Magbet - Jo Nesbo

Nastade pauza. „Bez?” „Bez.” Lekar već htede da ga upozori na bolove kada je spazio ožiljke na pacijentovoj podlaktici. Stare ožiljke. Ožiljke kakve je često viđao otkako se doselio u taj grad. „Razumem”, rekao je. „Bez anestezije.” U svojoj kancelariji Daf se zavalio u stolici i prislonio telefonsku slušalicu uz uvo. „Dušo, ja sam. Šta radite?” „Emili je otišla na kupanje s drugaricama. Juana je zaboleo zub, odvešću ga kod zubara.” „Dobro. Nego, zadržaću se danas.” „Zašto?” „Verovatno ću i prenoćiti u gradu.” „Zašto?”, ponovila je, ali bez ljutnje ili ozlojeđenosti u glasu. Zvučalo je kao da zaista želi da sazna zašto ne bi li možda objasnila njegovo odsustvo deci. A ne zbog sebe, ne zbog... „Biće uskoro na vestima”, rekao je. „Kodor se ubio.” „Uh. A ko je Kodor?” „Pa valjda znaš?” „Ne znam.” „Pa načelnik Odseka za bande. Bio je jak kandidat za načelnika Organizovanog kriminala.” Tišina. Nju nikad nije mnogo zanimao njegov posao. Ceo njen svet bio je u Fajfu, uz decu i - bar ranije, dok je on još boravio kod kuće - muža. Njemu to nije smetalo, štaviše, voleo je što su oni podalje od jezivih strana njegovog posla. S druge strane, to što nije razumela njegove ambicije značilo je da neće razumeti ni koliko vremena sve to iziskuje. Kolike žrtve. Koliko... koliko onoga što njemu treba, majku mu. „Načelnik Odseka za organizovani kriminal postaće treći čovek u policijskoj stanici, odmah iza Dankana i njegovog zamenika Malkoma. Da, velika je stvar, znači da moram biti ovde. I danas, a i narednih dana.” „Samo mi reci da ćeš biti tu za doček rođendana.” Doček rođendana. Dođavola! To je bila njihova mala tradicija - dan pred pravu proslavu detetovog rođendana okupe se samo njih četvoro,

jedu čorbu s mesom, a mama i tata daju poklone. Zar je stvarno zaboravio Juanov rođendan? Pa šta i ako je smetnuo taj datum s uma, imajući u vidu sve što se izdešavalo prethodnih dana - bar mu je na vreme kupio poklon. Juan mu je rekao da baš to želi kada mu je Daf jednom pričao kako se agenti njegovog Odseka za narkotike prerušavaju da ih niko ne prepozna. U fioci pred Dafom čekao je lepo upakovan paketić sa lažnom bradom, lepkom, naočarima i zelenom vunenom kapom, sve u veličini za odrasle ne bi li uverio Juana da se kod tate u policiji koriste iste takve maske. Zasvetlela mu je lampica na telefonu. Interni poziv. Već je pretpostavljao od koga. „Samo časak, dušo.” Stisnuo je dugme ispod lampice. „Da?” „Dafe? Ovde Dankan. Zovem zbog današnje konferencije za štampu.” „Da?” „Pošto želim da pokažem kako nas to što se desilo nije paralisalo, već danas ću saopštiti ime novog načelnika Odseka za orgariizovani kriminal.” „Organizovani... ovaj, već danas?” „Svejedno bih to uradio krajem meseca, ali pošto je Odsek za bande ostao bez načelnika, praktičnije je da odmah imenujemo vršioca dužnosti. Možete li da svratite do moje kancelarije?” „Naravno.” Dankan prekide vezu. Daf je zurio u ugašenu lampicu. Nije bilo uobičajeno da šef policije bilo koga pozove lično, na sastanke ih je obično sazivala njegova sekretarica iz predvorja. Vršilac dužnosti. Znalo se da će onaj ko bude imenovan i zvanično zauzeti taj položaj kad se budu obavile sve formalnosti - konkurs, obrada u kadrovskoj i tako to. Pogled mu pade na drugu lampicu. Onu koja je još gorela. Njegova žena je još bila navezi. „Dušo, nešto se desilo, moram da bežim.” „Stvarno? Nadam se da nije opet nešto grozno.” „Nije.” Daf se nasmejao. „Nije grozno. Nipošto nije grozno. Dušo, mislim da treba da pustiš vesti na radiju po podne, čućeš ko je novi načelnik Odseka za organizovani kriminal.” „Stvarno?” „Ljubim te u vrat.” Godinama nije izrekao taj pozdrav. Čim je spustio slušalicu, Daf potrča - nije uspeo da se suzdrži - iz kancelarije

ka stepenicama. Poslednji sprat, više, više, najviše. Sekretarica mu reče da odmah prođe. „Čekaju vas.” Čak se i osmehnula. A nikad se nije osmehivala. Za okruglim stolom od hrastovine u prostranoj ali skromno nameštenoj kancelariji sedelo je, pored Dankana, još njih četvoro. Bio je tu zamenik šefa policije Malkom, sa naočarima i prerano osedelom kosom. Malkom je u Kapitolu studirao filozofiju i ekonomiju, izražavao se u skladu s tim, i uopšte ga je većina stanice doživljavala kao nekakvog vanzemaljca. On i Dankan su bili stari prijatelji, pa ga je ovaj doveo zato što mu je navodno trebalo Malkomovo organizaciono umeće. Drugi su tvrdili da mu je pre trebala Malkomova bezrezervna podrška u odlučivanju. Pored njega se preko stola nagnuo Lenoks, kao i uvek posvećen - i bled poput albina. I njegov odsek - za borbu protiv korupcije - osnovan je u sklopu Dankanove reorganizacije posla. Razmatrali su da li je u redu da borba protiv dospe u naziv odseka, neki su primetili da su te reči izostale iz naziva drugih odseka - poput onog za narkotike ili za ubistva. Međutim, presudilo je to što je za Kenetovog šefovanja nadimak „Odsek za korupciju” nosio jedan drugi odsek - onaj za narkotike. Pored Dankana je sedela njegova pomoćnica koja je vodila zapisnik, a pored nje, inspektorka Kejtnes. Pošto je Dankan zabranio pušenje u svojoj kancelariji, na stolu nije bilo pepeljare sa opušcima po čijem bi broju Daf mogao proceniti koliko dugo već tu sede, ali je bar zapazio da na pojedinim beležnicama ima mrlja od kafe, kao i da su neke od šolja s kafom već skoro ispijene. A otvorena, ljubazna i gotovo opuštena atmosfera ukazivala je na to da su već doneli zaključak. „Dafe, hvala što ste došli ovako brzo”, poče Dankan pokazujući mu da sedne na slobodnu stolicu. „Da odmah predem na stvar - malo ćemo ubrzati spajanje vašeg Odseka za narkotike sa Odsekom za bande u Odsek za organizovani kriminal. Ovo nam je prva krizna situacija otkako sam ja došao za onaj tamo sto...” Daf pogleda u smeru u kojem je Dankan klimnuo, ka šefovskom stolu. Iza njega je stajala velika prazna stolica visokog naslona, ali nije izgledala naročito udobno. Previše stroga, bez mekanog tapacirunga. Bila je to stolica po Dafovom ukusu. „Ali mislim da je to važan signal da budemo preduzimljivi.” „To mi zvuči razborito”, reče Daf, pa smesta zažali, pošto je zazvučalo kao da ga je neko pitao za ocenu rada rukovodstva. „Hoću

reći, siguran sam da je to ispravan potez.” Nakratko je za stolom zavladao muk Da li je preterao, da nije ispalo kao da nema svoje mišljenje? „Dotični mora biti neko za koga smo stoprocentno sigurni da nije korumpiran”, nastavi Dankan. „Dabome”, reče Daf. „I to ne samo zato što ne smemo da priuštimo još neki skandal poput ovoga sa Kodorom već zato što nam treba neko ko će pomoći da ulovimo krupne zverke. A tu ne mislim na Svena, već na Hekatu.” Hekata. Usledila je tišina koja je rekla mnogo toga. Daf se uspravio u stolici. To je stvarno bio ogroman zalogaj. Ali, naravno, takav položaj je i tražio veliki podvig - da ubiješ aždaju. Predivno. Upravo tu je počinjao njegov nov život, život jednog novog, boljeg čoveka. „Vi ste izveli ovu uspešnu raciju protiv Norveških jahača”, nastavi Dankan. „Nisam to izveo sam, ser”, reče Daf. Malo skromnosti se uvek isplati, naročito kada se ona ne traži od tebe, upravo tada smeš da je priuštiš. „Tako je”, složio se Dankan. „Pomogao vam je Magbet. I to, čujem, dosta. Šta, onako uopšteno, mislite o njemu?” „Šta ja mislim, ser?” „Pa da, bili ste u istoj generaciji na Policijskoj akademiji. U Gardi se odlično pokazao, svi su oduševljeni njegovom komandom. Ali, dabome, Garda je specifična grana policije, pa želimo da čujemo o Magbetu i od nekog ko ga poznaje - mislite li da bi bio dobar za taj položaj?” Daf je dvaput progutao pljuvačku ne bi li povratio glas. „Da li bi Magbet bio dobar za položaj načelnika Odseka za organizovani kriminal?” „Da.” Dafu je trebalo nekoliko sekundi da se pribere. Prekrio je usne rukama i namrštio se u nadi da če izgledati duboko zamišljeno - a ne duboko razočarano. „Dafe?” „Jedno je voditi juriš na kuće, pucati u bandite i spašavati taoce”, poče Daf. „U svemu tome je Magbet bez sumnje odličan. Ali rukovođenje Odsekom za organizovani kriminal zahteva malo drugačije kvalifikacije.” „U tome se slažemo”, reče Dankan. „Zahteva malo drugačije, a ne

sasvim drugačije kvalifikacije. Jednom zapovednik, uvek zapovednik. Ali kakav mu je karakter? Da li je pouzdan?” Daf se uštinu za gornju usnu. Magbet. Taj prokletnik! Šta sad da kaže? Takvo unapređenje pripadalo je njemu, Dafu, a ne nekome ko je isto tako mogao da završi i kao žongler ili bacač noževa u putujućem cirkusu! Daf pogleda sliku na zidu iza radnog stola. Ljudi marširaju s osmehom na licu. Dankan je time želeo da pospeši veru u bolju budućnost, slogu, vodstvo i solidarnost. A Daf je video njih četvoricu na onom magistralnom putu. Sebe, Magbeta, dva mrtva momka. I kišu koja spira krv. , Jeste”, počeo je. „Magbet je pouzdan. Ipak, on je prvenstveno zanatlija, to se možda videlo danas za govornicom.” „I tu se slažemo”, reče Dankan. „Zato sam ga i prozvao da izađe, da vidim kako će se snaći. A mi za ovim stolom složili smo se da je on izvrstan primer praktičnog poštovanja razrađenog protokola, ali i zapovedničke sposobnosti da oduševi i nadahne. ‘Kodor još visi tamo zato što je bio korumpirani policajac.’” Dankanova imitacija Magbetovog govora iz sirotinjskog dela grada izazvala je prigušeno kikotanje za stolom. „Ako stvarno i ima sve te osobine”, poče Daf, a neki unutrašnji glas mu je nalagao da ne nastavi, „onda se treba zapitati zašto nije dogurao još dalje za sve ove godine pošto je završio Akademiju.” „Istina”, ubaci se Lenoks. „Ali to mu možda i ponajviše govori u prilog.” Zvonko se i sasvim neprimereno nasmejao. „Niko od nas za ovim stolom nije bio na visokom položaju pod prethodnim šefom policije - zato što smo, poput Magbeta, odbili da učestvujemo u njegovoj igri, da primamo mito. Iz svojih izvora sam pouzdano saznao da je to u velikoj meri zakočilo Magbetovu karijeru.” „Onda ste već odgovorili na to što pitate”, suvo će Daf. „A verovatno ste uzeli u obzir i njegovu vezu sa vlasnicom kazina.” Malkom kratko pogleda Dankana, pa poče kada mu je ovaj klimnuo u odgovor: „Sproveli smo obuhvatnu istragu svih poslovanja koja su se pod prethodnom upravom odvijala ispod radara. U vezi s tim su pretresli kazino Invernes uzduž i popreko. Zaključak je jednoglasan - Invernes posluje besprekorno, kako u pogledu knjiga i javnih prihoda, tako i u pogledu radnih uslova. A u toj branši se takve stvari ne podrazumevaju. Upravo su zavirili i kazinu Obelisk...” - lukavo se osmehnuo - „u karte. Recimo samo da je to sasvim drugačija priča. Što bi se reklo - to be continued. 2 Ali što se tiče Ledi i njenog lokala - tu

nemamo zamerki.” „Magbet je autsajder, iz istočnog dela grada”, tada če Dankan. „Dok nas za ovim stolom doživljavaju kao elitu. Zna se da smo se suprotstavili Kenetu, da smo doneli promene u policiju, ali i da smo se školovali za velike pare i potekli iz povlaščenih, lepo udešenih kuća. Mislim da bismo ovako poslali dobru poruku - u policiji, u našoj policiji, svi mogu dospeti u sam vrh, bez obzira na poreklo i veze, samo ako su časni i vredni. Sa naglaskom na časni” „To je dobra poruka”, složio se Malkom. „Naročito ako prethodno došapnemo štampi o Magbetovom doprinosu u hapšenju Norveških jahača.” „To je dobra ideja, ser”, reče Lenoks. „Odlično.” Dankan pljesnu dlanom o dlan. „Dafe, da li ste želeli da dodate nešto?” Zar niste videli one ožiljke na njegovim rukama? „Dafe?” Zar niste videli one ožiljke na njegovim rukama? „Dafe, da li je sve u redu?” „Jeste, ser. Nemam šta da dodam. Uveren sam da je Magbet dobar izbor.” „Odlično. Hvala svima što ste došli.” Magbet je zurio u crveno svetlo na semaforu dok su brisači šibali po šoferšajbni Bankovog volva PV544, automobila koji je bio dosta nalik na svog vlasnika: stariji od većine u svom okruženju, ali funkcionalan i pouzdan. Automobil je dizajnom, naročito zbog one ispupčene haube i isturene „donje vilice”, podsećao na relikt iz rata. Međutim, u kabini i pod tom haubom imao je, ako je verovati njegovom ponosnom vlasniku, sve što se traži od modernog automobila. Brisači su jedva prianjali, pa se voda slivala Magbetu pred očima podsećajući ga na topljeno staklo. Neki dečak u mokrom mantilu pretrča ulicu, pa Magbet uvide da se upalilo crveno svetlo na semaforu za pešake. Ljudska figura, krvava od glave do pete. Magbet se stresao. „Šta je bilo?”, upita Banko. „Mislim da me hvata groznica”, reče Magbet. „Haluciniram.” „Priviđenja, halucinacije”, odvrati Banko. „Mora biti grip. Nije ni čudo, juče si pokisao kao miš, danas te ujeo pas.” „Kad smo kod psa - jesmo li saznali odakle se stvorio?” „Znamo samo da nije iz kuće. Mora da je ušao kroz otvorenu terasu.

Mene više zanima kako je skončao.” „Zar ti nisam rekao? Siton ga je sredio.” „To znam, ali nisam video nikakve povrede. Zar ga je zadavio?” „Ne znam, pitaj njega.” „Pitao sam ga, ali mi nije odgovorio, samo je...” „Tata, zeleno je.” Momak sa zadnjeg sedišta nagnuo se ka njima. Magbet pogleda pogrbljenog devetnaestogodišnjaka. Flijans je pre nasledio majčinu skromnost negoli očevu dobroćudnu žovijalnost. „Mali, ko ovde vozi - ti ih tvoj otac?” Banko se osmehnuo i dodao gas. Magbet je posmatrao prolaznike na pločniku, domaćice u nabavci, nezaposlene muškarce u redovima pred barom. U poslednjih deset godina grad je pre podne postajao sve prometniji. Možda je trebalo od toga da živne, ali bilo je upravo obratno - ta apatična rezignirana lica pre su podsećala na žive mrtvake. Proteklih meseci Magbet je tragao za naznakama promene, naznakama da je Dankan postigao nešto. Doduše, više nije bilo toliko onog najočitijeg i najsvirepijeg kriminala, verovatno zato što su pojačali patrole. A možda i zato što se samo preselio dublje u zabačenije ulice, u tamu. „Popodnevna predavanja na Policijskoj akademiji”, rekao je. „Toga nije bilo u moje vreme.” „Nemam predavanja”, reče momak. „Nego radnu grupu s kolegama. ” „Kakvu radnu grupu?” „Flijans ide da sprema ispit s vrednim kolegama”, ubaci se Banko. „Ja to pozdravljam.” „Tata kaže da moram da upišem prava, kaže da mi Policijska akademija nije dovoljna. Šta ti misliš, čika Magbete?” „Mislim da treba da slušaš oca.” „Ali ni ti nisi studirao prava”, primeti momak. „Pa vidi dokle je dogurao”, reče Banko kroz smeh. „Hajde, Flijanse, moraš pucati na više od svog bednog oca i ove lenčuge ovde.” „Ali rekao si mi da nemam osobine koje krase zapovednike”, reče Flijans. Magbet izvi obrvu i pogleda Banka. „Stvarno? A ja sam mislio da očevi govore sinovima kako mogu sve da postignu ako se samo dovoljno potrude.” „Tako je”, reče Banko. „A nisam mu rekao da je nesposoban da bude zapovednik, samo da nema te osobine. Možda i da poradi na tome.

Pametan je, treba da veruje svojoj proceni, da preuzme inicijativu - a ne da stalno sluša druge.” Magbet se okrenu ka zadnjem sedištu. „Baš ti je strog otac, Flijanse.” Flijans slegnu ramenima. „Neki stalno hoće da zapovedaju i odlučuju o svemu, ali nisu svi takvi, zar je to toliko čudno?” „Nije čudno”, odvrati Banko. „Ali ako hoćeš nešto da postigneš, možda moraš pokušati da se promeniš.” „Zar si se ti promenio?”, upita Flijans ljutnuvši se. „Nisam, bio sam isti kao ti”, odvrati Banko. „Zadovoljan time da drugi odlučuju. Ali voleo bih da mi je neko tada rekao da su moje procene jednako dobre kao i tuđe, nekad i bolje. A ako dobro rasuđuješ, moraš ti biti onaj koji će da odlučuje, to je tvoja prokleta dužnost prema zajednici.” „Šta ti kažeš, čika Magbete? Može li čovek tek tako da se promeni i postane zapovednik?” „Ne znam”, reče Magbet „Mislim da se neki rode takvi, pa to i postanu, naprosto se podrazumeva. Takav je šef policije Dankan. To su ljudi čija su uverenja tako zarazna da bi pošao u smrt za njih. Ali znam i druge koji nemaju ni sposobnosti ni uverenja, već samo toliko žele da šefuju da se na kraju i domognu fotelje. Možda su pametni, šarmantni i sposobni da te obrlate, ali zapravo ne razumeju ljude. Zato što ih ne vide, zato što vide i razumeju samo jedno: sebe.” „Misliš na Dafa?”, osmehnuo se Banko. „A ko je Daf?”, uzbuđeno će Flijans. „Nije važno.” „Hajde, čika Magbete, pa valjda treba nešto da naučim?” Magbet uzdahnu. „Daf i ja smo drugari iz sirotišta i sa Policijske akademije. On je sad načelnik Odseka za narkotike. Ali treba se nadati da će usput naučiti ponešto, da ga to može promeniti.” „Njega - teško”, Banko će kroz smeh. „Odsek za narkotike”, ponovi Flijans. „Da to nije onaj s ožiljkom preko cele face?” „Aha”, reče njegov otac. „Otkud mu taj ožiljak?” „Ima ga od rođenja”, odvrati Magbet. „Ali stigli smo. Lepo uči.” „Da, da, čika Magbete.” Flijans je Magbeta zvao „čiko” odmalena, sada sa ironičnim prizvukom. Ipak, dok ga je Magbet sad posmatrao kako trči po kiši do

zgrade Policijske akademije, bilo mu je toplo oko srca zbog tog oslovljavanja. „Dobar momak”, rekao je. „Trebalo bi da i ti imaš decu”, reče Banko povezavši se sa ivičnjaka. „To ti je pravi blagoslov u životu.” „Znam, ali mislim da je za Ledi malo kasno.” „Onda s nekom mlađom, možda s nekom tvojih godina.” Magbet oćuta zureći kroz prozor. „Kada sam maločas video crvenog čikicu na semaforu, pomislio sam na smrt”, rekao je. „Pomislio si na Kodora”, na to će Banko. „Inače - malo sam popričao sa Angasom dok smo ga gledali kako visi.” „O verskoj problematici?” „Ne. Rekao je kako ne razume zašto bi neko ko je bogat i povlašćen oduzeo sebi život. Iako je Kodor izgubio službu, i mada mu se smešila kraća zatvorska kazna, ipak je uštedeo dovoljno za dugu i bezbrižnu penziju. Morao sam da objasnim momku šta je pad. I razočaranje kad shvatiš da budućnost neće ispuniti tvoja očekivanja. Zato je važno da ne očekuješ previše, da kreneš polako, da ti uspeh ne dođe prerano. Ravnomeran uspon.” „A ti svom sinu obećavaš bolji život ako bude studirao prava.” „Drugo je to sa sinovima. Oni su produžetak tvog života. Njihov zadatak je da nastave taj uspon.” „Nije Kodor.” „Šta?” „Nisam mislio na Kodora.” „Nego?” „Na jednog od momaka, tamo na putu. Bio je...” Magbet pogleda kroz prozor. „Crven. Natopljen krvlju.” „Nemoj da misliš na to.” „Hladnom krvlju.” „Hladnom... kako to misliš?” Magbet udahnu. „Ona dvojica pred Forsom. Predali su se. Ali Daf je svejedno upucao onog sa Svenovom kacigom.” Banko odmahnu glavom. „Znao sam da je tako nešto posredi. Šta je bilo s drugim?” „Bio je svedok.” Magbet napravi grimasu. „Samo su istrčali sa one zabave, imao je na sebi samo mokru belu košulju i bele pantalone. Izvadio sam bodeže. Počeo je da me preklinje, znao je šta ga čeka.”

„Ne moram dalje da slušam.” „Prišao sam mu s leđa. Ali nisam mogao. Stajao sam s nožem u vazduhu kao skamenjen. A onda sam s leđa ugledao Dafa, zario je glavu u šake i jecao kao dečak. Pa sam udario.” U daljini se začula sirena. Vatrogasna. Šta kog đavola može da gori po ovakvoj kiši?, pomisli Banko. „Ne znam da li je zbog bele odeće”, nastavi Magbet, „ali ga je krv skroz obojila u crveno. I košulju i pantalone. Ostao je da leži na asfaltu malo raširenih ruku, pa me je podsetio na čikicu sa semafora. Onog što kaže stop, stoj, ne smeš dalje.” Ćutke su se provezli pored ulaza u garažu policijske stanice. Garažna mesta bila su rezervisana za načelnike odseka i više policijske činove. Banko je skrenuo na parking iza zgrade. Zakočio je i ugasio motor. Kiša je dobovala po krovu automobila. „Razumem”, reče Banko. „Šta razumeš?” „Daf je znao da bi Sveno, ako ga uhapsite, izašao pred pohlepnog sudiju u najkorumpiranijem gradu u zemlji - koliko bi dobio? Dve godine? Najviše tri? Ili bi odmah išetao na slobodu? A razumem i tebe.” „Zaista?” „Da. Šta bi bilo s Dafom kada bi Svenov lakej svedočio protiv njega? Dobio bi dvadeset godina. Ili dvadeset pet? Mi moramo voditi računa jedni o drugima, niko drugi neće. A, što je još važnije, još jedan skandal strašno bi naudio novom šefu policije koji je konačno počeo da vraća građanima veru u red i zakon. Treba sagledati širu sliku. A ponekad se, Magbete, svirepost bori i na strani dobra.” „Možda.” „Nemoj više da razmišljaš o tome, dragi moj Magbete.” Kroz vodu koja se slivala pred njima, zdanje policijske stanice sasvim se izobličilo. Sedeli su još neko vreme, ne bi li valjda svarili sve što je rečeno pre nego što izađu. „Daf ti je sigurno zahvalan”, nastavi Banko. „Da nisi ti to obavio, morao bi on sam, to ste obojica znali. Ali sad držite jedan drugog u šaci. Balans terora. Zahvaljujući tome, ljudi uspevaju noću da spavaju.” „Daf i ja nismo Amerika i Sovjetski Savez.” „Ne, nego šta ste? Na Akademiji ste bili nerazdvojni, ali sada jedva razgovarate. Šta se desilo?” Magbet slegnu ramenima. „Ništa posebno. Valjda smo od početka bili čudan spoj. Njegovi su nekad su bili neko i nešto, takve stvari ti

ostanu u načinu izražavanja, plemićkim manirima. U sirotištu je zbog toga bio usamljen i ugrožen, pa je valjda zato bio upućen na mene. Postali smo tandem s kojim se ne treba zezati, ali se na Policijskoj akademiji okrenuo ka svojima, kao pripitomljeni lavić kad ga puste u divljinu. Posle je dao i neke ispite na univerzitetu, našao devojku iz dobre kuće, dobili su decu. Naprosto smo se razišli.” „Ili ti je konačno dojadilo što se ponaša kao sebični i nadobudni gad kakav zapravo i jeste?” „Ljudi često pogrešno procene Dafa. Još na Akademiji smo se zarekli da ćemo srediti krupne nevaljalce. Daf stvarno želi da promeni ovaj grad, Banko.” „Jesi li ga zato spasao?” „Daf je sposoban i vredan, smeši mu se Odsek za organizovani kriminal, to svi znaju. Pa zašto da mu jedna greška u žaru borbe uništi karijeru s kojom bi mogao da učini nešto dobro za sve nas?” „Zato što mi ne liči na tebe da tako ubiješ nekog ko ne može ni da se odbrani.” Magbet slegnu ramenima. „Možda sam se i ja promenio.” „Ljudi se ne menjaju. Ali sad vidim da si to shvatio kao vojničku dužnost. I ti i ja i Daf se borimo na istoj strani u ovom ratu. Lišili ste života dvojicu Norveških jahača tako da oni više ne skraćuju živote našoj deci svojim otrovom. Ali tu dužnost ne obavljaš radosno, znam koliko te ona košta kad čujem da vidiš mrtve neprijatelje na semaforu. Magbete, ti si bolji čovek od mene.” Magbet se osmehnu ironično. „A ti, starce, vidiš bolje od mene u magli rata, pa mi je bar malo lakše kad mi ti oprostiš.” Banko odmahnu glavom. „Ne vidim ja ništa bolje od tebe, već sam samo brbljivac kojem je sumnja jedina smernica.” „Sumnja. Zar te ne izjeda ponekad?” „Ne”, odvrati Banko zureći kroz šoferšajbnu. „Izjeda me stalno.” Magbet i Banko su prešli preko parkinga do stražnjeg ulaza za zaposlene u zgradu na istoku Trećeg distrikta. To zdanje, staro dvesta godina, nekada je služilo kao tamnica i još je kazivalo o pogubljenjima i mrmljalo o mučenjima. Mnogi koji se zadrže posle radnog vremena kleli su se kako uveče osete nekakvu neobjašnjivu ledenu promaju i čuju udaljene vriske. Banko je pak tvrdio da je za sve to zaslužan pomalo ekscentrični domar koji je svakog dana gasio grejanje tačno u pet, a vrištao kad god vidi da je neko otišao a nije ugasio lampu na

radnom stolu. Magbet zapazi da na pločniku, među svim onim nezaposlenim muškarcima, cupkaju i dve Azijatkinje i pogleduju kao da čekaju nekog. Ranije su se gradske kurve okupljale u Ulici štedljivosti iza zgrade Državnih železnica, sve dok ih gradska uprava nije rasterala i podelila tržište na one dovoljno zgodne da ordiniraju po kazinima i one koje su morale da nastave težak život na ulici, pa su shvatile da su najbezbednije tik uz snage reda i mira. Osim toga, kada bi političari ili štampa s vremena na vreme pritisli policiju da „očisti” grad od „razvratnog ološa” putem masovnih hapšenja, i jednima i drugima je bilo zgodnije da tom prilikom prevale što kraći put i da se sve to obavi što brže. Uostalom, ne može se zanemariti ni to da su devojke imale poveću klijentelu u samoj zgradi stanice. Magbet ih je pak toliko puta učtivo odbio da su ga naposletku ostavile na miru. Zato je sada, primetivši da one dve devojke kreću ka njemu i Banku, pretpostavio da su nove u kraju. A zapamtio bi ih da ih je video ranije. Iako su standardi na tim ulicama bili i inače niski, ove su izgledale neobično loše. Magbet nije umeo da odredi godine Azijatkinjama, ali ma koliko da su ih imale, te dve su ih preživele teško. Videlo im se u očima, u hladnom, neprobojnom pogledu koji ti vraća samo odraz okruženja i tebe samog. Pogrbljene, u jeftinim kaputima, a najupadljivija na njima bila je nekakva nepravilnost, nekakva deformacija lica. Jedna od njih zinu pokazujući pocrnelo, nepotpuno zubalo. „Žao mi je, dame”, poče Magbet razdragano pre nego što je stigla da progovori. „Rado bismo prihvatili, ali ja imam grozno ljubomornu ženu, a on groznu, odvratnu polnu bolest.” Banko nešto promrmlja odmahujući glavom. „Magbet”, reče jedna od njih isprekidano i piskutavim slatkim tonom koji joj nije nimalo išao uz pogled. „Banko”, reče ona druga sa istim takvim naglaskom i glasom. Magbet zastade. Obema ženama je zift crna kosa padala preko pola lica, verovatno da sakrije deformacije, ali nije uspevala da sakrije duge, crvene i nimalo azijatske noseve koje su im se nadvijali nad ustima poput užarenog stakla nad staklarevom duvaljkom. „Znate kako se zovemo”, rekao je. „Kako možemo da vam pomognemo, drage dame?” Oćutale su i samo klimnule ka zgradi na drugoj strani ulice. Tamo je iz senki na svetlost dana iskoračila treća osoba, koja nije mogla biti

veća suprotnost njima dvema. Ta žena - ako je uopšte bila žena - bila je visoka, ramena širokih kao u izbacivača, obučena u tesnu odeću sa leopardovom šarom koja je isticala njene obline kao što prevarant ističe lažne prednosti robe koju valja. Međutim, Magbet je vrlo dobro znao šta ona prodaje, ili bar šta je nekad prodavala. Kao i sve lažne prednosti toga. Sve je kod nje bilo prenaglašeno: i visina, i širina, i isturene grudi, i crveni nokti kao u grabljivice, i izbečene oči, i teatralna šminka, i čizme do butina sa visokim štiklama oštrim kao šilo. Ipak, Magbeta je istinski šokiralo samo jedno - to što se uopšte nije promenila. Činilo se da sve te godine koje su prošle nisu ostavile ni najmanjeg traga na njoj. Prešla je ulicu, kako je izgledalo, u dva džinovska koraka. „Gospodo”, počela je glasom tako dubokim da se Magbetu učinilo da zveče prozori iza njega. „Strega”, rekao je. „Dugo se nismo videli.” „Tako je. Onomad si bio tek dečačić.” „Pa ti me se sećaš?” „Pamtim sve svoje mušterije, viši inspektore Magbete.” „A ko su ove dve?” „Moje sestre.” Strega se osmehnu. „Donosimo ti čestitke od Hekate.” Magbet opazi da se Banko nehotice hvata pod jaknu na pomen tog imena, pa mu odmahnu rukom da stane. „Kakve čestitke?” „Čestitke na načelničkom mestu u Odseku za organizovani kriminal”, reče Strega. „Živeo!” „Živeo, živeo”, ponoviše njene sestre. „O čemu vi to?”, upita Magbet posmatrajući sve one nezaposlene na pločniku s druge strane ulice. Spazio je neki pokret onda kada se Banko mašio za oružje. „Dok se jednom ne smrkne, drugom ne svane”, poče Strega. „To ti je zakon džungle. A što se više smrkava, više če i da sviće. Kome li će svanuti ako se smrkne šefu policije Dankanu?” „Hej!” Banko zakorači prema njoj. „Ako to Hekata preti, onda...” Magbet ga zadrža. Sad je več video šta se dešava. Preko puta ulice trojica su spremno podigli glave. Stajali su izmešani sa ostalima, ali su svi bili u sličnim sivim mantilima. „Pusti ih da kažu šta imaju”, šapnuo je. Strega se osmehnula. „Niko nikom ne preti. Hekata neće ništa preduzimati, samo je konstatovao nešto zanimljivo. Misli da bi onda

novi šef policije bio ti.” „Ja?” Magbet se nasmejao. „Pa naravno da bi na to mesto došao zamenik šefa policije, a on se zove Malkom. Hajde sad, razlaz.” „Hekata nikad ne greši u svojim predviđanjima”, reče ta čovekžena. „A to dobro znaš.” Stajala je tik ispred Magbeta sasvim nepomično, a on zaključi da je i dalje viša od njega. „Nego”, počela je. „Je l’ te ona ženska iz kazina drži podalje od droge?” Banko opazi da se Magbet trgnuo. I pomisli kako Strega ima sreće što ipak potpada u kategoriju žena. Magbet frknu, izgledalo je i kao da će nešto reći, ali se predomislio, uzvrpoljio, zinuo, opet bez rezultata. Onda se okrenuo i žurno pošao ka ulazu u stanicu. Grdosija od žene je gledala za njim. „A ti, Banko, zar te ne zanima šta te čeka?” „Ne”, odvrati ovaj pošavši za Magbetom. „A tvog sina Flijansa?” Banko zastade kao ukopan. „Vredan, radan momak”, nastavi Strega. „Hekata obećava da će, ako se on i njegov otac budu lepo ponašali, i on s vremenom dospeti na mesto šefa policije.” Banko se okrenu prema njoj. „Ravnomeran uspon”, zaključila je. Kratko se naklonila, okrenula i uhvatila one dve podruku. „Hajdemo, sestre.” Banko je neko vreme zurio za tim neobičnim triom koji je zamakao za ugao policijske stanice. Bile su toliko neočekivan prizor da se, pošto su nestale s vidika, Banko nehotice zapitao da li su uopšte i bile tu. „Ima danas svakakvih luđaka na ulici”, rekao je kada je sustigao Magbeta u holu. „Danas?” Magbet nervozno ponovo stisnu dugme da pozove lift. „Ludilo je uvek nailazilo na plodno tlo u ovom gradu. Jesi li primetio da su dame imale pratnju?” „Hekatinu nevidljivu vojsku?” Vrata lifta se otvoriše. „Dafe.” Magbet uzmaknu da ga propusti. „Kako...” „Magbete, Banko”, reče plavokosi čovek i pohita ka izlazu. „Au”, poče Banko. „Ala je napet.” „Tako ti je to na visokom položaju”, osmehnuo se Magbet. Kad su

ušli u lift, stisnuo je dugme za podrum. Za prostorije Garde. „Jesi li primetio da Dafu stalno škripe cipele?” „To je zato što uvek kupuje broj veće”, odvrati Magbet. „A zašto?” „Nemam pojma.” Magbet zaustavi vrata koja su se već zatvarala pred nosom portira koji je potrčao ka njima. „Upravo su zvali iz kancelarije direktora policije”, poče ovaj zadihano. „Da te pošaljemo kod njega čim se budeš vratio.” „Dobro.” Magbet pusti vrata da se zatvore. „Problemi?” upita Banko kad su ostali sami. „Verovatno.” Magbet stisnu dugme za najviši sprat. Zasvrbele su ga kopče na ramenu.

L Peto poglavlje edi je šetala kroz kazino. Svetlost velikih kristalnih lustera mekano je obasjavala tamni mahagoni na kojem se igrao blekdžek i poker, zelenu čoju po kojoj će kasnije u toku večeri zaigrati kockice, zlatni šiljak u obliku koplja koji je štrcao iz ruleta kao minaret. Te lustere je poručila da se naprave kao manje kopije onog od četiri i po tone u istambulskoj palati Dolmabahče, a dodala im je i šiljak koji je štrcao naniže kao odraz onog sa ruleta. Lusteri su visili o šinama na galeriji tako da su se svakog ponedeljka mogli spustiti ne bi li se očistio kristal. Znala je da takve detalje njeni gosti i ne primećuju. Nisu primećivali ni sitne, diskretne ljiljane ušivene u debele mekane tepihe boje burgunca koji su prigušivali bat koraka, a za koje je u Italiji platila omanje bogatstvo. Međutim, ona ih je primećivala, i samo ona je znala šta oni predstavljaju. A to je bilo dovoljno, jer sve to je bilo njeno. Krupijei su se nehotice uspravljali dok je prolazila pored njih. Bih su vični svom poslu, efikasni i pažljivi, učtivi prema igračima, ali i odlučni, negovanih šaka i kose, besprekorno odeveni u crno-crvenu uniformu kazina Invernes koja se menjala svake godine i iznova šila po meri za svakog pojedinačnog krupijea. A što je najvažnije, bili su i pošteni. To Ledi nije samo pretpostavljala, več je videla i čula. Videla u očima ljudi, u nesvesnim trzajima lica, u teatralnoj opuštenosti; čula kao jedva primetnu razliku u podrhtavanju glasnih žica. Taj dar joj je bio urođen, imale su ga i njena majka i baka. Međutim, dok je njih ta preosetljivost u starosti odvela u tamu ludila, Ledi je svoj dar koristila da razotkrije nepoštenje i izađe na svetlost dana. Da pobegne iz doline plača koja je bila njeno detinjstvo, da dospe tu gde se sada nalazila. Njeni obilasci kazina imali su dvojaku ulogu - da se zaposleni ne opuste, pošto su svakog dana, svake bogovetne večeri, morali biti bar za klasu iznad

Obeliska, ali i da se razotkrije svaka naznaka nepoštenja. Iako su juče bili pošteni i čestiti, ljudi su poput mokre gline - oblikuje ih prilika, motiv i ono što čuju - pa bi danas mogli učiniti ono što im je do juče bilo nezamislivo. Da, samo je jedno uvek izvesno, na samo to jedno uvek možeš računati: srce je pohlepno. Ledi je to znala, i sama je imala takvo srce, srce koje bi nekad preklinjala, a nekad zahvaljivala na njemu, srce koje joj je donelo bogatstvo, ali koje ju je i lišilo svega. Ali šta da se radi, to je ono srce koje joj još kuca u grudima. Srce ne možeš promeniti, ne možeš ga zaustaviti, možeš samo da ga slediš. Klimnula je poznatim licima za stolom za rulet. Stalni gosti. Svi su tu dolazili da se kockaju iz svojih ličnih razloga. Bilo je onih koji su želeli da se isključe od svega posle napetog dana na poslu, kao i onih kojima je trebalo uzbuđenja posle dosadnog dana na poslu. Bilo je i onih koji nisu imali ni posla ni uzbuđenja u životu, ali su imali novca. Oni koji nisu imali ni novca završavali bi u Obelisku, gde im se služila bezukusna ali i besplatna večera ako ulože više od petstotke. Bilo je i glupana što umisle da su razradili sistem koji će im doneti premije na duže staze - takvi su stalno propadali, ali, začudo, teško izumirali. A bilo je i onih za koje ti nijedan vlasnik kazina neće otvoreno priznati da su osnova njegovog posla. Onih koji moraju. Onih koji kompulzivno dolaze jer ne mogu odoleti tome da stave sve na kocku, svake večeri, opčinjeni onom kuglicom koja se vrti po blistavom točku ruleta kao mala planeta zarobljena u gravitaciono polje sunca, sunca koje im daje život, ali koje će ih, po neumoljivom zakonu fizike, naposletku i spaliti. Zavisnici. Ledino uhlebljenje. Kad smo kod zavisnosti. Ledi pogleda na sat. Devet. Još je bilo rano, ali je poželela da su stolovi malo zauzetiji. Izveštaji iz Obeliska ukazivali su na to da joj ovi još kradu mušterije uprkos njenim velikim ulaganjima u enterijer, kuhinju i sobe. Neki su predviđali da će visoke cene istisnuti Ledi sa tržišta, jer se Obelisk za tri godine poslovanja urezao ljudima u svest kao pristupačnija alternativa - kad bi samo malo spustila cene i standarde, ipak ne bi izgubila ugled najekskluzivnijeg kazina u gradu. No oni koji bi joj tako nešto posavetovali nisu poznavali Ledi. Nisu znali da njoj nije najvažniji godišnji saldo, već sama činjenica da je upravo to: ekskluzivan izbor, ne samo finiji od Obeliska već i bolji u svakom pogledu. Ledin Invernes treba da bude mesto na kojem želiš da te vide, s kojim želiš da te povežu. Pa i ona sama, Ledi, treba da bude neko s kim želiš da te vide i povežu. Ovamo su dolazili moćni bogataši i političari, filmske i

sportske zvezde, pisci, lepotice, pomodari i intelektualci, svi su oni prilazili Ledinom stolu, poklanjali joj se puni poštovanja, ljubili joj ruku, vedro se mirili s njenim diskretnim odbijanjem njihovih jednako diskretnih molbi za pozajmicu, zahvalno prihvatali bladi meri na račun kuće. Sa suficitom ili bez njega, nije ona dogurala tu gde jeste da bi sad vodila prokleti kupleraj kao oni u Obelisku, neka im slobodno sav onaj šljam koji ionako ne bi pustila pod kristalne lustere Invernesa. Lustere od pravo# kristala. No jasno, morala je da preokrene stvari u svoju korist. Investitori su stvarno počeli da je zapitkuju. A nije im se svideo njen odgovor - da Invernesu ne trebaju jeftinija pića, već veći kristalni lusteri, i još više njih. Međutim, sada nije brinula zbog poslova. Već zbog zavisnosti. I zbog toga što Magbet još nije došao. Uvek bi joj javio ako kasni. A ono što se desilo posle racije kod Svena vidno ga je pogodilo. Nije joj to rekao, ali je ona primetila. Ponekad joj je delovao neobično osetljivo. On, koga je svojim očima videla kako ubija, čiju je proračunatu odlučnost uoči ubijanja poznavala, kao što je poznavala i hladnokrvnu efikasnost tokom ubijanja i osmeh bez kajanja nakon njega. Ipak, shvatila je da je tog puta bilo drugačije. Ubijeni nije bio u prilici da se odbrani. A iako joj je ponekad bilo teško da shvati pojam časti do kog su ljudi poput Magbeta držali, znala je da su ga takve stvari mogle izbaciti iz koloseka. Pošla je ka drugoj strani lokala svesna pogleda neke dvojice koji su stajali za šankom. Obojica su bili mlađi od nje, ali je nisu zanimali. Iako je oduvek činila sve da je žele, prezirala je sve one koji je požele. Osim onog jednog. U prvo vreme ju je čudilo što je neki muškarac uspeo tako potpuno da joj zaposedne misli i srce. A često se pitala i zašto je ona, koja nikad nikog nije volela, zavolela baš tog čoveka. Naposletku je shvatila - zato što je on kod nje voleo upravo ono što je sve ostale plašilo. Snagu. Volju. Um veći od njihovih koji joj nije padalo na pamet da krije. Samo pravi muškarac će zavoleti baš to kod žene. Prišla je velikom izlogu koji je gledao na Radnički trg i pogledala ka Berti, crnoj lokomotivi koja je stražarila na ulazu u stanicu. Pogledala je močvaru koja je za sve te godina progutala onolike ljude na njene oči. Nije valjda... „Ljubavi.” Koliko je samo puta čula taj šapat uz uho? Pa opet, svaki put je bio kao prvi. Sklonio joj je dugu crvenu kosu u stranu, podišli su je žmarci kada joj je dotakao vrat usnama. Krajnje neprofesionalno, znala je da ih

ona dvojica gledaju. Ipak, pustila ga je. Samo kad je došao. „Gde si dosad?” „U novoj kancelariji”, rekao je uhvativši je oko struka. „U novoj kancelariji?” Pomilovala ga je po podlaktici. Jagodicama je napipala ožiljke. Rekao joj je da su mu ti ožiljci ostali zato što se uglavnom fiksao u mraku, gde nije video vene, pa je napipavao rupice od prethodnog uboda i ubrizgavao u njih. Ako to uradiš dovoljno puta tokom dovoljno dugog niza godina, završiš sa podlakticama koje izgledaju kao da ih je neko vukao kroz bodljikavu žicu. Međutim, nije napipala sveže ubode. Prošlo je mnogo godina odonda. Dovoljno da se povremeno - sasvim detinjasto - nadala da je izlečen. „Nisam znala da onu štenaru u podrumu zovete kancelarijom.” „Na trećem spratu”, tada će Magbet. Ledi se okrenu prema njemu. „Šta?” Beli zubi mu blesnuše iznad tamne brade. „Upravo gledaš novog načelnika Odseka za organizovani kriminal u ovom gradu.” „Nije valjda?” „Jeste.” Nasmejao se. „A pretpostavljam da sam i ja kod Dankana izgledao jednako zaprepašćeno kao ti sada.” „Nisam zaprepašćena, dušo, već... već sam se obradovala. Pa zaslužio si! Zar ti nisam sve vreme govorila da si kvalifikovan za nešto više od podrumskog ćumeza?” „Jesi, ljubavi, mnogo puta. Ali samo ti.” Ponovo je zabacio glavu i nasmejao se. „Idemo gore, dušo, bežimo iz podrumske tame! Nadam se da si im tražio povišicu.” „Povišicu? Ne, zaboravio sam, samo sam tražio da mi Banko bude zamenik, a to su obojica odobrili. Ludilo...” „Ludilo? Naprotiv, mudar izbor.” „Ne mislim na to, nego su me pred stanicom presrele tri napirlitane sestre koje je poslao Hekata. Prorekle su da ću dobiti to unapređenje.” „Prorekle?” „Da!” „Pre će biti da su znale unapred.” „Ne, kad sam stigao kod Dankana, rekao je da je odluka pala pre pet minuta.” „Prava čarolija, nema šta.” „Verovatno su bile drogirane svojom robom, pa su lupetale. Rekle su i da ću postati šef policije. Nego, znaš šta? Dankan je predložio da

proslavimo moje imenovanje ovde, u Invernesu!” „Ček’, šta si ono rekao?” „Hoće da proslavimo ovde - zar nije sjajna reklama što šef policije hoče da slavi u tvom kazinu?” „Mislim, šta si rekao za sestre. Zar su rekle da ćeš biti i šef policije?” „Jesu, ali pusti sada to, ljubavi. Predložio sam Dankanu da organizujemo celovečernju zabavu, da on i svi oni koji ne žive u gradu prenoće u hotelu. Trenutno imaš slobodnih soba, pa...” „Naravno, sve ćemo to organizovati.” Pomilovala ga je po obrazu. „Čujem ti radost u glasu, dušo, ali si mi još bled.” Slegnuo je ramenima. „Šta znam, možda me nešto hvata - priviđaju mi se mrtvaci na semaforima.” Uhvatila ga je podruku. „Hajdemo. Znam ja lek za to.” Osmehnuo se. „Da, ti znaš lek za to.” Pošli su kroz kazino. Znala je da je na visokim potpeticama viša od njega za pola glave. A znala je i da zbog još mladalačke figure, zbog otmene večernje haljine i njenog mekog, veličanstvenog hoda ona dvojica i dalje pilje u nju. Znala je da tako nešto ne bi videli u Obelisku. Daf je sa bračnog kreveta zurio u tavanicu, u onu dobro poznatu pukotinu na njoj. „Posle sastanka me je Dankan izdvojio u stranu i pitao da li sam razočaran”, počeo je naglas. „Obojica, kaže, znamo da bih ja bio prirodan izbor za načelnika Organizovanog kriminala.” Iz pukotine su se, naoko haotično, granale druge, manje, ali ako malo zažmiriš, pa se slika zamuti, činilo se da te crte poprimaju neki oblik. Ipak, i dalje nije shvatao šta predstavljaju. „A šta si ti rekao?” upita glas iz kupatila kroz žuborenje vode. Čak i sada je, pošto su uveliko videli sve što dvoje ljudi mogu videti jedno kod drugog, uvek morala da bude doterana u njegovom prisustvu. A on se nije bunio. „Pa potvrdio sam, rekao sam da sam razočaran. Kada je rekao da hoće Magbeta zato što on nije iz njegovog kruga, to je bilo i protiv mene, koji sam bio uz njega od samog početka.” „Pa jeste. Šta ti je na to...” „Dankan je rekao da je postojao još jedan razlog, ali da taj nije hteo da spominje pred ostalima. Hapšenje Jahača bilo je samo delimično uspešno. A pokazalo se da mi je dojava stigla dovoljno rano da obavestim šefa policije. Umalo sam upropastio godinu dana prismotre

zbog nečeg što previše liči na ego trip. A Magbet i Garda su spasli stvar. U takvoj situaciji bilo bi sumnjivo kada bi mi pružio prednost u odnosu na Magbeta. Uostalom, dobio sam utešnu nagradu.” „Dobio si Odsek za ubistva, zar je to toliko loše?” „Nije tako dobro kao Narkotici, ali bar me je poštedeo poniženja da ostanem u Organizovanom kriminalu kao Magbetov podređeni.” „Nego, ko li je nagovorio Dankana?” „Kako to misliš?” „Ko se odozgo založio za Magbeta? Dankan sluša ljude oko sebe, voli kada se svi slože i cela grupa podrži odluku.” „Srce, veruj mi, niko nije lobirao za Magbeta. On ne zna ni šta ta reč znači. Magbetu je u životu važno samo da hvata nevaljalce i da udovolji svojoj kraljici kockarnice.” „Kad smo kod toga...” Pojavila se na vratima kupatila. Tanak negliže na njoj pokazivao je, naravno, više nego što je skrivao. Dafu se mnogo toga sviđalo kod te žene, pa i stvari koje ne bi mogao uobličiti u reči, ali ono što je istinski obožavao bilo je vrlo jednostavno iskazati: njena mladost. Na svetlosti sveća po podu svetlucale su joj oči, usne, blistavi zubi. Pa opet, te večeri mu to nije bilo dovoljno. Nije bio raspoložen. Posle svega što se desilo, nije se osećao kao onaj pastuv koji se probudio tog jutra. Doduše, to se možda moglo i promeniti. „Skini to”, rekao je. Nasmejala se. „Ali upravo sam ga obukla.” „Naređujem ti. Ne mrdaj odatle, i skidaj to. Polako.” „Hm. Možda. Ako dobijem konkretnije naređenje...” „Inspektorko Kejtnes, ovim vam nadređeno lice naređuje da se okrenete leđima, prevučete to što ste obukli preko glave, nagnete se napred i uhvatite obema rukama za dovratak.” Daf začu da je preneraženo uzdahnula, kao neka devojčica. Možda je glumila zbog njega, a možda i nije. Uostalom, sad je to bilo svejedno. Podiglo mu se raspoloženje. Hekata je krupnim koracima išao po buđavom podu železničke stanice, duž zidova sa kojih se ljuštila farba i narkomana koji su nešto mrmljali. Zapazio je poglede dvojice koji su čučali nad kašikom i špricom - očigledno su nameravali da podele fiks. Nisu ga prepoznali, jer niko nije znao kako on izgleda. Možda je narkomanima taj krupni prolaznik u kaputu od kašmira boje senfa, sa gotovo neprirodno crnom, pedantno ošišanom kosom i upadljivim, teškim Roleksovim satom,

izgledao kao savršena meta za džeparenje, plen koji je upravo ušetao u lavlju jazbinu. Ili su pak slutili da i nije baš tako, možda su opazili njegov odlučni, samouvereni korak praćen ritmičnim lupkanjem pozlaćenog štapa, usaglašenim sa batom tankih visokih potpetica žene širokih ramena koja je išla dva koraka iza njega. Ukoliko je to uopšte bila žena. A možda su primetili i tri muškarca u sivim radnim mantilima koji su malo pre njega ušli u stanicu i stali uza zid. Možda su ipak slutili da su oni plen u njegovoj jazbini - da je on taj lav. Hekata zastade da propusti Stregu niz uzane stepenice koje su zaudarale na mokraću i vodile ka toaletima. Primetio je da su oni narkomani oborili poglede ponovno se usredsredivši na svoj zadatak pripremanja i ubrizgavanja smese. Zavisnici. Hekata je to samo konstatovao, bez prezira ili ljutnje. Ipak su ti zavisnici bili njegovo uhlebljenje. Strega otvori vrata u dnu stepeništa, podiže nekog usnulog skitnicu na noge, iskezi mu se ne bi li ovaj uspešno protumačio njeno raspoloženje i pokaza mu prstom u kom pravcu da se gubi. Hekata ju je pratio duž kabina i lavaboa sa odvrnutim česmama. Od jakog smrada i dalje bi ga zapekle oči. Ipak, taj smrad je imao svoju ulogu - da odbija radoznale, da čak i okorele narkomane primora da tu ostanu što je kraće moguće. Strega i Hekata uđoše u poslednju kabinu, na čijim je vratima pisalo NIJE U FUNKCIJI. Unutra je šolja bila do ruba puna izmeta. Osim toga, sklonili su i neonku sa tavanice kako bi onemogućili bilo kome da pronađe venu u toj kabini. Strega skinu pločicu iznad pokvarene šolje, okrenu kvaku ispod nje i gurnu zid. Tajna vrata se otvoriše i njih dvoje zakoračiše kroz otvor. „Zatvaraj brzo”, reče Hekata kašljući. Obazreo se. Dospeli su u železnički depo, druga vrata vodila su u tunel prema južnoj pruzi. Dve godine po ukidanju železničkog saobraćaja, Hekata je tu preselio proizvodnju, pošto je prvo rasterao neke klošare i narkomane. Premda tu niko nije zalazio, i premda ih je šef policije Kenet maksimalno štitio, Hekata je postavio skrivene kamere za nadzor i u tunel, kao i iznad stepeništa ka toaletima. U večernjoj smeni radilo je ukupno njih osamnaestoro, svi pod hirurškim maskama i u belim mantilima. S jedne strane staklenog zida koji je delio prostoriju, njih sedmoro su sitnili, merili i pakovali drogu. Na vratima prema tunelu stražarili su naoružani čuvari i motrili na radnike, kao i na monitore povezane s kamerama za nadzor. A iza staklenog zida nalazila se laboratorija, svetilište - ili, naprosto, kuhinja.

Iza tog zida bio je kotao i tu su pristup imale jedino sestre. Kuhinja je bila hermetički zatvorena iz više razloga. Kao prvo, da nijedan spoljni zagađivač ne poremeti proces koji se obavljao u njoj, ili da nijedna budala ne kresne upaljač ili baci opušak, pa raznese sve u paramparčad. Međutim, glavni razlog bio je taj što bi svi u spoljašnjoj prostoriji postali zavisnici i samo od udisanja molekula koji su lebdeli u kuhinji. Hekata je sestre pronašao u jednoj opijumskoj jazbini u bangkočkoj Kineskoj četvrti, gde su u kućnoj radinosti proizvodile heroin od opijuma iz Čijang Raja. O njima je znao malo, samo da su prebegle iz Kine sa sledbenicima Čang Kaj Šeka, da im je deformacije izazvala bolest koja je po svoj prilici bila rasprostranjena u njihovom selu i da će isporučiti sve što im bude zatražio ako ih samo blagovremeno isplati. Sastojci su bili jasno definisani, kao i odnosi među njima, a ceo postupak se mogao ispratiti kroz stakleni zid. Pa opet, bilo je nečeg zagonetnog u njihovom mešanju i kuvanju. Hekata nije video razlog da demantuje glasine da su ubacivale i otrov krastače, krila stršljena, repove pacova, pa čak i vlastite sline. Sve to je stvaralo mit o crnoj magiji, a ako su u ovoj teškoj svakodnevici ljudi bili spremni za nešto da plate, bila je to upravo magija. I zaista, brlja je činila čuda. Hekata nikad nije video da se toliko ljudi tom brzinom navuče na nešto. No, dabome, ako bi sestre počele da proizvode nešto slabiju smesu, morao bi istog trenutka da ih se reši. Tako to ide, sve ima svoj rok trajanja, svoj ciklus. Kao i one dve decenije pod Kenetom. To su bila dobra vremena. A sada, ako Dankan bude isterao svoje, mogla bi da nastupe loša vremena za magiju. I, dabome, ako već dobrim i lošim vremenima, ljudskim životom i smrću upravljaju nekakvi bogovi, onda se moraš potruditi da i sam postaneš bog. A to je lakše nego što bi se moglo očekivati. Većinu u dostizanju božanskog statusa spreče strah i sujeverje, podanička vera u nekakav moral, skup božanskih pravila koja važe za sve ljude. Međutim, takva pravila smišljaju upravo oni koji će ti reći da su bogovi, a pravila nekako uvek najviše idu naruku upravo tim bogovima. Pa dobro, i to je u redu, ne mogu svi biti bogovi, a i svakom bogu treba pastva, klijentela. Tržište. Grad. Ili više gradova. Hekata je odšetao u dno prostorije, spustio obe ruke na vrh štapa i ostao da stoji tako. Bila je to njegova fabrika, on je tu bio industrijalac, sa branšom u usponu. Uskoro će morati da se proširi. Potražnja je rasla, ako ne bude on mogao da je podmiri, uskočiće neko drugi - prema jednostavnim zakonitostima kapitalizma. Zato je uveliko smerao da preuzme jednu od mnogobrojnih zatvorenih fabrika i pod

izgovorom neke fiktivne proizvodnje kuva briju u stražnjim prostorijama. Čuvari, bodljikava žica, vlastiti kamioni za transport. Mogao bi da udesetostruči proizvodnju, da izvozi širom zemlje. Međutim, takvo poslovanje bi bilo upadljivije, trebala bi mu zaštita u policiji. Trebao bi mu opet šef policije kog bi držao u šaci, trebao bi mu novi Kenet. Pa šta da radiš kad ti umre Kenet? Napraviš novog i prokrčiš mu put. Radnici na sečenju i pakovanju ukrućeno su mu klimnuli u pozdrav i prionuli na rad s novim žarom. Plašili su ga se. To je i bio cilj njegovih inspekcija. Ciklus nije mogao zaustaviti, kraj je bio neminovan, ali mogao ga je odložiti. Svi u tom podrumu će pre ili kasnije pokušati da ga prevare, odneće kući nekoliko grama da ih sami preprodaju. Ali biće otkriveni i dželat će im presuditi. Strega će im presuditi. Činilo mu se da Strega voli kad dobije neko novo zaduženje. Poput, na primer, toga da po njegovom nalogu izigrava glasonošu sa sestrama. „Pa, Strega”, počeo je, „šta misliš, hoće li se seme koje smo posejali kod Magbeta primiti?” „Kao čičak će se ljudske ambicije gurati ka suncu zaklanjajući i ubijajući sve oko sebe.” „Nadajmo se da je tako.” „Čičak ne može da promeni to što jeste. Glup je i zao. Ako se prvo proročanstvo koje čuje obistini, slepo će verovati i u svako naredno. A Magbet je saznao od nas da je novi načelnik Organizovanog kriminala. Samo je pitanje da li je i on ambiciozan poput čička. I dovoljno okrutan da ne odustane.” „Magbet nije takav”, odvrati Hekata. „Ali ona jeste.” „Ko?” „Ledi, njegova voljena gospodarica. Nikad je nisam upoznao, ali znam njene najveće tajne i razumem je bolje nego i tebe, Strego. Veruj mi, Ledi će pre ili kasnije doći do neizbežnog zaključka.” „A to je?” „Da se Dankan mora skloniti s puta.” „A posle toga” - Hekata lupnu štapom o pod - „opet nastupaju dobra vremena.” „Jesi li siguran da ćemo moći da kontrolišemo Magbeta? Otkako se skinuo, postao je valjda... moralan?” „Draga moja Strego, od narkomana i moralnih ljudi jedino su predvidljiviji zaljubljeni i moralni narkomani.”

Banko je ležao u krevetu spavaće sobe na spratu. Slušao je kišu i tišinu unutra očekujući zvuk voza koji nikad neće doći. Šine su prolazile tik pored kuće, Banko se prisećao mokrog svetlucavog šljunka i šina i pragova koje su u međuvremenu uklonili. Dobro, ukrali. Nekad su bili srećni tu, on i Vera. Bilo im je dobro. Veru je upoznao dok je radila u zlatari Džejkobs i sinovi, gde su fini ljudi kupovali burme i poklone. Jedne večeri se aktivirao alarm protiv provalnika, a Banko je - patrolnim kolima i uz zvuk sirena - stigao na lice mesta nepun minut kasnije. Unutra je prestravljena žena vikala, nadjačavajući zvonjavu alarma, kako je samo htela da zatvori radnju, kako je nova i kako je sigurno negde pogrešila kada je pokušala da aktivira alarm. Banko je razabrao tek svaku treću reč, ali je zauzvrat dobio vremena da je odmeri. A kada se na kraju i rasplakala, pažljivo ju je zagrlio da je uteši. Bila je topla i drhtala je poput nekakvog ptičeta. Narednih nedelja su izlazili u bioskop, šetali se po suncu na drugoj strani tunela, a uspeo je i da je poljubi pred kapijom. Živela je sa svojima, radnicima, i morala je odmalena da pomaže da se porodica prehrani, pa se zaposlila u fabrici Esteks, gde su joj radili i roditelji. Tu je ostala sve dok nije počela gadno da kašlje, pa je na nezvanični savet lekara i preko preporuka uspela da se zaposli kod Džejkobsa. „Plata je lošija”, rekla je. „Ali je očekivani životni vek duži.” „I dalje kašlješ.” „Samo kad pada kiša.” „Onda moraš češće da se šetaš po suncu. Hoćemo li u nedelju?” Posle pola godine, Banko je ušetao u zlataru i pitao je da mu preporuči neki verenički prsten. Bila je tako zbunjena da se nasmejao. Kad su se venčali, uselili su se u tu kuću, koju su u prvo vreme delili sa stanarima u prizemlju. Štedeli su, otkupili stan, i vodili ljubav u istom tom krevetu. Zbog suseda je Vera, inače strastvena ali stidljiva žena, odlagala orgazam dok ne naiđe voz. Ali kad bi voz naišao, kad bi se zatresli zidovi i zazvečali lusteri, vrisnula bi iz sveg glasa zarivajući mu nokte u leđa. Isto tako se i porađala sa Flijansom, u istom tom krevetu: čekala je da naiđe voz, a onda je zavrištala, zarila mu nokte u nadlanicu - i rodila sina. Naredne godine su otkupili i prizemlje da se prošire. Već ih je bilo troje, a uskoro ih je moglo biti i više. Međutim, pet godina kasnije ostali su tu samo njih dvojica - muškarac i dečak. Pluća, rekli su lekari. Krivih su zagađeni vazduh - svi otrovi iz fabrika ostajali su nad gradom pod poklopcem od oblaka. A njena pluća su već bila načeta... Banko je krivio

sebe. Krivio je sebe što nije uspeo da uštedi dovoljno da se presele na drugu stranu tunela, u Fajf, ih bilo gde drugde sa više sunca i vazduha koji se može disati. A sada su imah previše prostora. Čuo je odozdo radio, znao je da Flijans sedi i uči. Flijans je bio vredan, i mnogo se trudio oko škole. Banka je tešilo to što oni koji od početka prolaze lako i jeftino često izgube žar kada stvari postanu teže. A tada će kucnuti čas za Flijansa, jer je on odmalena morao da razvije radne navike i navikao se da naporno uči. Da, biće sve to u redu. Ko zna, možda će mah upoznati neku devojku, zasnovati porodicu. Možda baš u toj kući. Možda će doći nova, bolja vremena. Možda će biti u prilici da pomognu Dankanu više oko toga sada pošto mu je Magbet postao desna ruka u borbi protiv organizovanog kriminala. I sam Banko se iznenadio baš kao i svi drugi u stanici. Dole u podrumu je Rikardo iz Garde rekao kako ne može da zamisli Magbeta i Banka kako sede za pisaćim stolovima u odelima i sa kravatama, kako crtaju grafikone i predstavljaju budžete. Ili kako ćaskaju na koktelima sa šefovima policije, gospodom iz gradske uprave i drugim finim svetom. Ali videće oni. Volje im bar ne manjka. Možda je sad kucnuo čas za Magbeta, koji je naučio da se moraš založiti za ono što želiš. Niko u policiji, osim Dafa, nije znao koliko je Magbet bio zavisan od spida kao tinejdžer, koliko je bio poludeo od toga, koliko je bio izgubljen. Banko je kao pozornik patrolirao kišnim ulicama kada je naišao na dečaka zgrčenog na klupi autobuskog stajališta, obeznanjenog od droge. Probudio ga je, hteo je samo da ga otera, ali je spazio molećiv pogled u njegovim smeđim očima. Spazio je i njegove hitre pokrete, gipko snažno telo, potencijal koji je bio na putu da se protraći. Nekog od kog je nekad i moglo biti nešto. Ali i da možda još nije bilo kasno. Banko je poveo kući tog četrnaestogodišnjaka koji je blago zamuckivao, dao mu suvo odelo, rekao Veri da ga nahrani i smestio ga u krevet. Sutradan je bila nedelja i Banko je odvezao Veru i tog dečaka kroz tunel da se prošetaju po sunčanim zelenim proplancima. Dečak je, isprva zamuckujući, a posle malo manje zamuckujući, ispričao kako je odrastao u sirotištu i sanjao da radi u cirkusu. Pokazao im je kako žonglira, a zatim je uzeo Bankov perorez, odmakao se pet koraka od jednog velikog hrasta i hitnuo nož tako da je stablo zadrhtalo. Nije mu bilo jednako lako da pokaže ožiljke na podlaktici i da priča o tome. O tome je progovorio tek kasnije, kada je stekao poverenje u Banka i Veru. Ipak, čak i tada je samo rekao da je počeo s tim po izlasku iz sirotišta, ali ne i zašto i kako. Posle toga bilo je

još nedelja, još razgovora i još šetnji, ali je Banko najbolje pamtio onu prvu, jer mu je u povratku Vera šapnula u kolima: „Hajde da i mi napravimo jednog ovakvog dečaka.” A kada je ponosni Banko četiri godine kasnije upisao Magbeta u Policijsku akademiju, Flijans je imao tri godine, a isto toliko je i Magbet bio čist. Banko se okrenuo ka fotografiji na noćnom stočiću. Na njoj su bili on i Flijans pod uvelom jabukom u dvorištu. Bio je to Flijansov prvi dan na Policijskoj akademiji, obukao je uniformu, bilo je rano sunčano jutro, a videla se i senka fotografa. U prizemlju zaškripa stolica. Flijans je koračao po sobi, ljut, frustriran. Ne možeš uvek shvatiti sve odjednom. Treba vremena da se znanje slegne. Treba volje da promeniš sebe, način razmišljanja na koji si navikao, obrasce ponašanja. Kao što treba vremena i volje da se odrekneš opijata, tog bekstva od kojeg si postao zavisan. Kao što treba vremena i da se promeni jedan grad, da se isprave nepravde, da se počiste saboteri, korumpirani političari i organizovani kriminalci, da se građanima opet omogući da prodišu. Dole je opet bilo tiho, Flijans je opet seo. Sve se može ako ideš dan po dan, ako radiš, to je sve što je potrebno. Onda će možda jednog dana opet začuti vozove. Oslušnuo je. Čula se samo tišina. I kiša. Ali ako bude zažmurio, možda će začuti i Verino disanje na jastuku pored sebe. Dahtanje Kejtnesove polako se smirivalo. „Moram da se javim kući.” Daf joj cmoknu znojavo čelo, pa iskoči iz kreveta. „Zar sada?”, ote joj se, a zatim se ugrize za donju usnu, pa Daf zaključi da joj je to smetalo više nego što je želela da pokaže. Ko kaže da i on ne poznaje ljude? „Juana je danas zaboleo zub, moram da čujem kako je to prošlo.” Oćutala je, a Daf pođe nag kroz stan. To je često radio, pošto je stan bio u potkrovlju, pa ga niko ne bi video. Doduše, ne bi imao ništa protiv ni da neko vidi njegovu golotinju. Bio je ponosan na svoje telo, možda ga je naročito voleo pošto je odrastao stideći se zbog ožiljka preko celog lica. Stan je bio velik, veći nego što bi se očekivalo od jedne mlade državne službenice. Kada joj je Daf ponudio da podele stanarinu pošto tu provodi toliko noći, rekla je da njen otac to pokriva. Daf uđe u radnu sobu zatvorivši vrata za sobom. Okrenuo je pozivni broj za Fajf.

Kiša je dobovala po krovnom prozoru tik iznad njegove glave. Javila se posle trećeg zvonjenja. Uvek se javljala posle trećeg zvonjenja, ma gde se zatekla u kući. „Ja sam”, rekao je. „Kako ste prošli kod zubara?” „Bolje je”, rekla je. „Nisam uopšte sigurna da je bilo do zuba.” „Stvarno? Nego do čega?” „I neke druge stvari mogu da bole. Plakao je, a kad sam ga pitala zašto plače, valjda nije hteo da mi kaže, pa je rekao prvo što mu je palo na pamet. Sad spava.” „Hm. Doći ću sutra kući, pa ću da popričam s njim. Kakvo je vreme?” „Vedro. Mesečina. Zašto pitaš?” „Možda bismo mogli sutra da odemo na jezero, da se kupamo.” „Dafe, gde si ti sada?” Trgnuo se, bilo je nečeg u njenom tomu. „Kako gde? Pa u Grandu, naravno.” A zatim je, kako je posle shvatio, dodao i previše razdragano: „Znaš, umornim ljudima je sad vreme da legnu.” „Već sam zvala Grand večeras. Rekli su da nisi uzeo sobu kod njih.” Daf se skamenio sa slušalicom u ruci. „Zvala sam pošto je Emili trebala pomoć oko zadatka iz matematike. A, kao što znaš, ja nisam u stanju da saberem dva i dva. Dakle, gde si?” „U kancelariji”, odvrati Daf čujno izdišući. „Spavam na kauču u kancelariji. Ima neverovatno mnogo posla. Izvini što sam slagao da sam u hotelu, samo nisam želeo da ti i deca znate koliko mi je trenutno teško.” „Teško?” Daf proguta pljuvačku. „Zbog toga što mnogo radim. A ipak nisam dobio Organizovani kriminal.” Zgrčio se, svestan koliko bedno zvuči, kao da je moli da mu popusti iz sažaljenja. „Dobro, ali bar si dobio Odsek za ubistva. A, čujem, i novu kancelariju.” „Šta?” „Na najvišem spratu. Mislim, čuje se kako dobuje kiša. Odoh sad.” Začuo se škljocaj i to je bilo to. Daf se stresao. Bilo je hladno u toj sobi, trebalo bi nešto da obuče. Da ne bude tako nag. Ledi je slušala Magbeta kako diše. Stresla se. U sobi je zahladnelo kao da je kroz nju prošla neka ledena struja.

Nekakav duh. Duh deteta. Morala da pobegne iz te tame, da raznese zatvor uma koji je odneo njenu majku i babu, da izađe na svetlost. Morala je da se bori za slobodu, da žrtvuje šta se moralo žrtvovati za mesto pod suncem. Ili pak: za to da ona sama postane sunce. Da postane zvezda. Blistava mati koja proždere samu sebe i tako da život drugima. Međutim, dok gori, ta zvezda je centar univerzuma. Gori, nego šta, kao što sad njeni vreli dah i koža gore i teraju hladnoću iz sobe. Pogladila se po koži, osetila kako se naježila. I onda je odluka bila ista kao i sada. Uraditi ono što se mora, što je neizbežno. Put vodi pravo, samo pravo, kroz sve što se nađe na njemu - kao putanja metka. Spustila je ruku Magbetu na rame. Spavao je kao beba. Više nikad neće spavati tako. Protresla ga je. Prevrnuo se prema njoj, pružio ruke da je zagrli. Uvek na usluzi. Zadržala mu je ruke. „Ljubavi”, prošaputala je. „Moraš da ga ubiješ.” Otvorio je oči, zablistale su ka njoj u tami. Pustila mu je ruke. Dotakla mu je obraz. Ista odluka kao i onda. „Moraš da ubiješ Dankana.”

L Šesto poglavlje edi i Magbet su se upoznali jedne kasne letnje večeri pre četiri godine. Bio je to jedan od onih retkih vedrih i sunčanih dana, Ledi je čak bila uverena da je tog jutra čula cvrkut ptica. Međutim, kada je sunce zašlo, a počela noćna smena, nad kazinom Invernes izašao je zlokobni mesec. Upravo na toj mesečini pred glavnim ulazom ga je dočekala kada je stigao u oklopnom vozilu Garde. „Ledi?”, pitao je pogledavši je pravo u oči. Šta je tad videla u njemu? Snagu, odlučnost? Možda. Ili je to pak videla zato što joj je u tom trenutku trebalo da to vidi. Klimnula je. Izgledao joj je premlado. Nije li onaj iza njega, onaj stariji sedi čovek spokojnog pogleda, bio više dorastao tom zadatku? „Ja sam viši inspektor Magbet. Da li se situacija promenila, gospođo?” Odmahnula je glavom. „Postoji li neki položaj odakle ćemo ih videti?” „Galerija.” „Banko, pripremi ljude, a ja ću da bacim pogled.” Pre nego što su pošli stepenicama ka galeriji, mladi policajac joj je šapnuo da izuje cipele s visokim potpeticama kako bi hodala što tiše. Ujedno tako nije bila viša od njega. Na galeriji su pošli uz spoljašnji zid, duž prozora koji su gledali na Radnički trg, kako ih ne bi videli iz kockarnice u prizemlju. Kad su stigli do sredine, prišli su ogradi. Delimično su se sakrili iza sajle koja je držala centralni luster, a i iza pravog maksimilijanskog oklopa iz 16. veka koji je Ledi kupila na aukciji u Augzburgu, a tu postavila kako bi kockari, kad pogledaju naviše, stekli utisak da ih neko čuva - ili pak nadzire, njihova savest bi odredila šta od ta dva. Ledi je čučnula pored policajca i pogledala dole u

salu iz koje su pre dvadeset minuta panično pobegli svi gosti i zaposleni. Ledi je dotad posmatrala pim mesec na krovu, ali kad je začula prasak i vriske iz prizemlja, instinktivno je shvatila da nešto ne valja. Sišla je u prizemlje, zaustavila jednog konobara u bekstvu, i ovaj joj je rekao da je jedan gost pucao u luster i da je uzeo Džeka kao taoca. Troškove nabavke novog lustera odmah je sračunala u glavi, ali oni su, naravno, bili sitnica spram vrednosti njenog najboljeg krupijea Džeka, kojem je sad pretio pucanj u glavu. Njen kazino je, između ostalog, nudio uzbuđenje, ali i bekstvo od sveg kriminala koji je vladao na ulicama izvan tih zidova. Ako bi se pročulo da kazino Invernes ni to više ne može da ponudi, sala pod njima nikad se ne bi ponovo napunila. U njoj su ostala samo dvojica, za stolom za blekdžek, pod drugim krajem galerije. Jadni Džek je bio beo kao krpa i ukipljen kao drvo. Tik iza njega sedeo je gost, s pištoljem u ruci. „Teško je pogoditi ga sa ovolike razdaljine dokle god se krije iza vašeg krupijea”, prošaputao je Magbet vadeći mali dvogled iz crne uniforme. „Moramo mu prići. Ko je on i šta hoće?” „Ernest Kolum. Kaže da će ubiti krupijea ukoliko mu se ne vrati sve što je izgubio u Invernesu.” „A to nije malo?” „Više je nego što ovde imamo u gotovini. Kolum je pravi zavisnik. Inženjer, genije za brojeve, tako da zna da proceni šanse - ali takvi su najgori. Rekla sam mu da prikupljamo novac, ali da su banke sad zatvorene, tako da može potrajati.” „Ponestaje nam vremena, ulazim.” „Otkud znate?” „Vidim mu zenice. Drogiran je. Pucaće.” Stisnuo je dugme na vokitokiju. „Šifra četiri-šest. Odmah. Banko, preuzmi. Prijem.” „Banko preuzima. Primljeno.” „Idem s vama”, rekla je ona pošavši za Magbetom. „Mislim da nije...” „Ovo je moj kazino. I moj Džek.” „Vidite, gospođo...” „Kolum me poznaje, prisustvo žene će ga smiriti.” „Ovo je policijska akcija”, rekao je Magbet i potrčao niz stepenice. „Idem s vama.” Potrčala je za njim. Magbet je zastao, okrenuo se prema njoj. „Pogledajte me”, rekao je. „Ne, vi pogledajte mene”, odvratila je. „Zar vam izgledam kao da

neću poći? On očekuje da mu donesem novac.” Pogledao ju je. Dobro ju je osmotrio. Pogledao ju je onako kako su je drugi muškarci često gledali. Ali i onako kako je niko - ni muško, ni žensko - nikad nije pogledao. Drugi su je gledali s divljenjem ili strahom, požudno ili s poštovanjem, zaljubljeno ili podanički, odmeravali su je i sudili joj, grešili u svojoj proceni. A taj mladić ju je pogledao kao da je konačno pronašao nešto. Nešto što je prepoznao, nešto što je dugo tražio. „U redu, gospođo”, rekao je. „Ali da niste zucnuli.” Debeli tepih je upio bat njihovih koraka kada su sišli u salu. Sto za kojim su ona dvojica sedela bio je lošije osvetljen nego obično, zbog uništenog lustera. Džekovo lice bilo je paralisano od užasa, a taj izraz se nije promenio kada je ugledao da im prilaze Ledi i Magbet. Videla je kako se pomera udarac na pištolju. „Ko si ti?” upitao je Kolum malo promuklo. „Viši inspektor Magbet iz Garde”, rekao je policajac. Izvukao je stolicu i seo. „Zadatak mi je da pregovaram s vama.” „Viši inspektore, nema ovde šta da se pregovara. Ovaj prokleti kazino me pljačka već godinama, upropastili su me. Nameštaju karte. Ona namešta karte.” „A do tog zaključka ste došli pošto ste se ufiksali?”, pitao je Magbet zadobovavši prstima po čoji. „Znate, droga izobličuje stvarnost.” „Viši inspektore, stvarnost je da ja imam pištolj i da vidim jasnije nego ikad. Ako mi niste doneli novac, onda ću prvo pucati u Džeka, a zatim i u vas pošto ćete potegnuti oružje, a onda i u ovu nazovi ledi koja će dotad pokušati ili da pobegne ili da me savlada, ali biće kasno i za jedno i za drugo. Onda ću možda pucati i u sebe ukoliko se ne budem oraspoložio pošto pošaljem vas dvoje dođavola i raznesem ovo mesto u nebesa.” Kratko se nasmejao. „A pošto pare ne vidim, pregovori se ovim obustavljaju. Pa da počnemo...” Uspravio se još malo. Ledi nehotice napravi grimasu, očekujući prasak. „Duplo ili ništa?”, upitao je Magbet. „Molim?”, ponovio je Kolum. Besprekoran izgovor. Besprekorno obrijan, u smokingu i u opeglanoj, besprekorno beloj košulji. Ledi je pretpostavila da su mu i gaće čiste. Znao je da će se ovo teško završiti tako što će izaći iz kazina sa koferom punim novca. Znao je da će, kad ga budu izneli odatle, biti jednako švorc kao što je bio i kada je ušao. Ali, dakle, besprekorno doteran.

„Vi i ja ćemo odigrati partiju blekdžeka. Ako pobedite, duplira se izgubljeni iznos koji treba da vam se isplati. A ako izgubite, daćete mi taj pištolj sa svom preostalom municijom i povući ćete svaku optužbu na račun kazina.” Kolum se nasmejao. „Blefirate!” „Stigao je kofer sa iznosom koji ste tražili, nalazi se u policijskom vozilu ispred kazina. Vlasnica je saglasna da duplira taj iznos ukoliko postignemo dogovor. Pošto policija zna da se ovde nameštaju karte, a pravda mora biti zadovoljena. Pa šta kažete, Erneste?” Ledi je pogledala Koluma, njegovo levo oko koje je virilo iza Džekove glave. Ernest Kolum nije bio glup, naprotiv. Nije on poverovao da postoji nekakav kofer s novcem. Pa opet. Ponekad se činilo da baš ti najpametniji najupornije prenebregavaju onu neumoljivu izvesnost da svi na kraju izgube od kuće. „Zašto biste to uradili?”, pitao je Kolum. „Dakle?”, uporan je bio Magbet. Kolum je dvaput trepnuo. „Ja sam krupije, vi ste igrač”, rekao je. „Ali neka ona deli.” Ledi je pogledala Magbeta, a ovaj joj je klimnuo. Zatim je uzela špil karata, promešala ih, i spustila dve pred Magbeta, obe otvorene. Šestica. I kralj srce. „Šesnaest”, iscerio se Kolum. Ledi je spustila pred Koluma dve karte, jednu otvorenu. Kec detelina. „Još jednu”, rekao je Magbet pruživši ruku. Ledi mu je dodala kartu s vrha špila. Magbet ju je prineo grudima, pogledao u nju, a zatim i u Koluma. „Biće da si pukao, šesnaestice”, rekao je. „Da vidim.” „Ne, vrlo sam zadovoljan ovom rukom”, odvratio je Magbet. Kratko se osmehnuo Kolumu, a zatim je bacio karte udesno, na deo stola koji je bio delimično u senci. Kolum se nehotice nagnuo da ih pogleda. Ono što je usledilo Ledi je ispratila u magnovenju. Pokret ruke, blesak čelika koji leti preko stola, pogled onog jednog Kolumovog oka u nju, razrogačenog u uvređenom negodovanju, svetlucavi vodoskoci krvi s obeju strana bodeža koji se zario u Kolumovu vratnu arteriju. Tek potom su usledili zvuci. Prigušeni pad pištolja na debeli preskupi tepih. Pljusak krvi po stolu. Kolumovo grgoljenje dok mu se gasilo levo oko. Džekov usamljeni drhtavi jecaj.

A pamtila je i karte. Ne onog keca i šesticu, već kralja srce. I, dopola u senci, damu pik Obe uprskane krvlju Ernesta Koluma. Ušli su, u crnim uniformama, hitro, bešumno, poštujući svaki njegov namig. Koluma nisu dirali, ali su izveli uplakanog Džeka. Sama Ledi je odbila njihovu pomoć. Ostala je da sedi za stolom i posmatra mladog zapovednika Garde koji se zadovoljno zavalio u stolici kao neko ko je odneo poslednju ruku. „Kolumova je ipak poslednja”, rekla je. „Molim?” „Ako je ne nađemo?” „Koga?” „Zar ga niste čuli? ‘Pošto pošaljem vas dvoje dođavola i raznesem ovo mesto u nebesa.’” Nekoliko sekundi ju je samo posmatrao, isprva iznenađeno, a zatim drugačije. S razumevanjem. I poštovanjem. Naposletku je uzviknuo: „Rikardo! Tražimo bombu!” Rikardo je bio gardista smirenog, samouverenog pogleda. Istim takvim pokretima i rečima razdelio je naređenja. Koža mu je bila crna i sjajna kao ogledalo. Rikardo i ostali gardisti su za samo četiri minuta našli ono što su tražili, u jednoj zaključanoj kabini toaleta. Bio je to kofer s mustrom zebre koji je čuvar proverio na ulazu. Kolum mu je objasnio da su to četiri zlatne poluge koje je nameravao da uloži za onim ekskluzivnim pokeraškim stolom gde su se, pre nego što su vlasti to zabranile, dozvoljavali ulozi poput gotovine, satova, burmi, hipoteka, ključeva od automobila - sve što prihvate ostali igrači. Ispod pozlaćenih gvozdenih poluga inženjer i genije za brojeve sakrio je tempiranu bombu kućne izrade, za koju je ekspert za eksplozive iz Garde, sa čisto stručnog gledišta, imao sve reči hvale. Koliko je minuta bilo ostalo pre nego što bi bomba eksplodirala, Ledi nije zapamtila. Ali je, dakle, upamtila karte na stolu. Kralj srce i dama pik. Upoznali su se te večeri, pod zlim mesecom. Sutradan je Ledi pozvala Magbeta u kazino na večeru. Prihvatio je poziv, ali ne i aperitiv. Odbio je vino, prihvatio vodu. Tražila je da im se postavi sto na galeriji, s pogledom na Radnički trg, niz čiju se kaldrmu kišnica tiho slivala ka Invernesu. Kada su projektovali železničku stanicu, arhitekte su je malo podigle u odnosu na okolinu, pošto su računali da će zbog sveg mermera i teških lokomotiva poput Berte stanica postepeno tonuti u vazda mokro i močvarno tle grada.

Pričali su o svemu i svačemu. Izbegavali su lične teme, kao i događaje od prethodne večeri. Ukratko, lepo su se provodili. A on je, uprkos odsustvu otmenih manira, bio šarmantan i zabavan. A i neobično zgodan u sivom pretesnom odelu za koje je rekao da ga je pozajmio od onog starijeg kolege, Banka. Slušala ga je kako priča o sirotištu, o drugaru po imenu Daf, kao i o putujućem cirkusu koji je jednom posetio kao dečak; o nervoznom i stalno prehlađenom krotitelju lavova, o mršavim trapezistkinjama, sestrama, koje su jele samo duguljastu hranu, o mađioničaru koji je izvodio gledaoce i činio da njihove stvari - burme, ključevi ili satovi - lebde u vazduhu na njihove oči. A i on je slušao, pažljivo, kada mu je Ledi pričala o kazinu koji je izgradila ni iz čega. A naposletku je, kada je iscrpla sve druge teme, podigla čašu vina i pitala: „Šta mislite, zašto je to uradio?” Magbet je slegnuo ramenima: „Ljudi polude od Hekatine brije.” „Upropastili ga jesmo, to nije sporno, ali nikad nismo nameštali karte.” „Nisam ni mislio da to radite.” „Ipak, pre dve godine su dvojica krupijea, u dosluhu sa nekim igračima, krali od drugih. Otpustila sam ih, naravno, ali sad čujem da su se udružili s nekim bogatašima i da traže od gradske uprave dozvolu da sagrade novi kazino.” „Obelisk? Znam za to, video sam nacrte.” „Onda verovatno znate i da su među onim igračima s kojima su bili u dosluhu bili i neki političari, i Kenetovi ljudi.” „Čuo sam i za to, da.” „Dakle, definitivno će izgraditi taj kazino. A kunem vam se, tamo će oni poput Ernesta Koluma s pravom misliti da su prevareni.” „Bojim se da ste u pravu.” „Ovom gradu trebaju novi čelnici. Treba mu nov početak” „Berta.” Magbet je klimnuo ka zgradi železničke stanice i pokisloj crnoj lokomotivi koja je svetlucala na postolju pored glavnog ulaza, na osam metara prvobitnih šina pruge za Kapitel. „Banko kaže da je treba ponovo pokrenuti. Da nam treba nov, zdrav zamajac. A i u ovom gradu još postoje snage dobra.” „Vredi se nadati. Ali da se vratimo na sinoć...” Zavrtela je čašu vina. Znala je da on gleda u njen dekolte. Bila je navikla da muškarci to čine, to u njoj nije budilo nikakva osećanja, naprosto je znala da su njene ženske draži nešto što ponekad treba istaći, a ponekad prikriti, baš kao i svako drugo oruđe u poslovanju. Međutim, njegov pogled je bio

drugačiji. On je bio drugačiji. Nije joj ni na koji način mogao biti od koristi, bio je običan, sladak i ne naročito visoko rangiran policajac. Pa zašto je onda sedela tu s njim? Mogla je, naravno, iskazati svoju zahvalnost i bez ličnog prisustva. Pogledala je šaku kojom je upravo uhvatio čašu vode. Nabubrele vene na preplanuloj nadlanici. Očigledno je bežao van grada kad god mu se ukaže prilika. „Šta biste uradili da Kolum nije pristao na partiju blekdžeka?”, upitala je. „Ne znam.” Pogledao ju je. Smeđe oči. U tom gradu su ljudi mahom imali plave oči, mada je ona, naravno, poznavala i smeđooke muškarce. Ali ne i takve. Ne tako... jake. A opet, ranjive. Pobogu, zar se zacopala u njega? U tim godinama? „Ne znate?” „Rekli ste mi da je zavisnik. Računao sam na to da neće odoleti iskušenju da odigra još jednu partiju. Sa maksimalnim ulogom.” „Vidim, dosta ste boravili u kazinima.” „Ne.” Nasmejao se. Kao dečak. „Nisam znao čak ni kako stojim.” „Šesnaest protiv asa? Ne bih rekla da je to dobro. Pa kako ste onda znali da će pristati? Vaša priča baš i nije bila ubedljiva.” Slegnuo je ramenima. Pogledala je njegovu čašu vode. I shvatila kako je znao. Znao je šta je zavisnost. „Zar ste sumnjali da ću ga zaustaviti pre nego što ubije Džeka?” „Jesam.” „Jeste?” Mladi policajac je otpio iz čaše. Činilo se da mu ne prija ta tema. Da li da ga pusti? Nagnula se preko stola. „Recite mi, Magbete.” Spustio je čašu. „U takvoj situaciji, kada nekog treba onesvestiti pre nego što stigne da pripuca, potrebno je ili ustreliti ga u glavu, ili mu preseći vratnu arteriju. Da se preseče vratna arterija, dovoljan je, kao što ste videli, kratak ubod, dovoljno jak da momentalno šikne veća količina krvi, a onda polako isteče i ostatak. Ona količina krvi koja je potrebna mozgu isteći će u tom prvom naletu, što znači da je Kolum izgubio svest i pre nego što je krv pljusnula na sto. Postojala su dva problema. Kao prvo, idealno odstojanje za bacanje noža iznosi pet koraka. Ja sam mu sedeo mnogo bliže od toga, ali su moji bodeži, srećom, dobro izbalansirani. Utoliko je teže neuvežbanoj ruci da ih baci, ali uvežbanoj je lakše da prilagodi obrtaje. Drugi problem je što je Kolum sedeo tako da sam mogao da mu pogodim vratnu arteriju samo

s leve strane. A u torn slučaju bih morao da gađam desnom ruku. Kao što vidite, ja sam levoruk. Zavisio sam od malo sreće. A sreća mi nije jača strana. Koja uopšte bila treća karta?” „Dama pik. Izgubili biste.” „Eto, vidite.” „Nemate sreće?” „Bar ne u kartama.” „Nego?” Zamislio se. A onda je odmahnuo glavom. „Ne. Nemam ni u ljubavi.” Nasmejali su se. Nazdravljali i opet se smejali. Slušali su kišu kako pada. A ona je načas zažmurila i bila sigurna da čuje i čangrljanje leda u čašama za šankom i kotrljanje kuglice po drvetu oko ruleta. I otkucaje svog srca. „Šta?” Trepnuo je u tami sobe. Ponovila je: „Moraš da ubiješ Dankana.” Ledi je čula vlastite reči, osetila je kako joj narastaju u ustima i nadjačavaju otkucaje srca. Magbet se uspravio u krevetu. Pogledao ju je. „Dušo, jesi li budna ili pričaš u snu?” „Ne pričam u snu. Tu sam. A i ti znaš da mora biti tako.” „Ružno si sanjala, pa sada...” „Nisam! Razmisli. Logično je. Ili on, ili mi.” „Zar misliš da nam želi nešto loše? Pa upravo me je unapredio.” „Možda si nominalno načelnik Organizovanog kriminala, ali u praksi zavisiš od Dankanove volje. Ako želiš da zatvoriš Obelisk, ako želiš da počistiš dilere s ulice pred Invernesom, ako želiš da pojačaš patrole ne bi li se ljudi osetili bezbednije, moraš biti šef policije. A to su samo sitnice. Zamisli šta bismo sve uspeli kada bi ti, ljubavi, bio šef policije.” Magbet se nasmejao. „Ali i Dankan hoće svašta da postigne.” „Sumnjam da je iskren u tome, a i šefu policije je potrebna široka podrška u narodu ako želi da postigne velike stvari. Građani Dankana vide kao samo još jednog snoba koji je dospeo u šefovsku fotelju, baš kao i Kenet pre njega, baš kao i Turtel u gradskoj većnici. Narod se ne pridobija lepim rečima, nego onim što jesi. A ti i ja smo, Magbete, njihovi. Mi osećamo šta oni osećaju, mi želimo šta oni žele. Čuj: Iz naroda, za narod, sa narodom. Razumeš? To se odnosi jedino na nas.” „Razumem, ali...”

„Ali šta?” Pomilovala ga je po stomaku. „Zar ne želiš da vladaš? Zar nisi muško, zar ne želiš da budeš prvi? Zar ti je dovoljno da glancaš čizme drugima?” „Naravno da nije. Ali ako samo sačekamo, možda bih svejedno dospeo na taj položaj. Kao načelnik Organizovanog kriminala ipak sam treći čovek u policiji.” „Ali, dušo, nisu oni namenili šefovsku fotelju tebi! Razmisli. Dobio si ovaj posao da izgleda kao da smo ravnopravni, ali ti nikad ne bi dali šefovsku fotelju, bar ne dobrovoljno. Moramo je uzeti.” Prevrnuo se u krevetu okrećući joj leđa. „Zaboravi sad to, ljubavi. Kao što si zaboravila i da u Dankanovom odsustvu šef policije postaje Malkom.” Uhvatila ga je za rame i okrenula nazad k sebi. „Nisam ja ništa zaboravila. Nisam zaboravila ni da je Hekata rekao da ćeš biti šef policije. To znači da ima plan. Mi sredimo Dankana, a onda će on srediti Malkoma. A nisam zaboravila ni ono veče kada si sredio Ernesta Koluma. Ljubavi, Dankan je novi Kolum, on je uperio pištolj u naše snove. Moraš pronaći u sebi onu hrabrost od te večeri. Magbete, moraš biti onaj čovek koji si bio te večeri. Zarad mene. Zarad nas.” Prislonila mu je dlan uz obraz, nastavila nešto nežnije: „Dušo, ovakvima poput nas život ne pruža mnogo prilika. Moramo ugrabiti one malobrojne koje nam ponudi.” Ležao je. Ćutke. Ona je čekala, osluškivala, ali više nije bilo reči koje bi nadjačale lupanje njenog srca. Znala je da je ambiciozan, da ima snove i volju, upravo to ga je izvuklo iz ponora u kojem se nalazio, to je preobrazilo mladog narkomana u policijskog kadeta, a kasnije i u zapovednika Garde. Tu su bili slični, oboje su se izborili da se uspnu na vrh, oboje su platili cenu. Zar da stanu sada, na pola puta, zar da se odreknu nagrade? Da se odreknu ugleda, pogleda sa vrha? Imao je on hrabrosti, pa i odlučnosti da postupi okrutno, ali imao je i jednu falinku koja ih je mogla skupo koštati. Nije bio zao. A moraš biti zao bar u onom jednom, presudnom trenutku. U tom trenutku kratkovidi moral ne sme biti na tvojoj strani, ne smeš izgubiti iz vida širu perspektivu, ne smeš se pitati činiš li dobro u tom jednom malom trenutku. Magbet je obožavao ono što je nazivao pravdom, a zbog te slabosti, zbog te odanosti tuđim pravilima, mogla ga je voleti. U mirnodopskim uslovima. Ali i prezirati sada kada su zvona zazvonila na rat. Skliznula je rukom s njegovog obraza niz vrat i grudi, polako, ka stomaku. Zatim se vratila do lica. Disao je ravnomerno, mimo. Spavao je.

Magbet je disao duboko, kao da spava. Sklonila je ruku s njega. Čuo je kako se pomera iza njegovih leđa. Sada je i ona disala. Pokušao je da usaglasi disanje s njenim. Da ubije Dankana? Nemoguće. Naravno da je bilo nemoguće. Pa zašto onda nije mogao da zaspi? Zašto su mu se njene reći, misli, vrzmale po glavi kao slepi miševi? Ovakvima poput nas život ne pruža mnogo prilika. Moramo ugrabiti one malobrojne koje nam ponudi. Razmišljao je o prilikama koje mu je dotad pružio život. O prilici iz one noći u sirotištu koju nije ugrabio. I o onoj koju mu je ponudio Banko, a koju je prihvatio. Razmišljao je o tome kako ga je onaj prvi događaj skoro upropastio, a ovaj drugi spasao. Ali zar u životu ne postoje i one prilike za koje ne želiš da ti se ponude, pošto te neke od njih svejedno osude na nesreću, donesu ti doživotno kajanje, prihvatio ih ti ili ne? Ali to podlo nezadovoljstvo koje uvek zatruje i najsavršeniju sreću. Pa opet. Da li mu je sudbina sada odškrinula neka vrata, vrata koja se vrlo brzo mogu opet zalupiti? Da li će ga opet izdati hrabrost, onako kako ga je izdala one noći u sirotištu? Prisećao se onog usnulog čoveka u krevetu koji ništa ne sluti. Bespomoćnog. A opet, taj čovek mu se bio isprečio na putu ka slobodi koju zaslužuje svaki čovek, na putu ka dostojanstvu koje je pravo svakog čoveka. Na Magbetovom putu ka moći koju bi mogao da postigne. I ugledu. I ljubavi. Napolju je već počelo da sviće kada je probudio Ledi. „Ako bih to uradio... ”, počeo je. „Dugovao bih Hekati.” Otvorila je oči kao da je sve vreme bila budna. „Ali zašto tako misliš, ljubavi? Hekata je samo predskazao da će se nešto desiti, time te nije nikako zadužio.” „Ali šta on može da dobije ako ja postanem šef policije?” „To bi morao njega da pitaš, ali jasno - verovatno je čuo da se Dankan zakleo kako se neće skrasiti dok ga ne bude uhapsio. Verovatno zamišlja da bi se ti okrenuo nekim drugim stvarima, poput onih trgovaca narkoticima koji su nasilni i koji ubijaju po ulicama.” „Misliš na Norveške jahače, kojima smo već slomili kičmu?” „Ili protiv lokala koji na prevaru otimaju ušteđevinu od poštenog sveta.” „Obeliska?” „Na primer.”

„Hm. A spominjala si da bi se mogle postići i neke velike stvari, jesi li mislila na nešto za dobrobit grada?” „Naravno. Ne zaboravi da šef policije bira koje će političare staviti pod lupu. Svako ko bilo šta zna o gradskoj upravi, zna i da su svi koji su se dokopali vlasti u poslednjih deset godina to platili na načine koji bi teško podneli da izađu na svetlost dana. A i da im je zauzvrat plaćano. Pod Kenetom se nisu mnogo trudili da zataškaju korupciju, sigurno su posejali kojekakve dokaze. To znamo mi, to znaju oni, a to znači i da bi nam bili u šaci, ljubavi...” Dotakla mu je usne kažiprstom. Još one prve noći mu je rekla da voli njegove usne, toliko nežne, s tako tankom kožom, da bi mu okusila krv i ako ih sasvim malo gricne. „Nateraćemo ih da konačno nešto preduzmu i spasu ovaj grad”, šapnuo je. „Tako je.” „Da vratimo Bertu na šine.” „Da.” Gricnula mu je donju usnu. Osetio je drhtanje, i svoje i njeno, srca koja ubrzano kucaju. Zgrabio ju je. „Obožavam te”, prošaputao je. Magbet i Ledi. Ledi i Magbet. Sada su disali kao jedno.

L Sedmo poglavlje edi je odmerila Magbeta. Izgledao je vrlo elegantno u smokingu. Zatim se osvrnula da proveri pokoji detalj. Sve je bilo kao što je i naložila - konobar u belim rukavicama, uske čaše za šampanjac, čak je dodala i malu srebrnu mutilicu za mehuriće, ponajpre da ugodi sebi, iako je podozrevala da mnogi među zvanicama nisu u životu ni videli takav predmet, a kamoli znali čemu on služi. Magbet se zaklatio na petama koje su mu utonule u dubok tepih kazina. Zurio je ukočeno u vrata. Ceo taj dan je delovao nervozno. Jedino je, dok su razmatrali praktične aspekte plana, povratio usredsređenost i opet postao onaj profesionalni policajac iz interventne jedinice koji zaboravlja da mete imaju i imena. A ime nove mete bilo je Dankan. Spolja su vratari otvorili vrata i Magbeta i Ledi zapahnu dašak vetra vlažan od kiše. Prvi gosti. Ledi je smesta uposlila svoj najrazdraganiji, najgostoljubiviji osmeh i uhvatila Magbeta podruku. Osetila je da se ovaj nehotice uspravio. „Banko, stari moj!”, uskliknula je. „Doveo si i Flijansa! Koliko je samo zgodan - svega mi, drago mi je što nemam ćerke!” Zagrljaji, zdravice. „Lenokse! Vi i ja ćemo morati da popričamo, ali prvo da nazdravimo! Inspektorica Kejtnes! Pa vi ste naprosto zanosni, dušo! Zašto ja nigde ne nalazim takve haljine? Zameniče šefa policije Malkome! Ali vaše zvanje je naprosto predugačko, smem li da vas oslovljavam kao šefa policije? Nemojte nikome da kažete, ali ponekad kažem Magbetu da mi se obraća ‘direktorica’, samo da čujem kako to zvuči.” Iako su je jedva poznavali, postigla je da se osete kao da se poznaju godinama. Videla je i iza njihove fasade, odmah je znala kako žele da se

prikažu, bio je to redak blagoslov njene preosetljivosti spram svih onih prokletstava. Zahvaljujući tome, mogla je da preskoči sve uvertire i pariranja i smesta pređe u ofanzivu. Možda je zahvaljujući upravo toj nesputanosti tako lako pridobijala njihovo poverenje. Često bi probila led tako što im servira neki tobože vrlo intiman detalj iz svog života, na šta bi oni odvažili da joj uzvrate istom merom, a kada bi ona dočekala njihove male tajne sa zavereničkim smehom, kratak je bio put i do krupnijih tajni. Teško da je bilo ko u torn gradu znao više o njegovim žiteljima od domaćice te večeri. „Šef policije Dankan!” „Ledi. Izvinjavam se što kasnim.” „Nemojte nipošto. To se podrazumeva, vi ste u torn smislu povlašćeni - pa zar ima smisla da šef policije dođe prvi! Inače, sama se uvek potrudim da dođem poslednja, ukoliko još postoje nedoumice oko toga ko je kraljica.” Dankan se tiho nasmejao, a ona mu je spustila ruku na podlakticu. „Pošto ste se nasmejali, već bih bila spremna da proglasim ovo veče uspešnim, ali prvo morate probati naš čuveni šampanjac, dragi moj šefe policije. Pretpostavljam da vaši telohranitelji neće...” „Ne, oni su na dužnosti cele noći.” „Cele noći?” „Kad neko javno zapreti Hekati, mora da spava s bar jednim otvorenim okom. Ja spavam s dva para otvorenih očiju.” „Kad smo kod spavanja, za vaše telohranitelje smo obezbedili sobu pored vašeg apartmana, sa vratima između - baš kao što su tražili. Ključevi su na recepciji, ali insistiram da se i oni posluže bar našom domaćom limunadom, za koju vam jemčim da se ne pravi od ovdašnje vode iz česme.” Mahnula je kelneru, koji priđe sa dve čaše na poslužavniku. „Ovaj...” nakašljao se jedan telohranitelj. „Odbijanje ću doživeti kao ličnu uvredu”, prekinu ga Ledi. Telohranitelji se zgledaše sa Dankanom, a onda obojica dohvatiše čaše, iskapiše limunadu i vratiše ih na poslužavnik. „Veliko vam hvala, gospođo, što ste se ponudili da nas ugostite ovde večeras”, tada će Dankan. „Pravo mi je zadovoljstvo kad ste me učinili gospođom načelnicom Odseka za organizovani kriminal.” „Gospođom? Nisam znao da ste se vas dvoje venčali.” Izvila je glavu u stranu. „Zar je šefu policije stalo do takvih

formalnosti?” „Ako pod formalnostima podrazumevate propise, onda da, stalo mi je. To mi je u prirodi posla, kao, pretpostavljam, i vama.” „Uspeh ali i propast jednog kazina počivaju na pravilima koje svi moraju poštovati. Bez izuzetaka.” „Moram priznati, gospođo, da sam sada prvi put kročio u jedan kazino. Znam da imate obaveza i oko ostalih gostiju, ali smem li da vas zamolim za sasvim kratak obilazak?” „Biće mi zadovoljstvo.” Ledi se osmehnula i uhvatila ga podruku. „Hajdemo.” Povela je Dankana uz stepenice ka galeriji. Ako se pogledom i mislima krišom okrenuo dubokom šlicu na njenoj haljini kada je zakoračila, onda je to dobro sakrio. Prišli su ogradi. Još jedno neprometno veče. Za najvećim ruletom četvoro gostiju, stolovi za blekdžek prazni, četvoro pokeraša za stolom tik ispod njih. Ostatak svite okupio se za šankom, gde su bili takoreći jedini gosti. Ledi je opazila da Magbet nervozno vrti čašu, praveći se da sluša Malkoma i Lenoksa. „Pre dvanaest godina, nakon što se iselila železnička administracija, ovo je bila memljiva, ižvrljana ruina. Kao što znate, ovo je jedini okrug u zemlji u kojem su dozvoljene kockarnice.” „Zaslugom mog prethodnika Keneta.” „Pokoj njegovoj crnoj duši. Imamo dva manja ruleta i jedan veliki, eno tamo, tipa Monte Karlo. Kao što vidite, polja za uloge su identična s obe strane točka, koji je uglavnom od mahagonija s primesama ražinog drveta i slonovače.” „Iskreno, Ledi, zadivljen sam ovim što ste stvorih.” „Hvala, ali - da budem i ja iskrena - skupo sam to platila.” „Shvatam. Ponekad se čovek zapita šta nas to pokreće.” „Recite mi onda - šta pokreće vas?” „Mene?” Nakratko se zamislio. „Nada da ovaj grad jednog dana može postati bolje mesto za život.” „Ali iza toga, iza svih tih lepih načela koja je lako sročiti. Šta je onaj sebični, emotivni razlog? Šta je vaš mračni motiv, ono što vam šapuće noćima i što vas proganja pošto se završe svečani govori?” „To nije lako pitanje, Ledi.” „Ali to je jedino pitanje, dragi moj šefe policije.” „Može biti.” Promeškoljio se pod smokingom. „A možda mi i nije trebala tako jaka motivacija. Podeljena mi je dobra ruka, rodio sam se u

relativno dobrostojećoj porodici u kojoj se obrazovanje, ambicija i karijera podrazumevaju. Moj otac nije ćutao pred korupcijom u javnom sektora, zato i nije dogurao daleko, a ja sam samo nastavio gde je on stao, učeći na njegovim taktičkim greškama. Politika je umeće mogućnosti, a povremeno se zlo jedino može savladati drugim zlom. Radim ono što moram, nisam nikakav svetac, iako me ponekad tako predstavljaju u štampi.” „Osim toga da budu kanonizovani, sveci malo šta drugo postignu. Zato pre podržavam vašu taktiku, koja je, uostalom, i moja.” „Mislim da razumem. Iako nisam upućen u detalje vašeg života, ipak znam da je vaš uspon bio duži i strmiji od mog.” Ledi se nasmejala. „Naći ćete me u prašnjavom uglu vaših arhiva, Dankane. Jedno vreme sam živela i od najstarijeg zanata, nije to nikakva tajna. Ali svi mi imamo prošlost, i svi mi - kao što ste rekli - radimo ono što moramo. Da li i šef policije povremeno igra na sreću? U tom slučaju, možete slobodno zaigrati večeras na račun kuće.” „Hvala vam na velikodušnoj ponudi, Ledi, ali bih prekršio pravila službe ako bih je prihvatio.” „Čak i kao privatno lice?” „Kad čovek postane šef policije, on prestaje da bude privatno lice. Uostalom, retko igram na sreću - ako mogu, biram da se ne uzdam u božanstva sudbine, već da zaradim vlastitu dobit.” „Pa opet, tu ste gde jeste zato što vam je sudbina - vašim rečima! - dodelila dobru ruku na rođenju.” Osmehnuo se. „Rekao sam: ako ikako mogu. U životu se može odigrati dodeljena ruka, a može se i predati.” „Smem li nešto da vam kažem? Zašto se smejete?” „Smejem se zato što pitate iako ćete mi svejedno reći.” „Samo sam htela da vam kažem, Dankane, da vas smatram izuzetno čestitim čovekom. Muškarac ste sa kičmom, a poštujem i to što jeste, kao i ono što predstavljate. Dobrim delom i zato što ste dodelili neispisanom listu poput Magbeta tako istaknut položaj u upravi.” „Hvala, gospođo. Magbet treba samom sebi da zahvali.” „Da li je njegovo imenovanje u sklopu vaše strategije za borbu protiv korupcije?” „Korupcija je poput termita, nekad se te pošasti možemo rešiti tek kad srušimo čelu kuću. I izgradimo je ponovo od nove, nezaražene građe. Magbet je takva građa, on nikad nije bio u upravi, pa nije zaražen.”

„Kao što je bio Kodor.” „Da, gospođo, kao što je bio Kodor.” „Znam koliko je teško odstraniti zaražen ud. I sama sam imala nelojalne radnike.” Nagnula se preko ograde i klimnula ka ruletu. „Pa opet, plakala sam na rastanku. Ipak je ljudski podlegnuti iskušenju novca i bogatstva. Bila sam isuviše meka srca, umesto da zgnječim termite potpeticom, samo sam ih pustila da odu. A šta mi je bilo hvala? Iskoristili su moje ideje, sve ono čemu sam ih ja naučila i novac koji su bez sumnje pokrali odavde da pokrenu onaj sumnjivi lokal koji ne samo što ugrožava ugled cele branše već otima i od nas, tvoraca ovog tržišta. Ako samo rasterate termite, oni će se vratiti. Ne, Dankane, trebalo je i ja da postupim kao vi.” „Kao ja?” „Sa Kodorom.” „Nisam mogao da pređem preko njegove saradnje sa Svenom.” „Htela sam reći, obavili ste to temeljno. Protiv njega ste imali samo svedočenje jednog Norveškog jahača, za koga bi čak i najgluplji sudija i najgluplja porota shvatili da će reći bilo šta ne bi li obezbedio sebi povoljniju nagodbu s policijom. Kodor je mogao da se izvuče.” „Imali smo mi još dokaza protiv njega, gospođo.” „Ali ne dovoljno da presuda bude stoprocentno izvesna. Termit Kodor se mogao vratiti. A da ne pričamo o skandalu koji bi se otegao na jedan duži period. Sudski proces s kojekakvim svinjarijama koje bi mogle rasuti mrlje na sve strane. To policiji ne treba u trenutku kad se trudi da povrati ugled kod građana. Imate moju punu podršku, Dankane. Treba ih zgaziti potpeticom, zgnječiti i odmah završiti s tim.” Dankan se osmehnuo. „Pružih ste dosta preciznu analizu, Ledi, ali nadam se da ne insinuirate da sam imao bilo kakve veze s Kodorovim preranim odlaskom sa ovoga sveta.” „Ne, sačuvaj bože.” Dotakla ga je po podlaktici. „Samo mislim na ono što Banko često kaže - postoji više načina da se odere mačka.” „Na primer?” „Šta znam. Na primer, da se čovek pozove i kaže mu se da je došao sudnji dan, da su dokazi protiv njega brojni i da će mu za koji minut na vrata pokucati Garda. Da mu sleduje javno poniženje, potpuno ukaljan obraz, da će se njegovo ime razvlačiti po ulici i izložiti na stubu srama. Da mu je ostalo samo nekoliko minuta.” Dankan je posmatrao pokeraški sto pod njima. „Da imam dvogled, mogao bih da im zavirim u karte.”

„Mogli biste.” „A gde ste vi, Ledi, nabavili taj vaš dvogled? Dodeljen vam je na rođenju?” Nasmejala se. „Ne, morala sam da ga kupim. Iskustvom. Skupo sam ga platila.” „Naravno, ništa vam nisam rekao, ali Kodor je služio policiji godinama. Kao i većina nas, ni on nije bio isključivo dobar ni isključivo loš. Možda je ipak zaslužio - i on i njegova porodica - da sam odabere kako želi da se to okonča.” „U tom slučaju”, poče Ledi, „vi ste plemenitiji od mene. Ja bih učinila isto to, ali iz čisto sebičnih razloga. Živeli!” Kucnuli su se čašama šampanjca. „Kad smo kod dvogleda”, tada će Ledi, klimnuvši ka ostalima za šankom, „vidim da se viši inspektor Daf i mlada inspektorica Kejtnes drže na oku.” „Stvarno?” Dankan izvi obrvu. „Koliko ja vidim, stoje za suprotnim krajevima šanka.” „Upravo tako. Najveće moguće odstojanje. Pa opet, na svakih pet sekundi proveravaju gde je ovo drugo.” „Vama retko šta promakne.” „Nije mi promaklo ni to da vas je žacnulo moje pitanje šta je vaš sebični, mračni motiv.” Dankan se nasmejao. „Zar vidite i mrak?” „Izuzetno se dobro snalazim u tami, to je već nasledno. Mogu da mesečarim i po mrklom mraku a da se ne spotaknem.” „Pretpostavljam da se i za najbolja dela može pronaći neki sebičan motiv, ali sam pre za to da cilj opravdava sredstvo.” „Želite, dakle, statuu poput one Kenetove? Ili da vas ljudi vole, kao što njega nisu?” Dankan se zagledao u nju, a zatim osvrnuo da proveri jesu li dovoljno daleko od telohranitelja da ih ovi ne čuju. Iskapio je šampanjac i nakašljao se. „Želim, gospođo, duševni mir. Zadovoljstvo zbog toga što sam obavio svoju dužnost, što sam poboljšao i očuvao dom svojih predaka. Znam da sam perverzan, ali šta ću - nemojte nikome reći.” Ledi je udahnula, odgurnula se o ogradu i široko osmehnula. „Pa kakva sam ja domaćica! Umesto da mi se gosti provode, ja ih ovde ispitujem! Da se pridružimo ostalima? A posle moram da siđem u podrum i pronađem bocu koja je sve vreme čekala ovakvu priliku.”

Pošto je otrpeo Malkomovo iscrpno izlaganje o svim mogućim vidovima utaje poreza koje omogućavaju rupe u novom zakonu, Daf se izvinio i otišao do šanka da se nagradi jednim viskijem. „Pa?”, poče glas iza njegovih leđa. „Kako je prošao porodični izlet?” „Lepo, hvala”, odgovorio je ne osvrnuvši se. Pokazao je kelneru iz koje boce da mu naspe viski kao i - sa dva prsta - da bude dupli. „A večeras?”, nastavi Kejtnesova. „Hoćeš li večeras noćiti u... hotelu?” Bila je to šifra za njen krevet. Međutim, prizvuk tog pitanja rekao mu je da ono ne važi samo za tu noć, već i za sve naredne. Tražila je da joj ponovi onaj stari refren kojim je uverava da želi samo nju, da ne želi da se vrati porodici, u Fajf. Ali takve stvari se komplikovano rešavaju, postoje razni obziri. Nije mogao da shvati zašto se Kejtnesova ponaša kao da ga ne poznaje, kao da ne zna da on to stvarno želi. Možda joj je zato prkosno odbrusio da su mu ponudili prenoćište u Invernesu. „I ti ćeš prihvatiti? Spavaćeš noćas ovde?” Daf uzdahnu. Šta uopšte hoće te žene? Zar sve hoće da ga vežu za krevet i nahrane u kuhinji kako bi mogle da muzu njegov novčanik i njegove testise i zarobe ga dodatnom grižom savesti i dodatnim potomstvom? „Neću”, odvratio je pogledavši u Magbeta. Za navodnog domaćina, izgledao je neobično smeteno i neprilagođeno. Da nije nova, ozbiljna i odgovorna funkcija već nasmrt prestravila onog razdraganog bezbrižnog dečkića u njemu? E pa, sad je već kasno. I za Magbeta, kao i za samog Dafa. „Kreni ti prva, pa ću i ja za tobom, u pristojnom razmaku.” Iako mu je stajala iza leđa, osetio je da okleva. Uhvatio je njen pogled u ogledalu iza šanka. Primetio je da želi da ga dodirne. Upozorio ju je strogim pogledom. Odustala je. I otišla. Pobogu. Daf se posvetio viskiju. Ustao je, prišao Magbetu, koji je stajao oslonjen uz šank. Bilo je krajnje vreme da mu čestita kako dolikuje. Međutim, čim mu je prišao, svi su se nekako okupili oko njih, a Magbet se nekud izgubio. Kada ga je Daf ponovo ugledao, ovaj je već kaskao za Ledinom suknjom. Izašli su iz sale. Magbet je sustigao Ledi dok je otključavala vrata vinskog podruma. „Ne mogu”, rekao je.

„Šta?” „Ne mogu da ubijem svog šefa policije.” Pogledala ga je. A onda ga je uhvatila za revere, uvukla u podrum i zatvorila vrata za njima. „Magbete, nemoj sada da me izneveriš. Dankan i njegovi telohranitelji su raspoređeni po sobama. Sve je spremno. Imaš master ključ, zar ne?” Magbet izvadi ključ iz džepa i pruži joj ga. „Uzmi ga. Ne mogu.” „Ne možeš ili nećeš?” „I jedno i drugo. Ne želim pošto ne mogu da prikupim volje za takvo nedelo. Pogrešno je. Dankan je dobar šef policije, ne postoji ništa što bih ja mogao da uradim bolje od njega. Pa čemu onda to, mimo mog vlastitog častoljublja?” „Našeg častoljublja! Zato što uz gladovanje, smrzavanje, strah i pohotu i ne postoji ništa osim častoljublja, Magbete. Zato što je čast ključ za poštovanje. A ovo je master ključ, i ti ga iskoristi!” Još ga je držala za revere, usne su joj bile toliko blizu njegovih da joj je okusio bes u dahu. „Ljubavi”, počeo je. „Nemoj! Ako misliš da je Dankan toliko častan, treba da znaš kako je ubio Kodora ne bi li sam sebe poštedeo mučnih saslušanja koja bi razotkrila svašta da ste Kodora živog uhapsili.” „Nije tako!” „Pitaj ga sam.” „To kažeš samo, samo...” „Samo da ti probudim volju”, rekla je. Pustila mu je revere i prislonila dlan uz njegove grudi kao da želi da mu napipa otkucaje srca. „Samo pomisli kako ubijaš ubiću, kao kad si ubio onog Norveškog jahača, i proći će glatko.” „Neću da prođe glatko.” „Ako te muči moral, ne zaboravi da si mi sinoć nešto obećao, Magbete. Ili mi reci da ono onda, kad si ubio Ernesta Koluma, nije bilo, kao što sam ja to protumačila, hrabrost, već dečačka igra, pošto ulog nije bio tvoj život, već život mog krupijea? A sada kad treba da staviš svoju glavu u torbu, bežiš kao kukavica, kao hijena?” Iako su njene reči bile nerazumne, pogodile su ga. „Znaš da nije tako”, zavapio je u očajanju. „Pa zašto onda ne možeš da ispuniš ono što si mi obećao, Magbete?” Progutao je pljuvačku, očajnički tragajući za rečima. „Ja... Zar ti uvek

održiš reč?” „Ja? Ja?” Nasmejala se prodorno, preneraženo. „Zarad obećanja sebi, otrgla sam sebi dete sa sise i smrskala mu glavu o zid. Kako bih onda mogla da pogazim obećanje tebi, mojoj jedinoj ljubavi?” Magbet ju je posmatrao. Udisao je njen dah. Njen otrovni dah, osećao je kako mu svakom sekundom oduzima snagu. „Ali kako ne shvataš - ako nešto pođe naopako, Dankan će se postarati da leti i tvoja glava.” „Nema šta da pođe naopako. Vidi, sada ću da ponudim Dankanu čašu ovog burgunca, insistiraću da ga i njegovi telohranitelj bar okuse. Neće ništa primetiti, ali će im se u toku večeri možda malo zavrteti u glavi. A kad budu legli, zaspaće kao klade...” „Dobro, ali...” „Pst! Iskoristićeš bodeže, pa nema šanse da ih probudiš. Posle ćeš ih umazati krvlju sa sečiva i ostaviti bodeže u njihovim krevetima. A kasnije, kada ih budeš probudio.. „Znam koji nam je plan, ali on ima svojih mana...” „To je tvoj plan, ljubavi.” Jednom rukom ga je uhvatila za bradu i zagrizla mu ušnu resicu. „I savršen je. Svi će shvatiti da je telohranitelje platio Hekata, ali su se napili kao svinje pa nisu lepo uspeli da sakriju tragove.” Magbet je zažmurio. „Ti bi jedino mušku decu mogla da rađaš, zar ne?” Ledi se tiho nasmejala i poljubila ga u vrata. Magbet je uhvati za ramena i pažljivo odgurnu od sebe. „Ledi, doći ćeš mi glave, znaš li ti to?” Osmehnula se. „Kao što ti znaš da idem tamo gde i ti ideš.”

V Osmo poglavlje ečera se održavala u restoranu, u zasebnoj odaji kazina. Dafa su smestili pored domaćice, kojoj je s druge strane sedeo Dankan. Sam Magbet sedeo je preko puta njih, a pratilja mu je bila Kejtnesova. Daf je zapazio da ni Magbet ni Kejtnesova nisu mnogo progovarali, ali je od drugih živih razgovora i širine stola bilo nemoguće zapodenuti razgovor s onima preko puta. Ledi je ćaskala s Dankanom, izgledalo je da se zabavlja, a sam Daf je slušao Malkoma suzdržavajući se da ne zevne. „Kejtnesova je prelepa večeras, zar ne?” Daf se osvrnuo i ugledao Ledi kako mu se osmehuje s onim nevinim plavim očima pod kosom crvenom kao plamen. „Jeste, ali tek izbliza kao vi, gospođo”, reče Daf, ali i sam začu da je tim njegovim rečima nedostajala ona iskra iskrenosti. „I ne samo što je lepa”, nastavi Ledi. „Mislim da žena u vašoj branši mora da žrtvuje mnogo toga ne bi li stigla tu gde jeste. Na primer, porodicu. Pretpostavljam da je žrtvovala porodicu. A vi, Dafe?” Sive oči. Bile su sive, a ne plave. „Nije porodica svima alfa i omega. Bar vi biste se složili s tim.” Ledi slegnu ramenima. „Mi ljudi smo praktični. Ako izbori koje smo načinili u prošlosti ne mogu da se promene, radimo sve što nam je u moći da ih odbranimo, kako nas greške ne bi previše progonile. Mislim da je to recept za srećan život.” „Dakle, bojite se da bi vas vaši izbori progonili kada biste ih sagledali u istinitom svetlu?” „Da dobije ono što hoće, i žena mora misliti i postupati kao muškarac, mimo obzira prema porodici - bilo svojoj ili tuđoj.” Daf se trgnuo. Pokušao je da ulovi njen pogled, ali se ona nagnula