Magbet - Jo Nesbo

dopunjavala njegovo izlaganje komentarima o forenzičkim nalazima koji su samo potvrđivali ono što su svi već znali, da je Svenova banda ubila Banka, a verovatno i Flijansa, ili bar uzrokovala da ovaj sad pluta utopljen negde u zalivu. „Osim toga, postoje indicije i da je Sveno lično učestvovao u atentatu”, dodade Daf. „Na asfaltu pored automobila pronađen je opušak cigarilosa.” „Mnogi puše cigarilose”, primeti Lenoks. „Ne i long pantanelas od Davidova”, reče Daf. „Vi znate i koju marku cigarilosa puši Sveno?”, upita Lenoks izvivši obrvu. Daf oćuta. „Ovo je nedopustivo”, tada će Magbet. „Nedopustivo je, zbog naših sugrađana. Napad na policajca je napad na sam grad. Ako policijski čelnici za ovim stolom žele da i sutra uživaju poverenje ovog grada, nešto se mora preduzeti koliko danas. Ne smemo oklevati, moramo udariti iz sve snage kako ne bismo žrtvovali još policajaca. Ovo je rat, i on traži ratnu retoriku. A ta retorika se, kao što znamo, ne sastoji od reči, već od metaka. Zato sam postavio novog zapovednika Garde i proširio joj ovlašćenja u pogledu primene oružane sile i u borbi protiv organizovanog kriminala.” „Izvinjavam se”, tada će Lenoks, „ali postoji li protokol za to?” „Protokol ćete uskoro svi videti, u toku je njegova izrada.” „A ko sastavlja taj protokol?” upita Kejtnesova. „Viši inšpektor Siton”, odvrati Magbet. „Novi zapovednik Garde.” „On sam sebi piše protokol?” reče Kejtnesova. „A da nas...” „Vreme je za delanje”, prekide je Magbet. „A ne za stilsko ličkanje protokola. Uskoro ćete videti rezultat, siguran sam da ćete biti zadovoljni koliko i ja. I koliko ostatak grada.” „Ali...” „Naravno, kad protokol bude gotov, imaćete uvid u njega, pa možete i komentarisati. Sastanak je gotov, svi na posao, narode!” I eto ga opet, onaj osmeh. „Dafe, mogu li da popričam s tobom?” Ostali nesigurno zaškripaše stolicama. „I vi ste slobodni, Prisila”, reče Magbet. „Samo, molim vas, zatvorite vrata za sobom.” Ostali su sami. Daf je prikupljao hrabrost. „Što sediš čak tamo? Priđi mi bliže”, reče Magbet. Daf ustade, pa pređe na stolicu pored njega.

Trudio se da sedi koliko-toliko opušteno, da diše ujednačeno, da izbegne refleksno grčenje mišića na licu. I da ne misli kako sedi na pljuvomet od Dankanovog ubice. „Hteo sam nešto da te pitam”, poče Magbet. „I hoču da mi odgovoriš sasvim iskreno.” Daf oseti da ga nešto steže u dušniku, srce mu zalupa kao ludo. „Hteo sam da ponudim Organizovani kriminal nekome drugome. Znam da če ti prva reakcija biti razočaranje...” Daf samo klimnu, usta su mu se toliko osušila da ga je glas lako mogao izdati. „Ali samo zato što hoću da mi ti, Dafe, nadalje budeš zamenik. Šta kažeš na to?” Daf se nakašljao. „Hvala”, reče promuklo. „Dafe, jesi li ti bolestan?” Magbet mu spusti ruku na rame sa zabrinutim izrazom na licu. „Ili si ipak razočaran? Znam koliko si iskreno želeo Organizovani kriminal, razumem da bi više želeo operativni položaj nego da podučavaš mene neveštog kako da hodam i pričam.” Uputio mu je onaj blistavi osmeh, a Daf se potrudio koliko je mogao da mu uzvrati. „Dafe, ti si mi prijatelj, i hoću da mi budeš blizu. Kako ide ona izreka?” Daf se opet nakašlja. „Koja izreka?” „Dafe, uvek si bolje znao te izreke od mene, ali nema veze. Ako insistiraš na tome da vodiš Organizovani kriminal, razmisliću o tome, ionako još nisam pričao sa Lenoksom. Nego, stvarno mi ne izgledaš dobro, da ti donesem čašu vode?” „Hvala, nema potrebe, samo sam malo iscrpljen. Slabo sam spavao i pre one racije na keju, a otkako su ubili Dankana, ne spavam uopšte.” „Kažeš da si samo malo iscrpljen?” Daf razmisli, pa odmahnu glavom. „Zapravo sam mislio da ti zatražim dva slobodna dana. Znam da smo usred istrage, ali Kejtnesova bi...” „Naravno, Dafe, naravno! Šta vredi konjaniku da žuri ako će tako iscrpsti konja do smrti? Idi kući, u Fajf. Pozdravi Meredit i reci joj da bar dva dana nećeš ustajati iz kreveta. To ti ja, verovao ti ili ne, naređujem.” „Hvala.” „Silno ti meni zahvaljuješ, Dafe, ali upozoravam te - doći ću da proverim da li se odmaraš u Fajfu.”

„U redu.” „A kad se vratiš, za tri dana očekujem odgovor hoćeš li da budeš zamenik šefa policije.” „Dogovoreno.” Daf otud pređe pravo u toalet, gde je povratio u šolju. Košulja mu je bila natopljena znojem, a tek čitav sat kasnije, kada je konačno prelazio Stari most, puls mu se vratio u normalu. Ledi je išla kroz restoran i kockarnicu. Izbrojala je devetoro gostiju. Pokušala je da se uteši time da je u to doba, posle pauze za ručak, oduvek bio najmanji promet. Prešla je na recepciju, kod Džeka. „Imamo li novih gostiju u hotelu?” „Zasad nemamo, madam.” „Zasad? Treba li da stignu neki u toku popodneva?” Džek se stidljivo osmehnuo. „Ne da je meni poznato, madam.” „Jesi li svratio do Obeliska kao što sam ti rekla?” „Naravno, madam.” „A tamo je bilo...” „Mogu vam reći, mirno i tiho.” „Lažeš, Džek.” „Tako je, madam.” Ledi je morala da se nasmeje. „Džek, ti me uvek utešiš. Misliš li da je zbog onih ubistava ovde?” „Možda. Ali dešavalo se i da mi izričito traže da odsednu u sobi u kojoj je stradao Dankan. Za nevolju bi prihvatili i sobu telohranitelja.” „Ljudi su bolesni. Kad smo kod toga, hoću da se malo raspitaš o onom dečaku kog je Turtel dovodio ovamo. Saznaj koliko ima godina.” „Mislite...?” „Nadajmo se za dobro tog dečaka da ima preko šesnaest. A za naše dobro, da ima ispod.” „Imate li već u vidu namenu za to saznanje, madam?” „Samo skladištim municiju za svaki slučaj, Džek. Ipak novog šefa policije imenuje gradonačelnik, a iako on tu obično poštuje policijsku hijerarhiju, ovih dana ne možemo biti sasvim sigurni ni u šta.” „Samo zbog toga?” „Pa, ne bi nam škodilo ni da Turtel još malo pritisne odbor za igre na sreću da ispitaju delatnosti Obeliska. Dosad sam bila strpljiva i pokušavala milom, ali ako se to ne pokrene uskoro, biće potrebne oštrije mere.”

„Videću šta mogu da saznam.” „Džek?” „Da, madam?” „Jesam li ovih dana hodala u snu?” „Niste kada sam ja radio noćnu, madam.” „Da li me opet lažeš?” „Možda ste noćas samo skoknuli do recepcije, ali nisam uopšte bio siguran da li spavate ili ne.” Nasmejala se. „E moj Džek, da su svi upola tako dragi kao ti. Već‘sam posumnjala, pošto sam jutros videla da je ključ u spoljašnjoj bravi.” „Da li vas muči nešto konkretno? Vi mesečarite samo kada vas nešto muči.” „Postoji li išta osim muka?”, uzdahnu Ledi. „I snova. Sanjate li opet onaj isti san?” „Rekla sam ti, Džek, da to nije san, već sećanje.” „Izvinite, madam, ali vi to ne možete znati. Ne možete znati da se desilo baš onako kao što vidite svaku noć u snu, san je postao vaše sećanje. Ne možete znati da beba nije umrla prirodnom smrću.” „Večiti utešitelj. Ali meni ne treba uteha, ne treba mi zaborav. Naprotiv, treba mi da pamtim. Da pamtim čega sam se odrekla da doguram dovde. Treba mi to kako bih cenila svoj život bez dece svakog jutra kad se probudim u svili pored čoveka s kojim sam sama odabrala da provedem noć i kad siđem niz stepenice u svoju kuću, u život koji sam sama za sebe stvorila, gde me poštuju zbog onoga što jesam, Džek.” „Nikog od nas ne poštuju zbog onoga što jesmo, madam. Poštuju nas zbog onoga što bismo mogli da uradimo, što bismo mogli da uradimo onima od kojih očekujemo da nas poštuju...” „Džek, previše si ti mudar da radiš na recepciji.” „...zato recepcioner, nažalost, ne uživa nikakvo naročito poštovanje. On je bezazleni posmatrač, evnuh i povremena uteha onima koji uživaju poštovanje.” „Džek, drago mi je što nikad nisi imao dece. Samo tebi sam mogla da ispričam kako sam izazvala smrt rođenog deteta a da to u tebi ne izazove šok i prezir kao kod drugih roditelja. Ti si mudar i tolerantan, uvek nastojiš da razumeš, a ne da osudiš.” „A koga da osudim? Sirotu devojčicu koju su silovali s trinaest godina, pa je rodila dete koje - prepuštena sama sebi i bez krova nad

glavom - nije uspela da održi u životu?” „A šta ako se nisam dovoljno potrudila?” „Mislite, šta ako niste dah svoj život? Imah ste trinaest godina, i sami ste praktično bih dete, ali sa sasvim razvijenim umnim sposobnostima. Da li je trebalo da žrtvujete budućnost zarad novorođenčeta, semena koje nije ni svesno toga da je živo, koje još ne oseća čežnju, stid, sram, istinsku ljubav - štaviše, ono još i nije čovek, već samo kamen oko vrata jednoj devojčici koju je život već dovoljno kažnjavao. To što ta trinaestogodišnjakinja nije uspela da ih održi oboje u životu, već je samo ona preživela, moralo bi se proglasiti srećom u nesreći. Jer gle šta je sve posle toga postigla. Pokrenula je jedan mah bordel. Potom i veći, luksuzniji bordel koji je gostio sve od šefa policije do najuticajnijih političara u gradu. I to je prodala i otvorila najbolji kazino u gradu. A sada je - ta-da! - kraljica ovog grada.” Ledi odmahnu glavom. „Preteruješ, Džek, i u ulepšavanju mojih pobuda, a i u pravdanju mojih nedela. Šta je jedan kazino, šta su snovi luđaka, spram života jednog stvarnog deteta? Da sam manje zahtevala od svog života, možda bih spasla njen.” „Zar ste stvarno zahtevali previše?” „Zahtevala sam tuđe priznanje. Ne, i više od toga - poštovanje. Pa čak i ljubav. Te darove uživaju samo malobrojni, ali sam ja, eto, htela da budem među njima. A cena toga je da ponovo, svake noći, iznova gubim dete.” Džek klimnu. „A da možete opet da birate?” Ledi ga pogleda. „Možda smo svi mi, i dobri i zli, samo robovi svojih požuda? Veruješ li u to?” „Ne znam, madam, ali kad smo kod robova požude, raspitaću se o onom Turtelovom dečačiću koliko sutra.” Magbet je izašao iz lifta u podrumu. Načas je zastao da udahne miris kože, ulja za podmazivanje oružja i muškog znoja. Pogledao je bajrak sa geslom Garde ispod grba crvenog zmaja koji bljuje vatru. Odanost, bratstvo, u vatri kršteni, u krvi ujedinjeni. Bože, činilo mu se da je prošla čitava večnost otkako je bio tu. Ušao je u zajedničku prostoriju Garde. „Olafsone! Angase! Šta se glupirate, sedite kao ljudi, što mi skačete kao nekakvi kadeti? Gde je Siton?” „Tamo”, reče Angas svojim pobožnim, popovskim tonom. „Strašno je ono što se desilo s Bankom, skupljamo novac za venac, ali vi...”

„Šta, ja više nisam jedan od vas? Nego šta sam!” Magbet izvadi novčanik. „Olafsone, zar ti nisi na bolovanju? Gde ti je zavoj?” „Bacio sam ga.” Olafson je, usled onog šuškanja, zvučao pomalo kao Španac. „Lekar mi je rekao da sam uništio tetive u ramenu i da više nikad neću pucati. A onda je i Siton bacio pogled i odjednom sam dobro.” „Eto vidiš, lekarima ne treba verovati.” Magbet mu pruži nekoliko novčanica. „Šefe, ovo je previše.” „Uzmi.” „Ali ovde ima i za kovčeg.” „Uzmi!” Magbet uđe u svoju nekadašnju kancelariju. Tačnije, to i nije bila kancelarija, već radionica sa municijom i rezervnim delovima za oružje. Pisaća mašina stajala je na nekoj stolici. „Dakle?”, rekao je. „Momci su obavešteni”, reče Siton. Pred sobom je držao nekakvo debelo uputstvo za upotrebu. „I spremni.” „A naše dve gospođe?” Magbet klimnu ka onom uputstvu. „Mitraljezi stižu u četvrtak u osam, dakle sutra ujutru. Ako sam dobro shvatio, sredili ste u lučkoj upravi da brod s njima uplovi preko reda.” „Ne smemo dozvoliti da gospođe zakasne na zabavu. A kad smo kod gospođa, imam još jedan zadatak za tebe sutra, nešto kasnije u toku dana.” „U redu. A gde?” „Preko, u Fajfu.”

Č Dvadeseto poglavlje etvrtak pre podne. Fajf se kupao u suncu. Daf je plivao. Prsno, dugim otegnutim zamasima probijao se kroz hladnu, slatku Vodu jezera. Godinama je više voleo slanu zalivsku vodu u gradu, bilo mu je lakše da pliva u njoj. A to je, zapravo, bilo neobično, pošto su ih u školi učili da slana voda pruža jači potisak, što bi pak značilo da ima i veću gustinu, pa da je, dakle, teža od slatke vode. Pa opet, njemu je donedavno bilo draže da se kupa u zalivu koji ne samo da je bio leden već je bio i toliko zagađen da se uvek osećao prljavo kad izroni iz njega. Sada je pak bio čist. Ustao je rano, vežbao na hladnom brodskom podu pored gostinskog kreveta, spremio doručak za celu porodicu, otpevao predrođendansku pesmu Juanu, odvezao decu u školu i potom se sa Meredit prošetao onaj kratak kilometar do tog jezera. Pričala mu je kako su jabuke bogato rodile, kako je njihova ćerka dobila prvo ljubavno pismo, ali se veoma razočarala kada je saznala da je udvarač čak tri godine mlađi od nje, kao i da je tražila gitaru za dvanaesti rođendan. A Juan se potukao u školskom dvorištu, doneo je kući obaveštenje o ukoru. Sa mamom se dogovorio da će sam to reći tati, ali da to mogu ostaviti i za posle večere povodom dočeka rođendana, nisu morali da žure. Daf je upitao da li će zbog tog odlaganja Juan samo duže strepeti od očeve reakcije. „Nisam sigurna da li strepi ili se raduje. Dečak s kojim se potukao godinu dana je stariji od njega, a Juan tvrdi da je ovaj prvi napao Malog Pitera.” „Koga?” „Juanovog najboljeg druga.”

„A, njega”, napravio se Daf da zna. „Juan je rekao da mu je žao, ali i da je morao da brani svog druga, da bi i njegov tata uradio isto. Zato ga strašno zanima kako ćeš reagovati.” „Probaću da postignem neku ravnotežu između grdnje zbog takvog ponašanja i pohvale njegovih moralnih pobuda. I reći ću mu da umesto da dalje ratuje, treba da pokuša da budu drugari. Da se pomire, zar ne?” „Ja bih volela da bude tako.” A čim su Meredit i on ušli u vodu, Daf je rešio da više nikad ne pliva nigde drugde osim u njihovom jezercetu u Fajfu. „Eno je”, reče Meredit iza njega. Daf se okrenuo na leđa tako da ju je pogledao mašući rukama da ostane na površini i odgurujući se nogama. Njegovo telo je pod vodom bilo bledo, zelenkasto, a njeno je izgledalo preplanulo čak i uz takvo prelamanje svetlosti. Provodio je previše vremena u gradu, premalo na suncu. Pretekla ga je i popela se prva. Bila je to stena. I to ne bilo koja. Bila je to njihova stena. Stena na kojoj su začeli ćerku jednog letnjeg dana pre jedanaest godina. Jednog dana su se dovezli u Fajf da pobegnu iz grada i sasvim slučajno nabasali na to jezerce. Stali su zato što su ugledali napušteno imanje koje se Meredit strašno svidelo. Odatle su spazili vodu kako svetluca, pa su pošli ka njoj i posle desetak-petnaest minuta našli to jezero. Iako su na obali bile samo dve krave, njih dvoje su ipak otplivali do te skrivene stene na drugoj strani jezera odakle ih niko ne bi video. Kada je, mesec dana kasnije, Meredit rekla Dafu da je trudna, pijani od sreće su se vratili i kupili onu kuću na pola puta između puta i jezera, a kada je na svet došao i Juan, kupili su i plac uz obalu gde se sad nalazila koliba. Daf se uspeo na stenu pored nje. Sa tog mesta se videla njihova crvena koliba na obali. Legao je poleđuške na zagrejanu stenu. Zažmurio je, osetio da mu kroz telo prolaze prijatni žmarci. Pomislio je kako ponekad vredi da se smrzneš samo da bi se ponovo zagrejao. „Jesi li se sada vratio kući, Dafe?” Kad nešto izgubiš, pa ga opet nađeš, srećniji si nego pre nego što si ga izgubio. „Jesam.” Prekrila ga je njena senka. A kada su se poljubili, zapitao se zašto je tek tada - i nikad ranije -

shvatio da su ženske usne ukusnije kad su nakvašene slatkom nego slanom vodom, ali se setio da mu verovatno telo samo saopštava da je ta voda pitka, za razliku od morske. Posle, dok su ležali zagrljeni i znojavi od sunca i vođenja ljubavi, rekao joj je da ipak mora do grada. „Dobro. Čorba će biti gotova.” „Vratiću se na vreme. Idem samo po poklon za Juana, ostao mi je u kancelariji.” „Agentski pribor za prerušavanje koji je želeo?” „Da. A moram i još nešto da obavim pre toga.” Pomilovala ga je kažiprstom po čelu i nosu. „Nešto ti je sad iskrslo?” „I da i ne. Nešto što je trebalo da obavim još odavno.” „U tom slučaju...” - njen tako dobro poznat prst pomilovao ga je i po usnama - „treba da uradiš baš ono što misliš da moraš. Čekaču te.” Daf se pridigao na laktove da je pogleda. „Meredit.” „Da?” „Volim te.” „Znam, Dafe. Samo si to bio zaboravio.” Daf se osmehnuo i poljubio je još jednom u ona slatkovodna usta. Ustao je, uhvatio zamah da skoči u vodu, a onda je zastao. „Nego...” „Da?” „Da li ti Juan rekao ko je pobedio u tuči?” „Da li je taj neko iz kancelarije šefa policije rekao zašto treba da ih odvežemo u njihov klub?”, upita vozač. Zatvorski čuvar je gledao svežanj ključeva tražeći onaj koji otvara narednu ćeliju. „Nema dovoljno dokaza, a sumnja je nedovoljan osnov da ih zadržimo u pritvoru.” „Sumnja? Kakvo proseravanje, ceo grad zna da su onu drogu prevozili Norveški jahači. I ceo grad zna da su oni ubili onog policajca i njegovog sina. Ali nisam pitao zašto ih puštaju, na takvo ludilo sam odavno oguglao, pitao sam zašto ih samo ne izbacimo napolje. Obično prevozim zatvorenike iz jednog zatvora u drugi, a ne glumim im taksistu da ne pokisnu na putu do kuće.” „Ko će znati.” Čuvar otključa vrata. „Ej, Šone! Diž’ se, ideš kući gospođi i ćerki!” „Živeo Magbet!”, začulo se iz ćelije.

Čuvar odmahnu glavom, pa se obrati vozaču: „Doteraj autobus do izlaza, pa ćemo ih tamo okupiti. Šaljem dvojicu naoružanih čuvara s tobom.” „Zašto, zar nisu slobodni?” „Iz kancelarije šefa policije žele da budu sigurni da će oslobođenici stići gde treba bez incidenata.” „Smem li onda da im vežem noge?” „To ne bi bilo prema protokolu, ali radi šta hoćeš. Ej! Vezuj te pertle, nemamo čitav dan!” „Stvarno smem? Znači li to da su se vratila stara dobra vremena kao pod Kenetom?” „He-he, rano je reći, ali kažu da Magbet obećava.” „Ipak nije rasvetlio ubistva policajaca. Ako takve stvari ne središ brzo, dobijaš šut u dupe i letiš naglavačke.” „Možda. Danas je Kajt na radiju rekao da je Magbet katastrofa.” Reč „katastrofa” je ponovio teatralno i sa grlenim r. Vozač se nasmejao, a zatim i stresao - kada je ugledao tetovažu na čelu zatvorenika koji je izašao iz ćelije. „Prevoz stoke”, promrmljao je sebi u bradu dok je čuvar gurkao zatvorenika da krene u željenom pravcu. Daf je svratio u kancelariju. Samo je strpao je paketić za Juana u džep sakoa i žurno izašao. Na drugom spratu su mu forenzičari rekli da je Kejtnesova u mračnoj komori u garaži. Sišao je liftom i otključao vrata te prostorije. Svojevremeno, dok je Kejtnesova živela sa cimerkom, Daf je ubedio portira da i on, kao načelnik Odseka za narkotike, treba da ima ključ forenzičke laboratorije u garaži gde su, između ostalog, postojali balistička streljana, hemijska laboratorija, mračna komora za razvijanje fotografija s mesta zločina kao i slobodan prostor pred kapijom koja je gledala na ulicu, gde su forenzičari čuvali veće predmete koje je trebalo ispitati, uglavnom automobile. Posle kraja radnog vremena malo ko je zapadao u iskušenje da se bavi prekovremenim radom u hladnom i memljivom podrumu, obično bi se povukli u kancelarije na drugom spratu. Tako su se Daf i Kejtnesova godinu dana sastajali posle radnog vremena u tom podrumu, kao i jednom nedeljno u pauzi za ručak pod imenom Mitbaum u sobi 323 hotela Grand. Kada se Kejtnesova preselila sama u onaj veliki stan u potkrovlju, Dafu je, začudo, nedostajalo to tajno i užurbano sastajanje. A kada je otvorio vrata i kada ga je zapahnuo zadah garaže,

zaključio je da je tada morao biti strašno zaljubljen. Nasred garaže stajao je Bankov izrešetani volvo PV. Prekrili su ga ceradom, verovatno zato što su mu nedostajala vrata na jednoj strani, a trebalo je zaštititi eventualne dokaze od pacova koji su noću tu carevali. Pred vratima mračne komore Daf zastade da duboko udahne. Odluka je pala. Sada je samo trebalo postupiti u skladu s njom. Trebalo je delati. Stisnuo je kvaku i zakoračio u tamu. Zatvorio je vrata za sobom. Zastao je udišući amonijak iz rastvora za razvijanje i čekajući da mu se rašire zenice. „Dafe?”, začulo se iz mraka. Isti onaj ljubazni, pomalo oprezni glas koji ga je prethodnog jutra prenuo iz misli u sali za sastanke. Isti onaj ljubazni, pomalo oprezni glas koji ga je budio onolika jutra u njenom stanu. Ljubazni, oprezni glas koji više neće slušati, bar ne tako, bar ne tamo. „Kejtnesova, ne možemo...” „Roje”, reče ova. „Možeš li da izađeš nakratko?” Dafu su se oči svikle na mrak i on ugleda forenzičkog fotografa kako izlazi iz komore. „Jesi li video ovo?”, upita Kejtnesova uperivši crvenom lampicom u tri velike nove fotografije koje su se cedile na konopcu. Na jednoj je bio Bankov auto. Na drugoj njegovo obezglavljeno telo pored auta. A na trećoj, krupan kadar mesta na kojem je prestajao Bankov vrat. „Mislimo da je rez načinjen velikim sečivom. Rekao si da Sveno nosi nekakvu sablju.” „Aha.” Daf je piljio u onu sliku. „Našli smo i trag tuđe krvi na rani. Nije li to zanimljivo?” „Kako to misliš?” „Sveno, ili ko god da je, očigledno nije pažljivo čistio svoju sablju, pošto kada je naišao na kičmu ovde...” - pokazala je prstom - „kost je sastrugala staru skorelu krv sa sečiva. Ako uspemo da utvrdimo krvnu grupu, ovo nam može pomoći da rasvetlimo neka ranija ubistva.” Dafu se zgrčio želudac i on se uhvati za radni sto. „I dalje nisi dobro?”, upita Kejtnesova. Daf udahnu duboko nekoliko puta. „Nisam. Jesam. Samo sam morao da se sklonim. Moramo da razgovaramo.” „0 čemu?” Čuo joj je u glasu da je već shvatila. Verovatno je shvatila čim je tu banuo, pa je zapodenula priču o fotografijama iz čiste panike. „0 ovom našem viđanju”, rekao je. „Više ne ide.” Pokušao je da joj vidi lice, ali je bilo previše mračno.

„0 viđanju?”, upitala je. Glas joj je već bio plačan. „Zar je to bilo samo - viđanje?” „Ne”, rekao je. „U pravu si, naravno. Bilo je više od viđanja. Utoliko ima više razloga da prestane.” „Došao si, dakle, da me ostaviš, da me otkačiš, ovde - na mom radnom mestu?” „Kejtnesova...” Prekinuo ga je njen ogorčeni smeh. „Pa dobro, i prikladno je da se veza koja se odvijala u mračnoj komori tu i završi.” „Žao mi je. Iz obzira prema...” „Prema tebi, Dafe. Prema tebi. Ne ni prema deci, ni prema porodici, nego prema tebi. Ti si najsebičniji čovek kog sam ikad upoznala, pa mi nemoj predstavljati da ovo radiš iz obzira prema ikome drugome do prema samom sebi.” „Kako ti drago. Iz obzira prema meni.” „A kakvi su to obziri zbog kojih me ostavljaš? Neka mlađa, još naivnija od mene koja te neće gnjaviti da se vežeš, da se žrtvuješ? Bar ne odmah.” „Hoće li ti značiti ako kažem da mislim samo na ono lično, sebično blagostanje koje se nadam da ću doživeti ako ubedim sebe da je to što te ostavljam nekakvo iskupljenje, pošto se smrtno plašim da neću završiti među blaženima na Sudnji dan?” „Da li stvarno misliš da ćeš završiti među njima?” „Ne. Ali odluka je pala, Kejtnesova, pa mi samo reci kako želiš da izvučemo ovaj zub, polako ili jednim trzajem?” „Zašto da sada prekidamo agoniju? Dođi kod mene u četiri.” „Čemu to?” „Da me čuješ kako plačem, grdim i preklinjem, pošto to ne mogu ovde.” „Obećao sam porodici da ću ručati s njima u pet.” „Ako ne budeš došao, izbaciću sve tvoje stvari na ulicu, a onda ću dohvatiti telefon i obelodaniti tvoju avanturu...” „Kejtnesova, ona već zna.” „.. .tvom tastu i tašti, ispričaću im kako si izneverio njihovu ćerku i unuke.” Daf proguta pljuvačku. „Kejtnesova... ” „Znam, znam. Obećao si svojima. U četiri. Ako budeš dobar i saslušaš me, onda možda i stigneš na taj prokleti ručak.” „Dobro, dobro, doći ću, ali nemoj misliti da će to išta promeniti.”

Napolju je forenzički fotograf pušio naslonivši se o kapiju garaže. „Gadno?”, upita ovaj. „Molim?” „Kako su mu odrubili glavu.” „Ubistvo je uvek gadno”, reče Daf, pa produži ka izlazu. Ledi je stajala pred vratima Magbetovog ormara u sobi. Slušala je gacanje mokrih pacovskih nožica po drvenom podu, govorila sebi kako je taj zvuk samo u njenoj glavi, da se to nikako ne bi čulo na debelim tepisima u sobi. Zvuci u glavi. Uskoro će postati glasovi. Glasovi za koje je njena majka govorila da je ne ostavljaju na miru, da su to isti oni glasovi koje je čula i baka; bili su to glasovi njihovih predaka koji su im zapovedali da mesečare noću, da se stropoštaju u smrt. Prestravila se kada je na onoj večeri i Magbet počeo da fantazira. Da li je zarazila tom bolešću i svoju jedinu ljubav? Gacanje pacovskih nožica bilo je tu već neko vreme i nikako je nije napuštalo. Preostalo joj je bilo jedino da potrči brže od njih, da pobegne od zvukova, pobegne iz svoje glave. Otvorila je vrata ormara. Izvukla je fioku pod policom. Unutra se nalazila kesica s nekakvim praškom. Bilo je to Magbetovo bekstvo. Da li je delovalo? Da li će uspeti da pobegne ako bude otišla tamo gde i on odlazi? Sumnjala je u to. Zatvorila je fioku. Pogledala je policu za šešire. I paket koji je primio Džek. Bio je umotan u papir, obavijen tankim konopcem i preko zaštićen providnom plastičkom folijom. Paket kao paket. Pa opet, činilo joj se da pilji pravo u nju. Ponovo je otvorila onu fioku i izvadila kesicu. Posula je malo onog praha na stočić ispred ogledala, uvila novčanicu i - malo nesigurna kako se to zapravo radi - prislonila jedan kraj zavijutka na sam rub nozdrve, a drugi držala malo poviše praška. Udahnula je, delom na usta, a samo delom na nos. Pošto nije postigla ništa, i posle još dva-tri takva pokušaja, prikupila je sav prašak u jednu liniju, gurnula novčanicu duboko u nozdrvu i udahnula iz sve snage pomerajući novčanicu duž one linije, celu ju je usisala. Neko vreme je posmatrala svoj odraz u ogledalu. Pacovske nožice su otišle. Zatim je prišla krevetu i legla.

„Stižu!”, uzviknu Narednik. Stajao je na kapiji kluba i posmatrao žuti zatvorski autobus kako se penje uz ulicu. Bilo je trinaest i trideset, bili su tačni. Pogledao je članove kluba koji su izašli pred zgradu na kišici. Svi su po naređenju došli da dočekaju ranjenike koje su one večeri morali da prepuste policiji. Došle su i ženske, kako devojke zatvorenika, tako i zajedničke devojke. Narednik se osmehnuo nasmejanoj bebi u Betinom naručju. Oni su čekali Šona. Čak su i rođaci sa juga rešili da ostanu još jedan dan kako ne bi propustili proslavu o kojoj će se sigurno dugo pričati. Sveno je poručio dovoljno pića i droge da zabavi jedno osrednje selo, pošto Norveški jahači tog dana nisu slavili samo oslobođenje svojih drugova, već i, pošto su sredili Banka, osvetu za nanesene gubitke. Uz to su sklopili i jedan nov, unosan savez. Sveno je bio u pravu kada je rekao da je svojim ličnim dolaskom u klub Magbet prodao dušu đavolu, a posle takvog pakta nemaš prava da se popišmaniš. Držali su ga u šaci bar koliko i on njih. Narednik izađe na ulicu. Mahnuo je autobusu da stane ispred kapije. Kroz nju nije smeo da kroči niko osim sasvim pouzdano identifikovanih članova kluba, tako je glasilo novo pravilo. Počeli su da izlaze iz autobusa, jedan po jedan, a utom je neko u klubu odvrnuo zvučnike. Let’s Spend the Night Together. Neki su kroz kapiju prošli normalnim hodom, drugi su već đuskali. U dvorištu su ih drugovi dočekali tapšanjem po ramenu, a žene zagrljajima i sočnim poljupcima. „Sve je ovo lepo”, uzviknu Narednik. „Ali piće je unutra!” Povici, smeh. Povukli su se u klub. Narednik je pak ostao na vratima da još jednom osmotri okruženje. Autobus je već odlazio, prazan. Čang je sa još dvojicom čuvao kapiju. Obišli su i napuštenu fabriku da provere ima li uhoda. Na zapadu je za promenu izgledalo kao da se razvedrava. Možda će stvarno odahnuti, možda je Sveno bio u pravu, možda će im stvarno svanuti. Narednik uđe u klub. Odbio je žestinu i prineo usnama kriglu piva. Slavili ili ne, trenutak je bio kritičan. Šon i Beti su se žvalavili u uglu stiskajući bebu svojim telima. Narednik pomisli kako bi to bio bizaran način da se okonča jedan život u povoju. Jebiga, a možda i ne bi bilo tako strašno - da te uguši čista, nepatvorena ljubav. „Jahači!”, uzviknuo je. Neko utiša muziku, svi zaćutaše. „Ovo je radostan dan, ali i tužan - nikad nećemo zaboraviti pale drugove. Ali postoji vreme za tugovanje i vreme za smejanje, a danas

slavimo! Živeli!” Ovacije, dignute čaše. Narednik nategnu pivo, pa potom otre penu s brade. „A ovo je novi početak”, nastavio je. „Govora?”, ubaci se Šon, nagrađen smehom. „Mi smo izgubili neke ljude, ali i oni su”, reče Narednik. „A drogu iz Sovjetskog Saveza pustili smo niz vodu.” Niko se nije nasmejao. „Ali, kao što mi je neko koga svi vi dobro znate danas rekao: ‘S onim luđakom na mestu šefa policije ima da nam svane.’” Ponovo ovacije. Narednik je mogao da govori još malo, o klubu, o bratstvu, o žrtvi, ali već ih je dosta zadržao. Naime, samo je Narednik znao da se negde iza kulisa u tom trenutku krije i Sveno. Kucnuo je čas i za njegov veliki nastup. „Pošto sam to rekao”, počeo je. „Sada...” U dramskoj pauzi koju je načinio začulo se nešto. Duboko, grleno brundanje kamiona s velikim motorom na preniskom broju obrtaja. Tja, danas svaka budala seda za volan. „...dajem reč...” Začuo se tresak. Narednik je znao da je to kapija izletela iz šarki. Znao je i da je Svenov veliki nastup upravo dobio konkurenciju. Daf je stajao na ulici pred sivom četvorospratnicom. Pogledao je na sat. Pet do četiri. Komotno je stizao na doček rođendana. Pozvonio je na interfon. „Popni se”, reče glas Kejtnesove kroz zvučnik. Posle njihovog razgovora u mračnoj komori, Daf je otišao do Zidara, seo u separe i poručio pivo. Mogao je, naravno, u toj pauzi i da radi u svojoj kancelariji, ali mu je Magbet naredio da miruje kod kuće u Fajfu. Poručio je i još jedno pivo, kupio vreme da razmisli. Dok se sada peo uz stepenice, nije vukao noge kao da ide na gubilište, već je hitao lakim korakom onoga koji ima da obavi neki neprijatan posao, ali će ipak preživeti. Onoga koga čeka novi život. Dočekala su ga već otvorena vrata. „Uđi”, doviknula mu je Kejtnesova odnekud. Odahnuo je kada je spazio da je već spremila sve njegove stvari na stočiću u predsoblju. Neseser. Mašinica za brijanje. Dve košulje i donji veš. Teniski reket koji mu je kupila pošto su oboje znali da igraju, ali koji nikad nije upotrebio. Ogrlicu i biserne minđuše. Daf dotaknu taj nakit koji joj je svojevremeno poklonio. Nosila ga je.

„Ovamo”, viknula je ponovo. Iz spavaće sobe. Stereo-uređaj je svirao. Elvis. Love Me Tender. Daf pođe ka otvorenim vratima spavaće sobe. Sad više nije koračao onako lako i odlučno. Osetio je njen parfem već u predsoblju. „Dafe”, rekla je pomalo nerazgovetno kada se pojavio na ulaznim vratima. „Vraćam ti sve što si mi dao, ali očekujem neki dar na rastanku.” Ležala je na krevetu u crnom korsetu i najlon-čarapama koje joj je takođe on kupio. Uz ogradu kreveta stajala je kibla s otvorenom bocom šampanjca iz koje se ona očigledno već poslužila. Upijao je prizor pred sobom. Bila je to najlepša, najdivnija žena s kojom je ikada bio. Svaki put kada bi je video, njena lepota bi ga oborila s nogu kao prvi put. Osetio je odjednom svaku nežnost koju su razmenili, svaki strastveni odnos. A sada se svega toga odricao. Zauvek. „Kejtnesova”, poče Daf osećajući da ga nešto steže u grlu. „Moja draga, draga i prelepa.” „Dođi.” „Ne mogu...” „Naravno da možeš. Mogao si svih onih puta dosad, ovo će samo biti poslednji. Toliko mi duguješ.” „Neće ti biti na radost. Ni tebi, a ni meni.” „Ne tražim radost, Dafe, već da se razračunamo. Da jednom i ti puziš. Da progutaš svoj ponos i da me slušaš. Hoću da se jednom ti meni povinuješ. I samo to. A posle možeš da se nosiš odavde na ručak kod one koju više ne voliš. Dolazi, dakle, vidim odavde da si spreman...” „Ne, Kejtnesova, ne mogu. Rekla si da će ti biti dovoljno onoliko mog srca koliko mogu da ti pružim. Ali ne mogu da ti pružim samo deo, onda bih izneverio i tebe i majku svoje dece. A to što kažeš da je više ne volim, nije tačno.” Udahnuo je. „Samo sam to bio zaboravio. Ali onda sam se setio. Setio sam se da je volim, da sam je voleo oduvek. I upravo sam te prevario sa svojom ženom.” Video je da su je te reći pogodile, ona tanka zavodnička maska istopila se pred njegovim očima i ogolila tugu i šok. A onda su joj oči zasuzile i ona se šćućurila na krevetu prekrivši se čaršavom. „Zbogom, Kejtnesova, mrzi me onako kako me i treba mrzeti. Odlazim.” U predsoblju je Daf pokupio svoju odeću i neseser pod mišicu. Reket je mogao i da ostavi, ko još igra tenis na selu. Ali kod minđuša i ogrlice je zastao. Iz spavaće sobe su se čuli njeni bolni jecaji. Bio je to

skup nakit, koštao ga je zapravo i više nego što je smeo da priušti, ali u njegovoj ruci nije vredeo ništa. Niti je imao kome da ga da, izuzev da ga založi. Ali zar može podneti da te stvari nosi neka nepoznata osoba? Oklevao je. Pogledao na sat. Onda je odložio sve osim nakita i pošao nazad u spavaću sobu. Prestala je da plače kada ga je ugledala. Lice joj je bilo mokro od suza i crno od razmazane šminke. Telo joj se zatreslo u poslednjem jecaju. Jedna čarapa joj se srozala, s ramena joj je skliznula jedna bretela. „Dafe...”, prošaputala je. „Kejtnesova.” Progutao je knedlu. Šećer u stomaku, šuštanje krvi u glavi. Onaj nakit zvecnu o pod. Narednik je zgrabio pušku iza šanka i pritrčao prozoru. Iza njega su ostali već trčali ka ormaru s oružjem. Napolju je ugledao kamion koji je malopre čuo, parkiran tako da gleda bokom na ulaz u klub. Motor je još brujao, a na braniku je i dalje visila njihova kapija. Kao i Čang. Narednik podiže kundak na rame. Utom s kamiona spade cerada otkrivajući pripadnike Garde u onim gadnim crnim uniformama, sa oružjem u rukama. Međutim, na kamionu se nalazilo i nešto još gadnije, nešto od čega se Naredniku sledila krv u žilama. Tri čudovišta. Dva čudovišta bila su čelična, imala su stalke i redenike, okrugle šaržere i komoru za hlađenje, a treće je stajalo između njih - ćelav, žilav, mršav tip kog Narednik nikad ranije nije video, ali je znao da ga poznaje oduvek, da je uvek bio na korak od njega. A sada je taj tip podigao ruku i uzviknuo: „Odanost, bratstvo!” Ostali su mu odgovorili. „U vatri kršteni, u krvi ujedinjeni!” Usledila je kratka naredba: „Paljba.” Pa dabome. Paljba. Narednik ga je nanišanio i opalio. Jedan hitac. Poslednji. Kap kiše padala je s neba kroz maglu, ka prljavom lučkom gradu na zemlji. Padala je na krovni prozor pod kojim su neko dvoje vodili ljubav. On je ćutke i polako ali snažno podizao i spuštao kukove, a žena pod njim je zarila nokte u čaršav, primajući ga nestrpljivo i uz jecaje. Gramofonska ploča je odavno prestala da svira sladunjavu melodiju, a igla je jednolično i repetitivno, poput muškarca u toj sobi, udarala o etiketu ploče na kojoj je pisala naredba Love Me Tender. No ljubavnici to nisu primećivali, nisu, činilo se, primećivali ništa osim repetitivnog kretanja u kojem su bili zarobljeni dok su udarali jedno o drugo, isterujući demone, rasterujući stvarnost, ostatak sveta, taj grad i taj

dan u tim minutima, u tom kratkom času. Ipak, kap kiše nikad nije dotakla prozor iznad njih. Hladni nalet severozapadnog vetra poneo ju je istočno od reke koja je uzduž delila taj grad i južno od zatvorene pruge koja ga je delila popreko. Kap je padala ka industrijskoj zoni, pored ugašenog dimnjaka fabrike Esteks i dalje, na istok, ka ograđenoj prizemnoj drvenoj zgradi među zatvorenim fabrikama. Tu je kap kiše završila svoj slobodni pad na ćeli jednog mršavog čoveka kome je skliznula niz čelo, načas mu se zadržala na kratkim trepavicama, a zatim slila poput suze niz obraz koji nikad nije osetio prave suze. Siton nije osetio kad ga je pogodila kap kiše, kao ni da ga je pogodio Narednikov metak. Dok je stajao na kamionu u raskoraku, podignute ruke, osećao je samo podrhtavanje poda kada su se oglasili getlinzi, osećao je kako mu se vibracije penju od tabana ka kukovima, kako mu ujednačeno štektanje udara o bubne opne, raste od mrmljanja, preko urlika, u neprekinutu riku dok su cevi sve brže i brže bljuvale municiju. A kasnije, dok se izrešetana baraka rušila pred njima, osećao je samo toplinu tih mašina, pravih paklenih mašina koje su znale samo jedno - da proždiru metal kojim su ih hranili i da ga odmah potom ispljunu, poput bulimičnih robota, ali brže od bilo čega drugog na svetu. U tom trenutku nisu još videli šta su napravili unutra, ali im se to postepeno ukazivalo kako su otpadali doslovno dezintegrisani delovi zidova i vrata. Na podu iza vrata ležala je neka žena. Iako joj je falilo pola glave, telo joj se treslo kao da je drma struja. Siton oseti erekciju, sigurno usled vibracija u kamionu. Jedan mitraljez zaćuta. Siton se okrenuo ka čoveku za njim. „Šta je bilo, Angase?” „Obavili smo šta smo imali!”, doviknu mu ovaj sklanjajući plave šiške s lica. „Niko ne prestaje dok ja tako ne naredim!” „Ali...” „Da li je to jasno?” drao se Siton. Angas proguta pljuvačku. „Za Banka?” „Pa valjda sam tako i rekao! Za Banka! Smesta!” Angasov mitraljez ponovo zaštekta, ali Siton shvati da je ovaj bio u pravu. Pred njima nije bilo kvadratnog decimetra koji nisu izrešetali. Ništa nije ostalo, ništa nije preživelo. Ipak, sačekao je još malo, zažmurio, upijao taj trenutak. Ipak, i njegove gospođe su zaslužile da se

odmore. „Obustavi!”, uzviknuo je. Mitraljezi zanemeše. Iz masakriranog kluba dizao se oblak prašine. Siton zažmuri ušmrknuvši vazduh. Oblak pun duša. „Šta se dešava?”, prošuška Olafson s drugog kraja kamiona. „Štedimo municiju”, odvrati Siton. „Imamo još posla danas.” „Šefe, krvariš! Ruka!” Siton obori pogled na svoj rukav koji mu se zalepio za lakat tamo gde je iz jedne rupice isticala krv. „Nije to ništa”, rekao je. „Pripremite ručno oružje. Ulazimo da prebrojimo stanje. Ko pronađe Svena, odmah da mi javi.” „A ako nađemo preživele?” upita Angas. Neko prasnu u smeh. Siton otre kap kiše s obraza. „Ponavljam, Magbet je rekao da niko od Bankovih ubica neće preživeti. Da li ti je sad jasnije, Angase?”

M Dvadeset prvo poglavlje eredit je prostirala čistu posteljinu da se suši na verandi pred ulaznim vratima. Volela je tu kuću, seosku, nepretencioznu ali tradicionalnu, skromnu i praktičnu. Kada bi ljudi čuli da ona i Daf žive na imanju u Fajfu, odmah bi zamislili nekakav aristokratski posed, pa bi verovatno zaključili da se šali kada bi im opisivala koliko je sve to skromno. Pitali bi se, valjda, šta jedna žena s njenim devojačkim prezimenom traži na nekakvom napuštenom seoskom placu. Oprala je svu posteljinu da Daf ne pomisli kako je zamenila samo onu u bračnom krevetu. Gde će te noći opet leći zajedno, zaboraviti sve ono loše, potisnuti sve ono što je bilo i oživeti sve ono što su imali nekad. Ono što nije zamrlo, nego je samo dremalo. Utrobom joj se razlila nekakva toplina pri toj pomisli, pri pomisli na ono divno izmirenje tog prepodneva na steni. Divno kao onih prvih godina. Pa i još divnije. Pevušila je neku melodiju koju je sigurno čula na radiju, nije joj znala ime, dok je kačila poslednji čaršav, gladila mokri pamuk, udisala sveži miris. Čaršav se podiže pod naletom vetra, pa joj sunce skliznu niz lice i haljinu. Toplo, svetlo. Kakav i život treba da bude. Voli, radi, živi. Tako je bila vaspitana, i još je verovala u te vrednosti. Negde kriknu galeb i ona zakloni oči. Otkud galeb tu, tako daleko od slane vode? „Mama!” Kako je posteljina visila u više redova, morala je da se provlači, da otpleše do ulaznih vrata. „Da, Juane?” Njen sin je sedeo na klupi pored prozora. Oslonio je bradu na dlan i čkiljio ka popodnevnom suncu. „Hoće li tata uskoro?” „Hoče. Emili, šta se dešava sa čorbom?”

„Odavno je gotova”, odvrati ćerka revnosno mešajući u velikom loncu. Čorba s mesom. Seosko jelo, jednostavno a zasitno. Juan isturi donju usnu. „A rekao je da će doći na ručak.” „Obećao je, pa je slagao. Zato mora biti obešen.” Majka ga pomilova po plavoj kosi. „A moraju li se obesiti svi koji se zakunu, pa slažu?” „Svi.” Meredit pogleda na sat. Naravno, sigurno su popodne bili veliki zastoji otkako je otvoren samo Stari most. „A ko?”, upita njen sin. „Ko - šta?” „Ko će ih obesiti?” Juan se zagledao u daljinu, kao da priča sam sa sobom. „Pa, pošteni ljudi.” Juan se okrenu ka majci. „Onda su lažovi budale; jer ima dovoljno lažova da nadjačaju poštene ljude i da ih povešaju.” „Slušajte!”, uzviknu Emili. Meredit načulji uši. Da, sada je i ona čula udaljeno brujanje motora kako se približava. Dečak poskoči sa klupe. „Stiže! Emili, sakrij se da ga uplašimo!” „Hajde!” Deca otrčaše u spavaću sobu, a Meredit priđe prozoru. Zaklonila je šakom oči od sunca. Obuzeo ju je neki neobjašnjiv nemir. Možda se samo plašila da Daf koji sad stiže neće biti isti onaj koji je otud otišao tog prepodneva. Daf je prebacio motor u ler. Kotrljao se poslednjom deonicom makadama do kuće. Pod gumama je šljunak mrmljao i gunđao kao nekakva podzemna bića. Vozio je kao lud od Kejtnesove, prekršio je načelo kog se dotad uvek pridržavao, da nikad ne zloupotrebi prenosivo rotaciono svetlo koje je držao u pregradi. Zahvaljujući rotaciji pretekao je kolonu do Starog mosta, ali mu na samom mostu ni ona nije bila od pomoći. Naoružao se strpljenjem i milio u koloni ka drugoj strani. Sada je naglo zakočio i ona podzemna bića zaćutaše. Isključio je motor i izašao iz auta. Na suncu su blistali beli čaršavi mašući mu u znak dobrodošlice. Prala je posteljinu. Oprala je svu posteljinu kako on ne bi pomislio da je zamenila samo u bračnom krevetu. A iako se zasitio vođenja ljubavi, ta pomisao ga je uzbudila. Naime, ostavio je Kejtnesovu. I ona njega. Ispratila ga je do vrata, otrla poslednju suzu s lica, poslednji put ga poljubila i rekla da mu sada

zatvara vrata. Da će se držati toga, kada je konačno tako rešila. Jednog dana će, možda, na ta vrata na koja on sad izlazi ući neko drugi. Odgovorio joj je kako se nada da će biti tako, da će taj neko biti pravi srećnik. A kada je izašao na ulicu, poskočio je od olakšanja, od sreće, od novostečene slobode. Ko bi rekao, slobodan. Slobodan da bude sa svojom ženom i decom! Život je čudan. Čudesan. Prišao je verandi. „Juane! Emili!” Obično bi mu potrčali u susret kad stigne kući. Ali dešavalo se i da se sakriju kako bi ga preplašili. Provlačio se kroz redove čaršava. „Juane! Emili!” Zastao je. Krio se među čaršavima koji su bacali dugačke pokretne senke na pod verande. Udahnuo je miris deterdženta i čiste vode u kojoj su bili oprani. A mirisalo je i još nešto. Osmehnuo se. Čorba. Usne mu se razvukoše u još širi osmeh kada je predvideo šaljivu raspravu u kojoj će Juan insistirati da zalepi novu lažnu bradu pre nego što počne da jede čorbu. Bilo je sasvim tiho, iskočiće iz zasede svakog trenutka. Kroz senke čaršava probijale su se tačkice sunca. Zastao je, zagledao se u njih. Onda je pogledao i sebe. Guste tačkice sunčeve svetlosti išarale su mu džemper i pantalone. Srce mu zalupa jače. Prešao je kažiprstom preko čaršava i odmah napipao rupicu. I još jednu. Prestao je da diše. Razgrnuo je čaršav najbliži kući. Kuhinjskog prozora više nije bilo. Zidovi su bih gusto izrešetani. Pogledao je kroz zjapeće okno. Lonac na ringli pre je ličio na cediljku. Šporet i pod oko njega još su se pušili od zelenkastožute čorbe. Hteo je da uđe. Morao je da uđe. Ali nije uspevao, kao da su mu se cipele zalepile za pod verande. Ali u kuhinji nema nikoga, rekao je sebi. Prazna je. Možda je i ostatak kuće prazan. Uništen, ali prazan. Možda su pobegli u kolibu na plaži. Možda. Možda nije sve izgubljeno. Odlepio se od poda i zakoračio kroz otvor tamo gde su nekad stajala vrata. Obišao je dečje sobe, prvo Emilinu, potom i Juanovu. Pogledao je po razbucanim ormarima i ispod kreveta. Nije bilo nikoga. Kao ni u gostinskoj sobi. Pošao je ka onoj poslednjoj, ka svojoj i Mereditinoj spavaćoj sobi s onim širokim mekanim bračnim krevetom u koji su, onih lepih nedeljnih jutara, umeli da se naguraju i sve četvoro, da se izležavaju, vrište golicajući jedni drugima nožne prstiće, da se češkaju po leđima, da ćaskaju o čudnim ili sasvim običnim stvarima i da se kao bajagi svađaju ko će prvi da ustane.

Vrata spavaće sobe još su stajala, ali su bila jednako izrešetana kao i sve ostalo u kući. Daf udahnu. Možda ipak nije sve bilo izgubljeno. Stisnuo je kvaku. Otvorio vrata. Znao je, naravno, da je sve to samoobmana, nešto u čemu se čestim upražnjavanjem izveštio, sve mu je lakše bilo da vidi stvari u lažnom svetlu. Pa opet, tih dana mu je pao veo s očiju, i sada nije imao izbora do da vidi prizor pred sobom. Perje iz dušeka je poput snega prekrilo sve. Možda su zato izgledali tako spokojno. Meredit ih je grlila oboje, kao da ih greje svojim telom, šćućurene tamo, u ćošku. Daf udahnu drhtavo. Oteo mu se samo jedan jecaj. Jedan jedini, bolni, besni jecaj. Sve je bilo izgubljeno. Apsolutno sve je bilo izgubljeno.

D Dvadeset drugo poglavlje af je stajao na pragu sobe. Zurio je u ćebe na krevetu. Iako je znao da to ne bi ništa značilo, da bi gacanjem kroz perje samo kontaminirao mesto zločina i uništio forenzičke dokaze, morao je da ih pokrije. Da ih poslednji put ušuška. Nije mogao tako da ih ostavi. Zakoračio je i odmah zastao kao ukopan. Čuo je nešto. Povik. Izašao je unatraške i brzo prešao u dnevnu sobu, do razbijenog prozora koji je gledao na jugoistok, ka jezeru. Neko ponovo viknu. Glas je bio dovoljno udaljen da se ne vidi ko viče, ali se popodnevima zvuk prenosio nadaleko. Glas je zvučao ljutito. Ponavljao je jednu te istu reč, ali Daf nije razabirao koju. Onda je izvukao izbušenu fioku i iz nje dvogled. Uperio ga je ka kolibi na plaži. Iako je jedno staklo bilo razbijeno, kroz drugo je jasno ugledao nekog plavušana kako žuri uzanom stazom ka kući. Iza njega, a ispred kolibe, stajao je kamion, a na njemu čovek kog je Daf prepoznao. Siton. Stajao je između dve metalne grdosije koje su ličile na ogromne mlinove za meso. Daf se prisetio Magbetovih reči. Idi kući, u Fajf... dva dana... to ti naređujem. Magbet je znao. Znao je da mu je Daf na tragu, da zna ko je ubio Dankana. Lenoks. Lenoks, taj izdajnik. Sutra neće doći nikakav sudija iz Kapitola. Daf ugleda da se Sitonu pomeraju usne i pre nego što je zvuk stigao do njega. Opet onaj isti ljutiti povik: „Angase!” Daf uzmaknu da sočivo dvogleda ne uhvati odsjaj. Morao je da beži. Do mraka se u gradu već znalo za pokolj u klubu Norveških jahača. U devet sati su skoro svi gradski novinari, televizijski i radijski izveštači sedeli u sali Skon. Magbet je stajao sa strane i slušao Lenoksovu

dobrodošlicu štampi. „Molimo vas da ne koristite bliceve dok šef policije govori, a da pitanja postavljate tako što ćete podići ruku i sačekati da vas prozove. Time dajem reč uvaženom šefu policije Magbetu.” Takvo predstavljanje - a možda i glasine o pobedi nad Norveškim jahačima u bici ispred njihovog kluba - podstakli su dvoje-troje manje iskusnih novinara da zapljeskaju, ali je taj skromni aplauz ubrzo zamro pred strogim pogledima iskusnijih kolega. Magbet priđe govornici. Tačnije, zauzeo je govornicu. Tako se osetio. Ko bi rekao da će mu ono čega se najviše plašio, da govori pred velikim skupom, postati omiljeni posao, pa i nešto što ne može da dočeka - potreba. Nakašljao se, pogledao u papire i počeo. „Danas je policija izvela dve oružane akcije protiv onih koji stoje iza nedavnih ubistava naših kolega, među njima i šefa policije Dankana, kao i iza krijumčarenja najveće količine narkotika u istoriji ovog grada. Zadovoljstvo mi je da tu akciju opišem, s obzirom na okolnosti, kao stoprocentno uspešnu. Zločinačko udruženje po imenu Norveški jahači više ne postoji.” Muk u sali narušilo je jedno usamljeno bravo! „Pod okolnostima podrazumevam to da je do planirane akcije hapšenja došlo odmah po puštanju pojedinih članova iz zatvora, a na osnovu novih saznanja. Međutim, tom prilikom su Norveški jahači otvorili vatru na pripadnike Garde, pa nismo imali izbora do da uzvratimo, i to žestoko.” Neko tad uzviknu u dnu sale: „Da li je među stradalima i Sveno?” „Jeste”, odvrati Magbet. „Doduše, njegovo telo je među onima koje zbog obima povreda ne možemo identifikovati, ali verujem da će svi prepoznati ovo...” Magbet podiže blistavu sablju. Usledile su spontane ovacije, a aplauzu su se pridružili čak i stariji novinari. „I time se okončava jedna era. Na svu sreću.” „Priča se da među stradalima ima i žena i dece.” „To je i tačno i netačno”, poče Magbet. „Da, ima punoletnih ženskih osoba koje su same odabrale da pristupe tom klubu. Više njih je, što bi se reklo, odranije poznato policiji, a nijedna među njima nije pokušala da zaustavi otvaranje vatre na pripadnike policije. A to o deci su, naravno, prazne priče, nije bilo nedužnih žrtava.” „Spomenuli ste još jednu akciju. O čemu je reč?” „Reč je o akciji izvan grada, u Fajfu, na relativno zabačenom mestu, zato niste već čuli za nju. Posredi je bio pokušaj hapšenja pripadnika policije za kog znamo da je sarađivao sa Norveškim jahačima. Naravno,

strašno je što se takvo lice krilo u našim redovima, ali to pokazuje i da moj prethodnik Dankan nije bio nepogrešiv, pošto je poverio Odsek za narkotike, a docnije i Odsek za ubistva, upravo tom licu, višem inspektoru Dafu. Ali ni sami nismo ispali nepogrešivi. Imali smo obzira prema tome da se viši inspektor Daf krio kod porodice, pa smo očekivali da će se on iz istih tih obzira mirno predati, bez dalje štete. Kad smo stigli na lice mesta i kada je zapovednik Garde, inspektor Siton, zatražio od Dafa da izađe sam i da se preda, Daf je pripucao na njega.” Magbet klimnu ka Sitonu, koji je stajao pod sijalicom kod vrata najbližih podijumu kako bi svi lepo videli da drži ruku u belom povezu. „Hitac tek igrom slučaja nije bio smrtonosan, a inspektoru Sitonu je hitno ukazana lekarska pomoć, pa su svi izgledi da će proći bez trajnih posledica. Međutim, u tom trenutku inspektor Siton nije znao obim svojih povreda, pa je zapovedio da se uzvrati vatra. Nažalost, Daf je u očajanju pokušao da iskoristi svoje najbliže kao živi štit, što su oni platili životima, dok je sam Daf pobegao iza kuće i odvezao se u svom automobilu. Za njim je raspisana poternica i potraga je u toku, a ja vam obećavam da će Daf biti uhapšen i kažnjen. Inače, ovom prilikom bih objavio i da će inspektor Siton uskoro poneti čin višeg inspektora.” Sada se aplauzu priključilo još više njih. Kada je konačno utihnuo, neko se nakašljao i začuo se glas koji je kotrljao r kao nekakvu ogrebotinu u grlu. „Sve je to lepo i krasno, Magbete, ali postoje li dokazi” - reč dokazi otegnuo je i naročito naglasio, kao da je posredi neka strana reč - „protiv lica koja ste danas masakrirali?” „Što se tiče Norveških jahača, postoje izjave očevidaca da su oni pucali na Bankovo vozilo, kao i otisci prstiju unutar tog vozila, a i krv na Bankovom sedištu koja po krvnoj grupi odgovara pojedinim telima koja su pronađena u prostorijama kluba nakon današnje akcije. Večeras će vam i Forenzika potvrditi da je na unutrašnjoj strani stakla kod vozačkog sedišta pronađen otisak prsta koji pripada.- Magbet napravi pauzu - „višem inspektoru Dafu.” Salom se proneo kolektivni uzdah. „Ovom prilikom bih pohvalio i forenzičku istragu na mestu Bankovog ubistva. Daf je tamo stigao odmah po ubistvu, sasvim neočekivano, budući da niko iz Odseka za ubistva nije uspeo da ga dobije kad su pokušah da ga izveste o tom slučaju. Očigledno je došao s namerom da pobriše otiske prstiju i druge forenzičke dokaze za koje je znao da ih je posejao, ali naši stručnjaci nisu dozvolili nikome,

apsolutno nikome da priđe telu kako ne bi kontaminirao mesto zločina. Lično bih mogao dodati da sam posumnjao na Dafovu saradnju s Norveškim jahačima još prilikom akcije hapšenja u luci, kada su i Odseku za narkotike i nama u Gardi stigle nedvosmislene dojave koje Daf nije smeo da prenebregne, pošto bi tako izazvao sumnju da štiti Jahače svojom pokroviteljskom, korumpiranom rukom. Zato je mudro organizovao raciju koja bi svakako bila osuđena na propast: poveo je premali broj policajaca, uz to neiskusnih i isključivo iz svog odeljenja, oglušivši se o protokol po kojem je trebalo da izvesti Gardu. Srećom, za tu raciju smo saznali i mi, pa smo se uključili na ličnu inicijativu. Bez lažne skromnosti, proglasio bih to početkom kraja Norveških jahača, a i višeg inspektora Dafa. Oni su sami sebi iskopali jamu kada su se osvetili za izgubljeni tovar droge i smrt petorice svojih članova tako što su ubili Banka i njegovog sina. Uostalom, sada ću prestati da spominjem policijski čin uz Dafovo ime, pošto činove, od najnižih do najviših, ovde ipak doživljavamo kao časne titule.” Magbet je sam sebe iznenadio nepatvorenim patosom u glasu. „Magbete, zar stvarno mislite...” „Podignite ruku da...”, poče Lenoks, ali Magbet mu mahnu da je u redu, pa klimnu Kajtu da nastavi. Bio je spreman da se obračuna s tim prokletim buntovnim džangrizalom. „Magbete, zar stvarno mislite da se policiji ništa ne može zameriti u pogledu tih akcija? Za samo jedno poslepodne pobili ste sedmoricu ljudi koje ste samo sat ranije oslobodili, još devetoricu članova kluba, koji uglavnom nisu imali dosijee u policiji, kao i šest žena koje, koliko je poznato, nisu bile umešane u zločinačke aktivnosti Norveških jahača. A sad nam kažete da je pored toga stradala i jedna očigledno nevina porodica u Fajfu. Ali vi mislite da niste nigde pogrešili?” Magbet odmeri Kajta. Radijski voditelj imao je venac tamne kose oko sjajne ćele i brkove koji su mu ocrtavali dodatni, uvek tužno oklembešeni par usana. Uvek loše vesti. Magbet se pitao kakva sudbina očekuje tog čoveka. Prelistao je papire na govornici i pronašao koncept koji su kasnije doterivali i Ledi i Lenoks. Udahnuo je, svestan da je savršeno uravnotežen, savršeno drogiran. Da je dobio savršen šlagvort. „U pravu je”, obratio se svima okupljenima. „Pogrešili smo.” Čekao je, čekao, dok muk nije postao nepodnošljiv, zagušljiv, dok nije zavapio za zvukom. Pogledao je onu hartiju. Mora da oživi reči s nje, ne sme zvučati kao da samo čita.

„U demokratskom društvu”, počeo je, „postoje određena pravila igre zbog kojih smo danas morali da oslobodimo neke članove Norveških jahača iz pritvora. I ta pravila smo sledili.” Klimnuo je da aminuje vlastitu izjavu. „U demokratskom društvu postoje i pravila koja policiji nalažu da uhapsi osumnjičene kada se u sklopu istrage dođe do novih saznanja. I ta pravila smo sledili.” Opet je klimnuo. „U demokratskom društvu postoje i pravila koja nalažu policiji kako da reaguje ukoliko se osumnjičeni opiru hapšenju ili, kao u ovom slučaju, otvore vatru na policiju. I ta pravila smo sledili.” Mogao je on, naravno, još da nabraja, ali su se dogovorili da su tri „sledenja pravila” dovoljna. Podigao je kažiprst i pogled. „I to je sve. Neki su to već proglasili junačkim podvigom. Drugi su rekli da je to najefikasnija i najduže očekivana policijska akcija u čemernoj istoriji ovoga grada. A neki su rekli da je prekretnica u borbi protiv kriminala na našim ulicama čija je najveća žrtva mladost ovog grada.” Primetio je da je zarazio publiku klimanjem glave. Ponegde se čak začulo i saglasno mumlanje. „Ali ja, kao šef policije, to vidim samo kao izvršenje dužnosti koja nam je poverena. Od policije i ne treba da očekujete ništa manje od toga.” Video je i da na pustoj galeriji Lenoks spremno čeka pored projektora prateći govor na svom primerku koncepta. „Ali priznajem da mi večeras godi”, nastavi Magbet, „što reč ‘policija’ izgovaram s ponosom. Dajte, narode, okanimo se nakratko birokratskog okolišanja. Činjenica je da smo danas obavili veliko čišćenje. Uzvratili smo Svenu i njegovim ubicama istom merom. Pokazali smo mu šta čeka one koji nam oduzmu najbolje među nama...” Odjednom je ugledao jarku svetlost i znao je da se na platnu iza njega pojavio Dankanov portret, koji će uskoro zameniti slika Banka i Flijansa pred jabukom u dvorištu iza njihove kuće. „Ali da, i pogrešili smo. Pogrešili smo što to čišćenje nismo sproveli ranije. Ovako je prekasno za šefa policije Dankana, prekasno je za višeg inspektora Banka, koji je celoga života služio ovome gradu, i prekasno je za njegovog sina, kadeta Flijansa, koji je samo želeo da mu isto tako služi.” Magbet udahnu duboko da smiri podrhtavanje glasa. „Ali ovog popodneva svanuo je novi dan, dan u kojem kriminalci više ne odlučuju o svemu. Dan u kojem su građani ovoga grada ustali i rekli ‘ne’. ‘Ne, nećemo to dozvoliti.’ A sada je smiraj tog dana, koji je samo prvi u nizu novih dana. U narednim danima ćemo nastaviti da čistimo ulice ovoga grada, pošto čišćenje nije ni izbliza gotovo!” Kada je završio i rekao „hvala”, Magbet ostade za govornicom.

Stajao je usred bure aplauza koja se digla, usred škripe stolica kada su poustajali i nastavili da pljeskaju s neumanjenim žarom. Osetio je da su mu oči zasuzile od iskrene reakcije ciničnih novinara na neiskrenu igru. A kada je naposletku i Kajt ustao i zapljeskao, Magbet se zapitao da li ovaj to čini zato što je shvatio šta je najbolje za njega, zato što je video da ih je Magbet osvojio. Da je osvojio moć. I zato što zna da se novi šef policije neće ustezati da je primeni. Magbet je žurio niz hodnik iza sale Skon. Pauer. Osećao ga je u venama, sklad je i dalje bio tu. Ne onako savršen kao maločas, nemir i neizdrž su već kucali na vrata, ali je leka i dalje bilo više nego dovoljno. A te noći će samo da uživa. Uživaće u hrani i piću, u Ledi, u pogledu na grad, u svemu što je njegovo. „Divan govor, šefe”, reče Siton, koji je, činilo se, bez problema pratio Magbetov korak. Lenoks je kaskao za njima. „Magbete, bili ste fantastični!”, uzviknuo je zadihano. „Ovde su i novinari iz Kapitola, došli su samo zbog vas, traže intervju... ” „Neka, hvala”, odvrati Magbet ne usporivši. „Neće biti pobedničkih intervjua ni lovorika dok ne budemo stigli na sam cilj. Ima li vesti o Dafu?” „Pronašli smo njegov napušten auto u centru, kod Obeliska. Svi putevi iz grada, aerodrom, brodovi, sve se nadzire još od pola sata pošto je viđen kako odlazi iz Fajfa prema gradu. Znamo da je ovde negde. Već smo proverili Bankovu kuću i kuću njegovih tašte i tasta, nije tamo. Ali po ovom vremenu će morati da potraži krov nad glavom, pa prečešljavamo i sve hotele, pansione, konačišta i javne kuće. Svi, apsolutno svi su večeras angažovani u poteri za Dafom.” „Lov je zabavan, ali je još lepše kada nešto i uloviš.” „I ulovićemo ga, samo je pitanje vremena.” „Dobro. Možete li nas sad ostaviti?” „U redu.” Lenoks zastade i ubrzo se smanjio iza njih. „Šta te muči, Sitone? Povreda?” „Ne, šefe.” Siton izvadi ruku iz poveza. „Ne muči te? Ali Narednik te je pogodio u ruku, zar ne?” „Brza regeneracija”, odvrati Siton. „Porodično.” „Stvarno?” „Da, brzo zarastam.” „Mislio sam - stvarno imaš porodicu? Onda mora da te muči nešto

drugo. ” „Dve stvari.” „Reci.” „Ona beba koju smo pronašli u klubu posle pucnjave.” „Da?” „Ne znam šta ću s njom. Eno je zaključana u mojoj kancelariji.” „Rešiću ja to”, reče Magbet. „A šta ti je druga muka?” „Angas, šefe.” „Šta s njim?” „Oglušio se o naređenje u Fajfu. Odbio je da puca, a na kraju je napustio lice mesta pre nego što je misija završena. Nazvao je to pokoljem, rekao da se nije prijavio za službu u Gardi da bi učestvovao u takvim nedelima. Plašim se da neće ćutati. Moramo nešto da preduzmemo.” Zastali su pred liftom. Magbet se protrljao po bradi. „Misliš, dakle, da je Angas izgubio veru. Ne bi mu to bio prvi put. Da li ti je rekao da je studirao teologiju?” „Nije, ali sam nanjušio da je tako. A i nosi ogromnu krstaču oko vrata.” „Sitone, ti si sada zapovednik Garde. Šta misliš da treba preduzeti?” „Moramo ga se rešiti, šefe.” „Smrt?” „Pa, šefe, sami ste rekli da smo u ratu. U ratu se izdaja i dezerterstvo kažnjavaju pogubljenjem. Postupićemo kao sa Dafom, pustićemo glasine o korupciji i reći da se protivio hapšenju.” „Razmisliću. Sada smo pod reflektorima, treba da se pokažemo kao složni. Kodor, Malkom, Daf, a sada i Angas? Možda bi bilo previše. Građani više vole mrtve kriminalce od korumpiranih policajaca. Gde je on sada?” „Eno ga, sedi sam u podrumu i duri se, neće ni sa kim da priča.” „Dobro, popričaću ja s njim pre nego što išta preduzmemo.” Magbet je Angasa zatekao u zajedničkoj prostoriji kako sedi lica uronjenog u šake. Jedva je reagovao kada je Magbet spustio na sto pred njim veliku kutiju za cipele i seo preko puta. „Čuo sam šta se desilo. Kako si?” Nije odgovorio. „Angase, ti si principijelan momak. To i volim kod tebe. Principi su ti važni, zar ne?”

Angas podiže glavu i pogleda Magbeta zakrvavljenim očima. „Vidim ih i sada, plamte ti u pogledu”, reče Magbet. „Srce ti gori od pravičnog gneva, zar ne? Zahvaljujući njemu se osećaš kao onaj koji želiš da budeš. Ali, Angase, kad bratstvo zahteva istinsku žrtvu, nekad ono zahteva upravo da se odrekneš principa. Nekad ćemo tražiti od tebe da uskratiš sebi onu prijatnu toplinu koju pruža čista savest, tražićemo da i tebe bude isti oni košmari koji bude i nas ostale, tražićemo da odbaciš i ono što ti je najdragocenije, kao kad je tvoj nekadašnji Bog tražio od Avrama da žrtvuje rođenog sina.” Iako se prvo nakašljao, Angas je zvučao promuklo: „Mogu ja toga da se odreknem, ali zarad čega?” „Zarad dugoročnog cilja, Angase. Zarad dobrobiti zajednice. Za ovaj grad.” Angas šmrknu. „Objasnite mi kako ubijanje nedužnih služi na dobrobit zajednici?” „Pre dvadeset pet godina američki predsednik je bacio atomsku bombu na japanske gradove u kojima su živeli deca, civili, svi nedužni. Tako je okončao rat. Eto, takvim paradoksima nas muči Bog.” „Lako je vama, niste bili tamo.” „Ali znam cenu, Angase, i sam sam nedavno svojeručno preklao nevinog čoveka za dobrobit zajednice. To ne znači da mirno spavam noću. Sumnja, stid, krivica, sve je to cena koju moramo platiti ako stvarno želimo da učinimo nešto dobro, a ne samo da se ušuškavamo u toplini vlastite pravičnosti.” „Bog ne postoji, a ja nisam nikakav predsednik.” „To je tačno”, reče Magbet, pa podiže poklopac s one kutije. „Ali pošto sam ja ovde i jedno i drugo, nudim ti priliku da ispraviš grešku koju si načinio u Fajfu.” Angas pogleda u kutiju, pa užasnuto ustuknu. „Noćas ćeš je odneti i spaliti u Esteksovoj visokoj peći”, reče Magbet. Angas proguta knedlu, bled kao krpa. „T-to je beba iz kluba...” „Vojnici iz prvih borbenih linija, poput tebe i mene, znaju da rat odnosi i nevine živote, ali to oni kod kuće, oni za koje ratujemo, ne znaju. Zato to moramo kriti od njih, da ne prohisterišu. Da li si ti, Angase, histeričan?” „J-ja...” „Slušaj me. To što sam baš tebi poverio ovaj zadatak znači da imam poverenja u tebe. To možeš iskoristiti tako što ćeš otići u Esteks ili tako što ćeš ocinkariti svoju braću iz Garde. Pa opet, ja biram da ti ukažem

poverenje - zato što moram znati smem li da ti verujem.” Angas odmahnu glavom, zavapivši: „Verovaćete mi ako vam postanem saučesnik?” Magbet odmahnu glavom. „Već si mi saučesnik. Moram samo saznati da li si dovoljno jak da preuzmeš krivicu i da je izneseš a da oni kod kuće ne saznaju koliko nas košta to što ih branimo. Tek tada ću znati da li si pravi muškarac, Angase.” „Zvuči kao da smo mi žrtve, a ne to dete. Ne mogu! Ubijte me.” Magbet pogleda Angasa. Nije bio ljut, možda zato što mu je taj momak bio drag. Možda i zato što je znao da im Angas ne može nauditi. Ali ponajviše zato što mu ga je bilo žao. Magbet poklopi onu kutiju i ustade. „Stanite”, reče Angas. „K-kako ćete me kazniti?” „O, kaznićeš ti sam sebe”, reče Magbet. „Pogledaj šta nam piše na zastavi, jer te iz noćnih mora neće buditi vrištanje ovog deteta, več te reči: odanost, bratstvo, u vatri kršteni, u krvi ujedinjeni.” Uzevši kutiju, Magbet ode. Bio je još čitav sat do ponoći kada je Magbet otključao vrata apartmana. Ledi je stajala pored prozora, okrenuta leđima. U sobi je bilo mračno, gorela je samo jedna sveća, a ona je nosila spavaćicu. Magbet je spustio kutiju za cipele na stočić ispred ogledala, prišao joj i poljubio je u vrat. „Nestala je struja kad sam stigao”, rekao je. „Džek je otišao da proveri osigurače. Nadam se da niko od gostiju neće iskoristiti priliku da pobegne s ulogom.” „Pola grada nema struju”, odvratila je zabacivši glavu ka njegovom ramenu. „Videla sam maločas odavde kad je nestala. Šta ti je u onoj kutiji?” „A šta bih nosio u kutiji za cipele?” „Ako su unutra cipele, nosiš ih kao da su bomba.” Utom munja zapara nebo poput bele svetleče vene. Načas se pred njima ukazao čitav grad. Onda se opet zamračilo i začuo se prasak groma. „Zar nije divno?”, upitao je udišući miris njene kose. „Ne znam ni šta je.” „Mislio sam na grad. A biće još divniji kad u njemu više ne bude bilo Dafa.”

„I dalje će ga kvariti njegov gradonačelnik. Hoćeš li mi reći šta je u kutiji?” Zvučala je bunovno, kao da se tek probudila. „Nešto što treba da se spali. Zamoliću Džeka da odnese sutra do peći u Esteksu.” „Hoću i ja da me spale, ljubavi.” Magbet se trgnuo. Kakve su to reči? Da nije hodala u snu? Ali otkad mesečari vode razgovore? „Dakle, još niste našli Dafa?”, upitala je. „Nismo, ali ga traže svuda.” „Jadan čovek, izgubio oboje dece, a sada je sam i u bekstvu.” „Neko mu pomaže, inače bismo ga pronašli dosad. Ne verujem onom Lenoksu.” „Zato što znaš da je rob Hekate i njegove brije?” „Zato što je Lenoks suštinski slabić. Možda je popustio pa se urotio s nekim, kao Banko. Možda on krije Dafa. Trebalo bi da ga uhapsim. Siton mi kaže da su pod Kenetom davali kratki elektrošok u intimnu zonu onima koji neće da propevaju. A onda i još jedan da ih ućutkaju.” „Ne.” „Ne?” „Ne. Ako uhapsiš nekog iz svoje administracije u ovom trenutku, to bi izgledalo loše. Zasad izgleda kao da si sa Dafom i Malkomom odstranio dve trule jabuke. Ako ukloniš još nekog, to bi Već zaličilo na čistku. A čistke ne pokreću samo pitanja o uklonjenima, već i onome ko ih uklanja. Ne bih davala povod Turtelu da okleva s tvojim imenovanjem. A što se tiče elektrošokova, trenutno nemaš ni struje.” „Pa šta da radim?” „Probudi električara i reci mu da to sredi.” „Nešto si mi jogunasta večeras, ljubavi. A treba da mi se povinuješ, da me slaviš kao junaka.” „A i ti mene kao junakinju, Magbete. Jeste li ga tražili kod Kejtnesove?” „Kejtnesove? Otkud ti ona?” „One večeri, na proslavi, Daf je rekao da će prenoćiti kod rođaka.” „Da, spomenuo je tako nešto.” „I nije ti bilo neobično što jedno siroče ima rođake u gradu?” „Ne mogu svi rođaci preuzeti na sebe...” Magbet se namrštio njoj iza leđa. „Zar misliš da su Daf i Kejtnesova...” „Dragi moj Magbete, moj junače, pravi si muškarac, nemaš uopšte žensko oko da prepoznaš ljubavnike.”

Magbet trepnu u tami. A onda joj je obgrlio grudi, zažmurio i privukao je k sebi. Šta bi on bez nje? „Znam samo da prepoznam nas dvoje u ogledalu”, šapnuo joj je na uvo. „Hvala ti, ljubavi. Idi sad i lezi, ja ću samo javiti Lenoksu da odmah odu kod Kejtnesove.” „Vratila se”, rekla je. „Ko?” „Struja. Naš grad ponovo svetli.” Magbet otvori oči i ugleda njeno obasjano lice. Pogledao je naniže. Oboma su tela bila crvena na svetlosti neonske reklame za bakardi koja je svetlela na zgradi s druge strane Ulice štedljivosti. „Lenokse?” Kejtnesovoj je već bilo toliko hladno da je prekrštenih ruku cvokotala na vratima svog stana u potkrovlju. „Inspektore Sitone?” „Viši inspektore Sitone”, reče mršavi, pa je odgurnu u stranu da uđe. „Šta se ovo dešava?”, upitala je. „Izvinite, Kejtnesova”, poče Lenoks. „Imamo naređenja. Da li je Daf ovde?” „Daf? Zašto bi pobogu Daf bio ovde?” „A zašto biste nam vi, pobogu, rekli sve i da jeste?”, ubaci se Siton, pa stade da raspoređuje članove Garde u uniformama i naoružane automatskim puškama ka prostorijama u stanu. „A ako je ovde, onda ga namerno krijete, pošto dobro znate da za njim raspisana poternica.” „Samo izvolite, pogledajte”, rekla je. „Baš vam hvala na dozvoli”, kiselo će Siton. Pogledao ju je tako da je zažalila što nosi samo tanku spavaćicu. A onda se osmehnuo. Kejtnesova se stresla. Usne su mu bile tanka crta koja se naglo izvila u uglovima pod blago iskošenim očima, kao u zmije. „Zadržavate nas, zar ne?”, upitao je. „Zadržavam?” Ponadala se da joj se nije čuo strah u glasu. „Ser?”, poče jedan iz Garde. „Postoje vrata ka požarnom stepeništu.” „Zaista?”, Siton če ravnim tonom ne skidajući pogled s Kejtnesove. „Baš zanimljivo. Dakle, od trenutka kad smo pozvonili do trenutka kad smo se popeli svim ovim stepenicama, vi ste pustili macu na vratanca. Je li tako bilo?” „Nipošto”, odvratila je. „Sigurno znate da se kazna pooštrava ako uz sakrivanje begunca još i lažete policiju.” „Ne lažem, inspektore Sitone.” „Viši...” Zaćutao je, vratio na lice onaj osmeh. „Ali vi sad imate posla

sa Gardom, a mi znamo da radimo svoj posao. Na primer, da pogledamo nacrt zgrade pre nego što krenemo u akciju.” Prineo je voki-toki usnama. „Alfa zove Čarlija. Ima li traga od Dafa kod požarnog stepeništa? Prijem.” Krčanje voki-tokija kada je stisnuo dugme podsetilo ju je na talase na nekoj obali daleko odatle. „Zasad nema, Alfa”, začulo se u odgovor. „Ovde su dobri uslovi za kontrolisano hapšenje, pa samo potvrdite da li svejedno da pucamo čim ugledamo subjekta. Prijem?” Kejtnes zapazi da je Sitonov pogled ogrubeo, a glas postao kreštaviji. „Daf je opasan po život, izazvao je smrt dovoljno policajaca, naređenja dolaze lično od šefa policije i moraju se poštovati u svakom pogledu.” „Dobro. Primljeno.” Ona četvorica se vratiše u dnevnu sobu. „Nije ovde, šefe.” „Ništa niste našli?” „Našli smo ovo na podu pored vrata u spavaćoj sobi.” Jedan od njih pokaza teniski reket i nakit. Siton uze reket, pa se nagnu nad njegov dlan da osmotri nakit. Kejtnesovoj je izgledalo kao da ga njuši. Zatim se okrenuo ka njoj opipavajući dršku reketa na krajnje vulgaran način. „Da nije ovaj reket malo prevelik za vašu ručicu, gospođice Kejtnes? I da li i inače držite minđuše na podu?” Kejtnesova se uspravila. Udahnula. „Inspektore, mislim da ta loša navika i nije tako retka. Bacanje bisera pred svinje. Ali valjda se čovek s vremenom i odvikne. Ako ste završili sa pretresom i rešili pitanje mace na stepenicama, ja bih da se vratim u krevet. Laku noć, gospodo.” Videla je da se Sitonu zamračio pogled i da je zaustio da kaže nešto, ali je zaćutao kada mu je Lenoks spustio ruku na rame. „Izvinite zbog uznemiravanja, Kejtnesova. Kolege smo, razumete sigurno da moramo podići svaki kamen u ovoj potrazi.” Lenoks pođe ka vratima sa pripadnicima Garde, ali je Siton ostao u sobi. „Iako nam se ne sviđa sve što nađemo ispod njega”, rekao je. „Dakle, nikad vam nije kupio burmu?” „Sitone, šta vi tačno hoćete?” Opet joj je uputio onaj ogavni osmeh. „Šta ljudi uopšte hoće?” Zatim se okrenuo i otišao. Zatvorila je vrata za njima i oslonila se o njih. Gde li je bio Daf? Gde se krio te noći? I šta mu je ona zapravo želela? Onaj pakao kroz koji je sigurno prolazio, ili spasenje koje nije zaslužio?

Lenoks je zurio kroz šoferšajbnu zalivenu kišom. Crveno svetlo sa semafora krivilo se i prelamalo kroz vodu. Bože, koliko je samo želeo da se ti sati, ta smena, ta noć, već jednom završe. Bože, koliko je samo želeo da sedne u svoju dnevnu sobu, naspe čašu viskija i ufiksa se brljom. Nije on bio zavisnik, bar ne na način koji bi mu stvarao probleme. On je drogu upotrebljavao, nije je zloupotrebljavao, on je imao kontrolu nad drogom, a ne obratno. Bio je među malobrojnim srećnicima koji su koristili narkotike, a opet normalno funkcionisali i na zahtevnom poslu, a i u porodici, kao otac i kao suprug. Štaviše, droga mu je pomagala da funkcioniše. Bez tih malih bekstava nije bio siguran da bi izgurao. Održavati ravnotežu sve vreme, držati sve vreme jezik za zubima, ne načiniti nijedan pogrešan korak. Napraviti neophodne kompromise, pojesti govno s osmehom na licu, ne talasati, shvatiti ko vodi glavnu reč i u kom trenutku, okretati se kako vetar dune. No doći će valjda i taj dan kad će glavna biti njegova. A i da ne dođe, bilo je tu važnijih stvari. Porodica. Ipak je sve to činio zbog njih. Da on i Šila žive u prostranoj kući, u bezbednom kraju na zapadu grada, da školuju troje divne dece u valjanim ustanovama koje neguju prave vrednosti, da jednom godišnje odu na zasluženi odmor na Mediteranu, da imaju pokriveno zdravstveno osiguranje, zubara, sve to. Bože, koliko je samo voleo svoju porodicu! Ponekad bi u dnevnoj sobi odložio novine i samo ih gledao, zaokupljene nekim svojim poslovima, i tada bi pomislio kako se nekad ne bi ni usudio da sanja o takvom daru. O tuđoj ljubavi. On, kog su u školi zvali Albert Albino i kog su tukli na svakom odmoru dok mu naposletku lekar nije napisao poštedu da ostaje sam u učionici tokom odmora jer ne podnosi svetlost dana. Ali iako je Lenoks bio bled, sitan i mršav, utoliko je bio jači na rečima. Tako je osvojio i Šilu, pričao je glasno i dovoljno za oboje. A tek kada je probao kokain... ta droga ga je pretvarala u bolju verziju, energičnu, odsečnu, neustrašivu. Bar na neko vreme. Kasnije mu je postala neophodna da ne bude loša verzija sebe. Zato je i promenio drogu, u nadi da postoji neki drugi put osim tog jednosmernog, kokainskog. Najviše jedan fiks dnevno. Ništa preko toga. Nekima je trebalo i pet, onim nefunkcionalnim. Daleko je on bio od takvog života. Otac je pogrešio, imao je on kičmu. Imao je kontrolu. „Kontrola?” Lenoks se trgnuo. „Molim?”

„Jeste li prekontrolisali spisak?” ponovi Siton sa zadnjeg sedišta. „Šta je još ostalo?” Lenoks zevnu. „Policijska stanica. Poslednje odredište.” „Stanica je velika.” „Jeste, ali portir kaže da Daf ima samo tri ključa. Od Odseka za narkotike i od Odseka za ubistva.” „A treći ključ?” „Od forenzičke laboratorije u garaži. Ali ne verujem da če rizikovati upalu pluća u podrumu ako već može da se sakrije pod sto u toploj i suvoj kancelariji” Radio zakrča i neki unjkav glas reče da su proverene sve sobe u Obelisku, uključujući i apartman u potkrovlju, bez rezultata. Pred službenim ulazom u policijsku stanicu dočekao ih je portir s velikim svežnjem ključeva. Lenoks, Siton i još osmorica policajaca pretresli su Odsek za narkotike za nepunih dvadeset minuta. Još manje vremena od toga trebalo im je da prečešljaju Odsek za ubistva. A čak su pomerali i ploče na tavanici kao i ventilacione cevi. „To bi bilo to”, zevnu Lenoks. „Dosta je bilo za večeras, narode. Odspavajte koji sat, pa nastavljamo sutra.” „Garaža”, reče Siton. „Ali kao što sam rekao...” „Garaža.” Lenoks slegnu ramenima. „U pravu ste, to ćemo brzo. Momci, idite vi kući, a Siton, Olafson i ja ćemo prekontrolisati garažu.” Sišli su u podrum s domarom, koji im je otključao vrata i upalio svetlo. Dok su ćutke čekali da struja oživi svetlost u neonkama, Lenoks začu nešto. „Jeste li čuli ovo?”, prošaputao je. „Ne”, odvrati portir. „Ali ako se nešto čuje, to mora da su pacovi.” Lenoks nije bio ubeđen. Nije čuo grebanje ili gacanje, već škriputanje. Nalik na škriputanje cipela. „Prava pošast”, uzdahnuo je portir. „Nikako da ih se otarasimo ovde u podrumu.” Neonke obasjaše veliki podrum. Bio je prazan, izuzev kolica sa alatom i Bankovog volva PV koji je stajao prekriven ceradom uz kapiju ka ulici. Oko njih su bila petora zatvorena vrata. „Ako hoćete da se rešite pacova”, poče Siton otkočivši automatski pištolj. „Samo mi javite. Olafsone, počinjemo od prvih levo.”

Lenoks je posmatrao ćelavca kako se neočekivano hitro i bešumno kreće po prostorijama. Olafson mu je sve vreme bio za petama. Otvarali su jedna po jedna vrata kao u nekakvom uvežbanom plesu. Siton bi otvorio, Olafson bi ušao sa automatskim pištoljem na ramenu i kleknuo, a zatim bi Siton prošao pored njega. Lenoks je odbrojavao prostorije. Zapravo mu se već malo žurilo da se ufiksa. Siton se uhvati za jednu kvaku. „Zaključano!”, viknuo je. „A da, mračna komora se uvek zaključava”, reče portir. „Fotografije se vode kao dokazni materijal. Daf nema ključ od komore, bar mu ga ja nisam dao.” „Onda da se razilazimo”, reče Lenoks. Siton i Olafson im pođoše u susret sa oborenim cevima automatskih pištolja. Portir im otvori vrata da izađu. Konačno. Siton pruži ruku ka portiru. „Ključ.” „Šta?” „Od mračne komore.” Portir je oklevao. Pogledao je Lenoksa, a ovaj klimnu glavom uzdahnuvši. Portir skide jedan ključ sa svežnja i pruži ga Sitonu. „Šta on to radi?”, upita portir kad su Siton i Olafson polako pošli pored volva ka vratima mračne komore. „Svoj posao”, zareža Lenoks. „Mislio sam na ovo s nosom, izgleda kao da njuška, kao neka životinja.” Lenoks klimnu. Siton nije, dakle, samo njemu izgledao kao neko ko može poprimiti... nije znao kakvo tačno obličje, ali u svakom slučaju neljudsko. Siton ga je sada nanjušio. Bio je to isti onaj miris koji je osetio u Fajfu i u stanu Kejtnesove. Ili je još bio tu, ili je nedavno otišao. Siton otključa i povuče vrata. Olafson uđe i kleknu. Kada je portir okrenuo prekidač na ulazu, popalila su se sva svetla u garaži i okolnim prostorijama, ali tu je i dalje bilo mračno. Pa naravno, mračna komora. Zakoračio je u prostoriju. Smrad hemikalija nadjačao je miris plena, Dafov miris. Napipao je prekidač pored vrata, okrenuo ga, ali opet se nije upalilo svetlo. Možda je prilikom nestanka struje iskočio osigurač, a možda je i neko odšrafio sijalicu. Siton upali baterijsku lampu. Zid iznad radnog stola zaklanjale su velike fotografije koje su se sušile na

konopcu. Siton pređe snopom svetlosti preko njih. Bodež s krvavom drškom i krvavim sečivom. Daf je dolazio tu, Siton je sad bio sasvim siguran. „Hej! Šta se dešava?” Bio je to Lenoks. Kukavnom albinu se išlo kući. Preznojavao se i dahtao kao nekakva žena. „Vraćamo se!” Siton isključi baterijsku lampu. „Idemo, Olafsone.” Siton propusti Olafsona, pa zalupi vrata za njim. Ostao je sam u komori. Osluškivao je u tami. Čekao je da Daf pomisli da je opasnost prošla, da se opusti. A onda je podigao pušku u pravcu onih slika i stisnuo obarač. Ruka mu se tresla od trzaja, bubne opne poskakivale. Ocrtao je krst rafalom. A onda je ponovo upalio baterijsku lampu, prišao izrešetanim slikama i razmaknuo ih. Zurio je u rupe od metaka na zidu. Tu nije bilo Dafa. Pucnjava mu je još odzvanjala u ušima. Zapazio je da je jedna rupa dublja od ostalih, mora da su pukom igrom slučaja dva metka pogodila isto mesto. Pa naravno. Izmarširao je iz komore. „Šta to bi?”, upita Lenoks. „Nisu mi se dopale slike”, odvrati Siton. „Jedno mesto smo zaboravili.” „Jesmo”, prostenja Lenoks. „Svoje krevete!” „Daf razmišlja kao što su razmišljali za vreme bombardovanja u ratu. Sakrio se u krater od bombe zato što misli da bomba neće dvaput pasti na isto mesto.” „Šta kog đav...” „Vratio se svojoj kući u Fajf. Idemo!” Pacov je izmileo iz svog skloništa kada se ugasilo svetlo, kada je čuo da se vrata zatvaraju i koraci udaljavaju. Prešao je preko vlažnog kamenog poda ka autu nasred garaže. Mamila ga je krv na vozačkom sedištu. Slatka, hranljiva i relativno sveža. Samo mu je preostajalo da prođe kroz ceradu na autu. Već se jednom skoro probio kada su ga prekinuli, sada je ostalo da gricne još jednom-dvaput i prošao je. Mileo je preko poda na suvozačkoj strani, preko velikih kožnih cipela. Trgnuo se kada je jedna velika cipela zaškripala i pomerila se. Propeo se na zadnje nožice i prosiktao. Ono divno, krvavo sedište bilo je zauzeto.

Daf je slušao pacova kako beži. Zatim je konačno pustio volan osluškujući svoje srce koje više nije lupalo, već samo kucalo. A prethodno je toliko tuklo da je već bio siguran da ga čuju i u garaži. Pogledao je na sat. Još nekoliko sati do svitanja. Pokušao je da se pomeri, ali mu je sva ona krv zalepila pantalone za sedište. Bankova krv. Bio je zarobljen, ali je morao da pobegne. Da produži. Ali kuda? I kako? Kada se dao u bekstvo, mislio je da će mu biti lakše da se sakrije u gradskoj vrevi nego na da pobegne nekim putem, međugradskim, magistralnim, auto-putem. Zato je ostavio auto u uličici nadomak Obeliska i otišao u taj kazino za koji je znao da je jedino mesto, uz Invernes, koje radi celu noć. Naravno, nije smeo da uzme hotelsku sobu pošto je očekivao da će Magbet odmah proveravati sva prenoćišta. Ipak, mogao je da se sakrije u nepreglednom moru slot-mašina, usamljen i neometen kao i onaj za susednim automatom, da ubacuje novčiće i dozvoli da ga polako pljačkaju. To je i učinio, usput razmišljajući, pokušavajući da razmišlja, kako da pobegne dok je zurio u loše izglede koje su se vrteli u tri kvadratna prozorčića. Srce. Bodež. Kruna. Posle nekoliko sati otišao je do šanka u nadi da će mu pivo razbistriti misli, a tada je, na utišanom televizoru iznad šankerove glave, video prenos konferencije za štampu u policijskoj stanici. Odjednom je ekran ispunilo poznato lice sa belim ožiljkom poput dijagonalne linije na znaku za zabranjeno pušenje ili parkiranje. Bilo je to njegovo lice, a preko njega je pisalo TRAŽI SE. Daf je smesta izašao iz kazina podignute kragne i pognute glave. A na hladnom vazduhu mozak mu se koliko-toliko razbudio, pa mu je palo na pamet da se sakrije i prenoći u nekadašnjem ljubavnom gnezdu u garaži. Međutim, bližio se novi dan, radni dan, petak, morao je da izađe pre nego što ljudi pođu na posao, pre nego što se kiosci ispune novinama čije će naslovnice krasiti njegova slika. Daf zavuče ruku u džep sakoa. Napipao je gladak papir. Izvukao je paket. Nije uspeo da se odupre, zamislio je Juanovo lice dok otpakuje poklon koji je toliko priželjkivao. Začuo je vlastite nekontrolisane jecaje. Prekini! Nije smeo, obećao je sebi da neće sada misliti na njih! Žalost je nešto što će smeti da priušti tek ako preživi. Upalio je svetlo u kabini, obrisao suze, raspakovao poklon i izvadio lažnu bradu i providni lepak koji je razmazao svuda oko usana i po bradi. Zalepio ju je gledajući se u retrovizoru. Onda je navukao

pretesnu kapu na čelo da sakrije bar gornji deo ožiljka. Zatim je stavio i naočare. Smešni debeli ram mu je prekrio i ožiljak na obrazu i iznad nosa. Onda je u retrovizoru primetio višak lepka iznad lažne brade. Uzalud je preturio po džepovima u potrazi za nečim čime bi ga skinuo, pa je otvorio i pregradu kod suvozačkog sedišta, izvadio iz nje beležnicu i već krenuo da istrgne list na vrhu, kada je zastao. Na svetlosti u kabini ugledao je udubljenja. Neko je nedavno nešto zabeležio na prethodnom listu. Pa šta? Ipak je istrgnuo papir, skinuo njime lepak s obraza, a zatim ga zgužvao i strpao u džep. Beležnicu je vratio u pregradu. Tako. Zavalio se u sedištu. Zažmurio. Pet sati. Zašto je toliko požurio da stavi bradu? Već ga je svrbela. Ponovo je počeo da razmišlja. Trudio se da ne misli na Fajf. Mora se sakriti negde u gradu, svi putevi će biti blokirani. Osim tog grada i Fajfa, nije imao gde da se sakrije, nije postojalo prenoćište koje se već ne nadzire, nije poznavao nikog izvan grada ko bi pristao da sakrije traženog ubicu policajaca. I tada je shvatio. Nije poznavao nikog ko bi mu pomogao. Ni u gradu niti bilo gde drugde. Nisu ljudi bežali od njega, nisu ga nužno aktivno mrzeli. Ali ga nisu ni voleli. A i zašto bi? Šta je on ikad uradio za druge a da nije imao i vlastitu korist od toga? Sklapao je saveze, a ne prijateljstva. A sada je Dafu trebala pomoć, trebao mu je prijatelj, veresija, ali bio je loša investicija, bez pokrića. Pogledao je svoj žalosni dlakavi odraz u retrovizoru. Lisica. Uskoro će ga opkoliti lovci, Magbetov ker Siton već mu je režao za petama. Morao je da pobegne, ali gde, gde će lisica naći rupu da se zavuče? Još pet sati do svitanja. Do petka. Do rođen... Ne! Ne smeš da plačeš! Mrtav nećeš nikog osvetiti. Morao je da ostane budan do svitanja, a onda da potraži neko drugo skrovište, možda u nekoj zatvorenoj fabrici. Ne, već mu je to padalo na pamet i već je to odbacio, Magbet je poznavao sva takva mesta u gradu jednaku dobro kao i on sam. Dođavola, počeo je da se vrti ukrug, da se vraća kuda je već prošao kao kad zalutaš. Hvatao ga je san, ali morao je da ostane budan do zore. Juan nikad neće napuniti deset godina. Dođavola! Potražio je nešto čime bi preusmerio misli s toga. Pročitao je sve instrumente na kontrolnoj tabli, a onda je izvadio iz džepa onaj zgužvani list i ispravio ga. Pokušao je da pročita šta je utisnuto na njemu. Onda je preturao po pregradi u potrazi za olovkom. Pronašao ju

je. Položio je grafit uz hartiju i prešao njime blago preko onih udubljenja. Slova koja su bila ispisana na gornjem listu polako su se pojavila, bela spram okolnog sivila. Delfin. Kožarska ul. 66. 6. distrikt. Alfi. Bezbedna luka. Bila je to neka adresa. U njihovom gradu postojala je Kožarska ulica, ali ne i Šesti distrikt. A samo je još jedan grad u zemlji bio izdeljen na distrikte. Kapitol. Kada li je ta adresa zapisana? Nije imao pojma koliko bi trebalo papiru da se ispravi. A i šta je značilo Bezbedna luka? Daf ugasi svetlo. Zažmurio je. Možda bi mogao bar da dremne. Kapitol. Petak. Negde je, nedavno, video tu kombinaciju vremena i mesta. Već je tonuo uz san prepustivši se asocijacijama na te dve reči kada se odjednom trgnuo u sedištu. Ponovo je upalio svetlo u kabini.

„M Dvadeset treće poglavlje eredit i ja ćemo se venčati”, rekao je Daf. Izgledao je kao da u sebi nosi nekakvo sunce čiji mu zraci isijavaju kroz oči. „Stvarno? Ovaj... to je baš brzo.” „Da! Magbete, hoćeš li da mi budeš kum?” „Ja?” „Pa naravno! Ko drugi?” „Ovaj, kada...” „Šestog jula. U letnjikovcu Mereditinih roditelja. Sve je spremno, danas smo poslali pozivnice.” „Lepo je što si me se setio, Dafe. Razmisliću.” „Razmislićeš?” „Pa... planirao sam da otputujem u julu, jul mi je baš nezgodan, Dafe.” „Da otputuješ? To mi dosad nisi spominjao.” „Da, biće da nisam.” „Uostalom, stvarno se nismo dugo čuli. Gde si bio sve ovo vreme? Meredit pita za tebe.” „Stvarno? Tu i tamo. Malo sam samo zauzet.” „A kuda putuješ?” „U Kapital.” „U Kapital?” „Da... ovaj, nikad nisam bio tamo. Krajnje je vreme da vidim prestonicu. Kažu da je mnogo lepše nego ovde.” „Vidi, dragi moj Magbete, kupiću ti povratnu kartu iz Kapitala. Pa kako da mi najbolji prijatelj ne dođe na venčanje? Znaš ti kakva će to žurka da bude! Pomisli samo na sve Mereditine slobodne drugarice...” „Ali iz Kapitala ću produžiti u inostranstvo. Planiram duže

putovanje, Dafe. Neću se vraćati do kraja jula.” „Ali... Ma da to nema veze s onom tvojom i Mereditinom epizodicom odonda?” „Pa ako se ne budemo videli neko vreme, želim ti sreću u braku i tako... svemu.” „Magbete!” „Moram sad da idem.” „Magbete!” „Ali hvala ti, Dafe, neću zaboraviti da ti dugujem zmajevu krv. Pozdravi Meredit i zahvali joj na onoj epizodici.” „Magnete! Ser!” . Magbet otvori oči. Ležao je u krevetu. Sanjao je. Pa opet, zar je onda stvarno izrekao te reći? Zmajeva krv. Loril. „Magbete!” Glas je dopirao iza zatvorenih vrata sobe, a sada ga je pratilo i grozničavo kucanje. Magbet pogleda na sat. Tri noću. „Ser, Džek je!” Magbet se prevrnu na stranu. Bio je sam. Ledi nije bila tu. „Ser, morate...” Magbet naglo otvori vrata. „Šta je bilo, Džek?” „Ledi hoda u snu.” „Pa šta? Zar ne vodiš ti računa o njoj?” „Ser, noćas je drugačije. Ovaj... morate da dođete.” Zevnuvši, Magbet upali svetlo i ogrnu šlafrok. Već htede da izađe iz sobe, kad mu pogled pade na stočić pred ogledalom. Ona kutija za cipele više nije bila tu. „Hajdemo, Džek. Gde je?” Pronašli su je na krovu. Džek zadrža Magbeta na pragu metalnih vrata. Kiša više nije padala, pa se čulo samo brujanje neumornog saobraćaja. Stajala je na samoj ivici krova, obasjana crvenom svetlošću reklame za bakardi, leđima okrenuta njima. Nalet vetra joj zadiže tanku spavaćicu. „Ledi!” Magbet htede da potrči ka njoj, ali ga Džek opet zadrža. „Psihijatar kaže da je ne smemo buditi kad mesečari, ser.” „Ali može da padne!” „Često ode u snu baš tamo”, reče Džek. „Iako spava, vidi sve. Psihijatar kaže da se mesečari vrlo retko povrede u snu. Mogu se zbuniti i povrediti jedino ako neko pokuša da ih probudi.” „Zašto mi niko dosad nije rekao da se penje ovamo? Sve ovo vreme

mislim da se samo prošeta hodnikom.” „Najstrože mi je zabranila da vam pričam šta radi u snu.” „A šta radi?” „Povremeno se samo malo prošeta, kao što ste i rekli. Nekad siđe u vešernicu i riba ruke jakim sapunom, dok joj koža skroz ne pocrveni. A nekad se penje na krov.” Magbet je posmatrao svoju voljenu Ledi, tako nagu i ranjivu na mračnoj vetrometini, tako usamljenu u tami svoje duše, tami o kojoj mu je pričala, ali u koju nije mogao da je sledi Bio je sasvim bespomoćan, mogao je samo da čeka i nada se da će odabrati da mu se vrati iz te tame. Tako blizu, a opet izvan domašaja. „Zašto misliš da će baš večeras da se ubije?” Džek pogleda Magbeta zbunjeno. „Ser, uopšte to ne mislim.” „Pa šta je onda, Džek?” „Kako, ser?” „Šta te je toliko zabrinulo da si me probudio?” Utom se kroz debeli sloj oblaka probio zrak mesečine. Kao po ugovorenom signalu, Ledi se okrenula i pošla im u susret. „Zbog onoga, ser.” „Bože sačuvaj i sakloni”, prošaputa Magbet ustuknuvši. U naručju je nosila nekakav zamotuljak. Bila je svukla spavaćicu s jedne dojke, na koju je prislonila otvorenu stranu tog zamotuljka. Magbet je video potiljak bebe. Sa četiri crne rupe u njemu. „Da li sada spava?”, upita Magbet. „Ja bar mislim”, odvrati Džek. Pratili su je s krova, niz stepenice, do apartmana. Sada su stajali pored kreveta na koji je legla pokrivši sebe i bebu. „Da sklonimo to od nje?” „Neka ga zadrži”, odvrati Magbet. „Zar joj može nauditi? Ali hoću da noćas stražariš ovde. Sutra ujutru imam intervju na radiju, moram da odspavam - samo mi daj ključ od neke druge sobe.” „Naravno”, reče Džek. „Javiću da neko preuzme recepciju.” Kada je Džek otišao, Magbet dotaknu bebin obraz. Hladan, skamenjen, kao pokvarena igračka. Baš kao što su bili i Ledi i on. Ali njih dvoje su uspeli sami da se poprave. Ne, Ledi je uspela da se popravi sama, Magbetu su pomogli drugi. Banko. A pre toga, u sirotištu, i Daf. Da Daf nije ubio Lorila, Magbet bi pre ili kasnije digao ruku na sebe. Čak i kada je pobegao iz sirotišta, i dalje je nosio četiri crne rupe

u srcu. Četiri rupe koje je trebalo nečim zapušiti. Brlja je tu bila najbrži i najdostupniji lepak. Ali bar je preživeo. Zahvaljujući Dafu, đavo ga odneo. A onda je, naravno, došla i Ledi. Pokazala mu je da se srce može zalepiti i ljubavlju, da se bol može ublažiti strašću. Dotakao je i njen obraz. Topao, mekan. Da lije bilo povratka, ili su zaboravili da isplaniraju rutu za povlačenje? Da li su planirali jedino pobedu? Jesu, i pobedili su. Ali šta ako i pobeda ima gorak ukus, šta ako košta previše, šta ako poželiš da je zameniš jeftinim porazom? Šta ti je onda činiti? Možeš li da abdiciraš, da se odrekneš krune i prestola, da ponizno moliš za oproštaj i vratiš se staroj svakodnevici? Kad zakoračiš sa krova, dok ti se kaldrma kurvarske ulice približava munjevitom brzinom, pokušavaš li da povučeš taj nepromišljeni korak pred Zemljinom težom? Ne. Prihvatiš ono što dolazi, pokušaš da postigneš najbolji mogući ishod. Potrudiš se da se dočekaš na noge uz tek pokoji prelom. Ali preživiš. I bolji si utoliko što si naučio da paziš kuda koračaš. Džek uđe u sobu. „Rešio sam recepciju”, reče pružajući Magbetu ključ. Magbet pogleda broj. „Dankanova soba?” Džek prestravljeno prekri usta šakom. „Samo zato što je to najlepši apartman, ako ste hteli... ” „Nema problema, Džek, i bolje je da budem odmah pored vas. A u duhove ne verujem. Uostalom, svi znaju da nemam razloga da strepim od Dankanovog duha.” „Ne, pa zašto biste.” „Zašto bih. Laku noć.” Došli su mu čim je sklopio oči. Dankan i Malkom, opkolili su ga pod pokrivačem. „Ovde nema mesta za sve nas”, dreknu Magbet išutiravši ih na pod, gde su zasiktali, a zatim šibnuli pacovskim repovima o zid i nestali. Ali onda su se otvorila vrata i u sobu se ušunjaše Banko, Flijans i Daf, svaki sa po bodežom u ruci, spremni da ga proburaze. „Šta hoćete?” „Da osvetimo pravdu, da vratimo san.” „Ha-ha-ha!” Magbet se prevrtao po krevetu. „Nije majka rodila onog koji bi meni naudio! Jedino me Berta može isterati iz fotelje! Ja sam večan! Magbet je večan! Odlazite, mrtvi smrtnici!”

F Dvadeset četvrto poglavlje red Zigler zevnu. „Frede, treba ti kafa”, reče kapetan Glamisa tiho se smeškajući. „Samo nam još fali prehlađeni brodar po ovom vremenu. Reci mi, jesi li uvek tako pospan?” „Mnogo posla, malo sna”, odvrati Fred. Nije baš smeo da kaže kapetanu broda da zapravo zeva iz straha. Primetio je Fred isti taj simptom nervoze i kod svog psa, ali se, srećom, zevanje po pravilu tumačilo kao pokazatelj nečeg suprotnog - potpune opuštenosti, dosade ili pak manjka sna. Kapetan uze mikrofon. Porudžbina kafe se pronela duž kablova, niz palube, do brodske kuhinje. Glamis je, naime, bio velik brod. Visok brod. Baš visok. Zevnuvši krišom ponovo, Fred Zigler pogleda ka zalivu. Poznavao je svaki sprud, svaki plićak, svaku izmerenu dubinu, svaki paragraf lučkog pravilnika o uplovljavanju i isplovljavanju; znao je kuda prolaze električni kablovi i gde se lome talasi, poznavao je ružu vetrova i položaj svakog stubića na keju. Dakle, nije ga to mučilo, nije zaliv bio njegov problem, kroz te vode je mogao sprovesti brod i naslepo, što je i zapravo ponekad i činio. Nije Fred mario ni za vremenske prilike, za olujni vetar na kojem se staklo pred njim već bdelo od pene i soli. Sprovodio je on i manje i veće brodove od tog, po strašnim orkanima kada se nije videlo nijedno obeležje, ni na moru ni na kopnu. Nije ga brinuo ni povratak u luku u onoj maloj barci koja je bila plovna koliko i prosečna krava - već i na povetarcu bi počela da pušta vodu, a pri najmanjem nagoveštaju jačeg vetra mogla se prevrnuti ako samo naiđe na talas pod pogrešnim uglom. Fred Zigler je sada zevao jer se užasavao trenutka kada budu

spustili crveno-belu zastavicu kojom se stavljalo do znanja da je on na brodu, tačnije, trenutka kad bude morao da napusti taj brod. Da siđe merdevinama s njega. Dvanaest godina je Fred sprovodio brodove kroz taj zaliv a da se još nije navikao na silazak niz trup broda do svoje barke. Nije ga čak plašila ni mogućnost pada u vodu, iako je trebalo, pošto nije znao da pliva. Plašio se visine. Onaj parališući strah kad shvati da su isplovili dovoljno daleko i da je kucnuo čas za dugi spust unatraške niz trup broda. Čak i po takvom vremenu, čisto tehnički nije bilo zahtevno sići dokle god su merdevine u zavetrini. Ali dovoljan je bio pogled, ili samo ta svest da je između njega i bezdana petnaest metara vazduha, praznine. Oduvek je bilo tako, i uvek će i biti. Svaki bogovetni dan njegovog radnog veka sadržao je i taj delić pakla na koji bi pomislio čim se probudi, kao i uveče, dok tone u san. Ali šta da se radi, zar je to toliko neobično? Svuda je Fred susretao ljude koji baš i nisu podobni za posao koji rade. „Sigurno ste plovili toliko puta da vas lučka uprava poštedi angažovanja brodara”, reče Fred. „Da me poštedi?”, ponovi kapetan. „Frede, pa ja ne znam šta bih bez tvog društva. Zar ja tebi ne prijam?” Ne prija mi ovaj brod, pomisli Fred. Ja sam jedan nizak čovek koji mrzi visoke brodove. „Uostalom, i nećeš me mnogo viđati ubuduće”, nastavi kapetan. „Otkud to?” „Nemamo dovoljno tovara. Prošle godine smo izgubili Graven kada su bankrotirali, a sad su zatvorili i Esteks. Danas samo nosimo šta je zaostalo u skladištu.” Fred je i primetio po načinu na koji je brod plutao u vodi da je manje opterećen nego inače. „Šteta”, reče Fred. „Pa i nije neka”, sumorno će kapetan. „Svest da su te otrove koje smo transportovali iz godine u godinu naši sugrađani plaćali životima... Veruj mi, nisam baš lepo spavao, ponekad sam pomišljao da je tako bilo i kapetanima brodova koji su prevozili roblje. Moraš se baš potruditi da pronađeš opravdanje za sebe. Možda znamo da razlikujemo ispravno od pogrešnog i pre nego što počnemo da koristimo ovaj naš čudesni mozak. Ali kad on jednom preuzme kormilo, i te kako smo sposobni da smišljamo čitav niz opravdanja koja pojedinačno zvuče valjano, a zajedno nas vode tačno onamo kuda

hoćemo da odemo, ma koliko da smo zašli u ludilo. Ne, Frede, neću tražiti od lučke uprave da me poštedi brodara u ovim mutnim vodama. U sredu smo čekali pred lukom kada je stigla naredba iz uprave da prođemo preko reda. Sasvim besplatno.” „Pa zar se niste prijatno iznenadili?” „Jesam. Ali kad sam pogledao manifest, video sam da nosimo i dva getlinga. Ovo mi sve više liči na Kenetovo vreme. Hej, momče, pazi! Zar hoćeš da nam ispečeš brodara?” Tip u kariranoj uniformi brodske kuhinje izgubio je ravnotežu kad su naišli na talas, pa je prosuo kafu po crnoj brodarevoj uniformi. Promrmljao je nekakvo izvinjenje, spustio šolje i žurno pošao sa mosta. „Izvini zbog ovoga, Frede. Iako je ovde pola grada nezaposleno, teško je naći ljude koji znaju da hodaju po palubi. Ovog smo uzeli jutros, kleo se da je i ranije radio u brodskoj kuhinji, ali da je izgubio dokumentaciju.” Fred srknu iz šolje. „Nije taj radio, ni u čamcu, a ni kafu ne zna da skuva.” „Znam, znam”, uzdahnu kapetan. „Snaći ćemo se nekako dok stignemo do Kapitela. Evo, prošli smo ostrvo Rog, najgore je prošlo. Pozvaću tvoju barku i narediti da se izbace merdevine.” „Da.” Fred proguta knedlu. „Najgore je prošlo.” Magbet je sedeo na stolici u hodniku i kršio ruke zureći u vrata apartmana. „Ma šta on tamo uopšte radi?” „Ne razumem vam se ja u psihijatriju”, odvrati Džek. „Još kafe, ser?” „Ne, samo sedi ovde. Ali, kažeš, dobar je?” „Da, gospodin Alsaker važi za najboljeg u gradu.” „To je dobro, Džek, dobro je. Užas, užas.” Magbet se nagnuo u stolici i uronio lice u šake. Do gostovanja na radiju bilo je još sat vremena. Probudio se pre zore, probudili su ga vrisci iz Ledine sobe. Kada je ušao, zatekao ju je kako stoji pored kreveta i upire prstom u onu mrtvu bebu. „Vidi!”, vrištala je. „Vidi šta sam uradila!” „Ali nisi to bila ti, ljubavi.” Pokušao je da je zagrli, ali mu se otrgnula i pala jecajući na kolena. „Ne zovi me tako! Ja ne zaslužujem ljubav, čedomorke ne zaslužuju ljubav!” Onda se okrenula ka njemu, pogledala ga mračnim izbezumljenim očima. „Čak ni ljubav takvih kao one. Izlazi!” „Dušo, dođi, lezi pored mene,”

„Izlazi iz moje sobe! I da nisi taknuo to dete!” „Ali to je suludo. Moramo danas da ga spalimo.” „Kunem ti se, ubiću te samo li ga budeš taknuo.” Uzela je mrtvu bebu u naručje i počela da je ljuljuška. Magbet je progutao knedlu. Trebala mu je jutarnja doza pauera. „Samo ću uzeti nešto da obučem, pa te ostavljam na miru”, rekao je prilazeći svom ormaru. Izvukao je fioku. I zastao kao ukopan. „Izvinjavam se, nestalo je”, rekla je. „Idi nabavi još. Treba nam, oboma.” Kada je izašao iz apartmana, umesto da ode po pauer, rekao je Džeku da zove nekog psihijatra. Magbet ponovo pogleda na sat. Pa koliko treba tom tipu da sredi ono što je kod nje očigledno samo manji kratak spoj? U odgovor na to vrata se otvoriše, a Magbet poskoči sa stolice. U hodnik izađe neki čovečuljak sa tršavom sedom bradicom i očnim kapcima koji su izgledali kao da su mu dva broja veći. „Dakle?”, upita Magbet. „Gospodine, ovaj...” „Alsaker”, reče Džek. „Dao sam joj nešto za smirenje”, reče psihijatar. „Šta joj je?” „Teško je reći.” „Teško? A kažu da ste vi najbolji u gradu.” „Hvala, gospodine Magbete, na lepim rečima, ali čak ni najbolji ne poznaju sve lavirinte ljudske duše.” „Morate je izlečiti.” „Kao što sam rekao, o čovekovoj psihi zna se tako malo da je mnogo tražiti čak i...” „Ja ne tražim, doktore, ja vas upozoravam.” „Upozoravate me, Magbete?” „Ako je ne vratite na staro, kazniću vas prema zakonu o nadrilekarima.” Alsaker ga pogleda ispod onih prevelikih kapaka. „Vidim da ste loše spavali i da ste malo van sebe, šefe policije. Savetovao bih da danas ne odete na posao. A što se tiče vaše supruge...” „Grešite”, reče Magbet vadeči bodež iz futrole na ramenu. „A u ratu se za dezerterstvo izriče najstroža.” „Ser...”, pokuša Džek da se umeša. „Hirurgija”, nastavi Magbet. „To je ovde potrebno, i to je ono što rade pravi lekari - odseku ono što ne valja. Ne razmišljaju o bolu koji će