Magbet - Jo Nesbo

zašto si me zvao. Imaš pet sekundi da počneš. Četiri...” Momak ga pogleda hladnokrvno. „Tri...” „Govno murjačko, da se ti nosiš...” „Dva...” „Zbog oka.” „Jedan.” „Zbog oka, kad ti kažem!” „Šta s tim?” „Samo sam hteo da vam pomognem da ukebate onog koji mi je iskopao oko” „A to je?” Momak frknu. „Onaj koji vas sve vreme zajebava. Kako niste ukapirali da je on napravio celo sranje? Samo jedan tip u ovom gradu može da ubije šefa policije i da se izvuče - Nevidljiva Ruka.” Hekata?

M Četrnaesto poglavlje agbet se vozio blatnjavim putem između starih fabričkih pogona. Oblaci, niski i sivi kakvi mogu biti jedino ponedeljkom, pritiskali su dimnjake, pa je bilo teško uočiti koji se od njih puše, premda je na nekim kapijama pisalo ZATVORENO, dok su druge bile uvezane lancima nalik na ironične leptir-mašne. Konferencija za štampu prošla je bezbolno. Bezbolno, budući da ništa nije osećao zahvaljujući brlji. Trudio se da sedi opušteno zavaljen i prekrštenih ruku, dok je prepustio Lenoksu i Kejtnesovoj da odgovaraju na sva pitanja. Izuzev, naravno, onih koja su bila upućena direktno njemu, a na koja bi rekao „to u ovom trenutku ne možemo komentarisati” i to propratio izrazom lica kao da znaju mnogo toga i da imaju punu kontrolu. Staložen, pouzdan. Nadao se da je ostavio upravo takav utisak. Vršilac dužnosti šefa policije koji odoleva histeriji oko sebe, koji na dranje novinara „nemaju li građani pravo da znaju...” odgovara blago rezigniranim i sveznajućim osmehom. Doduše, onaj radijski spiker s grlenim r, Kajt, pričao je u emisiji odmah posle konferencije za štampu kako se vršilac dužnosti šefa policije nije mogao suzdržati da ne zeva, a i kako je često gledao na sat. Ma nek se nosi taj Kajt! Bar patrole znaju koliko je novi šef posvećen poslu, pošto je sve one iz zapadnog dela Drugog distrikta prebacio ha istok Prvog. Krajnje je vreme, rekao je, da patrole obiđu i susedstva gde živi običan svet, time se slala važna poruka da policija ne pazi samo na one koji imaju novca i uticaja. A kad je Kajt već bio nezadovoljan, utoliko je zadovoljniji bio Banko kada su on i Flijans dobili poziv na večeru. „Nije loše da se momak navikne na visoko društvo”, rekao mu je Magbet. „A i ti bi trebalo da razmisliš šta ti je draže - da preuzmeš

Gardu, Organizovani kriminal, ili da budeš zamenik šefa policije.” Ja?” „Nije ništa hitno, Banko, samo razmisli, važi?” A Banko se na to samo tiho nasmejao i odmahnuo glavom. Blag, kao i uvek. Kao da mu ništa zlo ne može pasti na pamet, ili bar kao da ga ne grize savest zbog tako nečeg. E pa, večeras će taj izdajnik otići Bogu na istinu. Na kapiji Norveških jahača nije bilo stražara - valjda im je nedostajalo ljudstva. Izašavši iz auta, Magbet se uputio ka zgradi kluba. Na vratima je zastao i obazreo se. Izgledalo mu je kao da su prošle godine otkako je tu bio sa Dafom. Sada više nije bilo dugačkog stola, a uz šank su stajala tri muškarca opuštenih trbušina i dve žene čvrstih grudi. Jednoj od njih se koprcala beba pod mišićavom majčinskom rukom na kojoj je bilo istetovirano ŠON. „Koline, zar ovo nije...?”, prošaputala je. „Nego šta je”, tiho će ćelavac s brkovima kao u morža koji je stajao pored nje. „Tip koji je ranio Šona.” Magbet je upamtio to ime iz izveštaja. Čudo jedno, inače je stalno zaboravljao imena ljudi koje upozna, ali ne i ona koja se jave u izveštaju. Šon. Šon je bio stražar na kapiji, Šona je Magbet pogodio nožem u rame, a posle su ga iskoristili kao taoca. Šon je još sedeo u pritvoru. Pobesneli, muškarci zinuše ka Magbetu. On udahnu. Bilo je tako tiho da je čuo škripu dasaka dok je prilazio šanku. Obratio se tipu u kožnoj jakni koji je stajao unutra. Pre nego što je zaustio, stigao je da pomisli kako baš i nije morao da ušmrkne onu drugu crtu brije - previše se okuražio. S pravom je to pomislio, pošto mu su mu izletele sledeće rečenice: „Nešto vam je prazno ovde, gde su svi? A da, iza rešetaka. I u mrtvačnici. Glendoran, molim.” Magbet spazi pokret barmenovog oka i zaključi da će napad doći sleva, kao i da ima vremena napretek. Magbet je i inače imao dobre reflekse, ali je na brlji bio kao muva - dok je barmen zamahnuo, on je mogao i da zevne, i da se počeše po leđima, i da pogleda neshvatljivo sporu sekundaru na satu. A onda, kada je Kolin s brkovima kao u morža već mislio da će mu zadati udarac, Magbet se izvio unazad, a pesnica koja se kretala ka njegovoj ošišanoj glavi, pogodila je vazduh. Magbet podiže lakat i zamahnu. Skoro da nije ni osetio udarac, samo je čuo stenjanje, krckanje hrskavice, teturanje i rušenje barskih stolica.

„Sa ledom...” A onda se okrenuo prema čoveku pored sebe i spazio da je ovaj stegnuo desnicu i zabacio rame da obezbedi zamah. Magbet podiže ruku. Zaustavio je Kolinov udarac na pola puta, ali umesto očekivanog udarca pesnice o pesnicu, začuo zvuk paranja kože i tup udar kada se vrh Kolinove pesnice susreo sa krsnicom bodeža. Usledio je otegnut vrisak kada je Kolin ugledao da mu je sečivo probilo stegnutu pesnicu i produžilo kroz podlakticu. Magbet jednim trzajem izvuče nož. „...i malo sode.” Čovek s moržovskim brkovima pade na kolena. „Šta se ovde dešava, jebote?”, upita neki glas. Čovek koji je stajao na bočnim vratima ka garaži imao je dugu bradu i kožnu jaknu sa epoletama. Kao i kratež od sačmarice u rukama. „Porudžbina”, odvrati Magbet okrenuvši se ka barmenu, koji je stajao kao ukopan. „Čega?”, upita onaj prilazeći. „Između ostalog, viskija.” „A čega još?” „Ti si Narednik. Ti vodiš poslove u Svenovom odsustvu, zar ne? Inače, gde se sakrio ovog puta?” „Svinjo pandurska, reci šta imaš, pa se goni odavde.” „Nemam zamerki na lokal, ali bi osoblje moglo biti ljubaznije i efikasnije. Kako bi bilo da o tome popričamo u kancelariji, Naredniče?” Narednik pogleda Magbeta, a onda spusti cev krateža. „Teško da nam možeš napraviti još veću štetu.” „Znam. A Svenu će se svideti moja ponuda, to ti jemčim” Narednikova kancelarijica - ako se to tako moglo nazvati - imala je postere motocikala na zidovima i pravu malu kolekciju rezervnih delova na policama. Kao i pisaći sto sa telefonom i fiokama. I stolicu za posetioce. „Nemoj previše da se raskomotiš, murjače.” „Hteo bih da poručim jedno smaknuće.” Ako se Narednik i zapanjio, to nije pokazao. „Došao si na pogrešnu adresu, ne radimo više takve poslove za muriju.” „Dakle, glasine su bile tačne? Sređivali ste mete za Keneta?” „Ako bi to bilo sve...” „Ali ovog puta ne treba da smaknete konkurenta”, nastavi Magbet zavalivši se u stolici. „Nego dva pandura. A zauzvrat ćemo odmah zatim

osloboditi Jahače iz pritvora i povući optužnice protiv njih.” Narednik izvi obrvu. „A kako to misliš da izvedeš?” „Kršenje protokola pri hapšenju. Upropašćen dokazni materijal. Takva sranja se stalno dešavaju. A kad šef policije kaže da nema dovoljno za optužnicu, onda nema.” Narednik prekrsti ruke. „Nastavi.” „Jedna meta je onaj koji se potrudio da droga od koje je trebalo da se obogatite završi u moru.” Magbet vide da je Narednik polako klimnuo. „A drugi je pandur u povoju koji će se voziti s njim.” „A zašto treba da se smaknu?” „Zar je to važno?” „Obično ne bih pitao, ali u pitanju su policajci, dići će se frka.” „U ovom slučaju, neće. Znamo da viši inspektor Banko sarađuje sa Hekatom, ali ne možemo da dokažemo, pa moramo da ga se rešimo na neki drugi način. Čini nam se da je ovo ponajbolji.” Narednik opet klimnu. Magbet je i očekivao da će razumeti takvu logiku. „A kako da znamo da ćeš ti ispuniti svoj deo dogovora?” „Pa”, poče Magbet čkiljeći u devojku na kalendaru iznad Narednikove glave. „Imaš petoro svedoka u baru koji će potvrditi da je vršilac dužnosti šefa policije Magbet lično dolazio ovamo s nekakvom porudžbinom. Zar stvarno misliš da bih vam dao povoda da to razglasite?” Narednik se zaklatio na stolici i udario naslonom o zid. Brundao je nešto gladeći se po bradi. „A kada i gde bi to smaknuće trebalo da se desi?” „Večeras. Znaš li gde su Vešala - na zapadu Drugog distrikta?” „Tamo su mi obesili čukundedu.” „Na glavnom putu, odmah preko puta pešačke zone gde bogataši iz zapadnog dela grada idu u šoping, ima jedna velika raskrsnica.” „Znam na koju misliš.” „Oni će biti u crnom volvu PV koji će doći na tu raskrsnicu negde između pola sedam i deset do sedam. Najverovatnije tačno u petnaest do sedam, pošto taj tip nikad ne kasni.” „Hm. Ali tu uvek sve vrvi od patrola.” Magbet se osmehnuo. „Večeras neće.” „Maje li? Razmisliću, imaćeš moj odgovor do četiri.” Magbet se kratko nasmejao. „Misliš, Svenov odgovor. U redu. Uzmi olovku da zapišeš moj broj telefona i broj tablica na volvu. I još nešto.”

„Šta?” „Hoću njihove glave.” „Čije?” „Pandurske. Donesite mi glave te dvojice policajaca”, reče Magbet. „Prošli put nisam tražio dokaz da je smaknuće obavljeno i tu sam pogrešio, nisam dobio ono što sam poručio.” Tek kasno tog popodneva Daf je konačno prelomio. Dotad su mu se misli satima motale po mozgu udarajući o onoliko prepreka koliko ih je bilo i u saobraćaju pred njim. Pošto Kenetov most još nije dobio novu ogradu, sav saobraćaj na istok preusmeravao se preko Starog mosta, a kolona se napravila u Drugom distriktu, gde se Daf vukao od semafora do semafora, kao da se svi učesnici pitaju - levo, desno, pravo, kuda je najbrže? A Daf se nalazio pred ovakvom raskrsnicom: Da li da saopšti Magbetu i ostalima šta je saznao na keju? Ili da ne učini ništa? Šta ako ga je jednooki slagao, ili ako Banko uspe da odbaci optužbe? Kakve bi bile posledice po Dafa ako bi u tom haosu uputio lažne optužbe na Bankov račun? Banko je sada, uz Magbeta, odjednom postao moćan igrač. Daf bi, naravno, mogao i samo preneti ono što je čuo i prepustiti Lenoksu i Magbetu, pa neka se oni bakću s tim. Međutim, onda bi se odrekao prilike da ubere preko potrebnu ličnu pobedu koju bi odneo ako sam uhapsi i razotkrije Banka. S druge strane, nije smeo da priušti sebi još jednu blamažu poput one samostalne racije u luci. To ga je koštalo Organizovanog kriminala, a novi gaf bi ga mogao koštati i ovog što je sad imao. Još jedna raskrsnica: mesto načelnika Organizovanog kriminala vratilo bi se u opticaj ako Magbet bude trajno imenovan za šefa policije. Ako Daf ugrabi tu priliku, ako se odvaži i uspe, možda bi se ipak dokopao Organizovanog kriminala. Razmišljao je i da li da se posavetuje s Kejtnesovom, ali tada bi kocka već bila bačena, ne bi više smeo da se pravi lud, već bi bio dužan da preduzme nešto. Da rizikuje. Put koji je naposletku odabrao bio je manje rizičan, ali bi mu svejedno doneo zasluge ako bi prošlo kao što se nadao. Daf pređe gvozdeni mostić i stade na čistini pred skromnom kućom od cigle. Trebalo mu je preko četrdeset pet minuta da se iz policijske stanice probije do Bankove adrese.

„Dafe”, reče Banko, koji mu je otvorio nekoliko sekundi pošto je pozvonio. „Šta ima?” „Reklo bi se, neka proslava”, reče Daf. „Da, i zato ne mogu da odlučim šta ću s ovim.” Banko mu pokaza futrolu sa službenim pištoljem. „Nemoj da ga nosiš, štrči pod sakoom. Ali taj čvor na kravati ništa ti ne valja.” „Ne valja?” Banko prisloni bradu uz kragnu u uzaludnom pokušaju da vidi čvor na svojoj kravati. „Valja mi već pedeset godina, još od prvog pričešća.” „Banko, to je sirotinjski čvor, daj da ti pokažem...” Banko odbi Dafovu pomoć tako što je prekrio šakom čvor na kravati. „Ali, Dafe, ja i jesam sirotinja. A pretpostavljam da si došao zato što ti treba pomoć, a ne da ti meni pomažeš.” „To je, doduše, tačno, Banko. Smem li da uđem?” „Smeo bi i da uđeš i kafu da popiješ, ali smo mi upravo krenuli.” Banko odloži pištolj na policu za šešire iza sebe i povika ka stepenicama. „Flijanse!” „Silazim!”, čulo se u odgovor. „Da ga sačekamo napolju?” predloži Banko kopčajući mantil. Stali su na dograđene bele stepenice. Kiša je pevušila u olucima, a Banko ponudi Dafa cigaretom. Kada je ovaj učtivo odbio, zapalio je sam. „Danas sam opet bio u luci”, poče Daf. „Sreo sam nekog momka, mladog gradskog narkomana, tražio je da priča sa mnom. Ima samo jedno oko. Ispričao mi je kako je izgubio ono drugo.” „Kako?” „Jednom je ludeo od krize, ali je bio švorc. Žickao je po železničkoj stanici, pa je presreo nekog starca sa pozlaćenim štapom.” „Hekatu?” „Starac je zastao i izvukao kesicu kojom je zamahnuo momku pred nosom. Objasnio je da je to prvoklasna brlja, pravo iz kotla, kao i da će je momak dobiti ako bude učinio dve stvari za njega. Prvo je trebalo da mu odgovori na pitanje do kog mu je čula najviše stalo. Kada je momak rekao da je to vid, starac je tražio da mu da jedno oko.” „Da, to liči na Hekatu.” „Kada ga je momak pitao šta će mu njegovo oko, Hekata mu je odgovorio da već ima sve, pa sad može da želi samo ono što je

najdragocenije kupcu, a ne njemu samom. A koliku bi tek vrednost posle imalo njegovo drugo oko! Pa dobit bi takoreći potrla taj gubitak.” „Ne mogu to da shvatim.” „Možda, ali neki ljudi su naprosto takvi. Više od onog što im moć može pružiti, žele samu tu moć. Više im je stalo da imaju bezvredno drvo nego njegov jestiv plod. Samo žele da upere prstom u to drvo i kažu ‘ovo je moje’. A zatim ga poseku.” Banko otpuhnu dim. „Pa šta je taj momak izabrao?” „Neka muškarača koja je pratila starca pomogla mu je da iskopa sebi oko. A kada se posle toga ufiksao, nestao je sav bol koji je ikad osetio, nestali su svi ožiljci, sve loše uspomene. Momak kaže da je bilo tako čudesno da čak i danas ne može tvrditi da se kaje. I dalje traži samo to - taj savršeni fiks.” „A šta je tražio kada ste se danas našli u luci?” „Isto to. Plus onog koji mu je oduzeo oko samo zato što je mogao.” „Pa, moraće da stane u red iza ostalih lovaca na Hekatu.” „Zapravo je hteo da pomogne nama da ga uhvatimo.” „A kako bi jedan bedni rob od zavisnika mogao da nam pomogne?” „Malkomova navodna oproštajna poruka optužuje Norveške jahače. Međutim, taj momak misli da iza svega stoji Hekata, i iza te poruke, i iza Dankanovog ubistva - kao i da je u dosluhu sa Malkomom, a možda i sa još nekim policajcima.” „To je danas rasprostranjena teorija.” Banko otrese cigaretu i pogleda na sat. „Je l’ ti naplatio tu priču?” „Nije”, odvrati Daf. „Sve dok mi nije rekao da je video Malkoma na keju tik uoči njegovog nestanka. Kao i da je Malkom bio s tobom.” „Sa mnom? Ne bih rekao.” „Opisao je i tebe i tvoj auto.” „Nisam tamo bio ni ja, a ni moj auto. Ne mogu da poverujem da si dao novac iz državne kase za takve tvrdnje. Ko ovde blefira, ti ili taj klinac?” Daf se stresao na hladnom naletu vetra. „Momak kaže da je video starijeg čoveka kog je viđao i u Magbetovom društvu. I volvo PV. Kao i pištolj. Zar ti ne bi platio za takvu informaciju, Banko?” „Samo da sam očajan.” Banko ugasi cigaretu o gelender od kovanog gvožđa. „A možda ni tada, ako se tiče nekog kolege iz policije.” „Ne bi, jer je tebi odanost na prvom mestu, zar ne?” „Policija ne može funkcionisati bez odanosti, to je neophodan preduslov.”

„Pa dokle ide tvoja odanost policiji?” „Dafe, ja sam ti prost čovek i uopšte ne razumem na šta ciljaš.” „Ako si stvarno odan policiji kao što tvrdiš, moraš nam predati Malkoma. Zbog svih nas.” Daf uperi prstom u mutljag od kiše i magle oko njih. „Zbog ovog grada. Gde se u Kapitolu krije Dankanov ubica?” Banko otpuhnu pepeo sa opuška koji gurnu u džep od mantila. „Ne znam ništa o Malkomu. Flijanse! Izvini, kasnimo na večeru.” Daf potrča za Bankom, koji je sišao niz tri stepenika i izašao na kišu. „Banko! Pričaj sa mnom! Znam da te grize savest, nisi ti ni zao ni proračunat, samo te je obmanuo neko odozgo, uzdao si se u njegovu moć rasuđivanja. I ti si izneveren. Banko, moramo ga uhvatiti!” „Flijanse!”, dreknu Banko prema kući otključavajući auto. „Banko, zar želiš da nastaviš ovaj sunovrat u haos i anarhiju? Naši preci su zidali železnice i škole, a mi dižemo kupleraje i kockarnice.” Banko sede u auto. Zatrubio je dvaput. Ulazna vrata se otvoriše i na njima se pojavi Flijans u odelu. Silazio je niz stepenice mučeći se da otvori kišobran. Daf vide da je Banko spustio prozor, verovatno zato što se unutra zamaglilo. Daf gurnu prste u procep, pokušavajući da gume prozor još malo. „Vidi, Banko, ako me poslušaš, ako priznaš, znaš da ti ne mogu mnogo pomoći. Ali obećavam ti da Flijansu neće biti ništa. Njegova budućnost neće biti budućnost sina jednog izdajnika, već sina nekog ko se žrtvovao za svoj grad. Dajem ti reč.” „Dobro veće, vi ste viši inspektor Daf, zar ne?” Daf se uspravio. „Dobro veće, Flijanse. Tako je. Lepo se provedi na večeri.” „Hvala!” Daf sačeka dok Flijans nije seo pored Banka, a ovaj upalio motor. Onda pođe ka svom autu. „Dafe!” Osvrnuo se. Banko je otvorio vrata. „Nije kao što misliš”, doviknuo mu je. „Stvarno?” „Nije. Budi kod Berte u ponoć.” Daf klimnu. Volvo se pokrenuo, i otac i sin prođoše u njemu kroz kapiju i nestadoše u magli.

L Petnaesto poglavlje edi se popela uz poslednje metalne prečke merdevina koje su vodile do vrata ka ravnom krovu Invernesa. Otvorila ih je i pogledala u tamu. Čulo se samo mrmljanje i šapat kiše. Činilo se da sve i svako krije neku tajnu. Već je htela da se okrene kad je sevnula munja i obasjala krov. Tek tada ga je spazila. Stajao je na ivici i posmatrao Ulicu štedljivosti iza Invernesa. Pre nego što je Ledi nagovorila gradsku upravu da očisti tu ulicu, u njoj su se skupljale kurve. Ne samo da su pod slabim osvetljenjem nudile svoje usluge već su ih i pružale tu, na licu mesta, u automobilima i na njima, u ulazima ili uza zidove. Dok je u toj zgradi još bila uprava Državnih železnica, pričalo se da je direktor te uprave zazidao prozore koji su gledali na Ulicu štedljivosti kako bi se službenici posvetili poslu neometeni obližnjim bludničenjem. Otvorila je kišobran i prišla Magbetu. „Ljubavi, zašto kisneš? Tražila sam te, gosti uskoro stižu.” Pogledala je niz ravne crne zidove koji su se poput bedema spuštali do Ulice štedljivosti. Poznavala je svaki pedalj te ulice, a to je bio dovoljan razlog da ne otvori one zazidane prozore. „Šta vidiš dole?” „Bezdan”, odvratio je. „Strah.” „Uh, dušo, nemoj biti tako sumoran.” „Kako da ne budem?” „Šta nam vredi sve što smo postigli ako ne uživamo u draži pobede?” „Samo smo dobili nekoliko bitaka, rat tek počinje. A već me nagriza strah za koji ne znam odakle dolazi. Radije bih sam se suočio sa celom bandom motociklista nego sa ovom zmijom koju smo načeli, ali je nismo ubili.”

„Prekini, ljubavi. Sad nam niko ne može ništa.” „Dankan. Dole vidim Dankana. I zavidim mu. Mrtav je, poklonio sam mu spokoj. A on meni nemir i ove noćne more.” „To je sve droga. Nije li tako? Od nje imaš noćne more.” „Ljubavi...” „Zar se ne sećaš šta si onda rekao za Koluma? Rekao si da ljudi polude od te brije. Moraš prestati da je uzimaš, rizikuješ da izgubiš sve što smo osvojili! Jesi li čuo? Ni mrvicu tog veštičjeg otrova!” „Ali moje noćne more su stvarne. Zvao me je Narednik. Posao je ugovoren. Ili si možda zaboravila na veliko nedelo koje planiramo večeras? Jesi li potisnula to da će moj jedini otac i najbolji prijatelj stradati kao pseto?” „Ne znam o čemu pričaš, a ne znaš ni ti. Učinjeno je učinjeno, nema svrhe više razmišljati o tome. A brlja ti više neće pružiti ni utehu ni hrabrost, već traži tvoju dušu. Dakle, nema više! Stavi kravatu, ljubavi, i razvedri se.” Uzela ga je za ruku. „Hajde, idemo da ih oborimo s nogu.” Kejtnesova je sedela u fotelji i slušala na radiju Kajta. Razmatrao je problem toga što vršilac dužnosti šefa policije u praksi ima veću moć od demokratski izabranog gradonačelnika, a sve zahvaljujući Kenetovom petljanju sa gradskim zakonima i uredbama. Sviđalo joj se Kajtovo grleno r, sviđao joj se njegov smireni glas. Volela je što se on ne plaši da zasija znanjem i pameću. Ipak, najdraže joj je bilo što je Kajt uvek „protivan”. Bio je protiv Keneta, protiv Turtela, pa čak i protiv Dankana, koji je i sam bio „protivan”. Takav put je usamljenički. A ko još želi da bude usamljen ako ne mora? Čak je pomišljala i da pošalje anonimno pismo njegovoj stanici u kojem bi napisala kako je utešno što postoje principijelni ljudi poput njega, koji su se latili zadatka da budu usamljeni, neustrašivi psi čuvari. Kad smo kod toga - zar se to već drugi put čuje nešto kod ulaznih vrata? Stišala je radio. Oslušnula. Eto ga opet. Odšunjala se do vrata i prislonila uvo uz njih. Škripa. Poznata. Otvorila je. „Dafe, šta to radiš?” „Ovaj... ništa, stojim. I razmišljam.” Ruke je zavukao duboko u džepove, zaklatio se u onim prevelikim cipelama što škripe. „Pa zašto nisi zvonio?” „Zvonio sam”, reče Daf. „Ovaj... izgleda da ti ne radi zvono.” Otvorila je vrata širom, ali je on još stajao kao da ne zna kud bi sa

sobom. „Zašto si tako namrgođen, Dafe?” „Zar sam namrgođen?” „Izvini, razumem da nema mnogo razloga za vedrinu u ovom trenutku, ali reci mi da li si došao ili odlaziš.” Izbegavao je njen pogled. „Smem li da ostanem ovde do ponoći?” „Naravno, samo uđi već jednom, smrzla sam se.” Narednik je odmarao ruke na ručkama svoje honde CB450, crnog bombardera. Nabavio ga je pre manje od pet godina, a boljim danima bi na njemu razvio i do sto šezdeset kilometara na sat. Ipak, sada mu je izgledao nekako matoro, pošto je Honda izbacila na tržište novi vrhunski model, CB750. Pogledao je na sat. Šesnaest minuta do sedam. Popodnevna gužva se razišla, a smrklo se rano. Stajao je uz kolovoz i video svaki pojedinačni auto koji bi prošao u pravcu Vešala. Sveno mu je poslao pojačanje iz južnog ogranka kluba, njih trojicu, takozvane „rođake”. Skočili su na motocikle i stigli u grad za manje od tri sata. Spremno su zajahali motore kod benzinske pumpe, tamo kuda će naići meta, osmatrali su modele automobila na kolovozu i njihove i registarske tablice. Dole, niz ulicu, na suprotnoj strani raskrsnice, na banderi je, sa penjalicama na nogama, a pored kutije s prekidačima, visio Kolin. Dotad je jedini zabavan trenutak bio kada je Kolin, probe radi, gurnuo šrafciger u kutiju i okrenuo ga. Na kolovozu su zaškripale kočnice kada je zeleno svetlo bez najave postalo crveno. Nekoliko sekundi kasnije, kada se vratilo zeleno, automobili su nekako oprezno popalili motore i šmugnuli preko raskrsnice, a Narednik je ablendovanjem stavio Kolinu do znanja da je proba bila uspešna. Narednik ponovo pogleda na sat. Petnaest do sedam. Svenu je trebalo vremena da saopšti odluku, ali Narednik je to pripisao oprezu, a ne oklevanju. Potvrdu je dobio kada su trojica rođaka ušla na kapiju Kluba. Čoper harli dejvidson s visokim guvernalom, harli FL1200 elektra glajd i sovjetski ural sa bočnom prikolicom i postoljem za mitraljez. Tip na elektra glajdu imao je mač, ne onako povijen kao Svenova sablja, ali dovoljan da obavi zadatak. Četrnaest do sedam. „Flijanse...” Nešto u očevom tonu nagnalo je Flijansa da ga pogleda. Njegov otac

je uvek bio smiren, ali kada nešto ne bi bilo u redu, progovorio bi tim tonom, tobož još smirenijim tonom. Kao onda kada je Flijans imao sedam godina. Otac se tog dana vratio iz bolnice gde je obišao mamu i oslovio je Flijansa istim tim neprijatno mirnim tonom. „Da, tata?” „Imamo malu promenu plana za večeras.” Njegov otac se prestrojio iza nekog forda galaksi. „I za naredne dane.” „Kako?” „Ideš za Kapitol. Večeras.” „Za Kapitol?” „Nešto se desilo. Imaćeš mnogo pitanja, sine, ali nećeš odmah dobiti odgovor na njih. Ostavi me kod Invernesa, a onda smesta produži. Svrati kući, uzmi samo ono najneophodnije, a onda - pravac Kapitol. Vozi ujednačenom brzinom, ne prebrzo, i stići ćeš tamo sutra u toku dana. Jasno?” „Da, ali...” „Bez pitanja. Ostaćeš tamo nekoliko dana, možda i nedelja. Kao što znaš, tvoja majka je nasledila stančić u Kapitalu koji zvrji prazan. Uzmi beležnicu iz pregrade.” „Misliš na onu garsonjera koju je nazivala ćumezom?” „Da, nije ni čudo što nikad nismo uspeh da ga prodamo. Srećom, moglo bi se sada reći. Kožarska ulica 66 u Šestom distriktu. Odmah pored nje je noćni klub Delfin. Drugi sprat, desno. Tamo ćeš biti bezbedan. Jesi li zapisao?” „Jesam.” Flijans je vratio beležnicu u pregradu. „Ali treba mi i ključ. Ko će da mi otvori ako stan zvrji prazan?” „Nije prazan.” „Izdaje se?” „I ne baš - pustio sam jadnog starog rođaka Alfija da živi tamo. Toliko je star i gluv da te možda neće ni čuti kad budeš zvonio, ali snaći ćeš se već nekako.” „Tata?” „Molim?” „Ima li to neke veze sa Dafom? Izgledao je vrlo... navalentno.” „Ima, ali dosta sa pitanjima, Flijanse. Smesti se tamo, čitaj udžbenike koje si poneo, dosađuj se, ali nemoj nikog zvati, nemoj slati pisma, nikome da nisi ni pisnuo gde se nalaziš. Samo me poslušaj, pa ću ti javiti kad bude bezbedno da se vratiš.” „Ali hoćeš li ti biti bezbedan.”

„Čuo si šta sam ti rekao.” Flijans klimnu. Neko vreme su se vozili ćutke. Čulo se samo tiho škripanje gume brisača o šoferšajbnu, zvučalo je kao da pokušavaju nešto da im saopšte. „Da”, naposletku će Banko. „Ja ću biti bezbedan. Ali ne obaziri se na ono što narednih dana bude pisalo po novinama, verovatno će to biti sve same laži. Kod Alfija trenutno boravi i jedan gost, mislim da spava na podu na dušeku, tako da ti uzmi kauč. Ako ga nisu pojeli pacovi.” „Baš si duhovit. Je l’ mi obećavaš da ćeš biti bezbedan?” „Ne brini ti za...” „Crveno!” Banko naglo prikoči na milimetar od branika na onom fordu. „Uzmi ovo”, reče Banko pružajući mu izlizan ali podebeo novčanik. „Uzmi te pare da ti potraju neko vreme.” Flijans izvadi štos novčanica. „Nešto mnogo traje ovo crveno...”, čuo je oca kako mrmlja. Flijans pogleda u retrovizor. Iza njih se napravila poduža kolona, a s njene spoljašnje strane ka njima je išao niz motocikala. „Zanimljivo”, reče Banko, opet onim smirenim glasom. „Izgleda da je crveno i u bočnoj ulici. I da to traje več neko vreme.” „Tata, idu neki motori.” Flijans primeti da se njegov otac malo zagledao u retrovizor. Banko naprasno dodade gas, okrenu volan udesno i opusti kvačilo. Stari auto iskliznu po mokrom nauljenom asfaltu, ali uspešno napusti kolonu. Felne su se očešale o ivičnjak i oba automobila vrisnuše kao da ih nešto boli dok se volvo gurao uz ford. Usput mu je odvalio retrovizor. Iz pravca raskrsnice začula se gromoglasna tutnjava kada se konačno upalilo zeleno u poprečnoj ulici. „Tata! Koči...” Njegov otac nije zakočio, već je, naprotiv, nagazio do daske. Izleteli su na raskrsnicu, sleva im je nailazio neki kamion, a zdesna autobus. Ispraćeni kakofonijom trubljenja s obeju strana, proleteli su između njih. Flijans je gledao u retrovizor, a Banko je ubrzao sa Vešala ka centru, dok se iza njih stišavala ona grozna galama. Na onom semaforu se konačno upalilo zeleno, i Flijans ugleda kako i motociklisti prelaze raskrsnicu. Iako je stajao obema nogama na pločniku pred ulazom u kazino

Invernes, Magbetu se činilo da se tle pod njim ljuljuška kao brodska paluba. Posmatrao je gojaznog čoveka u crnom odelu koji je s mukom pokušavao da se iskobelja sa zadnjeg sedišta limuzine. Portir Invernesa, u crvenoj uniformi, pridržavao je debelome vrata i kišobran, kolebajući se da li da mu pritekne u pomoć ili da mu dozvoli da očuva dostojanstvo. Kada je debeli, dahćući, konačno samostalno izašao, Ledi mu jurnu u susret. „Nije li to glavom i bradom naš... moj gradonačelnik!”, rekla je kroz smeh zagrlivši ga, što je Magbetu izgledalo kao pravi podvig. Nije se suzdržao da se ne nasmeje kada je video kako Ledi vitkim rukama grli tapacirana Turtelova leđa. „Svaki put kad vas vidim, sve ste muževniji i zgodniji”, cvrkutala je. „A vi ste, Ledi, sve lepši i sve lažljiviji. Magbete...” Magbet stegnu ruku koja mu je pružena, opčinjen time kako se gradonačelnikovo salce gibalo pod njegovim palcem. „A ko je ovaj momčić?”, upita Ledi. Iz limuzine je sa druge strane dovrckao mladić glatke kože, smeđih očiju i ženskaste lepote, toliko mlad da je morao biti tinejdžer. Osmehnuo se nesigurno i pogledao Turtela kao da traži pomoć. „Ledi, ovo je moj sin”, predstavi ga Turtel. „Sad me zafrkavate, pa vi nemate dece”, reče Ledi lupnuvši Turtela po reveru. „Moj vanbračni sin”, ispravi se Turtel, pa pomilova onog momka po krstima, a Magbetu namignu tiho se smeškajući. „Kako bih rekao - tek sam nedavno saznao za njega. Ali, Ledi, pa valjda vidite koliko ličimo!” „Dragi moj Turtele, bili ste i ostali stari lisac. Hoćemo li mu dati neko ime?” „Šta kažete na Kejsi Turtel Mlađi?”, reče gradonačelnik gladeći dalijevske brčine. Gromko se nasmejao kada je Ledi prevrnula očima. „Izvolite unutra, toplo je i čeka vas osveženje”, reče Ledi. Njih dvojica uđoše, a ona zastade pored Magbeta. „Kako se samo usuđuje, svinja izopačena”, poče Magbet. „A mislio sam da je pristojan čovek.” „To da li je pristojan nema nikakve veze ako je ugledan, dušo - samo ovo drugo se računa. Moć ti daje slobodu da radiš šta hoćeš a da te svet i dalje poštuje. Pa sad se čak i ti osmehuješ.” „Stvarno?” „Kao klovn s besnilom.” Ledi se već blistavo osmehivala taksiju koji je stao pred ulazom. „Probaj da se ne ceriš baš previše, ljubavi. Stiže

Džejnovik, investitor iz Kapitola.” „Još jedan lešinar koji je došao da kupi fabričke placeve budzašto?” „Ovoga zanimaju kockarnice. Lepo mu se predstavi i tom prilikom provuci da je kriminal na ulicama grada već u opadanju.” Flijans nehotice vrisnu kada je eksplodiralo zadnje staklo. „Koliko?” smireno upita njegov otac naglo skrećući udesno, niz jednu bočnu kaldrmisanu ulicu. Flijans se osvrnuo. Iza njih je grmljavina motocikala bila sve glasnija, kao da im je za petama pobesneli zmaj. „Pet ili šest”, povika Flijans. „Daj mi pištolj!” „Pištolj je večeras rešio da ostane kod kuće”, odvrati Banko. „Drž’ se.” Okrenuo je volan, točkovi udariše o ivičnjak, a volvo poskoči i, očešavši se o ugao nekog otmenog butika, skrenu ulevo u još užu ulicu. Flijans je prepoznao očevu taktiku - u tim uzanim uličicama motocikli bar nisu mogli da se izravnaju sa njima i dokrajče ih s boka. Ipak, neumoljivo su ih sustizali. Iza njih opet nešto prasnu. Flijans još nije znao da, poput oca, raspoznaje sve vatreno oružje po zvuku, ali prasak sačmare je čak i njemu bio poznat. Ali i sačmara je bolja od... Začula se kiša sačme o karoseriju. ... automatske puške. Njegov otac opet skrenu naglo i odlučno, kao da zna kuda vozi. Zašli su duboko u četvrt s buticima, ali su oni mahom bih zatvoreni, a ulice skoro puste zbog kiše. Da li je njegov otac znao izlaz iz tog lavirinta? Kao u odgovor na to, Banko naprasno skrenu udesno, pored znaka koji je saopštavao loše vesti. „Tata! Ovo je slepa ulica!” Banko nije reagovao. „Tata!” Banko i dalje nije reagovao, samo je usredsređeno zurio napred, čvrsto se držeći za volan. Tek tada Flijans spazi da se njegovom ocu odnekud s glave sliva krv pod košulju, čija je bela kragna, poput ubrusa, poprimila ružičastu boju kako se natapala iznutra. A tamo odakle je ocu curila krv, nešto je nedostajalo. Flijans obori pogled ka volanu. Zato mu otac nije odgovarao. Za kontrolnu tablu zalepilo se jedno uvo, bleda krpica od kože, mesa i krvi. Flijans pogleda kroz šoferšajbnu. Ispred njih je, sasvim doslovno, bio kraj. Slepa ulica se završavala jednom drvenom kućom čvrstog izgleda. Celo prizemlje je bilo u delimično osvetljenom izlogu neke

prodavnice, a činilo se da njegov otac nema namera da zakoči. „Flijanse, veži se!” „Tata!” „Smesta.” Zgrabivši pojas, Flijans ga prebaci preko gradi i jedva stiže da ga zakopča pre nego što su prednji točkovi udarili o ivičnjak i uzleteli. Hauba je pogodila sredinu izloga. Flijansu se učinilo da se staklo samo od sebe razmaklo poput zavese od bele srče. U sledećem trenutku se zbunjeno obazreo. Činilo mu se da nešto ne valja, da se sled događaja prekinuo. Shvatio je da je u nekom trenutku izgubio svest. U ušima mu je pakleno zvonilo. Njegov otac ležao je nepomično s čelom na volanu. „Tata!” Flijans ga protrese. „Tata!” Nije reagovao. Šoferšajbnu više nisu imali, a po haubi je nešto svetlucalo. Flijans je morao da trepne jer isprva nije poverovao da to stvarno vidi. Prstenje. Ogrlice. Narukvice. A na zidu pred njim pisalo je zlatnim slovima ZLATARA DŽEJKOBS I SINOVI. Uleteli su u prokletu zlatara. A ona zvonjava nije bila u njegovoj glavi, već se to aktivirao alarm protiv provalnika. Flijansu tada sinu - alarm. Poput svih banki, pošti i kazina, i alarmni sistemi većih zlatara bili su direktno povezani sa centralom u policijskoj stanici, koja bi smesta poslala najbližu patrolu. Njegov otac je ipak znao kuda vozi. Flijans pokuša da otkopča pojas, ali mu nije pošlo za rukom. Ma koliko da je cimao, jezičak je odbijao da izađe iz bravice. Narednik je, ne silazeći s motora, odbrojavao sekunde dok je posmatrao automobil koji je napola virio iz lokala pred njima. Od alarma se nije čulo skoro ništa, ali je video po auspuhu da motor i dalje radi. „Kjećemo li?”, upita tip na elektra glajdu. Narednika je južnjačko narečje izluđivalo, izgovarali su r kao j. „Daj da ih više sjedimo.” „Čekamo još malo.” Narednik je odbrojavao. Dvadeset jedan, dvadeset dva. „Dokle?” „Dok ne vidimo da li će poručilac ispuniti obećanje”, odvrati Narednik. Dvadeset pet, dvadeset šest. „Ih! A ja jedva čekam da im odjubim glave, pa da se tejam iz ovog sjanja od gjada.”

„Sačekaj.” Narednik ga smireno pogleda. Tip je izgledao kao odrastao muškarac, kao dvojica odraslih muškaraca. Pleća kao kuća, mišić na svakom delu tela, uključujući i njušku. Pa opet, nosio je protezu kao neki dečak. Viđao je to Narednik i ranije, u ćorci - robijašima koji dižu tegove i gutaju anaboličke steroide toliko ojača vilica da im se iskrive zubi. Dvadeset devet, trideset. Trideset sekundi, a još se nisu začule sirene. „Izvoli”, reče Narednik. „Kjanje vjerne.” Plečati izvuče kolt iz pojasa i mač iz korica, pa siđe s motora i pođe ka autu. Bezobzirno je vukao sečivo mača po zidu zakačivši stub sa znakom za zabranjeno parkiranje. Narednik je zurio u leđa na njegovoj kožnoj jakni. Gusarska zastava s lobanjom preko kukastog krsta. Neki ljudi baš nemaju stila. Narednik uzdahnu. „Koline, pokrivaj ga sačmaricom.” Pogladivši svoje morževske brčine rukom u zavoju, Kolin otvori kratež sačmare i unutra ubaci dve čaure. Narednik je spazio neka lica u prozorima s druge strane ulice, ali se policijske sirene još nisu čule, samo je onaj alarm ujednačeno i uporno zvrndao dok se njihov tip približavao autu u zlatari. Prebacivši mač pod mišicu, ovaj je otvorio vrata na suvozačkoj strani i uperio revolver u onog koji je tu sedeo. Narednik stegnu zube očekujući prasak. Flijans je cimao i vukao ne bi li se iskobeljao iz pojasa, ali se onaj prokleti jezičak sasvim zaglavio. Zato je pokušao da se provuče ispod pojasa. Podigao je kolena do brade, okrenuo se na sedištu i odupreo stopalima o vrata ne bi li se odgurnuo ka ocu za volanom. Utom je spazio čoveka koji je ušao u zlataru noseći revolver u jednoj ruci, a u drugoj mač. Sad je bilo prekasno da se izvuče, Flijans nije stigao ni da se uplaši. Vrata kod njegovog sedišta se otvoriše, Flijans ugleda odsjaj na protezi, kao i cev pištolja kako se diže. Flijans uvide da mu je tip izvan domašaja za šut koji je planirao. Iz čistog očajanja pokušao je da dohvati nogom bravu s unutrašnje strane otvorenih vrata. Vrh normalne cipele ne bi se provukao ispod ručke, ali se stara Magbetova šimika lepo zakačila. Gledajući u crnu večnost cevi pištolja, Flijans povuče stopalo k sebi iz sve snage. Čulo se krckanje kada su vrata prikleštila ručni zglob tipa sa protezom. Kao i tup udarac kada mu je revolver ispao iz ruke na pod automobila. Slušajući psovke, Flijans zatvori vrata jednom rukom, dok je

drugom pokušavao da napipa revolver na podu. Vrata se opet otvoriše. Tip s protezom je podigao mač iznad glave. Flijans je pipao po podu, ispod sedišta - gde je nestao onaj revolver, jebote? Proteza je očigledno shvatio da ne može širom otvoriti vrata kako bi zamahnuo, već da će morati da bode. Izvio je lakat unazad, uperio vrhom sečiva u Flijansa i zamahnuo na njega. Flijans ga dočeka stopalima, odgurnu, ovaj se zatetura unatraške kroz lokal i pade oborivši usput neki stakleni pult. „Koline”, uzdahnu Narednik. „Idi tamo i stavi tačku na ovaj cirkus.” „Važi, šefe.” Pre nego što je sišao s motora, Kolin proveri hoće li moći da stisne obarač rukom koju mu je proburazio Magbet. Flijans je prestao da se otima, shvatio je da je zarobljen, da se neće iskobeljati iz pojasa na vreme. Legao je postrance na sedište, video je onog sa mačem kako ustaje sa razbijenog pulta dok mu srča pada sa širokih pleća. Sada je prišao opreznije i stao tako da ga Flijans ne vidi. Nišanio je mačem, a Flijans shvati da ovaj cilja tamo gde će ga najviše povrediti, a gde Flijans ne može da se zaštiti - u prepone. „Sjanje od gjada”, prosikta napadač, pa pljunu na mač, zamahnu i priđe kezeći se. Na prigušenom toplom osvetljenju njegova proteza se caklila kao nešto iz asortimana te zlatare. Flijans podiže revolver i opali. Video je samo zapanjeno lice i crnu rupicu od metka među onim zubima pre nego što se tip sručio na pod. Nežni, diskretni tonovi koncertnog klavira golicali su Magbetove uši. „Dragi gosti, saradnici, kolege i prijatelji ovog kazina”, počeo je osmatrajući lica oko sebe. „Iako još nisu stigli svi, želeo bih da vam u ime domaćice koju svi poznajete i koje se plašite” - prigušen, učtiv smeh i klimanja glavom ka nasmejanoj Ledi - „poželim dobrodošlicu i zamolim da nazdravimo pre nego što sednemo za sto.” Kolin zastade kada je video „rođaka” s protezom kako pada na pod. Pucanj se čuo i preko zvrndanja alarma, a spazio je i ruku s revolverom koja je provirila iz kabine automobila. Brzo je reagovao. Opalio je iz jedne cevi. Municija je pogodila, video je crvene mrlje u svetloj unutrašnjosti automobila, prozor na vratima se raspršio, a revolver je pao na pod zlatare.

Kolin žurno pođe ka automobilu. Od adrenalina su mu se izoštrila čula, pa je upijao sve. Blago podrhtavanje auspuha, to da iznad prednjih sedišta nisu virili potiljci, čak je kroz svu onu zvonjavu čuo i još nešto. Brektanje motora ubačenog u brzinu. Sranje... Kolin pritrča vratima. Na suvozačkom sedištu sedeo je neki klinac u odelu i u sasvim nenormalnom položaju. Imao je prebačen pojas, šaka mu je bila krvava, a jedno stopalo je zavukao pod susednu stranu kontrolne table, gde je vozač ležao nepomično s glavom na volanu. Kolin je podigao kratež, ali utom se upalio motor, gume su uhvatile podlogu i auto pođe u rikverc. Otvorena vrata tresnuše Kolina u grudi, ali je uspeo da se uhvati za njihov okvir. Auto izlete iz zlatare, ali Kolin nije puštao. I dalje je držao kratež u povređenoj desnoj ruci, ali nije mogao da pripuca. Možda ako podvuče cev ispod leve... Flijans je uspeo da zavuče stopalo do pedala, odgurne očeve noge i stisne kvačilo kako bi prebacio menjač iz lera u rikverc. Onda je polako odigao petu s kvačila stiskajući vrhom šimike gas. Otvorena vrata na njegovoj strani udarila su nekog tipa koji se još držao za njih, ali sad su već unatraške izlazili iz zlatare. Flijans nije video kuda vozi, samo se nadao da se neće zakucati u nešto i tu završiti svoj put. Tip koji je visio na vratima nešto je petljao, a Flijans krajičkom oka vide i šta. Tipu je pod mišicom virila sačmarica. Utom se začuo prasak. Flijans trepnu. Tip sa sačmaricom je nestao, a nestala su i vrata. Kad je provirio preko kontrolne table, Flijans ugleda i tog tipa i vrata obavijene oko stuba na kojem je stajao znak za zabranjeno parkiranje. A onda je ugledao i jednu bočnu ulicu. Nagazio je na kočnicu, ali je uhvatio i kvačilo pre nego što se motor ugušio. Pogledao je u retrovizor. Pozadi su četvorica sišla sa motocikala i pošla ka njemu. Motori, parkirani jedan uz drugi, preprečili su uličicu iza njega, volvo ne bi uspeo da se probije kroz tu barikadu. Flijans dohvati menjač i tek tad vide da mu šaka krvari. Pokušao je da prebaci u prvu, ali nije uspeo - verovatno zato što nije uspevao da nagazi kvačilo do kraja. Sranje, sranje. Motor je štektao i kašljucao, gubio dah. Flijans opazi u retrovizoru da su motociklisti povadili pištolje. Još gore, automatske pištolje. To je to. Tu je kraj. Pade mu na pamet nešto neočekivano - kako je šteta što neće položiti ispit iz prava sada kada je konačno rešio šifru i shvatio glavnu misao: razliku

između pogrešnog i protivzakonitog, između morala i pravila. Između moći i zločina. Flijans oseti dodir tople ruke preko svoje na menjaču. „Mali, ko ovde vozi - ti ili tvoj otac?” Bankov pogled bio je mutan, ali je sada sedeo uspravno na sedištu, držeći se obema rukama za volan. Već u sledećem trenutku slabašno dahtanje motora preraslo je u promukli urlik i oni poleteše niz mokru kaldrmu dok su iza njih automatski pištolji praskali kao da je doček kineske Nove godine. Magbet je posmatrao Ledi. Sedela je dva mesta od njega i vodila živ razgovor sa svojim susedom, onim Džejnovikom, grabljivcem građevinskog zemljišta iz Kapitela. Uhvatila ga je podruku. Prethodne godine je na mestu tog grabljivca sedeo jedan bogati gradski industrijalac, ali sada je njegova fabrika bila zatvorena, pa nije dobio pozivnicu. „Vi i ja treba da porazgovaramo”, reče mu Turtel. „Da.” Magbet se okrenu prema gradonačelniku, koji je upravo gurao tovar teletine na viljušci u svoje razjapljene čeljusti. „A o čemu?” „Kako o čemu? Pa o našem gradu, naravno.” Magbet je opčinjeno posmatrao kako se gradonačelnikovi brojni podvaljci razvlače i skupljaju u ritmu žvakanja, kao na nekakvoj mesnatoj harmonici. „O onome što je najbolje za ovaj grad.” Turtel se osmehnuo kao da je napravio neki štos. Magbet je pokušavao da se posveti tom razgovoru, ali nije uspevao da sabere misli, da ih zadrži na okupu. Sada su tako lutale ka majci onog teleta, da li je živa, da li u tom slučaju oseća da baš u tom trenutku neko proždire njeno mladunče. „Onaj novinar”, rekao je. „Kajt. Širi zlonamerne klevete i sigurno ne smera ništa dobro. Kako neutralisati nekog takvog?” „Novinari.” Turtel prevrnu očima. „Vidite, to vam je malo komplikovano. Novinari odgovaraju samo svojim urednicima, a urednici pak vlasnicima medija, koji misle samo na zaradu. Uprkos tome, novinari su ubeđeni da služe nekom višem cilju. Vrlo komplikovano. Magbete, zašto ne jedete? More vas brige?” „Mene? Nipošto.” „Stvarno? Jedan šef policije ubijen, drugi nestao, i sva odgovornost se odjednom sručila na vas? Ako se vi, Magbete, ne brinete, ja ću se zabrinuti!”

„Nisam tako mislio.” Magbet pogledom potraži pomoć od Ledi, koja je sedela s gradonačelnikove druge strane, ali je ova bila zaokupljena razgovorom s nekom gradskom sekretarkom za, recimo, finansije. „Izvinite.” Magbet ustade. Ledi ga pogleda zbunjeno i pomalo zabrinuto. Pohitao je ka recepciji. „Džek, daj mi telefon.” Recepcioner mu pruži aparat, a Magbet okrenu broj centrale u policijskoj stanici. Javili su se posle petog zvonjenja. Da li je to brzo ili predugo za policijsku hitnu službu? Nije znao, dotad nikad nije razmišljao o tome. Ali sad valjda mora da razmišlja o tome. / o tome. „Ovde viši inspektor Magbet.” Moraće da dovede čin u red, da ga usaglasi s titulom. „Prebacite me na Patrolu.” „Izvolite.” Čuo je da ga prebacuju i ubrzo je počelo da zvoni na drugom lokalu. Magbet pogleda na sat. Definitivno im se nije žurilo. „Džek, ne viđam te više tamo u sali.” „Više ne radim kao krupije, još od... znate već.” „Razumem. Takva iskustva se teško zaboravljaju.” Džek slegnu ramenima. „Nije samo to, nego stvarno mislim da sam bolji recepcioner nego što sam bio krupije, tako da nije nikakva tragedija.” „Ali zar krupijei ne zarađuju mnogo više?” „Kad je čovek kao riba na suvom, nije važno koliko zarađuje. Riba će se koprcati i uginuti i tik pored debele kese s novcem. A to je, ser, prava tragedija.” Magbet htede da mu odgovori, ali utom mu neki glas reče da je dobio Patrolu. „Ovde Magbet. Zanima me da li vam je neko prijavio pucnjavu kod Vešala u proteklih sat vremena.” „Nije, a je li trebalo?” „Jedan naš gost kaže da je prošao onuda i čuo nekakve praske. Može biti i da je nekome naprosto pukla guma.” „Biće da je tako nešto.” „Dakle, nema intervencija na zapadu Drugog distrikta?” „Samo se u jednoj zlatari oglasio alarm protiv provalnika. Najbliža patrola je bila malo podalje, ali na putu su do tamo.” „Jasno. Dobro, želim vam prijatno veče.” „Takođe, viši inspektore.”

Magbet spusti slušalicu. Zagledao se u tepih, u one neobične utkane žvrljotine. Dotad nije obraćao pažnju na njih, ali su sad izgledale kao da mu nešto poručuju. „Ser?” Magbet podiže glavu i ugleda zabrinuto Džekovo lice. „Ser, krvari vam iz nosa.” Dotaknuvši se nadlanicom po gornjoj usni, Magbet uvide da je recepcioner u pravu i pohita u muški toalet. Banko dodade gas niz glavnu ulicu. Vetar je siktao pored otvora gde su nekad bila vrata. Prošli su pored Obeliska, bili su nadomak železničke stanice. „Vidiš li ih?” Flijans nešto reče. „Glasnije!” „Ne.” Banko nije čuo na uvo koje je bilo okrenuto ka Flijansu - ili mu se kanal zapušio od krvi, ili mu je onaj hitac trajno oduzeo sluh. Međutim, to oštećenje ga nije naročito brinulo. Pogledao je kazaljku na meraču benzina koja se neočekivano brzo spustila u onih četiri-pet minuta otkako su napustili zonu sa prodavnicama. Možda su oni automatski pištolji zvučali bezazleno, ali su očigledno pogodili rezervoar. Ipak, ni to oštećenje ga nije toliko brinulo, pošto su imali dovoljno benzina da stignu do Invernesa, gde će biti bezbedni. „Tata, ko su oni? Zašto nas love?” Eno, već se vidi železnička stanica. „Ne znam, Flijanse.” Banko se trudio da gleda kolovoz, da diše. Mora da udahne, da unese vazduh u pluća. Da nastavi. Da nastavi, sve dok Flijans ne bude bezbedan. Ništa osim toga nije važno, nije važno ni što put leluja pred njim, nije važno ni ono treće oštećenje. „Tata, nekoje morao znati da ćemo proći onuda. Onaj semafor - nešto nije bilo u redu. Znah su tačno kada ćemo proći preko Vešala.” I Banku je to palo na pamet, ali više nije bilo važno. Važno je bilo samo da su već prošli železničku stanicu i da su svetla Invernesa bila pred njima. Da stane pred ulazom, da isprati Flijansa unutra. „Tata, vidim ih. Zaostaju bar dvesta metara za nama.” To odstojanje bilo je dovoljno ako im se ne ispreče druga vozila na putu. Banko je zurio u svetla Invernesa. Ako zagusti, može da izađe kolima na Radnički trg. Sirene. Nešto ga stegnu u grudima, stegnu ga u

glavi. „Flijanse, jesi li ti čuo sirene?” „Šta?” „Sirene, patrolu. Jesi li ih čuo kad smo bih u onoj zlatari?” „Nisam.” „Jesi li siguran? U Drugom zapadnom distriktu uvek ima gomila patrola.” „Sto posto.” Banka preplaviše bol i tama. „Ne”, prošaputao je. „Ne, Magbete, sine...” Stegnuo je volan i okrenuo ga ulevo. „Tata! Ne možeš tuda u Invernes!” Banko je zatrubio, prestrojio se pored automobila ispred njih i dodao gas. Osetio je da mu se parališući bol iz leđa širi ka grudima. Metak verovatno nije ostavio veliku rupu na sedištu, ali ga je pogodio. To oštećenje ga je već brinulo. Na putu pred njima nije bilo ničega osim luke, mora i tame. Ipak, postojala je još jedna, poslednja mogućnost. Magbet je posmatrao svoj odraz u ogledalu iznad lavaboa. Krv je prestala da mu curi iz nosa, ali je znao šta to znači. Njegova sluzokoža više nije mogla da podnese briju, moraće da je odmori. Drugačije je kad si mlad, tada telo može svašta da istrpi, ali ako bi sada nastavio, nos bi ga boleo i krvario, a u glavi bi mu se vrtelo dok se ne odšrafi s ramena. Da, da se malo odmori, upravo to mu je potrebno. Pa zašto je onda, usred tih misli, zavijao novčanicu i prislanjao je na desni kraj linije od praška na pultu? Zato što je to bio izuzetak, krizna situacija u kojoj joj mu je bio preko potreban lek. Situacija u kojoj mora da se zamajava sa onim debelim perverznim gradonačelnikom na jednoj i bandom Norveških jahača na drugoj strani, pošto ovi očigledno nisu uspeli da izvrše zadatak koji je ugovorio. A i sa Ledi na trećoj. Ne, nije ona problem, ona je njegov početak i kraj; njegovo rođenje, život i smrt. Njegov razlog da postoji. Ipak, koliko ga god ta ljubav ispunjavala radošću, osetio bi i bol pri pomisli na to što može da izgubi, da se njena moć sada zasnivala i na tome da ga jednako ne voli i voli. Ušmrknuo je, uvukao briju pravo u mozak, iz sve snage, osetio ju je čak u unutrašnjoj strani temena. Pogledao se u ogledalo. Lice mu se izobličilo, preobrazilo. Kosa mu je posedela, usne se crvenele kao u žene. Ožiljak preko celog lica. Podbraci. Oči mu se ispuniše suzama koje skliznuše niz obraze. Viđao je ljude sa protezama, koji su izgubili nos od

šmrkanja. Mora prestati dok još nije kasno, dok se može spasti. Mora preći na iglu. Narednik je piljio u zadnja svetla volva PV koja su mu bila sve bliža i bliža. Dodao je gas, svestan da će ga ostali teško pratiti iako je njegov motor imao samo 450 kubika. Na mokrom, masnom asfaltu iskustvo i osećaj važniji su od veličine. Zato se iznenadio kada je u retrovizoru spazio da mu se jedan motor ipak približava. Prepoznao ga je, ali nije mogao da poveruje svojim očima. Prepoznao je i motor, a i vozačevu kacigu. Crveni indijan čif proleteo je tako blizu Narednika da ga je bikovski rog umalo ogrebao. Sablja je uhvatila odsjaj njegovog fara kada ga je pretekao. Odakle se stvorio? Kako je znao? Kako je uvek znao da im je potreban? Narednik je usporio, prepuštajući Svenu da ih predvodi. Banko je vozio istim onim putem kojim su pratili sovjetski kamion. Sa pokojim rizičnim preticanjem uspevao je da nakratko poveća odstojanje od motocikala, ali su ih sustizali. Možda je ipak bilo dovoljno vremena. Pred tunelom je stajala drvena rampa sa znakom da je most zatvoren zbog popravki. Iverje se razletelo na sve strane kada je prednji branik volva udario o tu rampu. Farovi su se probijali kroz tamu tunela. Banko je vozio s jednom rukom na volanu, druga mu je ležala poput mrcine u krilu. Već su ugledali izlaz kada se začulo režanje motora koji su ušli u tunel. Kad su izbili na oštru krivinu na početku mosta, Banko dodade gas. Odjednom su se obreli u tišini, pod vedrim nebom, na mesečini od koje je zaliv pod mostom svetlucao kao mrkozlatni bakar. Čulo se samo grcanje motora njihovog volva, a zatim i škripa guma o asfalt kada je Banko naglo zakočio nasred mosta gde je nekad stajao Kenetov kip. Skrenuo je do same ivice gde se na mestu ograde koju je sovjetski kamion odneo sa sobom u more vijorila crvena traka. Flijans je zapanjeno pogledao oca koji je povukao ručnu, iz džepa izvadio perorez i njime konačno presekao njegov pojas. „Šta...”, poče Flijans. „Bušni smo, sine, uskoro ćemo ostati bez benzina. Zato me pažljivo slušaj. Valjda znaš, nikad nisam hteo da ti pridikujem, ali ovo ću ti reći...” Banko se oslonio o vrata na svojoj strani, podigao kolena i okrenuo na sedištu kao i Flijans nešto ranije.

„Flijanse, možeš da budeš šta god poželiš, zato ne budi ono što sam ja bio. Ne budi lakej lakejima.” „Tata...” „I dočekaj se na noge.” Oslonio se đonovima o Flijansov kuk i rame, video je ovoga kako pokušava da se uhvati za nešto, ali već u narednom trenutku ga je gurnuo iz sve snage. Njegov sin se pobunio, vrištao je, prestravljen, kao i onda kad se rodio - a onda je otišao, presečena je i poslednja pupčana vrpca, ostao je sam u velikom svetu, padao je u svoju sudbinu. Stenjući od bola, Banko je vratio noge na papučice, otkočio auto i dodao gas ka svojoj sudbini. Kada je, tri kilometra posle mosta, ostao bez goriva, već su ga sustizali. Auto se otkotrljao još nekoliko metara, a Banka je obuzimao san. Zabacio je glavu. Jeza mu se raširila duž cele kičme i u utrobi, zahvatala mu je srce. Mislio je na Veru. A kada je konačno i na toj strani tunela počela da pada kiša, bila je to kiša metaka. Metaka koji su probijali karoseriju, sedišta i Bankovo telo. A on je zurio kroz prozor u brdo. Tamo, skoro na samom vrhu, videlo se ono što je iz njegovog grada izgledalo kao đavolsko znamenje, ali se odatle videlo kao hrišćanski krst obasjan mesečinom. Tako blizu. Putokaz. Kapija se otvorila. „Ravnomeran uspon”, mrmljao je Banko. „Ravno...”

D Šesnaesto poglavlje af je slušao kako se dahtanje Kejtnesove smiruje. Onda se izmigoljio iz njenog zagrljaja i prevrnuo ka noćnom stočiću. „Šta je bilo, Pepeljugo?” prošaputala je. „Bliži li se ponoć?” „Imamo vremena, ali ne smem da zakasnim.” „Otkako si došao, svakih pola sata proveravaš vreme, stičem utisak da želiš da pobegneš od mene.” Opet se okrenuo ka njoj, dodirnuo je po vratu. „Nije zato, lepotice, već gubim pojam o vremenu kad sam s tobom.” Ovlaš joj je poljubio usne. Tiho se nasmejala. „Vidi, Romeo, možeš ti da laskaš koliko hoćeš, ali ja sam nešto razmišljala.” „Au, to zvuči opasno.” „Tišina. Došla sam do toga da te volim, i...” „Plašim se.” „Tišina, kad ti kažem. I ne želim te samo sada i ovde, ne želim da mi više nestaješ kao nekakav prekinut san.” „Ne želim to ni ja, dušo, ali...” „Nema više ‘ali’, Dafe. Stalno mi govoriš kako ćeš joj reći za nas, ali uvek iskrsne neko ‘ali’ nešto zbog čega to odložiš, nešto što kažeš iz obzira prema njoj, prema deci, iz obzira prema.. „Ali postoje obziri! Moraš to da shvatiš. Imam porodicu, a to sa sobom nosi...” „...odgovornost od koje se ne može tek tako pobeći”, oponašala ga je. „A imaš li obzira prema meni? Nešto ne bih rekla da ti istrčavanje odavde predstavlja problem.” „Dobro znaš da nije tako. Ali ti si mlada, imaš izbora.” „Kakvog izbora? Šta ti sad to znači? Ja volim tebe!”

„Samo kažem da Meredit i deca u ovom trenutku zavise od mene. Ako sačekamo da deca porastu bar još godinu dana, sve će biti jednostavnije, onda mog...” „Ne!” Kejtnesova lupi Šakom o pokrivač. „Hoću da joj kažeš odmah, Dafe. I znaš šta - sada si prvi put izrekao njeno ime preda mnom.” „Kejtnesova...” „Meredit. Lepo ime. Već dugo joj zavidim na tom imenu.” „Zašto ti se odjednom toliko žuri?” „Ovih dana sam shvatila nešto. Ako hoćeš da dobiješ ono što želiš, ne smeš da čekaš da ti neko to pruži. Moraš biti oštar, pa i bezobziran, bolji su čisti rezovi. Veruj mi, nije mi lako da tražim od tebe da žrtvuješ porodicu, to pogađa i nedužne, i nije mi u prirodi.” „Ne, Kejtnesova, nije ti u prirodi, i ne znam otkud ti to sa čistim rezovima.” „Dafe.” Sela je u turski sed na krevetu. „Voliš li me?” „Da! Pobogu, da.” „Pa hoćeš li onda učiniti to za mene?” „Vidi, Kejtnesova...” „Više mi se sviđa kako zvuči ‘Meredit’.” „Ljubavi. Volim te više od svega, dao bih život za sebe. Svoj život, bez razmišljanja. Ali tuđe živote?” Odmahnuo je glavom. Udahnuo je da progovori, ali nije. Čisti rez. Zar to mora sad na nastupi? Ta pomisao ga je iznenadila. Da li je stvarno, i ne znajući, sve vreme bio na putu ka tome? Na putu od Kejtnesove, na putu kući, u Fajf? Opet je udahnuo. „Moja majka, koju nikad nisam upoznao, dala je život za mene. Žrtvovala se da bih ja živeo. Pa iako mi jeste u prirodi, kao što je bilo i mojoj majci - da dam život za ljubav - ipak je veća ljubav prema deri. Sama pomisao da pružim deri manje od toga vređa i uspomenu na moju majku.” Kejtnesova prekri usta dlanovima. Oteo joj se jecaj, a oči joj zasuziše. Zatim je ustala i izašla iz sobe. Daf je zažmurio iz sve snage. Lupnuo je potiljkom o jastuk pod sobom, a zatim pošao za njom. Zatekao ju je u dnevnoj sobi kako gleda kroz krovni prozor, naga i blistavobela na neonskoj svetlosti spolja. Tragovi kapi koje su se slivale niz prozor bacali su senke nalik na suze po njenom licu. Prišao joj je s leđa, zagrlio joj nago telo i prošaputao u kosu. „Ako hoćeš da sad odem, otići ću.”

„Ne plačem zato što te ne mogu imati celog, Dafe, već plačem zbog svog ogrubelog srca. A ti, ljubavi, imaš pravo srce. Ti si čovek na kog se deca mogu osloniti. Ne uspevam da te ne volim, oprosti mi. Ako i ne mogu dobiti sve, pruži mi onoliko tog tvog čistog srca koliko možeš.” Daf je ćutao i samo je grlio. Ljubio u vrat i grlio. Kukovi su joj se zanjihali. Pomislio je na sat, na Banka, na predstojeći sastanak kod lokomotive. Ipak, bilo je još vremena do ponoći. „Kazino Invernes, dobili ste Džeka.” „Dobro veče, Džek. Treba da se čujem s Magbetom.” „On je na večeri, mogu li da...” „Samo ti njega dovedi, Džek.” Pauza. Narednik pogleda motore oko telefonske govornice. Iako su guste pruge od kiše na staklu izobličile sve napolju, bio je to za njega najlepši prizor na svetu. Dvotočkaši. I braća koji ih jašu. „Mogu da ga pitam, ser. A ko ga traži?” „Samo mu reci da je ovo onaj poziv koji očekuje.” „Dobro, ser.” Narednik cupnu čekajući. Prebacio je krvavi paket pod drugu mišicu. „Ovde Magbet.” „Dobro veče. Samo javljam da je riba upecana i očišćena, ali je njeno mladunče otplivalo.” „Kuda?” „Verovatnoća da jedno usamljeno mladunče preživi iznosi jedan prema hiljadu, mislim da možemo biti sigurni da je uginulo na morskom dnu.” „Dobro. I?” „Riblja glava stiže. Moram priznati, Magbete, zaslužio si moje poštovanje. Malo ko ima nepca i stomak za ovakav delikates.” Kad je spustio slušalicu, Magbet se uhvati obema rukama za pult dišući ubrzano. „Ser, jeste li sigurni da ste dobro?” „Jesam, Džek, hvala. Samo mi se malo vrti u glavi.” Magbet je rasterivao misli i slike, jednu po jednu. A onda je popravio smoking i kravatu, pa se vratio za sto. Gosti su ćaskali i nazdravljali, ali raspoloženje nije bilo ono pravo. Možda taj svet nije znao da slavi jednako bučno i iskreno kao Garda, ali možda je

Dankanova smrt bacila veću senku na Invernes nego što je Ledi želela da prizna. Magbet vide da je neko seo na njegovo mesto i zaključi da to mora biti Turtelov mladi pratilac kog je ovaj našao za shodno da prizove k sebi. Međutim, kada je prišao, shvatio je da greši i srce mu se sledilo u grudima. Bio je to Banko. Sedeo je tu, pred njegovim očima. „Šta je bilo, dušo?” Ledi se osvrnula i zapanjeno ga pogledala. „Sedi.” „Zauzeli su mi mesto”, rekao je. Sada se okrenuo i Turtel. „Hajde, Magbete, sedite.” „Gde?” „Pa na svoje mesto”, reče Ledi. „Šta ne valja?” Magbet vrisnu. Banko je okrenuo glavu prema njemu za sto osamdeset stepeni, kao sova. Iznad bele kragne imao je velik i neprekinut rez koji se nastavljao i na vratu. Iz tog reza izlivala se krv kao vino iz prepune čaše u koju neko uporno doliva. „Ko... ko ti je to uradio?”, prostenja Magbet uhvativši Banka za grlo obema rukama. Stezao je da zaustavi krvarenje, ali krv je bila retka i curila mu je kroz prste kao razvodnjeno vino. „Dušo, šta to radiš?”, upita Ledi kroz nervozan smeh. Banko zinu. „Ti. Moj. Sin.” Rekao je to ravnim tonom i bezizražajno, kao trbuhozborac. „Ne!” „Video. Sam. Te. Gospodaru. Čekam. Te. Gospodaru.” „Tišina!” Magbet stegnu još jače. „Gušiš. Me. Oceubico.” Magbet ga užasnuto pusti. Osetio je da ga neko steže za mišicu. „Polazi.” Bila je to Ledi. Večje hteo da se otrgne kad mu ona prosikta na uvo: „Polazi! Dok si još šef policije.” Uhvatila ga je podruku kao da on nju vodi. Isplovili su iz sale. Pogledi zvanica tukli su ih kao vetar u leda. „Šta je s tobom?”, prosiktala je zaključavajući vrata njihovog apartmana za sobom. „Pa zar ga nisi videla! Bio je to Banko! Sedeo je na mom mestu!” „Gospode, pa ti si drogiran, pričinjava ti se! Šta ti misliš, koliko bi se svidelo gradonačelniku da njegov šef policije bude neki ludak?” „Njegov?” „Gde ti je ta nesrećna brlja? Gde?” Zavukla mu je šaku u džep na pantalonama. „To da si bacio, odmah!” Magbet je zgrabi za ručni zglob. „Njegov šef policije?”

„Turtel tebe imenuje, Magbete. Spojila sam vas u nadi da bar nećeš ponuditi argumente protiv sebe. Jao, pusti me!” „Neka taj Turtel samo proba, imam toliko toga protiv njega da ga mogu strpati iza rešetaka koliko sutra. A i da nemam, našao bih. Ja sam šef policije, ženo! Znaš li ti šta to znači? Pod sobom imam šest hiljada ljudi, od toga su dve hiljade naoružani. To je, ljubavi, prava vojska!” Još ju je držao za vitki nežni zglob, ali je njena šaka počela da se pomera u njegovom džepu. „Sad te već prepoznajem.” „Hajde, daj da...” „Ne, nećemo sad”, rekla je privukavši ruku k sebi. „Tu su nam gosti. Ali imam nešto drugo za tebe. Poklon da proslavimo tvoje šefovanje.” „Stvarno?” „Pogledaj u fioci na noćnom stočiću.” Magbet izvadi odatle nekakvu futrolu. U njoj se nalazio blistav bodež. Prineo ga je svetlosti. „Srebro?” „Htela sam da ti ga dam posle večere, ali mislim da ti je već potreban. Kao što znaš, duhovi se mogu rasterati jedino srebrom.” „Hvala ti, ljubavi.” „Nema na čemu. Reci mi da je Banko mrtav.” „Banko je mrtav. Mrtav je.” „Tako je, a posle ćemo ga oplakivati. Sad se vraćamo ostalima, a ti ćeš reći da je ono maločas bila naša interna šala. Hajdemo.” Bilo je jedanaest i deset. Kejtnesova je ostala u krevetu, a Daf se obukao i prešao u kuhinju. Skuvao je šolju čaja, čak je našao i limun u frižideru, ali jedini čisti nož pre je bio namenjen za ubadanje nego za sečenje. Daf je samo napravio rupu u kori i isprskao se tankim mlazom soka. Tako kasno uveče nije mu trebalo više od pola sata da stigne do železničke stanice, da se parkira i prepešači do Berte. Nipošto nije hteo da zakasni. Banko je ionako izgledao kao da bi se uhvatio za prvi izgovor da mu ne kaže šta zna. S druge strane, Daf je primetio kod njega i želju da ispriča, želju da se oslobodi tereta... kakvog tereta? Tereta krivice? Ili samo onoga što zna? Banko nije bio ovan prevodnik, već obična ovca, samo jedan zupčanik. A Daf se nadao da će uskoro saznati ko su ostali. Naoružan tim saznanjem, mogao bi... Tišinu je naprasno narušilo zvrndanje telefona na zidu, odmah pored panoa od plute. „Telefon!”, viknuo je.

„Čujem, javiću se ovde!” odvrati Kejtnesova iz spavaće sobe. Imala je po telefon u svakoj prostoriji, to je bila jedna od onih stvari zbog kojih bi se osetio matoro u njenom društvu. Možda su on i Meredit bili staromodni, ali smatrali su da je jedan telefonski aparat po kući dovoljan, šta fali da se malo prošetaš? Uzeo je neku krpu da obriše limun s ruke. Osluškivao je njen glas pokušavajući da dozna kakav je to razgovor, ko je zove tako kasno uveče. Meredit? Otkud mu to pade na pamet? Smesta je odbacio tu pomisao. Onu drugu već nije uspeo tako lako. Ljubavnik. Drugi ljubavnik, neki mlađi. Ili ne, neki udvarač, potencijalni ljubavnik, neki što je čeka u pozadini, spreman da uskoči ukoliko joj te večeri Dafov odgovor ne bude po volji. Da, da, otud ona naprasna žurba. A Dafov odgovor zaista nije bio onaj koji je očekivala, uzvratio joj je učenom. A ona je izabrala da ipak bude s njim. Čim je to pomislio, shvatio je da je napola i želeo da poziv bude od nekakvog udvarača. Koliko smo samo mi ljudi čudni. „Možete li da ponovite?” čuo ju je kako pita u telefon. Poslovno. Samo nekako uzbuđenije nego inače. „Odmah dolazim. Javite i ostalima.” Posao, bez sumnje. Njeni forenzičari. Čuo je da se uzmuvala po sobi. Ponadao se da je ne zovu negde na putu ka Fajfu, jer bi mogla predložiti da je on odbaci. Nadlanica ga je pekla. Liznuo ju je. Limunska kiselina mu je nagrizala ogrebotine koje je zadobio kad se bacio na asfalt u luci. Načas je zastao. A onda je izvukao nož iz limuna i ponovo ga zario, ovog puta jače i brže. Odmah je pustio dršku, privukao ruku k sebi, ali ga je sok ponovo opekao. Nemoguće. Nemoguće je ubosti i skloniti ruku dovoljno brzo da se ona ne isprska. Kejtnesova ulete u kuhinju sa crnom lekarskom torbom u ruci. „Šta je bilo?”, upita Daf kad joj je ugledao izraz na licu. „Zvali su me iz stanice. Magbetov drugokomandujući u Gardi:..” „Banko?” Daf oseti da ga nešto steže u grlu. „Da.” Otvorila je neku fioku. „Pronašli su ga kod Kenetovog mosta.” „Pronašli? Hoćeš reći...” „Da”, odvratila je nervozno preturajući. „Kako...” Navirala su mu bezbrojna pitanja i Daf se uhvati za glavu od nemoći. „Ne znam, ali sa lica mesta su javili da mu je auto izrešetan. I glava odstranjena.” „Odstranjena? Misliš odrubljena?”

„Videćemo.” Izvukla je iz fioke par hirurških rukavica i ubacila ih u torbu. „Hoćeš li moći da me povežeš?” „Pa vidi, imao sam taj sastanak...” „Nisi rekao gde, ako ti je zaobilazno, onda... ” Ponovo je pogledao onaj nož. „Idem s tobom”, rekao je. „Naravno da idem. Sad sam načelnik Ubistava, a ovome se mora dati prednost.” Zatim se osvrnuo i snažno hitnuo nož ka plutanom panou. Ovaj se obrnuo jedan i po put oko svoje ose, pogodio plutu drškom, i zvecnuo o kuhinjske pločice. „Šta to pokušavaš?”, upitala je. Daf je zurio u nož. „Nešto što mora baš dugo da se vežba. Hajdemo.”

„P Sedamnaesto poglavlje a, Sitone”, poče Magbet. „Kako mogu da ti pomognem?” Zraci sunca su, pronašavši pukotinu u bedemu od oblaka, pali na pisaći sto, na Ledinu sliku, na kalendar koji je pokazivao da je utorak, na nacrt Getlingovog mitraljeza i na ćelu mršavog i žilavog policajca sa druge strane tog stola. „Treba vam telohranitelj”, reče Siton. „Stvarno? A kakav mi to telohranitelj treba?” „Onaj koji ne preza od toga da se protiv zla bori njegovim sredstvima. Dankan je imao dvojicu telohranitelja, a posle ovoga s Bankom, pokoj mu duši, sasvim je osnovano pretpostaviti da će udariti i na vas kao šefa policije.” „Ko će udariti?” Siton ga pogleda pomalo zbunjeno. „Pa Norveški jahači. Ako sam dobro shvatio, oni stoje iza ovog najnovijeg pogubljenja?” Magbet klimnu. „Očevici iz Drugog distrikta kažu da su motociklisti, od kojih su neki bili i u jaknama tog kluba, pucali na jedan volvo PV ispred zlatare u koju je taj auto uleteo. Pretpostavljamo da je to bio Bankov auto.” „Ako je Malkom bio umešan, pretnja po život šefa policije može biti i unutrašnja. Mislim, na primer, da nekom kao što je Daf nedostaje i morala i kičme. Što se tiče spoljašnjih pretnji, tu je, naravno, i Hekata.” „Hekata je trgovac. Umešanost u istragu o ubistvu štetila bi njegovim poslovima. Nasuprot tome, Sveno ima motiv koji bi prevagnuo nad poslovnim obzirima.” „Osvetu.” „Tako je, staru dobru osvetu. Rekao bih da ekonomisti među nama potcenjuju čovekovu sklonost da se rukovodi najnižim sklonostima, a

ne računom u banci. Mužjak crne udovice, dok leži na ženki, zadovoljen i iscrpljen posle parenja, zna da će ga ona uskoro pojesti. Pa opet, on je morao tu da završi. Tako je i sa Svenom.” „Dakle, manje se plašite Hekate?” „U svakom slučaju sam naložio trezveniju raspodelu resursa. Hajka poput one na Hekatu mora malo da se obuzda kako bismo mogli da rešimo neke hitnije probleme u gradu.” „Poput?” „Poput toga da se u jednom sumnjivom kazinu časnim radnim građanima naočigled svih otima ušteđevina. No da se vratimo na stvar. Moji prethodnici nisu imali sreće sa telohraniteljima, ali nisam zaboravio tvoju odvažnu i efikasnu intervenciju kada me je napao onaj pas u Kodorovoj kući. Imaću to u vidu, Sitone. Zapravo sam mislio da ti dam jedno drugo zaduženje, ali, vidiš, ono možda i nije toliko različito od tog koje si mi predložio.” „Stvarno?” „Sada, kako sam ja šef policije, a Banka više nema, Garda je ostala bez zapovednika. A ti si, Sitone, najstariji i najiskusniji.” „Hvala, to je zaista neočekivana čast i ukazano poverenje. Ipak, nisam siguran da sam dostojan tog poverenja. Nisam ja za političara niti za zapovednika.” „Ne, znam ja takve kao ti. Ti si, Sitone, pas čuvar, tražiš nekog da ti naređuje i da te hrani. Ali Garda je upravo takav pas čuvar. Zaprepastio bi se koliko su detaljni protokoli u Gardi, ja nisam uopšte morao da razmišljam šta treba da radim. A s obzirom na ova ubistva proteklih dana, jasno je da postoji pretnja po onoga ko sedi na mom mestu, pa se zato Garda mora uposliti da aktivno štiti glavu policijske stanice.” „Znači li to da cela Garda postaje lični telohranitelj šefa policije?” „Teško mi je da zamislim da bi takva odluka naišla na pobunu koja se ne bi mogla suzbiti. Dakle, ubili bismo dve muve jednim udarcem, ispunili želju i tebi i meni.” Magbet oseti na koži da je sunce opet zašlo za oblake. Možda usled tog naprasnog zamračenja, tek Siton utiša glas tako da su njegove naredne reči zazvučale kao zaverenički šapat: „Dokle god budem primao iscrpna naređenja direktno od vas.” Magbet je posmatrao sagovornika. Pokoj mu duši, rekao je Siton za Banka. Magbet se pitao šta mu je to značilo. „Naređenja, moj odani Sitone, nipošto neće biti dvosmislena. Kad smo kod suzbijanja pobuna, upravo sam poručio dva ovakva getlinga.” Pokazao je Sitonu onaj nacrt. „Ekspresna isporuka. Biće nešto skuplje,

ali stižu za dva dana. Šta kažeš?” Posmatrajući nacrte, Siton polako klimnu. „Lepo”, rekao je. „Zapravo, prelepo.” Daf zevnu na putu iz vedrog dana ka tamnim oblacima. Tog jutra ga je probudio Juan. Skočio je na njegov krevet u gostinskoj sobi, a za petama mu je bila i sestra. „Tata, došao si kući!” Doručkovali su u kuhinji, jutarnje sunce se iskosa probijalo kroz prozor preko jezera. Meredit je zapovedila deci da se više ne svađaju ko će sedeti ocu u krilu, već da doručkuju kao ljudi kako ne bi zakasnili u školu. Ipak, nije uspela da zvuči onoliko strogo koliko je Daf znao da želi, a spazio joj je i iskricu osmeha u očima. Prošao je pored mesta zločina, odakle su u međuvremenu odšlepali izrešetani auto i oprali krv sa kolovoza. Kejtnesova i njeni forenzičari su efikasno pokupili sve postojeće tragove. A sam Daf tamo nije mogao da učini mnogo više do da ustanovi ono što je bilo očigledno - Banko je bio ustreljen i odrubljena mu je glava. Od Flijansa nije bilo ni traga, ali je Daf zapazio da je pojas na suvozačkom sedištu bio odsečen. To je moglo značiti bilo šta, u tom trenutku bilo im je preostalo jedino da raspišu poternicu za Bankovim mladim sinom. Ta deonica puta bila je pusta budući da je most bio zatvoren, pa u okolini nije bilo verovatnih svedoka. Posle sat vremena na licu mesta Daf je zaključio da može prenoćiti i u Fajfu, kad je već došao na pola puta. Kod kuće je probdeo ostatak noći u razmišljanju, sa pesmom zrikavaca u pozadini. Daf je, naime, shvatio. Shvatio, ali nije mogao da pojmi. Nije Daf naprasno spoznao širu sliku, nije sklopio sve deliće slagalice, već je ustanovio samo jedan detaljčić. Pomoću onog noža u kuhinji Kejtnesove. Ipak, dok je tako razmišljao, sklopili su mu se još neki delići. Naposletku je zadremao, ali su ga već u zoru deca zaskočila iz zasede. Prešao je Stari most, uzan i neugledan spram Kenetovog, ali dovoljno solidan da su mu mnogi predviđali duži vek. Glavno pitanje je bilo kome da se obrati. Nije samo bilo važno da taj bude dovoljno moćan, uticajan i preduzimljiv, već je trebalo da bude neko u koga se smeo pouzdati, neko ko nije umešan. Dovezao se do garaže pod policijskom stanicom baš kada se pukotina među oblacima zatvorila i okončala kratak boravak sunčevih

zraka nad gradom. Kada je ušao, Lenoks podiže pogled s pisaće mašine. „Uskoro će pauza za ručak, a vi još zevate kao da ste tek ustali.” „Moram još jednom da vas pitam - je l’ prava?” upita Daf klimnuvši ka grumenu zarđalog metala na umrljanom štapu koji je Lenoks koristio kao teg za papire. „A ja još jednom moram da odgovorim”, uzdahnu Lenoks. „Da, nasledio sam je od dede kom je pala na glavu u rovu kod Some u Prvom svetskom ratu. Srećom, Nemac je, kao što vidiš, zaboravio da je otkoči. Dedini saborci su se silno smejali toj priči.” „Kažete, smejali su se u bici kod Some?” „Deda je govorio da su se sve više smejali što je gore bilo.” „I dalje vam ne verujem, Lenokse, ne Uči mi na vas da držite funkcionalnu granatu na stolu.” Lenoks se osmehnuo ne prestajući da kuca na mašini. „Deda ju je držao celoga života u kući, govorio je da ga podseća na važne stvari - na prolaznost života, na igre slučajnosti, na vlastitu besmrtnost i tuđu nesposobnost.” Daf onda klimnu ka pisaćoj mašini. „Zar nemate sekretaricu za te poslove?” „Sam kucam pisma i lično ih ubacujem u sanduče. Juče mi je u tužilaštvu rečeno da moja pisma izgledaju kao da su bila otvarana i ponovo zatvorena.” „I nisam šokiran. Hvala što ste me primili u ovako kratkom roku.” „Primili, kako to zvuči formalno. Kad ste zvali, niste hteli da mi kažete o čemu se radi.” „Nisam. Kao što rekoh, ni otvaranje pisama me ne šokira.” „Centrala. Mislite... ” „Ne mislim ja ništa, samo se slažem da ne treba rizikovati u ovakvoj situaciji.” Lenoks polako klimnu, pa izvi glavu u stranu. „Pa opet, dragi moj Dafe, dolazite ovamo upravo s takvom namerom.” „Možda. Mogu da dokažem ko je ubio Dankana.” Kancelarijska stolica zaškripa kada se Lenoks naglo uspravio u njoj. Odgurnuo je pisaću mašinu i oslonio se laktovima o pisaći sto. „Zatvorite vrata.” Daf pruži ruku da ih zatvori. „Da li je reč o opipljivim dokazima?” „Zanimljiv odabir reći...” Daf uze Lenoksov nož za papira sa stola, pa

ga odmeri u ruci. „Kao što znate, na oba mesta ubistva, i kod Dankana i kod telohranitelja, sve izgleda ubedljivo.” „Ta reč se uglavnom koristi kad nešto treba da nas ubedi da je istinito, a nije.” „Upravo tako.” Viši inspektor Daf je položio sečivo noža unakrst preko kažiprsta tako da bude u ravnoteži. „Ako želite da nekome zarijete bodež u grlo sa ubilačkom namerom, zar ga ne biste zadržali u ruci za slučaj da niste pogodili arteriju, pa morate još jednom da zabodete?” „Pa pretpostavljam”, reče Lenoks zureći u svoj nož za papir. „A da pogodite arteriju iz prve, kao što znamo da se desilo, šiknula bi ogromna količina krvi u dva-tri kratka naleta, a zatim bi pritisak opao kako srce prestaje da radi, a ostatak bi polako iscurio.” „Pratim vas. Valjda.” „Ipak, drška bodeža koji smo pronašli kod Henesija bila je sasvim prekrivena krvlju, otisci njegovih prstiju bih su preko te krvi, a i unutrašnjost Henesijeve šake je bila umrljana. Dankanovom krvlju.” Daf uperi prstom u dršku noža za papir. „To znači da ubica nije držao dršku u trenutku kada je krv šiknula iz Dankanovog grla, već da ju je naknadno dotakao. Ili da je neko naknadno sklopio njegovu šaku oko drške. Pošto je neko - neko drugi - Dankanu presekao vratnu arteriju tako što ga je gađao bodežom.” „Razumem”, reče Lenoks češući se po vratu. „Ali bačen, zariven - koja je razlika? Ishod je jednak.” Daf pruži nož za papir Lenoksu. „Probajte da ga bacite tako da se zarije u onaj tamo pano.” „Ovaj...” „Hajde, izvolite.” Lenoks ustade. Pano je bio na dobra dva metra od njega. „Morate hitnuti jako”, reče Daf. „Treba snage da celo sečivo probije vrat.” Lenoks hitnu nož, koji udari tablu i zvecnu o pod. „Probajte i još deset puta”, reče Daf. Pokupio je nož i opet ga oslonio o kažiprst. „Kladim se u bocu dobrog viskija da nećete zariti vrh u plutu.” „Ne verujete ni u moje sposobnosti, a ni u sreću?” „Da sam vam dao neizbalansiran nož, nož kome je drška teža od sečiva ili obrnuto, možda biste imali malo bolje izglede. Ali, baš kao i oni bodeži iz Dankanovog vrata, i ovaj nož je izbalansiran. Samo

uvežbana ruka može baciti takav nož da se on zarije u metu. A niko od zaposlenih u kući nikad nije čuo da su se Dankanovi telohranitelji bavili bacanjem noževa. Da budem iskren, znam samo za jednog čoveka koji je to radio. A taj je umalo završio u cirkusu upravo kao bacač noževa. I bio je one noći u Invernesu.” „A ko je to?” „Čovek kom ste poverili Organizovani kriminal. Magbet.” Lenoks je stajao nepomično, činilo se da zuri u neku tačku na Dafovom čelu. „Vi mi kažete da...” „Da, kažem vam da je šefa policije Dankana ubio Magbet. A smrt nevinih telohranitelja opet je hladnokrvno ubistvo od iste ruke.” „Nek nam je Bog u pomoći.” Lenoks se bacio na stolicu. „Jeste li razgovarali sa Kejtnesovom i sa forenzičarima o tome?” Daf odmahnu glavom. „I oni su primetili da je drška bodeža umazana krvlju, ali su to pripisali brzoj reakciji šake koja ga je pustila, a ne tome da je nož bačen. Što je sasvim razumno, malo ko zna da gađa bodežima. Samo Magbetovi najbliži saradnici znaju da je on među tim malobrojnima.” „Dobro je. Ne smemo ovo spominjati nikome. Nikome.” Lenoks je sklopio šake i ugrizao se za zglobove. „Jeste li svesni, Dafe, u kakvu ste me situaciju sad doveli?” „Jesam. Sad znate ono što ja znam, to se ne može promeniti i sada vam je glava u torbi, kao i meni. Izvinite što sam vas stavio pred svršen čin, ali zar sam imao izbora? Kucnuo je čas naše sudbine, Lenokse.” „Zaista jeste. Ako je tačno to što kažete, i ako je Magbet takvo čudovište kao što mislite, ne smemo mu pucati u kolena, onda bi postao dvostruko opasniji. Moramo ga poseći jednim jedinim odlučnim potezom.” „Znam, ali kako?” „Lukavstvom, Dafe. Moram da razmislim, ali nisam genije i to može potrajati. Dajte da se nađemo ponovo, ali ne ovde u kući gde zidovi imaju uši.” „U šest.” Daf ustade. „Na železničkoj stanici. Kod Berte.” „Kod stare lokomotive? Zašto baš tamo?” „Zato što je tamo trebalo da se sastanem s Bankom da mi kaže ovo što sad svejedno znam.” „Onda je to prikladan izbor. Vidimo se.” Magbet je zurio u telefon na svom kancelarijskom stolu. Upravo je

završio razgovor sa Svenom. Činilo mu se da mu se nervi grče i trzaju pod kožom. Trebalo mu je nešto. Ne nešto, znao je on vrlo dobro šta. Zgrabio je veliki šešir koji mu je Ledi kupila. Kada je izleteo u predvorje, Prisila mu se osmehnula. „Kad se šef policije vraća?” Magbet ju je lično prekomandovao tu iz kancelarije na spratu ispod, sve je potrajalo manje od dva sata. Hteo je da izbaci Dankanovu nekadašnju sekretaricu na ulicu, ali ju je umesto toga poslao na neki od nižih spratova pošto mu je načelnik kadrovskog rekao da čak ni šef policije ne može tek tako da otpusti nekog iz državne službe. „Za sat”, odgovorio joj je. „Ili dva.” „Kad vas budu tražili, ja ću reči za dva sata”, rekla je. „Tako im recite, Prisila.” Ušao je u lift, stisnuo taster za prizemlje. Kad ga budu tražili. A ne ako ga neko bude tražio. A tražili su ga, neprekidno. Zvali su i načelnici odseka, i sudije, i iz gradske uprave. Za pola njih nije znao ni šta kog đavola rade, osim što su njega zasipali pitanjima za koja nije shvatao čemu vode, pa bi ih samo otkačio izgovorom da ima poziv na drugoj Uniji. Novinari. Dankanova smrt. Malkomov nestanak. A sada i još jedan policajac, i to sa sinom. Pitali su se da li su se stvari otele kontroli. Nemam komentara, pozivam vas na sledeću konferenciju za štampu koja će se... A onda i Sveno. Vrata lifta se otvoriše. Dvojica uniformisanih policajaca su zastali i ustuknuli. Kenet je uveo, a Dankan ukinuo pravilo da se šef policije sam vozi liftom. Međutim, i pre nego što je Magbet stigao da ih pozove, vrata se opet zatvoriše i Magbet nastavi da se vozi sam. Na pločniku pred policijskom stanicom sudario se s tipom u sivom mantilu koji je čitao novine i samo promrmljao: „Izvin’te, Magbete”. To i nije bilo naročito neobično, pošto je Magbet ugledao svoje lice na naslovnici njegovih novina. KAPETAN PREUZIMA KORMILO. Lepo sročen naslov. Vrlo verovatno Ledin predlog, urednik je bio njen čovek. Natukavši veliki šešir na glavu, Magbet je pružio korak. Sada, usred dana, na kolovozima je bila takva gužva da se do železničke stanice brže stizalo pešice nego autom. Uostalom, išlo. mu je naruku da niko ne spazi limuzinu šefa policije u tom okruženju. Ko zna šta je Sveno rekao Prisili pre nego što ga je prebacila na njegov lokal. U svakom slučaju se nije predstavio kada je dobio

Magbeta, nije morao. Ko jednom čuje taj glas, ne zaboravlja ga. Slušalica je podrhtavala od njegovog basa. Sveno je podsetio Magbeta da je obećao kako će smesta osloboditi uhapšene članove Norveških jahača, a prošlo je, eto, već dvanaest sati. Magbet mu je objasnio kako to nije tako jednostavno, da su potrebni potpisi sudija i advokata pošto su optužnice već podignute. Poručio je Svenu da sastavi govor dobrodošlice za dva dana. „I ta dva dana su previše”, odgovorio mu je Sveno. „I to su poslednja dva dana koje ćeš dobiti od mene. Prekosutra, tačno u jedanaest, neko od naših će zvati nekog sudiju u gradu, neću reći kog, i priznati da je učestvovao u Bankovom ubistvu. Objasniće i kako smo znali tačno gde će se Banko i Flijans nalaziti i u koje vreme.” „Neko od onih tvojih kamikaza?” „Imamo i sedmoro svedoka tvog dolaska u naše prostorije.” „Samo se ti, Sveno, opusti i sastavljaj tu besedu. Isporučićemo ti momke na kapiju kluba prekosutra u petnaest i trideset.” Tako se taj razgovor završio. U podnožju stepenica pred železničkom stanicom Magbet se obazreo. Spazio je još jedan sivi mantil, ali ne onaj isti. Šešir je Magbetu prekrivao lice, a uostalom, ipak je on bio samo još jedan uspešan i lepo obučen čovek koji trči uz te stepenice da kupi ono jedino što mu pomaže da posluje tako zapanjujuće dobro. Stao je na isto mesto gde i prošli put, u hodnik, kod stepeništa ka klozetima. Onog momka nije bilo na vidiku. Magbet nervozno cupnu. Prošlo je više sati otkako se prvi put javila potreba, ali je tek sada, nadomak onoga što mu treba, istinski krizirao. Pojavila se posle, kako se Magbetu činilo, čitavog sata, ali je prema satu bilo proteklo samo deset minuta. U rud je nosila beli štap, ma šta joj to značilo. „Trebaju mi dve kesice”, rekao je. „Treba da se sastaneš s nekim”, reče Strega. „Stavi ovo u uši, a onda i ovo na nos.” Pružila mu je čepove za uši i nešto između plivačkih i zavarivačkih naočara kakve je viđao da nose slepci. „Zašto bih to uradio?” „Zato što jedino tako možeš dobiti briju.” Oklevao je. U stvari, nije oklevao, samo je odugovlačio. Dubio bi na glavi da mu je to tražila. Naočari su bile prefarbane, nije video ama baš ništa. Strega ga dohvati za ramena i okrenu nekoliko puta oko ose da izgubi orijentaciju. Zatim mu je tutnula onaj beli štap u ruku i povela

ga. Deset minuta kasnije znao je da su prošli kroz kišu, kroz saobraćaj i neku gužvu, oni čepovi nisu mogli da eliminišu baš svaki zvuk. Strega mu je pomogla da se popne na nekakav zid od cementa visok metar i po, odatle su produžili po pesku ili šljunku do naredne cementne ivice, a zatim u neku prostoriju, ili je bar tako delovalo, gde je bilo toplije, a vazduh suvlji. Smestila ga je na neku stolicu, a onda mu je neko izvukao čepove iz ušiju i zabranio da skida naočare. Približavalo mu se nekakvo lupkanje. Prestalo je tik ispred njega. „Izvinjavam se zbog ovakvog dočeka.” Glas je bio neobično blag i nežan, zvučalo je kao da pripada nekom starijem muškarcu. „Ali, imajući sve u vidu, smatrao sam da će biti bolje ako se sretnemo u četvoro očiju. Tvoje, doduše, ne vide moje, ali bi meni, Magbete, na tvom mestu bilo drago zbog toga.” „Već sam shvatio. To znači da ćete me pustiti živog odavde.” „Nisi baš pametan, Magbete, ali si više pametan nego što si glup. Zato smo te i izabrali.” „Zašto sam ovde?” „Zato što smo se zabrinuli. Znali smo, naravno, za tvoju sklonost ka opojnim sredstvima i pre nego što smo te izabrali, ali nismo očekivali da ćeš im se odati tako brzo i tako potpuno. Ukratko, moramo ustanoviti da li si pouzdan, ili treba da te zamenimo.” „Kime da me zamenite?” „Zar misliš da si jedinstven? Nadam se da ti ta titula šefa policije nije udarila u glavu, valjda znaš da je ona samo tu da zamajava javnost, da bi bez mene bio niko i ništa. Dankan je mislio da može bez mene, čak je mislio da me može savladati. Misliš li i ti to isto, Magbete?” Magbet stegnu zube da proguta bes. Samo da uzme te kesice i ode odatle. Udahnuo je duboko. „Koliko ja vidim, Hekata, saradnja nam godi obojici. Možda ste vi pokrenuli događaje koji su me doveli na mesto šefa policije, ali ću ja vama skloniti Svena s puta i postarati se da policija ne remeti previše ni vas ni vaš monopol.” „Hm. Dakle, nemaš tu nikakvu moralnu zadršku?” „Imam, ali sam i praktičan. U svakom gradu ove veličine uvek će postojati tržište za prodavce snova poput vas. Da to niste vi, ili Sveno, bio bi neko treći. Ako sarađujemo, bar ćemo se spasti nekih drugih i verovatno gorih dilera. Prihvatam vas kao sredstvo za postizanje svog

cilja, a to je izgradnja bolje budućnosti za ovaj grad.” Starac se tiho nasmejao. „Tvoje reči zvuče kao da su došle s Ledinih usana. Lake i slatke, ali nezasitljive. Na raskrsnici sam, Magbete. A da bih znao kuda da krenem, moram prvo da procenim tvoju podobnost. Vidim da se u novinama javljaju metafore o kapetanu broda. Pa, tvoj brod je u ovom trenutku usred orkana. Dankan, Banko i jedan policijski kadet su pogubljeni. Kodor, Malkom i dva telohranitelja isto su mrtvi, a pretpostavlja se i da su bili korumpirani. Magbete, taj tvoj brod je već i fizički i moralno olupina. Ako treba da ti pomognem, moram znati tačno kako nameravaš da ga vratiš u mirnije vode.” „Krivci će, naravno, biti uhapšeni i kažnjeni.” „Raduje me što to čujem. A ko su krivci?” „Pa to se valjda podrazumeva. Norveški jahači. Oni su primorali i Malkoma i telohranitelje da im pomognu.” „Odlično. To će osloboditi svake sumnje i tebe i mene. Ali šta ako Sveno dokaže svoju nevinost u slučaju Dankanovog ubistva?” „Nešto mi govori da neće imati priliku.” „Hm. Zvuči dobro. Nadam se da si sposoban da te reči pretočiš u dela, Magbete.” „Jesam, Hekata, ali nadam se da mogu isto to tražiti od vas.” „Kako to misliš? Pa valjda sam ti prokrčio put do mesta šefa policije, zar to nije dovoljno?” „Nije ako sam nezaštićen. Sada mi se čini da su se svi okomili na mene. Sudije, novinari, kriminalci, a sigurno i neki od kolega, S pištoljima ili perom kao oružjem, telefon ne prestaje da zvoni. A gle, mogu i da me otmu u po bela dana i sprovedu ulicama kao slepca.” „Zar te ne čuva Garda?” „Ko zna smem li da verujem svima u njihovim redovima. Treba mi bolja zaštita.” „Razumem. A evo i mog odgovora. Već imaš moju zaštitu. Imaš je već neko vreme, samo je nisi primetio.” „Gde je?” „Ne lupaj glavu oko toga, samo znaj da Hekata štiti svoje investicije. To što sam taj koji jesam, to što jesam, garantuje ti, Magbete, da ti niko ne sme ništa dok si moj.” „Niko?” „Obećavam. Majka nije rodila onog ko bi ti skinuo ijednu dlaku s te lepe glave. A stara Berta će ponovo voziti pre nego što tebe izbace iz fotelje šefa policije. Da li si sad zadovoljan, Magbete?”

„Da, sa ta dva obećanja sam zadovoljan.” „Odlično. Pošto ću ti sada reći i još nešto. Treba da se čuvaš višeg inspektora Dafa.” „Stvarno?” „Daf zna da si ti ubio Dankana.” Magbet je znao da je trebalo da se zgrane. Užasne. Uspaniči. Međutim, osećao je samo dobro poznatu i omraženu krizu. „Sreća tvoja pa uz Dafa to zasad zna samo još jedan.” „A ko?”, upita Magbet. „Isti onaj koji je po mom nalogu predložio i podržao tvoju kandidaturu za načelnika Organizovanog kriminala, toliko diskretno da je Dankan naknadno bio ubeđen da je sve sam smislio.” „Ako je taj?” „Pogledaj sam.” Noge stolice zaškripaše kad su Magbeta okrenuli. Onda su mu skinuli one naočare. Magbet isprva pomisli kako se nalazi pred gluvom sobom za saslušanja. Pred njim je bio isti onakav prozor koji saslušanik vidi kao neprozirno ogledalo. Razlika je bila u tome što se u prostoriji iza tog ogledala nalazila nekakva laboratorijska oprema - retorte, epruvete i cevi povezane sa ogromnim kotlom koji je bio u gotovo komičnoj suprotnosti sa svom onom modernom opremom i Magbeta je podsetio na one šaljive crteže na kojima ljudožderi kuvaju ljude. Na zidu iznad kotla visilo je upozorenje sa natpisom ZABRANJENO PUŠENJE. Ispred kotla u toj jarko osvetljenoj prostoriji, na ligeštulu je uspravno sedeo bled, riđokos muškarac. Zavrnutog rukava, lica okrenutog ka tavanici, poluotvorenih usta, kapaka dopola spuštenih. Sedeo je tako blizu njih da je Magbet video kako mu podrhtavaju polovine dužica pod kapcima. Prepoznao je i jednu od onih Kineskinja, sestara, koja je držala špric s iglom zarivenom u podlakticu višeg inspektora Lenoksa. Onaj blagi glas iza Magbeta je govorio: „Lenoks je usadio tu ideju Dankanu. Ideju da imenuje nekog ko ne pripada eliti, nekog koga će građani doživeti kao svog.” „Lenoks je rekao Dankanu da me imenuje za načelnika Organizovanog kriminala?” „Lenoks je, naravno, rekao upravo suprotno, da te Dankan ne može imenovati zato što nemaš formalnih kvalifikacija i zato što si skromnog porekla. Tako se manipuliše svojeglavim egomanijacima.” „Dakle, vi ste samo rekli ‘hop!’ i Lenoks je skočio?”

„A Lenoks je rekao ‘ne hop’ i Dankan je skočio.” Iza Magbeta se začuo otegnut grgoljav smeh nalik na klokotanje viskija iz boce. „Kažu da je ljudska duša pravi lavirint, Magbete. Međutim, u njoj ima sasvim dovoljno širokih i prohodnih avenija. Lenoksa držim u šaci već preko deset godina. Vredan je to radnik, viši inspektor Lenoks.” Magbet se trudio da u ogledalu osmotri čoveka koji je stajao iza njega, ali je video samo Stregu - činilo se da ogledalo ne hvata Hekatin odraz. Ali i dalje je bio tu, tik iza njega, i progovorio mu je tik uz uvo: „Ali kad ja kažem ‘hop’, to znači da skočiš.” „Molim?” „Ubij Dafa.” Magbet proguta pljuvačku. „Daf mi je prijatelj. Ali to već znate.” „Banko ti je bio kao otac, ali te to nije sprečilo. Daf se ubiti mora, Magbete. Osim toga, imam boljeg prijatelja za tebe. Zove se pauer.” „Ne trebaju mi novi prijatelji.” „O, da, trebaju ti. Od brije si nestabilan i neuračunljiv. Priviđalo ti se, zar ne?” „Možda. Možda mi se i sada privida. Šta je pauer?” „Nov proizvod, a ujedno i prastar. Brlja je pauer za sirotinju. Pauer je sedam puta jači, a samo upola toliko štetan. Izoštrava um i jača telo. A u ovim vremenima to je ono što se traži.” „Draža mi je brlja.” „Tebi je, Magbete, draže da ostaneš na čelu policije.” „A hoću li postati zavisan od te nove droge?” „Rekao sam ti da je prastara stvar. A pauer će zameniti ono od čega si već zavisan. Pa šta kažeš? Menjaš li Dafa za pauer?” Magbet vide kako Lenoksu pada glava. Čuo je da iza njega Strega nešto šapuće. Ona sestra je spustila naslon na Lenoksovom ligeštulu, pa se vratila svom kotlu. „Dajte mi.” „Molim?” Magbet pročisti grlo: „Dajte, kad vam kažem.” „Daj mu kesice”, reče Hekata. Magbet je slušao lupkanje štapa kako se udaljava, a onda mu one naočari opet prekriše oči i svet oko njega nestade.

„P Osamnaesto poglavlje rava lepotica, zar ne?” Lenoks je milovao crnku. „Ne”, odvrati Daf. „Berta je mnogo toga, ali da je lepotica - nije.” Lenoks se nasmejao. Pogledao je svoju šaku, uprljanu od čađi. „Svi je zovu Berta, ali joj je puno ime Berta Birnam. Prozvali su je po crnokosoj kuvarici koja se jedina nije promenila za sve one godine koliko su gradili prugu do Kapitola.” „Otkud to znate?” „Tako što je moj deda učestvovao u izgradnji pruge do Kapitala.” „Vaš deda je mahao macolom i vukao pragove?” „Naravno da nije, on je učestvovao u finansiranju izgradnje.” „To zvuči verovatnije.” Daf pogleda ka gostoljubivo osvetljenom Invernesu u popodnevnoj tami. „Da, Lenoksi su zapravo bankari. Ja mu tu dođem svojevrsna crna ovca. A kakvo je vaše poreklo, Dafe?” „Sasvim očekivano.” „Policajci?” „Dokle god pogled seže.” „Znam za više Dafova u gradu, ali niko od njih ne radi u policiji.” „Kad sam se doselio, uzeo sam prezime dede po majci.” „A on je...” „Mrtav. Posle toga sirotište. Pa Policijska akademija.” „Ako niste odavde, zašto niste pohađali akademiju u Kapitalu? Bolja škola, lepše vreme, čistiji vazduh.” „Ali ovde su sve krupne zverke - Norveški jahači, Hekata... ” „Razumem. Vi ste stvarno želeli da dobijete Organizovani kriminal.” „Priznajem, jesam.” „Pa, to mesto je i dalje upražnjeno. A kad obelodanimo da je Magbet

ubio Dankana, moći ćete da birate odsek. Slaviće nas kao spasioce ovog grada, Dafe.” „Mislite? Zar stvarno mislite da ih je briga?” Daf klimnu ka trgu po kojem je svet žurio da se što pre skloni s vidika, u senke, u skrovišta. „Razumem na šta mislite, ali ne treba potcenjivati prosečnog stanovnika ovog grada.” „Lenokse, uvek postoje dva načina da se pristupi nekom problemu. Jedan je da se on reši, a drugi je da se ignoriše. Kenet je naučio građane ovom drugom pristupu - da budu apatični pred korupcijom, da prebacuju odgovornost za zajednicu na druge. Samo ih pogledajte kako beže, kao bubašvabe kad se upali svetlo.” „Prezirete ovaj grad, prezirete sugrađane, ali ste opet spremni da rizikujete sve?” Lenoks vide kako Daf rezignirano odmahuje glavom. „Pobogu, Lenokse, zar stvarno mislite da je to zbog ovog grada? Grad. To je samo reč koju spominju kad ih treba postaviti u gradsku većnicu ili na mesto direktora policije. Bolje mi recite šta ste saznali od našeg prošlog sastanka.” „Da, pa razgovarao sam s jednim sudijom iz Kapitola.. „Ali nije trebalo nikome da kažemo!” „Smirite se, Dafe. Nisam spominjao imena niti bilo šta konkretno, samo da je reč o korupciji na visokom nivou. Važno je da je taj sudija pouzdan čovek, nije odavde, nema veze sa Magbetom, Svenom ili Hekatom. Kao sudija federalnog suda ima nadležnost da angažuje federalnu policiju, pa možemo preskočiti našu stanicu, a optužnicu bismo podigli u Kapitolu, gde Magbet nema nikakvog uticaja. Taj sudija pak za tri dana dolazi poslom ovamo, pa bismo se mogli sastati s njim u najvećoj tajnosti.” „Kako se zove?” „Džouns.” Lenoks zapazi da Daf pilji u njega. „Lars Džouns”, dodade Lenoks. „Šta nije u redu?” „Zenice su vam se skupile kao da ste drogirani.” Lenoks se obliznu i nasmeja. „To je zato što sam polu-albino. Oči su mi jako osetljive na svetlost. Zato svi porodično biramo kancelarijske poslove.” Daf se skupio pod mantilom. Ponovo je pogledao ka Invernesu. „Dakle, tri dana. Šta ćemo u međuvremenu?” Lenoks slegnu ramenima. „Primirićemo se, nećemo talasati. I... pa,

ne mogu da nađem treći izraz.” „Već se grozim sledećeg sastanka s Magbetom.” „Zašto?” „Ne znam da glumim.” „Niste nikad nikog obmanuli?” „Pokušavao sam, ali su me uvek prozreli.” Lenoks ga pogleda iskosa. „Na domaćem terenu?” Daf slegnu ramenima. „Čak i moj sin, koji za koji dan puni devet godina, zna kada tata lagi. A Magbet me poznaje bolje od svih.” „Čudno je to”, poče Lenoks. „Kako ste vas dvojica tako različiti postali najbolji prijatelji.” „Pričačemo kasnije”, reče Daf pogledavši ka zapadu. „Ako sad krenem, stići ću u Fajf da vidim zalazak sunca.” Lenoks je ostao i još neko vreme gledao onamo kuda je pogledao i Daf. Pomislio je kako je priroda valjano udesila da kišni oblaci zaklanjaju pogled, pa se uvek možeš nadati lepšem vremenu. „Čini mi se da je najgore prošlo.” Magbet se protegnuo da uzme upaljač s noćnog stočića. Zapalio je cigaretu. „Sve će sad biti bolje, ljubavi. Vratili smo se tamo gde i treba da budemo. Ovaj grad je naš.” Ledi je ležala s rukom na grudima, osećala je kako joj srce još lupa pod svilenim čaršavom. Progovorila je zadihano: „Ako je ova obnovljena strastvenost pokazatelj tvoje snage, dušo...” „A?” „...onda smo nepobedivi. Jesi li ti svestan koliko te vole? U kazinu pričaju o tebi kao o spasitelju ovog grada. A čitaš li novine? Danas su Dnevne novine predložile u uvodniku da se kandiduješ za gradonačelnika.” „Je l’ to napisao onaj tvoj drugar urednik?” Magbet se tiho nasmejao. „Zato što si mu ti to tražila?” „Ne, ne, uvodnik nije bio o tebi, već o Turtelu, koji nema realnog protivnika, pa će opet biti izabran iako ga ljudi ne vole.” „Ko još voli bivšeg Kenetovog potrčka.” „Tebe su spomenuli kao nekog ko bi u teoriji mogao da ga pobedi. Šta kažeš na to?” „Da se kandidujem za gradonačelnika? Ja?” Magbet se nasmej a češući se po podlaktici. „Neka, hvala, i ovako imam dovoljno veliku kancelariju i više nego dovoljno moći da postignem ono što hoćemo.” Zakačio je noktom krasticu na koži. Pauer. Ubrizgao ga je pravo u krv, a

reklama nije lagala. „U pravu si, ljubavi”, rekla je. „Ali ipak malo razmisli. Kad ta misao sazri u tebi, ko zna - možda će ti zvučati drugačije. Inače, Džek je jutros primio jedan paket za tebe. Doneo ga je neki motociklista. Težak je i vrlo dobro zaštićen.” Magbet je očekivao da mu se sledi krv u žilama, ali se to nije desilo - verovatno zahvaljujući novom leku. „Gde si ga stavila?” „U tvoj ormar, na policu za šešire”, rekla je uperivši prstom. „Hvala.” Polako je pušio cigaretu slušajući kako ona tone u san pored njega. Zurio je u čvrsta mrka hrastova vrata ormara. A onda je spustio potiljak na jastuk i odaslao kolutiće dima ka zracima mesečine na prozoru, posmatrao ih je kako se gibaju i uvijaju poput arapskih trbušnih plesačica. Nije se plašio. Štitila ga je Garda, štitio ga je Hekata, bogovi sudbine su mu se osmehnuli. Podigao je glavu i još jednom pogledao onaj ormar. Odande se ništa nije čulo. Duhovi su se razišli, a napolju je bilo sasvim tiho, ništa nije udaralo o prozor. Biće da posle kiše ipak dođe lepo vreme, biće da ljubav može sprati krv iz bitke. Biće da ipak postoji razrešenje od grehova.

„D Devetnaesto poglavlje obro jutro svima”, reče Magbet odmeravajući okupljene za stolom. „S tim što ovo jutro nikako nije dobro, pošto je drugo po redu otkako je Banko ubijen, a njegove ubice su nekažnjene i na slobodi. Počnimo minutom ćutanja za Banka.” Daf je zažmurio. Iznenadilo ga je Magbetovo ozbiljno lice kada je ušao u tu prostoriju. Magbet je uvek pozdravljao novi dan i ljude s osmehom na licu, bilo da sija sunce ili da pada kiša, bilo da te ljude zna ili su mu stranci. Kao onda kad su se njih dvojica prvi put sreli u sirotištu. Sigurno je i on primetio Dafovu odeću i frizuru, sigurno je i on video koliko su njih dvojica različiti, a opet mu se osmehnuo kao da ih nešto povezuje, kao da dele nešto što prevazilazi takve spoljašnje stvari, nešto što ih čini tajnom braćom. A možda su se i svi ostali tako osećali u susretu sa Magbetovim belim, bezuslovnim osmehom koji je govorio o naivnoj veri da ljudi jedni drugima žele samo dobro. Daf se još onda, kao dečak, osetio spram njega kao stari hladnokrvni cinik. Ali šta ne bi dao da i njegov osmeh utiče tako zarazno na okolinu? „Dafe?” Neko prošaputa njegovo ime. Daf se osvrnuo i spazio bistre zelene oči inspektorke Kejtnes. Klimnula je ka čelu stola, odakle je Magbet gledao pravo u Dafa. „Dafe, pitao sam možemo li čuti najnovija saznanja o istrazi.” Daf se uspravio u Stolici, nakašljao i shvatio da je pocrveneo. A onda je počeo da priča. O svedocima koji su videli članove Norveških jahača, a - ako je suditi po opisanim amblemima na kožnim jaknama, i još jednog kluba - kako pucaju na volvo ispred zlatare Džejkobs i sinovi. O Flijansovoj jakni i novčaniku koje su pronašli na obali reke ispod Kenetovog mosta i telu za kojim se i dalje tragalo. Kejtnesova je