li ko je to?” Džek odmahnu glavom. „Šef policije”, reče Magbet, pa srknu kafu. „Sve dok on sam ne ukine vanredno stanje.” „Stvarno?” upita Džek. „A da li i u slučaju smrti gradonačelnika vlast takođe preuzima šef policije?” „Da”, reče Magbet. „Sve dok ne bude izabran nov gradonačelnik.” „Taj protokol je uveo Kenet posle rata”, reče Ledi. „U ono vreme se insistiralo da u kriznoj situaciji vlast preuzme snažna, vojnička ruka.” „Meni to zvuči mudro”, reče Džek. „Lepota mirnodopskog vanrednog stanja je u tome što je apsolutno sva kontrola u rukama šefa policije. On srne da zatvara sudove, cenzuriše štampu, odlaže izbore do daljnjeg, ukratko, da uspostavi...” „Diktaturu.” „Tako je, Džek.” Ledi je promešala čaj. „Nažalost, Turtel neće svojevoljno pristati da uvede vanredno stanje, tako da se moramo zadovoljiti alternativom.” „A to je?”

„Pa Turtelova smrt, naravno.” Ledi srknu čaj. „Smrt? Mislite, u...” „U atentatu”, reče Magbet stegnuvši njen list. „To si mislila, dušo, zar ne?” Klimnula je. „Šef policije će objaviti da preuzima vlast u gradu dok traje istraga atentata. Da li iza ubistva stoje gradonačelnikovi politički protivnici? Ili pak Hekata? Ta istraga će se, naravno, odužiti.” „Ali vladaću gradom samo neko vreme”, reče Magbet. „Do izbora novog gradonačelnika.” „Ali vidi, dušo: ulice su zalivene krvlju. Ubistva policajaca, atentati na političare. Šef policije, sada vršilac dužnosti gradonačelnika, sasvim očekivano odlučuje da proglasi vanredno stanje. I tako odloži izbore do daljnjeg, dok se situacija ne bude smirila. A o tome da li se smirila opet odlučuje šef policije.” Magbeta obuze isto ono oduševljenje kao kad su on i Daf bili glavni u dvorištu sirotišta, pa su čak i stariji, opasniji momci to morali da prihvate. „U principu ćemo imati neograničenu moć dokle god to budemo želeli. Ali jesi li sigurna da se Kapitol neće umešati?” „Dušo, danas sam obavila dug i zanimljiv razgovor s jednim sudijom vrhovnog suda. Kapitol nema nikakvu pravnu moć nad zakonima koje je uveo Kenet dokle god oni nisu u sukobu sa federalnim zakonima.” „Dobro.” Magbet se protrlja po bradi. „To je stvarno zanimljivo. Dovoljno je, dakle, samo da Turtel umre ili sam proglasi vanredno stanje.” Džek se nakašljao. „Oprostite, treba li vam još nešto?” „Ne, hvala, Džek.” Ledi mu ljubazno mahnu da ode. Kada je Džek otvorio vrata, Magbet nakratko začu potmulo bubnjanje basova iz prizemlja, a kada ih je zatvorio, tišinu je ispunilo tužno zavijanje sirene hitne pomoći. „Turtel već smišlja kako da nas zaustavi”, reče Ledi. „Atentat se mora desiti što pre.” „A Hekata? Ako su Turtel i Hekata jedna te ista zmija, onda je Hekata njena glava, a Turtel rep. Zmija je samo još opasnija ako joj odsečeš rep. Moramo joj prvo odrubiti glavu!” „Ne.” „Kako ne? Ali rekao je da će nas ubiti ako se ne budemo dresirali. Zar želiš da budeš njegov dresirani ker?” „Dušo, ćuti i saslušaj me. Čuo si Džeka. Proglasiš primirje s jednom

stranom dok se ne otarasiš one druge. Nije ovo trenutak da izazivamo Hekatu. Osim toga, uopšte nisam sigurna da njih dvojica sarađuju. Da je tako, Hekata bi nam naložio da se okanimo Turtelove fotelje. A nije, čak ni kad si nagovestio da ćeš se kandidovati. Dokle god Hekata bude mislio da smo naučili lekciju i da smo njegovi poslušni kerovi, on če pozdraviti to što smo mi - a preko nas i on sam - preuzeli vlast u gradu. Kako ne shvataš? Sredićemo jednog neprijatelja i dobiti ono što nam treba. A posle ćemo videti šta ćemo s Hekatom.” Magbet ju je milovao uz nogu i preko kolena. Zaćutala je i zažmurila. Slušao je njeno disanje, koje je nemo zapovedalo njegovoj ruci šta da radi, a šta ne srne. Tokom popodneva i noći kiša je nastavila s neuspešnim pokušajem da opere grad. Dobovala je po krovu hotela Grand, gde su se Flijans, Daf, Malkom i Kejtnesova dogovorili da ostanu do kraja. U dva noću Kejtnesovu je probudilo kucanje na vrata. Odmah je znala ko je. Ne po broju udaraca, razmaku između njih ili jačini, već po načinu na koji je kucao. Dlanom. A taj dlan je dobro poznavala, znala je svaku liniju i ispupčenje na njemu. Odškrinula je vrata. Dafova kosa i odeća su se cedile, cvokotao je i bio tako bled da mu se ožiljak skoro nije ni video. „Izvini, ali treba mi tuširanje vrelom vodom.” „Zar nemaš...” „Flijans i ja imamo krevete na sprat i lavabo.” Otvorila je vrata i on šmugnu pored nje. „Gde si bio?”, pitala je. „Na groblju”, odvratio je iz kupatila. „Usred noći?” „Manje ljudi na ulicama.” Čula je da je odvrnuo tuš. Stala je na vrata kupatila, koja nije zatvorio. „Dafe?” „Da?” „Samo sam htela da ti kažem koliko mi je žao.” „Šta?”, viknuo je. Nakašljala se i ponovila glasnije: „Žao mi je zbog tvojih.” Slušala je šuštanje vode od kojeg je nije čuo i zurila u paru od koje ga nije videla. Kada je izašao u bademantilu koji je pronašao u kupatilu i s mokrom odećom u naručju, Kejtnesova ga je dočekala obučena na

širokom krevetu. Iz mokrih pantalona je izvadio paklicu cigareta i pogledao je. Kada je klimnula, legao je pored nje. Kejtnesova mu je spustila glavu na rame i zurila u žutu plafonjeru čije je dno bilo zamrljano od mrtvih buba. „Tako ti je to kada previše priđeš svetlosti”, rekao je. Nije, dakle, izgubio sposobnost da joj čita misli. „Kao Ikar”, rekla je. „Kao Magbet”, rekao je paleći cigaretu. „Nisam znala da si opet propušio”, primetila je. „Da, vidiš. Znaš, uvek sam mrzeo ukus ovog sranja.” Napravio je grimasu i otpuhnuo kolutić gustog dima ka tavanici. Tiho se nasmejala. „Pa zašto si uopšte propušio?” „Zar ti nikad nisam rekao?” „Dosta toga mi nikad nisi rekao.” Nakašljao se i pružio joj cigaretu. „Hteo sam da budem kao Magbet.” „Pre bih pomislila da je on hteo da bude kao ti.” „Uvek je bio tako prokleto zgodan. I tako... slobodan. U miru sam sa sobom, srećan, zadovoljan u svojoj koži. A ja nikad nisam bio takav.” „Ali si ti imao pamet.” Povukla je dim i vratila mu cigaretu. „I sposobnost da ubediš ljude da si u pravu.” „Ljudi ne vole kad im predočiš da nisu u pravu. A i nikad ih nisam ubedio da me vole, dok je on to uspevao.” „To je samo jeftin šarm, Dafe. Pogledaj ga sada, svi su se oni prevarili.” „Ne.” Daf odmahnu glavom. „Nije Magbet nikoga prevario. On je čist, pravolinijski. Nije nikakav svetac, ali nema zadnjih misli, šta vidiš, to ti je. Možda nikoga ne bi zadivio duhovitošću ili rečitošću, ali se moglo verovati svemu što kaže. I s pravom.” „Verovati? Dafe, on je bezosećajni ubica.” „Grešiš. Magbet je sav u osećanjima. Zato ne bi mogao mrava da zgazi. Tačnije, naročito mrava. Osu koja ga napadne, da, ali bespomoćnog mrava? Nikad, ma koliko mu smetao.” „Dafe, kako možeš da ga braniš? Pa tebi lično je...” „Ne branim ga, naravno da je ubica. Samo kažem da sam ne bi mogao da ubije nekog ko ne može da se odbrani. To je uradio samo jednom, i to zbog mene.” „Stvarno?”, rekla je. „Želiš li da mi to ispričaš?” „I ne baš.” Povukao je dim punim plućima. „Kada smo ubili onog

Norveškog jahača na putu kod Forsa. Dečaka koji je pre toga video mene kako ubijam njegovog druga zato što sam mislio da je Sveno.” „Ti momci, dakle, nisu potegli oružje na vas?” Daf odmahnu glavom. „Ali onda Magbet nije ništa bolji od tebe”, reče Kejtnesova. „Jeste. Ja sam onoga ubio zbog sebe. A Magbet je to uradio zbog mene.” „Zato što mi policajci štitimo jedni druge.” „Ne, nego zato što je mislio da mi duguje.” Kejtnesova se pridignu na laktove. „Duguje?” Daf podiže cigaretu ka tavanici. Na jedno oko je zažmurio, a drugim je nišanio preko žara. „Kada sam, posle dedine smrti, završio u sirotištu, bio sam gotovo prerastao za to, imao sam četrnaest godina. Magbet takođe, ali je on bio tamo od pete. Smestili su nas u istu sobu i odmah smo se sprijateljili. U ono vreme je mucao. Naročito kada se približi noć na nedelju, kada bi po mraku nestao iz sobe i vratio se sat kasnije. Nikad nije hteo da mi kaže gde je išao, tek kad sam mu u šali zapretio da ću ga tužiti strašnom upravniku Lorilu, rekao je da to ne bi ništa vredelo.” Daf opet povuče jako. „Pošto je bio kod njega.” „Hoćeš da kažeš... upravnik...” „Zlostavljao je Magbeta od početka. Nisam mogao da poverujem svojim ušima. Radio mu je stvari koje... koje ne možeš zamisliti da neko može uraditi drugom čoveku ili da mu uopšte mogu doneti zadovoljstvo. Kada mu se jedan jedini put Magbet suprotstavio, prebio ga je i zaključao na dve nedelje u takozvanu vaspitnu sobu u podrumu, pravu-pravcatu samicu. Bio sam toliko besan da sam plakao. Znao sam da je sve bilo istina, Magbet nikad ne laže. Zato sam rekao da moramo ubiti Lorila, da ću mu pomoći. A Magbet je pristao i zahvalio mi.” „Vi ste planirali da ubijete čoveka?” „Ne.” Daf joj pruži cigaretu. „Nismo mnogo planirali. Samo smo ga ubili.” „Vi...” „Otišli smo u njegovu sobu u četvrtak, umesto u subotu. Prvo smo oslušnuli da li hrče. Onda smo ušli. Magbet je znao tu sobu napamet. Ja sam stražario, a on je prišao krevetu i podigao bodež. Međutim, to je nekako potrajalo, a kada su mi se oči privikle na mrak, video sam da samo stoji kao skamenjen. A onda je splasnuo i vratio se do mene. Rekao je da n-n-ne može. Onda sam mu oduzeo bodež, prišao Lorilu i zario mu nož u ona usta na koja je hrkao. Samo se jednom trznuo, a

onda je prestao da hrče. Nije bilo mnogo krvi. I onda smo otišli odatle.” „Gospode.” Kejtnesova se šćućurila u položaj fetusa. „Šta se posle desilo?” „Ništa posebno. U sirotištu je bilo čak nas dvesta potencijalno osumnjičenih. Niko nije primetio da se Magbetovo mucanje pogoršalo. A kada je koju nedelju kasnije pobegao, niko to nije povezao sa ubistvom - štićenici su stalno bežali odande.” „A onda ste se ponovo sreli?” „Sreo sam ga nekoliko puta kod železničke stanice. Hteo sam da popričamo, da mu pomognem, ali bi on pobegao. Znaš već, kao dužnik od zelenaša. A onda smo se sreli posle više godina, na Policijskoj akademiji. Tad se više nije drogirao, nije ni mucao, bio je nov momak. Momak kakav sam ja želeo da budem.” „Zato što je bio čist, čestit, milostiv i, za razliku od tebe, bez ubistva na savesti?” „To što nije u stanju da počini hladnokrvno ubistvo, Magbet nije smatrao vrlinom, već slabošću. Za sve one godine u Gardi ubijao je jedino ako neko napadne njega ili njegove ljude.” „A sva ova nova ubistva?” „Naredio je drugima da ih izvrše u njegovo ime,” „Žene, decu. Nije to onaj čovek kog si poznavao, Dafe.” „Ljudi se ne menjaju.” „Ti si se promenio.” „Zar misliš da jesam?” „Da nisi, ne bi bio ovde. Ne bi bio ovu bitku. Ne bi tako pričao o njemu. Bio si sebičan do srži, spreman da pregaziš preko svega i svakoga ko ti se nađe na putu. Preko prijatelja, porodice. Pa i mene.” „Koliko se sećam, samo jednom sam želeo da se promenim, a to je bilo kad sam hteo da postanem kao Magbet. A kada sam shvatio da to nije moguće, morao sam da postanem nešto još bolje. Neko ko će ugrabiti sve što mu se prohte, čak i ako mu to manje znači nego onom drugome, kao što je Hekata oduzeo oko onom dečaku. Znaš li kako sam se zaljubio u Meredit?” Kejtnesova odmahnu glavom. „Kada smo one prve večeri nas četvoro seli za sto, Magbet, Meredit sa drugaricom i ja, i kad sam video kako je Magbet gleda.” „Dafe, reci mi da nije bilo tako.” „Žao mi je, tako je bilo.” „Dafe, ti si sitna duša.”

„To i pokušavam da ti kažem. Kada kažeš da bijem ovu bitku zbog drugih, znaj da nisam siguran da li je tako, ili naprosto hoću da mu oduzmem nešto što znam da želi.” „Ali, Dafe, Magbet to ne želi. Nije njemu stalo do ovog grada, do vlasti, do bogatstva, on samo traži njenu ljubav.” „Ledinu.” „Sve je to zbog Ledi, kako nisi shvatio?” Daf otpuhnu izobličen dim ka tavanici. „Magbeta pokreće ljubav, dok mene pokreću zavist i mržnja. Gde je on ukazao milost, ja sam ubijao. Sutra ću nasrnuti na nekadašnjeg najboljeg prijatelja, i to iz zasede. A milost i ljubav će opet izgubiti.” „Sad pričaš iz cinizma i prezira prema sebi, Dafe.” „Hm.” Daf ugasi cigaretu u pepeljari na noćnom stočiću. „Zaboravila si samosažaljenje.” „Da, i iz samosažaljenja.” „Celoga života sam bio nadobudan i sebičan. Ne ide mi u glavu kako si me mogla voleti.” „Neke žene padaju na muškarce u kojima vide svoje spasioce, druge na muškarce kojima je potrebno spasenje.” „Amin.” Daf ustade. „Jedino ne shvatate da se mi muškarci ne menjamo, čak ni kad otkrijemo ljubav, čak ni kad shvatimo da ćemo umreti. Nikad.” „Neki lažnom nadmenošću prikrivaju nesigurnost, ali je tvoja nadmenost, Dafe, autentična. I posledica apsolutne vere u sebe.” Daf se osmehnuo oblačeći mokre pantalone. „Probaj sad da odspavaš, sutra moramo biti spremni.” Kada je otišao, Kejtnesova ustade, razmaknu zavese i pogleda ulicu. Šuštanje automobilskih guma u barama. Izlizana reklama za Džoijeve hamburgere, perionicu Peking, tombolu Tandrela. Kratkotrajni žar cigarete u nekoj uličici. Za nekoliko sati će svanuti. A ona više neće spavati.

S Trideset sedmo poglavlje ubota je osvanula sa još kiše. Naslovnice oba dnevna lista krasili su saopštenje gradonačelnika Turtela i vest o eksploziji u Obelisku. Dnevne novine pisale su u uvodnom članku da Magbet u radijskom intervjuu nije kategorički odbacio mogućnost da se kandiduje za gradonačelnika, kao i da Turtel nije bio dostupan da komentariše pošto je po čitav dan sedeo u bolnici Sveti Đorđe, uz majku svog sina. Kiša je stala tokom prepodneva. „Poranio si kući”, reče Šila brišući ruke o kecelju. Dočekala je muža u predsoblju s nekako zabrinutim izrazom na licu. „Nisam imao šta da radim, jedini sam došao na posao”, reče Lenoks spuštajući kožnu tašnu pored komode. Izvadio je vešalicu iz ormara i na nju okačio mantil. Pre dve godine gradska uprava je usvojila radnu nedelju od pet dana, ali su se oni što hoće da napreduju prema nepisanom pravilu pojavljivali u policijskoj stanici i subotom. Kad je cmoknuo ženu u obraz, namirisao je neki nov, nepoznat parfem i kroz glavu mu prolete nešto što mu nikad ranije nije palo na pamet: šta ako ju je zatekao sa ljubavnikom? Ipak, brzo je odbacio tu pomisao. Kao prvo, nije ona bila takva. Kao drugo, nije bila ni dovoljno privlačna - nije se tek tako udala za albina, pa još i niskog. A treći i najbolji razlog da odagna tu pomisao bio je još jednostavniji: bila mu je nepodnošljiva. „Je l’ sve u redu?”, upitala je pošavši za njim u salon. „Jeste”, odvratio je. „Samo sam malo umoran. Gde su deca?” „U dvorištu”, rekla je. „Pošto se konačno malo prolepšalo.” Prišao je velikom prozoru ka dvorištu. Pogledao je decu kako se smeju, vrište i prevrću u nekoj njemu nepoznatoj igri. Činilo se da cilj pobeći. Dobro, treba da vežbaju tu veštinu. Pogledao je nebo.

Prolepšalo se. Kratko zatišje pre nego što se na grad opet sruče govna. Bacio se u fotelju. Koliko li će izdržati? „Ručak će biti tek za sat”, rekla je. „To je u redu, draga.” Pogledao ju je. Voleo ju je iskreno, ali da li je ikad bio zaljubljen u nju? Nije mogao da se seti, a možda i nije bilo tako važno. Iako se nikad nije izjasnila o tome, bio je prilično siguran da ni ona nikad nije bila zaljubljena u njega. Nije se Šila ni inače mnogo izjašnjavala ni o čemu. Možda je zato popustila pred njegovim nagovaranjima da mu prvo postane devojka, a potom i žena. Našla je nekog ko će da priča za oboje. „Jesi li siguran da je sve u redu?” „Sasvim siguran, srce. Nešto lepo miriše, šta ti je to?” „Ovaj, bakalar”, rekla je namrštivši se zbunjeno. Već je zaustio da pojasni kako je mislio na parfem, a ne na ručak koji je tek počela da sprema. Otišla je u kuhinju, a on okrenu fotelju ka dvorištu. Najstarija ćerka ga je spazila, pa je doviknula drugim dvoma. On im mahnu. Otkud dvoje tako ružnih ljudi da imaju tako lepu decu? Smesta mu se vratila ona pomisao: A ko kaže da su tvoja? Neverstvo, izdaja. Sada mu je sin nešto dovikivao, nije čuo šta, ali kada je video da je privukao očevu pažnju, dečak napravi zvezdu. Lenoks zapljeska podigavši ruke visoko, na šta se sve troje dadoše na pravljenje zvezda. Da ih vidi tata, onaj kom su se još divili, onaj ko im je i dalje bio uzor. Povici, smeh, galama. Lenoks se prisetio tišine u Fajfu, sunca, zavese koja se vijorila kroz izrešetan prozor, povetarca koji je jedva čujno, tužno zviždukao kroz rupe u zidu. Koliko nepodnošljivih misli! Postoje onoliki načini da izgubiš najbliže. Šta ako jednog dana saznaju, shvate, ko je njihov otac ili muž, da li bi vetar zasvirao istu takvu tužnu melodiju? Zažmurio je. Da se malo odmori. Da uživa u zatišju pred oluju. Shvatio je da je neko tu, da mu stoji iznad glave, da mu diše u lice. Otvorio je oči. Bila je to Šila. „Zar nisi čuo kad sam te zvala?” upitala je. „Šta?” „Telefon, traži te neki viši inspektor Siton.” Lenoks izađe u predsoblje i zgrabi slušalicu sa stočića. „Halo?” „Već ste kod kuće, Lenokse? Treba mi pomoć večeras.”