Magbet - Jo Nesbo

„Ne osećam se dobro, pozovite nekog drugog.” „Šef policije traži da povedem vas.” Lenoks proguta pljuvačku. U ustima mu je bio ukus olova. „Gde da me povedete?” „U bolničku posetu. Budite spremni za sat vremena, dolazim po vas.” Prekinuo je vezu. Lenoks spusti slušalicu. Olovo. „Šta je bilo?” povika Šila iz kuhinje. Bledi metal koji se spremno oblikuje prema okolini, koji truje i ubija, težak ali neotporan metal koji se topi na samo trista trideset stepeni. „Ništa, dušo, ništa.” Magbet se probudio. Sanjao je smrt. Neko je kucao na vrata, a nešto u načinu na koji je kucao Magbetu je govorilo da to radi već neko vreme. „Ser!” Bio je to Džekov glas. „Da”, progunđa Magbet obazrevši se. Napolju se razdanilo, koliko je sati? Sanjao je, sanjao kako stoji iznad kreveta s bodežom u ruci. Ali svaki put kada bi trepnuo, lice na jastuku bi se promenilo. „Zove vas viša inspektorica Kejtnes, ser. Kaže da je hitno.” „Prebaci je ovamo.” Magbet se prevrnuo ka noćnom stočiću, ugledao tepih boje burgunca i cvetove ušivene na njemu. Telefon je zazvonio, a Magbet podiže slušalicu ne skidajući pogled sa tepiha. „Kejtnesova?” „Izvinite što vas zovem u subotu, ali pronašli smo jedno telo i bojim se da nam samo vi možete pomoći.” Zvučala je zadihano. „Kako to?” „Mislim da to može biti Bankov sin Flijans. Telo je u lošem stanju, a pošto nema više bliskih srodnika u gradu, izgleda da niko osim vas ne bi mogao da ga identifikuje.” „Ah.” Magbet oseti da ga nešto steže u grlu. „Pardon?” „Da, biće da je tako.” Magbet se umotao u pokrivač. „Kad telo provede toliko vremena u moru...” „Baš u tome je stvar.” „U čemu?” „Telo nije pronađeno u moru, već u jednoj uličici između Četrnaeste i Petnaeste.” „Molim?”

„Zato moramo biti sigurni da to jeste Flijans pre nego što preduzmemo bilo kakve korake.” „Kažete Četrnaesta i Petnaesta ulica?” „Dođite na ugao Četrnaeste i Dohinijeve, čekaću vas kod Džoijeve hamburgerdžinice.” „U redu, Kejtnesova, biću tu za dvadeset minuta.” „Hvala, ser.” Magbet je spustio telefon. Ljiljani. Motivi na tepihu bili su ljiljani. Po njima je nosila ime Ledina beba. Kako to nije povezao ranije? Zbog smrti. Zbog toga što dotad nije video, okusio, pojeo i odsanjao toliko smrti. Zažmurio je. Prizvao sva ona lica koja su mu se smenjivala u snu. Lice upravnika sirotišta Lorila, koji ne sluteći ništa hrče, naprasno se pretvorilo u Dankanovo lice, sa onim pogledom koji ga je prozreo. A onda Bankov ukočeni, prazni pogled. Bez tela, samo glava na jastuku. Zatim uspaničeno lice dečaka na asfaltu, njegov pogled koji šeta od mrtvog druga ka Magbetu, koji mu prilazi. Magbet je zurio u tavanicu. Koliko se samo puta probudio iz košmara i odahnuo, s olakšanjem pošto ga u stvarnosti nije gutao živi pesak niti su ga komadali psi. A ponekad bi samo mislio da se probudio iz košmara, a zapravo je i dalje sanjao, i dalje je tonuo, pa bi morao da se probija kroz više slojeva do jave. Zažmurio je iz sve snage. I otvorio oči. A onda je ustao. Stamena crnkinja na prijemu u bolnici Sveti Đorđe pogledala je Lenoksovu legitimaciju. „Rečeno nam je da je svima zabranjen pristup...” Još jednom je pogledala legitimaciju. „Viši inspektore.” „Dolazim po službenoj dužnosti”, reče Lenoks. „Visokog prioriteta, moramo smesta da izvestimo gradonačelnika.” „Ako biste ostavili poruku, ja ću...” „Hitno je i strogo poverljivo.” Uzdahnula je. „Soba 204 na spratu.” Gradonačelnik i dečak su sedeli na stolicama pored jednog kreveta u velikoj bolničkoj sobi. Stariji je držao ruku mlađem preko ramena i obojica se osvrnuše kada se Lenoks nakašljao iza njih. U krevetu je ležala bleda sredovečna žena tanke kose i Lenoks zapazi da momak liči na nju. „Dobro veče, gradonačelniče, ne znam da li me se sećate, upoznali smo se na večeri u Invernesu.”

„Viši inspektor Lenoks, zar ne? Odsek za borbu protiv korupcije.” „Zadivljen sam. Izvinite što ovako upadam.” „Kako mogu da vam pomognem, Lenokse?” „Imamo pouzdanu dojavu o predstojećem atentatu na vas.” Dečak se trgnuo, ali Turtel nije ni trepnuo. „Detaljnije, viši inspektore.” „Zasad ne znamo ništa više, ali smo ozbiljno shvatili dojavu, pa sam došao da vas sprovedem na neko bezbednije mesto.” Turtel izvi obrvu. „Zar postoji bezbednije mesto od bolnice?” „Gradonačelniče, novine su objavile da boravite ovde, na mestu koje je dostupno svakome. Dozvolite da vas otpratim do automobila i dalje, do kuće, gde ćete biti bezbedni. Dotad ćemo valjda i saznati nešto više. Dakle, ako biste sad krenuli sa mnom...” „Sada odmah? Kao što vidite...” „Vidim, i izvinjavam se, ali je i vaša i moja dužnost da zaštitimo ličnost gradonačelnika.” „Lenokse, idite stražarite na vratima, a...” „Nisu mi takva naređenja.” „Sad jesu, Lenokse.” „Idi”, jedva čujno prošaputa žena u krevetu. „Idi, i povedi Kejsija.” Turtel je spustio ruku preko njene. „Ali, Idit...” „Umorna sam, dragi moj, hoću da budem sama. A Kejsi je bezbedniji s tobom, poslušaj ovog čoveka.” „Jesi li...” „Da, sigurna sam.” Zažmurila je. Turtel je potapša po nadlanici, pa se okrenu ka Lenoksu. „Dobro, idemo.” Izašli su. Momak je išao nekoliko koraka ispred njih. „Da li on zna?”, upita Lenoks. „Da mu majka umire? Zna.” „Pa kako to podnosi?” „Kako kad. Zna već neko vreme.” Sišli su stepenicama ka trafici i izlazu. „Ali kaže da je dobro, teši ga što će imati bar jedno od nas dvoje. Idem samo po cigarete, vas dvojica me sačekajte.” „Eno je”, reče Magbet upirući prstom. Džek se popeo na trotoar preko puta hotela Grand, između neke perionice i hamburgerdžinice. Izašli su obojica, a Magbet osmotri prometnu ulicu.

„Hvala što ste došli ovako brzo”, reče Kejtnesova. „Naravno da ću doći”, odvrati Magbet. Mirisala je na neki jak parfem, Magbet nije pamtio da ga je ranije nosila. „Kuda?”, upitao je. Magbet i Džek pođoše za njom niz ulicu gde je subotnji noćni život bio tek u povoju. Pod neonskim znakom na kojem su treperile gole ženske siluete neki izbacivač je odmerio Kejtnesovu, a onda je bacio opušak na asfalt i agresivno ga zgazio. „Mislila sam da ćete povesti Sitona”, rekla je. „Ima vizitu večeras u bolnici Sveti Đorđe. Jesmo li stigli?” Kejtnesova zaslade pred ulazom u uličicu na kojem se isprečila narandžasta policijska traka Odseka za ubistva. Magbet je provirio preko njenog ramena. Uličica je bila tako uska da su se kontejneri iza zgrada s obeju strana praktično dodirivali. Bilo je mračno, jedva šta se videlo. „Stigla sam prva, forenzičari su na putu. Tako to biva vikendom, razbežali su se na sve strane.” Podigla je traku i Magbet prođe ispod nje. „Ako biste otišli sami da pogledate telo, ser. Prekrila sam ga čaršavom, ali ne dirajte ništa drugo. Što manje ljudi prođe, to bolje. Vaš vozač može da sačeka ovde, a ja bih otišla do Džoija da sačekam patologa. Trebalo bi da je odmah iza ugla.” Magbet je pogleda. Njeno lice nije odavalo ništa, ali... Mislila je da će poći i Siton. Stavila je jak parfem. Koji bi zakamuflirao sve drugo što njena koža izluči. „U redu.” Zašao je u uličicu. Posle samo desetak metara nisu se više čuli zvuci prometne ulice, već samo brujanje ventilatora, kašljanje kroz neki prozor i muzika sa radija. Tod Randgren. Hello, It’s Me. Provlačio se između kanti za otpatke, šunjao se i ne znajući zašto. Profesionalna deformacija, valjda. Telo je ležalo nasred uličice, dopola osvetljeno sijalicom sa zida. Na drugom kraju se već nazirala Petnaesta ulica, ali je bila predaleko da vidi postoji li narandžasta traka i na toj strani. Ispod belog čaršava virila su stopala. Magbet je odmah prepoznao špicaste vrhove cipela. Prišao je čaršavu, udahnuo duboko. Vazduh je mirisao na slatkaste hemikalije koje je raznosio ventilator iz perionice. Uhvatio je čaršav pri sredini i celog ga strgnuo. „Zdravo, Magbete.” Magbet je zurio u cev sačmarice koju je čovek na zemlji uperio u

njega. Na licu mu je svetleo ožiljak. Magbet ispusti vazduh iz pluća. „Zdravo, Dafe.” Daf je progovorio ne skidajući pogled s Magbetovih šaka. „Magbete, uhapšen si. Ali ako mrdneš jednim prstom, pucaću. Sam biraj.” Magbet pogleda ka Petnaestoj ulici. „Dafe, ja sam šef policije u ovom gradu, ne možeš da me uhapsiš.” „I nad popom ima pop.” „Misliš, gradonačelnik?” Magbet se kratko nasmejao. „Ne bih na tvom mestu očekivao da taj poživi još dugo.” „Ne mislim na vlasti u ovom gradu.” Daf ustade ne skidajući Magbeta s nišana. „Uhapšen si za saučesništvo u ubistvima počinjenim na teritoriji okruga Fajf i bićeš izveden pred tamošnji sud. Već smo se čuli sa tužilaštvom u Fajfu. Dići će optužnicu protiv tebe za Bankovo ubistvo, koje se desilo na njihovoj teritoriji. Ruke uvis i okreni se prema zidu.” Magbet ga je poslušao. „Ne možete ništa da dokažete i ti to znaš.” „Sa svedočenjem više inspektorke Kejtnes o onome što joj je rekao Angas imamo dovoljno dokaza da te držimo nedelju dana u pritvoru u Fajfu. A ako te sklonimo iz policijske stanice i na samo nedelju dana, imaćemo dovoljno vremena da i sami podignemo optužnicu. Za Dankanovo ubistvo. Imamo forenzičke dokaze.” „Dafe, zar stvarno nećeš pucati? Ma daj, pa ti živiš za osvetu.” Daf nije prilazio Magbetu sve dok mu ovaj nije okrenuo leđa i sklopio ruke na potiljku. „Znam da te je pogodilo što onaj klinac kog si ubio nije bio Sveno. Ali sada, Dafe, kada stoprocentno znaš da je pred tobom pravi krivac, zar ne želiš da ih osvetiš? Ili ti je majka više značila od Meredit i dece?” „Stoj tu i umukni.” „Ćutao sam godinama, Dafe, ćutao sam iako znam da je policajka koju je Sveno ubio u Stouku bila tvoja majka. Koje se godine desio masakr u Stouku? Sigurno si bio mah.” „Bio sam mah.” Daf zaključa lisice oko Magbetovih zglobova. „A zašto si uzeo majčino devojačko prezime Daf umesto prezimena svojih roditelja?” Daf okrenu Magbeta tako da su se našli licem u lice. „Ne moraš da mi odgovoriš”, nastavi Magbet. „Promenio si prezime kako te niko, ni u policiji ni medu Norveškim jahačima, ne bi povezao s masakrom u Stouku. Kako niko ne bi shvatio da nisi postao policajac zbog grada i građana i svih onih sranja na koje smo se zakleli, već da

uloviš Svena i da mu se osvetiš. Uvek te je pokretala samo mržnja, Dafe. I u sirotištu, kad si ubio Lorila, nije ti bilo teško, zar ne? Samo si zamislio Svena. I Loril je, kao Sveno, uništio nečije detinjstvo.” „Možda.” Stajali su tako blizu da je Daf video svoj odraz u Magbetovim smeđim očima. „Pa šta se onda desilo, Dafe? Zašto nećeš sad da me ubiješ? Ja sam neko ko te je lišio porodice, sad imaš priliku.” „Treba da odgovaraš za svoja nedela.” „Kakva nedela?” Daf se kratko osvrnuo ka Petnaestoj ulici, gde su ih Malkom i Flijans čekah u autu, a i Kejtnesova je pošla da im se pridruži. „Ubijao si nevine.” „Dafe, mi smo dužni da ubijamo nevine dokle god to služi višem cilju, moramo savladati svoju sentimentalnu i popustljivu prirodu. Onog klinca na putu nisam preklao za tvoju ljubav, niti da ti vratim dug što si ubio Lorila za mene. Postao sam ubica da sačuvam ugled policije, za ovaj grad, i da sprečim anarhiju.” „Hajde, idemo.” Daf uhvati Magbeta za mišicu, ali mu se ovaj otrgnuo. „Zar je želja za moći prevagnula nad željom za osvetom, Dafe? Zar misliš da ćeš dobiti Odsek za organizovani kriminal ako uhapsiš samu glavu policije?” Daf mu gurnu vrh cevi pod bradu. „Mogu im, naravno, reći da si se opirao hapšenju.” „Težak izbor?”, prošaputa Magbet. „Nije”, odvrati Daf. Spustio je cev puške. „Ovom gradu ne treba više leševa.” „Dakle, ipak ih nisi voleo. Ni Meredit ni decu. Pa da, zaboravio sam, ti nisi u stanju da voliš...” Daf zamahnu. Cev je udarila Magbeta po ustima. „Ne zaboravi, Magbete, da meni, za razliku od tebe, nikad nije bio problem da ubijem nenaoružanog čoveka licem u lice.” Magbet se nasmejao pljujući krv. Nešto što je moglo biti i zub zvecnulo je o asfalt u mraku. „Pa dokaži mi. Ubij jedinog prijatelja na svetu. Hajde. Učini to za Meredit!” „Da nisi uzeo njeno ime u usta.” „Meredit! Meredit!” Dafu je krv šištala u ušima, srce mu je lupalo tako jako da ga je zabolelo. Ne sme... Magbet ga tresnu čelom u nos. Začulo se krckanje.

Ipak, na tako malom rastojanju Magbet nije mogao uhvatiti dovoljan zamah da ga i obori. Daf uzmaknu podižući kundak do ramena. Utom se iza Magbeta širom otvoriše vrata širom otvoriše jedna vrata. Na njima se pojavila silueta, ruka u sivom mantilu provirila je, zgrabila Magbeta s leđa, verovatno za lisice, i povukla. Od siline trzaja Magbet je uzleteo i nestao u tami iza tih vrata. Daf opali. Prasak mu je odjeknuo u bubnim opnama i među zgradama u uličici. Napola ogluveo, Daf zakorači preko praga u tamu. Udahnuo je nešto što je letelo u vazduhu i brzo ga ispljunuo. Činilo mu se da pred njim stoji red ljudskih silueta. Nozdrve mu je zaštipao jak miris sredstva za hemijsko čišćenje. Slobodnom rukom Daf je napipao prekidač na zidu kod vrata. Siluete koje je video bili su stalci sa kaputima i mantilima presvučenim najlonom s kojeg su visile cedulje s imenima. Na stalku tik ispred njega najlon je bio probušen i pod njim je virilo mrko krzno. Daf uvide da je malopre ispljunuo dlaku s bunde. Oslušnuo je, ali se čulo samo brujanje zelene Geretove mašine za hemijsko čišćenje pored zida, a zatim i zvonce nalik na ono iznad vrata u prodavnici. Pošao je kroz zid od odeće, probijao se kroz nizove stalaka sve dok nije stigao do vrata ka pultu, gde ga je prestravljeno pogledao jedan kineski bračni par. Protrčao je pored njih i izleteo na ulicu. Osvrnuo se levo i desno. Subotnji večernji špic je u međuvremenu uzeo maha. Neki prolaznik ga gurnu i Daf nakratko izgubi ravnotežu. Daf opsova, a onaj se izvinio i produžio pločnikom. Iza sebe je začuo nekakvo cerekanje. Osvrnuo se i ugledao nekog tipa u ritama, prljavog kao da se uvaljao u izmet, s tek pokojim patrljkom od zuba u razjapljenoj vilici. „Da te nije neko opljačkao, mister?” „Jeste”, reče Daf obarajući cev sačmarice. „Opljačkao me je.”

L Trideset osmo poglavlje enoks je stajao sa Kejsijem pred ulazom u bolnicu. Pogledavao je ka trafici gde je Turtel čekao u redu da kupi cigarete, ali i prema višespratnom parkingu i Turtelovoj limuzini u kojoj je gorelo svetlo. Do tamo je bilo dobrih sto metara, otprilike koliko i odande do krova parkinga. Lenoks se stresao. Retki severoistočni vetar doneo je prestanak padavina, ali i zahlađenje. A ako se razduva još malo, rasteraće i oblake. Na mesečini bi Olafson pogodio Turtela sa bilo koje razdaljine, ali u mraku je zamisao bila da ga gađa kad ovaj dođe pod jednu od svetiljki na parkingu. Lenoks pogleda na sat. Hladnoća mu je nagrizala telo i on se nakašljao. Pluća. Nije podnosio ni sunce, a ni hladnoću. Šta li je Bog zamislio s takvima kao što je on na ovom svetu? Usamljeni, napaćeni mozak bez oklopa, mekušac bez ljušture. „Hvala što nam pomažete.” „Molim?” Lenoks se okrenuo prema momku. „Hvala što spašavate mog tatu.” Lenoks je piljio u njega. Nosio je istu teksas jaknu kakvu je imao i Lenoksov sin. I sledeća misao je došla sama od sebe. Pred njim je bio dečak, ne mnogo stariji od njegovog sina, koji će uskoro ostati bez majke. A i bez oca. Teši ga što će imati bar jedno od nas dvoje. „Pa hajdemo”, reče Turtel, koji je već stigao da zapali cigaretu. „Da”, reče Lenoks. Prešli su ulicu i pošli ka parkingu. Lenoks se namestio da ide s Turtelove leve strane. Kejsi je išao nekoliko koraka ispred njega. Lenoks je samo trebalo da zastane kada se približe prvoj svetiljci i tako se skloni s linije vatre, a Olafson će obaviti sve ostalo. Osećao je nekakvu neobičnu obamrlost u jeziku i prstima na rukama i nogama.

„Stižu”, reče Siton spuštajući dvogled. „Vidim ih”, reče Olafson. Klečao je jednim kolenom na krovu parkinga. Jedno oko je zatvorio, a drugim je gledao kroz nišan puške oslonjene o zidić pred sobom. Siton se osvrnuo da proveri jesu li i dalje sami na krovu, ko još subotom uveče obilazi rodbinu po bolnicama. Sa ulice se već čula muzika, već je mirisao parfem i testosteron. Dole, na parkingu, dečak koji je išao ispred Turtela i Lenoksa prošao je sa linije vatre. Odlično. Čuo je Olafsona kako duboko udiše. Dvojica odraslih zašli su pod svetlost svetiljke. Sitonu srce radosno poskoči. Sad. Međutim, pucanj je izostao. Ona dvojica prođoše kroz krug svetlosti u tamu, gde se pretvoriše u zamućene siluete. „Šta se desilo?”, upita Siton. „Lenoks mi je bio na liniji vatre”, reče Olafson. „Valjda če se skloniti pod sledećom banderom.” Siton ponovo podiže dvogled. „Lenokse, imate li predstavu ko bi želeo da me ubije?” „Imam”, odvrati Lenoks. Imali su još dve svetiljke do limuzine. „Stvarno?” Turtel ga pogleda iznenađeno usporivši. Lenoks se potrudio da prilagodi korak torne. „Turtele, nemojte se osvrtati prema parkingu iza mene, ali na krovu leži vrhunski snajperista i drži nas na nišanu. Tačnije, drži mene. Zato i vi održite korak sa mnom, ako to ne učinite, dobićete metak u glavu.” Video je u Turtelovom pogledu da mu je gradonačelnik poverovao. „Dečak...” „On nije u opasnosti. Samo produžite kao da se ništa nije desilo.” Lenoks vide da je Turtel zinuo, kao da jedino tako može dobiti dovoljno kiseonika za srce koje mu je ubrzano zalupalo. Gradonačelnik kratko klimnu i ubrza kratkim koracima. „A koju vi, Lenokse, ulogu igrate u svemu ovome?” „Negativca”, reče Lenoks videvši da je vozač, koji je verovatno motrio na ulaz u bolnicu, izašao iz limuzine da im otvori. „Da li je ovo vozilo blindirano?” „Ja sam samo gradonačelnik, nisam američki predsednik. Zašto

radite ovo ako ste negativac?” „Zato što neko mora da spase ovaj grad od Magbeta. Ja ne mogu, pa ćete morati vi, Turtele.” „Jebote, šta radi ovaj Lenoks?” Siton je sklonio dvogled kao da proverava golim okom da li je ono što vidi kroz njega na parkingu stvarno. „Da li on namerno pokriva Turtela?” „Ne znam, šefe, ali ponestaje vremena, skoro su stigli do auta „Mogu li ti tvoji meci da prođu kroz Lenoksa?” „Šefe?” „Da li bi prošli kroz Lenoksa i ubili Turtela?” „Koristim municiju s punom metalnom košuljicom.” „Da ili ne?” „Da!” „Pa pucaj onda u izdajnika.” „Ali...” „Pst”, prošaputa Siton. „Molim?” Na čelu mladog snajperiste izbio je znoj. „Ne govori, Olafsone, i ne razmišljaj. Čuo si naređenje.” Vozač je zaobišao auto i smeškajući se otvorio zadnja vrata. Taj osmeh je nestao kada je vozač ugledao Turtelov izraz lica. Dečak priđe vratima na drugoj strani. „Ulazite unutra i sagnite se”, prosikta Lenoks. „Vi, vozite ih odavde. Smesta!” „Ser, šta...” „Poslušajte ga”, reče Turtel. „Neko...” Lenoks je prvo osetio pogodak u leđa, a tek onda čuo prasak nalik na udarac bičem. Noge ga izdadoše i on polete ničice. Stigao je da uhvati Turtela oko struka i obori ga na zemlju. Lenoks je video asfalt kako im se približava, ali nije i osetio kad su pali. Ipak, upio je svaki miris: i prašine, i benzina, i gume, i mokraće. Nije mogao da se pomeri, nije mogao ništa da izusti, ali je čuo. Čuo je Turtelovo dahtanje pod sobom na asfaltu, vozačevo prestravljeno dozivanje: „Ser! Ser!” I Turtelov povik: „Beži, Kejsi, beži!” A bili su tako blizu, na samo metar od zaklona iza auta. Lenoks pokuša da kaže nešto, ime jedne životinje, ali i dalje nije uspevao.

Uzalud je pokušavao da pomeri ruku. Bio je mrtav. Uskoro će posmatrati svoje telo iz vazduha. Samo jedan metar. Čuo je korake kako se udaljavaju u trku, video da se vozač naginje nad njima. Pokušavao je da ga odvuče od Turtela. „Uneću vas u kola, ser!” Novi udarac bičem i Lenoksu upade u oči nešto vlažno što ga je nakratko zaslepilo. Trepnuo je. Dakle, mogao je da pomeri kapke. Pored njega je ležao vozač i zurio praznim pogledom u nebo. Ostao je bez čela. „Kornjača”, prošaputa Lenoks. „Šta?”, prodahta Turtel pod njim. „Puzite. Ja sam vam oklop.” „Vozač je eliminisan”, prošuška Olafson ubacujući nov metak u magacin. „Požuri, Turtel puzi ka autu”, reče Siton. „A dečak beži.” Olafson je repetirao i podigao kundak na rame. Zažmurio je na jedno oko. „Imam dečaka na nišanu.” „Jebe mi se za dečaka!”, prosikta Siton. „Pucaj u Turtela!” Siton je posmatrao Olafsona kako šeta cev levo i desno, kako trepće da otera kap znoja sa trepavica. „Ne vidim ga, šefe.” „Prekasno!” Siton pljesnu dlanom o zid. „Zamakli su za auto. Moramo dole da završimo posao.” Lenoks je čuo Turtela kako stenje dok je pokušavao da ga zbaci. Uspeo je, i Lenoks pade na mokar asfalt. Ležao je potrbuške, bespomoćno. Video je da mu noge i dalje vire iza auta, a onda ga Turtel uhvati za ruke i povuče na sigurno. Začula se škripa guma na asfaltu. Prilazio im je neki auto. Lenoks je gledao ispod limuzine, ali je video samo telo vozača na drugoj strani. Turtel je seo, oslanjajući se leđima o auto. Lenoks zausti da mu kaže da uđe u auto, da beži, da se spase. Ali nije vredelo, ta situacija obuhvatila je refren njegovog života: nije smogao snage da uradi ono što su mu srce i um nalagali. Onaj auto je prikočio, čulo se otvaranje više vrata. Koraci na još mokrom asfaltu. Lenoks pokuša da okrene glavu, ali nije uspeo. Krajičkom oka video je cev puške uz nogavicu pantalona.

Gotovi su. Začudo, nekako mu je i laknulo zbog toga. Nogavice zakoračiše ka njemu. Neka ruka ga uhvati za grlo. Ubiće ga, dakle, bešumno, zadaviće ga. Lenoks je zurio u cipele ispod nogavica. Otkad je to izašlo iz mode - šimike. „Ovaj ovde je mrtav”, reče s druge strane auta glas koji je Lenoksu bio poznat. „Turtel nije povređen”, reče onaj koji je davio Lenoksa. „Ali Lenoks ne mrda, mada osećam puls. Odakle su pucali?” „S krova parkinga”, jecao je Turtel. „Lenoks me je spasao.” Spasao? „Malkome, dođite ovamo!” Ona ruka mu se sklonila sa grla i pred Lenoksovim očima se ukazalo jedno lice. Pravo u oči gledao ga je Daf. „Da li je pri svesti?”, upita ženski glas. Kejtnesova. „Oduzet, ili je u šoku”, odvrati Daf. „Pomera očima, ali se ne mrda niti progovara. Moramo da ga prebacimo u bolnicu.” „Vozilo”, reče jedan nov glas. Neki momak. „Napušta parking.” „Liči mi na vozilo Garde”, reče Daf. Ustao je i podigao pušku na rame. Nekoliko sekundi tišine. Zvuk motora se udaljavao. „Pusti ih, neka samo odu”, reče Malkom. „Kejsi.” Bio je to Turtelov glas. „Šta?” „Pronađite Kejsija.” Kejsi je trčao. Srce mu se popelo u grlo, a đonovi su mu šljapkali po asfaltu sve brže i brže, sve dok nisu ušli u takt s pesmom koja je Kejsiju odzvanjala u glavi uvek kad se uplaši. Help! Več je ulazio u limuzinu kada je čuo prasak i video da je bledi policajac pogođen u leđa. Policajac je pao preko Kejsijevog tate, a tata mu je doviknuo da beži. Kejsi je nagonski potrčao ka delu grada u kojem je odrastao, naniže, ka reci. Tamo se nalazila jedna izgorela ruševina u kojoj su se nekad igrali, zvali su je kuća pacova. Izgorela kuča od cigala bila je okrečena u belo, sa čađavim mrljama oko rupa gde su nekad bili prozori i vrata. Ličila je na propalu, prenašminkanu kurvu. Tu uz reku, kućice su bile gusto načičkane, kao da su se šćućurile jedna uz drugu, ali ta jedna stajala je izdvojeno, usamljeno, kao da su se ostale sklonile od nje. Bila je ofarbana u plavo,

zarasla u visoku trsku kroz koju je Kejsi sad protrčao ka stepenicama i ulazu bez vrata. Ušao je u nekadašnju kuhinju, sada praznu ljušturu koja je smrdela na mokraću sa ižvrljanim imenima i psovkama na zidovima. Produžio je uzanim stepenicama ka spavaćim sobama na spratu. Jedna od njih je na podu imala buđavi dušek na kojem je i Kejsi nekad ležao. Prvi put se poljubio tu, među praznim flašama od pića i crknutim rečnim pacovima koji su ležali svuda po podu. Jednog popodneva, kada je imao deset ili jedanaest godina, dok je u zalazak sunca ležao tu sa drugarima i kašljao od prve cigarete, naišli su pacovi iz isušenog rečnog korita, preko đubreta i popucale ilovače. Možda su dolazili tu da umru. Da li da se vrati? Ne, tata mu je rekao da pobegne. A onaj drugi, Lenoks, on je bio iz policije, sigurno je još policajaca znalo da neko planira atentat na gradonačelnika. Sakriće se dok sve ne prođe, a onda će otići kući. Kejsi otvori veliki ormar u uglu sobe. Prazan, očerupan. Uvukao se unutra i zatvorio vrata. Oslonio se potiljkom o ivicu ormara iza sebe, tiho pevušeći onu pesmu. Help! Prisećao se filma u kojem Bitlsi jurcaju uokolo i glupiraju se, smešno ubrzan film u svetu u kojem se ne događa ništa što je stvarno ružno. A tu ga niko neće pronaći, osim ako baš ne znaju gde je. Uostalom, nije on bio gradonačelnik, već samo dečak kojem je najveći greh u životu bio taj što je krišom popušio nekoliko cigareta, podelio bocu razvodnjenog viskija i poljubio pokoju devojku koja je već imala dečka. Srce mu se polako umirilo. Osluškivao je. Ništa se nije čulo. Svejedno mora da sačeka još malo. Došao je do daha, dovoljno da prodiše i na nos. Nije znao koliko dugo tu nije visila odeća, ali je ormar još mirisao na nju. Miris, aveti tuđeg života. Ko zna gde li su sada. Mama je Kejsiju pričala da je u toj kući bilo mnogo nesreće, pijanstva, batina i još gorih stvari. I da bude srećan što ima tatu koji ga voli i koji nikad ne bi digao ruku na njega. A Kejsi je stvarno bio srećan zbog toga, iako niko nije znao da je njegov tata gradonačelnik. Nikome to nije govorio, ni onima koji bi mu se rugali da je kopile, a ni drugoj kopiladi koja nikad nije ni upoznala očeve, pa čak nije znala ni njihova imena. Takve dece je Kejsiju bilo žao. Rekao je tati kako bi jednog dana voleo da im pomogne. I njima, i svima ostalima koje je pogodilo zatvaranje fabrike Esteks. A njegov tata se nije, kao drugi očevi, nasmejao i potapšao ga po glavi, već ga je ozbiljno saslušao i obećao da će mu pomoći ako stvarno bude želeo da preduzme nešto

kad dođe vreme za to. Ko zna, možda će i sam Kejsi jednog dana biti gradonačelnik, i veća su se čuda događala, rekao je Kejsiju tata i nazvao ga Turtelom Mlađim. Help! Ali svet nije bio takav. Nije ovo bio svet dobrih dela i smešnih pop muzičara na ubrzanom snimku. Ne možeš nikome pomoći. Ni ocu, ni majci, ni drugoj deci. Jedino možeš sam sebi. Olafson prikoči iza autobusa. Iz njega na pločnik pokuljaše mladi ljudi, mahom devojke. Doterane. Subota veče. To je trebalo i on sam da radi, da pije pivo, igra s jednom od tih devojaka, da pićem i plesom rastera prizor onog gradonačelnikovog vozača. Pored njega se Siton protegnuo da isključi radio sa pesmom Meet Me on the Corner sastava Lindisfarn. „Jebote, odakle su se stvorili? Daf, Malkom, Kejtnesova. I onaj klinac za kog bih se zakleo da je Bankov sin.” „Da vozim u stanicu?”, upita Olafson. Još nije bilo kasno za subotnji izlazak. „Ne još”, odvrati Siton. „Moramo da uhvatimo malog.” „Turtelovog sina?” „Neću da se vraćam Magbetu praznih ruku. A taj mali može da posluži za nešto. Skreni ovde levo. Uspori još malo.” Olafson skrenu u neku tesnu uličicu. Pogledao je Sitona, koji je kroz otvoren prozor udisao vazduh. Nozdrve su mu se širile i skupljale. Olafson požele da pita kako Siton može znati kuda je dečak pobegao, ali je odustao od toga. Taj čovek mu je zalečio rame samo jednim dodirom, zašto onda ne bi bio u stanju da nanjuši kuda je neko pobegao? Da li se Olafson plašio svog novog zapovednika? Možda. U svakom slučaju, zapitao se da li se kaje zbog te pogodbe. Ali kako je mogao znati dokle će to da ode? Znao je samo da mu je hirurg u bolnici objasnio kako mu je onaj metak smrskao rame, kako će ostati invalid i kako može da zaboravi na karijeru snajperiste u Gardi. Za samo nekoliko minuta taj hirurg je Olafsonu oduzeo životni san. Stoga mu nije bilo teško da prihvati pogodbu sa Sitonom, koji je ponudio da mu izleći rame. Olafson ga nije shvatio sasvim ozbiljno, ko uopšte može da izleći takvu povredu za samo jedan dan? A i šta je imao da izgubi? Već se bio zakleo na odanost bratstvu u Gardi, pa mu Siton zapravo nije tražio mnogo više od onoga što bi Olafson ionako pružio. Ne, sad nije vredelo da se kaje. Pa kako je samo prošao njegov najbolji drugar Angas! Izdao je Gardu, budala. Izdao je ono najvrednije i

najdraže što su imali. U vatri kršteni, u krvi ujedinjeni - nije to bilo mrtvo slovo na papiru, već je tako moralo biti, nije bilo alternative. Olafson nije ni želeo alternativu, želeo je samo to: da zna da ono što radi ima smisla, da on znači nešto nekome. Svojim drugovima. Čak i kad mu nije bio jasan smisao onoga što radi. Nije to bio njegov posao. Niti Angasov. Kakav tvrdoglavi magarac! Mora da je sasvim poludeo. Angas je pokušao i njega da pridobije, ali ga je Olafson, naravno, oterao u tri lepe, nije hteo ništa da ima sa tim izdajnikom Garde. A kada ga je Angas pogledao i pitao kako mu se rame tako brzo oporavilo i primetio da takva rana ne može zarasti za dva dana, Olafson mu nije odgovorio. Već mu je rekao da se nosi. Uličica se završila. Stigli su do presahlog rečnog korita. „Fitilj gori”, reče Siton. „Idemo.” Izašli su iz auta i pošli duž udžerica između puta i rečnog korita. Pored svake bi Siton onjušio vazduh. Kod neke crvene kućice Siton zastade. „Ovde?”, upita Olafson. Siton se okrenuo prema kući, onjušio, i zatim uzviknuo: „Kurva!” Potom je produžio. Prošli su pored neke izgorele kamene kuće, pored garaže sa rešetkama, i stigli do plave kuće na čijim je stepenicama sedela neka mačka. Siton opet zastade. „Ovde”, rekao je. „Ovde?” Kejsi pogleda na sat koji mu je poklonio tata. Brojčanik i kazaljke su svetleli u mraku. Kejsi je zamišljao da tako svetle i oči vukovima napolju, na svetlosti vatre. Prošlo je više od dvadeset minuta. Bio je sasvim siguran da ga niko nije pratio od parkinga, više puta se osvrtao i nije video nikog. Trebalo bi da je tu bezbedan, poznavao je taj kraj grada kao svoj džep, zato se i nije dvoumio kuda da beži. Sada je mogao je da otrči do mostića i uhvati autobus 22, pređe u zapadni deo grada. Kući. Tamo bi ga sačekao tata. Sigurno. Kejsi se trgnuo. Šta se to čulo? Da li je to zaškripao neki stepenik? Od sve drvenarije jedino su stepenice preživele požar, Kejsi nije znao kako, samo je znao da one zaškripe kad god zaduva vetar i kad se menja vreme. Ali i kad se neko penje uz njih. Zadržao je dah. Oslušnuo. Ne, sigurno se menja vreme. Kejsi je polako odbrojao do šezdeset.

A onda je šutnuo vrata ormara. Imao je šta da vidi. „Plašiš se”, reče čovek koji ga je spolja posmatrao. „Pametno je što si se sakrio u ormar, skoro pa ti se izgubio miris. Skoro.” Raširio je ruke dlanova okrenutih naviše. Ušmrknuo. „Ali sada se, mali, vazduh ispunio divnim mirisom tvog straha.” Kejsi trepnu. Taj čovek je bio mršav, a oči su mu svetlele kao kazaljke Kejsijevog ručnog sata. Vučje oči. Sigurno je bio vrlo star. Nije izgledao staro, ali je Kejsi znao da je taj čovek vrlo, vrlo star. „Upom...”, poče Kejsi, ali onaj pruži ruku i ščepa ga za gušu. Kejsi nije mogao da udahne. Pomislio je kako sad zna zašto je dotrčao tu. Baš kako i rečni pacovi, i on je tu došao da umre.

D Trideset deveto poglavlje af pogleda na sat, zevnu i utonu još dublje u stolicu, tako da je dugim nogama preprečio bolnički hodnik sve do Kejtnesove i Flijansa. Uhvatio je njen pogled. „Bio si u pravu”, rekla je. „Oboje smo bili u pravu”, rekao je. Pre manje od sat vremena Daf je uleteo u auto u Petnaestoj ulici i ispričao kako mu je Magbet pobegao. Kao i da se nešto kuva, pošto mu je Magbet rekao da gradonačelnik neće poživeti još dugo. „Atentat”, na to je rekao Malkom. „Uzurpacija vlasti. Potpuno je sišao s uma.” „Molim?” „Kenetovi zakoni. U slučaju smrti gradonačelnika ili proglašenja vanrednog stanja, šef policije preuzima vlast u gradu do daljnjeg i ima praktično neograničena ovlašćenja. Moramo upozoriti Turtela.” „Bolnica Sveti Đorđe\ dosetila se Kejtnesova. „Siton je tamo.” „Vozi!”, viknuo je Daf, a Flijans je dao gas. Stigli su za manje od dvadeset minuta i prvi pucanj s parkinga čuli su kada su već stali pred ulazom u bolnicu i pošli uz stepenice. Daf je zažmurio. Prethodne noći nije oka sklopio. Sve to je već trebalo da se završi, Magbet je trebalo da bude iza rešetaka u Fajfu. „Evo ih”, reće Kejtnesova. Daf otvori oči. Niz hodnik su nailazili Turtel i Malkom. „Lekar kaže da će Lenoks preživeti”, reče Malkom sedajući. „Pri svesti je, može da govori i da pokreće ruke, ali je oduzet od krsta naniže, verovatno trajno. Metak mu je pogodio kičmu.” „Njegova kičma je zaustavila metak”, reče Turtel. „Inače bi metak prošao kroz njega i pogodio mene.”

„Njegovi su u čekaonici”, nastavi Malkom. „Obišli su ga, a lekar kaže da je to dosta za danas. Dali su mu morfijum i treba da se odmara.” „Ima li vesti o Kejsiju?”, upita Kejtnesova. „Nije još stigao kući”, odvrati Turtel. „Ali Kejsi dobro poznaje grad. Ili je otišao kod nekih prijatelja, ili se sakrio. Ne brinem za njega.” „Ne brinete?” Turtel napravi grimasu. „Zasad.” „Sačekaćemo nekoliko minuta da Lenoksova porodica ode”, reče Malkom. „Turtel je nagovorio lekara da nas pusti kod njega na samo dva minuta. Treba nam Lenoksovo zvanično priznanje što pre, kako bismo tražili od Kapitola da izda federalni nalog za Magbetovo hapšenje.” „Zar nisu dovoljne naše izjave, kao očevidaca?”, upita Daf. Malkom odmahnu glavom. „Niko od nas nije čuo direktnu pretnju po život od Magbeta niti lično prisustvovao njegovom izdavanju naređenja za ubijanje.” „A učena?”, upita Kejtnesova. „Gradonačelniče, pa upravo ste nam rekli da su Ledi i Magbet pokušali da vas učene tokom partije blekdžeka u kazinu Invernes kako biste povukli kandidaturu. Pokušali su i da vas podmite akcijama Obeliska, a i pretili da će razotkriti vaše protivzakonite odnose sa maloletnikom.” „U mojoj branši se takve učene nazivaju politikom”, na to će Turtel. „I teško da su kažnjive.” „Magbet je, dakle, u pravu?” upita Daf. „Nemamo nikakvih dokaza protiv njega?” „Lenoks možda i ima”, reče Malkom. „Ko će da popriča s njim?” „Ja ću”, reče Daf. Malkom ga pogleda zamišljeno. „U redu, ali samo je pitanje vremena kada će neko prepoznati vas ili mene i dići uzbunu.” „Znam da pročitam Lenoksa kad laže”, reče Daf. „A i on zna da znam.” „Mislite li stvarno da ćete ga nagovoriti da obelodani svoje saučesništvo i tako...” „Mislim.” „Dafe, nemojte ga nagovarati onako kao što ste nagovarali onog Norveškog jahača u bolnici.” „Tada sam bio drugi čovek. Više nisam isti.” „Stvarno?” „Stvarno, šefe.”

Malkom ga je nekoliko sekundi gledao pravo u oči. „Turtele, da li biste mogli da povedete Dafa do sobe?” Kad je Daf ustao, Kejtnesova mu kratko stegnu šaku. „Čisto iz radoznalosti...”, poče Daf kada su malo odmakli niz hodnik, „kada vas je Magbet ucenjivao, zašto mu niste rekli da je Kejsi vaš sin?” Turtel slegnu ramenima. „Zašto bih rekao nekome da puška kojom nišani u mene nema metaka? Onda bi samo potražio neko drugo oružje.” Lekar ih je sačekao ispred zatvorenih vrata, koja im je otvorio. „Ulazi samo on”, reče Turtel pokazavši Dafa. Daf je zakoračio u sobu. Lenoks je bio bled kao jastučnica na kojoj je ležao. Razne cevčice i kablovi vodili su iz njegovog tela ka plastičnim kesama i uređajima koji su kratko pištali. Dafu je zaličio na nekakvo začuđeno dete kada ga je pogledao širom otvorenih očiju i usta. Daf skide kapu i naočare. Lenoks trepnu. „Treba nam vaša zvanična izjava da Magbet stoji iza atentata”, poče Daf. „Jeste li spremni da je date?” Lenoksu je iz jednog ugla usta curila žitka providna bala. „Lenokse, imam samo dva minuta.. „Magbet stoji iza atentata”, reče Lenoks. Glas mu je bio promukao i grub, kao da je ostario dvadeset godina, ali mu se pogled razbistrio. „Naredio je Sitonu, meni i Olafsonu da pogubimo Turtela. Zato što hoće da preuzme vlast u gradu. I zato što misli da je Turtel Hekatin doušnik. A nije.” „Pa ko je onda doušnik?” „Reći ću vam, ali treba mi jedna usluga.” Daf je disao glasno na nos. Trudio se da ovlada svojim glasom. „Da vam ja dugujem uslugu?” Lenoks je jako zažmurio. Daf vide da mu je skliznula suza s kapka. Sigurno je u bolovima od metka. „Ne”, prošaputa Lenoks, a glas ga je naprasno izdao. Daf se nagnuo prema njemu. Lenoksov dah mirisao je na nešto slatkasto, na aceton, kao kod šećernih bolesnika. Prošaputao je: Ja sam Hekatin doušnik.” „Vi?” Daf je pokušao da upije to saznanje, da ga uklopi bilo gde. „Da. Šta mislite, kako nam Hekata izmiče sve ove godine, kako je uvek korak ispred policije?”

„Vi špijunirate i za.. „I za Hekatu i za Magbeta. Ali Magbet to ne zna. Ali zato ja znam da Turtel nije Hekatin čovek. Međutim, ovog puta nisam ja upozorio Hekatu, pa zato mora postojati još neki doušnik, neko ko je bliži Magbetu.” „Siton?” „Možda. A možda uopšte nije muškarac.” „Neka žena? Zašto to mislite?” „Ne znam. Neko nevidljiv, neko ko je samo prisutan.” Daf polako klimnu. Pogledao je naviše, ka tami nad gradom. „Pa kakav je osećaj?” „Koji osećaj?” „Kad konačno kažete naglas da ste izdajnik. Da ,li vam je laknulo, ili je još teže kada iz tih reći shvatite da je sve stvarno, da su sva ova stradanja vaša krivica?” „Zašto vas to zanima?” „Zato što sam se i sam to povremeno pitao”, reče Daf. Napolju je nebo bilo mračno, sakriveno, nije nudilo nikakav znak niti odgovor. „Pitao sam se kako bi bilo kada bih svojima priznao sve.” „Ali niste”, reče Lenoks. „Biramo da ne kažemo jer bismo pre podneli vlastito uništenje nego da vidimo bol na njihovim licima. Ipak, vi niste ni stigli da odaberete.” „Jesam. Birao sam svakog dana. Svakog dana sam birao da im budem neveran.” „Dafe, hoćete li mi pomoći?” Daf se trgnuo iz toka misli. Trepnuo je. Uskoro će morati da odspava. „Da vam pomognem?” „Ona usluga. Jastuk. Stavite mi ga na lice i pritisnite. Izgledaće kao da sam umro od posledica ranjavanja. A mojoj deci ćete reći da se njihov otac, izdajnik i ubica, na kraju ipak pokajao.” „Ovaj...” „Ne znam nikog drugog ko bi me razumeo, Dafe. Ko razume kad nekog voliš najviše na svetu, a opet ga izneveriš. A kada je kasno, kasno je. Preostaje jedino da se uradi nešto... ispravno, ali to dođe prekasno.” „Na primer, da se spase gradonačelnik.” „Ali to nije dovoljno, Dafe, zar ne?” Lenoksov suvi smeh prerastao je u kašalj. „Poslednji, očajnički postupak koji, spolja gledano, izgleda kao velika žrtva, ali za koji se čovek potajno nada da če mu kupiti razrešenje od grehova i otvoriti rajske kapije. Ali to je prevelika

nagrada, zar ne, Dafe? Zar mislite da se možete iskupiti za sve?” „Ne mislim”, odvrati Daf. „Ne mogu se iskupiti za sve. Ali mogu početi tako što ću oprostiti vama.” „Ne!”, uzviknu Lenoks. „Da.” „Ne, ne smete! Nemojte, molim...” Glas ga je izdao. Daf ga pogleda. Niz bele obraze kotrljale su mu se sitne providne suze. Daf udahnu. „Razmotriču da vam ne oprostim, Lenokse, ali pod jednim uslovom.” Lenoks klimnu. „Da večeras pristanete na radijski intervju u kojem čete priznati sve i tako rehabilitovati Malkoma.” Lenoks s vidnim naporom podiže ruku da obriše obraze. Zatim tom šakom mokrom od suza uhvati Dafovu. „Javite Prisili da dođe.” Daf klimnu, pa ustade oslobodivši ruku. Još jednom je pogledao Lenoksa, pitajući se da li se taj čovek stvarno promenio ili je samo tražio najlakši izlaz. „Dakle?”, upita Turtel ustajući sa stolice u hodniku kada je Daf izašao. „Potvrdio je da Magbet stoji iza pokušaja atentata na vas i pristao je na intervju”, reče Daf. „Ali Hekata ima nekog doušnika, neku krticu iz redova bliskih Magbetu. Može biti neko iz policije...” „Svejedno”, grmeo je Turtel dok su hitali niz hodnik. „Sa Lenoksovim svedočenjem Magbet je gotov! Zvaću Kapitol da izdaju federalni nalog za njegovo hapšenje.” U susret im naiđe jedna medicinska sestra. „Gospodine gradonačelniče?” „Da?” „Zvala je vaša kućepaziteljka Agnes. Poručuje da se Kejsi još nije vratio kući.” „Hvala”, reče Turtel. Produžili su. „Videćete, otišao je kod nekih drugara, čeka tamo da čuje da je bezbedan.” „Sigurno”, odvrati Daf. „Nego, vaša kućepaziteljka...” „Da?” „Nikad nisam imao batlera, ali pretpostavljam da bi mi s vremenom postao kao deo nameštaja. Govorio bih slobodno pred njim, ne bih brinuo što je ta osoba čula i nešto što ne bi trebalo da napusti ta četiri zida. Da li je stvarno tako?” „Sa Agnes? Da, jeste, bar je tako postalo s vremenom, kako sam sticao poverenje u nju. Ali potrajalo je to.”

„Pa opet, nikad ne možete sasvim pouzdano znati šta taj neko drugi misli i oseća.” „Hm. Mislite da Magbetova sekretarica u stanici...?” „Prisila?”, prekide ga Daf. „Ne, kao što ste rekli - treba vremena da se stekne poverenje u nekoga.” „Pa?” „Rekli ste da su vam Magbet i Ledi izneli plan za Hekatino ubistvo dok ste igrali blekdžek u odvojenoj prostoriji kazina. Ali zar vam nije trebala i četvrta osoba?” „Molim?” „Blekdžek. Zar za tu igru nije neophodan i krupije?” „Džek?” „Da, Ledi?” Džek privuče k sebi ruku koja se tobož slučajno zatekla na Bilijevim izvijenim leđima dok su se obojica naginjali nad knjigom gostiju da Džek objasni kako se zavode dolasci i odlasci iz hotela. „Džek, moram da popričam s tobom. Hajdemo gore u apartman.” „Naravno. Bili, možeš li sam?” „Potrudiču se, gos’n Bonuse.” Džek se osmehnuo i svesno zadržao pogled novog mladog pomoćnika, a zatim se žurno okrenuo i pošao uz stepenice za Ledi. „Kako ti se čini ovaj novajlija?”, upitala je kada ju je sustigao. „Rano je reći, madam, mlad je i neiskusan, ali sve je moguće.” „Odlično. Trebaju nam i još dva konobara za restoran, ali ovi što su danas dolazili nisu ni za šta. Kako ti mladi ljudi zamišljaju da će preživeti u ovom svetu ako ništa ne shvataju ozbiljno i neće da uče? Zar misle da će im se sve servirati na srebrnom poslužavniku?” „Moglo bi se tako reći.” Zadržala mu je vrata i Džek uđe za njom. Kada se osvrnuo, video je da je zatvorila vrata, bacila se na stolicu i zaplakala. „Ledi? Šta ne valja?” „Ljiljanica”, jecala je. „Tako je rekao.” „Mislite na ljiljan, na cvet, madam?” Ledi je uronila lice u šake tresući se od plača. Džek je stajao ne znajući šta da radi. Zakoračio je prema njoj, pa odmah zastao. „Želite li... da pričate o tome?” „Ne!”, uzviknula je. A onda drhtavo udahnula. „Ne, ne želim da pričam o tome. Doktor Alsaker je hteo da priča o tome. On je lud, jeste li to znali? Sam mi je rekao. Ali, kaže, nije zbog toga ništa lošiji psihijatar,

čak naprotiv. Ne trebaju mi reči, Džek, već sam ih sve čula. I svoje i tuđe, više mi ne pomažu. Treba mi lek.” Šmrknula je i oprezno obrisala nadlanicom suze ispod očiju. „Jednostavno, lek. Bez toga ne mogu da budem ona koja moram biti.” „A to je...?” „To je Ledi, Džek.” Pogledala je svoju nadlanicu, crnu od razlivene šminke. „Ona što živi i pušta druge da umiru. Magbet je prestao da uzima lek, i zato ga više nemam. Ko bi rekao. Jači je od mene - zar bi ti to očekivao? Zato ti, Džek, moraš da mi ga kupiš.” „Ledi...” „U protivnom će se sve ovde srušiti. Neprestano čujem dečji plač, Džek. Siđem dole u salu, osmehujem se i ćaskam.” Ponovo joj potekoše suze. „Pričam glasno i cerekam se da zaglušim taj plač, ali više ne mogu. Znao je kako se zvalo. Rekao je isto što i ja na rastanku. U nekom drugom životu, ljiljanice moja. Nikad nikome nisam rekla. Nikad! Bar ne na javi. Možda u snu. Možda kad sam mese...” Zaćutala je, namrštila se kao da joj je nešto sinulo. „Hipnoza”, tada će Džek. „Rekli ste to pod hipnozom, Hekata je čuo od doktora Alsakera.” „Pod hipnozom?” Polako je klimnula. „Tako, dakle, misliš. Alsaker me je izdao. Za pare, misliš?” „Ljudi su pohlepni, to im je u prirodi, madam. Da nisu bili pohlepni, ne bi osvojili ovu planetu. Pogledajte šta ste vi stvorili, madam.” „Misliš da sam stvorila iz pohlepe?” „Ne zbog novca, madam. Različiti ljudi su pohlepni na različite stvari. Moć, seks, divljenje, hrana, ljubav, znanje, strah...” „A na šta si ti, Džek, pohlepan?” „Ja?” Slegnuo je ramenima. „Volim kad su gosti zadovoljni i srećni. Da, pohlepan sam na tuđu sreću. Poput vaše, madam. Kad ste vi srećni, i ja sam.” Dugo se zagledala u njega. A onda je ustala, prišla ogledalu i uzela četku za kosu sa stočića. „Nego, Džek...” Iako mu se nije svideo njen ton, uhvatio je njen pogled u ogledalu. „Da, madam?” „Ti bi trebalo da znaš ponešto o usamljenosti.” „Znate da znam, madam.” Dala se na četkanje one duge vatrenocrvene kose, koja je, shodno okolnostima, neke muškarce privlačila, a druge odbijala poput upozorenja. „Ali znaš li šta je još usamljenije od toga da nikad nisi imao

nikoga? To da si mislio da imaš, a onda se ispostavi da je ta jedna osoba koju si smatrao najboljim prijateljem ipak to nije bila.” Četka je zapela, ali ju je ona svejedno povukla kroz gustu, neposlušnu kosu. „Da si sve vreme bio obmanut. Možeš li, Džek, zamisliti koliko je to tek usamljeno?” „Ne, madam, ne mogu.” Džek ju je gledao. Nije znao šta da radi ili kaže. „Budi srećan, Džek, što ti manjka iskustva u tome da budeš izneveren.” Spustila je četku i pružila mu nekoliko novčanica. „Ti si, Džek, kao prilepuša. Previše si mali da te iznevere, samo ti možeš izneveriti druge. Ajkula te pusti da se zakačiš za nju zato što je čistiš od drugih, gorih parazita. Zauzvrat, sa njom proputuješ sve vode ovog sveta. I tako vi putujete, na obostranu radost, a ta vaša simbioza je tako intimna i bliska da se lako može pomešati sa prijateljstvom. Sve dok ne naiđe zdravija i veća ajkula. Idi sad, Džek, i kupi mi briju.” „Jeste li sigurni, madam?” „Traži ono što radi. Najjače. Ono na čemu letiš tako visoko i daleko da razbiješ lobanju ako padneš. Jer ko još želi da živi u ovako hladnom svetu, bez prijatelja?” „Potrudiću se, madam.” Bešumno je zatvorio vrata za sobom. „O, ne sumnjam da ti, Džek Bonus, znaš gde se to može naći”, šaputala je svom odrazu u ogledalu. „Uostalom, pozdravi Hekatu.” Suza joj skliznu niz obraz, slanim tragom od prethodne. „Dragi moj, dobri Džek. Mali moj, siroti Džek.” „Gospodine Lenokse?” Lenoks otvori oči. Pogledao je na sat. Još sat i po do ponoći. Kapci mu se ponovo sklopiše. Ugnjavio ih je da mu daju još morfijuma, samo je želeo da spava, pa makar to i ne bilo snom pravednika. „Gospodine Lenokse?” Ponovo je otvorio oči. Prvo je ugledao mikrofon u nečijoj ruci. A iza nje se naziralo nešto žuto. Slika se polako izoštrila. Neko u žutoj kabanici sedeo je na stolici pored njegovog bolničkog kreveta. „Ti?”, prošaputa Lenoks. „Od svih reportera na ovom svetu, poslali su baš tebe?” Volt Kajt namesti naočare. „Turtel, Malkom i ostali ne znaju da... da...” „Da te Magbet drži u šaci?” Lenoks pridignu glavu sa bolničkog jastuka. Bili su sami. Izvio se da potraži taster za uzbunu pored kreveta,

ali novinar prekri taster šakom. „Nema potrebe”, rekao je smireno. Lenoks pokuša da mu odgurne ruku s tastera, ali nije imao snage. „Kako bi me servirao Magbetu?”, prodahtao je. „Kao što si servirao Angasa nama?” „Bio sam u istoj situaciji kao i vi, Lenokse. Nisam imao izbora. Pretio je mojima.” Odustavši, Lenoks se opet sručio u krevet. „I šta sad hoćeš? Jesi li poneo nož? Ih neki otrov?” „Poneo sam ovo.” Kajt zamahnu mikrofonom. „Mislio si da me ubiješ time?” „Ne vas, nego Magbeta.” „Je li?” Odloživši mikrofon, Volt Kajt raskopča kabanicu i obrisa maglu s naočara. „Kada me je Turtel pozvao, shvatio sam da imaju dovoljno dokaza da ga uhapse. Turtel je nagovorio lekara da me pusti ovde na pet minuta, pa nemarno mnogo vremena. Recite mi šta imate, pa idem pravo u stanicu da to pustim u etar, nemontirano i neizmenjeno.” „Usred noći?” „Stižem i pre ponoći. A dovoljno je da čuju i samo neki. Da prepoznaju vaš glas van svake sumnje. Vidite, kršim sva načela svoje profesije time što neću proveravati vaše tvrdnje, samo da spasem...” „Živu glavu”, dovrši Lenoks. „Da opet preletiš na pobedničku stranu.” Video je da je Kajt zinuo, a odmah zatim zatvorio usta. Progutao je pljuvačku i zatreptao iza još zamagljenih naočara. „Samo mi priznaj to, Kajte. U redu je, nisi jedini. Ti i ja nismo junaci, već sasvim obični ljudi koji možda sanjaju da budu veliki junaci, ali kad treba da biramo između života i načela kojih su nam puna usta, ostajemo sasvim obični ljudi.” Kajt se kratko osmehnuo. „U pravu ste. Bio sam nadobudni i lajavi moralista, a zapravo sam kukavica.” Lenoks udahnu. Kad je progovorio, nije više bio načisto govori li on sam ili morfijum iz njega. „Ali ako bi ti se ukazala prilika, misliš li da bi postupio drugačije?” „Kako to mislite?” „Da li bi mogao biti neko drugi? Da li bi naterao sebe da se žrtvuješ za nešto što je važnije od tvog ugleda?”

„Šta, na primer?” „Nešto što bi bilo junački podvig upravo zato što bi srušilo ugled uvaženog novinara Kajta?” Magbet je zažmurio, nadajući se da će se, kad bude otvorio oči, probuditi iz ružnog sna i te preduge noći. Za to vreme, glas sa radija na polici iza njegovog radnog stola nije prestajao da melje. Svako grleno r zazvučalo bi kao rafal iz mitraljeza. „Dakle, viši inspektore Lenokse, da rezimiramo. Tvrdite da je šef policije Magbet odgovoran za ubistva pokojnog šefa policije Dankana i višeg inspektora Banka, za masakr u prostorijama kluba Norveških jahača, za ubistvo porodice višeg inspektora Dafa, kao i za pogubljenje gardiste Angasa, kada ste njegovo naređenje izvršili vi lično sa višim inspektorom Sitonom. Kao i da je danas po podne šef policije Magbet, u dosluhu sa zapovednikom Garde, višim inspektorom Sitonom, i gardistom Olafsonom, pokušao atentat na gradonačelnika Turtela.” „Tako je.” „Ovim zahvaljujemo višem inspektoru Lenoksu, koji je, dakle, sa nama razgovarao iz svog kreveta u bolnici Sveti Đorđe. To se usuđujemo da saopštimo zato što je izjava koju ste čuli snimljena u prisustvu svedoka, što je čini prihvatljivom i pred sudom nezavisno od toga da li će neko ubiti i Lenoksa. A, dragi slušaoci, naposletku bih dodao i da sam ja, Volt Kajt, takođe saučestvovao u ubistvu inspektora Angasa tako što sam ugled kojim ste me vi, dragi slušaoci, počastvovali, stavio u službu šefa policije i ubice Magbeta. To sam učinio pod pretnjom vlastitom smrću i smrću svoje porodice, što može biti olakšavajuća okolnost u budućem sudskom procesu, kao i u razgovorima koje ću u narednim danima voditi sa Svojim najbližima, ali ne i u mojoj profesiji, gde se pokazalo da sam neko ko se pod pretnjom može iskoristiti da vas laže. Izneverio sam sebe, a izneverio sam i vas, i ovo je poslednji put da vam se iz etra obraća novinar Volt Kajt. Nedostajaćete mi više nego što ću ja nedostajati vama. Pokažite da ste bolji građani od mene, izađite na ulice i svrgnite Magbeta. Laku noć i neka Bog blagoslovi naš. grad.” Odjavna špica. Magbet otvori oči. Ipak je i dalje bio u svojoj kancelariji, Siton je i dalje ležao na trosedu, a Olafson sedeo na stolici, radio se i dalje čuo. Magbet ustade da ga isključi. „Dakle?”, poče Siton. „Pst!”, odvrati Magbet.

„Šta?” „Samo zaveži sada!” Uštinuo se za koren nosa. Bio je umoran, tako umoran da mu je bilo teško da razbistri misli, a morao je. Morao je, jer šta sad bude odlučio, biće presudno, odlučiće o ishodu bitke za taj grad. „Spomenuli su me”, reče Olafson. „Šta?” „Rekli su moje prezime na radiju.” Tupavo se osmehnuo. „Mislim da niko od Olafsonovih nikad nije dospeo na radio.” Magbet oslušnu tišinu. Saobraćaj, gde je ono jednolično brujanje automobila? Činilo se da grad ne diše. Ustao je. „Idemo.” Sišli su liftom u podrum. Prošli pored zastave Garde, one sa crvenim zmajem. Siton otključa podrum. Upalio je svetlo. Između mitraljeza na stalcima sedeo je dečak zapušenih usta i vezan za sef. Mrke dužice bile su tek tanak prsten oko njegovih zenica, raširenih i crnih od straha. „Vodimo ga u Invernes”, reče Magbet. „Tamo?” „Ovde više niko od nas nije bezbedan, ali iz Invernesa možemo pokoriti Turtela.” „A ko smo to ‘mi’?” „Poslednji odani. Oni kojima sledi nagrada kad pobeda bude izvojevana.” „Vi, ja i Olafson? Zar nas trojica da pokorimo čitav grad?” „Veruj mi.” Magbet potapša Kejsija po obrazu kao odanog psa. „Hekati smo potrebni i on će nas zaštititi.” „Od celog grada?” upita Olafson. „Olafsone, Hekata ima čitavu vojsku pomoćnika. Nevidljivi su kao i on, ali su svuda, i već dvaput su me spasli. A na našoj strani su i sestre i mitraljezi i Kenetovi zakoni. Kad gradonačelnik Turtel bude morao da proglasi vanredno stanje, ceo grad je moj. Šta kažete? Odanost, bratstvo?” Olafson zažmure. „U vatri kršteni”, prošaputao je, ali je njegovo š zaparalo vazduh među betonskim zidovima. Siton se mrštio ka njima, ali mu se onda polako tanke usne razvukoše u osmeh: „U krvi ujedinjeni.”

D Četrdeseto poglavlje af je sedeo na trosedu u Turtelovom salonu i slušao. Ostalih četvoro su napeto posmatrali gradonačelnika, koji je držao telefonsku slušalicu na uvu. Bilo je dva minuta do ponoći. Pritisak je samo rastao, napolju je počelo da grmi. Gradu je sledila kazna za taj jedan topli dan. Gradonačelnik je samo izgovarao kratko „ne” i „da” u mikrofon. A onda je spustio slušalicu. I mljacnuo, kao da se ono što je čuo mora sažvakati i progutati. „Dakle?”, nestrpljivo će Malkom. „Dobre i loše vesti. Dobra vest je da sudija vrhovnog suda Arčibald smatra da smo prikupili dovoljno indicija da se izda federalni nalog za hapšenje Magbeta, nakon čega mogu poslati i federalnu policiju.” „A loša?” „Da je pitanje politički osetljivo i da to može potrajati”, odvrati Turtel. „Niko ne želi da bude odgovoran za hapšenje jednog šefa policije ako optužnica ne drži vodu. Zasad je jedini dokaz kojim raspolažemo Lenoksov intervju na radiju, a i sam Lenoks je priznao saučesništvo u ubistvu. Arčibald kaže da će morati da ih ubeđuje, veruje da će uspeti, ali nalog će u najboljem slučaju biti spreman tek sutra po podne.” „Ali dobro, stvar je rešena”, reče Kejtnesova. „Samo treba da preguramo ovu noć i nekoliko sati sutra.” „Biće da je tako”, složio se Malkom. „Šteta je što nam okolnosti ne dozvoljavaju da slavimo.” „Naprotiv”, tada će Turtel osvrćući se ka kućepaziteljki, koja je upravo ušla u salon. „U ratu se najžešće slave bitke koje su odnele najviše života. Agnes, šampanjac!” „U redu, ser. Ali imate poziv na drugoj telefonskoj liniji.”

Turtel se ozario. „Kejsi?” „Nažalost, nije, ser. Gospodin Magbet.” Svi se zgledaše. „Prebacite poziv ovamo”, reče Turtel. Magbet se zavalio na trosedu sa slušalicom na uvu. Zurio je u tavanicu, u šiljato zlatno koplje na lusteru koji je visio nad njim i nad pustom salom kockarnice. Bio je sam. Doduše, čuo je odozgo sa galerije Sitona i Olafsona kako montiraju, ali je svejedno bio sam. Ledi nije bila tu. Počeli su čim su stigli iz policijske stanice. Trebalo im je pola sata da isteraju sve goste i kockare. Pokušali su da to obave u veseloj atmosferi, ali je trebalo odigrati igre do kraja, razmeniti žetone, a pojedini gosti su insistirali da ispiju piće do kraja iako je ono bila na račun kuće. Poslednji među njima pobunili su se i što je subota veće, pa su i doslovno morali da ih izguraju. Ledi bi to, naravno, obavila elegantnije, ali se Džek, kog su poslali po nju u apartman, vratio neobavljenog posla. Svejedno, i trebalo je da se naspava, pred njima je bila duga bitka. Zabarikadirali su izloge i postavili po mitraljez na oba kraja galerije. „Ovde Turtel.” Glas iz slušalice zvučao je usiljeno neutralan. „Dobro veće, gradonačelniče. Da li je sve u redu?” „Živ sam.” „Lepo, lepo, drago mi je što smo vas spasli od onog atentata. Sumnjam na Hekatu. Žao mi je što je vaš vozač dao život A i što je Lenoks očigledno poludeo od povrede koju je sam sebi naneo.” Turtel se suvo nasmejao. „Gotovi ste, Magbete, jeste li svesni toga?” „Sve u svemu, svašta se zbiva, zar ne, Turtele? Eksplodiraju krovovi, puca se na ulicama, atentati na šefove policije, pokušaj atentata na gradonačelnika. Zovem vas zato što smatram da iz ovih stopa morate proglasiti vanredno stanje.” „To se neće desiti, Magbete. Desiće se da će biti izdat federalni nalog za vaše hapšenje.” „Pozvali ste konjicu iz Kapitala? I računao sam na to. Ali nalog će stići kad ja već budem zavladao ovim gradom i tada će biti prekasno, već ću imati imunitet. Šef policije Kenet bio je dalekovidiji nego što mu se priznaje.” „Želite da zavladate gradom kao i drugi tirani pre vas?” „U ovoj oluji bolje je da kormilo drži ruka čvršća od vaše, Turtele.”

„Magbete, vi ste ludi. Zašto bih, pobogu, proglasio vanredno stanje i prepustio vam vlast?” „Zato što je kod mene vaše kopile i zato što ću mu odrubiti glavu ako me ne poslušate.” Čuo je kako Turtel iznenađeno uzdiše. „Dakle, Turtele, nema spavanja za vas. Dajem vam ovih nekoliko sati da sastavite i potpišete objavu vanrednog stanja koje ima da stupi na snagu pre izlaska sunca. Ako ugledam prvi zrak sunca a da nisam čuo objavu vanrednog stanja na radiju, Kejsi je gotov.” Tišina. Magbet je stekao utisak da Turtel nije sam. Sitan mu je rekao da su njihovu akciju u bolnici Sveti Đorđe prekinuli Daf, Malkom i Kejtnesova, kao i još jedan. „A kako ste mislili da se izvučete ako mi ubijete sina, Magbete?” Turtelov ton bio je grub, ali nije uspeo da prikrije bespomoćnost. Magbet shvati da ni sam nije bio spreman na toliku ranjivost i očajanje, ali je odagnao taj utisak. Ipak mu je gradonačelnikov drhtavi glas potvrdio da je ovaj spreman na sve za tog dečaka. „Imunitet, vanredno stanje, rešilo bi se to već nekako, gradonačelniče.” „Ne mislim na sud, mislio sam na vašu savest, Magbete. Postali ste čudovište.” „Nikad, Turtele, ne postajemo nešto što već nismo. To važi i za vas, oduvek ste bili spremni da prodate svoje usluge onome ko ponudi najviše.” „Zar ne čujete gromove pred vratima, Magbete? Kako u ovakvoj situaciji, i u ovom gradu, još verujete u svitanje sa zracima sunca?” „Zato što sam mu lično zapovedio da sija, Turtele. Ali, ako ne verujete, poslužite se satnicom izlaska sunca u kalendaru. Dotad...” Magbet je spustio slušalicu. Kristali su svetlucali nad njim kao da ih je nešto pomeralo. Možda topao vazduh iz prizemlja, možda neki neprimetni pokreti tla, a možda se i sama svetlost pomerala. Naravno, postojala je i četvrta mogućnost. Da se on sam pomera. Pošto gleda stvari iz malo drugačijeg ugla. Izvukao je srebrni bodež ispod sakoa. Možda nije bio najefikasniji protiv pancira i debelokožaca, ali je Ledi bila u pravu: srebro deluje na utvare, već dva-tri dana nije video ni Banka ni Meredit ni Dankana, a ni onog mladog motociklistu na kolenima. Podigao je bodež ka svetlosti. „Džek!” Nije mu se odazvao. Glasnije: „Džek!”

I dalje se nije odazivao. „Džek! Džek!”, dreknuo je divlje, razuzdano, osetivši da je odrao grlo. U dnu sale otvoriše se jedna vrata. „Jeste li me zvali, ser?” Glas mu je odjeknuo. „Daje li Ledi znakove života?” „Ne, ser, možda da je vi probudite?” Magbet dotaknu vrh bodeža. Koliko je prošlo otkako se skinuo? I koliko mu nedostaje da onako spava, duboko, mračno i bez snova? Mogao bi da se popne na sprat i legne pored nje, da kaže: sad odlazimo, ti i ja, negde gde ničeg ovog nema, gde nema ni Invernesa ni ovog grada, gde postojimo samo ti i ja. A želela je ona to, želela skoro koliko i on. Zalutali su, ali sigurno je postojao način da se vrate, da se vrate odakle su došli. Postojao je, nego šta, samo ga on sad nije video. Samo je morao da popriča s njom, da mu, kao i uvek, ona pokaže kuda vodi put. Pa šta ga je onda sprečavalo? Zbog kakve čudne slutnje nije želeo da se popne, zašto je to odlagao i birao da sedi u toj hladnoj pustoj sali umesto da bude u toplom zagrljaju svoje najdraže? Osvrnuo se da pogleda dečaka. Siton ga je vezao za sjajnu šipku nasred prostorije, stavio je oko njegovog tankog vrata okov za nogu. Kao pas s ogrlicom. I kao pas, dečak je nepomično ležao na podu posmatrajući Magbeta onim smeđim molećivim očima. Tako je netremice piljio u njega otkako su stigli u Invernes. Magbet ustade iznervirano opsovavši. „Idemo da popričamo s njom”, rekao je. Zbog debelih tepiha koji su upijali bat Džekovih i njegovih koraka, Magbetu se činilo da lebdi poput duha uz stepenice i niz hodnik. Trebalo mu je vremena da nađe pravi ključ na svežnju. Zagledao bi se u svaki kao da krije nekakvu šifru, odgovor na pitanje za koje nije znao ni kako glasi. A onda je otključao i ušao. Svetla u sobi bila su pogašena, ali se mesečina probijala kroz procep između zavesa. Stao je, oslušnuo. I grmljavina je zanemela. Bilo je tiho kao da više ništa i ne diše. Koža joj je bila bleda, beskrvna. Kosa poput crvene lepeze na jastuku, kapci su joj se takoreći provideli. Prišao je i dotakao joj čelo. Još je bilo toplote u njoj. Na ćebetu pored nje ležala je cedulja. Magbet je uze. Ispisala je tek nekoliko redaka. Sutra, i sutra, i sutra mili ti korakom sitnim iz dana u dan, put

prašljivoj smrti. Ugasi se, ugasi, kratka svećo! Život je sen što hoda, rđav glumac, to je priča lude, puna buke, besa, i ne znači ništa. Magbet se osvrnuo prema Džeku, koji je još stajao na vratima. „Otišla je prva.” „Mo... molim, ser?” Magbet privuče stolicu ka krevetu da sedne. Ne da sedne pored nje, ona više nije bila tu. Samo je hteo da sedne. Čuo je Džekov užasnuti krik i shvatio da je ovaj spazio špric koji joj je još visio iz podlaktice. „Je li...” „Da. M-m-rtva je.” „Koliko dugo...” „D-d-dugo.” „Ali pričali smo...” „U-u-umirala je još od one noći kada je pronašla mrtvu bebu u kutiji, Džek. Oponašala je život još neko vreme, ali to su bili samo samrtnički trzaji. Videla je svoje dete, videla je da se mora otisnuti u smrt da opet bude s njim. Izgubili smo je još tada, kada je nasela na utešnu predstavu da ćemo sresti naše najmilije na onoj strani.” Džek zakorači ka njemu. „Ali vi u to ne verujete?” „Ne verujem kad sija sunce na vedrom nebu. Ali pošto živimo u gradu bez sunca, prihvatamo svaku utehu koja nam se ponudi. Tako da, uopšte uzev, verujem.” Magbet se zamislio i shvatio da začudo ne oseća ni tugu niti očajanje. Možda zato što je tako dugo znao da se sve mora završiti na taj način. Znao je to, i žmurio je pred tim. Sada je osećao samo prazninu. Sedeo je u čekaonici, usred noći, kao jedini putnik, a voz kojim je trebalo da otputuje najavljen je, ali nije stigao. Najavljen, ali nije stigao. Šta onda radi taj putnik? Čeka. Ne ide nikud, prihvata to što se zbiva i čeka ono što će doći. Ponovo je uzeo onu cedulju. Mili ti korakom sitnim iz dana u dan, put prašljivojsmrti.

D Četrdeset prvo poglavlje af je stajao u liftu sa Malkomom i portirom. Spuštali su se u podrum policijske stanice. „Znam da je vikend, ali jesi li siguran da nema nikog dole?”, upita Daf portira s kojim je Malkom poduže razgovarao telefonom kod Turtela. „Naprotiv”, odvrati portir. „Već vas čekaju.” Daf nije stigao da reaguje pre nego što su se vrata lifta otvorila. Pred njima su se pojavila trojica naoružanih gardista u uniformama. Daf prestade da diše. „Hvala”, tada će Malkom, „što ste došli u ovako kratkom roku.” „Sve za grad”, reče jedan od njih. „I za Angasa”, reče drugi. „I za šefa policije”, reče treći, visoki muškarac tamne puti. „Koji se za nas zove Malkom.” „Hvala, Rikardo”, odvrati Malkom izlazeći iz lifta. Visoki ih povede niz hodnik. „Da li ste se čuli s još nekim, ser?” „Dosta sam telefonirao večeras. Nije lako ubediti ljude da rizikuju i posao i život u borbi protiv zavere za koju mi moraju verovati na reč da postoji. Naročito kad ne možemo odmah očekivati na pomoć iz Kapitela. Ipak, okupio sam tridesetak policajaca, deset-petnaest ljudi iz civilne odbrane i desetak vatrogasaca.” „Možda vaša priča ne zvuči ubedljivo, ali vi ste ubedljivi, Malkome.” „Hvala, Rikardo, ali mislim i da i Magbetovi postupci govore sami za sebe.” „Nisam mislio na vaše reči, ser, vaša hrabrost se čuje još dalje.” „Rikardo, umalo su mi oduzeli sve i nemam mnogo da izgubim. Svejedno sam morao da se vratim u grad po ćerku, koja je sada konačno na sigurnom. Pravu hrabrost se pokazali vi, zato što ne

postupate iz očinske ljubavi, već slobodno, vođeni svojom pravičnošću. To je dokaz da u ovom gradu još ima dobrih ljudi.” Prošli su pored zastave sa zmajem. „A gde je gradonačelnik?”, upita Rikardo. „On trenutno ima drugih briga.” Rikardo zastade pred otvorenim, teškim, gvozdenim vratima poput onih u skloništima. „Evo.” Unutra su police bile pune gvozdenih sanduka i vatrenog oružja. Nasred prostorije stajao je sef. Malkom uze automatski pištolj s jedne police. „Nekoje odneo mitraljeze i municiju”, reče Rikardo. „Ovo je sve što nam je ostalo. Kao i sondervagen, oklopno vozilo. Mogu odmah da ga pošaljem na železničku stanicu. Ovo ovde neće biti dovoljno za sve, ali sumnjam da su vatrogasci obučeni da pucaju iz vatrenog oružja. Mi možemo da udarimo i noćas, ser.” „Voleli bismo kada bi se Magbet dobrovoljno predao”, reče Malkom. „Po svemu sudeći, sa sobom ima samo dvojicu, Sitona i Olafsona. Kad bude video koliko smo ljudi mi mobilisali, nadamo se da će pustiti Kejsija i predati se.” „Pregovaranje.” Rikardo klimnu. „Moderna taktika u talačkim situacijama.” „Tako je.” „Moderna i bezvredna u Magbetovom slučaju. Meni je on bio zapovednik, ser. On ima najboljeg snajperistu u zemlji i dva mitraljeza, a mi samo vreme, kojeg je sve manje.” „Može li ovo da pomogne protiv tih mitraljeza?”, upita Malkom uzimajući bazuku. Daf se sledio ugledavši ono što je stajalo iza bazuke. „Izdaleka nije naročito precizna”, reče Rikardo. „Ali voleo bih da napravim plan kako da sa svojima zauzmemo Invernes ako se Magbet i ona dvojica ne budu predali.” „Odlično.” Malkom pogleda predmet koji je Daf uzeo. „Pobogu, otkud to ovde?” „Iz ruševina posle racije u klubu Norveških jahača”, odvrati Rikardo. „Iako je samo sablja, ipak je neko oružje.” „Nije ovo bilo koja sablja”, reče Daf stežući balčak. Zamahnuo je, odmerio težinu čelika. „Već Svenova.” „Niste valjda mislili da je ponesete? Time se ništa ne može postići.” „Grešite.” Daf pređe kažiprstom preko oštrice. „Mogu se rasporiti

ženske utrobe i poderati dečja lica.” Malkom se obratio Rikardu: „Može li oružje da stigne do železničke stanice sat pred zoru?” „Tako će i biti.” „Hvala. A mi ostali treba da dremnemo koji sat.” „Ser?” Magbet podiže čelo s Ledinih hladnih grudi. Ugledao je Džeka, koji se vratio i zastao na vratima. „Neko vas čeka na recepciji.” „Z-z-zar si pustio nekog da uđe?” „Sam je. Uporno je lupao na vrata, nisam znao šta da radim. A sad neće da ode.” „Ko je to?” „Neki mladič, predstavio se kao Sjuad.” „Sjuad?” „Kaže da ste mu spasli život u raciji na Norveške jahače.” „A, talac. Š-š-šta hoče?” „Da se prijavi kao dobrovoljac. Kaže da ga je zvao Malkom, okuplja ljude za napad na Invernes.” „Dobro”, reče Magbet. Ponovo je spustio glavu na Ledine grudi i zažmurio. „R-r-reci mu da ide.” „Neće, ser.” Teško uzdahnuvši, Magbet ustade. Pružio je ruku. „Džek, možeš li da mi vratiš onaj pištolj koji sam ti dao?” Sišli su do recepcije, gde je mladić cupkao, vidno nervozan. Još sa stepenica Magbet uperi pištolj u njega. „Napolje!” „Šefe...”, poče mladić. „Napolje! Malkom te je poslao da me ubiješ. Izlazi napolje.” „Ne, nije, ja...” „Smesta! Brojim do tri! Jedan...” Momak ustuknu. Napipao je kvaku na ulaznim vratima, ali bila su zaključana. „Dva!” Džek se sjurio sa ključem i pomogao mladiću da izađe. „Tri!” Vrata se zalupiše za mladićem. Začuše se koraci u trku i polako se izgubiše u daljini. „Zar stvarno mislite da je...”

„Ne”, odvrati Magbet vraćajući pištolj Džeku. „Ali takav balavac bi nam samo smetao.” „Malo vas je, ser, a on nije ništa mlađi od Olafsona.” „Jesi li obavio šta sam ti tražio, Džek?” „Još radim na tome, ser.” „Javi kad budeš gotov, čekaću u sali.” Magbet otvori dvokrilna vrata kockarnice. Noć je starila, sivela iza visokih prozora što gledaju na istok.

I Četrdeset drugo poglavlje ako se još krilo iza planina, sunce je odaslalo rumenu najavu svog dolaska. Viši inspektor Lenoks pomisli kako nikad nije video lepšu zoru u tom gradu. A možda i jeste, samo to nije primetio. A možda je za te boje zaslužniji od sunca bio morfijum. Ulice su bile ukrašene razbijenim pivskim flašama, smrdljivim bljuvotinama i pikavcima, tragovima žive subotnje noći, ali nije bilo ljudi na vidiku, samo ih je žurno mimoišao neki čovečuljak u crnoj pomorskoj uniformi i sa belom kapom na glavi. Svi ostali su sada, kada se rešavala sudbina njihovog grada, spavali u svojim domovima sa pokrivačima preko glave. Pa opet, Lenoksu taj grad nikad nije izgledao lepše. Pogledao je karirano ćebe koje mu je Prisila prebacila preko kolena. Prilazili su skromnom istočnom ulazu u staničnu zgradu. Primetio je da se kolica kotrljaju nešto sporije, da ona okleva dok ga gura. Verovatno nikad pre nije ni izbliza prišla železničkoj stanici. „Nemate čega da se plašite, Prisila. Samo su došli da prodaju drogu. Ih da je kupe.” Video je spram ulične svetiljke da se njena senka uspravila. Ubrzali su. Po dogovoru je došla po njega pre svitanja, pre nego što su se hodnici napunili sestrama i lekarima koji bi ih zaustavili. I ponela mu je iz kancelarije ono što je tražio. Nije uopšte morao da je nagovara niti da joj bilo šta obrazlaže, samo ga je poslušala iako joj zvanično više nije bio šef. „U redu je”, rekla je tada. „Vi ćete uvek biti moj šef. A ni Magbet valjda više neće biti šef policije?” „Zašto?” „Pa poludeo je, zar ne?”

Prošli su pored dilera sa cigaretom u ruci i zadremalih narkomana koji bi, čim se probude, ispružili ruke da prose. Ipak, Prisila nije zastala sve dok nisu stigli do stepeništa koje vodi ka toaletima. Tu su i ranije dolazili po njega. Dovoljno je bilo da tu stane i oni bi se stvorili. Lenoks nikad nije shvatio kuda su ga vodih, pošto im nije bilo dovoljno da ga zaslepe onim naočarima, već bi mu i u uši gurnuli čepove da ne prepozna nešto na osnovu zvukova u pozadini. Takav im je bio dogovor. Ako mu je trebalo da se ozbiljno uradi, onako kako nije mogao kod kuće ili uveče u kancelariji, gde je neko mogao naići, odveli bi ga pravo u kuhinju, tamo gde su kuvali briju. I tamo bi dobio najčistiju moguću robu, ubrizganu stručnom rukom. Smestili bi ga u ligeštul, otprilike kao uživaoce opijuma u stara vremena, koji bi odremali opijumski san u sigurnom okruženju i potom išetali odatle kao novi i bolji ljudi. Onako kako on više nikad neće šetati. Shvatio je koliko je bespomoćan dok je Prisila raskopčavala sve one kablove i cevčice i prebacivala ga u invalidska kolica. Koliko je beskoristan, koliko malo toga će moći da uradi. „Krenite”, rekao je. „Šta? Zar već idemo?” „Ne, vi idete.” „Zar da vas tek tako ostavim ovde?” „Biće sve u redu. Pozvaću vas. Ali sad idite.” Nije se pomerila. „Prisila, naređujem vam.” Osmehnuo se. „Kao neko ko će uvek biti vaš šef.” Uzdahnula je, oprezno mu spustila ruku na rame i otišla. Za manje od deset minuta Strega se pojavila pred njim. Skrstila je ruke i rekla samo: „Jebote.” „Znam”, odvrati Lenoks. „Nepristojno je rano.” Kratko se nasmejala. „Lepo ste raspoloženi za nekog ko je završio u invalidskim kolicima. Šta želi gospodin?” „Nešto protiv bolova i samo sat vremena u ligeštulu.” Pružila mu je naočare i čepove za uši. „Noge me ne služe kao nekad, bojim se da ćeš morati da me nosiš.” „Vas? Šta je to za mene”, rekla je. „Ali će mi trebati i kolica.” „Onda danas nećemo kolima.”

Pogurala ga je. Bolovi su dolazili i prolazili čitav dan, ali kada ga je posle nekoliko minuta podigla i spustila na nešto što ga je bolo poput šiljatog kamenja, toliko ga je zabolelo da je zaplakao. Potom je osetio zagrljaj Streginih mišićavih ruku i njen gotovo nepodnošljivo jak miris. Kada ga je opet ubacila u kolica, pogurala ga je po tom šljunku. Na svakih metar kolica bi poskočila po nečemu što je ležalo na tom šljunku. Smrdelo je na katran i spaljeni metal. Pragovi. Gurala ga je duž šina. Kako to nije ranije shvatio. Uvek su ga vozili kolima, ali nikad daleko, već ukrug, nazad na polazište, na železničku stanicu. Još ranije je shvatio da je u natkrivenom prostoru pošto ne bi osetio kišu na koži, ali ne i da se fabrika brije sve vreme krila u napuštenim železničkim tunelima, njima pod nosom! Slabašno je zastenjao kada ga je Strega izvadila iz kolica i spustila na nešto što je pod obrazom osetio kao hladno i vlažno. Beton. A onda ga je opet smestila u kolica i pogurala. Vazduh je bio sve topliji, sve suvlji. Približavali su se kuhinji, poznati mirisi su u njegovom mozgu probudili nešto od čega mu je srce jače zalupalo, najavljujući užitak. Neko mu je skinuo naočare i izvadio čepove iz ušiju u trenutku kada je Strega dovršavala rečenicu: „...operite krv iza njega.” „U redu”, reče jedna od sestara mešajući u velikom kotlu. Strega htede da ga prebaci u ligeštul, ali joj Lenoks odmahnu i poče da zavrće levi rukav. Brlja pravo iz kotla. Bolje od toga nema. Narkomanski raj. Tamo će završiti. Ili pak ne. Videće. Ili neće. „Zar nije ono viši inspektor Lenoks iz Odseka za borbu protiv korupcije?”, upita Džek ugledavši čoveka u invalidskim kolicima kroz staklo. „Jeste”, odvrati Hekata. Nosio je belo laneno odelo i šešir. „Nije dovoljno imati oči i uši samo u Invernesu.” „Zar niste čuli na radiju da je Lenoks optužio Magbeta za ubistva? Zar on ne zna da držite Magbeta u šaci?” „Niko ne zna više nego što mora, pa ni ti, Bonuse. No da se vratimo na stvar. Ledi je digla ruku na sebe, ali Magbet nije ni potresen koliko je paralisan?” „Tako mi se čini.” „Hm. A ako Turtel proglasi vanredno stanje, misliš li da će Magbet, takav kakav je sada, uspeti da prigrabi vlast, da ućini šta mora, da se ustoliči na čelu ovog grada?” „Ne znam. Deluje mi... ravnodušno. Kao da mu ništa više nije

naročito važno. Ili to, ih misli da je nepovrediv, da ćete ga i dalje spašavati ma šta se desilo.” „Hm.” Hekata lupnu dvaput štapom o pod. „Bez Ledi, Magbetu drastično opada vrednost na mestu šefa policije.” „I dalje će vas slušati.” „Možda sad može da uzurpira vlast, ali bez nje je neće dugo zadržati. Ledi je razumela pravila igre, videla širu sliku, prepoznavala neophodne manevre. Magbet zna da baca bodeže, ali neko mora da mu kaže zašto i na koga.” „Mogu ja da budem njegov novi savetnik”, tada će Džek. „Već stičem njegovo poverenje.” Hekata se nasmejao. „Nisam siguran da li si ribica što proždire mulj ili prava ajkula, Bonuse.” „Koliko sam shvatio, svakako sam neka vrsta ribe.” „Čak i kad bi ti nadomestio njegovu nesposobnost da vlada, ne uzdam se ni u njegovu volju. Nedostaje mu Ledina žudnja za moći.” „Ledi je tražila i ljubav”, tiho dodade Džek. „Želja za ljubavlju i sposobnost za ljubav daju čoveku snagu, ali su i njegova Ahilova peta. Na nagoveštaj ljubavi pomeriće planine, ali ako im je oduzmeš, i najblaži povetarac će ih gurnuti u provaliju.” „Možda, možda.” „A ako se Magbet sruči u provaliju, šta misliš o ovome na mestu budućeg šefa policije?” Hekata klimnu ka staklu iza kojeg je jedna od sestara brisala Lenoksovu levu podlakticu alkoholnom maramicom i tražila venu držeći spreman špric u ruci. „Lenoks?”, upita Džek. „Zar ste ozbiljni?” Hekata mljacnu. „Ipak je on svrgnuo Magbeta. Junak koji je žrtvovao svoje telo da spase gradonačelnika. A niko ne zna da radi za mene.” „Ali Malkom se vratio. I svi znaju da je Lenoks bio Magbetov čovek.” „Lenoks je samo slušao naređenja kao i svaki odan policajac. A Malkomi i Dafovi mogu i ponovo da nestanu. Ruzvelt je dobio svetski rat u invalidskim kolicima. Da, mogao bih da dovedem Lenoksa na čelo policije. Šta kažeš?” Džek pogleda Lenoksa i oćuta. Hekata se nasmejao i spustio veliku mekanu šaku na Džekova uzana ramena. „Znam o čemu razmišlja moja ribica iz mulja. Šta će onda biti s tobom? Čemu ti vrediš bez Magbeta? Pa, nadajmo se onda da će Magbet pregrmeti ovo, zar ne? Hajde da te ispratim.” Džek se još jednom osvrnuo ka Lenoksu, a onda pođe za Hekatom

ka vratima prema staničnim klozetima. „Samo čas”, reče Lenoks kada mu je sestra prislonila iglu iz kožu. Zavukao je slobodnu desnu ruku u dubok džep na kolicima i povukao iglu na kraju drške. „Može”, rekao je. Zarila mu je iglu u venu i stisnula klip šprica. Utom Lenoks izvuče ruku iz onog džepa, zamahnu nisko u ravni sa stolicom i otvori šaku. Ono što mu je Prisila donela iz kancelarije zakotrljalo se po betonskom podu pod sto sa epruvetama, retortama i cevčicama pored kotla. „Hej, šta je to?”, upita Strega. „Ako je verovati mom dedi, granata koja ga je pogodila u glavu”, reče Lenoks osetivši dejstvo koje nikad neće biti kao onaj prvi fiks, ali se svejedno stresao od užitka koji mu je, posle svih tih godina traganja, i dalje bio nešto najbliže smislu života. Ili je pak taj smisao bio ovo sada. Tačka. „Ali možda je i proizvedena tek 1924. Ili je pepelj...” Više od toga nije rekao. Džek se već peo uz stepenice kada ga je eksplozija odbacila i oborila pravo na nos. Ustao je, osvrnuo se ka klozetima. Vrata su se otvorila i na njih je kuljao dim. Džek sačeka. Pošto nije usledila još jedna eksplozija, polako je sišao niz stepenice do klozeta. Više nije bilo ni kabine, a ni vrata koja su vodila u kuhinju. Unutra je bukteo požar, na svetlosti vatre video je da više nema ničega. Ni kuhinja ni sve što se nalazilo u njoj više nisu postojali. A pet sekundi ranije i on sam bi... „Bonuse... ” Glas se čuo tik ispred njega. Tamo, ispod čeličnih vrata na podu, izgamizala je bubašvaba u belom lanenom odelu. Mlohavo lice bilo mu je prekriveno govnima, oči su mu se crnele od šoka. „Pomozi mi...” Bonus uhvati starca za ruke i povuče ga po podu do izlaza iz klozeta. Tamo je prevrnuo Hekatu na leđa i video da je gotov. Čitav trbuh bio mu je rasporen i iz njega je šikljala krv. Besmrtni Hekata, Nevidljiva Ruka, poživeće tek još nekoliko minuta ili sekundi. Sva ta krv... Džek odvrati pogled. „Požuri, Džek, potraži nešto da...” „Moram po lekara”, reče Džek. „Ne! Nešto da mi zatvoriš ranu da ne iskrvarim.”

„Treba vam lekar, trčim da ga nađem.” „Ne, Džek, ne ostavljaj me...” Telo pred Džekom se iznenada zgrčilo i zaurlalo. „Šta...” „Želudac, kiselina! Nešto je puklo. Bože, spaliće me! Pomozi mi, Džek! Po...” Povik je prerastao u još jedan promukli urlik. Džek ga je samo nepomično posmatrao. Zaista je ličio na prevrnutu bubašvabu dok se tako koprcao nožicama i ručicama. „Brzo se vraćam”, reče Džek. „Ne! Ne!”, vrisnu Hekata grabeći za njegovim nogama. Ali Džek odskoči i pobeže. Na vrhu stepeništa je zastao, osvrnuo se ka zapadu i Invernesu, ka Magbetu. I bolnici Sveti Đorđe. U čekaonici se nalazila telefonska govornica. A onda je pogledao ka istoku. Ka planini. Ka drugoj strani, ka nekim novim morima. Otvorenim, opasnim morima. No ponekad čovek - pa i riba prilepuša - mora načiniti takav izbor u cilju preživljavanja. Džek udahnu, ali ne zato što se dvoumio, već zato što mu je trebalo vazduha. Pošao je na istok. Nad Magbetovom glavom zveckao je kristal. Pogledao je naviše. Luster se ljuljao na sajlama koje su ga držale. „Šta to bi?”, zagrme Siton sa galerije, gde je stajao za mitraljezom postavljenim na severoistočnu stranu Invernesa. „Svet se ruši”, reče Magbet, pa tiho, za sebe, dodade: „Nadam se.” „Čulo se iz stanice”, doviknu Olafson s mitraljeza na suprotnoj strani. „Nekakva eksplozija?” „Juhu!”, uzviknu Siton. „Poneli su tešku artiljeriju!” „Stvarno?”, užasnuto će Olafson. Sitonov smeh je odjekivao salom. Kada su razmatrali odbranu Invernesa, odmah su uvideli da napad mora ići preko Radničkog trga, pošto je zazidana strana prema Ulici štedljivosti bila neprobojan bedem. „Olafsone, čak i ovde mogu okusiti tvoj strah. A vi, šefe, tamo dole?” Magbet zevnu. „Sitone, već sam ja zaboravio skoro ukus straha.” Protrljao je lice. Bio je zadremao. Sanjao je da leži pored Ledi u krevetu kada su se bešumno otvorila vrata. Prilika na pragu nosila je ogrtač s kapuljačom koja joj je prekrivala lice. Tek kada je zakoračio na svetlost,

Magbet shvati da je to Banko. Nije imao jedno oko, a iz obraza i čela gamizali su mu beli crvi. Magbet se mašio pod sako, zgrabio jedan od dva bodeža iz futrole i bacio ga. Bodež se zario Banku u čelo uz slab, mekan zvuk, kao da više nije bilo kosti kroz koju bi prošao. Međutim, to nije zaustavilo duha, koji je nastavio da prilazi krevetu. Magbet je vrisnuo i zadrmusao Ledi. „Mrtva je”, rekao je duh. „A čelik vam ne vredi, jedino srebro.” Nije to bio Bankov glas, već... Bankova glava ispala je iz kapuljače i otkotrljala se po podu pod krevet. Pod kapuljačom mu se sad cerilo Sitonovo lice. „Šta hoćeš?”, prošaputao je Magbet. „Isto što i vi, šefe. Da vam podarim dete. Vidi, čeka me.” „Ti si lud.” „Verujte mi. Ne tražim mnogo zauzvrat.” „Mrtva je, odlazi.” „Svi smo mi mrtvi. Uradite to sada, zasejte seme. Ako vi nećete, ja ću.” „Odlazi!” „Sklonite se, Magbete. Uzeću vam je kao što je Daf uzeo Meredi...” Drugi bodež je pogodio Sitona u otvorena usta. Ovaj je stisnuo zube, zgrabio dršku, izvukao bodež i pružio mu ga plazeći raspolućeni jezik i cerekajući se. „Šta kaže radio?” Magbet se trgnuo. Bio je to Sitonov glas. „Ništa.” Magbet se protrlja po licu. Pojačao je radio. „Još dvadeset minuta do izlaska sunca.” Pogledao je belu liniju usitnjenog praška na ogledalu koje je stavio na sto preko čoje. A onda i svoj odraz. Linija pauera presecala je sjajnu površinu poput ožiljka. „A hoćemo li onda stvarno ubiti ovog momka?”, povika Olafson. „Da, Olafsone!”, dreknu Siton. „Jer smo muškarci, a ne neke lajave babe!” „Ali... ali šta onda? Onda nemamo više čime da pregovaramo.” „Zvuči li ti to poznato, Olafsone?” Ponovo se začu cerekanje sa jugoistočnog mitraljeza. „Nema razloga da se plašimo”, reče Magbet. „Šta kažete, šefe?” „Još nije žena rodila onog koji me može povrediti. Hekata mi je obećao da ću biti šef policije sve dok Berta ne dođe po mene. Svašta se može reći za Hekatu, ali da drži reč, drži. Zato bez brige, Thrtel će

popustiti.” Magbet pogleda Kejsija, koji je nemo zurio preda se leđa oslonjenih o onu šipku. „Kako ti se čini, Sitone?” „Okupili su se kod Berte. Uniformisani policajci i neki u civilu. Nekoliko automatskih i običnih pušaka i nekoliko pištolja. Ne bi trebalo da bude problem ako udare samo time.” „Vidiš li ljude u sivim mantilima?” „U sivim mantilima? Ne.” „A u tvom sektoru, Olafsone?” „Nema ih ni ovde.” Magbet je svejedno znao da su tu, da bdiju nad njim. „Jesi li čuo nekad za Titona, Sitone?” „Ne. Ko je to?” „Jedan Grk, Ledi mi ga je spomenula, pa sam istražio. Eoja, boginja zore, ukrala je tog sasvim običnog mladića po imenu Titon da joj bude ljubavnik. A onda je od gazde, Zevsa, tražila da mu podari večni život, da bude besmrtan kao i ona. Dakle, tip nije sam to tražio, nego mu je bilo nametnuto. Međutim, boginja je zaboravila da traži Zevsu i večnu mladost za tog tipa. Shvataš?” „Sve nestaje, svi drugi umiru, a Titon truli u čamotnoj starosti. Nije on dobio nikakav dar, već je, naprotiv, završio u zatvoru, njegov večni život je potpuno prokletstvo.” Magbet ustade tako naglo da mu se zavrtelo u glavi. Govorio je tako iz sete i zato što je droga popuštala. A zapravo je držao čitav grad pod nogama, uskoro će biti samo njegov, neopozivo njegov, može tražiti šta mu padne na pamet, svaka želja će mu se ispuniti. Dakle, sad treba da misli na želje i radosti. Na želje i radosti. „Možda i shvatam, ali ne vidim u čemu je problem, šefe.” Daf pogladi prstom pukotinu na postolju ispred Bertine njuške. Začuo je Malkomov glas. „Izvinite, samo da prođem!” Malkom se probio kroz gužvu do njih na vrhu stepenica. „Jeste li i vi čuli ovo?”, upitao je zadihano. „Da”, reče Kejtnesova. „Mislila sam da će se krov srušiti. Zvučalo je kao kad testiraju bombe pod zemljom.” „A treslo se kao zemljotres”, odvrati Daf uperivši prstom u onu pukotinu.

„Reklo bi se da je došlo više ljudi nego što sam pozvao”, tada će Malkom gledajući okupljene u podnožju stepenica, a iza barikade od policijskih patrola i jednih velikih crvenih vatrogasnih kola. „Jesu li sve ovo vatrogasci i policajci?” „Nisu”, reče jedan čovečuljak prilazeći im uz stepenice. Malkom pogleda njegovu crnu uniformu. „Kapetan broda?” „Brodar”, odvrati ovaj. „Fred Zigler.” „Otkud jedan brodar ovde?” „Čuo sam sinoć Kajta na radiju, pa sam pozvao nekoliko brojeva i čuo glasine šta se ovde dešava. Recite mi kako mogu da pomognem.” „Imate li oružje?” „Nemam.” „Znate li da pucate?” „Služio sam deset godina u Mornarici.” „Odlično. Idite do onog uniformisanog policajca dole, daće vam pušku.” „Hvala.” Brodar je salutirao prislonivši tri prsta uz belu kapu i sišao. „Šta kaže Turtel?”, upita Daf. „Kapitol je obavešten o talačkoj situaciji”, poče Malkom. „Ali ne mogu da nam pomognu pre izdavanja naloga za hapšenje.” „Pobogu, pa u igri su životi!” „Jedan život. To nije dovoljno za federalnu intervenciju ukoliko je ne zatraži naš šef policije.” „Prokleta politika! A gde je sad Turtel?” Daf pogleda ka istoku. Bledo nebo iznad planine sve se više crvenelo. „Otišao je u radio”, reče Kejtnesova. „Proglasiće vanredno stanje”, reče Malkom. „Moramo udariti na Magbeta sada dok smo još pod jurisdikcijom gradonačelnika. Čim bude proglašeno vanredno stanje, postaćemo pobunjenici koji deluju mimo zakona, i svi ovi će nam okrenuti leđa.” Klimnuo je kao okupljenima. „Magbet se zabarikadirao”, reče Kejtnesova. „Ljudi će stradati.” „Hoće.” Malkom prinese ustima megafon. „Dobri ljudi i žene! Zauzmite položaje!” Okupljeni zađoše za barikadu u podnožju stepenica i osloniše oružje o krovove automobila i zidiće, zaklonjeni oklopnim sondervagenom Garde i velikim vatrogasnim kolima. Sve cevi su bile uperene u Invernes. Malkom je uperio megafon u istom tom smeru. „Magbete! Govori

zamenik šefa policije Malkom. I vi, kao i mi, znate da ste u bezizlaznom položaju, da ovim samo odlažete ono neizbežno. Oslobodite taoca i predajte se. Dajem vam jedan, ponavljam jedan, minut!” „Šta hoće ovaj?”, povika Siton. „Daje mi minut”, reče Magbet. „Vidiš li ga?” „Da, eno ga na vrhu stepenica.” „Olafsone, uzmi snajper i ućutkaj ga.” „Mislite...” „Da, upravo to mislim.” „Živeo šef!” Siton prasnu u smeh. „Slušajte”, reče Magbet. Daf je gledao čas u planine, čas na sat, čas na ljude oko sebe. Laktovi i ramena su im se trzali od napetosti, vrpoljili su se kad im se zatresu kolena i listovi. Osim šestorice dobrovoljaca iz Garde i nekoliko policajaca, bili su to mahom obični kancelarijski službenici, računovođe i vatrogasci, ljudi koji nikad nisu pripucali na drugoga. I na koje nikad drugi nisu pucali. Pa opet, došli su, spremni da žrtvuju sve, ma koliko to malo bilo. Odbrojao je poslednje tri sekunde. Ništa se nije desilo. Zgledao se sa Malkomom i slegnuo ramenima. Malkom uzdahnu i prinese megafon usnama. Daf je jedva i čuo prasak. Malkom se zateturao, a megafon zvecnu o zemlju. Daf i Flijans istovremeno skočiše na Malkoma obarajući ga na zemlju i prekrivajući ga svojim telima. Daf pokuša da mu napipa puls. „Sve je u redu”, prostenja Malkom. „U redu je, ustajte. Pogodio je megafon.” „Kad ste mu naredili da ga ućutka, zar niste mislili trajno?”, doviknu Siton. „Sad će misliti da smo slabići, šefe.” „Grešiš”, reče Magbet. „Sad znaju da smo ozbiljni, ali ne i neuračunljivi. Da smo ubili Malkoma, imali bi izgovor da jurišaju na nas s besom pravednika. Ovako će još oklevati.” „Mislim da će svejedno jurišati na nas”, reče Olafson. „Vidite, doterali su naš sondervagen. Krenuo je prema nama.”

„E pa, to je već druga priča. Šef policije ima pravo da se brani. Sitone?” „Da?” „Neka gospođica Getling popriča s njima.” Daf je provirio iza Berte. Pratio je pogledom nezgrapno oklopno vozilo zvano sondervagen kako prelazi preko trga ka Invernesu. Iz auspuha mu je kuljao gust crn dim od nafte. Nemačka proizvodnja, čelična oplata i neprobojno staklo. Rikardo je napad isplanirao prema standardnoj taktici svoje jedinice. Šestorica gardista će prići ulazu, ispaliti suzavac kroz prozore, provaliti vrata i jurišati u zgradu sa gasmaskama. Kritičan trenutak bio je kad izađu iz vozila da ispale suzavac. Valjda im za to neće trebati više od nekoliko sekundi, ali ih je u tim sekundama trebalo pokrivati. Malkomov voki-toki zakrča. Čuo se Rikardov glas: „Pokrivajte nas za tri - dva - jedan.” „Paljba!”, zagrme Malkom. Poput udaraca u doboš, zapucalo je sve oružje na barikadi. Poput udaraca u dečji doboš, pomisli Daf. Taj zvuk zaglušilo je urlanje na drugoj strani. „Gospode”, prošaputa Kejtnesova. Isprva je izgledalo kao da po kaldrmi ispred oklopnog vozila pljušti obična kiša, ali je ta kiša glasno odzvanjala po haubi, šoferšajbni i krovu vozila. Sondervagen se spustio kao da je kleknuo. „Otišle gume”, reče Flijans. Ipak, vozilo je nastavilo da se kreće, ali sporije, kao da se probija kroz orkan. „Sve će biti u redu, to je oklopno vozilo”, reče Malkom. Vozilo je usporavalo i naposletku stalo. Otpali su mu retrovizori i blatobran. „To je bilo oklopno vozilo”, reče Daf. „Rikardo?” povika Malkom u voki-toki. „Rikardo? Povlačenje!” Niko se nije odazvao. Sondervagen je izgledao kao da pleše na kiši. A onda odjednom rafal zaćuta. Na trgu je zavladao muk, narušen jedino tužnim kričanjem galeba koji prolete visoko iznad njih. Iz vozila se pušila nekakva crvena para. „Rikardo! Javi se, Rikardo!” I dalje se niko nije odazivao. Daf je zurio u olupinu oklopnog vozila.

Znao je kako ono sada izgleda. Kao ono popodne u Fajfu. „Rikardo!” „Mrtav je”, reče Daf. „Svi su mrtvi.” Malkom ga pogleda iskosa. Daf pređe rukom preko lica. „Šta nam je sledeći potez?” „Ne znam, Dafe. Ovo nam je bio jedini potez.” „Vatrogasna kola”, reče Flijans. Ostali pogledaše mladića. On se nekako skupio, kao da će popustiti pod pritiskom sve te pažnje. Ipak, odmah zatim se uspravio i rekao blago drhtavim glasom: „Moramo iskoristiti vatrogasna kola.” „Neće izdržati”, primeti Malkom. „Neće, ali ih možemo oterati okolo, u Ulicu štedljivosti.” Flijans zaćuta da proguta pljuvačku, pa nastavi: „Videli ste da su pucali na sondervagen iz oba mitraljeza. To znači da ne pokrivaju zadnju fasadu.” „Zato što znaju da onuda ne možemo ući”, reče Daf. „S te strane nema ni prozora ni vrata, samo zid, trebala bi nam pneumatska bušilica ih teška artiljerija da ga probijemo.” „Ne da ga probijemo”, tada će Flijans znatno postojanijim glasom. „Nego da priđemo okolo?” upita Daf. Flijans uperi prstom ka nebu. „Pa razume se!” uzviknu Kejtnesova. „Vatrogasna kola!” „Recite mi, molim vas, šta se tu razume?”, zagrme Malkom pogledavši ka planini. „Merdevinama”, odvrati Daf. „Preko krova.” „Pomeraju vatrogasna kola”, doviknu Siton. „Zašto?” Magbet zevnu. Dečak je sedeo na podu u turskom sedu. Žmurio je. Činilo se da je prihvatio svoju sudbinu i mirno očekivao kraj. Kao i Magbet. „Ne znam.” „A ti, Olafsone?” „Ne znam ni ja, šefe.” „Ne, ne”, povika Magbet. Srebrnim bodežom je zašiljio jednu šibicu i gurnuo je među prednje zube. Zatim je spustio bodež na čoju pred sobom. Uzeo je dva žetona i zavrteo po jedan obema rukama. Tu vežbu je naučio u cirkusu, njen cilj je bio da izjednači razliku u motorici leve i desne ruke. Šišajući onu šibicu, vrteo je žetone pokušavajući da shvati šta oseća. Nije osećao ništa. Pokušao je da shvati šta misli. Nije mislio

na Banka, nije mislio ni na Ledi. Mislio je samo na to da ne oseća ništa. Pomislio je i još nešto: Zašto? Zašto... Razmišljao je o tome neko vreme. A onda je zažmurio i počeo da odbrojava od deset. „Nisu vam ovo kućne merdevine, mnogo će se više ljuljati”, reče čovek u brodarskoj uniformi Flijansu i još dvojici dobrovoljaca. „Pomerate odjednom samo po jednu ruku i po jedno stopalo, i onda nemate čega da se plašite.” Brodar glasno zevnu, pa se osmehnu, uhvati merdevine i poče da se penje. Posmatrajuči tog čovečuljka, Flijans mu je pozavideo na neustrašivosti. Ulica štedljivosti bila je pusta, izuzev jednih vatrogasnih kola i lestvi visokih petnaest metara oslonjenih o zid bez prozora. Flijans pođe za brodarom. Začudo, strah je nestajao sa svakom savladanom prečkom. Ipak je ono najgore prošlo. Progovorio je, a oni su ga saslušali, klimnuli glavom i rekli da razumeju. A onda su seli u vatrogasna kola i povezli se na istok od železničke stanice, u širokom luku, pustim nedeljnim ulicama, ne bi li stigli neopaženo iza Invernesa. Flijans pogleda naviše. Brodar mu mahnu da je teren čist. Tokom noći su pažljivo pregledali nacrte Invernesa, pa je Flijans znao tačno gde se šta nalazi. Iza vrata na krovu nalazile su se merdevine koje vode u kotlarnicu, koja pak izlazi na hodnik na spratu. U tom hodniku će se podeliti, dvojica ka severnim stepenicama, dvojica ka južnim. I jedne i druge vode na galeriju. Za nekoliko sekundi zapucaće se sa barikada pred stanicom, što bi trebalo da odvuče pažnju mitraljeza ka trgu kako bi se njih četvorica prišunjali onima za mitraljezima i eliminisali ih. Trojica dobrovoljaca su usaglasili satove sa Flijansovim, ne rekavši ni reč na to što im zapoveda policijski kadet. Naime, taj kadet je zvučao kao da zna ponešto o takvim akcijama. Šta mu je ono tata rekao? Ako dobro rasuđuješ, moraš ti biti onaj koji odlučuje, to je tvoja prokleta dužnost prema zajednici. Flijans začu pucnjavu iz pravca stanice. „Za mnom.” Prišao je krovnim vratima, povukao kvaku. Zaključana. Sasvim očekivano. Klimnuo je jednom od njih trojice, saobraćajnom policajcu, koji donese pajser i uglavi ga u procep kod brave. Brava je popustila iz prvog pokušaja.

Unutra je bilo mračno, ali je Flijansa zapahnula toplota iz kotlarnice pod njima. Jedan policajac, sedi tip iz Odseka za finansijski kriminal, ponudio se da pođe prvi, ali ga Flijans zadrža. „Za mnom”, prošaputao je zakoračivši preko visokog metalnog praga. Uzalud se trudio da razabere nešto u tami. Morao je da spusti automatsku pušku kako bi napipao merdevine. Metal zapeva kada je oprezno zakoračio na prvu prečku. A onda ga je nešto zaslepilo i on se skamenio. Pod njim je gorela baterijska lampa, uperena pravo u njegovo lice. „Beng!”, reče glas iza te svetlosti. „Gotovi ste.” Flijans je znao da se svojim telom isprečio na liniji vatre onoj trojici iznad sebe. Kao i da sam neće stići da uperi pušku. Znao je, naime, čiji je ono glas. „Kako si znao.. „Pomislio sam - zašto? Zašto bi neko povezao vatrogasna kola, a nigde se ne čuju sirene?” Glas u tami se tiho nasmejao. „Vidim, i dalje nosiš moje cipele.” Čika Magbet je zvučao pijano. „Vidi, Flijanse, danas ćeš biti spasitelj. Spašćeš živu glavu i glave te trojice pobunjenika koje si doveo sa sobom. Vratite se odmah iza onih barikada. Bolji su vam izgledi da me sredite odande.” Flijans se obliznuo po unutrašnjosti usne duplje u potrazi za pljuvačkom. „Ubio si tatu.” „Možda”, reče onaj glas zaplićući jezikom. „A možda su ga ubile i okolnosti. Ili Bankove ambicije za tebe. Ali najpre će biti...” U pauzi se začuo težak uzdah. „Da sam ipak ja. A sad idi, Flijanse.” Flijansu su pred očima proletala sva one tobožnja rvanja sa čika Magbetom na podu njihove dnevne sobe, kada bi ovaj pustio Flijansa da povede, a onda ga, u poslednjem trenutku, prevrnuo i oborio na pod. Nije ga pobeđivao snagom, već brzinom i preciznošću. Ali čika Magbet je sad bio pijan. Koliko pijan? I koliko je spretniji on sam postao u međuvremenu? Možda je ipak imao šansu. Ako bude dovoljno brz, možda će stići da ga upuca. Da spase Kejsija. Da osveti... „Flijanse, nemoj.” Ali već je bilo kasno, Flijans je već zamahnuo automatskom puškom i kratak rafal zaparao je bubne opne svoj petorici u toj tesnoj kotlarnici. „Ha!”, uzviknu Flijans. I pade niz merdevine. Nije ni osetio kada je dotakao pod, ništa nije osetio dok nije otvorio oči. A tada nije video ništa, već ga je samo neka ruka dotakla po obrazu i glas mu tiho rekao uz uvo: „Rekao sam ti da to ne radiš.”